Danilo Kiš

Biografija

1935, 22. februara u Subotici rođen Danilo Kiš, od oca Eduarda

Kiša (do njegove trinaeste godine Eduard Kohn), mađarskog

Jevrejina i majke Milice (rođene Dragićević), Crnogorke - kao

njihovo drugo dete (prvo je kći Danica rođena 1932).

1937. Porodica Kiš seli se iz Subotice u Novi Sad.

1939. U Novom Sadu, u Uspenskoj crkvi kršten po pravoslavnom

obredu u vreme donošenja antijevrejskih zakona u Mađarskoj. "..

1941. Počinje rat. "... ja sam u Novom Sadu, školske 1940/41.

godine počeo da pohađam srpsku osnovnu školu, a 27. marta

četrdeset i prve mahao sam jugoslovenskom zastavicom i skandirao

sa razredom "Bolje rat nego pakt" (tu zagonetnu rečenicu sa

asonantnom rimom čije značenje, dakako, nisam shvatao), dok je u

izlogu brijačnica bio istaknut portret mladog kralja Petra, u

poluprofilu, kao na markama

1942. Januar: novosadski "hladni dani"; ubijene su stotine

vojvođanskih Srba i Jevreja. Porodica Kiš je u Bemovoj 21.

1944. Eduard Kiš odveden je (zajedno sa većinom svojih rođaka)

u Zalaegerseg, a odatle u Aušvic iz kojeg se neće vratiti. "

Danilo Kiš piše svoje prve pesme.

1947. Milica Kiš, sa svojom decom Danicom i Danilom,

posredstvom Crvenog krsta repatrirana na Cetinje, kod svog brata,

Rista Dragićevića, poznatog istoričara i komentatora Njegoša.

1951. Umrla Milica Kiš.

1954. Završava srednju školu na Cetinju.

1958. Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu kao prvi

student na katedri za Istoriju svetske književnosti sa teorijom

književnosti.

1960. Završava poslediplomske studije odbranom rada "O nekim

odlikama ruskog i francuskog simbolizma".

1961. Na odsluženju vojnog roka (mart 1961-mart 1962) u Bileći

i Delnicama.

1962. U izdanju beogradskog "Kosmosa" objavljena prva dva

Kišova romana: Mansarda (satirična poema) i Psalam 44

1962-1964. Boravi u Strazburu kao lektor za srpskohrvatski

jezik. Tu, u tom alzaškom gradu u koji su možda zalazili i njegovi

daleki preci po ocu, piše roman Bašta, pepeo.

1965. Objavljen roman Bašta, pepeo

1969. Objavljena zbirka priča Rani jadi (za decu i osetljive). U

izdanje u okviru izabranih dela Kiš je, 1983. godine, u tu zbirku

uvrstio i priču "Eolska harfa".

1972. Objavljen roman Peščanik, treća knjiga iz "porodičnog

ciklusa".

1973. Dobija NIN-ovu nagradu za roman Peščanik koju će

nekoliko godina kasnije vratiti.

1973-1976. Radi kao lektor za srpskohrvatski jezik na

Univerzitetu u Bordou. Piše Grobnicu za Borisa Davidoviča

1974. Objavljena knjiga intervjua Po-etika, knjiga druga.

1976. Objavljena zbirka priča Grobnica za Borisa Davidoviča

1977. Nagrada "Ivan Goran Kovačić" za knjigu Grobnica za

Borisa Davidoviča.

1978. Objavljena polemička knjiga Čas anatomije; u toj knjizi Kiš

je izložio književnoteorijske postavke na kojima počiva Grobnica za

Borisa Davidoviča i u odbrani svojih stavova (ne samo književnih),

superiorno (kako je tvrdila većina kritičara) odbacio napade na sebe

i svoju knjigu.

1979. Nagrada Željezare Sisak za knjigu Čas anatomije.

1980. Nagrada Grand aigle d'or de la ville de Nice za celokupan

književni rad. "Nagrade [...] primaj s ravnodušnošću, ali ništa ne

čini da ih zaslužiš."

1981. Rastaje se sa Mirjanom Miočinović. Od tada do kraja

života sa Pascale Delpech

1983. U okviru Djela Danila Kiša po prvi put objavljene knjige

Noć i magla, Homo Poeticus i zbirka priča Enciklopedija mrtvih.

1984. Dobija Andrićevu nagradu za zbirku pripovedaka

Enciklopedija mrtvih

1986. Dobija nagradu "Skender Kulenović" i francuski orden

"Vitez umetnosti i književnosti".

1987. Sedmojulska nagrada.

1988. Izabran za dopisnog člana SANU. Dobija Avnojevu

nagradu i dve značajne međunarodne književne nagrade, u Italiji

(Premio di Tevere) i u Nemačko

1989. U martu boravi u Izraelu gde sa ekipom Avala filma i

rediteljem Aleksandrom Mandićem snima razgovor sa Evom Nahir i

Ženi Lebl, dvema Jevrejkama koje su prošle kroz pakao naših otoka

(Golog i drugih). Od 12. do 15. februara 1990. sarajevska televizija

emitovala je tu dokumentarnu seriju pod naslovom Goli život.

Američki PEN dodeljuje mu Bruno Shulz Prize. Knjige su mu

prevedene na tridesetak jezika

15. oktobra u Parizu umro je Danilo Kiš. Po svojoj želji sahranjen

u Beogradu, po pravoslavnom obredu

Djela:

1. Mansarda satirična poema [1962] (roman)

2. Psalam 1962] (roman)

3. Basta pepe [1965] (roman)

4. Rani jadi: za decu i osetljive [1969] (pripovetke)

5. Pescanik [1972] (roman)

6. Poetika [1972] (eseji)

7. Po-etika, knjiga druga [1974] (intervjui)

8. Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne

zajedničke povesti [1976] (pripovetke)

9. Čas anatomije [1978] (polemička knjiga)

10. Noć i magla [1983] (drame)

11. Homo poeticus [1983] (eseji i intervjui)

12. Enciklopedija mrtvih [1983] (pripovetke)

13. Gorki talog iskustva [1990] (intervjui)

14. Život, literatura [1990] (intervjui i eseji)

15. Pesme i prepevi [1992] (pesme i prepevi)

16. Lauta I oziljci [1994] (pripovetke)

17. Skladište [1995] (tekstovi iz zaostavštine)

18. Varia [1995] (eseji, članci, pripovetke)

19. Pesme, Elektra [1995] (pesme; adaptacija drame Elektra)

Danilo Kiš

Autobiografija

Moj je otac ugledao sveta u zapadnoj Mađarskoj a završio je

trgovačku akademiju u mestu rođenja izvesnog gospodina Viraga

koji će, milošću gospodina Džojsa, postati slavni Leopold Blum

(Bloom). Mislim da je izvesna liberalna politika Franje Josipa II kao i

želja za integracijom navela moga dedu da svom još maloletnom

sinu mađarizuje prezime; mnoge pojedinosti iz porodične hronike

ostaće, međutim, zauvek nerazjašnjene: godine 1944. moj otac kao i

svi naši rođaci biće odvedeni u Aušvic, odakle se skoro niko od njih

neće vratiti.

Među mojim precima sa majčine strane nalazi se jedan

legendarni crnogorski junak, koji će se opismeniti u svojoj pedesetoj

godini i slavi svoga mača dodati slavu pera, kao i jedna „amazonka“,

koja je iz osvete posekla glavu turskom nasilniku. Etnografska

retkost koju predstavljam izumreće, dakle, sa mnom.

U mojoj četvrtoj godini (1939), u vreme donošenja antijevrejskih

zakona u Mađarskoj, roditelji su me krstili u Uspenskoj crkvi u

Novom Sadu u pravoslavnu veru, što mi je spaslo život. Do svoje

trinaeste godine živeo sam u Mađarskoj, u očevom rodnom kraju,

gde smo pobegli 1942. posle novosadskog pokolja. Radio sam kao

sluga kod bogatih seljaka, a u školi sam slušao katehizis i katoličku

biblijsku egzegezu. „Uznemirujuća različitost“, ono što Frojd naziva

Heimilchkeit biće mojim osnovnim književnim i metafizičkim

poticajem; u svojoj devetoj godini napisao sam prve pesme, na

mađarskom; jedna je govorila o gladi, druga je bila ljubavna pesma

par excellence.

Od svoje sam majke nasledio sklonost ka pripovedačkoj mešavini

fakata i legende, a od svog oca patetiku i ironiju. Za moj odnos

prema književnosti nije bez značaja činjenica da je moj otac bio

pisac međunarodnog reda vožnje: to je čitavo kosmopolitsko i

književno nasleđe.

Moja je majka čitala romane do svoje dvadesete godine, kada je

shvatila, ne bez žaljenja, da su romani „izmišljotina“ i odbacila ih

jednom zauvek. Ta njena averzija prema „pustim izmišljotinama“

prisutna je latentno i u meni.

Godine 1947. posredstvom Crvenog krsta repatrirani smo na

Cetinje, gde je živeo moj ujak, poznati istoričar, biograf i

komentator Njegoša. Odmah po dolasku polagao sam ispit za

likovnu školu. U ispitnoj komisiji bili su Petar Lubarda i Milo

Milunović. Volterova bista koju smo crtali - gipsani odlivak

Hudonove portretne statue - ličila mi je na jednu staru Nemicu koju

sam poznavao u Novom Sadu; tako sam ga i nacrtao. Ipak sam bio

primljen, valjda zbog drugih mojih radova. Trebalo je da sačekam

godinu-dve kako bih mogao imati potrebnu gimnazijsku spremu. Za

to vreme odlučio sam da ipak završim maturu.

Dve godine sam učio violinu u muzičkoj školi, gde mi je predavao

Simonuti stariji, koga smo prozvali „Paganini“, ne samo zbog

izgleda, nego i zato jer je obožavao tremola. Upravo kada sam bio

stigao do druge pozicije, muzička se škola odselila u Kotor. Tada

sam nastavio da sviram bez nota, cigansku muziku i mađarske

romanse, a na školskim igrankama tango i ingliš-valcere.

U gimnaziji sam nastavio da pišem pesme i da prevodim

mađarske, ruske i francuske pesnike, u prvom redu radi stilske i

jezičke vežbe: spremao sam se za pesnika i izučavao književni zanat.

Ruski su nam predavali beli oficiri, emigranti iz dvadesetih godina,

koji su, zamenjujući odsutne profesore, držali s jednakom spremom

predmete kao što su matematika, fizika, hemija, francuski, latinski.

Posle mature upisao sam se na Beogradski univerzitet, gde sam

diplomirao kao prvi student na novootvorenoj katedri za Uporednu

književnost.

Kao lektor za srpskohrvatski jezik i književnost boravio sam u

Strazburu, Bordou i Lilu. Poslednjih godina živim u Parizu, u

desetom arondismanu, i ne bolujem od nostalgije; kad se probudim,

ponekad ne znam gde sam: čujem kako se našijenci dozivaju, a iz

kola parkiranih pod mojim prozorom sa kasetofona trešti

harmonika.

Nož sa drškom od ružinog drveta

Mirku Kovaču

Priča koja sledi, priča koja se rađa u sumnji i nedoumici, ima

jedinu nesreću (neki to zovu srećom) što je istinita: ona je zapisana

rukom časnih ljudi i pouzdanih svedoka. Ali da bi bila istinita na

način o kojem njen autor sanja, morala bi biti ispričana na

rumunskom, mađarskom, ukrajinskom ili jidišu; ili, ponajpre, na

mešavini svih tih jezika. Tada bi, po logici slučaja i mutnih, dubokih

i nesvesnih zbivanja, blesnula u svesti pripovedačevoj i po koja

ruska reč, čas nežna kao teljatina, čas tvrda kao kindžal. Kada bi,

dakle, pripovedač mogao da dosegne nedostižni i stravični čas

vavilonske pometnje, čule bi se ponizne molbe i užasna preklinjanja

Hane Kšiževske, izgovorena na rumunskom, na poljskom, na

ukrajinskom, naizmence (kao da je pitanje njene smrti samo

posledica nekog velikog i kobnog nesporazuma), da bi se u

predsmrtnom grču i smirenju njeno buncanje pretvorilo u molitvu za

mrtve, izgovorenu na hebrejskom, jeziku postanja i umiranja.

Pozitivan junak

Mikša (zovimo ga zasad tako) zašivao je dugme za manje od

deset sekundi. Upalite šibicu i držite je među prstima. Od trenutka

kada ste je ukresali do onog časa kada vas oprlji po prstima, Mikša

je već prišio dugme na oficirskom mundiru. Reb Mendel, kod koga

je Mikša radio kao kalfa, ne može da poveruje svojim očima.

Pričvršćuje naočari, uzima šibicu, i kaže, na jidišu: »Dede, još

jednom, her Miksat.« Mikša ponovo udeva iglu, reb Mendel se smeši

zagledan u kalfu, zatim naglo baca šibicu kroz prozor i pljuje u

prste. Mikša, koji je već prišio dugme na mundir her Antoneskua,

trijumfalno kaže: »Reb Mendel, dovoljna je jedna jedina šibica da

spali celokupna naftonosna polja Ploeštija.« Dok ovaj gleda u daleku

budućnost osvetljenu ogromnim požarom, reb Mendel sa ona dva

još vlažna prsta naglo poteže dugme na mundiru i zakovrće ga kao

da zavrće vrat piletu. »Her Miksat«, kaže. »kad ne biste mislili tako

glupo, mogli biste postati odličan majstor... Znate li da se petrolejski

izvori u Ploeštiju procenjuju na nekoliko miliona galona sirove

nafte?« — »To će biti divan plamen, reb Mendel«, kaže Mikša

zagonetno.

Nadmudrivanje

Mikša nije postao majstor. Zašivao je dugmad još dve godine kod

reb Mendela, slušajući njegova talmudijska mudrovanja, a onda je

morao da ode, praćen prokletstvom. Jednoga dana, bilo je to s

proleća značajne 1925. godine, reb Mendel se požalio da mu je

nestala košinšinska kokoška. »Reb Mendel«, odgovorio mu je Mikša,

»potražite lopova među Židovima.« Reb Mendel je shvatio težinu

uvrede i jedno vreme nije više pominjao svoju košinšinsku kokošku.

Mikša je takođe ćutao; čekao je da reb Mendel savlada svoj ponos.

Starac se borio sam sa sobom, stavljajući na oltar svoje talmudijske

oholosti svaki dan po jednu kokošku. Bdeo je sa štapom u ruci u

kokošarniku, do zore, plašeći tvora lajanjem nalik na pseće.

Predzoru bi zaspao, i iz kokošarnika bi nestala još jedna kokoška.

»Neka me kazni veliki pravednik koji je rekao da su svi živi stvorovi

jednako vredni njegove pažnje i milosti«, kaže reb Mendel devetog

dana. »Zar može jedna košinšinska kokoška koja vredi najmanje pet

červonaca da bude ravna jednom tvoru koji uništava siromahe i još

smrdi nadaleko?« — »Ne može, reb Mendek, kaže Mikša, »ne može

se ravnati kokoška koja vredi pet červonaca sa smrdljivim tvorom.«

Ništa više ne kaže. Čeka da tvor uništi što uništiti može i da dokaže

reb Mendelu da njegove talmudijske brbljarije o jednakosti svih

božjih stvorenja ne vrede ništa sve dok se pravda ne ostvari na

zemlji, sredstvima zemaljskim. Jedanaestog dana, reb Mendel,

umoran od uzaludnih bdenja, podnaduo i crvenih očiju, s kosom

punom perja, staje pred Mikšu i počinje da se udara u grudl: »Her

Miksat, pomozite!« — »U redu, reb Mendek, kaže Mikša. »Iščetkajte

kaftan i povadite perje iz kose. Stvar prepustite meni.«

Klopka

Klopka koju je Mikša sklepao bila je daleka kopija onih kakve je

nekada pravio njegov deda u Bukovini: mutna i nostalgična

uspomena. Izvan ovog značenja, to je bio jedan običan sanduk od

tvrdih bukovih dasaka, sa poklopcem koji se otvara spolja ali ne i

iznutra. Kao mamac, stavio je jedno jaje za koje je nedvosmisleno

utvrdio da u njemu već trune, kao u kovčegu, košinšinsko pile.

Ujutro, čim je stupio u dvorište, Mikša je znao da se životinja

uhvatila: smrad je dopirao sve do kapije. Reb Mendel se međutim

nije pomaljao iz kuće. Skrhan dugim bdenjima, prepustio se snu i

sudbini. Mikša pomilova svojom teškom seljačkom rukom još jedinu

preostalu reb Mendelovu kokošku, koja se beše skamenila od

straha, i pusti je u dvorište. Onda podiže poklopac sa zupcima od

krivih eksera i, u trenutku kada se pomoli kroz napuklinu vlažna

životinjska njuška, vrati ga snažnim udarcem šake. Ne manje

spretno proturi zarđalu žicu kroz nozdrve tvora, veza mu šape i

obesi životinju o dovratak. Smrad užasan. Prvo napravi jedan rez

oko grla, kao grimizna ogrlica, zatim još dva druga u samom korenu

šapa. Zagulivši kožu oko vrata, zaseče za prste još dva proreza,

nalik na rupice za dugmad.

Probuđen stravičnom cikom životinje ili košmarnim snom,

odjednom se stvori tu reb Mendel. Pritiskuje nos skutom zgužvanog

kaftana i zakrvavljenim i užasnutim očima gleda u živo i krvavo

klupko koje se, okačeno o žicu, grči na dovratku. Obrisavši nož o

travu, Mikša se uspravlja i kaže: »Reb Mendel, oslobodio sam vas

tvorova jednom zauvek.« Kada je najzad uspeo da progovori, glas

reb Mendela zazvučao je promuklo i strašno, kao glas proroka:

»Operite krv sa ruku i lica. I budite prokleti, her Miksat.«

Posledice

Mikš! je uskoro shvatio na svojoj koži šta znači reb Mendelovo

prokletstvo: u celoj antonovskoj oblasti majstori su tražili preporuke

za kalfe niotkog drugo' do od reb Mendela. A na pomen Mik šina

imena, Jevrejin bi počinjao da bulazni na jidiš5 i hebrejskom,

naizmence, udarajući se u grudi i čupajući kosu kao da je reč o

samom Dibuku. Nije hteo da ga primi na posao ni reb Jusef, najgori

od svih majstora, ne samo među krojačima. Doznavši za reb

Mendelovo prokletstvo, otpustio je Mikšu posle svega dva dana.

Mikša je zauzvrat svečano obećao da će se jednog dana osvetiti za

uvredu koju su mu naneli talmudisti.

Ajmike

Iste godine Mikša upoznaje nekog Ajmikea, E. V. Ajmike, koji se

predstavljao kao student prava. Taj je Ajmike do skora radio kod

firme Digtarjev u svojstvu nadzornika stovarišta, ali je bio otpušten,

bar tako je tvrdio, zbog ilegalne delatnosti. Mikša i Ajmike, zbliženi

istom mržnjom, pokušavaju da zarade nešto za život učestvujući u

hajkama koje grof Bagrjan organizuje u okolini i gde antonovski

lumpen-proletarijat služi samo kao zamena za pse u kružnim

lovovima bukovičke i zakarpatske gospode. Sedeći u teškom hladu

brestovih šuma, dok u daljini odjekuju lovački rogovi i čuje se

nervozno lajanje kerova, Ajmike govori Mikši o budućnosti bez

kerova, gospode i lovačkih rogova. Kada odjekne halali, Mikša jedva

uspeva da dotrči do mesta gde se proliva krv divljeg vepra i gde

gospoda, uz pakleno štektanje doga, nazdravljaju jedan drugom iz

krivih, srebrom optočenih rogova-pehara koji se ispijaju na dušak.

Taj isti Ajmika (koji se posle dva meseca ponovo zapošljava u

stovarištu firme Digtarjev), na jednom tajnom sastanku u podrumu

neke kuće u predgrađu Antonovke prima Mikšu u organizaciju.

Istovremeno zahteva od njega da se ponovo zaposli, kako ne bi u

njemu otupela revolucionarna oštrica.

Slučaj ide Mikši na ruku. Jednog avgustovskog popodneva, dok

leži na ivici jarka kraj poštanskog druma na izlazu iz Antonovke,

prolazi u čezama her Baltesku. »Je li istina«, pita, »da si odrao živa

tvora i prevrnuo mu kožu kao rukavicu?« — »Istina je«, odgovara

Mikša, »mada vas se to ništa ne tiče, her Baltesku.« — »Od sutra

možeš da radiš kod mene«, kaže her Baltesku, nimalo uvređen

Mikšinom drskošću. »Samo da znaš, dovikuje mu, jagnjad su

astrahanska.« — »Ko zna da odere živa tvora, taj zna da prevrne i

astrahansku kožu, ne praveći rez za palce«, viče za njim Mikša,

samouvereno.

Zadatak

Krajem septembra, Mikša se vraća biciklom sa dobra her

Balteskua, antonovskog trgovca krznom. Iznad šuma diže se crven

oblak koji naveštava jesenje vetrove. Usput mu se priključuje na

svom sjajnom biciklu Ajmike i vozi neko vreme uporedo s njim, bez

reči. Zatim mu zakazuje sastanak za sutradan uveče i na raskršću

naglo skreće u sporednu ulicu. Mikša dolazi tačno u zakazano

vreme i daje ugovoreni znak. Ajmike mu otvara vrata, ne paleći

svetlo. »Biću kratak«, kaže Ajmike. »Svakom sam od članova

zakazao sastanak na drugom mestu i u drugo vreme. Žbiri su se

pojavili samo na jednom od tih mesta.« (Pauza). »U Vodenici

Bagrjanovih«, kaže najzad. Mikša i dalje ćuti. Čeka da se izgovori

izdajnikovo ime. »Ne pitaš«, kaže Ajmike, »kome sam zakazao

sastanak u Vodenici Bagrjanovih?« — »Ko je da je«, kaže Mikša

lakonski. »ne bih voleo da budem u njegovoj koži.«

Ajmike mu nije te večeri rekao ime izdajnika. Nije mu ga rekao

nikad. Kao da nije želeo da preko njegovih usana pređe to

obeščašćeno ime. Samo mu je rekao da veruje u njegovu (Mikšinu)

odanost i mržnju. I rekao mu je: »Videćeš lice izdajnika. Samo pazi

da te privid ne prevari: lice izdajnika može poprimiti izgled najveće

pravednosti.«

Mikša provodi jednu besanu noć. Pokušava da navuče

smrtonosnu masku izdajnika na lice svojih saboraca, ali ona prileže

uz crte svakog od njih, i nikome ne pristaje sasvim. Opasan

gumenom keceljom, krvav do lakata, ceo sutrašnji dan provodi u

klanju i prepariranju jagnjadi na imanju her Balteskua. Uveče se

umiva na pojilu, oblači svečano odelo, stavlja crveni karanfil u obod

šešira i dolazi biciklom do šume. Put do vodenice nastavlja peške;

kroz jesenju šumu, gazeći po gustom lišću koje ugušuje strašnu

odlučnost njegovih koraka.

Lice Izdajnika

Naslonjena na zarđalu ogradu vodojaže, zagledana u mutne

virove, čeka ga Hana Kšiževska. Tu kraj islužene i trule vodenice

Bagrjanovih, gledajući kako voda odnosi žuto lišće, mora da je

razmišljala o sumornoj prolaznosti godišnjih doba. Imala je pege na

licu (sada, u polumraku jesenje večeri jedva vidljive), ali to nije

morao biti pečat izdajstva, te sunčane mrlje; možda pečat rase i

prokletstva, ali ne i pečat izdaje. Došla je pre nekih mesec dana u

Antonovku, pobegavši iz Poljske gde ju je policija tražila. Pre nego

što se domogla granice, preležala je pet sati u ledenoj vodi

rezervoara lokomotive, krepeći svoj duh stihovima Bronjevskog.

Drugovi su joj izradili lažne papire, pošto su prethodno proverili

njenu prošlost: ona je bila besprekorna u svojoj shematičnosti (osim

male mrlje građanskog porekla). U Munkačevu je davala privatne

časove iz nemačkog (sa jakim jidiš uticajem), služila je kao veza

između munkačevske i antonovske ćelije, čitala je Klaru Cetkin i

Lafarga.

Izvršenje zadatka

Držeći se načina na koji je postupio i Ajmike, Mikša nije

progovorio ni reči. Na to je, istinu govoreći, imao više prava nego i

sam Ajmike, tim pre što je on video Lice Izdajnika. Da li mu se u tom

trenutku učinilo da uz lice Hane Kšiževske, lice posuto sunčanim

mrljama kao peskom, prileže obrazina izdajnika kao zlatna

posmrtna maska? Dokumenta kojima se služimo govore strašnim

jezikom činjenica i u njima reč duša ima prizvuk bogohuljenja. Ono

što se s pouzdanošću može utvrditi jeste sledeće: u ulozi izvršioca

pravde, Mikša je stavio, bez reči, svoje kratke prste oko devojčinog

vrata i stezao ih je sve dok telo Hane Kšiževske nije klonulo. Onaj

koji je izvršio svoj zadatak, tada je na trenutak zastao. Trebalo je,

kako to zahtevaju strašna pravila zločina, ukloniti leš. Nagnuvši se

nad devojku, osvmuo se oko sebe (naokolo samo preteće senke

drveća), zatim ju je uhvatio za noge i dovukao do reke. Ono što se

dalje zbilo, od časa kada je gurnuo telo u vodu, liči na neku

starinsku priču u kojoj se, kako bi pobeda pravde bila zagaranto

vana, smrt služi raznim lukavstvima da bi izbegla žrtvovanje dece i

devica: u središtu koncentričnih krugova, Mikša ugleda telo

utopljenice i začu njene bezumne vapaje. To nije bio privid, niti

utvara koja se pojavljuje nečistoj savesti ubica. To bejaše telo Hane

Kšiževske koja je presecala ledenu vodu paničnim i sigurnim

pokretima, oslobađajući se teškog gunja od jagnjeće kože sa dvama

crvenim ljiljanima prišivenim u visini struka. Ubica (koga još ne

bismo smeli zvati tim imenom) gleda skamenjeno kako devojka

odmiče ka drugoj obali i kako se kožna bukovička dolama spušta niz

brzi rečni tok. Nedoumica traje samo tren. Pojurivši nizvodno,

Mikša se domognu železničkog mosta i stiže na suprotnu obalu u

istom času kada se iza njegovih leđa začu dug jauk lokomotive voza

koji je svoj dolazak naveštavao još izdaleka kroz zvučno vibriranje

šina. Devojka leži u priobalnom mulju između kvrgavih stabljika

vodenih vrba. Teško dišući, pokušava da se ispravi, ne više i da

pobegne. Dok joj zariva u grudi svoj kratki bukovički nož sa drškom

od ružinog drveta, i sam znojav i zadihan, Mikša jedva može da

razabere po koju reč iz drhtave, mutne, grcave navale slogova koji

dopiru kroz blato, krv i jauke. Udarce zadaje hitro, sad već s nekom

pravednom mržnjom koja daje zamah njegovoj ruci. Kroz kloparanje

točkova voza i potmulu tutnjavu železne mostovne konstrukcije,

devojka počinje da govori, da ropće, na rumunskom, na poljskom, na

jidišu, na ukrajinskom, naizmence, kao da je pitanje njene smrti

samo posledica nekog velikog i kobnog nesporazuma čiji je daleki

koren u vavilonskoj pometnji jezika.

Onaj koji je video kako vaskrsava mrtvac, s tim se privid neće

poigrati. Mikša izvadi utrobu iz leša, kako ne bi telo isplivalo, zatim

ga gurnu u vodu.

Neidentifikovan leš

Oglas što ga je češka policija objavila u listu Hlasatel policejni i u

kojem je dat opis jedne utopljenice od osamnaest do dvadeset

godina, zdravih zuba i riđe kose, nije imao nikakvog odziva. Telo je

pronađeno posle nedelju dana, nekih sedam milja nizvodno od

mesta gde je izvršen zločin. Identitet žrtve međutim nije utvrđen,

uprkos zainteresovanosti policija triju susednih zemalja da reše

zagonetku. Kako je to bilo nesigurno vreme uzajamnih sumnjičenja i

špijuniranja, shvatljiva je ta briga. Za razliku od dnevnih listova, koji

su takođe objavili vest o utopljenici, pomenuti je policijski glasnik

dao detaljan opis rana koje su dovele do smrti. Pošto je naveo sve

povrede u predelu grudi, vrata i leđa, nabrojeno je dvadeset i sedam

udaraca nanetih »oštrim predmetom, po svoj prilici nožem«. Jedan

od članaka govori o načinu na koji je leš oslobođen trbušnih organa

i pri tom se pominje mogućnost da je izvršilac zločina neko lice koje

raspolaže »nesumnjivim poznavanjem anatomije«. Slučaj je, uprkos

izvesnim sumnjama, navodio na pomisao o zločinu iz strasti i kao

takav, posle šestomesečne uzaludne istrage, stavljen ad acta.

Zagonetne veze

Krajem novembra 1934. antonovska policija hapsi izvesnog

Ajmikea, E. V. Ajmike, pod sumnjom da je podmetnuo požar u

stovarištu firme Digtarjev. Taj je događaj pokrenuo čitav lanac

zagonetnih i tajanstvenih veza. Ajmike se u času izbijanja požara

sklanja u obližnju seosku krčmu, gde jasne osmice krivudavih

tragova guma njegovog bicikla u gustom jesenjem blatu dovode

policiju kao po Arijadninom koncu. Policajci odvode preplašenog

Ajmikea; iza toga sledi fantastično i neočekivano priznanje: on je bio

taj koji je obaveštavao vlasti o tajnim političkim sastancima u

podrumu kuće u ulici Jefimovska 5. Uz masu konfuznih i

protivurečnih razloga koji su ga naveli na taj postupak, navodi svoje

simpatije prema anarhistima. Nisu mu poverovali. Izdržavši još

nekoliko dana u samici i pritešnjen unakrsnim ispitivanjem, Ajmike

je pomenuo slučaj ubijene devojke. To je trebalo da bude ključni

dokaz u njegovu korist: kako su članovi čelije imali nesumnjive

razloge da posumnjaju .da ih neko potkazuje, morao je da žrtvuje

nekog od članova. Hana Kšiževska, koja je pristupila organizaciji tek

odskora, bila je najpogodnija, iz više razloga, da bude proglašena

izdajnikom. Naveo je pri tom detaljan opis devojke, mesto i način

njenog pogubljenja, kao i ime izvršioca.

Priznanje

Kada je Čehoslovačka zaključila sa Sovjetskim Savezom pakt o

međusobnoj pomoći, i time bar za određeno vreme odložila uvek

osetljivo pitanje granica, policiji obeju zemalja otkrili su se široki

horizonti međusobne saradnje. Češka je policija dostavila Sovjetima

imena nekoliko Sudetskih Nemaca, dokazanih špijuna Rajha, a

Sovjeti su im za uzvrat dali podatke o nekim bivširn češkim

građanima, uglavnom bez većeg značaja za sovjetsku obaveštajnu

službu ili o onima koji svoje bekstvo u Sovjetski Savez nisu mogli da

objasne jasnim ideološkim razlozima. Među ovima je bilo i ime

izvesnog Miksata Hanteskua, zvanog Mikša. Kako su u njemu češke

vlasti videle samo ubicu, jer im nije bilo teško povezati slučaj

ubijene devojke sa nestankom Hanteskua i sa Ajmikeovom izjavom,

zatražile su njegovo izručenje. Sovjetski organi tek su tada obratili

pažnju na građanina M. L. Hantešija koji je radio u sovhozu

Krasnaja Svoboda. Bio je vredan radnik u klanici, dvostruki udarnik.

Uhapšen je novembra 1936. Posle devet meseci samice i užasnih

mučenja, u kojima su mu izbijeni gotovo svi zubi i slomljena ključna

kost, Mikša je zatražio da mu dovedu islednika. Dali su mu stolicu,

list loše hartije i olovku. Rekli su mu: »Piši i ne izvoljevaj!« Mikša je

priznao, crno na belo, da je pre nešto više od godinu dana ubio, po

partijskoj dužnosti, izdajnika i provokatora imenom Hana Kšiževska,

ali je odlučno poricao da ju je silovao. Dok je svojim tvrdim

seljačkim rukopisom pisao priznanje, sa zida skromne islednikove

kancelarije posmatrao ga je portret onoga kome se moralo verovati.

Pogledao je Mikša u taj portret, u to dobroćudno lice sa osmehom,

dobro lice mudrog starca, tako nalik na njegovog dedu, pogledao ga

je molećivo i sa strahopoštovanjem. Posle meseci gladovanja,

batinanja i mučenja, ovo je bio jedini svetli trenutak u Mikšinom

životu, ova topla i prijatna islednikova kancelarija gde pucketa stara

ruska peć, kao nekad davno u kući Mikšinih u Bukovini, ovaj mir

gde ne dopiru urlici zatvorenika i potmuli udarci, ovaj portret što

mu se očinski smeši sa zida. U naglom zanosu vere, Mikša napisa

svoje priznanje: da je bio agent gestapoa, da je radio na podrivanju

sovjetske vIasti. Tom prilikom je naveo još dvanaest saučesnika

velike zavere. Evo njihovih imena: I. V. Torbukov, inženjer, I. K.

Goldman, šef pogona hemijske fabrike u Kamerovu, A. K. Berlicki,

geodeta, partijski sekretar sovhoza, M. V. Korelin, sudija

pokrajinskog suda, F. M. Oljševska, predsednik kolhoza

Krasnojarsk, S. I. Solovjeva, istoričarka, E. V. Kvapilova, profesor,

M. M. Nehavkim, sveštenik, D. M. Dogatkin, fizičar, J. K. Maresku,

slovoslagač, E. M. Mendel, majstor krojač, M. L. Jusef, krojač.

Svi su dobili po dvadeset godina. Onaj koji je imenovan vođom i

organizatorom zavere, A. K. Berlicki, streljan je, uz huku upaljenih

traktorskih motora, u zoru osamnaestog maja 1938, u dvorištu

zatvora Butirka, zajedno sa dvadeset i devet članova jedne druge

zavereničke grupe.

Mihail Hantesku umro je od pelagre u logoru Izvestkovo uoči

nove godine 1941.

Krmača koja proždire svoj okot

Borislavu Pekiću

Zemlja večnosti

Prvi čin tragedije ili komedije (u skolastičkom značenju te reči),

čija je središna ličnost izvesni Gould Verskojls, započinje, kao svaka

zemna tragedija: rođenjem. Pozitivistička prezrena formula sredine

i rase primenljiva je na ljudska bića bar u onoj meri u kojoj je

primenljiva na flamansko slikarstvo. Prvi čin ove drame započinje,

dakle, u Irskoj, »najdaljoj Tuli, zemlji s onu stranu znanja«, kako je

naziva jedan Dedalusov dvojnik; u Irskoj, »zemlji tuge, gladi,

očajanja i nasilja«, kako je naziva jedan drugi istraživač, manje

sklon mitu a više tegobnoj zemaljskoj prozi. Međutim i kod ovog

drugog izvesna lirska izveštačenost nije, čini se, u skladu sa

surovošću predela: »Najviši stepenik zalaska, Irska je poslednja

zemlja koja gleda kako se gasi dan. Noć je već nad Evropom, kad

koso sunce još obavija purpurom fjordove i pustinje zapadne. No

neka se navuku tmasti oblaci, neka se stropošta zvezda, i ostrvo

ponovo postaje, kao u legendi, onaj daleki kraj zaogmut maglama i

tminama što je dugo za moreplovce označavao među poznatog

sveta. A s onu stranu je prolom; mračno more u kojem nekad mrtvi

nalažahu zemlju večnosti. Njihove crne barke, na žalovima čudnih

imena, svedoče o dobu kada putovanja imađahu nečeg od

metafizike: one pozivaju na snevanje bez obala, bez povratka.«

Ekscentrici

Dablin je grad koji gaji menažeriju ekscentrika najznačajniju u

čitavom zapadnom svetu: plemenito razočarani, agresivni boemi,

profesori u redengotima, suvišne prostitutke, čuvene pijanice,

odrpani proroci, fanatični revolucionari, bolesni nacionalisti,

mahniti anarhisti, udovice nakinđurene češljevima i nakitom,

zakukuljeni sveštenici — vas bogovetni dan duž Lifija defiluje ova

karnevalska kohorta. Burnikelova slika Dablina omogućuje nam da

barem naslutimo, u nedostatku pouzdanih izvora, ono iskustvo koje

će Gould Verskojls morati neminovno poneti sa ostrva, iskustvo koje

se uvlači u dušu kao što se uvlači u pluća, za sparnih letnjih

popodneva, užasni smrad ribljeg brašna iz fabrike konzervi na

domak luke.

U jednoj brzopletoj anticipaciji skloni smo da vidimo tu

karnevalsku kohortu i kao poslednju sliku koju će, u brzom

preletanju slika, ugledati naš junak: plemenitu menažeriju irskih

ekscentrika (kojima je na neki način i sam pripadao) kako se spušta

duž Lifija, sve negde do sidrišta, gde nestaje kao u paklu.

Crna Bara

Gould Verskojls je rođen u jednom od tih dablinskih predgrađa

na domak luke, gde je slušao pisak brodova, taj prodorni jauk koji

kazuje pravdoljubivom mladom srcu da postoje svetovi i narodi i

izvan Dubh-Linna, te crne bare u kojoj smrad i nepravda pritiskuju

više nego drugde. Na primeru svog oca, koji se od potkupljivog

carinika uzdigao do još bednijeg (u moralnom smislu) činovnika, i od

strasnog Paraelovca do ulizice i puritanca, Gould Verskojls je stekao

odvratnost prema svojoj otadžbini, odvratnost koja je samo jedan od

vidova izopačenog i mazohističkog rodoljublja: »Napuklo ogledalce

devojke za sve, krmača koja proždire svoj okot«, zapisuje Verskojls

u svojoj devetnaestoj godini ovu surovu rečenicu koja se više odnosi

na Irsku nego na roditelje.

Zamoren uzaludnim naklapanjima u mračnim pivnicama gde se

kuju lažne zavere i gde smišljaju atentate lažni sveštenici, pesnici i

izdajnici, Gould Verskojls upisuje u svoju beležnicu rečenicu koju

izgovara neki visoki kratkovidi student, i ne sluteći da će te njegove

reči imati tragične posledice; »Kogod ima malo samoljublja, ne

može podneti da ostane u Irskoj i odlazi u izgnanstvo, bežeći iz

zemlje na koju se sručila gnevna ruka nekog Jupitera.«

Ovo je zapisano pod datumom od 19. maja 1935.

U avgustu te iste godine ukrcava se na trgovački brod Ringsend

koji plovi za Maroko. Posle trodnevnog zadržavanja u Marselju,

Ringsend isplovljuje bez jednog člana posade; tačnije govoreći,

mesto radiotelegrafiste Verskojlsa zauzima neki novajlija. Februara

1936. Goulda Verskojlsa nalazimo kraj Gvadalahare, u petnaestoj

anglo-američkoj brigadi koja nosi ime legendarnog Linkolna. Tada

mu je dvadeset i osam godina.

Izbledele fotografije

Pouzdanost dokumenata, makar bili nalik na palimpseste, ovde

za trenutak prestaje. Život Goulda Verskojlsa nejasno se brka sa

životom i smrću mlade španske republike. Posedujemo samo dva

snimka; sa nepoznatim borcem pored ruševina nekog svetilišta. Na

poleđini, ispisano Verskojlsovom rukom: »Alcazar. Viva la

Republica!« Njegovo visoko čelo pokriveno je do pola baskijskom

kapom, na usnama mu lebdi osmeh u kojem se može čitati (iz

današnje perspektive) trijumf pobednika i gorčina pobeđenih:

protivurečni odblesci koji grade, poput bore na čelu, senku stamene

smrti. Grupni snimak sa datumom od 5. novembra 1936. Snimak je

vrlo nejasan. Verskojls je u drugom redu, još uvek sa baskijskom

kapom nakrivljenom na čelo. Pred postrojenom četom pruža se neki

izrovan predeo i ne bi bilo teško poverovati da se nalazimo na

groblju. Da li je to počasna četa koja je ispalila salve u nebo ili u

živo meso? Lice Goulda Verskojlsa ljubomorno čuva tu tajnu. Iznad

postrojenih vojnika, u dalekim modrim visinama lebdi aeroplan, kao

raspeće.

Oprezno domišljanje

Vidim Verskojlsa kako se povlači iz Malage, peške, u kožnom

kaputu kojeg je skinuo sa mrtvog falangiste (ispod kaputa bilo je

samo golo mršavo telo i srebrni krst na kožnoj vrpci); vidim ga kako

juriša na bajonet, nošen svojim sopstvenim pokličem kao krilima

anđela istrebljenja; vidim ga kako se nadvikuje sa anarhistima koji

su svoju crnu zastavu istakli na golim padinama kraj Gvadalahare,

spremni da umru nekom uzvišenom i besmislenom smrću; vidim ga

kako sluša, pod usijanim nebom, negde kraj nekog groblja u blizini

Bilbaoa, predavanja u kojima se, kao pri stvaranju sveta,

razgraničavaju smrt i život, nebo i zemlja, sloboda i tiranija; vidim

ga kako ispaljuje čitav šaržer u vazduh na avione, nemoćan, da bi

odmah zatim pao, zasut vatrom, zemljom i šrapnelom; vidim ga kako

trese mrtvo telo studenta Armana Žofroa, koji je umro na njegovim

rukama, negde u blizini Sentandera; vidim ga kako sa prljavim

zavojem na glavi leži u improvizovanoj bolnici na domaku Gihona,

slušajući buncanja ranjenika, među kojima neko doziva boga na

irskom; vidim ga kako govori sa nekom mladom bolničarkom koja ga

uspavljuje kao dete, pevajući mu pesmu na nekom njemu

nepoznatom jeziku, da bi, u polusnu, opijen morfijumom, video još

samo kako se ona penje u krevet nekog Poljaka sa amputiranom

nogom i čuo odmah zatim, kao u košmaru, njeno bolno ljubavno

roptanje; vidim ga, negde u Kataloniji, kako sedi u improvizovanom

štabu bataljona kraj Morzea i ponavlja očajničke pozive u pomoć,

dok radio iz obližnjeg groblja emituje vedre i samoubilačke pesme

anarhista; vidim ga kako pati od konjunktivitisa i od dijareje; i vidim

ga kako se, go do pojasa, brije pored bunara čija je voda zatrovana.

Međučin

Krajem maja 1937, negde u predgrađu Barcelone, Verskojls traži

raport kod komandanta bataljona. Komandant, koji je tek prevalio

četrdesetu, liči na dobro držećeg starca. Nagnut nad pisaćim

stolom, stavlja svoj potpis na smrtne presude. Njegov zamenik,

zakopčan do grla i sa sjajnim lovačkim čizmama, stoji kraj njega i

pritiskuje upijač posle svakog potpisa. U sobi je sparno. Komandant

briše lice batistanom maramicom. U daljini se čuju ritmične

eksplozije granata teškog kalibra. Komandant daje rukom znak

Verskojlsu da govori. »Šifrovane poruke dospevaju u nepoželjne

ruke«, kaže Verskojls. »U čije?« pita komandant, pomalo odsutno.

Irac okleva, pogledajući podozrivo u zamenika komandanta.

Komandant tada prelazi na rečnik sa Verdena: »Kaži, sinko, u čije

ruke.« Irac ćuti za trenutak, zatim se naginje preko stola i šapne mu

nešto na uvo. Komandant ustaje, prilazi Verskojlsu, prati ga do vrata

i tapše ga po ramenu kao što se tapšu regruti i zanesenjaci. To je

sve.

Poziv na putovanje

Košmarnu noć između trideset i prvog maja i prvog juna (1937)

Verskojls provodi kraj Morzea, šaljući stroge poruke na isturene

položaje prema brdima Almeire. Noć je sparna i osvetljena

raketama koje daju predelu izgled nestvarnog. Pred svitanje,

Verskojls predaje Morzea nekom mladom Baskijcu. Irac odlazi u

šumu, na desetak koraka od radio-stanice, i, iscrpljen, leže u vlažnu

travu, licem prema zemlji.

Budi ga štapski kurir. Verskojls pogleda prvo u nebo, zatim na

svoj sat: nije spavao više od četrdeset minuta. Kurir mu predaje

zapovest, tonom koji nije u skladu sa njegovim činom: u luci se

nalazi brod na kojem ne funkcioniše radio; izvršiti popravku; po

obavljenom poslu, izveštaj podneti pomoćniku komandanta; Viva la

Republica! Verskojls hita u šator, uzima kožnu torbu sa alatom i

odlazi sa kurirom prema luci. Na vratima carinarnice neko je tokom

noći ispisao belom bojom koja se još sliva pobedničku parolu: VIVA

LA MUERTE. Na otvorenom moru, daleko od doka, nazire se kroz

jutarnju izmaglicu silueta nekog broda. Kurir i mornari u čamcu kraj

mola izmenjuju nepotrebne lozinke. Verskojls seda u čamac i ne

osvrnuvši se prema obali.

Okovana vrata

Naokolo plutaju nagorele daske, po svoj prilici ostaci nekog

broda koji je tokom noći torpedovan u blizini obale. Verskojls

posmatra pepeljasto more i to ga, po svoj prilici, seća prezrene i

prezrenja dostojne Irske. (Ne možemo poverovati da u tom

prezrenju nema i trunke nostalgije.) Njegovi saputnici ćute, zauzeti

svojim teškim veslima. Dospevaju ubrzo u blizinu broda i Verskojls

primećuje da ih prate sa gornje palube: kormilar je dodao dalekozor

kapetanu.

Evo nekih tehničkih pojedinosti, možda nevažnih za dalji tok

priče: to je stari drveni parobrod od nekih petsto tona i zvanično

prevozi antracit za francusku luku Ruan. Bakarni delovi —

rukohvati, zavrtnji, kvake, prozorski okviri — skoro su zeleni od

patine, a brodska zastava, prekrivena ugljenom prašinom, teško se

može identifikovati.

Kada se Verskojls popeo uz klizave brodske stepenice od užadi,

praćen dvojicom mornara sa čamca (jedan mu je uzeo iz ruke kožnu

torbu kako bi se gost lakše popeo), na palubi više nije bilo nikog.

Ona ga dva mornara odvedoše u jednu prostoriju u potpalublju.

Prostorija je prazna a vrata okovana onom istom bronzom bez sjaja.

Verskojls čuje kako se ključ okreće u bravi. U istom času shvata da

brod isplovljuje; kao što shvata, pre s besom nego s užasom, da je

uleteo u klopku, naivno kao kakav žutokljunac.

Putovanje je potrajalo osam dana. Tih osam dana i noći Verskojls

je proveo u potpalublju, u tesnoj kabini kraj mašinskog odeljenja,

gde je zaglušna buka mašina sakatila, kao žrvanj, tok njegovih misli

i njegova sna. U nekom čudnom pomirenju sa sudbinom (sasvim

prividnom, videćemo) on nije udarao pesnicom u vrata, nije dozivao

u pomoć. Nije izgleda čak ni pomišljao na bekstvo, uostalom

uzaludno. Umivao se ujutro nad limenim lavaboom bez ogledala,

pogledao bi hranu koju su mu tri puta na dan dodavali kroz okrugli

prozor na okovanim vratima (haringe, lososi, crni hleb), zatim bi, ne

okusivši ništa sem vode, ponovo legao na tvrdi mornarski krevet bez

posteljine. Zurio je kroz prozor kabine u jednoliko talasanje pučine.

Trećeg dana, Verskojls se budi iz košmarnog sna: na uskoj klupi

nasuprot njegovom ležaju sede dva čoveka i ćutke ga posmatraju.

Verskojls se naglo uspravlja.

Saputnici

Plavih očiju i zdravih, belih zuba, saputnici se smeše Verskojlsu

prijateljski. Sa nekom neprirodnom učtivošću (neprirodnom za

mesto i trenutak), i oni naglo ustaju i izgovaraju svoja imena uz lako

klimanje glave. Verskojlsu, koji se takođe predstavi. slogovi

njegovog sopstvenog imena odjednom se učiniše sasvim nepoznatim

i tuđim.

Sledećih pet dana tri su čoveka provela u tesnoj i vreloj kabini

iza okovanih vrata u strašnoj hazardnoj igri nalik na poker u troje u

kojem se gubitak plaća životom. Prekidajući, diskusiju samo da bi

pojeli na brzinu parče sasušene haringe (četvrtog dana putovanja i

Verskojls je počeo da jede) ili da bi osvežili osušena usta i odmorili

se od sopstvenog nadvikivanja (i tada bi nesnosna buka mašina

postajala samo naličje tišine), tri su čoveka govorila o pravdi, o

slobodi, o proletarijatu, o ciljevima revolucije, zapenjeno dokazivali

svoja uverenja, kao da su namerno izabrali tu polumračnu prostoriju

broda u međunarodnim vodama kao jedini mogućni objektivan i

neutralan teren za ovu strašnu igru argumenata, strasti, uverenja i

fanatizma. Neobrijani i znojavi, zavrnutih rukava i ispošćeni,

raspravu su prekinuli samo jednom: kada su, petog dana putovanja,

dva posetioca, (za koje znamo, pored njihovih imena, još samo toliko

da su imali oko dvadeset godina i da nisu bili članovi posade broda)

ostavili Verskojlsa nekoliko sati nasamo. Za to vreme Irac je čuo,

kroz zaglušnu buku mašina, kako sa palube dopiru zvuci nekog

fokstrota, koji mu se učini poznatim. Pred ponoć muzika je naglo

zamrla i posetioci se vratiše, podnapiti. Saopštiše Verskojlsu da je

na brodu slavlje: na osnovu kablograma koji je radiotelegrafista

primio tog istog popodneva, brod Vitebsk je promenio ime u

Ordžonikidze. Ponudiše ga votkom. Ovaj odbi ponudu, u strahu da

ne bude otrovan. Mladići to shvatiše i ispiše votku smejući se

Irčevom nepoverenju.

Iznenadni i neočekivani prestanak buke mašina naglo je

prekinuo razgovor u kabini, kao da je taj ubitačan ritam bio ritualna

pratnja koja je sve dotle davala snagu i polet njihovim mislima i

njihovim argumentima. Sada su ćutali, sasvim zanemeli, i osluškivali

pljuskanje talasa o bokove broda, bat koraka po palubi i dugo

klizanje teških lanaca. Bila je prošla ponoć kada su se otključala

vrata kabine i kada su tri čoveka napustila svoje boravište puno

opušaka i ribljih kostiju.

Lisice

Vitebsk-Ordžonikidze bio se usidrio na pučini, devet milja od

Lenjingrada. Iz snopa dalekih svetiljki na obali, uskoro poče jedna

da se izdvaja i da se uvećava; a vetar donese, kao prethodnicu, buku

snažnih motora čamca koji se bližio brodu. Tri čoveka u uniformi,

jedan u činu kapetana i dva bez oznake čina, priđoše Verskojlsu i

uperiše u njega svoje revolvere. Verskojls podiže ruke. Oni ga

pretresoše, zatim mu vezaše uže oko struka. Verskojls poslušno siđe

niz stepenice od užadi i zauze mesto u motornom čamcu, gde ga

privezaše lisicama za bakarni naslon sedišta. Posmatrao je

avetinjsku siluetu broda osvetljenog snopom reflektora. Video je

kako niz stepenice od užadi spuštaju, sa konopcem vezanim oko

struka, i njegova dva saputnika. Uskoro su sva trojica sedela jedan

kraj drugog, vezani lisicama za polugu sedišta.

Pravedna presuda

Ostaće po svoj prilici tajna za istraživače savremenih ideja pravi

ishod one bitke rečima i argumentima koju su tokom šest dana i

noći vodili Irac Gould Verskojls i njegova dva saputnika. Kao što će

ostati tajna, psihološka i pravno krajnje zanimljiva, da li je mogućno

da čovek, pritešnjen strahom i očajanjem, bude u stanju da snagu

svojih dokaza i svog iskustva izoštri do te mere da bez spoljnjeg

pritiska, bez primene sile i torture, poljulja u svesti druga dva

čoveka sve ono što je u njih ugrađivano tokom dugog niza godina,

vaspitanjem, lektirom, navikom i dresurom. Jer možda i ne treba

smatrati sasvim proizvoljnom odluku sudskog veća koje je, po nekoj

višoj pravdi, izreklo istu strogu osudu (osam godina zatvora) svakom

od trojice učesnika duge igre ubeđivanja. Jer ako i poverujemo da su

ona dvojica (Vjačeslav Ismailovič Žamoida i Konstantin Mihailovič

Sadrov, tako su se zvali) uspeli da u teškoj i iscrpljujućoj ideološkoj

polemici poljuljaju izvesne sumnje koje su se javile u glavi

republikanca Verskojlsa (sumnje koje su mogle imati dalekosežne

posledice), postojala je i sasvim opravdana bojazan da su i oni sami

pretrpeli pri tom pogubni uticaj izvesnih protivdokaza: iz

nemilosrdne bitke ravnopravnih protivnika, kao iz krvave borbe

petlova, niko ne izlazi neoštećen, bez obzira na to kome će pripasti

tašta slava pobednika.

(Za vreme istrage, Verskojls će tvrdoglavo poricati đa je onog

kobnog dana, prilikom raporta, došapnuo komandantu bataljona da

šifrovane poruke dospevaju u Moskvu; on tada još nije mogao znati

da je pred istražiteljem stajao izveštaj zamenika komandanta u

kojem su Verskojlsove reči, koje su sadržavale opasnu i svetogrdnu

sumnju »da sovjetska tajna policija nastoji dograbiti komandne

položaje u Republikanskoj armiji« bile ponovljene doslovce. Jedan

kratak susret sa samim pomoćnikom komandanta — Čeljustnikovim

— na tranzitnoj stanici u Karagandi, rasvetliće mu tu tajnu:

komandant je saopštio svom pomoćniku Verskojlsovu poverljivu

izjavu kao da je reč o nekom dobrom vicu.

Finale

Tragove dvojice Verskojlsovih pratilaca gubimo u Murmansku,

na obali Barentsovog mora, gde su jedno vreme, tokom strašne zime

1942, ležali u istom odeljenju logorske ambulante, poluslepi i

iscrpljeni od skorbuta: zubi im behu poispadali i ličili su na starce.

Gould Verskojls je umoren novembra 1945, u Karagandi, posle

neuspelog pokušaja bekstva. Njegov zaleđeni goli leš, vezan žicom,

okrenut naglavce, bio je izložen pred logorskim ulazom kao

opomena onima koji su sanjali nemoguće.

Post scriptum

U spomen-knjizi pod naslovom Ireland to Spain, koju je izdala

dablinska federacija veterana, ime Goulda Verskojlsa pogrešno je

zavedeno među stotinak irskih republikanaca palih u bici kod

Brunete. Tako je Verskojls doživeo nemilu slavu da bude proglašen

mrtvim nekih osam godina pre svoje stvarne smrti. Čuvena bitka

kod Brunete, u kojoj se hrabro borio bataljon Linkoln, odigrala se u

noći između osmog i devetog jula 1938. godine.

Mehanički lavovi

Hommage a André Gide

Ljudina

Jedina istorijska ličnost u ovoj priči, Eduar Erio, vođa francuskih

radikala, predsednik komisije inostranih poslova, gradonačelnik

Liona, narodni poslanik, muzikolog itd., zauzeće ovde možda

nedovoljno značajno mesto. Ne stoga, kažimo to odmah, što je od

manjeg značaja za tok same priče od one druge osobe koja se ovde

pojavljuje, neistorijske ali i ne manje stvarne, nego naprosto zato što

o istorijskim ličnostima postoje i druga dokumenta. Ne zaboravimo:

Eduar Erio bio je i sam pisac i memorijalista, političar od velikog

ugleda, čija se biografija može naći u svakoj iole pristojnijoj

enciklopediji.

Jedno svedočanstvo daje ovakav opis Erioa:

»Krupan, snažan, širokih ramena, ćoškaste glave pokrivene

gustom čekinjastom kosom, lica kao kosirom istesana i presečena

kratkim gustim brcima, taj je čovek odavao utisak velike snage.

Njegov glas, divan već po sebi, prilagođen najtananijim

zasenčenjima i najmodularnijim akcentima, lako je dominirao nad

svakim metežom. Znao je njime da vlada majstorski, kao što je znao

da vlada majstorski i izrazom svoga lica«. Isto svedočanstvo daje

ovakav opis njegovog karaktera: »Bio je to pravi spektakl videti ga

za govornicom gde prelazi s ozbiljnog na šaljiv ton, od poverljivog

do jerihonskog objavljenja nekog principa. A pojavi li se neko ko mu

protivureči, on prihvata taj mali izazov i, dok taj drugi razlaže svoj

stav, jedan se širok osmeh razliva po licu Eduara Erioa –

preuranjeni predznak jedne sverazarajuće primedbe koja će netom

izazvati buru smeha ili aplauza a na sveopštu konfuziju sagovornika

uhvaćenog u stupicu. Taj je osmeh, istina, nestajao čim bi kritika

bila izrečena uvredljivim tonom. Takvi bi ga napadi dovodili do besa

i izazivali u njemu žestoku reakciju, utoliko pre što je on uvek bio na

oprezi — osetljivost koju su mnogi proglašavali sujetom«.

Onaj drugi

O drugom važnom učesniku ove priče, A. L. Čeljustnikovu,

znamo pouzdanije samo toliko da je imao oko četrdeset godina, da

je bio visokog rasta, malo pogrbljen, plavokos, da je bio brbljiv,

hvalisavac i ženskar i, do skora, urednik ukrajinskog lista Nova

zora. Igrao je odlično poker i ajnc i znao je da svira na harmonici

polke i častuške. Ostala svedočanstva o njemu jako su protivurečna,

pa stoga možda i nevažna. No ja ih zapisujem, iako neki izvori

navode na opravdanu sumnju: da je bio politički komesar u

španskom građanskom ratu i da se istakao u konjičkom puku u

borbama kod Barcelone; da je jedne noći spavao sa dve bolničarke

iako pod malaričnom visokom temperaturom; da je nekog Irca,

osumnjičenog za sabotažu, prevarom doveo na sovjetski teretni brod

Ordžonikidze a pod izgovorom da treba na brodu da se popravi

radio-primopredajnik; da je (uostalom) lično poznavao

Ordžonikidzea; da je tokom tri godine bio ljubavnik žene jedne vrlo-

vrlo poznate ličnosti (i da je upravo zbog toga dospeo u logor); da je

u školskoj amaterskoj družini u Voronježu igrao Arkadija u komadu

Ostrovskog Šuma.

Ukoliko navedena svedočanstva odišu izvesnom sumnjom i

nepouzdanošću, pogotovu ova poslednja, jedna od Čeljustnikovih

priča, ona koja se odnosi na Erioa, makoliko izgledala na prvi

pogled kao plod fantazije, vredna je da se zabeleži. I ja to činim

ovde dakle zato što u njenu verodostojnost teško može da se

posumnja; najzad, sve govori u prilog tome da su izvesne

Čeljustnikovljeve priče, makoliko neobične, ipak zasnovane na

stvarnim događajima. A kao najpouzdaniji dokaz može da nam

posluži činjenica da je priču koja sledi potvrdio na izvestan način

sam Eduar Erio, jedna blistava inteligencija (»une intelligence

rayonnante«), kako je s pravom rekao za njega Daladje. Ispričaću

dakle taj davni susret između Čeljustnikova i Erioa onako kako

znam i umem, oslobodivši se začas strašne more dokumenata koji

zatrpavaju priču, a sumnjičavog i radoznalog čitaoca upućujem na

navedenu bibliografiju gde će naći potrebne dokaze. (Možda je bilo

pametnije da sam se opredelio za neki drugi oblik saopštavanja, esej

ili studiju, gde bih sva ova dokumenta mogao da upotrebim na

uobičajeni način. Ali dve me stvari sprečavaju u tome: nepogodnost

da se živa, usmena svedočenja pouzdanih ljudi navode kao

dokumentacija; a kao drugo: nisam mogao da se lišim zadovoljstva

pripovedanja koje daje piscu varljivu ideju da stvara svet i, dakle,

kako se to veli, da ga menja.)

Telefon i revolver

Te studene novembarske noći hiljadu devetsto trideset i četvrte

godine, Čeljustnikov, spoljni saradnik lokalnog lista, zadužen za

pitanja kulture i borbe protiv religije, spavao je, go kao od majke, u

velikom plemićkom krevetu u toploj sobi na trećem spratu u ulici

Jegorovka. Njegove sjajne čizme malinove boje bile su uredno

naslonjene na krevet, dok su mu odeča i rublje bili razbacani svuda

po sobi i izmešani, u neredu (znak strasne hitnje) sa svilenim

ženskim rubljem. U sobi se osećao topli vonj znoja, votke i kolonjske

vode.

Čeljustnikov je sanjao (ako mu je verovati) kako treba da izađe

na scenu i da odigra neku ulogu, po svoj prilici Arkadija iz Šume, ali

kako ne može da nađe nigde svoju odeću. Užasnut (u snu), čuje

kako zvoni zvono kojim ga pozivaju na scenu, ali on stoji na mestu

kao skamenjen, sedi zapravo, go i dlakav, nemoćan da pokrene

udove. Odjednom kao da se sve to zbiva na pozornici, zavesa je

dignuta, kroz bleštavu svetlost bočnih reflektora koji ga osvetljavaju

i drže u unakrsnoj vatri svojih snopova, nazire gledaoce, gore na

balkonu i dole u parteru, njihove glave ozarene ljubičastim oreolom.

U prvom redu čini mu se razaznaje članove Pokrajinskog komiteta, a

među njima jasno razabira i svetlu ćelu druga M., glavnog urednika

Nove zore, koji se zacenio od smeha i koji mu dobacuje nešto

podrugljivo i uvredljivo, nešto što se odnosi na njegovu

(Čeljustnikovljevu) muškost. A zvonce iz šminkernice jednako zvoni,

sve upornije i sve jače, pa se Čeljustnikovu čini (u snu) da je to

zapravo požarno zvono, da su se po svoj prilici upalile zavese i da će

istog ovog časa doći do opšte bežanije i panike, a on će ostati tu, na

sceni, go kao od majke, i nepokretan, izložen milosti plamena.

Desna mu se ruka naglo oslobađa začaranosti i, na granici sna i

budnosti, on je nagonski pruža prema revolveru koji, po staroj

dobroj navici, drži pod jastukom. Čeljustnikov pali svetlo na noćnom

ormaru i pri tom obara čašu s votkom. U magnovenju shvata da su

sada čizme važnije od nagana, hitro uskače u njih kao u sedlo. Žena

glavnog urednika Nove zore meškolji se u snu, zatim, probuđena i

sama zvonjavom, otvara svoje lepe, tek malko podbuhle azijatske

oči. Telefon je odjednom zaćutao i njima laknu. Nastaje mučno

dogovaranje, polušapatom. Nastasja Fedotjevna M., zbunjena i

preplašena, pokušava da navuče prsluk koji joj je dobacio sa gomile

Čeljustnikov. U tom telefon počinje ponovo da zvrji. »Ustani«, kaže

Čeljustnikov u istom času kada stavlja revolver za pojas. Nastasja

Fedotjevna gleda ga užasnuto. Čeljustnikov tada prilazi usplahirenoj

ženi, poljubi je između bujnih grudi i kaže joj: »Podigni slušalicu«.

Žena ustaje, Čeljustnikov je ogrće svojim kožnim kaputom,

kavaljerski. Odmah zatim čuje ženin glas:

»Koga? Čeljustnikova?« (Muškarac stavlja prst na usta.) »Pojma

nemam«. (Pauza). Zatim žena spušta slusalicu, u kojoj se čulo naglo

prekidanje veze, i stropoštava se u fotelju. »Iz Rajkoma«. (Pauza).

»Kažu da je hitno«.

Fascikla

Pre nego što se vratio u svoj hladni stan na Sokolovskom

prospektu, Čeljustnikov se dugo motao po zavejanim ulicama. Išao

je zaobilaznim putem, uz Dnjepar, tako da mu je bio potreban čitav

sat da stigne kući. Skinuo je kožni kaput, nalio čašu votke i upalio

radio. Nije prošlo ni pet minuta, telefon je zazvonio. Pustio je da

zvoni tri puta, a onda podiže slušalicu. Na trenutak je odglumio da

je iznenađen ovim kasnim pozivom (već je bilo prošlo dva), a onda

reče da će, kad je već stvar hitna, stići najdalje za pola sata. Samo

da se obuče, jer se upravo bio skinuo. U redu, odgovaraju mu,

poslaće po njega kola, stvar je hitna. Drug Pjasnikov će mu sve

objasniti usmeno.

Drug Pjasnikov, sekretar Rajkoma, prešao je na stvar bez

okolišenja: sutra oko jedanaest pre podne stiže u Kijev građanin

Eduar Erio, vođa francuskih radnika. Čeljustnikov reče da je čitao u

novinama o njegovom dolasku u Moskvu, ali da nije znao da će

posetiti i Kijev. Pjasnikov ga onda upita da li zna on, Čeljustnikov,

od kolike je važnosti poseta jednog takvog čoveka. Ovaj reče da zna

(mada mu nije bilo baš najjasnije u čemu je značaj te posete i kakvu

on ima u svemu tome ulogu). Kao da je shvatio Čeljustnikovljevu

neupućenost, Pjasnikov mu poče objašnjavati: građanin Erio, uprkos

svojim simpatijama, gaji izvesne tipično buržoaske sumnje prema

tekovinama revolucije. Naveo je mnoge pojedinosti iz života i rada

Eduara Erioa, naglasio njegovo sitnoburžoasko poreklo, citirao

mnoge njegove stavove, naveo njegovu ljubav prema klasičnoj

muzici i prema naprednim pokretima u svetu i naglasio ulogu koju

je odigrao u priznavanju zemlje boljševika (tako je rekao: stran

boljševikov) od strane Francuske. Najzad Pjasnikov izvadi iz fioke

pisaćeg stola jednu fasciklu i poče da je lista. »Evo«, reče, »na

primer ovo. Citiram: Nemogućno je čak i jednom nereligioznom

Francuzu (kao što vidite, Erio se oslobodio religioznih predrasuda...

ako mu je verovati), čak i jednom nereligioznom Francuzu, da ne

digne svoj glas protiv proganjanja svestenika; (drug Pjasnikov tu

ponovo zastade i podiže pogled na Čeljustnikova: »Razumete?«

Čeljustnikov kimnu glavom, a Pjasnikov dodade: »Za njih su

sveštenici još uvek neka vrsta svetih krava, kao kod naših mužika...

ondašnjih, naravno«), jer i to predstavlja takođe atak na slobodu

mišljenja. Atak uostalom sasvim nepotreban... I tako dalje, i tako

dalje«, reče Pjasnikov i zaklopi fasciklu. »Mislim da vam je sad sve

jasno?» — »Da«, reče Čeljustnikov i nali sebi čašu vode. Ostao je u

kabinetu druga Pjasnikova do četiri ujutro. A već u sedam bio je na

nogama. Do dolaska voza ostalo mu je bilo ravno četiri sata.

Sati i minuti

To značajno jutro u životu A. L. Čeljustnikova odvijalo se, sat po

sat, ovako: u sedam, buđenje, telefonom. Čeljustnikov ispija našte

srca čašu votke, umiva se u hladnoj vodi, go do pojasa. Oblači se,

glanca čizme. Za doručak prži jaja na primusu, jede ih s kiselim

krastavcima. U sedam i dvadeset telefonira u Rajkom. Drug

Pjasnikov govori preko zalogaja, izvinjavajući se: nije napuštao

kancelariju cele noći, odremao je malo u fotelji, za stolom; pita

Čeljustnikova da li se oseća dobro; zakazao mu je, veli, sastanak sa

Avramom Romaničem, šminkerom, u foajeu pozorišta (ulaz za

glumce) za četiri posle podne; neka bude tačan. U sedam i

dvadesetpet telefonira Nastasji Fedotjevnoj. Posle duge pauze

(odozdo već trube kola poslata iz Rajkoma), čuje usplahireni glas

žene glavnog urednika Nove zore. Ona ne može nikako da shvati

kako su mogli, sinoć, da ga traže kod nje. Ona je očajna. Ako M. (to

jest njen muž) dozna za stvar, ona će se otrovati. Ona neće moći

podneti tu sramotu. Da, da, otrovati; mišomorom. Čeljustnikov jedva

uspeva da kroz bujicu njenih reči, tepanja, jecaja i šaputanja proturi

koju reč utehe: neka ona ništa ne brine, sve je to slučajnost, on će

joj već stvar objasniti, ali sad mora hitno da krene, dole ga čekaju

kola. A na mišomor i da ne pomišlja... U sedam i po seda u crni

automobil koji ga čeka pred kućom; nešto pre četvrt do osam stiže u

Rajkom. Drug Pjasnikov ima podnadule crvene oči; ispijaju po jednu

votku, zatim se dogovaraju i telefoniraju od osam do devet i po, iz

dve kancelarije, kako ne bi smetali jedan drugom. U devet i po drug

Pjasnikov, čije su oči kao u zeca, pritiska jedno od dugmadi na

velikom pisaćem stolu od orahovine i čistačica unosi čaj na

poslužavniku. Dugo srču vreli čaj, bez reči, smešeći se jedan

drugom, kao ljudi koji su obavili težak i odgovoran posao. U deset

sati odlaze na stanicu i proveravaju obezbeđenje. Drug Pjasnikov

zahteva da se skine transparent sa natpisom Religija je opijum za

narod i da se zameni na brzu ruku jednim drugim, sa pomalo

metafizičkim prizvukom: Živelo sunce, dole noć. Tačno u jedanaest,

kada voz sa visokim gostom ulazi na peron, Čeljustnikov se odvaja iz

odbora za doček i staje sa strane među oficire iz obezbeđenja, koji,

u civilu i sa prtljagom, predstavljaju slučajne i radoznale putnike

koji spontanim aplauzom dočekuju prijateljskog gosta iz Francuske.

Pošto je jednim hitrim pogledom osmotrio Erioa (učinio mu se

nekako beznačajnim, valjda zbog beretke), Čeljustnikov izađe na

sporedni izlaz i hitro se odveze kolima.

Kada je stigao pred Sofijski sabor bilo je tačno dvanaest sati.

Prošlost

Katedrala Svete Sofije izgrađena je kao mutna uspomena na

slavne dane Vladimira, Jaroslava i Izjaslava. Ona je samo daleki

model korsunskog manastira, nazvanog tako po »svetom gradu«

Kersonu ili Korsunu. Hronika učenog Nestora beleži da je već knez

Vladimir doneo iz Korsuna, grada svog krštenja, ikone i statue

crkvene kao i »četiri bronzana konja«. Ali između tog prvog kamena

za temelje crkve što ga je postavio blaženopočivši Vladimir i istorije

Svete Sofije protećiće još mnogo vode, krvi i leševa slavnim

Dnjeprom. Stara će se slovenska božanstva još dugo opirati slavnom

kaprisu kijevskog princa koji prihvata jednobožačku veru

hristijansku, a paganski će se ruski narod boriti sa paganskom

surovošću protiv »sinova Dag-Boga« i još će dugo puštati svoje

ubojne strele i koplja niz vetrove, »decu Striboga«. Surovost

pravovernih nije međutim manje surova od paganske surovosti, a

fanatizam verujućih u tiraniju jednog boga mnogo je žešći i

efikasniji.

Slavni Kijev, majka ruskih gradova, imaće početkom jedanaestog

veka oko četiri stotine crkava i, po kazivanju Djetmara od

Merzeburga, biće »rivalom Konstantinopolja i najlepšim biserom

Vizantije«. Privolevši se tako vizantijskom carstvu i veri, Rusija će,

kroz pravoslavlje, pristupiti jednoj drevnoj i rafinovanoj civilizaciji,

ali će zbog svoje šizme i odricanja od rimske vlasti biti ostavljena na

milost i nemilost mongolskih osvajača i neće moći da računa na

zaštitu Evrope. Ova šizma dovešće pak do izolacije ruskog

pravoslavlja od Zapada; crkve će se graditi na znoju i kostima

mužika, ne znajući za visoki zamah gotskih tornjeva, a u domehu

osećanja Rusija neće biti zahvaćena viteštvom i »tući će svoje žene

kao da kult dame nikad nije postojao«.

Sve je to manje-više ispisano na zidinama i freskama Kijevo-

Sofijskog sabora. Ostalo su samo istorijske datosti od manjeg

značaja: osnovao ga je Jaroslav Silni (1037), u večni spomen dana

kada je odneo pobedu nad paganskim Pečenjezima. A da majka svih

ruskih gradova, Kijev, ne bi imao šta da zavidi Konstantinopolju, on

naredi da se uz portal crkve sagrade velelepna Zlatna Vrata. Slava

je ta bila kratkog veka. Mongolske su horde, pokuljavši iz stepe

(1240), sravnile slavni grad Kijev sa zemljom. Ali Sveta Sofija već je

bila ruina: hiljadu dvesto četrdesete srušili su se njeni svodovi, u

isto vreme kada i svodovi crkve zvane Desjatnaja, pobivši na stotine

Kijevljana koji se behu u njih sklonili kako bi izbegli surovi masakr

koji im behu spremili Mongoli. U svom Opisu Ukrajine, objavljenom

u Ruanu 1651, gospar od Boplana, normanski plemić u službi

poljskog kralja, beleži reči nalik na epitaf: »od svih kijevskih crkava

ostadoše samo dve za spomen naraštajima; a ostale su samo žalosne

ruine: reliquiae reliquiarum«.

Najčuveniji mozaik ove crkve, Bogorodica koja blagosilja, bejaše

slavljena od Kijevljana pod nazivom »nerušimaja stena«, nerazrušivi

zid — daleka aluzija na dvanaesti stih Himne akatista. Legenda

međutim opravdava taj naziv na drugi način: prilikom rušenja crkve,

svi zidovi se behu oburvali, osim apside, koja je ostala neoštećena

blagodareći Devici-matroni u mozaiku.

Cirkus u božjoj kući

Makoliko se na prvi pogled činilo da je izvan osnovnog toka naše

priče (videćemo, uostalom, da je to udaljavanje sasvim prividno), ne

možemo da ne spomenemo na ovom mestu one čudnovate freske

koje ukrašavaju zidove kružnih stepeništa što vode na gornji sprat,

odakle su prinčevi i boljari, njihovi gosti, mogli da prisustvuju

bogosluženju ne izlazeći iz dvora. Te su freske otkrivene ispod

svežeg sloja 1843, ali zbog hitnje i radoznalosti, majke otkrića i

sagrešenja, restauracija je bila obavljena krajnje aljkavo: staroj

patini, sjaju zlata i odežde, bejaše dodat skorojevićki sjaj bogatstva i

raskoši boljarske. Ali izvan ovoga, prizori bejahu ostali netaknuti:

pod modrim podnebljem Bizanta, hipodrom i cirkus, a u prvom

planu, u počasnoj loži, imperator i imperatorka okruženi svojom

svitom; konjušari iščekuju iza barijere da puste svoje propete ate u

arenu; ratnici tvrda lica, naoružani kopljima, praćeni gomilom

kerova, progone divlje zveri; pelivani i glumci izvode svoje veštine

na pozornici pod vedrim nebom; mišićavi atleta drži u ruci dugačku

motku po kojoj se, vešto poput majmuna, pentra jedan akrobata;

gladijator naoružan sekirom ustremljuje se na ukrotitelja sa

medveđom glavom.

Knjiga Konstantina Porfirogeneta koja govori o Ceremonijama na

vizantijskom dvoru, daje nam, u poglavlju pod naslovom Gotske

igre, smisao ovog poslednjeg prikazanja: »Zabave zvane Ludus

gothicus održavaju se, po Volji Njegove Carske Milosti, svakog

osmog dana posle praznika roždenija i tom se prilikom zvanice Nj.

C. Milosti prerušavaju u Gote, stavljajući na sebe obrazine i glave

raznih surovih životinja«.

Toliko o prošlosti.

Pivara

Sad Kijevski Sofijski Sabor pod svojim visokim svodovima

zaklanja deo pivare Spartak, sušaru i stovarište. Ogromne

dvadesetotonske cisterne, stavljene na nogare od greda,

raspoređene su duž zidina, a teške gvozdene bačve raštrkane su

svuda između stubova, do same apside. Sušara je na dva sprata, sa

drvenim rešetkama od visine prozora do arkada. (Stalna

temperatura od 11° Celzijusa izvanredno je pogodna za klijanje

korisnih bakterija koje daju pivu specifičnu aromu.) Kroz jedan od

bočnih prozora koji je skinut, prolaze aluminijumske cevi, povijene

kao sulundari, i vezuju sušaru sa flotacijom koja se nalazi u velikoj

prizemnoj baraci na nekih sto metara od crkve. Skele i merdevine

spajaju rešetke, cevi i cisterne, a nakisli miris hmelja i slada unosi

među drevne zidine miris beskrajnih stepa posle kiše. Freske i oltar

prekriveni su (na osnovu jednog skorasnjeg dekreta) dugim jutanim

kulisama koje su spuštene niz zidove poput sivih barjaka. Na mestu

gde je nekada stajala (tačnije rečeno gde i sada stoji, pod sivom

koprenom) Prečista, »začuđena iznenadnom pojavom Arhangela«,

sada je okačen portret Oca Naroda u teškom pozlaćenom okviru:

rad akademskog slikara Sokolova, zaslužnog umetnika. Kroz snežnu

vejavicu probija se starica iz gomile i pokušava da poljubi ruku

Blaženog, da je poljubi onako mužički, narodski. Ovaj se smeš)"

starici i stavlja joj ruku na rame, očinski. Vojnici, radnici i deca

gledaju taj prizcr zadivljemm pogledima. Ispod portreta, na istom

ziau, gde se između jute nazire mutna svetlost dvaju prozora —

zidne novine i grafikoni. Čeljustnikov, onako mamuran i ošamućen

mirisom hmelja, posmatra grafikon proizvodnje, kao da posmatra, u

groznici, sopstvenu temperaturnu listu.

Ponovna restauracija

I. V. Braginski, »učesnik revolucije, seljački sin, boljševik»,

glavni inženjer pogona, skida kačket, češe se po glavi, okreće

hartiju u ruci i čita je valjda već po treći put, bez reči. Celjustnikov

za to vreme razgleda unutrašnjost crkve, diže glavu prema visokim

svodovima, zaviruje iza skela, odmerava u sebi težinu kazana i

cisterni, kalkuliše mrdajući suvim usnama. Ovi ga visoki islikani

svodovi podsećaju na malu drvenu crkvu u njegovom rodnom selu

kada je, nekad davno, sa svojim roditeljima odlazio na bogosluženja

i slušao mrmljanje popova i pevanje pastve: »uspomena daleka i

nestvarna, koja je bila zamrla u njemu, novom čoveku s novim

pogledima na život. O onom što se dalje zbilo toga dana u Sofijskom

saboru, imamo svedočanstvo samog Čeljustnikova: »Ivan Vasiljevič,

učesnik revolucije, seljački sin, boljševik, utrošio nam je dva sata

dragocenog vremena na uzaludno naklapanje i ubeđivanje.

Smatrajući da je ispunjenje mesečne norme u proizvodnji piva

važnije od crkvenih prikazanja, zgužvao je naredbu Narkoma i bacio

mi je u lice. Uprkos saznanju da vreme neumitno prolazi, ja sam

pokušao da ga urazumim i da mu objasnim da je u opštem interesu

da se crkva osposobi za bogosluženje. Najzad sam ga, nemoćan

pred njegovom tvrdoglavošću, odveo u kancelariju i u četiri oka mu

poverio tajnu, ne pominjući ime zvanice. Ni taj argument nije mu bio

dovoljan, kao ni nekoliko telefonskih poziva koje sam sa poljskog

telefona u njegovoj kancelariji obavio sa rukovodećim ljudima.

Najzad sam morao da potegnem poslednji argument: uperio sam u

njega svoj nagan. (...) Sto dvadeset zatvorenika dovedenih iz

obližnjeg oblasnog logora pod mojim su ličnim rukovodstvom izvršili

ponovnu restauraciju crkve tokom nepuna četiri sata. Jedan smo

deo sušare prislonili uz zid i zakamuflirali jutanim pokrivačima i

šatorskim krilom koje smo prebacili preko skela kao da je u pitanju

stvarna restauracija istočnog zida. Bačve i cisterne izneli smo i

otkotrljali na balvanima (samo ljudskom snagom i bez ikakve

tehnike) u dvorište barake gde se nalazila flotacija... U petnaest do

četiri seo sam u kola i tačno u zakazano vreme bio sam u foajeu

pozorišta, gde me već čekao Avram Romanič.<

Brada i kamilavka

Navodimo i dalje svedočanstvo Čeljustnikova:

»Drug Pjasnikov mu je (to jest Avramu Romaniču) bio sve

objasnio i čak mu je, kako mi je kasnije rekao, podneo na potpis

izjavu kojom se ovaj obavezuje da će ćutati o svemu kao o državnoj

tajni. To je očigledno delovalo: ruke Avrama Romaniča drhtale su

dok mi je nameštao bradu. Mantiju sa ljubičastim pojasom i

kamilavku pozajmili smo na revers iz fundusa pozorišta, a u pismu

upravi naveli smo da su nam te stvari potrebne za članove agit-

brigade koja se sprema da daje po selima i radnim kolektivima

predstave antireligiozne sadržine. Avram Romanič se, dakle, nije

više raspitivao i sav se bio predao poslu; čak su mu uskoro i ruke

prestale da drhte. Nema šta, bio je to čovek svoga posla! Ne samo

što je napravio od mene pravog pravcatog protojereja, nego mi je

čak, po sopstvenoj inicijativi, stavio i lažan trbuh. »Kad ste videli,

rekao je, kad ste videli, građanine Čeljustoikov, mršavog protu?« s

čime sam se ja složio. I bez obzira na sve što se kasnije dogodilo s

njim (o čemu ovde nemam nameru da govorim), tvrdim da je Avram

Romanič zaslužan za celu stvar skoro u istoj onolikoj meri koliko i ja

sam: dao mi je nekoliko dragocenih saveta koji su mi, bez obzira na

činjenicu što sam već imao izvesno scensko iskustvo, bili od

ogromnog značaja. »Građanine Čeljustnikov«, rekao nu je već

sasvim zaboravivši na strah i ponesen svojim poslom, »nemojte ni na

trenutak da smetnete s uma: brada, pogotovu ovakva brada, ne nosi

se glavom, nego bistom, poprsjem. Stoga morate, sada odmah, za

ovo kratko vreme, da uskladite pokret glave i tela«. Čak mi je dao i

nekoliko vrlo korisnih saveta što se tiče samog bogosluženja i

pojanja — nauk koji je, bez sumnje, stekao u pozorištu. (A možda i u

sinagogi, đavo bi ga znao.) »Kad vam ponestane reči, građanine

Čeljustnikov, mrmljajte u basu. Mrmljajte što više, kao da se ljutite

na pastvu. I prevrćite očima kao da proklinjete boga kome služite

makar i privremeno. A što se tiče pojanja...« — »Nemamo sad za to

vremena«, rekao sam mu. »Pojaćemo kasnije, Avrame Romaniču!»

Čizme malinove boje

Čeljustnikov se zadržao u šminkernici nešto više od jednog sata;

relativno kratko vreme kad se ima u vidu transformacija koju je

doživeo. A. T. Kašalov, koga su svi zvali prosto Aljoša, šofer

Rajkoma, onaj isti koji ga je dovezao, poljubio mu je ruku pri ulasku

u kola. »To je bila neka vrsta generalne probe«, beleži Čeljustnikov,

»i ona me sasvim oslobodila treme koju sam osetio u trenutku kada

sam ostao bez nadzora i saveta Avrama Romaniča. U prvi mah sam

pomislio da se Aljoša šali, ali sam se uskoro uverio da ljudskom

lakoverju nema granica: da sam se bio pojavio sa carskom krunom

na glavi, on bi, nema sumnje, pao ničice u sneg i blato. Biće

potrebno još mnogo vremena i truda«, dodaje Čeljustnikov, ne bez

gorčine i samoljublja, »da se iz mužičke ruske duše iskorene tragovi

mračne prošlosti i vekovne zaostalosti«.

(Kažimo odmah: Aleksej Timofejič nikad nije tokom svoje duge

istrage priznao, ni pod najtežim mukama, da je toga dana bio

namagarčen. Na suočenju sa Čeljustnikovim u islednikovoj

kancelariji, nepun mesec dana posle tog događaja, on je tvrdoglavo

ostao pri svojoj tvrdnji da je zapravo hteo samo da se pošali sa

građaninom Čeljustnikovim. Uprkos telesnoj iscipljenosti i

slomljenim rebrima, on je sa priličnom uverljivošću branio svoj stav:

kako je mogao da veruje da u kola seda protojerej, kada je u

pozorište dovezao građanina Čeljustnikova? Na pitanje: da li je

tačno da je onoga dana — 21. novembra 1934 — tobožnjem

sveštenom licu, to jest drugu Čeljustnikovu, postavio pitanje »a šta

sa građaninom Čeljustnikovim, treba li da ga čekamo?« Aljoša je

odgovorio odrečno. Na pitanje: Da li je tačno da je tobožnjem

sveštenom licu, to jest drugu Čeljustnikovu, rekao: »Uskoro če u

Kijevu biti lakše sresti irvasa nego sveštenika«, odgovorio je takođe

odrečeno. Na pitanje: da li je tačno da ga je tobožnje svešteno lice,

to jest drug Čeljustnikov, pitao izmenjenim glasom: »A šta će vama,

sinko, sveštenici?« a da je on, A. T, Kašalov, odgovorio: »Za dušu

pomolitsja grešnuju«, optuženi je odgovorio takođe odrečno.)

U pet i trideset crna se limuzina zaustavila kraj neosvetljenog

crkvenog ulaza i protojerej-Čeljustnikov zadignu skute mantije i na

trenutak blesnuše njegove sjajne čizme malinove boje. »Da li sad

shvataš, durak«, reče Čeljustnikov Aljoši koji je buljio zabezeknuto

čas u njegovu bradu, čas u njegove čizme, »da li sad shvataš?«

Kadionica

»Bogosluženje je počelo nekoliko minuta pre sedam«, beleži

Čeljustnikov koji nam, uostalom, daje i detaljan tok celog

ceremonijala. (No izvesna stvaralačka potreba da se živom

dokumentu dodaju možda nepotrebne boje, zvuci i mirisi, to

dekadentno sveto trojstvo modernih, ne dozvoljavaju mi da ne

zamislim i ono čega u Čeljustnikovljevom tekstu nema: treperenje i

pucketanje sveća u srebrnim čiracima donesenim iz riznice

kijevskog muzeja — i tu se dokument ponovo upliće u našu

zamišljenu sliku —; odsjaj plamena na avetinjskim licima svetaca, u

lučnoj sferi apside, na naborima dugog hitona Device-Matrone u

mozaiku i na ljubičastom ogrtaču na kojem se ističu tri bela krsta;

sjaj čađi i pozlate na oreolima i okvirima ikona, na crkvenim

sasudama, putiru, kruni i kadionici, zanjihanoj u polumraku uz

ciliktanje svojih lanaca, dok se miris tamjana, duša četinara, meša

sa nakislim mirisom hmelja i slada.) »Čim je uleteo drug Rilski«,

nastavlja Čeljustnikov, »i počeo da se krsti, uzeo sam kadionicu i

počeo njome da mašem iznad glava naše pastve. Pretvarao sam se

da ne primećujem ulazak novih vernika, mada sam, kroz dim

tamjana, jasno razabro u polumraku ćelu druga M. i čekinjastu kosu

građanina Erioa. Tiho, na prstima, došli su do sredine crkve i tu su

zastali. Trema koju sam osetio u času kada su ušli, namah me je

napustila i, jednako mašući kadionicom, krenuh prema njima

mrmljajući. Građanin Erio je imao ruke prekrštene ali ne kao za

molitvu, nego je držao jednu pesnicu u drugoj, u visini prepona,

čvrsto stiskajući svoju baskijsku kapu. Kada sam ih pokadio,

produžih još nekoliko koraka, zatim se osvrnuh: građanin Erio je

gledao u plafon, zatim se nagnu prema svom prevodiocu, a ovaj

prema drugu Pjasnikovu. Onda sam zamahnuo kadionicom prema

Nastasji Fedotjevnoj koja kleknu i pognu glavu ubrađenu crnom

maramom. Ne okrećući se, baci na mene jedan brz pogled pun

ohrabrenja koji rasprši u meni i poslednje tragove treme. (Od

njenog jutrošnjeg straha nije bilo ostalo ni senke na njenom licu.)

Pored Nastasje Fedotjevne klečala je, ruku prekrštenih na molitvu,

takođe zabrađena crnom maramom, Željma Čavčavadze, stari

partijski radnik, supruga druga Pjasnikova, kao i njihova

osamnaestogodišnja kći Hava, komsomolka. Osim jedne starice, čije

lice nisam poznavao i čije prisustvo nisam mogao sebi da objasnim,

sva su mi lica bila manje-više poznata: pored drugarice Alje, koja

nam je jutros uslužila čaj u kancelariji druga Pjasnikova, tu su se

nalazile još i urednice iz naše redakcije i sekretarice rajkoma, dok

jedan deo ženskih lica, ona koja nisam poznavao, behu bez sumnje

žene drugova iz čeke. Moram priznati: svi su bez izuzetka igrali

svoju ulogu disciplinovano i predano. Pored pomenutih, evo i imena

ostalih drugova, jer smatram, kao što rekoh, njihov udeo u ovoj

stvari ništa manje značajnim od mog sopstvenog udela. (Sledi

četrdeset imena, ponegde popraćenih napomenom: »sa ženom«.)

Zajedno sa dvanaest radnika iz kultbrigade i njihova dva čuvara to

čini sve u svemu nekih šezdeset vernika«.

Posle nabrajanja imena, Čeljustnikov završava:

»Drug Erio sa svojom pratnjom zadržao se u crkvi svega pet

minuta, mada mi se učinilo da je bio ostao i čitavih petnaest«.

Objašnjenje cirkusa

Bogosluženje je još uveliko trajalo u svom okamenjenom ritualu

kao sa neke freske — gde vernici u zanosu molitve obaraju pogled

čas ka zemlji koja je majka pakla, čas ka nebu, ložnici raja — kada je

Erio sa svojom pratnjom izašao lagano, na prstima, i krenuo da

razgleda čuvene freske islikane uz kružna stepemšta. Istoričarka

umetnosti Lidija Krupenik, koja je bila angažovana za tu priliku,

objasnila je na besprekornom francuskom jeziku (na čemu joj je

iskreno čestitao drug Erio) prisustvo profanih scena u hramu

božjem — zagonetku koja nije mogla izbeći pažnji radoznalog gosta.

»Iako su kružna stepeništa dosta udaljena od samog svetilišta, o

čemu se drug Erio mogao i sam uveriti, ona su ipak integralni deo

hrama i na taj način, kako se nama čini, prisustvo cirkuskih scena u

hramu božjem moglo je izazvati čuđenje i sablazan sveštenika. Mais

ce sont la des scrupules tout modernes, nastavlja Lidija Krupenik,

aussi etrangers aux Byzantins du onzieme siecle qu'aux imagiers et

aux huchiers de vos cathedrales gothiques. Kao što pobožnost vaših

predaka nije bila nimalo povređena nepristojnim pa često i

skarednim scenama kojima behu oblikovane vodorige i mizerikordi,

tako ni uvođenje svetovnog slikarstva u crkve nije imalo u očima

naših pobožnih predaka ničeg sablažnjivog. Poznato je — nastavlja

Lidija Krupenik, dok drug Erio maše glavom zagledan u freske,

posebno zainteresovan za muzičke instrumente predstavljene na

njima — poznato je da su u Konstantinopolju, za vreme vladavine

vladara-ikonoklasta, likovi Hrista i svetaca bili zamenjeni

svojevrsnim satanskim scenama: konjskim trkama i krvavim

prizorima lova na divljač i na ljude». (Drug Erio maše glavom i

prevrće u rukama svoju beretku, kao kakav đak.) »Ne treba da

zaboravimo pri ovom poređenju«, produžuje Lidija Krupenik svojim

ljupkim glasom koji kao da prikriva izvesnu ljutnju, »ni druge

spomenike kulture na zapadu, sa sličnim motivima, kao na primer

tavanicu kapele Palatina u Palermu koja sadrži iste profane motive

kao i Sveta Sofija Kijevska: borbu atleta i robove koji sviraju u flaute

i svirale. I ne treba, najzad, smetnuti s uma ni činjenicu da je Sveta

Sofija Kijevska bila, tout comme les chapelles de vos rois normands,

palatinska crkva, i da su dakle kružna stepeništa vodila u

apartmane prinčeva; na taj način, profane teme tu bejahu sasvim na

svome mestu, n'est-ce pas?«

Drug Erio, kome zebu noge, razgleda freske, bez reči, utonuo u

razmišljanje.

Mehanički lavovi

Sutradan, još pod svežim utiscima sa putovanja, sedeći u toplom

kupeu spavaćih kola na liniji Kijev—Riga—Kenigsberg, grozničav i

uvijen u ćebad, Eduar Erio zapisuje u beležnicu prve svoje utiske.

Jedna činjenica (jedna od onih koje se odnose na našu priču) remeti

čistotu njegovih utisaka: prisustvo prosjaka pred Sofijskim

Saborom. On to svoje čuđenje formuliše ovako: »Ti prosjaci pred

crkvom, mahom kljasti i stari, a katkad i vrlo mladi i naizgled zdravi,

koji se sjatiše oko nas po našem izlasku iz velelepne Svete Sofije,

bez sumnje su ono žilavo pleme ruskih bosjaka i jurodivih

(iourodivy) koji činjahu bizarnu faunu stare Rusije«. (Zatim slede

primedbe o zadacima koji predstoje novoj, mladoj državi.)

Taj isti podatak o prosjacima (i samo ga zato i beležimo)

nalazimo i kod Čeljustnikova: »Pri izlasku iz crkve pohapsili smo

grupu parazita koji su se kao nekim čudom bili tu sjatili, valjda

privučeni mirisom tamjana«.

Prelistavši svoj notes (iz kojeg pokuljaše lica, predeli i razgovori,

čitav jedan svet, tako sličan i tako različit od onog od pre dvanaest

godina kada je prvi put doputovao u Rusiju), Erio pokuša da sažme

sve te utiske, da ih svede na bitno. I, sa njemu svojstvenim

pragmatizmom i duhom, on se doseti da svoja nova zapažanja sažme

(zasad) na najjednostavniji i najefikasniji način: ponoviće posvetu

svoje knjige od pre dvanaest godina, ponoviće je kao znak istrajnosti

svojih ubeđenja i time zapušiti usta zlobnicima. Ponoviće je in

extenso, onako kako ju je napisao tada, novembra 1922, i taj će

predgovor-posvetu uputiti istoj osobi: Eliju-Žozefu Boa, glavnom

uredniku Petit Parisiena. Onda, da proveri ispravnost svoje odluke,

izvadi iz nesesera primerak svoje knjige uvezene u kožu, jedan od

onih dvadeset primeraka od kojih mu je ostao samo još ovaj (Il a ete

tire de cet uovrage 20 exemplaires sur Alfa reserve a Monsieur

Edouard Herriot) i prelete pogledom posvetu (koju dajemo ovde u

prevodu, čime bez sumnje gubimo mnogo od autentičnosti i stila

originala): »Dragi prijatelju; Kada sam krenuo u Rusiju, ne samo što

bejah obasut pogrdama naših najviđenijih psovača, nego su mi

proricali još i najgore nesreće. Najdobronamerniji su me smatrali

slikom i prilikom onog bednog fratra koji je usred srednjeg veka

krenuo iz Liona da pokrštava Tatare i Kane. To bejaše doba kad su

moskovski prinčevi, da bi plašili svoje posetioce, prikrivali pod

svojim prestolima mehaničke lavove čija dužnost bejaše da zareže u

pravi čas i na pravom mestu tokom razgovora. A vi ste, dragi

prijatelju, bili spremni da shvatite moje namere i da poverujete u

moju nepristrasnost. — Vraćam se s jednog putovanja koje je

proteklo sa smešnom lakoćom. Bejah svuda primljen dobre volje.

Nisu napujdali mehaničke lavove da reže na mene; mogao sam da

posmatram u miru i slobodno. Redigovao sam svoje beleške ne

vodeći računa o tome da li ću se nekom svideti ili ne. I ja vam ih

posvećujem u znak pažnje: primite ih. Vaš odani E. Erio«.

Zadovoljan svojom odlukom, odloži knjigu i zagleda se ponovo u

ono što je nazvao melanholijom ruskog pejzaža.

(Konsekvence Erioovog drugog putovanja u Rusiju od istorijskog

su značaja i kao takve izvan interesa naše priče.)

Post festum

A. L. Čeljustnikov uhapšen je u Moskvi, septembra hiljadu

devetsto trideset i osme, četiri godine posle ubistva Kirova (a u vezi

s tim) i nepune četiri godine posle događaja sa Erioom. Sedeo je na

predstavi u bioskopu, kada mu je prišla razvodnica i šapnula mu na

uvo da ga traže hitnim poslom. Čeljustnikov ustade, pritegnu opasač

sa revolverom i izađe u hodnik. »Druže Čeljustnikov«, reče mu

nepoznati »trebaju vas hitno u Rajkom. — Kola čekaju«.

Čeljustnikov opsova u sebi i, po svojoj prilici, pomisli da je u pitanju

ponovo neka velika komedija poput one koju su priredili pre četiri

godine i zbog čega je dobio orden i nnapređenje. Seo je u kola ne

sluteći ništa. Usput su ga razoružali, stavili mu lisice i odvezli u

Lubjanku. Tukli su ga i morili tokom tri meseca, ali nije hteo da

potpiše zapisnik da je podrivao sovjetsku vlast, da je učestvovao u

zaveri protiv Kirova i da se u Španiji pridružio trockistima. Ostavili

su ga u samici još deset dana da razmisli: ili će potpisati priznanje

ili će mu žena biti uhapšena a jednogodišnja kći odvedena u dom za

nahočad. Čeljustnikov se najzad prelomi i potpisa zapisnik u kojem

je potvrdio sve navode optužnice, među ostalima i da je bio

saučesnik zavereničke grupe na čijem je čelu stajao Avram Romanič

Šram. Dobio je deset godina. U logoru je sreo svog starog

poznanika, enkavedeovca, s kojim se nekada zajedno borio u

Španiji. Postao je doušnik. Rehabilitovan je 1958. Oženjen, troje

dece. Godine 1963. posetio je sa grupom turista Bordo, Lion i Pariz.

U Lionu je razgledao spomen-biblioteku slavnog gradonačelnika i

upisao se u knjigu utisaka: »Divimo se delu Eduara Erioa«. Potpis:

»A. L. Čeljustnikov«.

Magijsko kruženje karata

Karlu Štajneru

Doktor Taube, Karl Georgijevič Taube, ubijen je 5. decembra

1956, nepune dve nedelje posle zvanične rehabilitacije i tri godine

nakon povratka iz Norilskog logora. (Taube je, ne računajući

istražni zatvor, proveo u logorima sedamnaest godina). Ovo je

ubistvo ostalo nerasvetljeno sve do juna 1960, kada je u Moskvi

uhapšen izvesni Kostik Koršunidze, zvani Artist ili Orao, stručnjak

za kase, »mečkar« broj jedan, u podzemlju cenjen kao kralj obijača.

Kapetan Morozov, koji je ispitivao Kostika, bio je začuđen njegovim

držanjem: Kostik je drhtao! Taj isti Kostik koji je u svojim ranijim

istragama govorio sa ponosom o sebi i o svom poslu, sa

dostojanstvom kakvo i priliči pahanu njegova kalibra. Čak je znao u

bezizlaznim situacijama da prizna, ne bez ponosa, i ono što se nije

tražilo od njega: neku pljačku (kao, na primer, onu kada je obijena

pošta u Kazanju) koju je počinio dve-tri godine ranije. Ovakvo

priznanje moglo se izvući iz Koršunidzea tim pre što je on, hrabri

noćnik i majstor, imao jednu slabost koja je bila, makoliko da je

ljudska, naizgled u neskladu sa njegovim životom: Kostik nije

podnosio batine. Sama pretnja, podignut glas istražitelja, ili

zamahnuta ruka, pretvarali su Kostika-Artistu, Kostika-Orla, u krpu

od čoveka. A iz krpe nećeš iscediti priznanje. Kapetan Morozov, koji

se u svojoj karijeri već dva puta susreo s njim (jednom u logoru, kao

s doušnikom, a jednom, neposredno zatim, kao sa obijačem) znao je

dakle kako ne treba razgovarati sa Koršunidzeom (osim u slučaju

krajnje nužde, naravno). Kostik bi, uz obećanje da ga neće tući i

vikati na njega (što vređa njegovo dostojanstvo i ubija njegove

moždane ćelije), pričao nadugo i naširoko, sa stručnim

pojedinostima, o svim svojim zahvatima. Bio je rođeni glumac,

glumac inspiracije. Jedno je vreme tokom svog burnog života

pnpadao nekoj amaterskoj pozorišnoj družini gde je svom

prostačkom rečniku dodao izvestan rafinman. (Jedan od njegovih

nadimaka, Dantes, svedoči o tom preobražaju; sam Koršunidze ga je

razlagao na Dante i Dantes: on je svojeručno prosvirao metak kroz

svoju pesničku lobanju i iz tog se slavnog hica rodio ne manje slavni

mečkar). Svoje je glumačko iskustvo proširio kasnije u logorima gde

je bio član kulturbrigade, režiser, glumac i doušnik. Uzgred budi

rečeno: Kostik je svoje robije smatrao sastavnim delom svog posla,

kao što su negdašnji revolucionari smatrali svoje robije

»univerzitetima«; njegova filozofija ne bejaše dakle u raskoraku sa

njegovim življenjem: »Između dve velike role (to je njegova reč)

postoji logična praznina koju treba ispuniti kako najbolje znaš i

umeš«. Treba priznati, u vreme najvećih trijumfa Kostike

Koršunidzea, između tridesetih i pedesetih godina, robije su za

njega bile, kao i za tolike druge razbojnike svake fele, samo

nastavak »slobode«. Milionske gomile političkih bile su izložene

svim ćudima i nastranostima takozvanih socijalno bliskih; u

logorima su se ostvarivali najsmeliji i najfantastičniji snovi

razbojnika: negdašnji gospodari, oko čijih su dača obilazili sitni

lopovi i krupni obijači, sada su postajali sluge, »ađutanti« i robovi

nekadašnjih prognanika iz raja, a gospodarice pravde, ministarke i

sudije, postajale su naložnice i robinje onih kojima su nekad sudile i

držale predavanja o socijalnoj pravdi i o klasnoj svesti, pozivajući se

na Gorkog, Makarenka i druge klasike. Bejaše to, jednom rečju,

zlatno doba zločinaca, pogotovu onih čije je ime u ovoj novoj

hijerarhiji bilo obavijeno - oreolom pahana, što je bio slučaj i sa

imenom Kostika Koršunidzea, zvanog Artist. Kralj podzemlja tek je u

podzemlju pravi kralj; za njega rade ne samo bivši gospodari, nego

se čitave legije ovejanih zločinaca pokoravaju njegovoj volji:

dovoljno je da Koršunidze izjavi svoju želju, rečju ili makar samo

pogledom, pa da čizme malinove boje bivšeg čekiste Čeljustnikova

zablistaju na nogama novog vlasnika (Kostika) ili da se, ljubaznošću

i milošću kuvara, bivšeg podvodača i ubice, pothrani supruga

(bivšeg) sekretara rajkoma, beloputa Nastasja Fedotjevna M.,. i

privede Kostiki, jer Artist voli pretile dame, »belopute i drusle, to je

tip naše, ruske žene«.

Kako je i posle svog dugog priznanja Kostik jednako drhtao (a da

istražitelj nije podigao svoj glas, i čak ga je, da bi ga odobrovoljio i

istovremeno ismejao, oslovljavao sa građanine), kapetan Morozov,

ponesen pre nekim čudnim nadahnućem nego dostavom jednog od

svojih doušnika, dade stručnjacima da uporede Kostikine otiske sa

otiscima nađenim na »svinjskoj nozi«, alatu obijača, kojim je

usmrćen pre četiri godine, u Tjumenju, izvesni Karl Georgijevič

Taube. Nalaz je bio pozitivan. Tako je skinut, bar delimično, veo

tajne sa jednog naizgled besmislenog ubistva.

Slike iz albuma

Karl Georgijevič Taube rođen je 1899. u Estergomu, Mađarska.

Makoliko bili šturi podaci o njegovim najranijim godinama,

provincijalno sivilo srednjoevropskih gradića s početka veka jasno

izranja iz mraka vremena: sive prizemne kuće sa dvorištima koja

sunce u svom sporom promicanju razdeljuje jasnom demarkacionom

linijom na kvadrate ubitačne svetlosti i neke vlažne, plesnive senke

nalik na tminu; drvoredi bagremova koji u proleće odišu otužno, kao

gusti sirupi protiv kašlja i prsne bombone, mirisom dečjih bolesti;

hladni barokni sjaj apoteke gde blista gotika belih porcelanskih

posuda; turobni gimnazium sa popločanim dvorištem (oljuštene

zelene klupe, pokidane ljuljaške nalik na vešala i belookrečeni

drveni zahodi); opštinska zgrada ofarbana u marijaterezijažuto, boju

uvelog lišća i jesenjih ruža iz romansi koje predveče svira ciganska

kapela u bašti Grand-hotela.

Karl Taube, sin apotekara, sanjao je, kao tolika provincijska

deca, o tom srećnom danu kada će kroz debela stakla svojih naočara

pogledati poslednji put svoj grad iz ptičje perspektive odlaska, kao

što se gledaju kroz lupu sasušeni i besmisleni žuti leptiri u albumu

iz gimnazijskih dana: s tugom i gađenjem.

U jesen hiljadu devetsto dvadesete seo je na peštanskoj Istočnoj

stanici u prvu klasu brzog voza Budimpešta—Beč; čim je voz

krenuo, mladi je Karlo Taube mahnuo još jednom svom ocu (koji je

poput tamne mrlje nestajao u daljini sa zamahnutom svilenom

maramicom u ruci), zatim je svoju kožnu torbu hitro preneo u treću

klasu i seo među nadničare.

Credo

Dva značajna razloga stoje na putu boljeg poznavanja ovog

burnog razdoblja u životu Karla Taubea: ilegala i mnogobrojni

pseudonimi kojima se u to vreme služio. Poznato nam je da je

posećivao emigrantske kafane, da je sarađivao sa Novskim, da se

družio ne samo sa mađarskom, nego, još više, sa nemačkom i

ruskom emigracijom, i da je pod imenom Karoly Beatus i Kiril Bajc

pisao članke u levičarskim listovima. Jedan nepotpun i sasvim

nepouzdan spisak njegovih radova iz tog razdoblja obuhvata nekih

sto trideset rasprava i članaka, i ovde navodimo samo nekoliko koje

je bilo mogućno jasno dešifrovati po izvesnoj vehementnosti stila

(što je samo drugi naziv za klasnu mržnju): - Religiozni kapital;

Crveno sunce ili o nekim principima; Nasleđe Bele Kuna; Beli i

krvavi teror; Credo.

Njegov biograf i poznanik iz tih emigrantskih dana, dr Tamaš

Ungvari, daje ovakav opis Taubea:

»Kada sam hiljadu devetsto dvadeset i prve upoznao druga Bajca

u bečkoj redakciji časopisa Ma što ga je u to vreme uređivao

kolebljivi Lajoš Kašak, bio sam iznenađen njegovom, to jest

Bajcovom, skromnošću i mirnoćom. Mada sam znao da je on pisac

Krvavog terora, Credoa i drugih tekstova, nisam mogao nikako da

povežem žestokost njegovog stila sa tim mirnim i ćutljivim čovekom

sa naočarima velike dioptrije koji je delovao nekako stidljivo i

zbunjeno. I začudo — nastavlja Ungvari — češće sam ga čuo da

govori o medicinskim problemima nego o političkim. Jednom mi je

pokazao u laboratoriji klinike u kojoj je radio uredno poređane

posude od stakla sa fetusima u različitim fazama razvitka; svaka je

posuda nosila etiketu sa imenom nekog od ubijenih revolucionara.

Tom prilikom mi je rekao da je svoje fetuse pokazao Novskom i da je

ovom bukvalno pozlilo. Taj mirni mladić, koji je u svojoj dvadeset i

drugoj godini delovao kao zreo čovek, uskoro je došao u sukob ne

samo sa policijom, koja ga je od početka diskretno pratila, nego i sa

svojim saborcima: smatrao je da su naše akcije nedovoljno efikasne,

naši članci mlaki. Posle četiri godine provedene u Beču, razočaran

sporošću revolucionarnih previranja, otputovao je u Berlin gde mu

se činilo da se trenutno nalazi »jezgro i srce svih najboljih

emigranata iz evropske tamnice«. Od tada pa do trideset i četvrte

izgubili smo mu svaki trag. U ponekom članku, pisanom, pod

pseudonimom, učinilo bi mi se, i mislim da se nisam varao, da

prepoznajem Taubeovu rečenicu u koju »kao da bejaše ugrađen

detonator» (kako je to jednom rekao Lukač). Poznato mi je da je sve

do njegovog hapšenja, bio saradnik Ernesta Telmana. A onda smo, s

proleća trideset i pete, čitali njegov govor što ga je održao pred

internacionalnim forumom u Ženevi gde je obelodanio sve užase

Dahaua i jos jednom upozorio svet na opasnost: Sablast kruzi

Evropom, sablast fašizma. Slabići koji behu zadivljeni snagom nove

Nemačke, njenim preplanulim momcima i snažnim amazonkama što

defiluju uz zvuke strogih germanskih koračnica, na trenutak se behu

trgli slušajući Taubeove proročke reči. Ali samo na trenutak: kada je

Taube, izazvan provokacijom jednog poznatog francuskog novinara,

skinuo svoj sako i, zbunjeno ali odlučno, zavrnuo košulju na leđima i

pokazao još nezarasle tragove teških pozleda. Čim je nacistička

zvanična propaganda nazvala Taubeovo istupanje »komunističkom

provokacijom«, oni odbaciše svoje sumnje: za potrebe evropskog

duha potrebni su novi, snažni ljudi, a do njih se dolazi kroz krv i

oganj. Tako je taj isti novinar, koji bejaše na trenutak zabezeknut

živim ranama, odbacio u svom članku svaku sumnju i svaku

očiglednost, zgađen svojom sopstvenom slabošću i malokrvnošću

svoje romanske rase, »koja cmizdri na pomen krvi«.

Duge šetnje

Prešavši litvansko-sovjetsku granicu jednog kišnog jesenjeg dana

hiljadu devetsto trideset i pete godine, doktor Karl Taube postaje

ponovo Kiril Bajc, valjda u želji da jednom zauvek zbriše tragove

moralnih i fizičkih patnji kojima bejaše obeležen. U Moskvu je stigao

(po Ungvariju) 15. septembra, dok jedan drugi izvor navodi nešto

pozniji datum: 5. oktobar. Dva meseca se šetao Taube iliti Bajc

ulicama Moskve kao zamađijan, uprkos pljuskovima ledene kiše i

snežnim vejavicama koje su maglile debela stakla njegovih naočara.

Viđali su ga, naveče, kako ruku podruku sa ženom krstari oko

Kremaljskih zidina, ponesen čudom lampada koje velikim crvenim

slovima osvetljavaju noćnu Moskvu revolucionarnim parolama.

»Hteo je sve da vidi, da vidi i da opipa, ne samo zbog kratkovidosti,

nego da bi se uverio da sve to nije san«, veli K. Š. U hotelu Luks,

gde je stanovala sva elita evropske Kominterne i gde i njemu bejaše

dodeljen stan, malo se zadržavao, a sa negdašnjim saborcima iz

Beča i Berlina družio se nekako bez oduševljenja. Tokom

dvomesečnih danonoćnih lutanja bejaše upoznao Moskvu bolje nego

što je poznavao ijedan grad u svom životu; znao je sve prospekte,

sve ulice, parkove, javne zgrade i spomenike, trolejbuske i

tramvajske linije; znao je već i sve natpise nad radnjama i sve

parole; »učio je ruski, beleži jedan njegov biograf, na jeziku

transparenata i parola, na onom istom govoru-akciji kojim se i sam

najčešće služio.«

Jednog dana shvatio je međutim, ne bez čuđenja, i to da osim

zakopčaiuh i zvaničnih službenika Kominterne nije upoznao takoreći

ni jednog jedinog ruskog čoveka. To iznenadno otkriće duboko ga je

porazilo. Vratio se iz šetnje prozebao i sa visokom temperaturom.

Po svedočenju već pomenutog K. Š.-a, koji je proveo nekih šest

meseci u Norilskom logoru zajedno sa Taubeom, tog dana se

dogodilo sledeće: u trolejbusu, na Tverskom bulevaru, seo je do

Taubea neki čovek s kojim je ovaj želeo da zapodene razgovor; kada

je shvatio da ima posla sa strancem, čovek je naglo ustao i promenio

mesto, promrmljavši neko izvinjenje. Način na koji je to učinio

potresao je Taubea kao udar struje i kao neko naglo i značajno

otkriće. Sišao je na prvoj stanici i lutao po gradu do zore.

Nedelju dana nije izlazio iz svoje sobe na trećem spratu hotela

Luks gde ga je žena lečila čajem i sirupom protiv kašlja. Izišao je iz

te bolesti nekako oronuo i još više ostareo, i energično zakucao na

vrata druga Černomordikova, zaduženog za personalna pitanja.

»Druže Černomordikov«, rekao mu je svojim drhtećim i promuklim

glasom, »ja svoj boravak u Moskvi ne smatram toplicama. Hoću da

radim«. — «Strpite se još samo malo«, rekao mu je zagonetno

Černomordikov.

Podmuklo dejstvo biografije

„Svaka biografija, a pogotovu biografija pisca, ako nije doživela

milost uobličenja, jeste nužno redukcionizam: jedinstvena i

neponovljiva životna priča jednog jedinog i neponovljivog čoveka u

jednom jedinstvenom i neponovljivom vremenu, ono dakle što je čini

različnom; a idealna i zanimljiva bi bila ona koja bi sadržala u sebi

biografiju svih ljudi u svim vremenima.“ (Gorki talog iskustva, str.

182)

1935, 22. februara u Subotici rođen Danilo Kiš, od oca Eduarda

Kiša (do njegove trinaeste godine Eduard Kohn), mađarskog

Jevrejina i majke Milice (rođene Dragićević), Crnogorke - kao

njihovo drugo dete (prvo je kći Danica rođena 1932).

„U tom su se gradu [Subotici], dakle, zbile dve krucijalne

činjenice moga života što ih je udesio Bog ili Slučaj: tu su se susreli

moj otac Eduard Kiš, viši inspektor državnih železnica i pisac

Jugoslovenskog reda vožnje železničkog, autobuskog, brodskog i

avionskog saobraćaja, i moja majka Milica Dragićević, crnogorska

lepotica, prvi put daleko od svog rodnog Cetinja, u poseti kod svoje

sestre. Susret redak, možda jedinstven u ono vreme.“ (Skladište,

325)

„Nemam dece i ova čudna rasa ugasiće se sa mnom. Sa tim

dvema religijama spojila se, u izvesnom trenutku treća,

katoličanstvo, kojem su me učili u školi, u Mađarskoj. Susret između

dva slična i, zbog mnogih strana, različita sveta, svest o ovoj

dvostrukoj pripadnosti bila je kao šok, naročito posle rata. S jedne

strane, epska tradicija srpskih junačkih pesama, koju mi je prenela

moja majka zajedno sa oporom balkanskom realnošću, s druge

srednjoevropska literatura, i dekadentna i barokna mađarska

poezija. U ovu mešavinu, načinjenu od sudara i kontradikcija,

uključiće se moje jevrejsko biće, ne u religioznom smislu, već u

jednoj suštinski kulturnoj optici, kao istraživača.“ (Gorki talog

iskustva, 243)

1937. Porodica Kiš seli se iz Subotice u Novi Sad. „Prve čulne

impresije mog detinjstva potiču iz Novog Sada, koji se nalazi na

nekih sto kilometara južnije od Subotice, niz Dunav. Mirisi, ukusi,

boje. Miris kestenovog cveta, ruže u vazi, kamilice, očeve cigarete,

kolonjske vode na vratu moje majke, čiste krevetnine, mokraće,

mušeme na stolu, kafe, sapuna, začina, kožne trake na očevom

šeširu, sedišta fijakera, železničke stanice, apoteke, praznog kupea

prve klase, remena za podizanje prozora u vagonu, kožnog kofera.“

(Gorki talog iskustva, 184)

„... reci, da li sam sve to izmislio? (Cveće i mirise.)“ (Rani jadi,

32)

1939. U Novom Sadu, u Uspenskoj crkvi kršten po pravoslavnom

obredu u vreme donošenja antijevrejskih zakona u Mađarskoj.

„...sveštenik mi sipa vodu na teme, ja tražim pogledom svoju majku

koja me začas prepustila brizi krsnoga kuma; miris tamjana,

zapevanje sveštenika, treperenje sveća, lica svetaca na ikonama...“

(Gorki talog iskustva, 185)

Poseta ocu u kovinskoj bolnici. „Imao je povremene napade

neuroze straha - dijagnoza koju sam doznao nekih trideset godina

posle njegove smrti. Tako mi je, naknadno, sa tolikom vremenskom

distancom, postala jasna i ona naša poseta kovinskoj bolnici, godine

gospodnje

1939. Tada mi je bilo nepunih pet godina, no ja se sa izuzetnom

jasnošću sećam vožnje fijakerom, bolničkog parka, očeve prugaste

pidžame. Kao što se sećam i one scene [...] kada je tražio od moje

majke da mu ostavi makaze pod izgovorom da su mu one potrebne

da razveže čvor na lastišu.“ (Gorki talog iskustva, 196)

1941. Počinje rat. „... ja sam u Novom Sadu, školske 1940/41.

godine počeo da pohađam srpsku osnovnu školu, a 27. marta

četrdeset i prve mahao sam jugoslovenskom zastavicom i skandirao

sa razredom 'Bolje rat nego pakt' (tu zagonetnu rečenicu sa

asonantnom rimom čije značenje, dakako, nisam shvatao), dok je u

izlogu brijačnica bio istaknut portret mladog kralja Petra, u

poluprofilu, kao na markama.“ (Gorki talog iskustva, 188)

1942. Januar: novosadski „hladni dani“; ubijene su stotine

vojvođanskih Srba i Jevreja. Porodica Kiš je u Bemovoj 21. „Te

idilične slike, kao u kakvom albumu, tu se prekidaju naglo: iz sna

me trže pucnjava pod našim prozorom, moja majka pali, zatim hitro

gasi svetlo, i, onako u mraku, skida me sa kreveta, i ja znam da to

nije san i mora sna: moja majka drhti. To naglo paljenje i gašenje

lampe i ta karatama pod krevetom u mračnoj sobi, to je kraj tih

svetlih sunčanih slika koje su se ređale u mom sećanju sve dosad.

Odjednom nastaje mrak i polutmina, kao da je cela rolna, naglo

osvetljena, pregorela u mračnoj komori.“ (Gorki talog iskustva, 185)

„Slika je ubrzana kao u kinematografu. Moja sestra i ja sedimo,

dakle, na kauču nagnuti jedno na drugo, sa mađarskim žurnalom u

rukama 'tako da naslov bude jasno vidljiv'. Na jednoj stranici,

fotografija tenka u snegu; tenk je pogođen pancergranatom, kao

čovek koga su udarili pesnicom u pleksus; kraj tenka stoje vojnici

dignutih ruku, a pobednici su uperili u njih svoje oružje. U jednom

montažnom postupku - kao u nekoj projekciji nekih mojih sopstvenih

književnih prosedea - mešaju se slike dve stvarnosti: u kuću ulaze

žandari i vojnici: na puškama blistaju bajoneti. Jedan vojnik zaviruje

pod krevet, zatim otvara ormane, dok drugi drži pušku na gotovs.“

(Gorki talog iskustva, 194). Kišov otac ostaje živ „zahvaljujući

nekom čudu“. „Čudo beše to što su rupe probijene u dunavskom

ledu gde su bacali leševe, bile prepune.“ (Gorki talog iskustva, 202)

U Vojvodini traju progoni Jevreja. „... kako je zakon predviđao da

u mešovitim brakovima sin bude smatran pripadnikom očeve a kći

majčine vere, to je moja majka sašila na svojoj singerici dve

Davidove zvezde, jednu veću i jednu manju, upotrebivši za to

ostatke žute jorganske svile. Stajali smo pred njom, moj otac i ja,

ukrućeni kao na probi odela, a ona je, sa čiodama među usnama,

premeštala zvezde gore-dole po reverima naših kaputa. Da li je moj

otac smogao hrabrosti da u mom slučaju pređe preko naredbe vlasti

ili je, zahvaljujući mom krštenju, uspeo da nađe rupu u zakonu, ne

znam. Ta žuta zvezda nalik na maslačak, još dugo je stajala u fioci

šivaće mašine među šarenim koncima, krpicama i dugmadima; no

osim toga dana, na 'generalnoj probi', nisam je više nikada stavio.“

(Gorki talog iskustva, 186)

„S proleća četrdeset i druge moj je otac rešio da nas nauči

mađarski... Sumorno dvorište, otvoreni prozori sa jarkocrvenim

geranijumima u bobičastim emajliranim loncima. Moja sestra i ja

sedimo na niskoj drvenoj klupi, otac naspram nas u škripavoj

pletenoj fotelji od trske. Odjednom podiže glavu uvis, jer mu je,

valjda, pala pahulja snega na stranicu knjige: Hull a ho, kaže.

Ponovite: Hull a ho. To vam znači, kaže on: Pada sneg. Ta će

meteorološka rečenica, koju sam prvu naučio na mađarskom, stajati

nad mojim panonskim detinjstvom kao moto nad kakvom baladom.“

(Skladište, 388)

Porodica Kiš seli se u zapadnu Mađarsku, u rodni kraj Eduarda

Kiša. „Prostorija je podeljena tankim zidom od blata na dva dela:

veći, 2x2, i manji 2x1. Prvi se naziva 'spavaćom sobom' a drugi

'kuhinjom'. Zidovi su okrečeni oker bojom, koja se dobija kada se u

mlakoj boji rastvori ilovača. Pod uticajem vlage i sunca, taj se sloj

potklobučuje ili se na njemu stvaraju pukotine nalik na krljušti ili na

izbledela platna starih majstora. Pod je nabijen takođe ilovačom

koja je u odnosu na površinu dvorišta niža za nekoliko santimetara.

Za sparnih dana ilovača zaudara na mokraću. (Ovde je nekad bila

štala.)“ (A i B; Skladište, 301)

1944. Eduard Kiš odveden je (zajedno sa većinom svojih rođaka)

u Zalaegerseg, a odatle u Aušvic iz kojeg se neće vratiti. „Ja ga do

dana današnjeg vidim kako se penje u kola, fijakere, vozove,

tramvaje. [...] Ili pri našoj poslednjoj poseti, godine hiljadu devetsto

četrdeset i četvrte u Zalaegersegu, u improvizovanom getu, odakle

će otići, nestati zauvek“ (Gorki talog iskustva, 188)

Eduard Kiš bio je viši inspektor državnih železnica, pisac

„Konduktera“ – jugoslovenskog reda vožnje železničkog,

autobuskog, brodskog i avionskog saobraćaja i patio je od neuroze

straha. „Koračao je poljima, zamišljen, zamahujući visoko štapom,

gazio je mesečarski, idući za svojom zvezdom, koja bi se u

suncokretima sasvim izgubila, i on bi je pronašao tek na kraju njive

– na svom crnom zamašćenom geroku.“ (Bašta, pepeo, 126)

Danilo Kiš piše svoje prve pesme. „Prva pesma koju sam napisao

– imao sam tada devet godina – imala je kao temu glad..., dok je

druga, više ili manje u istom periodu, imala kao temu ljubav. Eto, taj

scenario, bol, proganjanje, smrt, i dalje je osnova moga dela.“ (Gorki

talog iskustva, 245)

1947. Milica Kiš, sa svojom decom Danicom i Danilom,

posredstvom Crvenog krsta repatrirana na Cetinje, kod svog brata,

Rista Dragićevića, poznatog istoričara i komentatora Njegoša.

„Njegova će biblioteka, čiji su cvet bili leksikoni i enciklopedije, biti

za mene izvorom bodlerovskih sanjarija; La Petit Larousse illustre,

izdanje iz 1923, sa svojim estampama i planches u boji, 'je seme a

tout vent', posejaće u meni seme opasne radoznalosti.“ (Gorki talog

iskustva, 192)

„U svakom slučaju bolest moje 'uznemirujuće različitosti' nije me

napuštala. Trebalo je prvo ponovo da naučim maternji jezik,

srpskohrvatski, jezik na kome pišem. I da me moji školski drugovi

prihvate, u čemu sam uspeo zahvaljujući herojskim delima sasvim u

duhu crnogorske tradicije: tukao sam se pesnicima s najjačim iz

razreda. To je bilo oslobađanje besa koji sam dugo gomilao i

potiskivao. Jevrejsko dete u Mađarskoj za vreme rata tukli su i

najslabiji.“ (Gorki talog iskustva, 204)

1951. Umrla Milica Kiš. „... posle smrti moje majke i posle one

tri ili četiri godine njene patnje ja više ne verujem u Boga. Ovako

sam to formulisao: ako neko kao što je moja majka mora da pati

toliko mnogo i toliko dugo, to je dokaz da Boga nema.“ (Gorki talog

iskustva, 275)

1953. U časopisu Omladinski pokret objavljena prva Kišova

pesma Oproštaj s majkom. „U gimnaziji sam nastavio da pišem

pesme i da prevodim mađarske, ruske i francuske pesnike, u prvom

redu radi stilske i jezičke vežbe; spremao sam se za pesnika i

izučavao književni zanat.“ („Izvod iz knjige rođenih“, Mansarda,

112)

1954. Završava srednju školu na Cetinju.

„Tamo [na Cetinju], kao što znate, kiše padaju mesecima, ili su

bar tada padale. Eto jedne od pogodnosti da čovek ostane u kući ili

da se zavuče u biblioteku. Život je u to vreme, život mladih

pogotovo, bio do užasavanja monoton, očajnički provincijalan,

deprimantan i nesrećan. Nas su još i na maturi šišali do glave,

kasarnski, vojnički, po provincijskoj logici i provincijskim

pedagoškim načelima, ondašnjim, kako bi ubili u nama sve tzv.

porive, kako bi nas uputili na knjigu, kao da smo imali bilo kakve

druge mogućnosti za bekstvo, osim knjige. Mislim da me razumete.

Nije bilo igranki osim gimnazijskih, nešto u stilu starovremenih

balova, gde sam ja, u duhu romantičarske, Sturm und Drang, u biti

larpurlartističke, staromodne, provincijske pobune, s puno smisla za

martirstvo i sa željom da se izdvojim od ošišanog krda, stajao sam

na podijumu, takođe ošišan do glave, i svirao violinu!“ (Gorki talog

iskustva, 9)

Upisuje se na Filozofski fakultet u Beogradu. „Došavši u

Beograd, ja sam se zagnjurio u taj svet tzv. boemije, u 'Tri šešira', u

'Prešernovu klet', i pio sam pošteno, na gladan stomak, ali do dna,

uvek na eks, ali sam čuvao kao svoju tajnu formulu opstanka, jedinu

mogućnu, koju sam pronašao ne u kafani nego takođe u nekoj knjizi.

Verovao sam u verodostojnost te spasonosne formule, te anegdote,

jer ju je rekao onaj čiji život i čije knjige nisu bile protivrečne. 'Kako

ste uspeli, gospodine Tin, da opstanete uprkos boemiji, da toliko

naučite, dok su oni koji su s vama pili, manje ili više svi potonuli?'

Pisac je odgovorio: 'Ja sam noću pio, a danju radio.' Eto, u toj se

anegdoti krije ta čarobna formula koju sam čuvao za sebe i koje sam

se držao. Ja sam danju sedeo u Narodnoj biblioteci i išao na časove,

a noću sam pokušavao, sasvim glupo i uzaludno, da otkrijem tajnu

koju krije boemija. Ne, naravno, ne kajem se. Još uvek verujem da je

empirijsko saznanje ma kakve vrste, pa i boemija, pogotovo ona,

korisno za pisca. Nemojte mi postavljati pitanje kada sam spavao,

jer imam spremljen odgovor: u međuvremenu!“ (Gorki talog

iskustva, 11)

1957. Postaje član redakcije „Vidika“ u čijem uredništvu ostaje

do aprila 1960.

1958. Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu kao prvi

student na katedri za Istoriju svetske književnosti sa teorijom

književnosti. „Upisao sam se na Svetsku književnost po liniji

afiniteta prema literaturi uopšte, kao - mlad provincijalni pesnik... -

Želeo sam da prozrem, da izučim zanat pisca, da čitam i da učim i ni

u jednom trenutku nisam se pitao za dalju svoju sudbinu. [...] Tada

sam, u tim svojim godinama učenja, pisao eseje o Verlenu i Petefiju,

pravio recenzije, sarađivao po listovima i časopisima, sve u manje-

više jasnoj nameri: da izučim zanat spisateljski...“ (Varia, 496).

1959. Prvi „prelazak granice“ kod Sežane, na putu za Pariz.

„Tako, reči prešli smo granicu zvuče u čovekovoj svesti kao kakva

čarobna formula posle koje se otvaraju čudesna vrata i predeli

Sezama, no čovek odjednom shvati svu laž i neprirodnost tih

veštački stvorenih barijera, jer pored prozora voza odmiču i dalje

isti večno zeleni borovi, tamne oranice, obrisi planina, jednom rečju

isti neizmenjeni pejzaž koji je ostao i sa one strane. Osim

vavilonskog pomjatanija jazikov, koje je samo zlobna šala bogova, ne

postoje nikakve 'prirodne granice', nikakve barijere između planina

i oranica i sve je to ljudska izmišljotina i prevara. 'Nebo nema

otadžbine. 'Ni zemlja nema otadžbine.“ („Izlet u Pariz“, Varia, 535).

Prvi susret s Parizom. „Sedim u Luci Spasa (‘Au Port de Salut') već

nekoliko noćnih sati i nostalgično pripaljujem svoju gorku 'Zetu' na

plamenu sveće. [...] i razmišljam o tome kako sam se ja to zapravo

obreo u Parizu i sada sedim kao kakav brodolomac u nekoj intimnoj

Luci Spasa. Sedim i pokušava da se setim svojih snova o Parizu, no

nikako ne mogu da vidim onu sliku što sam je pomno gradio u sebi,

čitajući Baudelairea, Prousta, Mallarmea, Verlainea.“ (Varia, 223-

224). Piše romane Mansarda i Psalam 44.

1960. Završava poslediplomske studije odbranom rada „O nekim

odlikama ruskog i francuskog simbolizma“.

1961. Na odsluženju vojnog roka (mart 1961-mart 1962) u Bileći

i Delnicama.

1962. U izdanju beogradskog „Kosmosa“ objavljena prva dva

Kišova romana: Mansarda (satirična poema) i Psalam 44.

„Ja sam se spremao za književni zanat, studirao sam svetsku

književnost, pisao eseje i prevodio, sve u znaku učenja, i moja prva

knjiga Mansarda koju sam nazvao satiričnom poemom, ima u sebi

nečeg od te groznice i taj gorki ukus što ga provincijalac doživljava

u Beogradu. Sve je to u Mansardi suviše poetizovano, pomereno,

iščašeno, ali negde na dnu te knjige stoji neki gorki talog iskustva. A

taj gorki talog iskustva ostaje i ostaće i u kasnijim mojim knjigama,

koje, čini mi se, i nisu ništa drugo do pokusaj traženja moje

sopstvene ličnosti, mog sopstvenog ja, želja da se nađe neka

prvobitna čistota, katkad u svetu detinjstva, katkad u sebi samom.“

(Gorki talog iskustva , 12)

„O, Mansarda je 'poema', i ona je, dakle, kao takva, više eho

doživljaja, više kaleidoskop nego li slikovnica. U njoj jedva da ima

realnosti i ona izbegava stvarni svet. Ona je transpozicija. Stoga su

prave slike, pravi doživljaji iz nje izostali... Putovanje u Mansardi je

'putovanje oko moje sobe'.“ (Skladište, 328)

„Taj sam svoj kratki roman [Psalam 44] napisao za nepunih

mesec dana, u svojoj dvadeset i petoj godini, za konkurs Saveza

jevrejskih opština u Beogradu. [...] Roman sam pisao na osnovu

jedne kratke novinske reportaže (jedan bračni par sa detetom

posećuje logor gde im se poslednjih dana rata rodilo dete), tako da

sam tu pomalo neobičnu intrigu mogao da prihvatim kao činjeničnu.

Slabost te moje mladalačke knjige nije međutim toliko sama ta

intriga, odveć jaka, odveć patetična, koliko jedno fatalno odsustvo

ironične distance - element koji će kasnije postati sastavnim delom

mog književnog prosedea.“ (Gorki talog iskustva, 198)

„[...] u okviru mog 'opusa' ta knjiga [Psalam 44] ima određenu

funkciju, a u prvom redu kao svedočanstvo o jednom traganju i

sazrevanju. S druge strane, ta moja prva dva kratka romana –

Mansarda i Psalam 44, štampana svojedobno tako, u jednom tomu,

sasvim različita, po temama, rukopisu i stilu, tu su da svedoče o

dvema linijama koje će ići naporedo kroz sve moje buduće knjige:

metafizičke opsesije, s jedne, i istorijske, 'dokumentarne'

rekonstrukcije, s druge strane. Naravno, te se dve teme, te dve

opsesije, ne razdvajaju sasvim, nego su u mojim kasnijim knjigama

često isprepletene, ali ta dva paralelna toka mogu se jasno pratiti.“

(Gorki talog iskustva, 199)

Ženi se Mirjanom Miočinović.

1962-1964. Boravi u Strazburu kao lektor za srpskohrvatski

jezik. Tu, u tom alzaškom gradu u koji su možda zalazili i njegovi

daleki preci po ocu, piše roman Bašta, pepeo. „Na osnovu aluzija u

pismima moga oca, njegovi su preci dospeli u Mađarsku, kao trgovci

guščijim perjem, po svoj prilici iz Alzasa, odakle su bili proterani.

Pretpostavljam da su u pitanju ovde njegovi preci sa majčine

strane.“ (Gorki talog iskustva, 193).

Prevodi Lotreamona, Verlena, Kenove Stilske vežbe, rediguje

svoje rane prevode pesama Endre Adija. „Adi me je kastrirao. Kao

pesnika. Kada mi je bilo dvadeset godina bio sam zaljubljen kao

svaki drugi blesavi mladić i počeo sam pisati pesme. [...] U Adijevoj

lirici našao sam po jednu pesmu za svako svoje duševno stanje.

Pomislio sam čemu onda da pišem? Zato sam ga radije prevodio.

Preko njega sam doživeo patnju, ljubav, razne faze života i smrti.

Zahvalan sam samo Bogu što sam mogao da ga sretnem i što od

mene nije postao jedan loš pesnik. Mnogi prozni pisci se oprobavaju

i u lirici, ali od takvih pokušaja uglavnom nastaju samo nedozreli

izdanci. Adi me je sačuvao od toga.“ (Gorki talog iskustva, 251-252).

1963. Tokom selidbe izgubljeno pismo Eduarda Kiša, pismo koje

će u Peščaniku postati „Veliko zaveštanje“. „U vreme kad sam pisao

roman Bašta, pepeo negde između šezdeset druge i šezdeset pete,

otkrio sam, sa užasom, da je iz naše skromne porodične arhive

nestalo jedno pismo, koje sam nekad izvukao iz ratnog meteža kao

jedinu prćiju svog detinjstva, pismo, koje sam u okviru svog

porodičnog mita nazvao Velikim Zaveštanjem, sa jasnom aluzijom

na nesrećnog i ukletog Vijona.“ (Gorki talog iskustva, 28)

1965. Objavljen roman Bašta, pepeo. „U toj knjizi imao sam

problem kako reći vrlo lirske, možda čak i sentimentalne stvari o

manje ili više univerzalnom iskustvu detinjstva. Pisanje ih je moglo

spasiti dajući im malo ironije. Morao sam pronaći kako da izrazim

neke od veoma okrutnih događaja koji su imali takav uticaj na ovu

porodicu, da ne budu puni patosa. Ukratko, u toj mešavini morao

sam da merim so, biber i šećer. Pokušao sam razoriti lirsku čaroliju

time sto sam u baštu smestio velike komade metalnih otpadaka,

kakva je i ta šivaća mašina. Ili taj dugačak spisak imenica iz

leksikona, koji treba da uništi miris bilja u jednom delu knjige.“

(Gorki talog iskustva, 213)

Dovršava zbirku pripovedaka Rani jadi na čije će izlaženje čekati

četiri godine. Dve godine radi honorarno kao dramaturg Ateljea

212. „U dvorištu Ateljea 212, kao da gledaš iza kulisa s one strane

rampe, tj. s ove glumačke, intendantske, šaptačke, tehničke, u tom

dvorištu, između sivih oronulih zidina, neki kamion sa inostranom

registracijom, neki od onih što su dovukli odnekud iz sveta

kartonske dekoracije, kartonske šume i oblake, maske od pepier-

machea, prašnjave kostime od lažne svile, sa lažnim ukrasima, od

lažnog nakita i lažnog zlata, kamion nalik na čergarska kola, s kojeg

skidaju binski radnici svu tu besmislenu dekoraciju, odsutno,

nezainteresovano, kao što se vrši svaka radnja čiji smisao čovek ne

shvata, kao što se rukuje svakim predmetom koji ima značenje

apsurda, to jest koji nema nikakvo značenje za onoga koji njime

rukuje, nego mu naprotiv, sve to izgleda ne samo apsurdnim, sva ta

starudija, nego mu sve to liči još i na neku veliku i skupu lakrdiju,

koja nije zavredela ni pet para, jer binski radnik ne može da shvati,

kao što ne može da shvati ni malograđanin, stvari umetničke izvan

utilitarnog konteksta; jer on, iz aspekta svoje bedne mesečne plate i

svog kuburenja, ne može (s pravom) da razume zašto se sva ta

starudija dovlači iz Španije, iz Rumunije, iz Rusije, iz Južne Amerike,

sve te daščurine, taj papier-mache, ti kartonski oblaci, ti tridenti od

pozlaćenog kartona, te plave i crvene i zelene perike, to okrzano

posuđe iz kojeg ni njegov pas ne bi jeo, te plastične kante koje se na

uglu mogu kupiti za pet-šest hiljada (starih) dinara, taj rasklimatani

nameštaj od najobičnije daske koji on ne bi ni u šupi držao, te krpe,

ta okrzana štukatura, rasklimane fotelje koje se bacaju u pristojnom

svetu na otpad, napukli bubnjevi, ulubljeni tromboni, svećnjaci od

lima sa dogorelim svećama, ludačke košulje, lanci, konopci, šnurovi,

raštimovane gitare, oljuštene klupe, tronošci, venci luka od plastike,

plastično voće, čamci bez dna, vesla, natpisi, oklopi od kartona,

halebarde, sablje, arkebuzi, drvene puške kakvim se danas više ne

igraju ni najsiromašnija deca, ogromne lutke od krpe nevešto

skrojene, jedva nalik na ljudska bića...

Jer taj binski radnik će odstajati negde u bifeu, (negde u bifeu za

binske radnike i 'tehniku') i neće videti da sve to, sva ta starudija,

sva ta besmislica što je doplovila brodom iz Južne Amerike, ili

džambo-džetom, ili na kamionima iz Španije i Rumunije, da svi ti

naizgled besmisleni rekviziti postaju u jednom času (mogu postati)

nekom vrstom čarolije, umetničkim i moralnim čudom, da će te

drvene puške zapucati, da će te halebarde odsecati glave kraljeva ili

pravednika, da će taj čergarski rekvizitarij naterati ljudima suze na

oči, ili izazvati smeh, provalu smeha, radost ili sažaljenje, jednom

rečju ono što se od Aristotela do danas zove katarza (katharsis) i

zbog čega se sva ova drvenarija dovlači preko Okeana, jer to, ipak,

ima nekog smisla, nekog višeg smisla, hoću da kažem.“ (Skladište,

161)

1967. Pronađeno „Veliko zaveštanje“. „Kada je, kao nekim

čudom, to pismo ponovo izronilo na svetlost dana, počeo sam da ga

čitam kao jedino autentično svedočanstvo o svetu o kojem sam pisao

i koje je već, tokom godina, počelo da zadobija patinu nerealnog i

eho mitskog.“ (Gorki talog iskustva, 28)

1969. Objavljena zbirka priča Rani jadi (za decu i osetljive). U

izdanje u okviru izabranih dela Kiš je, 1983. godine, u tu zbirku

uvrstio i priču „Eolska harfa“.

1972. Objavljen roman Peščanik, treća knjiga iz „porodičnog

ciklusa“. „Peščanik je, čini mi se, savršen kao 'techne', u njemu

nema pukotine; Peščanik je ceo jedna pukotina, a ta pukotina jesu

'tesna vrata' kroz koja se ulazi u tu knjigu, ta pukotina je njena

'savršenost', njena zatvorenost, njena neaktuelnost, njena

hibridnost. I sama reč Peščanik u svim svojim značenjima jeste

zapravo metafora za pukotinu, peščanik kao stena od peska jeste

proizvod geoloških potresa i napuklina, peščanik kao klepsidra jeste

pukotina kroz koju protiče pesak-vreme; Peščanik je slika jednog

napuklog vremena, napuklih bića i njihovog napuklog tvorca.

Peščanik je savršena 'pukotina'!“ (Gorki talog iskustva, 39)

„Tačno je samo to da se ove tri pomenute knjige , - Rani jadi -

Bašta, pepeo - Peščanik, u ovom i ovakvom redosledu, s jedne

strane možda dopunjuju, te bi mogle stajati tako poređane kao neki

svojevrstan bildungsroman u dvostrukoj funkciji, jer se u njima

odslikava razvoj zapravo dveju ličnosti, s jedne strane Andreasa

Sama, a s druge D.K.-a, i sve bi to bilo krasno i lepo kad tu ne bi

postojao jedan čudan zakon po kojem se te knjige uzajamno

poništavaju: Rani jadi su sadržani u romanu Bašta, pepeo, dakle

anulirani onim drugim, a obe te knjige, pak, sadržane su u trećoj, u

Peščaniku, dakle takođe anulirane! I tu nije potrebna nikakva uteha.

Rani jadi su skice u bloku, dakako u boji, Bašta, pepeo jeste crtež

grafitom na platnu preko kojeg su došle tamne boje Peščanika,

guste, pastuozne, prekrile konture iscrtane grafitom, a skice iz

bloka prestale su sad već da imaju ikakav smisao i značaj.“ (Gorki

talog iskustva, 52)

„...To su tri komponente autobiografskog ciklusa koje zovem

'Porodičnim cirkusom'. Jednog dana bih voleo da pod ovim opštim

naslovom objavim ove knjige jer one manje ili vise sadrže iste

događaje i imaju isti središnji lik, oca, posmatranog sa tri tačke

gledišta.“ (Gorki talog iskustva, 215). Avgusta 1989. godine Galimar

je prvi ispunio ovu piščevu zelju: La cirque de famille objavljen je u

ediciji L'Imaginaire.

Objavljena knjiga eseja Po-etika.

1973. Dobija NIN-ovu nagradu za roman Peščanik koju će

nekoliko godina kasnije vratiti. „Naravno, jedna književna nagrada,

sa ugledom koji uživa ova koja je meni dodeljena, može podići oko

knjige i oko njenog pisca izvesnu, kako se to kaže, prašinu, prašinu

koja će se kao sve prašine ovog sveta jednog dana slegnuti, a knjiga

će živeti svoj život, usamljenički, slučajni, kao što ga žive sve knjige,

a osama oko nje (i njenog pisca) biće tada još veća, tišina još

stravičnija.“ (Gorki talog iskustva, 30)

1973-1976. Radi kao lektor za srpskohrvatski jezik na

Univerzitetu u Bordou. Piše Grobnicu za Borisa Davidoviča.

„Sedamdesetih godina živeo sam u Bordou, gde sam predavao na

Univerzitetu. Tada sam imao česte i duboke nesporazume u

političkim raspravama. Bio sam istinski uplašen monolitnim

neznanjem i ideološkim fanatizmom mladih. Samo spomenuti

sovjetske logore bilo je svetogrđe. Jedini argumenti koji su mogli,

donekle, da poljuljaju takvu uverenost, bile su upečatljive priče.

Usamljenost u kojoj sam se našao i nemogućnost dijaloga nagnali su

me da napišem te 'uzorne priče'.“ (Gorki talog iskustva, 207).

1974. Objavljena knjiga intervjua Po-etika, knjiga druga.

1976. Objavljena zbirka priča Grobnica za Borisa Davidoviča

(sedam poglavlja jedne zajedničke povesti). „...ono što je za mene

važno, jeste da nisam tražio, i pored polemičke iskre koja je

podstakla stvaranje te knjige, da ubedim, raspravljam, ili da

prenesem ideološku poruku. Inače bih pisao eseje ili članke po

novinama. Osnovno je za mene bilo da nađem, u svom domenu,

fikciji, izmišljenom, kraj svoje opsesije i prikrivene polemike sa

totalitarnim svetom i mišlju. Smatrao sam, osim toga, da je moja

moralna dužnost, pošto sam u nekim svojim knjigama govorio o

nacističkom teroru, da priđem, u književnoj formi, tom drugom

najvažnijem fenomenu našeg veka koji je dao sovjetske

koncentracione logore.“ (Gorki talog iskustva, 207)

„Čitalac voli da mu se kaže sve, ali u toj knjizi ja sam se malo

poigravao, otkrivao sam mu neke stvari, a istovremeno sam ga i

obmanjivao. Iako čovek mora biti oprezan, jer ja verovatno najviše

obmanjujem čitaoca kada izgleda da priznajem nešto i kada nudim

mogućnost za razrešenje problema. Ima pravih i lažnih dokumenata,

i čovek nikada ne zna koji je pravi, a koji je lažan. Cilj svakog pisca

je da ubedi svog čitaoca kako se dogodilo sve o čemu on govori, da

je to istina, ali u književnosti nema istine. Sve je to moja lična istina,

onako kako ja vidim događaje u knjigama i dokumentima, kako sam

ja usvojio taj svet, kako sam ga ispljunuo.“ (Gorki talog iskustva,

216)

U jesen počinje „neviđena hajka“ oko Danila Kiša i knjige

Grobnica za Borisa Davidoviča. „Nemojmo se zavaravati! Polemika

oko Grobnice za Borisa Davidoviča bila je u prvom redu politička.

Ko je stajao iza svega toga, tek sad možemo videti, mada sam ja,

naravno, od samog početka znao odakle duva Košava.“ (Gorki talog

iskustva, 270)

1977. Nagrada „Ivan Goran Kovačić“ za knjigu Grobnica za

Borisa Davidoviča.

1978. Objavljena polemička knjiga Čas anatomije; u toj knjizi Kiš

je izložio književnoteorijske postavke na kojima počiva Grobnica za

Borisa Davidoviča i u odbrani svojih stavova (ne samo književnih),

superiorno (kako je tvrdila većina kritičara) odbacio napade na sebe

i svoju knjigu.

1979. Nagrada Železare Sisak za knjigu Čas anatomije.

Od oktobra živi u Parizu u „izabranom izgnanstvu“ (Gorki talog

iskustva, 178) kao jedna vrsta prognanika „u džojsovskom značenju

te reči“ (Gorki talog iskustva, 161). Do 1983. predaje srpskohrvatski

jezik i književnost u Lilu. „U petak sam otputovao u Lil, na časove.

Imao sam desetak studenata; predavao sam im 'jedan od idioma iz

velike porodice slovenskih jezika, koji su ruski i poljski...' Pokušao

sam da iskoristim bučan ulazak gospođe Jursenar u Akademiju da ih

uputim u srpske narodne pesme, koje je gospođa Jursenar cenila, o

čemu svedoče njene Istočnjačke priče. Nisu čitali Margaret

Jursenar. Onda sam pokušao sa ljubavnim pesmama. Sonet. Nisu

znali šta je sonet. U aleksandrincu, kao kod Rasina. Nisu znali šta je

aleksandrinac. (Bez sumnje neka buržoaska smicalica.) Prešao sam

na palatalizaciju i jotovanje. To ih je, izgleda, zainteresovalo. Sve su

beležili u sveske. Tako sam u vozu morao da učim palatalizaciju i

jotovanje.“ (Skladište, 238).

„Volim, dakle, rekoh li, u Parizu, to što se kafane i knjižare

dodiruju ramenom, kao da se podupiru (susret duhova i susret

ljudi); ne volim strukturalistička književna kvazinaučna mudrovanja,

taj plemenit i uzaludan napor da se misao svede na ajnštajnovsku

formulu (jer znam ruske formaliste, znam Šklovskog, i znam da se

delo može raščiniti na proste činioce kao sat, i da se može ponovo

sastaviti da kuca kao ljudsko srce); ne volim sveopštu politizaciju

francuske kulture, njenu 'angažovanost', njeno sartrovanje, njeno

trovanje čistih pesničkih vrela; volim kako Pariz reaguje na aktuelna

zbivanja; živo, strasno, pristrasno; ne volim nombrilizam, parisko,

francusko manihejstvo, gde se sve svodi na uprošćenu, besmislenu

formulu levo i desno, kao na dan poslednjeg suda, gde pariska

inteligencija, davši sebi prerogative Boga i sudije, baca grešnike na

jednu a pravednike na drugu stranu, bez suđenja i bez opoziva;

volim pokretnu biblioteku metroa, tu sporednu Nacionalnu

biblioteku na točkovima; ne volim da slušam parisku inteligenciju

koja se do zamora služi jednim te istim referencama: Marks, Mao,

Frojd, Sartr, a nikad, ili skoro nikad, Montenj, Bodler, Flober,

Kami...; volim toleranciju Pariza, gde ima mesta za svaku

tendenciju, ideju, političku i književnu, taj široki spektar oprečnih

mišljenja koja žive pod istim krovom kako kakva velika, bučna i

zavađena porodica; ne volim kratko pamćenje pariske inteligencije,

koja je odbacila sumnju, taj najdragoceniji intelektualni kompas, i

godinama strasno grešila protiv istine, protiv očiglednosti i protiv

slobode; volim njenu brigu za slobodu, jer i kad je grešila protiv

istine i to je činila iz brige za slobodu; ne volim njenu

neinformisanost, njenu nečuvenu lakovernost, njenu naivnu 'veru u

progres', njen staljinizam kojeg se s mukom oslobađa; volim njenu

spremnost da se pokaje, da prizna svoje dojučerašnje zablude i svoje

dojučerašnje grehe [...].“ (Homo poeticus, 177-178).

1980. Nagrada Grand aigle d'or de la ville de Nice za celokupan

književni rad. „Nagrade [...] primaj s ravnodušnošću, ali ništa ne

čini da ih zaslužiš.“ (Saveti mladom piscu; Život, literatura, 93)

1981. Rastaje se sa Mirjanom Miočinović. Od tada do kraja

života sa Pascale Delpech.

1983. U okviru Djela Danila Kiša po prvi put objavljene knjige

Noć i magla, Homo Poeticus i zbirka priča Enciklopedija mrtvih. „To

je knjiga [Enciklopedija mrtvih] o ljubavi i smrti, i usudio bih se da

kažem da se pažljivijim čitanjem može otkriti da su eros i tanatos,

kao teme, koje se provlače kroz sve moje knjige, ovde došli do

nekog punijeg izraza. Mislim da je to osnovna stvar koju bih mogao

reći o značenju Enciklopedije mrtvih.“ (Gorki talog iskustva, 132)

„Način na koji opisujem namere onih koji su napisali tu

'enciklopediju mrtvih' isto tako pokazuje moj spisateljski ideal. Uzeti

sitne podatke iz života i raditi tako da to postane mitska, večna

knjiga, otkriti ispod malog broja reči neizmernu i skrivenu

realnost... Ta alegorična dimenzija ponekad mi se čini tako

vidljivom... Međutim, skoro niko je nije zapazio...“ (Gorki talog

iskustva, 238)

„Hteo sam da pokažem kako, u vrlo različitim epohama, postoji

nepokretna konstanta. Sveprisutnost ljubavi i smrti.“ (Gorki talog

iskustva, 209)

1984. Dobija Andrićevu nagradu za zbirku pripovedaka

Enciklopedija mrtvih. „Ta nagrada me, najblaže rečeno raduje, jer je

doživljavam kao priznanje koje posredno daje sam Andrić. Činjenica

što nosi ime Ive Andrića jeste za mene ugodna i prijatna. To je sve

što bih o tome mogao reći. Bojim se da bi svaki drugi razgovor na

temu nagrada mogao biti neugodan, meni zapravo već i jeste

neugodan.“ (Život, literatura, 176)

1986. Dobija nagradu „Skender Kulenović“ i francuski orden

„Vitez umetnosti i književnosti“. „Čoveku je prijatnije da dobije

nagradu, nego pogrdu. Mada ja imam jedan princip koji sam

formulisao u Savetima mladom piscu – primaj nagrade sa

ravnodušnošću, ali nemoj učiniti ništa da ih zaslužiš – i mislim da

sam se do sada dosledno držao toga i prema nagradama imam čistu

savest.“ (Gorki talog iskustva, 154)

Započinje rad na knjizi Život, literatura (A Central European

Encounter, Confidential Talk with Gabi Gleichmann). „Sa švedskim

kritičarem i novinarom Gabijem Glajšmanom pišem knjigu koja se

zove Život, literatura [...] iskoristio bih tu priliku da napravim jednu,

da nazovemo tako, knjigu proza, proznih fragmenata, u koju bi ušle

one teme koje iz raznoraznih razloga nisu obuhvaćene mojim

autobiografskim triptihom. Jer, ne znam iz kojih razloga, najčešće

valjda iz estetskih, a katkad iz psiholoških, mnogi sižei, mnogi

doživljaji nisu uspeli da se uklope u te prozne celine. I s obzirom na

to da verujem, ili sam čak sasvim siguran, da memoare neću nikada

napisati. To valjda ne spada u posao pisca da piše memoare, to mi

nešto više liči na političare i javne ličnosti druge vrste. Dakle,

iskoristiću ovu priliku pisanja te knjige intervjua, kao priliku da

odgovorima dopunim, da doista kažem one stvari koje nikada nisu

doživele milost uobličenja i koje verovatno ne bi nigde mogle da se

pojave ako ih ovde i ovom prilikom ne iskoristim. To su one teme

koje neće postati i ne mogu postati više nikad ni priča, ni roman, ali

nadam se da imaju konzistentnost autentičnog proznog rada. “

(Gorki talog iskustva, 158-159).

U oktobru učestvuje na 48. međunarodnom kongresu PEN-a u

Njujorku. Prvi vidljivi znaci bolesti koju američki lekari

dijagnosticiraju kao rak pluća. Operisan krajem godine u Parizu. „U

naslovnoj priči Enciklopedije mrtvih otac naratorke i glavne ličnosti

oboljeva od raka. [...] Bio sam prilično zapanjen kad sam prošlog

novembra i sam saznao da imam rak pluća. Rekao sam sebi: to ti je

kazna. Period u kojem sam napisao ovu priču podudarao se naravno

sa razvojem mojeg sarkoma, moje guke. Ta paralela nije mogla

ostati bez značaja za mene.“ (Gorki talog iskustva, 228).

„[...] s druge strane ima nečeg neshvatljivog u tom osećanju

krivice. Kad se veoma dobro osećam, pomislim da sa mnom nešto

nije u redu. Možda moja poslednja knjiga barem to potvrđuje: kad

tako misliš, to te i snađe. Nije to, međutim, neka moja jasno

uobličena teorija, pre je to osećanje koje je duboko usađeno u meni.

Skoro sam hteo reći: usađeno u mojoj duši, skoro da sam hteo da

stavim ruku na grudi, ali najmanje pola duše, ili pluća, isečeno mi je

odatle. I svom lekaru rekao sam da se osećam kastriranim. Duhovno

kastriranim. Kad bih ranije rekao: moja duša, položio bih uvek ruku

na tu stranu. Sada je tu prazno.“ (Gorki talog iskustva, 229)

1987. Sedmojulska nagrada. „Nagrade [...] primaj s

ravnodušnošću, ali ništa ne čini da ih zaslužiš.“ (Saveti mladom

piscu; Život, literatura, 93)

1988. Izabran za dopisnog člana SANU. Dobija Avnojevu

nagradu i dve značajne međunarodne književne nagrade, u Italiji

(Premio di Tevere) i u Nemačkoj (Preis des Literaturmagazins).

.

1989. U martu boravi u Izraelu gde sa ekipom Avala filma i

rediteljem Aleksandrom Mandićem snima razgovor sa Evom Nahir i

Ženi Lebl, dvema Jevrejkama koje su prošle kroz pakao naših otoka

(Golog i drugih). Od 12. do 15. februara 1990. sarajevska televizija

emitovala je tu dokumentarnu seriju pod naslovom Goli život.

Američki PEN dodeljuje mu Bruno Shulz Prize. Knjige su mu

prevedene na tridesetak jezika.

15. oktobra u Parizu umro je Danilo Kiš. Po svojoj želji sahranjen

u Beogradu, po pravoslavnom obredu. Borislav Pekić je tih dana

zapisao: „U poslednjim, za žive vidljivim, časovima verni je prijatelj

upitao Danila boli li ga šta. 'Da', rekao je. 'Šta?', upitao je prijatelj.

'Život', odgovorio je Danilo.“ (Vidici 4-5/1990, 66)

„Sa šesnaest godina, ako želite da znate, ja sam se izlečio od tih

profesorskih pojmova slave, koja se postiže kroz literaturu, od

večnosti itd... Delo iščezava u duhu sa smrću. [...] U isto vreme, nije

nemogućno da bih, prilikom prelaska reke smrti u Haronovoj barci,

voleo sa sobom poneti svoja celokupna dela... pitam se da li bi bilo

lakše tako umreti.“ (Gorki talog iskustva, 180)

Aleksandar Lazić, Predrag Janičić

Hommage a Danilo Kiš

"Svaki je čovjek dužan da na sebe primi bol i muku svijeta i

drugih ljudi, da podijeli njihovu sudbinu".

Nikola Berđajev: DUH I REALNOST

"A ti Danijele zatvori ove riječi i zapečati ovu knjigu do

pošljednjega vremena: mnogi će pretraživati, i znanje će se

umnožiti".

Knjiga proroka Danijela, 12, 4

U književnom životu sreo sam dvojicu čije su norme obavezivale

i strašile, čije je ludilo bilo opojan program i lijek duši; zračili su

skromnost i detinjsku vedrinu; ali i gordost, nekakvu mračnu brigu

za tekst koja u njih bješe uvijek nešto više od brige za literaturu;

obojica su me grdili i nasmijavali ostavljajući mi da sam tumačim

nježnost grdnje i grkost smijeha. Obojica sa istim imenom

starozavjetnog proroka; ne pomišljam da će ovaj, koji je sad mrtav,

ubuduće biti manje sa mnom.

Ne htjede obrok od jela careva; ako mu je dar bio darovan za

svoj se moral morao izboriti; sam.

Bio je visok, nije stajao čvrsto na zemlji.

Bješe mu dato da razumije utvaru i sne, a čemu je trebalo

mudrosti da bude bolji od vrača i zvjezdara.

Pred likovanjem svakidašnjice očitovala se njegova nepokornost;

brinući za zajedničko spasenje nije držao važnim misliti na vlastito.

U svojim stanovima doimao se kao gost, kao da mu od stana

dostaje posjedovanje adrese.

Nigdje nije bio u tuđini osim u svojoj tuđini, u onom rasipajućem

svijetu što ga je sabio u sebi.

Površno je udisao zrak; neumjereno duhovnost, i dim.

Rekao je: za pisca ne postoji alibi, nikad, nikakav, niučemu.

U onomu što ga se ticalo iskazivao je sasvim nekršćansku strast,

a sad kad razmislim vidim da je bio siroti monah.

Kad bi udario rukom o stol, stol se lomio; ne od snage udarca,

već od snage njegova uvjerenja.

Radio je predano za Nekoga tko ne trpi laž. Prst je njegov na

retku knjige bio kao mač, i bio je tad strašan u licu kao anđeo

Gospodinov. Teško je tom nemilosrdnom sucu, tom eksterminatoru

kontrafe, prispodobiti dobrohotnost i naivnost, ženskost i mekoću

živog Daniluške.

Koliko je mogao pomagao je drugima; koliko je mogao odmagao

je sebi.

Žene i tekstovi koje je on voljeo zauvijek su dobivali nešto

svečano od njegove ljubavi.

Pio je ma koje smeće jer mu je drugo bilo preče od užitka; jedne

noći odlučio je da se opija vodom. Nisam se usudio okusiti tu vodu

da ne iskušavam, bez prijeke potrebe, izvjesnost.

Za jednim će stolom mnogi lagati, domišljati se kako bi našli što

da mu zabave; ali ne mogahu naći pogrješke. Sudili su ga po zakonu

Medskom i Perzijskom ali on je bio uvjerljiviji od lavova; jer nije

učinio zla.

I riječi svemoći bit će još u ustima careva zemaljskih a Danilove

će biti zapisane u knjigama.

Bio je blizak Istoku i Zapadu; bio je užasnut i pobijedio je užas;

sada je u kući čiji su prozori otvoreni.

S neizdržljivom osjetljivosti, s bolnom potrebom preciznosti, D.K.

je bio čist anakronizam; neka vrsta zalutalog viteza iz vremena kada

se plemstvo mjerilo samo poletom duha i uzvišenošću cilja.

Usuđujem li se ufati da je možda anticipirao neke buduće ljude o

čijoj dobroti, žestokoj istinoljubivosti, i duševnosti, teško da možemo

imati stvarne predodžbe?

Da sam mu mogao što ukrasti dok je bilo vremena, izabrao bih

njegov dar za neozbiljnost gdje je ozbiljnost bila preuzetna, ruganje

sebi, hranjivu krepost smijeha.

*

Od onoga što nam je Danilo namro učit će se; što je Danilo činio

razumjet će se. U tomu, prednost onih što su ga poznavali i voljeli

nikakva je. Ako u prednosti ne brojimo sjetu što ih je dopala da je

među se razdijele.

Milan Milišić

Dubrovnik, 23.10.1989.

Književne novine, br. 785 od 1. novembra 1989.

Mansarda

Soba je bila slična utrobi onih malih lađa što se ljuljaju na pučini

izgubljene u tamnim noćima. Vlaga je iscrtala po zidovima čudesne

šare flore i faune koja cveta i raste samo u snovima. Na plafonu je

bilo predstavljeno rađanje sveta iz zagrljaja rose sna i zelene jave, a

u četiri ugla simbolične slike četiri kontinenta: afričko leto, proleće

Azije, snegovi Amerike, evropska jesen.

Po zidovima su pasli mastodonti i reptili, a iz oka jednog mamuta

kolibri su čupali gusti krmelj sa trepavica. Jata divljih golubova (čiji

se poslednji primerci nalaze u toj sobi na mansardi), ždralova i lasta

prekrivala su zidove, stvarajući jedan golemi klin u obliku cifre 1 i

ostvarujući tako sliku biblijskog bratstva i mitsko čudo prijateljstva:

»I svijaće lasta svoje gnezdo u uhu mastodonta, kolibri će srebrnim

kljunom češljati grivu leoparda, a detlić će čistiti zube krokodila iz

Nijagare i svetog Nila.« (Jevanđelje po Jarcu-Mudrijašu, sa

galaksijskog na mansardski prevedeno i u stihove stavljeno od...

zvanog Orfej ili Orfeus.)

Noktima smo svuda po zidu ispisali (kada to nije išlo na uštrb

slika koje je iscrtala vlažna ruka) latinske i grčke sentence kojih smo

se pridržavali kao deset božjih zapovesti i izgovarali ih u časovima

intelektualnih kriza i očajanja kao molitve očišćenja. To su bili

putokazi ka Istini, lux in tenebris, kako je rekao Jarac-Mudrijaš. Ko

bi se drugi setio toga da se sentence moraju urezivati u zid ad

unguem, »golim noktima, dok krv ne brizne!«

Evo nekih mudrosti iz hrama Mansarda:

Jos arta, caci se prostituat!

*

Quod non est in actis (in artis!) non est in mundo.

*

Plenus venter non studet libenter.

*

Nulla dies sine linea.

*

Abyssus abyssum invocat.

*

Nec vivere carmina possunt.

*

Quae scribuntur aquae potoribus.

*

Ho bios brakhus, he de tekhne macra.

*

Castigat ridendo mores.

*

Amo, ergo sum.

*

Credo quia absurdum.

*

Tempora si fuerint nubila, solus eris.

*

Felix qui potuit rerum cognoscere causas.

*

Gnohti seauton.

*

Habent sua fata libelli.

*

Os homini sublime dedit.

*

Pectus est quod disertos facit.

*

Albo lapillo notare diem.

*

Mens agitat molem...

Sećaš li se, Jarče-Mudrijašu, onog krika:

O ubi campi!

One mudrosti koje se nismo hteli pridržavati:

Primum vivere, deinde philosophari.

One gordosti:

Hic tandem stetimus nobis ubit defuit orbis. (Stigli smo najzad

ovde gde nam je nestalo globusa.)

Eh, ta mansarda!

Psalam 44

...Seća se: čovek je iz gomile što je bila doterana u dvorište

opštinske zgrade izdvojio najpre jednu prsatu devojku pegava nosa i

naredio joj da pođe sa njim na "naknadni pregled", kako reče, no

onda se pojavi i ta treća osoba, očigledno devojčin otac i reče da će i

on da pođe s njima...

"Valjda da nam držiš sveću!" reče onaj i ritnu ga u stomak a

čovek se skljoka na kolena; onda pritrčaše dva civila i svališe ga

batinama u sneg. Jedan mu stade nogom na vrat, a drugi mu zavi

brkove oko prsta, zatim ih jednim trzajem otrgnu s lica a krv šiknu

po snegu; čovek urliknu i pokuša da oslobodi vrat ispod čizme, no

čovek mu se tada osloni celim telom na vrat; onda onaj prvi izvadi

kratki bajonet što ga je nosio na remenu preko debelog civilnog

kaputa koji mu je dopirao jedva do bedara i odseče čoveku nos,

zatim baci krvavi odrezak pred gomilu: "To je opomena da ne turate

nos svuda", reče. Onaj što je pograbio devojku već ju je dovukao do

stepeništa sa kojih je bio uperen u gomilu mitraljez, i još su mogli

da vide kako se devojka opire i grabi sneg, pa zatim kako već naga i

iscrpena klonu kao onesvešćena, zatim, dok je čovek skidao opasač

sa kaputa, kako ona vrisnu i polete ka gomili, no čovek zamahnu

opasačem i prebaci joj ga preko glave: "Zar se nismo još pomirili",

reče, "sasvim pomirili sa sudbinom": jednom joj je rukom stezao

opasač oko grla, dok joj je drugom izvijao ruku, a bose noge

pritiskao cokulom. Ona pokuša da oslobodi grlo iz omče no čovek

pritegnu opasač i ona pade u sneg, zatim je prevrnu na leđa i s

mukom joj razdvoji kolena kao kada se golim noktima otvara

školjka; - i posle: kako se čovek uspravlja i priteže opasač preko

kratkog sivog kaputa i kako kleknu pored devojke i vadi bajonet, i

ono što nije videla ali je shvatila: kako joj levom rukom pritiska

obraze dok joj se vilica nije razjapila i kako joj onda s dva poteza

razreza usta s obe strane sve do ušiju i kako udara drškom po

zlatnim kutnjacima dok ih ne istrese sebi u šaku: glava je zjapila kao

kakva čudovišna riba-ljudožder; shvatala je i ono što nije videla: za

minđuše nije bio potreban bajonet: kada se tkivo zamrzne postaje

krto i lako puca.

*

U vitrinama logorskog muzeja bile su izložene tašne i novčanici

od ljudske kože. Made in Germany. Uštavljena ljudska koža, kada se

dobro isuši, naliči na pergament. A neispisani, beli list hartije,

pogotovo pergamenta, draži ljudsku maštu, jer svaki je čovek

umetnik i željan da ostavi traga na zemlji. Valjda je baš ta činjenica

navela Ubermenscha da na sasvim anonimnoj i idealno beloj

ljudskoj puti zabeleži svoje inicijale i da time u potpunosti osvedoči

svoje umetničke naklonosti. Ars et artibus, umetnost i zabava, kako

je to proklamovao još stari Horacije, to je oduvek bilo jedno od

suštinskih obeležja svake iole valjanije umetničke tvorevine. A

ljubav je, kao i uvek, samo stimulans. Zato se ne treba čuditi što je

Ubermensch, u vidu nekog umetnički naklonjenog eses-oficira,

izabrao baš damsku toalet-tašnicu za predmet svoga interesovanja.

Pokloniti jednoj dami arijevske krvi toalet-tašnicu od ljudske kože -

to znači dokazati dami bez mnogo cifranja da je ljudski život krajnje

efemerna stvar i da ljudska koža nije ni tako skupa ni tako

dragocena kao što se to misli. A još ako je na takvoj tašnici otisnut

pečat umetnika (dakle čoveka kome nije metafizika strana) u vidu

crteža ili akvarela koji predstavlja jednu kičersku i infantilnu

jedrilicu čija jedra nadima vetar (simbol viših, metafizičkih sila) ili

jedan šablonski krin (simbol nevinosti duše i tela) time je efekat u

potpunosti postignut. Ubermensch trijumfuje u ljubavi i u

umetnosti.

Bašta, pepeo

Jedne jesenje večeri (neka čitalac dozvoli da taj događaj

izdvojimo), jedne sasvim obične jesenje večeri (bilo mi je jedanaest

godina), bez ikakve pripreme, bez najave, bez nebeskih znakova,

začuđujuće jednostavno, banula je u našu kuću Euterpa, muza lirske

poezije. To je bio jedini događaj te sezone, jedina svetlost u statusu

kvo te mutne jeseni. Ležao sam na drvenom sanduku u kuhinji,

pokriven ćebetom preko glave, očajnički rešen da prespavam

jesenju dosadu i da savladam svoju glad stoičkim razmišljanjem o

budućnosti, o ljubavi. Glad rodi istančanost, istančanost rodi ljubav,

ljubav rodi poeziju. A ta moja vrlo neodređena predstava o ljubavi i

o budućnosti pretvarala se u sjajnu, žarkim bojama iscrtanu mapu

sveta (dodatak uz očevu knjigu), u nedostižnost, u očaj. Putovati!

Voleti! O, Afriko, o, Azijo, o, daljino, o, živote moj! Zažmurio sam.

Ispod čvrsto, do bola stisnutih kapaka siva se realnost sukobila sa

ognjem fantazije i buknula rujnim sjajem. Zatim se prelila u žuto, u

plavo, u ljubičasto. Nebesa se otvoriše, samo za trenutak, zasviraše

fanfare, i ja ugledah gologuze anđelčiće koji su, udarajući krilima

kao muve, treperili oko sjajnorumene žiže raja. No to je, velim,

potrajalo samo trenutak. Odmah zatim počeo sam da padam

vrtoglavo u dubinu, i to nije bio san. U meni je treperio neki

veličanstveni, sveobuhvatni ritam, a reči su mi izlazile na usta kao

medijumu koji progovara na hebrejskom. Te su reči zaista bile na

nekom čudnom jeziku, punom neke dotad neviđene zvučnosti. Tek

kada je prošla prva navala tog grozničavog uzbuđenja, ja se

pozabavih njihovim značenjem i otkrih ispod lelujave površine

muzike i ritma neke sasvim obične reči, slične onima iz barkarola

koje je pevao moj otac. Potpuno svestan nemogućnosti vernog

prevoda tih stihova, molim čitaoca da uvaži elemente koji oni

sadrže, od kojih su sazdani, što će moći da posluži kao dokaz da su

ti stihovi nekad zaista postojali. A, evo, cela se ta lirska i fantastična

balada, to autentično remek-delo nadahnuća sastojalo iz ovih

nekoliko reči raspoređenih u idealnom i neponovljivom poretku:

koralni sprud, trenutak, večnost, list, i od jedne sasvim nerazumljive

i tajanstvene reči: plumaserija.

Izbezumljen od straha, sedeo sam još neko vreme zgrčen na

sanduku, zatim saopštih svojoj majci glasom slomljenim od

uzbuđenja: "Napisao sam jednu pesmu."

Gde su nestali sa ovih stranica sjajni ramovi, ljubičasti fijakeri,

cveće što se raspada u vazama? Gde vozovi, gde zaklaćene korpe na

provincijskim stanicama? Gde plava svetlost u kupeima prve klase?

Gde sa zelenog pliša sedišta čipke što se lelujaju kao lepeze? Zar je

tako brzo prestala da funkcioniše mašina za ulepšavanje, kristalna

posuda kroz koju teče struja pri galvanoplastici? Gde je onaj sjaj

pozlate sa starih ramova, osmeh Mona-Lize?

Svedoci smo velikog raspadanja svih vrednosti. Pozlata je, od

vlage i od naglih promena temperature kojima je bila izložena,

počela da otpada sa ramova, a sa njom i boja sa krila anđela-čuvara,

sa Mona-Lizinih usana. Vukući se dugo po železnicama, kao

sporovozna roba, u vreme kada je moj otac igrao svoju životnu

ulogu Ahašveroša, naš se nameštaj okrzao i, kao zaražen filokserom,

počeo da se raspada, da trune. Neke male crvene bubice, što ih je

moja majka nazivala njihovim popularnim imenom "amerikanske

bube", a moj otac Ageronia Mexicana, pretvorile su naše ormare u

olupine izvađene iz mora, bez sjaja i izbušene čitavim lavirintom

tunela. S vremena na vreme, i same od sebe, odvaljivale bi se sa njih

velike površine na čijoj je unutrašnjosti bila ispisana indijanska

poruka čije smo divne hijeroglife tumačili kao glas sa onog sveta. I

singerica moje majke zauvek je nestala u ratnome metežu, izgubila

se kao siroče, pobegla u svet, preosetljiva na potrese. To je bio

težak udarac za sve nas, naročito za moju majku. Nije bila bolje

sudbine ni druga zvučna kutija kojom se nekad kitila i ponosila naša

kuća: naš stari otoman boje trule višnje raspao se negde na nekoj

postaji između Pešte i Kanjiže, ne izneverivši do poslednjeg trenutka

svoj dobar glas: svedoci bi mogli da potvrde da je i u samrtnom

ropcu sačuvao svoju zvonkost. Po pričanju moga oca, koji je bio na

komisijskom uviđaju, njegov glas je u tom trenutku bio najvećma

nalik na klavsen, ukoliko, naravno, i to nije bilo bolesno

preterivanje, halucinacija, delirium tremens. Svuda su sada u našoj

kući carevale vlaga i zelenkastosiva plesan, ta jedina boja u celom

našem domu, boja raspadanja. Sva je nesreća poticala iz činjenice

da se naš gvozdeni šporet u kuhinji nije nikad dao sasvim

razbuktati, tako da nam je nedostajao pravi plamen, sjaj. On je

stvarao samo još veću pustoš u našoj kući, barem u početku, dok se

nismo navikli na dim. Posle, kada smo se dobro isplakali i kada su

nam oči već bile presahle od suza, počeli smo da se krećemo u tom

plavičasto-sivom dimu kao u svom prirodnom elementu, nazvali smo

ga u svom duhovnom jeziku "domaćim ognjištem" i onda smo

kašljucali, zagrcnuti, kao da pušimo neke skupocene, jake cigare u

kojima se ostvaruje miris leta i četinara, kao i topla ideja domaćeg

ognjišta. Taj smo šporet ložili suvim šišarkama koje smo skupljali u

šumi, s jeseni, i donosili ih kući u velikim džakovima, kao ugalj. Oh,

ti divni rudnici, taj zlatni majdan! O Grofovska šumo, šumo moga

oca! Sa drveća je kapala rosa, a šumska je smola, izmešana sa

mirisom četinara, delovala na nas profilaktično i još ne znam kako.

Tek bilo je neke razdražljive radosti u tim našim šetnjama po šumi, s

jeseni. Pre dolaska mraka vraćali bismo se natovareni džakovima,

pa bismo zastali na ivici čestara da odahnemo i da sačekamo

dolazak večeri. Tada bi se začuo negde u daljini lovački rog, halali,

zatim bi se spustila na nas neka svečana tišina.

U šumi je lebdeo duh našeg oca. Nismo li malopre čuli kako se

ušmrkuje u novine, a šume mu uzvraćaju trostrukim ehom?

"Sad moramo da krenemo", rekla bi tada moja majka. "Gospode,

kako se ovde brzo smrkava".

Rani jadi

Pogrom

Želja da ne propustim događaj u koji su bile umešane manje-

više sve meni poznate ličnosti iz ulice, kao i moja potajna namera da

razmrsim klupko svih tih događaja u koje se u poslednje vreme bio

upleo moj život, naterali su me da se hrabro pridružim gomili onih

koji su jurili zadihano i koji su me povukli sa sobom. Išao sam rame

uz rame sa financima i vatrogascima, dahtao kao na izmaku snaga i

podešavao disanje prema njihovim koracima. Mislio sam da ću tako

moći da ulovim smisao svih zbivanja koja su me tih dana potresala iz

temelja i na koja nije znala da mi odgovori ni moja majka. Išao sam

boreći se sa svojim strahom. Sneg nam je škripao pod nogama,

tabao se i postajao tvrd kao pločnik, krt i zvonak. Gomila je tapkala

po snegu kao kakva golema stonoga, a iz njenih se usta podizala

para, čista i bela. Kroz zavesu smrdljivih isparenja i dahtanja do

mene je dopirao, i pored snežnog filtra, miris jeftinih parfema,

nakisli miris znoja koji se širio iz zelenih uniformi financa i plavih

mundira vatrogasaca. Odjednom se začuo tresak stakla koje je

svojim bleskom poput munje sevnulo iznad gomile, a za njim je

usledilo kao daleki eho, prštanje dasaka i, najzad, dah olakšanja

kada je kapija popustila pod pritiskom.

Stajao sam uporno pod tremom magacina, hvatajući se za

peševe kaputa, za suknje žena, bivao potiskivan i odbacivan, vraćao

se opet uporno i zavlačio se kroz tu šumu nogu, nošen svojim

strahom, uveren da sam tu, u srcu opasnosti, ponajbolje zaklonjen

od tih ljudi, znajući da se ne smem udaljiti iz sigurnog zaklona

njihove razjarenosti, da se ne smem udaljiti od te mnogočlane mase

ni za razmak jedne ruke, jer bi me mogli dohvatiti i zgaziti nogama.

Kako su se vrata magacina otvorala prema vani, iskrslo je

pitanje kako da se raskrile, jer niko nije hteo da se udalji iz prvih

redova, pa je nastala paklena galama, vitlanje štapova i urlici,

toptanje nogu i zapomaganje. Odjednom su se, ni sam ne znam

kakvim čudom, velika jednokrilna vrata zasekla u tu crnu masu kao

oštrica noža. Već je bio počeo da se hvata neki plavičasti sumrak u

velikim kockama, poput nekog golemog lifta što se spušta između

visokih zidova kao u svoje ležište. Vazduh je mirisao na petrolej i

sapun, a iz razjapljenih usta magacina kuljali su slojevi najrazličitijih

mirisa, kao prethodnica narandži i limunova, mirišljavih sapuna i

začina. Zatim su počele da nadiru, uz jeftine zvuke lima, neke

četvrtaste konzerve koje su sevale u mraku svojim bezopasnim

mesinganim sjajem, kao kakvi noževi iz escajga, svežnjevi sveća

zavijenih u plavi pakpapir zveckali su kao sasušene kosti, jabuke su

padale s tupim zvukom, da bi bile odmah zatim smrskane pod

nogama, kao sažvakane. Iz mrkih papirnih džakova kuljao je šećer,

škripeći pod nogama i mešajući se sa razgaženom susnežicom. Ljudi

su s mukom izlazili iz gomile, noseći u naručju neke zamotuljke, kao

decu. Brašno je lebdelo u vazduhu kao puder, taložeći se na

obrvama i dajući ljudima neki svečan izgled, skoro šaljiv, praznički.

Jedna je žena zasecala zubima svitak svile, koji je izvadila ispod

kaputa. U svetlosti šibice, koja joj je na tren osvetlila lice, ugledao

sam njene zube rumene u odsjaju svile. Gledao sam kako se jedna

bala cica s cvetićima uporno mota oko nogu i oko glava gomile, kao

trake krep-papira u novogodišnjoj noći. Taj je šareni cic počeo

opasno da se steže; žene počeše da vrište. No kako se unutrašnje

kretanje gomile time bilo samo još više uzburkalo, ljudi stadoše da

se dave i da se otimaju, da cepaju taj cic razjareno, no on je

odnekud jednako izvirao, kao reka, nadolazeći. Kada su u magacinu

ostali samo goli zidovi i mrak, gomila se poče hitro razilaziti,

odnoseći svoj plen pod kaputima.

Stajao sam sad po strani, kao pravednik, pošteđen osvete.

Tada me primeti jedna žena dobra srca i, prolazeći pored mene,

tutnu mi u ruku neku konzervu oblepljenu šarenim papirom, na

kome je pisalo velikim crvenim slovima SPAGHETI A LA

MILANESE. Stiskao sam dugo tu kutiju u naručju, ne znajući šta da

radim s njom, nemajući hrabrosti ni da je bacim ni da je odnesem

kući. Gledao sam prestravljeno gospodina Antona, financa, koji je

stajao na jednom buretu i bacao uvis konfete.

Livada

Išao je obalom reke, ka Bakši. U vazduhu se osećao miris ozona

pomešan s mirisom već prezrele zove. Sveži su se krtičnjaci crveneli

kao kraste. Onda odjednom granu sunce. U travi planuše ljutići.

Zamirisa kamilica, polje postade teško od obilja mirisa. Gledao je

kako njegov pas grize jagorčevinu, dok mu se niz njušku cede zelene

bale. Onda i on leže u travu potrbuške, kraj krtičnjaka koji se

isparavao kao pogača. Grizao je zubima stručak još vlažne kiselice.

Bio je bosonog, u kratkim pantalonama od tamnoplavog lana.

Između prstiju na rukama korile su mu se ranice od šuge.

(U to vreme još nisam ni pomišljao da ću ikada pisati priče, ali

sam pomislio: "Gospode, kako sam nemoćan pred ovim cvećem!")

A u džepu je stiskao dva miliona plavih ratnih novčanica, kojima

je trebalo da plati sumpor u šipkama.

Pred lekarevom kućom trzao se na lancu veliki bernardinac.

Bio je besan od presitosti.

(Znao sam da ću morati da lažem: dva miliona, zapravo, ne

vrede ništa.)

"Šta je, momče?" upita lekar.

Bio je u belom mantilu koji je mirisao na mentol-bombone.

On pruži ruku i raširi prste:

"Šuga", reče dečak.

(Sve to ne može trajati večno, mislio sam u sebi. Neka se lekar

pozabavi mnome pola sata, plus put natrag, cela ova neprijatnost

završiće se najdalje za jedan sat. Kroz jedan sat, kroz pola sata čak,

vraćaću se obalom Kerke, a doktor, pretvaranje, laž i stid – sve će to

biti prošlost. Sve će mi to biti iza leđa, kao rep u bernardinca. Sve

će to biti prošlost. A nikad dotle nisam pravio razliku između ta dva

vremena. Tada sam, tog dana kod lekara, naučio: kada ti je mučno,

treba da misliš o onome što dolazi posle. To je kao livada u

povratku.)

Lekar mu napisa recept, po navici, onda se predomisli i pocepa

ga i dade mu dve šipke sumpora umotane u celofan. Dečak onda

pokvasi grlo i vrati se sa livade kojom je već koračao u mislima:

"Koliko vam dugujem, gospodine?"

"Koliko imaš novaca?" upita lekar.

"Dva miliona gospodine", reče dečak.

(A već je išao livadom i odsecao štapom glave zvončića. Lekareva

se vila i pas, i sve to već nalazilo iza njega. I da je hteo, nije mogao

da to vreme ponovo dohvati – mogao bi se samo vrteti ukrug kao

pas koji hoće da dohvati svoj rep zubima.)

"A šta se može kupiti za dva miliona, mladiću?"

"Ne znam, gospodine."

(A znao je. Jedno jaje. Najviše toliko.)

"Ništa", reče lekar.

(A on je već bio sasvim blizu svoje kuće. Bio je zapravo već na

brvnu i gledao je na trenutak kako voda otiče, kao vreme.)

Išao je, dakle, obalom reke ka selu. Išao je kao pobednik. U

jednom je džepu stiskao dva miliona plavih ratnih novčanica, a u

drugom dve šipke sumpora zavijene u celofan.

I već je video: Ana, njegova sestra, i njegova majka pred

vratima. Ana krvari izmedju prstiju.

Baciće šipke na sto i reći će:

"Razmutiti u masti. Mazati uveče, pred spavanje."

Onda će za trenutak zaboraviti (namerno), pa će se prisetiti.

Baciće novčanice na sto:

"Ovo nije hteo da uzme", reći će. "To ništa ne vredi. I on zna

da to ništa ne vredi."

Ali pre toga: stajaće na brvnu i gledaće kako voda otiče.

Zamišljao je svoju majku kako muti sumpor u limenoj zdelici.

Kao žumance. Dođe ti da ga pojedeš.

Vraćao se obalom reke ka selu. Pobednik nad vremenom, još

uvek nemoćan pred cvećem i livadom.

*

Ulazimo u voz sa svojim smešnim prtljagom, vučemo sa sobom

čergu svog lutalaštva, žalosnu prćiju mog detinjstva. Naš istorijski

kofer, sad već oguljen i s kopčama koje svaki čas popuštaju sa

zarđalim praskom, kao stari pištolji-kremenjače, isplovio je iz

potopa sam i pust, kao mrtvački sanduk. U njemu sad leže samo

žalosni ostaci mog oca, kao u urni pepeo: njegove fotografije i

dokumenta. Tu su još i njegova krštenica i školska svedočanstva, te

neverovatne tore ispisane kaligrafskim rukopisom neke daleke

prošlosti, skoro mitske, dragocena svedočanstva mrtvog pesnika,

istorijski arhiv njegove boljke: prepisi sudskih parnica, papiri

Fabrike četkarskih proizvoda u Subotici (koju je on doveo do

bankrotstva), dekreti, rešenja o postavljenju, unapređenja za šefa

staničnih postaja, zatim dva njegova pisma – "Veliko i Malo

zaveštanje" – kao i otpusnice iz bolnice u Kovinu...

Kakvom sam tada bio mišlju vođen kad sam tu čudesnu arhivu

prokrijumčario u naš kofer, krišom od naše majke? To beše, bez

sumnje, rana svest o tome da će to biti jedina prćija mog detinjstva,

jedini materijalni dokaz da sam nekad bio i da je nekad bio moj otac.

Jer bez svega toga, bez tih rukopisa i bez tih fotografija, ja bih danas

zacelo bio uveren da sve to nije postojalo, da je sve to jedna

naknadna, sanjana priča, koju sam izmislio sebi za utehu. Lik mog

oca bi se izbrisao iz sećanja, kao i toliki drugi, i kad bih pružio ruku,

dohvatio bih prazninu. Mislio bih da sanjam.

Tu porodičnu arhivu, koju sam probrao tada pred odlazak, a

po svojim sopstvenim merilima, sad vidim – pouzdanim,

prokrijumčario sam u kofer zajedno sa svojim đačkim sveskama i

knjigama, odabranim: od svezaka sam poneo samo dve, one sa

svojim školskim sastavima, a od knjiga đačku Bibliju, Mali katehizis,

vrtlarski priručnik za drugi razred, Mein zweites deutsches Buch od

gospođe Lujze Haugseth Lamacs, Hodočašće dečjih srdaca, koje je,

na osnovu crkvene pesmarice, sastavio Dr Carolus Gigler, censor

dioecesanus. Tu je još bio i jedan od mojih najdražih romana iz

petparačke serije, Kapetan Srebrnog zvona, i najzad i pre svega,

kao kruna tog arhiva, Jugoslovenski zemaljski i internacionalni

KONDUKTER, autobuski, brodarski, železnički i avionski, iz 1938.

godine, čiji je glavni urednik bio moj otac (i koji će doživeti svoju

ponovnu afirmaciju i svoju čudesnu metamorfozu, svoje uzašašće, u

jednoj od mojih knjiga). Taj sam kondukter stavio među svoje stvari,

među moje knjige, kao dragoceno nasleđe.

(Iz baršunastog albuma)

Peščanik

66

Živeo sam lepše i bogatije od vas, zahvaljujući patnji i

mahnitosti, pa želim i u smrt da odem dostojanstveno, kako to priliči

tom velikom trenutku posle kojeg prestaje svako dostojanstvo i

svaka veličanstvenost. Moj leš će biti moja korablja, a moja smrt

dugo plutanje po talasima večnosti. Ništa u ništavilu. I šta sam

mogao da suprostavim ništavilu do to, tu svoju korablju u koju sam

želeo da sakupim sve što mi bejaše blisko, ljude, ptice, zveri i bilje,

sve ono što nosim u svom oku i u svom srcu, u trospratnoj lađi svoga

tela i svoje duše. Želeo sam sve to da imam kraj sebe, u smrti, kao

faraoni u veličanstvenom miru svojih grobnica, želeo sam da bude

sve onako kao što bejaše i pre toga: da mi u večnosti pevaju ptice.

Želeo sam da Haronovu barku zamenim jednom drugom, manje

beznadnom i manje pustom, da nezamislivu prazninu večnosti

oplemenim gorkim zemaljskim travama, onim što niču iz srca

čovekova, da gluvu prazninu večnosti oplemenim kukanjem

kukavice i pevanjem ševe. Ja sam samo razvio tu pesničku gorku

metaforu, razvio sam je strasno i dosledno, do kraja, do konsekvenci

koje prerastaju iz sna u javu (i obratno), iz lucidnosti u mahnitost (i

obratno), koje prelaze iz života u smrt, kao da nema međa, i

obratno, iz smrti u večnost, kao da to nije jedno te isto. Tako je moja

sebičnost samo sebičnost ljudskog bića, sebičnost života, protivteža

sebičnosti smrti, i moja se svest, uprkos prividu, protivi ništavilu sa

sebičnošću kojoj nema ravne, protivi se skandalu smrti kroz ovu

strasnu metaforu koja želi da sakupi na gomilu ono malo ljudi i

ljubavi koji činjahu taj život. Želeo sam, dakle, i još uvek želim, da

odem iz života sa specimenima ljudi, flore i faune, da sve to smestim

u svoje srce kao u korablju, da ih zatvorim pod svoje kapke kada se

oni poslednji put spuste. Želeo sam da prokrijumčarim u ništavilo tu

čistu apstrakciju koja će biti u stanju da se u tajnosti prenese kroz

vrata jedne druge apstrakcije, ništavne u svojoj neizmernosti: kroz

vrata ništavila. Trebalo je, dakle, pokušati zgusnuti tu apstrakciju,

zgusnuti je snagom volje, vere, inteligencije, ludila i ljubavi

(samoljublja), zgusnuti je u tolikoj meri i pod takvim pritiskom da

zadobije specifičnu težinu koja će je podići uvis, kao balon, i izneti je

van domašaja mraka i zaborava. Ako ne što drugo, ostaće moj

materijalni herbarijum ili moje beleške, ili moja pisma, a što je to

drugo do ta zgusnuta ideja koja se materijalizovala: materijalizovan

život, mala, tužna, ništavna ljudska pobeda nad golemim, večnim,

božanskim ništavilom. Ili će ostati makar - ako u velikom potopu

potone i sve to - ostaće moje ludilo i moj san, kao borealna svetlost i

kao dalek eho. Možda će neko videti tu svetlost, možda će čuti taj

daleki eho, senku negdašnjeg zvuka, shvatiće značenje te svetlosti,

tog svetlucanja. Možda će to biti moj sin, koji će jednog dana izdati

na svet moje beleške i moje herbarijume s panonskim biljem (i to

nedovršeno i nesavršeno, kao i sve ljudsko). A sve što nadživi smrt

jeste jedna mala ništavna pobeda nad večnošću ništavila - dokaz

ljudske veličine i Jahvine milosti. Non omnis moriar.

.

Po-etika, knjiga druga

Nacionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinačna

paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha,

a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti; te prema

tome, kolektivna paranoja i nije ništa drugo od zbir individualnih

paranoja doveden do paroksizma. Ako pojedinac, u okviru

društvenog projekta, nije u stanju da se "izrazi", ili zato što mu taj

društveni projekt ne ide na ruku, ne stimuliše ga kao individuu, ili

ga sprečava kao individuu, što će reći ne daje mu da dođe do svog

entiteta, on je primoran da svoj entitet traži izvan identiteta i izvan

tzv. društvene strukture. Tako on postaje pripadnik jedne

slobodnozidarske skupine koja postavlja sebi, bar na izgled, za

zadatak i cilj probleme epohalne važnosti: opstanak i prestiž nacije,

ili nacija, očuvanje tradicije i nacionalnih svetinja, folklornih,

filozofskih, etičkih, književnih itd. Sa teretom takve, tajne, polujavne

ili javne misije, N. N. postaje čovek akcije, narodni tribun, privid

individuuma. Kad smo ga već sveli na tu meru, na njegovu pravu

meru, pošto smo ga izdvojili iz krda, i skinuli ga sa slobodnozidarske

lože, u koju se on sam smestio, ili gde su ga drugi smestili, imamo

pred sobom individuum bez individualnosti, nacionalistu, rođaka

Žila. To je onaj Sartrov Žil, koji je porodična i društvena nula, čija je

jedina osobina da ume da prebledi na pomenu jedne jedine teme:

Engleza. To bledilo, to drhtanje, ta njegova "tajna" da ume da

prebledi na pomen Engleza, to je jedino njegovo društveno biće i to

ga čini značajnim, postojećim: nemojte pred njim pominjati engleski

čaj, jer će vam svi za stolom početi namigivati, davaće vam znake

rukama i nogama, jer Žil je osetljiv na Engleze, zaboga, pa to svi

znaju, Žil mrzi Engleze (a voli svoje, Francuze), jednom rečju, Žil je

ličnost, on postaje ličnost zahvaljujući engleskom čaju. Ovaj i ovakav

portret, primenljiv na sve nacionaliste, može se slobodno, a po ovoj

shemi, razviti do kraja: nacionalista je, po pravilu, kao društveno

biće, i kao pojedinac, podjednako ništavan. Izvan ovog opredeljenja,

on je nula. On je zapostavio porodicu, posao (uglavnom činovnički),

literaturu (ako je pisac), društvene funkcije, jer su one suviše sitne u

odnosu na njegov mesijanizam. Treba li reći da je on, po

opredeljenju, asketa, potencijalni borac, koji čeka svoj čas.

Nacionalizam je, da parafraziram Sartrov stav o antisemitizmu,

potpun i slobodan izbor, globalan stav koji čovek prihvata ne samo

prema drugim nacijama, nego i prema čoveku uopšte, prema istoriji

i društvu, to je istovremeno strast i koncepcija sveta. Nacionalista

je, po definiciji, ignorant. Nacionalizam je, dakle, linija manjeg

otpora, komocija. Nacionalisti je lako, on zna, ili misli da zna, svoje

vrednosti, svoje, što će reći nacionalne, što će reći vrednosti nacije

kojoj pripada, etičke i političke, a za ostale se ne interesuje, ne

interesuju ga, pakao to su drugi (druge nacije, drugo pleme). Njih

ne treba ni proveravati. Nacionalista u drugima vidi isključivo sebe -

nacionaliste. Pozicija, rekosmo li, komotna. Strah i zavist.

Opredeljenje, angažovanje, koje ne iziskuje truda. Ne samo pakao to

su drugi, u okviru nacionalnog ključa naravno, nego i: sve što nije

moje (srpsko, hrvatsko, francusko...) to mi je strano. Nacionalizam

je ideologija banalnosti. Nacionalizam je, uz to, ne samo po

etimološkom značenju, još poslednja ideologija i demagogija koja se

obraća narodu. Pisci to najbolje znaju. Stoga je pod sumnjom

nacionalizma svaki pisac koji deklarativno izjavljuje da piše "iz

naroda i za narod", koji svoj individualni glas, tobože potčinjava

višim nacionalnim interesima. Nacionalizam je kič: u

srpskohrvatskoj varijanti, borba za prevlast oko nacionalnog porekla

LICITARSKOG SRCA. Nacionalista, u principu, ne zna ni jedan jezik,

niti tzv. varijante, ne poznaje druge kulture (ne tiču ga se). Ali stvar

nije tako prosta. Ako zna neki jezik, što će reći da kao intelektualac

ima uvid u kulturno nasleđe neke druge nacije, velike ili male, to mu

znanje služi samo tome da uspostavlja analogije, na štetu onih

drugih, naravno. Kič i folklor, folklorni kič, ako vam se tako više

sviđa, nisu ništa drugo do kamuflirani nacionalizam, plodno polje

nacionalističke ideologije. Zamah folklorizma, kod nas i u svetu, nije

antropološke prirode, nego nacionalističke. Insistiranje na

famoznom couleur locale takođe je, ako je izvan umetničkog

konteksta (što će reći ako nije u službi umetničke istine), jedan od

vidova nacionalizma, prikrivenog. Nacionalizam je, dakle,

prevashodno negativitet, nacionalizam je negativna kategorija duha,

jer nacionalizam živi na poricanju i od poricanja. Mi nismo ono što

su oni. Mi smo pozitivan pol, oni negativan. Naše vrednosti,

nacionalne, nacionalističke, imaju funkciju tek u odnosu na

nacionalizam onih drugih: mi jesmo nacionalisti, ali oni su to još i

više; mi koljemo (kad se mora), ali oni još i više; mi smo pijanci, oni

alkoholičari; naša istorija je ispravna samo u odnosu na njihovu, naš

je jezik čist samo u odnosu na njihov. Nacionalizam živi od

relativizma. Ne postoje opšte vrednosti, estetičke, etičke itd. Postoje

samo relativne. I u tom smislu, u prvom redu, nacionalizam jeste

nazadnjaštvo. Treba biti bolji samo od svoga brata ili polubrata,

ostalo me se i ne tiče. To je ono što smo nazvali strah. Ostali čak

imaju pravo da nas dostignu, da nas prestignu, to nas se ne tiče.

Ciljevi nacionalizma uvek su dostižni ciljevi, dostižni jer su skromni,

skromni jer su podli. Ne skače se, ne baca se kamena s ramena, da

bi se dostigao svoj sopstveni maksimum, nego da bi se nadigrali oni,

jedini, slični, a tako različni, zbog kojih je igra započeta.

Nacionalista se, rekosmo, ne boji nikog, osim svoga brata. Ali od

njega se boji strahom egzistencijalnim, patološkim; pobeda

izabranog neprijatelja jeste njegov apsolutni poraz, ukidanje

njegovog bića. Pošto je strašljivac i nikogović, nacionalista ne ističe

sebi više ciljeve. Pobeda nad izabranim neprijateljem, onim drugim,

jeste apsolutna pobeda. Stoga je nacionalizam ideja beznađa,

ideologija mogućne pobede, zagarantovana pobeda, poraz nikad

konačan. Nacionalista se ne boji nikoga, "nikog do boga", a njegov

bog jeste bog po njegovoj meri, bledi rođak Žil, negde za nekim

drugim stolom, njegov brat rođeni, isto toliko nemoćan koliko i on

sam, "ponos porodice", porodični entitet, svesni i organizovani deo

porodice i nacije - bledi rođak Džim. Rekli smo, dakle, biti

nacionalista znači biti individuum bez obaveze. "To je kukavica koja

ne želi da prizna svoj kukavičluk; ubica koji potiskuje svoju

naklonost ka ubistvu, nemoćan sasvim da je priguši a koji se, ipak,

ne usuđuje da ubije, osim iz potaje ili u anonimnosti gomile;

nezadovoljnik koji se ne usuđuje da se pobuni iz straha od

konsekvenci svoje pobune" - slika i prilika citiranog Sartrovog

antisemite. I odakle, pitamo se, taj kukavičluk, to opredeljenje, taj

zamah nacionalizma u naše doba? Pritisnut ideologijama, na

marginama društvenih kretanja, zbijen i izgubljen među

konfrontiranim ideologijama, nedorastao individualnoj pobuni, jer

mu je ona uskraćena, individuum se našao u procepu, u praznini, ne

učestvuje u društvenom životu a društveno biće, individualista a

individualnost mu uskraćena u ime ideologije, i šta mu preostaje

drugo nego da svoje društveno biće traži drugde? Nacionalista je

refulirani individualista, nacionalizam je refulirani (kolektivni) izraz

tog i takvog individualizma, ideologija i antiideologija...

(1973)

Grobnica za Borisa Davidoviča

Makarenkova kopilad

U plavičastom polumraku ćelije gde se kolutaju oblaci dima,

ležeći na steničavim pričnama pobočke kao boljari, četiri kartaša-

razbojnika okreću među krnjacima požutelih zuba prljavu slamčicu

ili sišu mahorku zavijenu u debelu zabalavljenu cigaru, dok se oko

njih tiska šarena gomila kibicera što zadivljeno gleda lica čuvenih

ubica i njihove tetovirane grudi i ručerde (jer karte ne mogu videti,

karta je za pahane, karta se ne sme pogledati, osim ako je bačena,

inače te može skupo stajati). No dovoljna je milost biti na ovom

razbojničkom olimpu, u blizini ovih što u pobožnoj tišini drže u

svojim rukama sudbinu drugih, sudbinu koja kroz magijsko kruženje

karata zadobija u očima kibicera privid slučaja i fatuma; biti njima

na usluzi, podložiti za njih peć, dodati im vodu, ukrasti za njih

peškir, biskati im košulje ili se, na njihov mig, baciti u gomili na

nekog od onih dole i ućutkati ga jednom zauvek kako ne bi svojim

buncanjem u snu ili na javi, svojim proklinjanjem neba, ometao

neumitni tok igre u kojoj samo bezimeni arkan sa rednim brojem 13,

označen bojom krvi i vatre, može da preseče ili da spali svaku

iluziju. Stoga je dovoljna sreća što si gore, na pričnama, u blizini

tetoviranih bogova, Orla, Zmije, Zmaja i Majmuna, i što možeš da

slušaš bez straha njihova tajanstvena bajanja i njihove užasne

psovke koje skrnave sa psom i đavolom rođenu majčicu, jedinu

svetinju razbojničku. Tako se, eto, pomalja iz plavičastog polumraka

slika tih zločinaca, Makarenkove kopiladi, koji se pod mitskim

imenom socijalno bliskih prikazuju, eto već nekih pedeset godina,

po pozorištima evropskih metropola sa proleterskom kapom

mangupski nakrivljenom na čelo i sa crvenim karanfilom među

zubima, ološi koja će u baletu Dama i huligan izvesti svoju čuvenu

piruetu preobražaja razbojnika u trubadura i ovcu koja pitomo pije

vodu iz dlana.

(Magijsko kruženje karata)

Telefon i revolver

Te studene novembarske noći hiljadu devetsto trideset i četvrte

godine, Čeljustnikov, spoljni saradnik lokalnog lista, zadužen za

pitanja kulture i borbe protiv religije, spavao je, go kao od majke, u

velikom plemićkom krevetu u toploj sobi na trećem spratu u ulici

Jegorovka. Njegove sjajne čizme malinove boje bile su uredno

naslonjene na krevet, dok su mu odeća i rublje bili razbacani svuda

po sobi i bili izmešani, u neredu (znak strasne hitnje) sa svilenim

ženskim rubljem. U sobi se osećao topli vonj znoja, votke i kolonjske

vode.

Čeljustnikov je sanjao (ako mu je verovati) kako treba da izađe

na scenu i da odigra neku ulogu, po svoj prilici Arkadija iz Šume, ali

kako ne može da nađe nigde svoju odeću. Užasnut (u snu), čuje

kako zvoni zvono kojim ga pozivaju na scenu, ali on stoji na mestu

kao skamenjen, sedi zapravo, go i dlakav, nemoćan da pokrene

udove. Odjednom, kao da se sve to zbiva na pozornici, zavesa je

dignuta, kroz bleštavu svetlost bočnih reflektora, koji ga

osvetljavaju i drže u unakrsnoj vatri svojih snopova, nazire

gledaoce, gore na balkonu i dole u parteru, njihove glave ozarene

ljubičastim oreolom. U prvom redu čini mu se razaznaje članove

Pokrajinskog komiteta, a među njima jasno razabira i svetlu ćelu

druga M., glavnog urednika Nove zore, koji se zacenio od smeha i

koji mu dobacuje nešto podrugljivo i uvredljivo, nešto što se odnosi

na njegovu (Čeljustnikovljevu) muškost. A zvonce iz šminkernice

jednako zvoni, sve upornije i sve jače, pa se Čeljustnikovu čini (u

snu) da je to zapravo požarno zvono, da su se po svoj prilici upalile

zavese i da će istog ovog časa doći do opšte bežanije i panike, a on

će ostati tu, na sceni, go kao od majke, i nepokretan, izložen milosti

plamena. Desna mu se ruka naglo oslobađa začaranosti i, na granici

sna i budnosti, on je nagonski pruža prema revolveru koji, po staroj

dobroj navici, drži pod jastukom. Čeljustnikov pali svetlo na noćnom

ormaru i pri tom obara čašu s votkom. U magnovenju shvata da su

sada čizme važnije od nagana, hitro uskače u njih kao u sedlo. Žena

glavnog urednika Nove zore meškolji se u snu, zatim, probuđena i

sama zvonjavom, otvara svoje lepe, tek malko podbuhle azijatske

oči. Telefon je odjednom zaćutao i njima laknu. Nastaje mučno

dogovaranje, polušapatom. Nastasja Fedotjevna M., zbunjena i

preplašena, pokušava da navuče prsluk koji joj je dobacio sa gomile

Čeljustnikov. U tom telefon počinje ponovo da zvrji. "Ustani", kaže

Čeljustnikov u istom času kada stavlja revolver za pojas. Nastasja

Fedotjevna gleda ga užasnuto. Čeljustnikov tada prilazi usplahirenoj

ženi, poljubi je između bujnih grudi i kaže joj: "Podigni slušalicu."

Žena ustaje, Čeljustnikov je ogrće svojim kožnim kaputom,

kavaljerski. Odmah zatim čuje ženin glas: "Koga? Čeljustnikova?"

(Muškarac stavlja prst na usta.) "Pojma nemam." (Pauza.) Zatim

žena spušta slušalicu, iz koje se čulo naglo prekidanje veze, i

stropoštava se u fotelju. "Iz Rajkoma."

(Pauza.) "Kažu da je hitno."

(Mehanički lavovi)

Jednog svetlog jesenjeg dana dok ruča u salonu čuvenog alpskog

sanatorijuma Davos, gde leči svoje bolesne živce i načeta pluća, i

gde ga je posetio jedan od članova Internacionale, izvesni Levin,

prilazi im doktor Grinvald, Švajcarac, učenik i prijatelj Junga,

autoritet u svojoj oblasti. Razgovor se vodi, po svedočenju

pomenutog Levina, o vremenu (sunčani oktobar), o muzici (povodom

nedavnog koncerta neke bolesnice), o smrti (bolesnica je sinoć

ispustila svoju muzikalnu dušu). Između mesa i kompota od dunja,

koje im donosi livrejisani kelner u belim rukavicama, doktor

Grinvald, izgubivši nit razgovora, kaže svojim nazalnim glasom, tek

da bi prekinuo mučno ćutanje koje je na trenutak zavladalo: "U

Petersburgu je neka revolucija." (Pauza) Kašika u ruci Levina je

zastala; Novski se trže, zatim krenu rukom prema svojoj cigari.

Doktor Grinvald oseća izvesnu nelagodnost. Trudeći se da da svom

glasu izraz najveće ravnodušnosti, Novski pokušava da smiri

drhtanje: "Molim? A gde ste to čuli?" Doktor Grinvald, kao da se

izvinjava, kaže da je tu vest video jutros u gradu, izloženu u

vitrinama telegrafskih agencija. Ne sačekavši kafu, samrtno bledi,

Novski i Levin napuštaju hitro salon i odlaze taksijem u grad. "Čuo

sam kao u bunilu", beleži Levin, "žamor koji je dopirao iz salona i

ciliktanje srebrnog escajga, nalik na praporce, i video kao kroz

izmaglicu jedan svet koji je ostao za nama i koji je nepovratno tonuo

u prošlost kao u mutnu vodu."

(Grobnica za Borisa Davidoviča)

Čas anatomije

Probni kamen činjenica

Šizopsihologija

"Moderna forma fantastike jeste erudicija", rečeno je povodom

Borhesa, ako se ne varam. Ova kratka konstatacija sadrži, međutim,

čitavu jednu poetiku moderne literature i, rekao bih, ta je navedena

formulacija zapravo temelj celokupne moderne literature. Šta se

tom formulom želi reći? Da je vreme izmišljanja prošlo, da čitalac

više ne veruje u izmišljotine, jer mu je moderno vreme, u

konstelaciji "svetskog sela" koje umnožava bizarna fakta stvarnosti,

pokazalo da ona famozna fraza Dostojevskog da "ništa nije

fantastičnije od stvarnosti" nije samo spretna doskočica jednog

književnika, već se ta fantastika stvarnosti prikazala modernom

čoveku kao fantastična stvarnost: sablasni prizor grada nalik na

mesečevo tle, sa dvesta hiljada mrtvih i do čudesnih razmera

iznakaženih ljudskih telesa, jeste prizor do kakvog je

srednjovekovna (ipak) fantazija jednog velikog pesnika mogla

dospeti jedino snagom najsmelije uobrazilje, zamišljajući sličan

prizor samo negde izvan ovog sveta, u dalekim predelima večne

kazne i ispaštanja. Hirošima je središna tačka onog fantastičnog

sveta čiji se obrisi počinju nazirati negde sa prvim svetskim ratom,

kada se užas tajnih društava počiva ostvarivati kao masovno

prinošenje ritualne žrtve na oltar ideologije, Zlatnog teleta,

religije... Kažem "tajna društva", jer reč je o okultizmu: količina

nagomilanog zla i surove fantastike stvarnosti ne može se tumačiti

isključivo istorijskim i psihološkim činjenicama, već pre onim što

Maklin, zajedno sa Kestlerom, naziva, na osnovu paranoidnog

ponašanja homo sapiensa, šizofiziologijom, čija je pak logična

konsekvenca – šizopsihologija. I tu više, ni na književnom planu,

nisu dovoljni takozvani psihološki pristupi zasnovani na dihotomiji

dobra i zla i na moralnim kategorijama kao što su deset Božjih

zapovesti ili sedam smrtnih grehova sa kojima se čovek rve:

alegorija, taj, valjda, najstariji od umetničkih (pre svega književnih)

pristupa čoveku i svetu (čija je krajnja konsekvenca u umetnosti tzv.

psihologija), pokazala se nemoćnom u tumačenju čovekovog

paranoidnog ponašanja. Sa ovakvim saznanjem, pisac više ne

pristupa svojim junacima da bi njihove postupke protumačio

psihološkim ključem prekršene zabrane ili moralne doslednosti, već

pokušava da sakupi, kao Truman Kepot u knjizi Hladnokrvno, masu

onih dokumenata i činjenica čiji mahniti i nepredvidljivi spreg stvara

jedan besmislen masakr, u koji ulaze jednako sociološki, etnološki,

parapsihološki, okultni i slični motivi koje tumačiti na starinski

način bilo bi više nego besmisleno, jer u pozadini svega toga nalazi

se šizopsihološko ponašanje čoveka, paranoidna, što znači

fantastična stvarnost: dužnost je pisca da tu paranoidnu stvarnost

fiksira, da ispita taj suludi splet okolnosti, snagom dokumenata,

ispitivanja, istražnog postupka, i da ne pokušava da, na svoju ruku, i

proizvoljno, daje dijagnoze i predlaže lečenje i lekove.

Psihološki pristup

Psihološki pristup je, najčešće, polje banalnosti, a pisac

svojevrsni diletant koji tobože snagom svog talenta otkriva uzroke

zla (u socijalnoj i psihološkoj sferi podjednako) i predlaže radikalna

rešenja, makar ta rešenja bila sugerirana samo implicite. Jeftina

(spisateljska) psihologija povlači za sobom i jeftina rešenja, najčešće

na moralnom planu: pisac postaje ikonofil ili ikonoklast (svejedno) u

okviru postojećih društvenih sprega: crkve, nacionalizma, ideologije

ili okultizma.

"Građa za sižejno oblikovanje"

Povesti poput one o Borisu Davidoviču ili bilo koje druge iz

knjige Grobnica za B.D. zahtevale su da se manje-više svi podaci

stave pred "probni kamen činjenica", kako bi to rekla gospođa

Jursenar. A to će reći: umesto proizvoljnog izmišljanja (jer reč je,

uslovno rečeno, o istorijskoj temi i istorijskim ličnostima, nekad

datim pod pravim imenom, nekad u nekoj vrsti foto-robota), držati

se dokumenata i istorijskih činjenica, pre svega na nivou fabule.

("Fabula je, zapravo, tek građa za sižejno oblikovanje" - Šklovski).

Izmisliti (recimo) da je jedan borac iz redova španske republikanske

vojske kidnapovan i odveden u sovjetski logor bilo bi danas, i

gledano iz današnje perspektive, mogućno: masa činjenica i

istorijskih dokaza idu na ruku takvoj vrsti uobrazilje. No, imajući u

vidu krajnju osetljivost teme, što će reći duboko usađenu i

ljubomorno čuvanu sujetu velikog broja intelektualaca, a tu mislim,

pre svega, na zapadne tzv. leve intelektualce, koji ne žele da se

suoče sa određenim činjenicama, jer bi one mogle izvršiti u njihovoj

svesti i duhu duboke potrese i nužno revidiranje njihovih

mladalačkih ideala (kad sve bejaše čisto kao sunce), imajući, dakle,

u vidu tu i takvu osetljivost i psihološko slepilo, ja sam bio primoran,

izabirajući teme za svoj ciklus priča, da se poslužim fabulama u čiju

se autentičnost ne bi smelo posumnjati.

Opsesivne teme

Biti profesionalnim piscem, danas i ovde, što će reći imati

literaturu kao jedinu strast i vokaciju, to znači živeti u stalnom

sukobu sa sobom i sa svetom. Sa sobom, jer svaka druga delatnost,

makar bila i komplementarna u neku ruku sa literaturom, čini vam

se izneveravanjem svog sopstvenog stava i dara, kao neka vrsta

nadoknade i izgubljenog vremena; kao neka vrsta izdaje prema

samome sebi. No, na žalost, ja uprkos tome, tom jasno određenom

opredeljenju za literaturu, ne pišem kao profesionalac, nego kao

"pesnik", što će reći bavim se isključivo svojim sopstvenim

opsesivnim temama, u nekoj vrsti pesničkog zanosa, i biram samo

one teme i probleme koji me opsedaju intimno, što će reći

intelektualno i moralno ili u nekoj lirskoj simbiozi intelektualno-

moralnog. Prostije rečeno, ja nemam unapred izabranu temu kao

takvu, po logici best-selera, "teme dana" ili narudžbine, već sedam

za sto u onom retkom času (sve ređem) kada se prepunila čaša,

kada je jedna intelektualna, moralna ili lirska dilema i sumnja

narasla u meni do takvih razmera da osećam potrebu da je nekom

saopštim. Odatle ta moja skromna bibliografija, pet-šest knjiga,

odatle njihova relativna kratkoća, uprkos evidentnoj činjenici da su

te knjige izašle ispod "ispisanog pera", što će reći iz vešte ruke. Čini

mi se da su i kratkoća (tipična za savremene pisce), kao i

fragmentarnost dela, posledica upravo tog "pesničkog pristupa"

fenomenima stvarnosti, jer taj u suštini lirski prosede ne trpi epsku

dužinu ("nadahnuće je kratkotrajno"). Ako u ovom i ovakvom stavu

ima nečeg dostojnog poštovanja, onda je to u prvom redu činjenica

da vešta ruka spisateljska ne želi i ne može (iz nekog višeg

moralnog razloga) da se bavi literaturom kao profesijom, uprkos

proklamovanim i dokazanim principima, uprkos jasnom opredeljenju

za literaturu u smislu "svagdanjeg hleba".

Moje prve knjige, pa i taj tzv. "porodični ciklus", nastale su iz

mog mladalačkog (ipak) traženja odgovora na lirska i metafizička

pitanja: odakle sam? ko sam? kuda idem? pitanja koja, zbog nekih

mutnih i sudbinskih okolnosti (rasa-sredina-momenat), ostaju,

uprkos završenim knjigama – još uvek otvorenim i nejasnim, no za

mene već više neaktuelnim, bezbolnim: u svojim knjigama ja sam

umesto odgovora postavio sebi samo nova pitanja, ali oslobodio sam

se lirskog pritiska na sasvim starinski i, izgleda, efikasan način:

puštanjem krvi iz žile-kucavice na mestu gde je taj pritisak bio

najjači, duga se mora završila i ja sam se osetio oslobođenim kao

posle buđenja iz košmara ili posle seanse na divanu

psihoanalitičara-šarlatana. Stvarnost (napisanih knjiga) zamenila je

fikciju mučnih pitanja.

Što se tiče Grobnice za B.D., i ona je nastala po sličnom

(neprofesionalnom) prosedeu, što će reći kao posledica jedne

opsesivne teme: biti savremenikom dvaju sistema opresije, dveju

krvavih istorijskih zbilja, dvaju sistema logora uništenja duše i tela a

da se pri tome u mojim knjigama pojavljuje samo jedan od njih

(fašizam), dok se drugi (staljinizam) previđa po sistemu psihološke

slepe mrlje – ta opsesivna intelektualna ideja, ta moralna i

moralistička mora pritiskala me je u poslednje vreme sa takvom

silinom da sam morao da pribegnem tom "puštanju lirske krvi" na

žili-kucavici. Iščitavši obilje literature, leve i desne, uglavnim

nebeletrističke, na temu staljinističkih čistki i logora, u meni je

narasla do stida i kajanja ta opsesivna misao da se mi manje-više svi

ponašamo kao Pavlovljevi psi, da su naši uslovni refleksi još jedini

pravi spiritus movens-i našim lirskim i epskim (književnim)

postupcima, da mi balimo kao ti psi na zvuk posmrtnih zvona i na

danse macabre logorskih (aušvicovskih) orkestara, a ti nam uslovni

refleksi ponašanja i mišljenja diktiraju i onu po literaturu

najopasniju rabotu koja se sastoji u ponavljanju stereotipija

mišljenja, stavova, likova, odnosa. Kada je ova misao dobila svoju

lirsku težinu, kada je narasla do stida i kajanja, do saznanja, ja sam

počeo da pišem svoje priče u nekoj vrsti pesničkog grča, relativno

lako i brzo, kao kad se čovek oslobađa more sna, sa osećanjem neke

lagodnosti (uprkos temi) koja me je oblila. To je bila neka vrsta

duhovnog olakšanja kakvu osećaju možda samo teški grešnici posle

ispovesti na samrtnom času.

Psi i knjige

Sve ono, sve ono što je došlo zatim, to je samo cena te

stvaralačke radosti: sav taj mahniti koloplet, književnici, doušnici i

fariseji koji su pokušali i koji pokušavaju da nađu smisao i

opravdanja (za sebe) ovakvom mom drskom postupku, ovakvom

zahvatu, ovakvom mom razbijanju klišea, gde njihov pseći njuh gubi

svoju pseću oštrinu, pa umesto da se nahrane mesom, što im je

stavljeno na dohvat ruke, izgubivši sasvim svoje (pavlovljevske)

navike, počinju da laju i da ujedaju, jer je i to deo njihovih

(uspavanih) uslovnih refleksa.

Sita je spisateljska bagra (uprkos objektivnom stavu kritike ili

upravo zbog njega, uprkos čitaocima i dobronamernim piscima,

istina retkim) prihvatila moju knjigu kao lični izazov – što ona i

jeste, a naravoučenije knjige shvatila je mnogo bolje nego što sam

se ja tome mogao nadati, pa je počela da joj iznalazi smisla i

opravdanja, da je lišava moralnog i ideološkog aspekta (gde se ta

bagra oseća takođe ignorantski). Knjiga je ta – po njima – jer oni ne

znaju da misle osim u klišeima – samo varijacija na temu "stradanja

Jevreja" i kao takva periferna, lokalna, irelevantna, sumnjiva.

U jednoj jedinoj tački ti su pisci, imali sve prste ili ne, imali

"muda" ili nemali, imali usta puna slatkih reči ili nemali, sasvim u

pravu: priča o Darmolatovu jeste priča o njima, ona je neka vrsta

alegorije u kojoj su se oni lako prepoznali.

Psi laju a karavan prolazi...

*

Činjenica je, velim, da pisac ima svoje mitsko genealoško

stablo kao drevne plemićke loze, i grb svog porekla s gordošću

ističe na svom rukopisu, na svom palimpsestu: to je kao vodeni žig

na hartiji na kojoj piše; vidljiv znak porekla. A kad je pisac tabula

rasa, a hartija mu bez vodenog žiga (govoreći simbolično), onda mu

ne ostaje ništa drugo nego da se pozove na istorijsku tradiciju, da

stvori svoje lažno porodično stablo ne na književnoj baštini, ne na

(evropskom) kulturnom nasleđu, nego na istorijskom, na lokalno-

mitskom. To su oni lažni knezovi i boljari sa lažnim krunama,

ljiljanima, lorenskim krstom i svakojakim simbolima što su ih dali da

im se utisnu na hartiju u vidu mandata, i koji proglašavaju sebe

čuvarima vladarskih pečata i narodnih predanja, čistote jezika i

čistote folklornih običaja, svoju nacionalnu pripadnost smatraju

svojom duhovnom prćijom, kao da se pisac može roditi sa lozom,

kao da se kulturna tradicija može posisati sa majčinim mlekom, kao

da se duhovno plemstvo ne ostvaruje jedino duhom, koji je,

bodlerovski rečeno, la noblesse unique, plemstvo jedino. I sasvim je

u pravu Eliot: "Tradicija se ne može naslediti, a ako vam je

potrebna, morate je (gospodo) steći velikim trudom."

Noć i magla

Predgovor

Dramolet (što je možda srećniji naziv od suviše tehničkog izraza

TV drama) Noć i magla nije plod čiste fantazije; ličnosti, koje se tu

pojavljuju pod imenom gospođe Rigo i Emila, transkripcija su

stvarnih osoba. Kada sam posle nekih dvadeset godina hodočastio u

onaj kraj Mađarske gde sam proveo deo detinjstva, nisam našao

svoju učiteljicu; bila se odselila u Peštu, gde sam je potražio. Postala

je narodni poslanik i, kako se to kaže, aktivistkinja. Njen muž je

imao takođe značajnu, mada lokalnu funkciju. Bez obzira na neka

dobra dela koja su nam za vreme rata učinili, pouzdano pamtim da

su oboje bili simpatizeri njilaša, mađarskih fašista. Podsećanja na

takvu prošlost mojih junaka urednik TV-programa je, iz prevelike

opreznosti, izbacio, tako da se ovaj moj dramski prvenac sveo na

neku vrstu lirske varijacije na temu vremena i sećanja, a od

pomenute aluzije ostao je samo naslov – doslovan prevod

nacističkog Nacht und Nebel, čije je značenje uredniku izgleda

izmaklo.

Papagaj je dalek refleks tzv. "lipanjskih gibanja" iz godine

1968. Glavna ličnost je papagajski brbljiv, sentimentalan,

poluobrazovan mladić, nakljukan opštim mestima; "crvena

buržoazija", zaplašena i dezorijentisana, u početku se ponaša

poltronski, a na kraju "puca iz svih oruđa". Ako se dobro sećam, u

osnovi drame nalazi se neki fait divers (kako Francuzi zovu

kriminalističku stranu novina i života) ili je neki sličan fait divers

usledio posle emitovanja ove drame na televiziji.

Na početku dramske igre Drveni sanduk Tomasa Vulfa stoji

srećna zamisao – ili nesrećno odsustvo boljih ideja – nekog od

urednika televizije, koji je predložio sedmorici pisaca, među kojima i

meni, da napišu dramsku varijaciju na temu jednog od smrtnih

grehova. Pošto sam već imao gotov model u ličnosti koja mi može

poslužiti kao paradigma lenjosti, to sam predlog prihvatio. Anegdota

o drvenom sanduku je, dakle, autentična, kao što je autentična i

ličnost nesrećnog pisca koji provodi život čekajući nebeske znake

nadahnuća. Za model mi je poslužio moj negdašnji prijatelj, kojeg

sam upoznao u Strazburu, i čija se oblomovska figura nadvija kao

senka nad celom tom edukativnom dramom. Volju su mu bili ubili u

nekom od nemačkih logora, gde je bio odveden kao dete, preživevši

pre toga pakao varšavskog ustanka. Živeo je od skromnih ratnih

reparacija i u svetu svojih košmara. Verovao je, naivno, da je za

literaturu iskustvo stradanja dovoljno.

Što se tiče druge ličnosti u drami, doktora, ona je nastala

kontaminacijom dveju stvarnih osoba, koje sam takođe poznavao:

jednog starog dobrog Rusa i jednog starog dobrog profesora

keramike i crtanja, poreklom Mađara iz Češke, koji mi je, negda,

uplatio sumu za tečaj francuskog jezika. Mada u ličnosti pisca iz

drame ima bez sumnje deo i mog smrtnog greha – pošto je moj

odgovor na pitanje iz Prustovog upitnika: Koju manu najlakše

praštate? upravo lenjost – nadam se ipak da te dobre ljude nisam

sasvim izneverio i da nisam povredio njihovu uspomenu.

Homo poeticus

Između nade i beznađa

Kada bih hteo da sažmem na najkraćem mogućnom prostoru ono

saznanje koje sam stekao iskustvom, ličnim kao i civilizacijskim,

dakle lektirom, saznanje koje čini kvintesenciju moga pisanja, onda

bi se to moglo svesti na sledeće: u osnovi ljudskog iskustva leže dve

u suštini kontradiktorne pozicije (i tu se pozivam na Kestlera,

jednog od mojih učitelja): pozicija "jogija" i pozicija "komesara".

Pozicija "jogija" jeste metafizički i ontološki status, obuzetost

poslednjim pitanjima (života i smrti), a ona druga jeste pozicija

društvenog bića, čoveka koji metafiziku svodi na sociologiju,

nalazeći u društvenom statusu totalitet bića. Dve borbe, dakle, dva

načina gledanja na stvari, na egzistenciju. Ako se osvrnem sada na

svoje sopstveno "delo" (reč koju stavljam pod navodnike, sledeći

Borhesov primer), onda vidim da se te dve pozicije dijalektički

prepliću u tih mojih sedam-osam knjiga, i to još od one prve, u kojoj

su se pojavila godine 1962, u jednom tomu, dva moja kratka

romana. Prvi se zvao Mansarda a drugi Psalam 44. Prvi je imao

podnaslov "satirična poema" i bio je nekom vrstom mladalačkog

portativnog inventara metafizičkih razmišljanja i sanjarija, dok je

drugi bio nekom vrstom dokumentarne proze sa temom iz Aušvica.

Ta se linija naizgled protivurečnih no u suštini komplementarnih

pristupa svetu i pojavama nastavila u mojim knjigama sve do dana

današnjeg i te se dve osnovne linije mogu pratiti ne samo iz knjige u

knjigu nego, najčešće, i u okviru jedne te iste knjige. "Jogi" i

"komesar" uzajamno se razdiru. Gledano dakle iz aspekta tog

ambiguiteta, ja pokušavam u svojim knjigama autobiografskog

žanra da postavljam pitanja o smislu života, odakle sam? ko sam?

kuda idem?, uzimajući najčešće samog Pripovedača kao specimen

ljudske vrste (jer tu je sasvim nevažno koji je čovek u pitanju, pred

osnovnim pitanjima svi smo isti). To su knjige tipa Bašta, pepeo ili

Peščanik. Na drugoj liniji, sa predominantnom pozicijom

"komesara", napisana je Grobnica za Borisa Davidoviča i već

pomenuti Psalam 44. Svi moji tekstovi, dakle, kao što rekoh,

svedoče o toj dvojnosti, o tom razdiranju, o tom menjanju ugla

gledanja. A šta bi literatura i mogla biti drugo do to: krik i pitanje,

uvek novo i uvek bez odgovora, čoveka zagledanog u paskalovske

užasavajuće prostore a, s druge strane, sagledavanje svoje

sopstvene epohe i svog vremena iz neke mogućne istorijske

perspektive, hoću da kažem iz nekog mogućnog socijalnog i

sociološkog aspekta, kako bi se kroz pisanje i samim aktom pisanja

čovek pokušao razabrati u klanici istorije, koja nije nikakva

"učiteljica života", nego krik i bes i mrmljanje jednog idiota. I,

naravno, pisanje i nije ništa drugo do pokušaj, uvek uzaludan i

beznadan, da se svi ovi golemi problemi dodirnu, da se na trenutak

osmisle sredstvima književnim, da se tom sveopštem haosu istorije i

ljudskog postojanja da, trenutno, neki smisao i ostvari neka nada.

Jer književnost jeste oblik nade, književnost zatrpava, ponore koje je

sama stvorila, kako to govoraše Marsel Rejmon. No književnost

jeste i to: strasno opredeljenje i borba "komesara" za socijalnu

pravdu, za osmišljavanje istorije i njenih tokova. Naravno, pisac zna,

mora znati, da sve što čini i na tom planu jedva da je efikasnije od

njegove "borbe sa smrću", da se tako izrazim, no on ipak ulazi u tu

unapred izgubljenu bitku, jer se on kladi jednako na večnost kao i

na sadašnjost, mada zna da je svaka opklada unapred izgubljena.

Tako on živi i piše između nade i beznađa...

Dozvolite mi još samo jednu primedbu. Što se tiče pisca danas i

ovde, hic et nunc, hoću reći u današnjem našem svetu, on će biti

suđen, verujem da će biti suđen – i čini mi se da je taj strašni sud

istorije i pravde već počeo da zaseda – u prvom redu u zavisnosti od

njegovog stava, od njegovih pozicija prema dvama krucijalnim

fenomenima ovoga veka (ukoliko to nije jedan te isti fenomen):

prema logorima istrebljenja, onim hitlerovskim i onim staljinskim.

Svaki pokušaj, makar i najzaobilazniji, makar i u zametku, bilo

kakvog ideološkog opravdanja tog fenomena – logora – u ime

takozvane "istorijske nužnosti", "klasne borbe", "rasne čistote",

"novog čoveka" i slično, diskreditovaće svako delo, svakog pisca,

jednom zauvek i nemilosrdno. Usuđujem se reći: da će u skoroj

budućnosti, ako sve ne ode dođavola, odgovornost pisca biti

odmeravana u prvom redu u odnosu na njegov stav prema

stvarnosti logora. Jednih i drugih, podjednako.

Kako je ovaj tekst napisan pro domo mea, to se usuđujem da

izrazim i svoju nadu i uverenje da knjige koje je velikodušno

nagradio ovaj žiri, ne dozvoljavaju čitaocu da, u odnosu na logore,

Aušvic i Kolimu podjednako, podmiri svoju savest nekom lagodnom

teorijom "istorijske nužnosti" i "svetle budućnosti" kojima se

pravdaju masakri istorije. A da, istovremeno, te knjige nisu

doprinele mržnji, ni klasnoj, ni rasnoj. I to je sve. Možda nedovoljno

za jednu savest i za jedno "delo". Ali ja sam želeo da opravdam ovu

nagradu pred svojom vlastitom savešću i da u svoju pesimističku

koncepciju literature unesem zračak optimizma. Literatura, ipak,

nečemu služi. Ljudskoj savesti. (1980)

Enciklopedija mrtvih

"Carstvo nebesko počiva na temeljima od laži – nastavlja Simon,

pogledavši u nemilosrdno sunce – a krov mu je na dve vode, od laže

i paralaže. I njihovi su spisi sastavljeni od lažnih reči i lažnih

zakona, svaki je zakon po jedna laž: deset zakona, deset laži... Nije

im dovoljno što je taj njihov Elohim tiranin i osvetoljubiv i zao kao

kakav zli starac, nego još treba da mu se divite, da padate pred njim

na zemlju ničice, da ne mislite ni na šta drugo do na njega! Da ga

nazivate, tog tiranina, jedinim i svemogućnim i pravednim! I da se

pokoravate njemu jedinome! O, narode samarijski, kakvi su to

šarlatani koji te posećuju, koji ti pune uši lažima i lažnim

obećanjima? Oni su prisvojili za sebe njegovu milost, a od vas traže

da mu se pokoravate bez roptanja, da snosite sve nevolje života,

rane, bolesti, trešnje, povodnje, kugu, a da ga pri tom ne kunete.

Zašto bi inače zabranjivali da mu uzimate ime u usta? Laž je, velim,

narode samarijski, sve što vam propovedaju Petar i Pavle, sve je to

laža i paralaža njihovih učenika, sve je to strašna i golema podvala!

Zato: ne ubij! Jer ubijanje je njegov posao, tog njihovog Jedinog i

Svemogućeg i Pravednog! Njegovo je da kolje i da ubija decu u

kolevci, majke pri porođaju i starce bezube! To je njegov zanat;

zato: ne ubij! To je njegovo i slugu njegovih da ubijaju! Oni su jedini

pozvani za to! Oni su određeni da budu vukovi, a vi da budete ovce!

Stoga se, narode samarijski, prepusti njihovim zakonima!... I zato:

ne bludniči, da bi mogli oni da odvode za sebe cvet tvojih devojaka!

I zato ne zavidi bližnjemu svome, jer nemaš šta da mu zavidiš! Oni

traže od tebe sve, dušu i telo, duh i misao, a zauzvrat ti daju

obećanja; za tvoju sadašnju pokornost, i tvoju sadašnju molitvu i

tvoje sadašnje ćutanje daju ti šarenu lažu obećanja, obećavaju ti

budućnost, budućnost koje nema..."

*

"... A sad me pusti da skupim svoju snagu, da saberem svoje

misli u jednu žižu, da pomislim svom silinom na užas zemaljskog

življenja, na nesavršenstvo sveta, na mirijade života što se razdiru,

na zveri što se međusobno kolju, na zmiju koja peči lane što preživa

u hladu, na vukove koji razdiru jagnjad, na bogomoljke što ubijaju

svoje mužjake, na pčele što umiru posle uboda, na bol majki koje

nas rađaju, na slepe mačiće što ih deca bacaju u reku, na užas riba

u utrobi ulješure, na užas ulješure kad se nasuče na obalu, na tugu

slona koji mre od starosti, na kratkotrajnu radost leptira, na varljivu

lepotu cveta, na kratkotrajnu varku ljubavnog zagrljaja, na užas

prolivenog semena, na nemoć ostarelog tigra, na trulež zuba u

ustima, na mirijade mrtvog lišća što se taloži u šumama, na strah

tek izleglog ptića koje majka istiskuje iz gnezda, na paklene muke

gliste koja se prži na suncu kao na živoj vatri, na bol ljubavnog

rastanka, na užas gubavaca, na strašnu metamorfozu ženskih sisa,

na rane, na bol slepaca..."

*

"Svaka je zemlja zemlja i svejedno je gde čovek seje. Prava je

zajednica kada se čovek i žena izmešaju."

"Svaki čovek i svaka žena?" upita Petar i umalo se od čuđenja

ne obrnu.

"Žena je urna blaženstva", reče Simon. " A ti, kao svaki

smetenjak, jednako zatvaraš uši kako ih ne bi zagadio hulom, i

sklanjaš pogled ili bežiš kad nemaš šta da odgovoriš."

Tu sledi duga teološka rasprava o Elohimu, o kazni, o kajanju,

o smislu života, o odricanju, o duši i telu, sve to izmešano

skolastičkim dokazima i citatima na hebrejskom, grčkom, koptskom

i latinskom.

"Duša je alfa i omega", zaključi Petar. "Dobro je ono što godi

Bogu."

"Dela nisu dobra ili loša po sebi", reče Simon. "Moral određuju

ljudi a ne Bog."

"Dela milosrđa jesu zarok večnosti", reče Petar. "Čuda su

dokaz za one koji još sumnjaju."

"Može li vaš Bog da popravi oštećenje jedne device?" upita

Simon, pogledavši svoju pratilju.

"On ima duhovnu moć", reče Petar, očigledno zbunjen tim

pitanjem.

Sofija se smeškala dvosmisleno.

"Da li ima, hoću da kažem, fizičku moć?" nastavi Simon.

"Ima", reče Petar bez oklevanja. "Onaj koji je izlečio gubavce,

onaj koji je..."

"... Pretvorio vodu u vino et caetera et caetera", prekide ga

Simon.

"Da", nastavi Petar. "Njegov zanat su čuda i ..."

"Mislio sam da je njegov zanat stolarstvo", reče Simon.

"I milosrđe", reče Petar.

Najzad, razljućen zbog tolike Petrove tvrdoglavosti i upornog

pozivanja na Njegova čuda, Simon reče:

"Mogu da učinim čuda kao taj vaš Nazarećanin."

"Lako je to reći", uzvrati Petar i glas mu zadrhta.

"On je naučio na egipatskim vašarima razne veštine", reče

jedan od Petrovih učenika. "Treba se pribojavati podvala."

"I vaš je Nazarećanin – kako se ono zvaše? – mogao da nauči

egipatske magije", reče Simon.

"Čudo se zbilo više puta", reče Petar.

(Simon Čudotvorac)

.... Ali ono što čini tu enciklopediju jedinstvenom na svetu – ne

samo zato što je unikatna – to je način na koji su opisani ljudski

odnosi, susreti, pejzaži; ono obilje detalja od kojih je sastavljen

ljudski život. Podatak (na primer) o njegovom mestu rođenja,

potpun i tačan ("Kraljevčani, opština Glina, srez sisački, oblast

Banija") popraćen je još i geografskim i istorijskim pojedinostima,

jer tamo je sve zapisano. Sve. Predeo njegovog rodnog kraja dat je

tako živo da sam se, čitajući, prelećući zapravo redove i pasuse,

osećala kao da sam bila tamo, u srcu tog predela: sneg na vrhovima

dalekih planina, gola stabla, zaleđena reka po kojoj, kao na

Brojgelovim pejzažima, promiču na čkaljkama deca, među kojima

sam videla jasno i njega, svog oca, mada tad još ne bejaše moj otac,

nego samo onaj koji će biti moj otac, onaj koji je bio moj otac. –

Zatim bi predeo naglo ozeleneo, buknuo bi cvet na stablima,

ružičast i beo, procvetavaju na moje oči bokori gloginja, sunce

preleće iznad sela Kraljevčani, zvone zvona sa seoske crkve, muču

krave u štalama, a na prozorima kuća sja rumeni odraz jutarnjeg

sunca i topi ledene stalaktite na oluku.

Onda sam videla, kao da se sve to na moje oči odvija, kako se

kreće ka seoskom groblju pogrebna povorka. Četvorica gologlavih

muškaraca nose čamov sanduk na ramenu, a na čelu povorke

korača, sa šeširom u ruci, čovek za koga znam – tako i piše u Knjizi –

da je moj deda po ocu Marko, muž pokojnice koju ispraćaju na večni

put. Tu stoji sve i u vezi s njom, uzrok bolesti i smrti, godina

rođenja, tok bolesti. I piše u čemu je sahranjena, ko ju je okupao, ko

joj je stavio novčiće na oči, ko joj je vezao bradu, ko je sanduk tesao,

gde je stablo posečeno. Mislim da iz ovoga možete naslutiti, bar

približno, količinu informacija koju unose u Enciklopediju mrtvih oni

koji su uzeli na sebe težak i hvale dostojan zadatak da zabeleže –

bez sumnje objektivno i nepristrasno – najviše što se može zabeležiti

o onima koji su završili svoj zemaljski put i uputili se ka večnom

trajanju. (Jer oni veruju u čudo biblijskog uskrsnuća, i ovom

golemom kartotekom samo pripremaju dolazak tog časa. Tako će

svak moći da pronađe ne samo svoje bližnje nego, u prvom redu,

svoju sopstvenu zaboravljenu prošlost. Ovaj će registar tada biti

velika riznica sećanja i jedinstven dokaz uskrsnuća.) Očigledno, za

njih nema razlike, kada je u pitanju život, između nekog banijskog

trgovca i njegove žene, između seoskog popa (a to je bio moj

pradeda) i seoskog zvonara, nekog Ćuka, čije je ime takođe

zapisano u knjizi o kojoj govorim. Jedini uslov – to sam odmah

shvatila, jer mi je izgleda ta misao došla još pre nego što sam i

uspela da je proverim – da bi se ušlo u Enciklopediju mrtvih jeste da

onaj čije je ime tu zapisano ne bude zastupljen ni u jednoj drugoj

enciklopediji. Ono što mi je zapelo za oko pri prvom pogledu, dok

sam prelistavala tom "M" – jedan od hiljadu tomova na to slovo –

jeste odsustvo poznatih ljudi. (To sam začas proverila, okrećući

promrzlim prstima stranice, tragajući za imenom mog oca.) U

Enciklopediju ne bejaše, kao posebna jedinica, unesen ni

Mažuranić, ni Mejerholjd, ni Malmberg, ni Maretić, iz čije je

gramatike moj otac učio, ni Meštrović, koga je jednom video na

ulici, ni Maksimović Dragoslav, strugarski radnik, kojeg je poznavao

moj deda, ni Milojević Tasa, prevodilac Kauckog, s kojim je moj otac

razgovarao jednom kod "Ruskog cara". Enciklopedija mrtvih delo je

neke sekte ili verske organizacije koja je u svom demokratskom

programu istakla egalitarističku viziju sveta mrtvih - bez sumnje

inspirisanu nekom od biblijskih postavki – a sa namerom da se

ispravi ljudska nepravda i da se svim Božjim stvorenjima da jednako

mesto u večnosti. Shvatila sam uskoro i to da Enciklopedija ne seže

u daleku tamu istorije i vremena, nego da počeci ove knjige datiraju

negde posle 1789. Ova čudna eruditna kasta mora da ima svuda po

svetu svoje privrženike koji riju po čituljama i po biografijama ljudi,

uporno i diskretno, a zatim obrađuju podatke i dostavljaju ih ovoj

centrali koja se nalazi u Stokholmu. (Nije li možda, pitala sam se na

trenutak, i gospođa Johanson njihov adept? I nije li me dovela u ovu

biblioteku – pošto sam joj poverila svoju nesreću – da bih otkrila

Enciklopediju mrtvih i našla u njoj zrno utehe?) To je sve što mogu

da znam, da slutim o njihovom radu. Razlozi njihovog tajnog

delovanja mislim da se mogu otkriti u dugoj tradiciji crkvenih

progona, a s druge strane, rad na enciklopediji kao što je ova

zahteva izvesnu razumljivu diskreciju, kako bi se izbegao pritisak

ljudske sujete i sprečio pokušaj korupcije.

*

...Jer – a to je mislim osnovna poruka sastavljača Enciklopedije –

nikad se ništa ne ponavlja u istoriji ljudskih bića, sve što se na prvi

pogled čini da je isto jedva da je slično; svaki je čovek zvezda za

sebe, sve se događa uvek i nikad, sve se ponavlja beskrajno i

neponovljivo. (Stoga sastavljači Enciklopedije mrtvih, tog

veličanstvenog spomenika različitosti, insistiraju na pojedinačnom,

zato im je svako ljudsko stvorenje svetinja.)

(Enciklopedija mrtvih)

Gorki talog iskustva

Nauka, nauke zapravo, svojim su čudima i obmanama pridobile

svet: svet o naukama zna isto toliko malo koliko i o umetnosti, ali u

čuda nauke veruje, kao što je verovao, i veruje još uvek, u Hristova

ili derviška čuda. Futurologija, astronomija, eugenetika, seksologija,

kibernetika, hibernacija i druga čuda, zajedno sa atomskim čudom,

prikazali su svetu neka od svojih čudesa, kao što ih je Hristos

pokazao nekad svetu, pretvorile su vodu u vino, ali i vino u vodu, i

već svako se dete bavi futurologijom, a da pri tom ne zna o svetu u

kojem živi ništa, njegovo saznanje ne ide dalje od tog poverenja u

nauku, jer to današnje dete, hoću da kažem današnji čovek, video je

poneko od čuda te nauke; što se tiče astronomije, video je mesec

izbliza, što se tiče eugenetike, vidi kako deca narastaju, "pa su

nekoliko santimetara viša od svojih dedova", svedok je tzv.

seksualne revolucije ili čak i njen učesnik, sociologija mu je

odgovorila jasno na sva pitanja, jasno da jasnije ne može biti, dva

puta dva jesu četiri, progresivni pobeđuju, nazadni su pobeđeni ili

biće pobeđeni još koliko sutra, kibernetika je neka vrsta usavršene

računaljke naših očeva, hibernacija je besmrtnost bogatih, sutra već

pristupačna i nama, a atomska bomba je probušila obraz

čovečanstva, kao obraz fakira ili derviša, bezbolno, bez krvi, za tili

čas, i time potvrdila da su čuda nauke jedina čuda, a, eto, srce se

čovekovo presađuje s jednog čoveka na drugog, s mrtvog na živog, i

uskoro će to srce, tako bar tvrde, biti zamenjeno svinjskim srcem i

čovek će početi da rokće kao svinja. A tom današnjem čoveku, koji

veruje slepo u sva čuda nauke, sve je odjednom postalo jasno, nema

više problema na ovom svetu ili ih bar neće biti sutra, i njemu je

svejedno, kao što je svakom dobrom Hrišćaninu svejedno što su se

ribe umnožile u znaku hristovskog čuda samo jedan jedini put, pa

mu je svejedno što uz optimistička nagađanja futurologa o našoj

svetloj budućnosti stojimo i dan-danas u potpunom mraku što se tiče

bitnih pitanja čovekovih: Odakle smo? Ko smo? Kuda idemo? Ko smo

i odakle smo u mraku kosmičkih prostranstava, odakle smo to došli

na svet sa ovom svešću o svetu, i da, dakle, živimo u najdubljem

mraku teorija i nagađanja a da nam nauka tu ništa ne može pomoći,

ni biologija, ni astronomija, ni genetika, ni evolucija čak; kao što mu

je svejedno što uz astronomiju, koja je stekla puno poverenje svih,

mi još uvek živimo u znaku astrologije, i što umesto u zvezde mi

buljimo u astrološke kalendare, a moderne žene, kao znak svoje

emancipacije i svog "poverenja u nauku", kao i poslovni ljudi i

"umetnici" i dan-danas svoj dan ne započinju a da nisu pogledali u

svom astrološkom kalendaru kako im se piše u taj dan, zdravlje –

poslovi – ljubav; poverenje u nauku, slepo poverenje, a da pri tom,

uz seksualnu revoluciju u koju verujemo slepo, slepo se rastržemo

od ljubomore i od ljubavi, novine su pune krvavih zločina u znaku

seksualne revolucije, godišnje su bar dva muškarca kažnjena

najokrutnijom kaznom od seksualno prosvećenih žena koje isteruju

svoja praiskonska prava nožem ili oštrom britvom, kao u kakvoj

grčkoj tragediji, sociologija postaje svojina svih, kafane su pune

socijalnih teorija zasnovanih na novinskim člancima, a da, pri tom,

sagovornici o sociologiji znaju upravo samo toliko koliko su pročitali

u novinama, dva puta dva jesu četiri, jedan plus jedan jesu dva,

starost se pobeđuje pilulama protiv zaboravnosti (čudo nauke!) i

uspešno savlađuje sistemom gospođe Aslan, sistemom koji se, u

divotnoj koordinaciji svih nauka, može kupiti ispod ruke u parku kod

Pravnog pod nazivom gerovital, što je pak u tesnoj vezi sa

seksualnom revolucijom, i sa hibernacijom (hibernacija spolova), još

kad nam doktor Bernar, ili neki drugi doktor, presadi svinjsko srce,

moći ćemo da rokćemo kao svinje! U čuda nauke, dakle, ne možemo

sumnjati, i čemu tu onda filozofirati, čemu tu onda mudrovati i

zanositi se glupostima, gubiti svoje dragoceno vreme iskustvom

filozofije koja je pokazala svoj potpun debakl, i poezije koja je posle

osvajanja meseca, pogotovo od tada, postala sasvim besmislenom.

Jer pevati bez čarolije meseca, priznaćete, nije baš mudro a

ponajmanje savremeno. No upravo zbog svih ovih čuda nauke, i

uprkos njima, iskustvo nas umetnosti uči jedinom mogućnom

saznanju, uči nas sumnji, umetnost je, po Paundu, "antena vrste", i

umetnost je, umetničko saznanje, još poslednja instanca, poslednje

utočište ljudskog duha. Kad budu svi roktali svojim svinjskim

srcima, poslednji koji će još gledati ljudskim očima i osećati

ljudskim srcem biće oni kojima ne bejaše strano iskustvo umetnosti.

(1973)

*

Ideologije ovog veka uništile su živote pojedinaca, stotine

hiljada, miliona. U čemu vi vidite metafizičko određenje čoveka?

Polazim od toga da mi ništa ne znamo. Metafizika je neka

vrsta poezije u prozi. Čovek je nepoznata veličina. Ne znamo odakle

dolazimo, ne znamo kuda idemo i ne znamo zašto postojimo.

Religija, filozofija i poezija pokušavaju da daju odgovor na to pitanje.

Kad kažem poezija, imam na umu književnost u celini. Ali, ni

religija, ni filozofija ni poezija nisu u stanju da nas svojim

odgovorima ubede. U sva tri slučaja imamo posla samo s formama

poetske transformacije našeg traganja za odgovorom na ta

egzistencijalna pitanja. Nauku, ovom prilikom, izostavljam. Ali, i

nauka za koju mnogi još uvek misle da će pre ili kasnije rešiti sve

suštinske probleme, predstavlja, u krajnjoj liniji, samo još jedan

poetski pokušaj da se razumeju ljudi i stvari.

Mi boravimo u nepoznatom, kao na početku sveta ili na

početku čovekovog postojanja. Ideologije su nastale da bi ispunile tu

prazninu. One su najjednostavniji način da se čoveku stvori utisak

kako su svi problemi egzistencije i postojanja savladani. Na tome se

zasniva veliki uspeh ideologija, ili tačnije: na tome se zasnivao

njihov veliki uspeh. Jer, danas se, kao što sam već rekao, vraćamo

religiji, mitu.

U tom kontekstu hteo bih da razgovaramo o još jednom

"aspektu verovanja", o vašem verovanju u "moć knjige". Kako stoji

stvar s tom "moći knjige"? Koji su činioci presudni za to da jedna

knjiga "ima moć"?

Tim pitanjem bavio sam se još u Enciklopediji mrtvih. Nije

opasno čitati mnogo knjiga, opasno je čitati jednu jedinu. Ljudi koji

su pročitali samo jednu knjigu – bila to Biblija, Koran, ili Mein

Kampf – najžešći su fanatici religioznih ili političkih verovanja.

Problem, međutim, postoji i ako posmatramo ukupno dejstvo

književnosti na čoveka. Uzmimo Nemce: istorija pokazuje da oni

spadaju među narode s najvišim nivoom kulture. Nemci imaju pisce

svetskog ranga, i mnogo čitaju. Ali, iako su imali Getea, Šilera,

Herdera, Lesinga, Hajnea i Kanta, kod njih je nastao nacizam, oni su

stvorili koncentracione logore uništenja, ubijali Jevreje i ostale

pripadnike "nižih rasa". To što su čitali pomenute autore, što su

vaspitavani u humanističkom duhu nije predstavljalo nikakvu

prepreku njihovom padu u varvarstvo.

Krajnje je problematična i teza da pisci svojim knjigama u

načelu služe nekoj "dobroj stvari". Kojoj "dobroj stvari" služe?

Mnogi pesnici i pisci su svojim poemama i romanima uvek iznova

izdavali humanističke ideje i ideale – u Nemačkoj, u Rusiji, i drugde.

Pisali su laži koje je izrodio njihov revolucionarni romantizam. Taj

revolucionarni romantizam rasplamsavao je u njihovim mozgovima

imaginaciju koja im je omogućavala da laž prikazuju kao istinu.

Verujem da za samoga sebe mogu da kažem da svojim

knjigama nikada nisam izdao istinski ljudske ciljeve. Da ih ne bi

izdao, svaki pisac svestan svoje odgovornosti mora tragati za

formama umetničkog izraza koje mu omogućavaju da nađe istinu -

bile te forme autobiografske ili dokumentarističke. On mora dobro

da se čuva imaginacije na koju je uticala ideološka ili revolucionarna

vera.

Gospodine Kiš, jednom ste govorili o svom "pesničkom

pogledu na svet", o svom "tragičnom osećanju života". Smatrate li

da je život apsurdan, kao što bi se moglo pretpostaviti po sudbinama

koje slikate u svojim knjigama?

Za život jednog čoveka sigurno nije mnogo podsticajno da se

prepušta nekom pesimističkom osećanju. Ali, za mene je van sumnje

da nad ljudskim životom uopšte počiva senka duboke tragike. Već

sam rekao: mi ne znamo odakle dolazimo, i još manje znamo kuda

idemo – od jednog ništavila drugome. Između jednog i drugog,

moramo da se nosimo s problemima egzistencije, starenja, bolesti i

s nizom drugih stvari. Postoji, reklo bi se, samo jedna stvar koja

nam daje izvesnu utehu: to je ljubav. Čak nam i tragična ljubav

pruža utehu.

Mi pisci smo privilegovani, za nas postoji još i književnost,

umetničko stvaralaštvo; ono nam daje iluziju da ne živimo uzalud,

bez smisla, da u svom životu ostvarujemo nešto suštinsko. Možda

postoje i druga rešenja, druge iluzije, recimo religija. Što se mene

tiče, ja ni u kom slučaju ne osporavam da na svet gledam s

pesimizmom, a znam da nešto od tog pesimizma izbija i iz mojih

knjiga: uprkos njihovom ironičnom aspektu, čitalac često oseća

strah. Možda je taj pesimistički odjek, koji plaši slabe, razlog što

moja dela nisu tako popularna kao dela nekih drugih autora.

S obzirom na svoja iskustva s totalitarnim ideologijama i

sistemima našeg stoleća, vi u svojim knjigama žestoko branite

jedinstvenost i singularnost čoveka. Slažete li se da ljudska

individualnost danas i na Istoku i na Zapadu u podjednakoj meri

ugrožava nadmoć kolektiva?

O tom problemu danas mislim nešto drugačije nego pre deset

godina. Dozvolite da vam što mogu jasnije izložim svoje stanovište.

Svaka totalitarna ideologija razara ljudskost, a istorijsko iskustvo

poučava da čovek u uslovima neslobode razvija bitno radikalnije,

egoističnije mehanizme za sprovođenje i očuvanje svojih interesa

nego u liberalnoj državi koja normalno funkcioniše. S druge strane,

u ljudima koji su prinuđeni da žive pod vladavinom totalitarnih

sistema često se razvijaju kvaliteti i vrednosti koji se bez pritiska

ekstremnih situacija nikada ne bi razvili.

Prilično dobro poznajem sovjetsku kulturu i književnost. Na

njihovom primeru može se jasno pokazati kako totalitarni pritisak

na jednoj strani izvlači na površinu negativna ljudska svojstva, ono

varvarsko, dok na drugoj podstiče čoveka na najherojskije napore.

Nadežda Mandeljštam, udovica pesnika Osipa Mandeljštama, koga

su ubili Staljinovi dželati, na veličanstven način reprezentuje mnoge

druge ruske pesnike, pisce i intelektualce koji nisu izdali svoje

drugove – uprkos teroru kojim su bili okruženi i koji nije zaobišao ni

njihove živote. I ja se tu pitam nisu li poezija, književnost, kultura

bile oni činioci koji su sačuvali te ljude od izdaje.

No, u isti mah se postavlja pitanje nije li upravo odsustvo

poezije u metaforičkom kao i u direktnom smislu reči bilo uslov da

se rodi slobodan čovek Zapada, makar i po cenu da mu to oduzme

dušu.

U svakom slučaju, suviše bismo pojednostavili stvari ako

bismo tvrdili da je potlačeni čovek suštinski rđav, dok je slobodan

čovek suštinski dobar. Stvari ne stoje tako. U stvarnosti ljudska

svojstva pod datim okolnostima vrlo često proizvode sasvim

suprotne efekte, tako da kod ljudi u totalitarnim komunističkim

sistemima možemo naći u mnogo čemu bolje kvalitete nego kod onih

u slobodnom delu Evrope ili na Zapadu uopšte. To znači: određeni

negativni i pozitivni kvaliteti vide se u punoj meri samo u uslovima

ekstremnog pritiska. Književnost nam možda daje odgovor na taj

čovekov problem, jer kad ona ne bi pružala svedočanstvo o visovima

i ponorima ljudskog postojanja, ljudske psihe, smrt jednog deteta

bila bi ravna smrti jedne ovce.

Mi, naravno, možemo poći od toga da naročito jaka forma

tlačenja deformiše i na kraju ukida čovekovu sposobnost za

ljudskost, ali kod nekih budi i neslućene snage otpora, pobune.

Dolazi do neke vrste "procesa hemijskog preobražaja". I zato bih

rekao da totalitarni sistemi naročito oštro iznose na videlo pozitivna

i negativna svojstva ljudi kojima vladaju.

Ali, kad pratite tok istorije kroz vekove, možete li u njemu da

otkrijete neki ljudski napredak?

Ne mogu. Kad gledamo unatrag, vidimo da je čovečanstvo

napredovalo u tehničkom i naučnom pogledu, ali ne i u pogledu

antropološkog ostvarenja specifičnih humanističkih koncepcija. U

toj tački, potpuno se slažem s Arturom Kestlerom. Jugoslovenski

pesnik Miroslav Krleža opisao je, jednom prilikom, naš dvadeseti

vek slikom majmuna koji upravlja avionom. To odlično definiše

situaciju u kojoj se nalazimo. Tokom vekova i vekova svoje znane

istorije, čovek nije izmenio svoju duhovnu strukturu. Ako – primera

radi – uzmemo samo period posle drugog svetskog rata, suočeni

smo s bezmernim ljudskim žrtvama koje je donela kulturna

revolucija u Kini, s užasima rata u Vijetnamu, masovnim ubistvima

koja su delo Pol Potovih crvenih Kmera u Kambodži, sa suludim

religioznim ratom u Severnoj Irskoj, brutalnim ratom u Avganistanu

i ništa manje brutalnim ratom između Irana i Iraka, s krvavim

mahnitanjem fundamentalizma, i tako dalje.

Svi ti sukobi u našoj epohi ni po čemu se ne razlikuju od

ratova u antici ili srednjem veku. Možda su čak "klasični ratovi" bili

manje užasni, jer čovek tada još nije raspolagao razornim

sredstvima kakva su danas uobičajena. Morali bismo biti vrlo naivni

da bismo verovali kako je današnji čovek drugačiji, razvijeniji. Ja

sam, u načelu, uveren da se istorija ostvaruje kao istorija nesreće,

da se ponavlja uvek u svojim rđavim aspektima.

(1989)

Život, literatura

Saveti mladom piscu

Gaji sumnju u vladajuće ideologije i prinčeve.

Drži se podalje od prinčeva.

Čuvaj se da svoj govor ne zagadiš jezikom ideologija.

Veruj da si moćniji od generala, ali se ne meri s njima.

Ne veruj da si slabiji od generala, ali se ne meri s njima.

Ne veruj u utopijske projekte, osim u one koje sam stvaraš.

Budi jednako gord prema prinčevima i prema gomili.

Imaj čistu savest u odnosu na privilegije koje ti tvoj zanat pisca

donosi.

Prokletstvo tvog izbora nemoj brkati sa klasnom opresijom.

Ne budi opsednut istorijskom hitnjom i ne veruj u metaforu o

vozovima istorije.

Ne uskači, dakle, u "vozove istorije", jer je to samo glupava

metafora.

Imaj uvek na umu misao: "Ko pogodi cilj, sve promaši."

Ne piši reportaže iz zemalja u kojima si boravio kao turista; ne piši

uopšte reportaže, ti nisi novinar.

Ne veruj u statistike, u cifre, u javne izjave: stvarnost je ono što se

ne vidi golim okom.

Ne posećuj fabrike, kolhoze, radilišta: napredak je ono što se ne vidi

golim okom.

Ne bavi se ekonomijom, sociologijom, psihoanalizom.

Ne sledi istočnjačke filozofije, zen-budizam itd; ti imaš pametnija

posla.

Budi svestan činjenice da je fantazija sestra laži, i stoga opasna.

Ne udružuj se ni sa kim: pisac je sam.

Ne veruj onima koji kažu da je ovo najgori od svih svetova.

Ne veruj prorocima, jer ti si prorok.

Ne budi prorok, jer tvoje je oružje sumnja.

Imaj mirnu savest: prinčevi te se ne tiču, jer ti si princ.

Imaj mirnu savest: rudari te se ne tiču, jer ti si rudar.

Znaj da ono što nisi rekao u novinama nije propalo zauvek: to je

treset.

Ne piši po narudžbini dana.

Ne kladi se na trenutak, jer ćeš se kajati.

Ne kladi se ni na večnost, jer ćeš se kajati.

Budi nezadovoljan svojom sudbinom, jer samo su budale zadovoljne.

Ne budi nezadovoljan svojom sudbinom, jer ti si izabranik.

Ne traži moralno opravdanje za one koji su izdali.

Čuvaj se "užasavajuće doslednosti".

Čuvaj se lažnih analogija.

Poveruj onima koji skupo plaćaju svoju nedoslednost.

Ne veruj onima koji svoju nedoslednost skupo naplaćuju.

Ne zastupaj relativizam svih vrednosti: hijerarhija vrednosti postoji.

Nagrade koje ti dodeljuju prinčevi primaj s ravnodušnošću, ali ništa

ne čini da ih zaslužiš.

Veruj da je jezik na kojem pišeš najbolji od svih jezika, jer ti drugog

nemaš.

Veruj da je jezik na kojem pišeš najgori od svih, mada ga ne bi

zamenio ni za jedan drugi.

"Tako, budući mlak, i nijesi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta

svojih". (Otkrivenje Jov., 3,16)

Ne budi servilan, jer će te prinčevi uzeti za vratara.

Ne budi naduven, jer ćeš ličiti na vratare prinčeva.

Nemoj dozvoliti da te uvere da je tvoje pisanje društveno nekorisno.

Nemoj misliti da je tvoje pisanje "društveno koristan posao".

Nemoj misliti da si i ti sam koristan član društva.

Nemoj dozvoliti da te uvere da si stoga društveni parazit.

Veruj da tvoj sonet vredi više od govora političara i prinčeva.

Znaj da tvoj sonet ne znači ništa spram retorike političara i

prinčeva.

Imaj o svemu svoje mišljenje.

Nemoj o svemu reći svoje mišljenje.

Tebe reči najmanje koštaju.

Tvoje su reči najdragocenije.

Ne nastupaj u ime svoje nacije, jer ko si ti da bi bio ičiji predstavnik

do svoj!

Ne budi u opoziciji, jer ti nisi naspram, ti si dole.

Ne budi uz vlast i prinčeve, jer ti si iznad njih.

Bori se protiv društvenih nepravdi, ne praveći od toga program.

Nemoj da te borba protiv društvenih nepravdi skrene sa tvoga puta.

Upoznaj misao drugih, zatim je odbaci.

Ne stvaraj politički program, ne stvaraj nikakav program: ti stvaraš

iz magme i haosa sveta.

Čuvaj se onih koji ti nude konačna rešenja.

Ne budi pisac manjina.

Čim te neka zajednica počne svojatati, preispitaj se.

Ne piši za "prosečnog čitaoca": svi su čitaoci prosečni.

Ne piši za elitu, elita ne postoji; elita si ti.

Ne misli o smrti, i ne zaboravljaj da si smrtan.

Ne veruj u besmrtnost pisca, to su profesorske gluposti.

Ne budi tragično ozbiljan, jer to je komično.

Ne budi komedijant, jer su boljari navikli da ih zabavljaju.

Ne budi dvorska luda.

Ne misli da su pisci "savest čovečanstva": video si već toliko gadova.

Ne daj da te uvere da si niko i ništa: video si već da se boljari boje

pesnika.

Ne idi ni za jednu ideju u smrt, i ne nagovaraj nikog da gine.

Ne budi kukavica, i preziri kukavice.

Ne zaboravi da herojstvo zahteva veliku cenu.

Ne piši za praznike i jubileje.

Ne piši pohvalnice, jer ćeš se kajati.

Ne piši posmrtno slovo narodnim velikanima, jer ćeš se kajati.

Ako ne možeš reći istinu – ćuti.

Čuvaj se poluistina.

Kad je opšte slavlje, nema razloga da i ti uzimaš učešća.

Ne čini usluge prinčevima i boljarima.

Ne traži usluge od prinčeva i boljara.

Ne budi tolerantan iz učtivosti.

Ne isteruj pravdu na konac: "s budalom se ne prepiri".

Nemoj dozvoliti da te uvere da smo svi jednako u pravu, i da se o

ukusima ne vredi raspravljati.

"Kad oba sagovornika imaju krivo, to još ne znači da su obojica u

pravu." (Poper)

"Dozvoliti da drugi ima pravo ne štiti nas od jedne druge opasnosti:

da poverujemo da možda svi imaju pravo." (Idem)

Nemoj raspravljati sa ignorantima o stvarima koje prvi put od tebe

čuju.

Nemoj da imaš misiju.

Čuvaj se onih koji imaju misiju.

Ne veruj u "naučno mišljenje".

Ne veruj u intuiciju.

Čuvaj se cinizma, pa i sopstvenog.

Izbegavaj ideološka opšta mesta i citate.

Imaj hrabrosti da Aragonovu pesmu u slavu Gepeua nazoveš

beščašćem.

Ne traži za to olakšavajuće okolnosti.

Ne dozvoli da te uvere da su u polemici Sartr-Kami obojica bili u

pravu.

Ne veruj u automatsko pisanje i "svesnu nejasnost" - ti težiš za

jasnošću.

Odbacuj književne škole koje ti nameću.

Na pomen "socijalističkog realizma" napuštaš svaki dalji razgovor.

Na temu "angažovana književnost" ćutiš kao riba: stvar prepuštaš

profesorima.

Onoga ko upoređuje koncentracione logore sa Santeom, pošalješ da

se prošeta.

Ko tvrdi da je Kolima bila različita od Aušvica, pošalješ do sto

đavola.

Ko tvrdi da su u Aušvicu trebili samo vaške a ne ljude - isti postupak

kao gore.

Segui il carro e lascia dir le genti. (Dante)

(1984)

Endre Adi (1877-1919)

Rođak smrti

Ja sam rođak smrti.

Volim ljubavi koje ginu

I da poljubim svakog ko odlazi

U daljinu.

Volim bolesne ruže,

Žene kad od čežnje venu,

Volim sumornu, tmurnu

Maglu jesenju.

Volim kucanje tužnih satova,

Njihov samrtni, preteći krik:

Velike Smrti, svete Smrti

Nestalni lik.

Volim one koji putuju,

Koji plaču i bude se bez volje,

U hladnoj zori, pod injem

Sleđeno polje.

Volim umorno odricanje,

Plač bez suza, mir i odmorišta,

Mudraca, pesnika i bolesnika

Utočišta.

Volim onog ko se obmanuo,

Ko je posrnuo, pao i kleo,

Koji ne veruje, koji je tužan:

Svet ovaj ceo.

Ja sam rođak smrti.

Volim ljubavi koje ginu

I da poljubim svakog ko odlazi

U daljinu.

(1907)

Naricati, naricati, naricati

Čekati, dok ponoćni zvon tinja,

Da se donese crna škrinja.

Ne pitati zbog kog je patnja,

Zvoniti dok ne mine pratnja.

Pod baldahinom i crnim velom

Nositi raspelo belo, pred opelom.

Pod teškim srebrom pognuti pleća,

Daviti se u dimu sveća.

S tamnim senama u boj stati

I tihe psalme zapevati.

Slušati orgulje pečalne

I zvona posmrtnih ječanje.

Kročiti preko zeva grobova

U pratnji slugu, božjih robova.

Mrznuti u začaranoj noći,

Gledati tuđeg mrtvaca u oči.

Drhtati na mesečini kobnoj,

Uzdisati na humci grobnoj.

Poreći prošlost, jecajući,

Zamađijano, klecajući.

Oprostiti svakom. Pokajnički

Grliti sanduk, očajnički.

Testament strašni sricati,

i naricati, naricati, naricati.

Marina Cvetajeva (1894-1941)

Gatanje

Ko što pred carevima i knezovima padaju zidine –

Spadnite, tugo-čame-gorčine,

S moje mlade rabe Marine

Pravovernice.

Prošumite poput prolećnih voda, kradom,

Nad mojom rabom

Mladom.

(Zlatan prsten ded u vodu baci,

Po grudima jajce kotrljaj u šaci?)

Od slatkih reči, od besa-nica,

Od groznih zmija, od groznica,

Od saveta družbenica,

Od čoveka od opaka,

Od mladih prijatelja –

Od starih kneževa –

Zaklanjam gospodaricu-kneginju,

Mladu moju, vernu moju rabinju.

(Nakloni lice,

Raspoli jajce!)

Nek rastu njeni dvorovi

Iznad snežnih litica,

Nek jure njeni putovi

Iznad oblaka-ptica.

Nek joj se zemaljski knezovi

Klanjaju sve dublje,

Nek joj u kesi zazvone

Zlatne rublje.

Rđa – s noža.

S tebe, gospoža,

Žal!

(21. maj 1917)

* * *

B. Pasternaku

Raz-stojanje: vrste, milje . . .

Nas su raz-stavili, raz-sadili,

Da bismo bili tihi ko dva siročeta,

Na dva razna kraja sveta.

Raz-stojanje: vrste, daljina sura . . .

Nas su razlepili, razlemili,

I nisu znali da je to – legura

Nadahnuća: žile i tetive . . .

Nisu nas zavadili – već razbili, žive

Raslojili . . .

Uz zidove i rovove.

Raselili su nas, ko orlove –

Zaverenike: vrste, daljine . . .

Nisu nas rastrojili – samo su nas smutili.

Po čestarima zemljine širine

Nas su, kao siročiće, raz-putili.

Koji je već – koji – zar kraj marta?!

Razbili su nas – kao špil karata!

(24. mart 1925)

Pol Verlen (1844-1896)

Sentimentalni razgovor

U pustom parku, niz sleđene staze,

minuše načas dve čudne prikaze.

Oči su im mrtve, a usne im trome

jedva čujne reči sa naporom lome.

U pustom parku, niz sleđene staze,

dozvaše prošlost dve čudne prikaze.

- Da li se još sećaš davnog žara svoga?

- A zašto želite da se setim toga?

- Da l' zadrhtiš kada neko me spomene?

Da li u snu viđaš moju dušu? – Ne, ne.

- Ah! ti davni dani kad smo usne svoje

spojili u sreći! – Da, da, mogućno je.

- Sijaše nam nada sa neba modrine!

- Nada je odbegla u nebeske tmine!

Koračahu tako kroz travu svelu,

samo noć je čula reč im neveselu.

(1868)

U meni sve jače plače

Polako nad gradom daždi

(Artur Rembo)

U meni sve jače plače

dok nad gradom kiša lije,

kakva se to čama stače

do srca što gorko plače?

O tiše, tiše, kiše,

po zemlji i po krovu!

Za srce što uzdiše

o tiše, pesmo kiše!

Plače, bez smisla plače

duša što je patnja kuša.

Zar neverstvo neko jače?

Zar bez smisla grca, plače?

Najgore su patnje, čame,

kad ne zna zašto, s čega,

bez ljubavi i bez čame

srce same tuge mame!

Lauta i ožiljci

A I B

A

(The magical place)

Iz Kotora (Kotor se trouve dans la region de la Zeta, en

Yougoslavie, dans le golfe de Cattaro, une embouchure de la mer

Adriatique) treba krenuti oko pet sati. Posle sat vožnje uz strme

serpentine treba negde zastati i čekati.

Dan treba da je vedar, ali je potrebno da na zapadu bude

nekoliko belih oblaka i da liče na krdo belih slonova.

Onda treba obuhvatiti pogledom more, planine, nebo.

Zatim nebo, planine, more.

I treba da znate pouzdano da je vaš otac išao ovim putem,

autobusom ili taksijem koji je iznajmio u Kotoru, i da ste uvereni da

je posmatrao ovaj isti prizor: sunce koje na zapadu izranja iz oblaka

koji liče na krdo belih slonova, visoke planine koje se gube u

izmaglici, tintanotamno plavetnilo mora u zalivu, grad u podnožju

planina, belu lađu koja pristaje uz gat, fabriku sapuna iz čijeg

dimnjaka kulja gust dim, a golemi vitraži gore svetlošću požara.

Treba još obratiti pažnju na zrikanje zrikavaca (kao navijanje

miliona ručnih časovnika), jer se inače to može lako zaboraviti, kao

što se može ne primetiti, zbog postojanosti, miris dlakavog pelina

kraj puta.

Zatim treba sve drugo zaboraviti i posmatrati iz te božanske

perspektive susret elemenata: vazduha, zemlje, vode.

Tada će vam se, ako su ispunjeni svi uslovi, javiti osećanje

večnosti, što ga je Kestler nazvao “okeanskim čuvstvom”.

P.S.

Jedan moj prijatelj, foto-reporter, snimao je po odobrenju

kapetana, na jednoj sovjetskoj krstarici ukotvljenoj u Kotoru. Zatim

je, sa obale, snimio, širokim objektivom, krstaricu i pejzaž zaliva.

Kada je razvio traku, traka je bila crna kao crna noć.

Saznanje večnosti, “okeansko čuvstvo” daje na filmskoj traci

samo mrlje, nezavisno od tehnike brujaža (brouillage), crvene, crne

ili zelene, ukoliko je prilikom snimanja izostala neka od senzacija:

sluha, njuha ili vida.

Taj je isti prizor posmatrao moj otac, godine 1939 (pet godina

pre nego što će nestati u Aušvicu), a godine 1898. gospodin

Sigmund Frojd, koji će posle toga usniti svoj čuveni san o trima

Parkama.

B

(The worst rathole I visited?)

Spolja:

Kuću s jedne strane zaklanja seoska kurija, s druge drvena

štala, a sa lica nisko stablo bukve. Kuća je od blata, krov od

potamnele cigle koja je mestimice razbijena ili razmaknuta. Vrata su

niska, tako da odrasla osoba može da uđe samo ako se sagne do

pojasa. Prema drvetu, koje se nalazi na nekih desetak metara od

izbe, gleda jedan prozor površine pola m2. Taj se prozor otvara

prema vani. S druge strane, prema “bašti”, gde se nalazi latrina i

zapušten komad neobrađene zemlje zarasle u korov, gleda okrugao

svetlarnik ugrađen direktno u zid. Taj je prozor delimično razbijen.

Otvor je zatrpan krpama.

Iznutra:

Prostorija je podeljena tankim zidom od blata na dva dela:

veći, 2x2, i manji 2x1. Prvi se naziva “spavaćom sobom” a drugi

“kuhinjom”. Zidovi su okrečeni oker bojom, koja se dobija kada se u

mlakoj vodi rastvori ilovača. Pod uticajem vlage i sunca, taj se sloj

potklobučuje ili se na njemu stvaraju pukotine nalik na krljušti ili na

izbledela platna starih majstora. Pod je nabijen takođe ilovačom

koja je u odnosu na površinu dvorišta niža za nekoliko santimetara.

Za sparnih dana ilovača zaudara na mokraću. (Ovde je nekad bila

štala.)

U većoj prostoriji nalaze se dva drvena kreveta i dva ormana

odmaknuta od zida nekih desetak santimetara. Na podu je, ukoso,

prostrta krpara – od ulaznih vrata do kuhinje. U kuhinji, u uglu,

nalazi se jedan limeni šporet, dva-tri lonca koja vise na velikim

ekserima i jedan drveni sanduk koji služi kao ležaj i kao ostava. Kraj

šporeta se nalazi gomila gnjilih i vlažnih šišarki koje služe za

loženje. U kujni je gust dim, tako gust da se oni koji sede na

sanduku ili na drvenim niskim hoklicama jedva vide. Glasovi im

dopiru kroz dim kao kroz vodu.

"Tu je stajao budilnik, na ovom ekseru", kažem čoveku koji me

je dovezao iz Pešte kolima. "Odneo ga je neki pijani ruski vojnik,

četrdeset i pete."

"Ovde će stajati ploča", kaže čovek ironično u času kada smo

izašli. "Na njoj će pisati: OVDE JE ŽIVEO JUGOSLOVENSKI

KNJIŽEVNIK D. K. OD 1942. DO 1947."

"Srećom, kuća je predviđena za rušenje", kažem.

"Šteta", kaže čovek koji me je dovezao iz Budimpešte kolima. "Da

imam foto-aparat snimio bih ovo."

P.S. Tekstovi A. i B. vezani su tajanstvenim vezama.

*

Vi biste hteli, gospodo, da vam pokažem svoju rodnu kuću? Ali

moja se majka porodila u bolnici u Fijumi, i ta je bolnica već

srušena. Nećete uspeti da stavite ploču na moj dom, jer je i on

valjda srušen. Ili biste morali staviti tri-četiri ploče sa mojim

imenom: u raznim gradovima i raznim državama, ali ni tu vam ne

bih mogao pomoći, jer ne znam koja je bila moja rodna kuća, ne

sećam se više gde sam živeo u detinjstvu, jedva znam na kojem sam

jeziku govorio. To što pamtim, jesu slike: zaljuljana palma i oleandri

negde kraj nekog mora, Dunav koji teče mutnozelen pored livada,

jednu brojanicu: en-den-dina, ti-raka, tina...

(Apatrid, 26)

Skladište

LA PART DE DIEU

1. Negde tokom februara - marta 1976, ako me sećanje ne

vara, u svom stanu u Rue de Carros, u Bordou, u blaženoj samoći i

dokolici, završio sam priču pod naslovom "Grobnica za Borisa

Davidoviča"; prilika za slavlje! Sutradan, da, čini mi se to bejaše

sutradan, ili kroz dva dana, još u zamahu stvaranja što ga pesnici

zovu "nadahnućem", reč koju smatram svetogrdnom, i koju bih

najradije zamenio rečju koncentracija ili radost stvaranja (a to nije

ništa drugo do prestanak idiosinkrazije i ironičnog odnosa prema

svetu i umetnosti, prema samom sebi u krajnjem slučaju), dakle u

tom stanju još prisutnog uzbuđenja i odsustva idiosinkrazije, ulazim

u knjižaru čija topologija nikog možda ne zanima ali koja je meni

značajna i draga (pogotovu iz ove perspektive), u knjižaru, Molat, ne

više intimnu kao one male knjižare od negda, i kakvih još ima i u

Bordou i u Parizu, nego u knjižaru koja već prerasta u svojevrsni

provincijski FNAC, ali koja još nije monstrum kao ona u Rue de

Rennes u Parizu – Vavilonska biblioteka i Lavirint istovremeno – no

u kojoj su već knjige poređane po jednoj klasifikaciji, proizvoljnoj

dakako, koja opasno ukida udeo slučaja i sreće. No sad svejedno.

Negde tamo gde se nalaze odvojene knjige o magiji i o okultnim

naukama, kakve sad cvetaju u svetu kao uvek u doba dekadencije,

nalazim dakle knjigu o inkviziciji i otkrivam u sadržaju, nasumce,

povest o nekom Baruhu i shvatam, na brzinu, da je taj Baruh po

nečemu rođeni brat Borisa Davidoviča. Kao čovek koji odlaže čas

naslade, intelektualne ili čulne, uzimam knjigu, stavljam je na

stranu, prebiram po ostalim knjigama, polako, ali u nekoj vrsti

groznice, u nekoj vrsti ozarenja, još pre nego što sam je čestito

otvorio, još pre nego što sam shvatio da se u toj knjizi, u toj

ispovesti u senci lomače, krije sledeća moja priča, razvijena

metafora jedne ofucane istorijske (i političke) metafore i paralele.

Odlazim sa knjigama kući, čitam ispovest Baruhovu i već znam šta

ću i kako ću...

2. Dok pišem, gledam da se oduprem omamljujućoj snazi

dokumenata, da se prepustim tkanju proze kojoj su "dokumenta"

samo potka. Kasnije ću uneti što je potrebno uneti, proveriti što je

potrebno proveriti. Pišem povest Svete Sofije kijevske, na osnovu

fotografije i šturih podataka, pokušavam da oživim sliku, kao na

filmu, da zamislim mužike kako grade hram Božiji "svojom krvlju i

kostima". Tekst je već gotov, liči na dokument, na istorijski izvor. A

onda otkrivam – treba li reći: slučajno! - knjigu koja me dezavuiše,

ne u tom smislu što raniji podaci nisu tačni ili su nedovoljni, nego u

prvom redu stoga što su suviše pesnički dati, suviše "nalik na

dokument" ali ne još i dokument. Upoređujem taj svoj raniji tekst o

Svetoj Sofiji kijevskoj, sa ovim novim, neizmišljenim: onaj je prvi,

onaj što je pisan "napamet", poetičan i bled, sad odjednom upoređen

sa ovim drugim, dokumentarnim. Svaki se nauk plaća.

3. U toj istoj priči "Mehanički lavovi", u istom poglavlju,

zapisao sam, napamet, slučajno, ime nekog ruskog slikara, bilokog i

bilokoje ime, nekog slikara koji je – jedan od stotine hiljada,

ovekovečio Oca Naroda, i pišem dakle Sokolov, prvo ime koje mi

pada na pamet. Kasnije, u onoj istoj studiji o ruskom slikarstvu i

umetnosti, u kojoj sam našao podatke o Svetoj Sofiji, otkrivam među

umetnicima koji stvaraju dvadesetih i tridesetih godina, ime nekog

Sokolova! Ne verujući svojim očima, proveravam podatke: I. A.

Sokolov (1890), slikar i graver, zaslužni umetnik SSSR-a, itd., koji je

poznat po svojim portretima, među kojima i po portretu J. V.

Staljina! Đavo je opet umešao svoje prste.

4. Sedamnaestog jula ove godine javlja mi se telefonom neka

nepoznata dama koja, zajedno sa svojim mužem, iz Francuske dolazi

u posetu Jugoslaviji i na savet mog prijatelja glumca D. Ž. sa

nostalgijom priča o našim zajedničkim beogradskim "belim noćima".

Upoznajem neka beznačajna bića, klasični francuski gošisti, koji mi

pričaju ofucane francuske priče iz kojih jedino možete da shvatite

ljudske gluposti. Kako bih na neki način sprečio tu bujicu banalnosti

da me ne zatrpa i da me ne revoltira, pokušavam da na jedno od

mogućnih pitanja svojih sagovornika odgovorim suvislo, ma koliko

da je to pitanje bilo takođe konvencionalno i izvan svakog interesa

po one koji to pitanje postavljaju: o čemu govori moja najnovija

knjiga (kao da ih se to tiče!). Koristim dakle priliku da im pričam o

svojoj knjizi kao što se pričaju priče deci, kako bi se uspavala i kako

nas ne bi svojim brbljanjem i svojim pitanjima dovela do nervnog

sloma. (Tom prilikom prisećam se jedne Borhesove opaske i

zahvaljujući njoj, čini mi se da sam našao najbolju mogućnu

definiciju razlike između romana i priče: "Roman je ono što se ne

može ispričati, a priča je ono što se može ispričati.") "Sedma priča,

Madame et Monsieur, govori o jednom Francuzu, Eriou, Eduardu

Eriou", nastavljam ja da vezem kao Šeherezada, kako bi taj mučni

sastanak što pre prošao. "Čuli ste za Eduarda Erioa" (slede podaci).

Gospođa odmahuje glavom, gospodin pokušava da se priseti da li je

čuo i, gle, odjednom, kao da se nečeg prisetio, uzima novine (le

Monde) i pruža mi ih trijumfalno. Čitam naslov: "Mere Marie-

Yvonne est morte". Majka Mari-Ivon, benediktinka, preminula je 15.

jula ove godine u svojoj sedamdeset i petoj godini. Pre nego što se

zavetovala, bila je glumica, poznata po svojim intervencijama na

televiziji i u štampi, posebno u Mondu, a povodom raznih

kontroverznih religioznih sižea.

Prelećem pogledom tekst, zatim čitam dalje:

U jednoj od svojih knjiga, Pisma neverniku (Desclee et Ci.

1969) ona izražava svoju punu privrženost svima onima koji traže

Boga i ne znajući, a među kojima beše najslavniji predsednik

Eduard Erio. Ona je već bila objavila pre toga svoju prepisku sa

Erioom, pod naslovom Eduard Erio i Bog (Casterman, 1965). Itd.

Itd.

Datum je jučerašnji, 17. jul 1976.

Pročitati navedene knjige. Dopuniti u drugom izdanju belešku

o Eriou.

Udeo božji u stvaralaštvu! La part de Dieu. Možda sličan onom

koji je imala Sesil Sorel, pre nego što je postala sestra Mari-Ivon, i

Eduard Erio dok je posmatrao melanholiju ruskog pejzaža.

VARIJACIJE NA SREDNJOEVROPSKE TEME

(fragmenat)

On sada ima oko pedeset godina - nikako manje od pedeset,

može samo više - živi u izgnanstvu (kao Kundera), piše na svom

maternjem jeziku, češkom, slovačkom, poljskom, mađarskom,

srpsko-hrvatskom (srpskom ili hrvatskom), možda i na jidišu (mada

mi se čini odveć mlad za to), kao da piše na nekom mrtvom jeziku, i

stoga mu je taj jezik još dragoceniji; govori još i čita na francuskom,

nemačkom, mađarskom, ruskom, od rođenja je dvojezičan, a dva-tri

je naučio kasnije, ali ga svi pitaju, njega, tog jedinog (kako se njemu

čini) čuvara svog dalekog i bliskog maternjeg jezika, pitaju ga zašto

ne piše na francuskom, nemačkom, engleskom - a on već po stoti, po

hiljaditi put objašnjava da se ne piše jezikom, nego celim bićem,

mitosom, tradicijom, svešću i podsvešću, utrobom, sećanjem, svim

onim što se kroz zamah ruke pretvara u automatizam, u slučajnu

metaforu, u asocijaciju, u književnu aluziju, u idiotizam, u nesvesni

ili namerni citat. Jer on - i to ga upravo čini srednjoevropskim

piscem - vuče za sobom užasan teret melodija jezičkih i muzičkih;

vuče za sobom klavir i mrtvog konja, i sve ono što je na tom klaviru

svirano, i sve one koje je taj konj nosio u bitkama i porazima,

mermerne statue i bronzana bradata poprsja, slike u baroknim

ramovima, reči i melodije - reči i melodije nikom izvan tog jezika

razumljive, realije, koje na drugim jezicima treba objašnjavati

dugačkim fusnotama, velikom svetu nepoznate aluzije, ratove,

epove, epske junake, istorijske i kulturološke pojmove, turcizme,

germanizme, mađarizme, arabizme koji imaju svoj jasan i precizan

poluton... jer on ne može da dozvoli sebi kao Rus, kao Francuz, kao

Englez, kao Nemac da ne uči i ne zna nijedan drugi jezik... idiomi,

uzrečice, poslovice, zagonetke, gatke, sinonimi, među kojima treba

da biraš, jer sinonimi nisu iste reči, isti zvuk, ista boja, jer "kara-

tamna noć", sa ovim zvučnim turcizmom, nije isto što i "crna noć",

"tamna noć", jer to "kara" izaziva istorijske asocijacije, podrazumeva

neku etnografsku, etnološku, rekao bih nacionalnu, tešku, gustu,

pastuoznu tamu, tamu punu krikova i jauka, rzanja konja, plača

dece, kuknjavu majki, to je tama crna kao krv, kao gavran, kao dva

"vrana gavrana" iz narodne epske pesme, gde taj novi sinonim

"vran" jeste ako ne nova boja a ono nova nijansa crnog, nov pridev

koji ide uz neke nove imenice, "vrana" je kosa devojačka, na primer,

a to opet nije crna kosa, nije samo crna, nego "crna kao zift" ili

tamna, kao što noć može biti "tavna-tavna", i to više nije ona ista

turska, krvava noć puna jauka i strave, nego noć kada zađe mesec,

kad zamiriše jorgovan, neka spokojna... lirska noć.

I on zna da se sve to, svi ti zvuci, sav taj instrumentarij

njegovog jezika gubi u prevodu, on zna da "black" nije isto što i

"kara", "vran", "taman" i "tavan", on zna da je fr. "noir" zapravo

svetla boja kao što je tvrdio Malarme, a da je "jour" svojim muklim,

dugim "ou" zapravo reč pogodna za noć, kao da se jezik poigrava

značenjima, kao da je nalepio pogrešnu belu etiketu na noć a crnu

na dan, bez ikakvog smisla i logike, i zna da "schwarz" i "Nacht" isto

tako svojom kratkoćom, svojim stakatom nisu isto što i "crn", što i

"tavan", "taman", "kara-taman" ili "noć", "noćca", "kara-tama" i

"kosa vrana". I zna da nijedan prevod, ni najbolji, neće preneti sva

značenja, sve instancije njegovog jezika, sve istorijske, književne,

nacionalne, verske, etnografske, pesničke asocijacije originala, i

smešiće se tužno kad pročita u kritici da njegova knjiga na

francuskom (npr.) zvuči "bolje od originala", gde se podrazumeva da

je original pisan na nekom barbarskom jeziku, i da je smisao svega

toga, tog nerazumljivog barbarskog mucanja postao jasan,

razgovetan, osmišljen tek u prevodu.

Zato se on smeška gorko kada mu kažu: "Pišite na

francuskom, pa vi divno govorite francuski!" jer oni ne znaju da

govoriti divno i pisati nije isto, ne znaju da je piscu jezik sudbina, i

da je svaki pokušaj spoljne intervencije, svako nasilje nad tom

sudbinom poput neke teške operacije ili mutacije gena iz kojih se ne

izlazi čitav, ne izlazi isti.

Varia

JEDNA ŠETNJA GOSPODINA MAKA

Pošto je odložio knjigu

(Džems Džojs: Uliks) g. Mak

se indignirano uputio ka

obali mora da odmori svoj duh.

Pokušava da se reši nekih

sumnji. Utoliko nailazi jedan

sprovod koji ga sasvim skrene

sa puta. G. Mak jednim fanatičnim

naporom želi da

afirmiše svoju volju...

"Ovo se dobro završilo", reče g. Mak vrativši se iz šetnje.

"Dakle", reče neko od upućenih "da li more govori ili ćuti?"

"Idimo redom", reče g. Mak. "Oko dva sam sišao na obalu,

ponevši sa sobom samo svudaprisutne moje cigarete. Vama je,

mislim, jasno da se neću upuštati u džojsovske analize svoje

(pod)svesti, neću vam opisivati samo stanja, već više fakta.

Dosledno tome, zaključujem da sam u tom rusoovskom povratku

prirodi osetio (izvinjavam se za ovu nedoslednost) da bi opisivati

stanja moje podsvesti u tom trenutku o kome hoću da vam govorim

(kao i u ma kom drugom trenutku) bilo u najmanju ruku taština.

Pitate, naravno, zašto? Zato što bi samo jedan trenutak opisan

detaljno, svestrano (a svaki je trenutak krcat sadržajem, ma koliko

nam se čini lišen sadržaja) predstravljao kvantitativno čitav jedan

univerzum, dakle mikrokozam i makrokozam ujedno, a kvalitativna

determinanta tog univerzuma bio bi – haos. Pokušaj povezivanja

svih asocijacija koje su se javile u mojoj svesti i u mojoj podsvesti

dok mi je pogled lutao s kamena na more, s mora na oblak, na pticu

itd. – to bi bio haos pred kojim sam unapred spreman da

bankrotiram. Jer u celom tom postupku svesti ima, prijatelji, bojim

se, nečeg, da tako nazovem, neumetničkog. Znate li šta je umetnost,

u definiciji koju mi je donela ova šetnja obalom mora. Umetnost je

pre svega selekcija asocijacija, smelost uništenja misli još u

zametku. Molim, bez smeška. Ne mislim ovde na delo, na

uobličavanje, na doterivanje, na spaljivanje, i kako se već zovu svi ti

postupci. Mislim na asocijacije (tzv. "strujanja svesti" i sl.) beskrajne

u svom večitom talasanju, u svojoj plimi i oseki, i ako smo mi svesni

te beskrajnosti, jednom reči ako smo mi svesni da iz tog

beskonačnog niza koncentričnih asocijacija možemo registrovati

jedva jedan infinitezimalni deo, jedan atom, onda... Jasno vam je na

šta ciljam. Treba propustiti samo one asocijacije koje su

funkcionalne već apriori, još pre teksta. Funkcionalne za sledeći niz

asocijacija u prvom redu, a ujedno (naravno) i za tekst. Na ovaj

ćemo način biti u stanju da sami doprinesemo apriornom rađanju

jednog sveta – ideja i dela podjednako. Bićemo zatim u stanju da taj

demijurški svet ne bude iskonstruisan. Inače nas može progutati

stihija.

Nazvao sam malopre "neumetničkom" ambiciju da se uhvati i

registruje celokupnost asocijacija. Da. Jer kakav je to, molim vas,

slikar koji nije u stanju da se odluči, da se opredeli i da izabere

najbolju poziciju za štafelaj svoga oka i svoje svesti. Nemojte mi

navoditi "Ruansku katedralu" - ona ide meni u prilog. To su razna

osvetljenja jednog te istog univerzuma.

Prometejska je, hoću da kažem umetnička, stvaralačka –

snaga izbora. Molim. To ne znači da se time uništava sam po sebi

jedan niz asocijacija i time osiromašuje svoj sopstveni doživljaj

sveta. Naprotiv.

Treba izneti na videlo, staviti u delo samo jedan ili nekoliko

određenih, bitnih, centralnih nizova, koji će latentno sadržati u sebi

i sve ostale nizove – od minus do plus beskonačnosti. Cela je stvar u

tome da se nađe baš taj jedan ili taj niz atoma univerzalne

asocijacije. Jasno vam je konačno na šta mislim: tačka manjeg

otpora svesti (to što sam nazvao neumetničkim) u ovom slučaju je u

tome da se s mukom i naporom registruje svaki atom svesti i

podsvesti čak – i da se tobože tako stvara univerzum. Ne.

Univerzum, to su tri jabuke na Sezanovom stolu. Pod tim i tim

uslovima svesti, podsvesti, univerzalija i realija... Ne mislite valjda

da bi broj mogao bitno da utiče na širinu tog univerzuma? Ne

mislite valjda da bi neke druge jabuke (lepše, veće, rumenije;

ružnije, manje, rošavije) mogle da utiču bitno na sliku tog

univerzuma?

* * *

"Iz ovog aspekta", nastavi g. Mak, "da ne ostavim bez

odgovora pitanje koje ste mi uputili na početku (da li more govori ili

ćuti) odgovoriću vam da more govori o svom ćutanju. Stajati

blumovski pred morem to znači biti vođen svojim asocijacijama kroz

sve tajne i dubine mora, razgovarati s ribama i s talasom – a ne

izneti ništa. Džojsovski pak se zaroniti u želji da se opipa oblina

svakog talasa, sagleda boja svih dubina, oseti ukus svih korala – to

znači taštinu. Istina prometejsku. Pregršt relikvija."

"Kasnije sam", nastavi g. Mak, "ispratio jedan voz, zatim

dočekao jedan brod. Zatim sam lutao obalom sasvim neodređeno i

bez plana. Meni, prijatelji, nesezonsko more mnogo bolje prija i više

koristi mom duhu nego kamijevsko vrelo leto. Letnje je more, bar za

mene, suviše ezoterično, banalno čak. Svuda po žalu – jevtine

konzerve turističkog seksa.

A more se kupa s jeseni i zimi. Golo kao od majke. Pod

pazuhom miriše na večnost. Među nogama krije zvezdu."

* * *

"Kada sam se umorio od hodanja", nastavi g. Mak, "rešio sam

da se vratim, ali ne istim putem, uz šine, nego stazom koja vodi

podnožjem brda, malo iznad mora. To bi bila neka vrsta promene

rakursa.

Onda je počelo da zvoni odnekud s brda. To zvonjenje mi nije

dozvoljavalo da budem lišen anonimnosti pred samim sobom. Uz to

je unosilo neku notu podrugljive izuzetnosti, tj. banalnosti u pejsaž

moje šetnje. Svejedno, nije bio lišen prijatnosti.

Tako stigoh do raskršća.

Raskršće je pak ono mesto pred kojim slobodan čovek oseća

svoju afirmaciju. Zato rekoh: idem ovom stazom, a ne onom, samo

zato da krunišem ovu šetnju jednim aktom slobodne volje,

opredeljenja.

Dok sam se naslađivao u magnovenju svojom odlukom, ne

stupajući još uvek na put svog izbora, pomoli se iz borika, koji je

zaklanjao levu stranu staze na kojoj sam stajao, jedan pozlaćeni

krst, zatim sveštenik. Zamislite moje zaprepašćenje. Baš ta staza

koju sam izabrao kao objekat (da se izrazim filozofski) na kome ću

manifestovati svoju slobodnu volju, baš ta staza vodi na groblje. A

da čudo bude još veće, baš u ovom trenutku nailazi sprovod...

"Jedan, dva, tri, četiri, pet..." počeh da brojim do ... 127 (to je broj

kote na raskršću). Ako izbrojim do tog broja a sprovod ne pređe

raskršće i ne oslobodi mi prolaz, doneh hitro odluku u sebi (jer sam

bio više indigniran zbog stereotipnog i filmskog završetka moje

šetnje, nego zanet ili uplašen koincidencijom – uostalom

neizbežnom – koja je spojila naše puteve), ako dakle ovaj mrtvac ne

pređe dotle raskršće – idem i ja u sprovod. Lep završetak moje

šetnje.

No to je i bio jedini način da još jednom afirmišem (ili barem

da to pokušam) snagu svog metafizičkog opredeljenja...

Tako sam, kao što vidite, ne svojom voljom, a ipak s njenim

pristankom, krenuo za pogrebnom stazom koja vodi na groblje."

* * *

"Ako ne bih imao da vam kažem ništa što i vi sami ne biste

zapazili ili osetili, ne bih želeo da vas zamaram. Jer na redu ste i vi...

Mislim, prijatelji, s pripovedanjem. Verujem da je svako od onih za

sandukom imao iste asocijacije kao i ja: budući mrtvaci nose

mrtvaca. I svi su se kao i ja trudili da misle o toj stvari tako

intenzivno (a da i nisu bili svesni toga) da posle ne bi više mogli

misliti o tome. Ili pak nisu o tome mislili ništa. Šta ima tu da se

misli? Jedino mi je bilo nejasno (i žao u isto vreme) šta misle ona dva

dečaka što su zastala u igri i gledaju u pozlatu sanduka. Žao mi je

bilo što nisam mogao da se setim u kolikoj je meri u tim godinama

bilo meni nejasno to što je nejasno. I žao mi je bilo jer mi se čini da

mi je bilo prilično jasno.

Zapazio sam još – tek sada – da se mrtvaci nose s nogama

okrenutim napred. Ako se ima na umu obrnuti red pojavljivanja,

onda se sme, bez metafore u značenju, nazvati cela komedija jednim

spretnim skokom. Originalni salto mortale.

Još ću vam kazati koju o susretima, o tišini.

Ide tako čovek svojim putem i misli: stići ću lepo na vreme.

Sve je u redu. A onda ugleda pred sobom na putu povorku. Znate li,

prijatelji, zašto je zastao, i stoji s izrazom spokojstva na licu, mada

oseća da će ga ovo stajanje sprečiti da stigne na vreme. Kazaću vam

jedan od razloga: on se stidi (pred kim?) da hita ili da bude zaposlen

kada uvidi da se ima kada stići. U ma koje vreme. No, vidite, slični

su razlozi i za tišinu. Tišina je navikavanje.

Ovaj pogreb, međutim, ne bi bio, što se tiče mog opredeljenja,

u dovoljnoj meri poučan, da nije i još jedne dozlaboga smešne

činjenice. Kada sam se već bio na neki način opredelio da idem za

pogrebom, znate li čime sam motivisao suštinu moga opredeljenja?

Dopao mi se osmeh jedne devojke na kraju povorke. Smešila se kao

da se smrt ne tiče njenog mesa.

* * *

"Time sam bio toliko revoltiran da nisam ispratio pokojnika do

stanice Terminus. Skrenuo sam prvom kozjom stazom i približio se

opet toploj golotinji mora. Ležalo je na pesku s čelom zaronjenim u

nebo. Među nogama je nosilo smrt. Pod pazuhom je skrivalo

zvezdu."

(1959)

GOSPODIN MAK SE ZABAVLJA

G. Mak- racionalist parodira

g. Maka – pesnika.

Pri kraju te ravnopravne (da li?)

borbe oseća se da ovaj

drugi pobeđuje zahvaljujući

valjda logici bumeranga. –

Iz (pod)teksta se da lako

zaključiti da je sporni objekt

duha prhnuo poput vampira

iz jedva prozirne tame Džojsovog

Uliksa. Ova činjenica

međutim nije bez značaja.

Jer poznato je da postoje

izvesne genetičke koincidencije

između gospodina Maka i

gospodina Bluma.

* * *

Postoji dozlaboga dosadna doslednost tzv. realističke škole,

koja uporno, već više od dva veka, iznosi zbivanja u spoljašnjem

svetu. Filistarski filtrirana fakta. Filtrirana filistarska fakta.

No postoji i drugi svet. Unutarnji. Isto toliko bitan i realan kao

onaj drugi. Uhvatimo se dakle smelo u koštac sa tim svetom! Vade

mecum: S. Frojd, E. Jung, A. Adler, Ps. Analiza, Kom. Inferiori, Un.

Monolog, Str. Svesti, A. Bergson, Levi-Brihl, Aut. Pisanje,

Kakoseonozvaše itd., itd.

Tehnika filma. Muzička kompozicija (sonatni oblik),

štamparske poštapalice. Itd.

Ali sve to što se naziva svetom psihološke realnosti (nasuprot

neke nepsihološke realnosti) opet je samo jedan od vidova realnosti.

Ipso suo: taj novi vid realnosti nosi istu potencijalnu grešku (istu

nemoć) protiv koje se pobunila i koju je htela da zameni –

jednostranost.

Umesto dozlaboga dosadnih doskočica prastarih pripovedača

kao što su gg. Golsfordi i R. M. di Gar (recimo) čije nam je

objektivno sveznanje postalo otužno (vidi: Virdžinija Vulf) – imaćemo

priliku da čitamo subjektivna strujanja svesti jednog Dž. Dž. i jedne

V. V. i dr. manje talentovanih, čije nam je pak subjektivno sveznanje

postalo ili može da postane u najmanju ruku ... čudno. Zasad samo

to. Obuhvatajući tom reči dva oprečna suda: pozitivan i negativan.

Pozitivno-negativan.

* * *

Šta ima u Uliksu suviše?

Suviše forme.

I čega još?

Suviše jezika. Suviše podsvesti, strujanja svesti, što se sve

može svesti na napor svesti.

Čega ima u Uliksu još suviše?

Isuviše podteksta. Isuviše seksa. Isuviše teksta. Isuviše testa.

(Kao što se vidi iz teksta, strana seksta, strana siksta, strana iksta).

G. BLUM I MOLI

( u horu)

Unutarnji monolog

To je log, to je bog

Monologbog

Jer rad udovoljstvija svog

I bog ima međ nogama rog

* * *

Kazati sve što se nalazi prvenstveno u podsvesti, dakle ono

nerečeno pre svega, ono neviđeno i nepredviđeno - jer ostalo se

podrazumeva. Zato toliko seksa?

Džojs ponekad podseća na one slikare koji su slikali pomoću

lupe: svaka pora, svaka dlačica, svaki miteser na svom mestu. Samo

što je on (ma koliko da njegova analiza ima u krajnjem rezultatu

sintezu) s tom minucioznošću slikao unutarnje pore i mitesere na

fluidnom tkanju duše, dlačice na onom delu podsvesti koji skriva

genitalije i tamne nagone koji upravljaju mehanizmom obljube.

Španska srednjovekovna madona sa očima od dijamanata, sa

veštačkim zubima od liskuna i s kosom od nedavno preminule

infantkinje zvane Čedna. Presveta Deva Marija, virgo intacta, no

toliko (do odvratnosti) slična svome ženstvenom biću i liku da bi je

vatreni španski seljak silovao u crkvenom portalu kada se ne bi

bojao - ipak - nekakve božje kazne, tačnije kada joj telo ne bi bilo -

ipak - od drveta, a oči od dijamanata . . .

Tako su pravili nekad portrete i siluete u Španiji.

Ali to je možda samo naličje medalje.

* * *

Parodija na sve. Na roman (bez romana), na Uliksa, na život,

na smrt, na umetnost, na filozofiju, metempsihozu, proces pisanja,

Dedalusa, Dablin, arijevce, Jevreje, Irce, Engleze, na Svest, na

Podsvest, na seks, na tekst, na poliglotiju, na kulu Vavilonsku, na

kopno, na more, na čoveka, na ženu, na Kirku, na mene, tebe, njega,

nas, vas, parodija na Sve i na Ništa.

Parodija na parodiju. Na tome se drži cela stvar.

* * *

Ima (međutim) u Uliksu nekoliko mesta koja donose osveženje

umornome Radoznalcu Upornome. To su upravo ona mesta gde se

dva sveta (subjektivni i objektivni) spajaju u jedinstvo koje je

simbioza svesti i podsvesti ...

1. Početak "objektivne" šetnje g. Bluma kroz Dablin,

(obuhvatajući i strujanje njegove svesti nad klozetskom šoljom pre

pogreba);

2. Antologijski, divni, nadahnuti suton u kome Divna Devojka –

Gerti – doživljava na domaku crkve svoja prva ljubavna uzbuđenja.

Pomalo hroma, divna Gerti. I one dve: Edi i Sisi. I blizanci. I

(naravno) Blum.

3.Molim monolog na kraju.

* * *

No, naravno, sve gorerečeno pada u vodu ako se setimo (ne

slučajno) Divine Commedije.

Nije li Uliks - božanstvena komedija Novoga doba. Višeslojno

univerzalan. Enciklopedija XIX – XX vv?

Možda malo razuzdaniji. Pustopašniji. Kao i to doba, uostalom.

To je couleur jednog razdoblja istorije.

Pustopašnorazuzdano doba.

* * *

Parodija je neizbežna i neminovna ako objektivnost potčinimo

subjektivnim hirovima jezika.

(1959)

OPROŠTAJ S MAJKOM

Majko! Tvoj stakleni pogled dušu moju muti

i režu mi zjene izlomljene bore...

Skamenjena, modra, tvoja usna ćuti,

a ja čujem tihe, nježne razgovore.

Još jednom, majko, o još samo jednom

tople prste ti u kosu mi uroni,

da osjetim, majko, u tom jutru lednom

žar ljubavi tvoje... I dok zvono zvoni,

samo jednu riječ utjehe mi kaži,

pa sklopi oko što u beskraj zuri,

osjećam da taj pogled mene traži,

dok niz svelo lice zadnja suza curi.

O, ta bi suza htjela reći mnogo:

poljubac majke što se na put sprema,

i savjet prije no se kaže: "Zbogom..."

nježnu ljubav majke koje više nema!

(OMLADINSKI POKRET, 1. april 1953)

NA VEST O SMRTI GOSPOĐE M.T.

Kakav dobro obavljen posao, Smrti,

kakav uspeh,

srušiti takvu tvrđavu!

Požderati toliko mesa, skrckati toliko kostiju

za tako kratko vreme.

Potrošiti toliku energiju,

brzo, kao kad se ispuši cigareta.

Kakav je to bio posao, Smrti,

kakva demonstracija sile.

(Kao da ti ne bismo

verovali na reč.)

(POLITIKA, 12. avgust 1989)

IN MEMORIAM

Angela Richter

SVAKI JE ČOVEK ZVEZDA ZA SEBE*

Uskoro ćemo se oprostiti od ovog veka. U red onih kojima nije

bilo suđeno da pre početka novog milenija bace pogled unatrag,

spada i Danilo Kiš. Mada se on izvan zemlje u kojoj je rođen tretira

kao jedan od trojice velikih „K" istočnoevropske književnosti, tvrdim

da – bez obzira na sve, a to znači i bez obzira na činjenicu da je

njegovo delo objavljeno u više zemalja Evrope – nije stekao istu

popularnost kao druga dva „K": Milan Kundera i György Konrad.

Kiša u evropskom, pa i u svetskom kontekstu još uvek treba

otkrivati u kompleksnosti svega što je napisao.

Upravo Kiš je bio taj koji je razumeo ovaj vek kao niko drugi od

autora u bivšoj Jugoslaviji, a to znači ovaj vek sa njegovim duhovnim

poletima, ali takođe i mračnim ponorima: svetskim ratovima,

totalitarnim sistemima, genocidom i erupcijama nacionalizma.

Angažirati se kao pisac – to za Kiša nikad nije značilo uputiti se u

dnevnu politiku. S druge, pak, strane to nikako nije značilo nemati

posla s politikom. Za to nema ubedljivijeg dokaza od celokupnog

njegovog dela. Međutim, ako Kiš pledira za „Homo poeticusa,

uprkos svemu", onda on oštro pledira za to da ovaj ne sme da bude

potisnut na stranu homo politicusom. Zato 1980. i polemiše sa

očekivanjima zapadnoevropske publike po kojoj „mi treba da

zabavljamo beli svet jedino našim političko-egzotičko-komunarskim

temama." Iskustvo koje je stekao, izgleda, bilo je razlog da se više

puta vraćao tom misaonom kompleksu; više puta se žalio na

isprepletenost i prožimanje književnosti i politike. „... onaj ko hoće

prozom da prosvećuje, da agituje, da vlada, ...da "kaže svetu neke

stvari", ... taj je publicista i najčešće nema s prozom nikakve veze."

Svi mi koji se bavimo književnostima bivšega političkog istoka

znamo na što on cilja - naime, na učestalo primarno određivanje

književnosti njenom vanestetskom funkijom, na štetu estetike - a to

važi i za recepciju i za horizont očekivanja publike.

„Osnovni razlog za pisanje ima svoj izvor u subverzivnom

delovanju biografije", rekao je Sartre čija su shvatanja bila Kišu u

mnogo čemu bliska kao što su mu bila bliska i razmišljanja poljskog

autora Bruna Schulza rodjenog u Galiciji. Poslednji je 1935. godine

pisao Wietkiewiczu: „Ne znam odakle mi u detinjstvu dolazimo do

određenih slika koje su od presudnog značaja za nas. One igraju

ulogu tih poveznih niti i rešenja oko kojih se kristalizira smisao

sveta za nas... Ima donekle sadržaja koji su predodređeni,

pripremljeni i koji nas čekaju na ulazu u život."

1989. neposredno pred smrt, Kišu je dodeljena nagrada Bruno

Schulz. Prisetimo se u tom kontekstu sledećih Kišovih reči: „Bez tog

ambigviteta porekla, bez te‚ uznemirujuće različitosti, što donosi

jevrejstvo i bez nedaća svog ratnog detinjstva, bez sumnje, ne bih

postao pisac." Za Kiša rođenog 1935. na jugoslovensko-mađarskoj

granici kao sina Crnogorke i mađarskog Jevrejina koji je "nestao" u

Aušvicu dok je on sam holokaust mogao izbeći samo zahvaljujući

pravoslavnom krštenju, svi oni dominantni doživljaji ranog

detinjstva koji su vezani za sudbinu Jevreja, postali su kasnije

autorova tematska opsesija.

„Sve vreme je ukradeno od smrti", piše početkom 1999. u

nemačkom časopisu „Sinn und Form" Kišov dobar prijatelj G.

Konrad. „Smrt je onaj pravi protuigrač umetnika. Dostojan

protivnik. Stvaralačkim činom umetnik je tekuće vreme uključio u

duhovni okvir dela. Otuda ne može više pobeći. Svakim čitanjem,

slušanjem umetničko delo postaje obnovljena sadašnjost,

povezivanje predstava koje dosada nisu bile spojene."

U književni život socijalističke Jugoslavije Kiš stupa 1962.

godine, dakle, u dobi od 27 godina svojim prvim romanom

„Mansarda". Ova knjiga koja kao i sva Kišova dela dozvoljava

mnogobrojna tumačenja, eventualno se još može odrediti kao vesela

priča o Orfeju, tom običnom pesniku, i Igoru koji gleda u zvezde i

koji u srcu glavnog grada Beograda traže svoju sreću. Međutim, već

u ovom delu možemo konstatovati da su svi ti intelektualni uzleti,

ljubavni jadi, nezaboravni susreti i imaginarna putovanja u

kombinaciji s imanentnom polemikom protiv ustaljenjih obrazaca

književne prezentacije, odnosno pokušaji da se izvrši dekonstrukcija

etabliranih pripovedačkih modela.

Mladi Kiš zajedno s Mirkom Kovačem, Borislavom Pekićem i

drugima spada u red onih koji u Srbiji i celoj Jugoslaviji nastupaju

da bi se sa svojim specifičnim sredstvima pisanja usprotivili

dominatnoj normi u odnosu na estetski i moralni ideal; oni

najkasnije od sredine šezdesetih godina pojačano izražavaju svoju

sumnju prema objektivnosti društvenih promena u koju se svi u to

vreme zaklinju. Jasno je kao dan da njihovi takođe estetsko

inovativni tekstovi odstupaju od konvencija onih tekstova koji su u

to vreme opšteprihvaćeni u čitavom kulturnom prostoru. Ti tekstovi

znače buntovnost protiv tradiranih uzoraka mišljenja, viđenja i

opažanja. Opažanje i imaginacija se povezuju sa subverzijom

tradicije. Za Kiša to znači da se diferencijalna vrednost njegovih

dela vidi i u načinu mišljenja, i u pripovedačkim uzorcima, koje će

on „obezgraničiti". Taj fenomen je bio jedan od razloga što smo

našoj konferenciji o Kišu koja je održana u Wittenbergu, rodnom

mestu reformatora Martina Luthera, u julu 1999. godine, dali

naslov: Obezgraničene reprezentacije – narušeni realiteti: Danilo

Kiš između etike, književnosti i politike. Svestan opšteprihvaćene

konstatacije Valtera Benjamina po kojoj je kanon uvek dokumenat iz

istorije pobednika čime on još jednom potvrđuje ovu istoriju, sad na

nivou kulture, Kiš je svestan da je breme umetnika koji piše protiv

kanona dvostruko: ono je i problem izraza i problem načina

mišljenja.

Ako je Wittgenstein svojevremeno u svom delu „Tractatus logico-

philosophicus" svima preporučio da se šuti o egzistencijalnim

stvarima jer „o čemu se ne može govoriti, o tome se mora šutjeti",

onda je Kiš taj koji će stalno prakticirati „prelaženje granice".

Početak toga beleži autobiografski motivisana porodična trilogija

„Bašta, pepeo" (1965), „Rani jadi" (1969) i „Peščanik" (1972).

Kišova literatura je usmerena na jedan tragični fenomen, na

misteriozno iščezavanje ljudi koje on sam označava kao jezgro svoje

literature. U pomenutoj trilogiji on taj fenomen egzemplificira,

rekonstruiše i demitologizira u koncentraciji na figuru oca Eduarda

Sama odnosno E.S. Diferencirani pripovedački postupci za

rekonstrukciju izgubljenog sveta u celini kao i pojedinaca koji žive u

njemu, mogu nam služiti kao uputa za to kakva se diferencirana

pitanja u ovom korpusu tekstova pokreću. Najkraće formulisano, to

je pitanje Kišove reprezentacije istorije putem priča, pitanje

reprezentacije toga što se zapravo ne da reprezentirati (prikazati),

pitanje zalaganja za ono što je neizrecivo (treba podsetiti na Kišov

pojam Po-Etike = Etika i poetika), sasvim konkretno, to je i pitanje

mogućnosti da se prikaže holokaust.

Doskočiti istoriji za Kiša znači tragati, tragati pomoću

malobrojnih, veoma ličnih uspomena kao što su fotografije i

razglednice kao predmeti koji motivišu na dalje traganje. „Sakupiću

dakle na gomilu sve te razglednice, tu epohu punu starinskog sjaja i

romantičnosti, pomešaću svoje karte, zatim ću ih razvijati u

pasijansu za čitaoce koji vole pasijans i opoj, koji vole žarke boje i

vrtoglavicu,"9, govori u romanu „Bašta, pepeo" pripovedač Andreas.

Karte se uvek mogu na nov način pomešati.; polagati ih na sto znači

uspostavljati stalno nove kombinacije i konstelacije. Pasijans znači

traganje za izvesnim poretkom u opisima stvari i stanja; to je ritual

koji treba smiriti čoveka da bi se oslobodio straha.10

Istorija koja treba da se rekonstruiše postaje eksperiment, a tom

prilikom se ispituju razne mogućnosti reprezentacije. Tamo gde

prilikom sastavljanja fragmenata (tj. dokumenata i svedočanstava iz

pamćenja preživelih) ostaju prazna mesta, ostaće fantazija kao ono

sredstvo koje će ih odstraniti. Kiš daje fantaziji istu vrednost kao i

autentičnom dokumentu. Poznato je da se ovaj autor vehementno

suprotstavio pokušajima da se iskoristi užas kao takav, što je

najčešće povezano tako da se stalno nižu reči kao što su Aušvic i

holokaust. On u prvi plan stavlja indirektno kazivanje o tim stvarima

i „tehniku pisanja". Njegove slike o istoriji postaju rad na formi koja

pomoću metafora i lanaca asocijacija dobija svoju relevantnost, i to

bez „eksploatacije brojeva mrtvih".11

Singerica drnda kao vozovi (o plaču nevidljivih vozova bilo je reči

već u romanu „Mansarda"); žuta zvezda koja se prišiva na toj

mašini, vodi užurbanim pripremama na put i prinudnim putovanjima

koja će „pored jednog slepog koloseka"12 za porodicu Sam značiti

ukidanje svake iluzije. Ove slike vozova i koloseka apeliraju na

ikonografsko pamćenje, upućuju na istoriju deportacija 20. veka.13

Tragovi Eduarda Sama, penzionisanog inspektora železnice, koji je i

sam autor jednog mesijansko-revolucionarnog reda vožnje, gube se

zbog jednog drugog reda vožnje. A taj je ekstremno ciničan, njegova

zadnja stanica zove se uništenje.

U „Peščaniku" se vidovi traganja dalje radikaliziraju. Polazi se od

jednog jedinog dokumenta u obliku autentičnog pisma oca E.S. Za

autorov uporan i istovremeno strpljiv posao iskopavanja i oprezno

približavanje mogućoj stvarnosti putem različitih pripovedačkih

postupaka i stilova, stoji naslovna metafora „peščanik" čiji se

značenjski potencijal, uostalom, doslovnim nemačkim prevodom kao

Sanduhr (peščani sat) ne može ekvivalentno izraziti.

„Peščanik" stoji za panonske peščare, arheološke iskopine,

peščane dine i najzad za klepsidru. Drukčije rečeno: To

podrazumeva traženje tragova na tlu panonskog mora, geografsko

određivanje mesta u obliku metafore.

„Biti savremenik dvaju sistema opresije, dveju krvavih istorijskih

zbilja, dvaju sistema logora uništenja duše i tela a da se pri tome u

mojim knjigama pojavljuje samo jedan od njih (fašizam), dok se

drugi (staljinizam) previđa po sistemu psihološke slepe mrlje – ta

opsesivna intelektuanlna ideja, ta moralna i moralistička mora

pritiskala me je u poslednje vreme takvom silinom da sam morao da

pribegnem tom‚ puštanju lirske krvi na žili-kucavici..."14

Ovo je citat iz Kišove knjige „Čas anatomije". Razumeti ga treba

u kontekstu te knjige koja je svakako izazvala najveću polemiku u

Jugoslaviji posle 1945. godine. Naime, imam u vidu „Grobnicu za

Borisa Davidoviča". Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti iz

1976. Objavljivanje te knjige sledila je neverovatna kampanja

klevetanja autora i jedna fatalna sudska parnica.15 Ceo taj konflikt

je dokumentarisao B. Krivokapić u knjizi sa drastičnim naslovom

„Treba li spaliti Kiša" (1980). Ipak, bez obzira na sve, u knjizi „Crna

knjiga. Cenzura u Jugoslaviji 1945-91"16 uzaludno ćemo tražiti Kiša

i podatke o toj aferi. U vremenskom kontekstu sedamdesetih godina

Kišovu knjigu treba razumeti kao oštru kritiku javne svesti, koja nije

vezana samo za jednu zemlju. Kiš, koji je kao lektor mnogo godina

boravio u Francuskoj, nije mogao prećutati svoj gnev o ponašanju

mnogih levih intelektualaca koji jednostavno nisu želeli primiti na

znanje postojanje sovjetskih logora jer to „nije (se) nikako uklopilo u

njihove olako stvorene šeme, stoga su pokušali da zažmure pred

stvarnošću, i da tu činjenicu ne uzmu u obzir."17

U sedam jednako strukturiranih novela od kojih šest, između

ostalog, govore o jevrejskim revolucionarima, čiji se tragovi

tridesetih godina gube u Sovjetskom Savezu, Kiš koristi sav

instrumentarij koji pruža savremena proza: služi se tuđim načinima

govora, ređa ih, poseže za književnim i dokumentarnim materijalom

koji već postoji da bi to kombinacijom, pregrađivanjem, parafrazom

i poetskom imaginacijom spojio u novu realnost. Za njenu skladnost

odnosno uverljivost Kiš ne može i ne želi jamčiti; materijal koji je

dala do tada zvanična istoriografija, kombinira se sa iskustvom

tuđeg individualnog sećanja; katkad se sve ironično stavlja jedno

nasuprot drugom. Ovde se Kiš svesno ugleda u Borgesa, ali u

polemičkoj nameri: „Ono što kritika nije zapazila u Grobnici za B.D.,

ma koliko to bilo, čini mi se, evidentno, jeste činjenica da su ovde

izvesni tehnički prosedei, "borhesovski", upotrebljeni na materijalu

na izgled neprimerenom borhesovskom načinu: na fabulama od

istorijske, čak političke relevantnosti, i da su borhesovski solipsizam

i metafizička vanvremenost (kao program) zamenjeni tom

istoričnošću i političnošću, i time je stvoren, ..., jedan na izvestan

način nov književni pristup realnosti."18 Drugim rečima: njegova

verzija Sveopšte istorije beščašća je totalitarističko groblje na kojem

je 20. vek sahranio svoje ideale.19 On je, dakle, Borgesove fikcije

proširio za onu političko-istorijsku dimenziju. U tom trenutku se Kiš

zaista angažira kao homo politicus, ali i kao poet, kao čovek od

pera. Ulogu arhivara savremene istorije on će preuzeti 1989.

godine. Tada će menjati medij; zajedno sa rediteljem Aleksandrom

Mandićem će praviti dokumentarnu televizijsku seriju o Golom

otoku koja je 1990. emitovana i na Sarajevskoj televiziji.

Boris Davidovič Novski, protagonista naslovne novele

„Grobnice", uhapšen je 1930., posle svog uzbudljivog ranijeg života,

na vrhuncu karijere kao narodni komesar za veze i komunikacije.

Uhapšen je pod lažnom optužbom. U vlažnoj kamenoj ćeliji, zvanoj

psetarnik, počinje brutalan proces mrvljenja jedne ličnosti koji će

potrajati. U ovoj epizodi Kiš posebno naglašava prikazivanje odnosa

između islednika Fedjukina i njegove žrtve Novskog. Oba se cenkaju

oko toga kako formulisati priznanje krivice, za koje oba čoveka

znaju da je veoma daleko od istine. U knjizi se nalazi sledeći

komentar: „Obojica su, najzad, verujem, delovala iz razloga koji su

prevazilazili sebične i uske ciljeve: Novski se borio da u svojoj smrti,

da u svom padu, sačuva dostojanstvo ne samo svog lika, nego i lika

revolucionara uopšte, a Fedjukin je nastojao da u svom traganju za

fikcijom i za uslovnostima sačuva strogost i doslednost

revolucionarne pravde i onih koji tu pravdu dele; jer bolje je da

strada takozvana istina jednog jedinog čoveka, jednog sićušnog

organizma, nego da se zbog njega dovedu u pitanje viši principi i

interesi."20

Istorija teksta priznanja demonstrira na pojedinačnom primeru

inscenaciju istorije; ona pokazuje na ovom slučaju, kao i na ostalim

dobro izabranim primerima koji se mogu naći u knjizi, da nizašta

nema apsolutno pouzdanih činjenica. Opreka između onoga što se

zaista desilo i onoga što je konstruisano, teško se da razrešiti, bez

obzira na to što reference koje se nalaze u tekstu kao i signali

intertekstualnosti (između ostalog i oni iz knjige „7000 dana u

Sibiru" Karla Štajnera) jasno upućuju na to da autorova namera nije

apstrahiranje od istorijskog.

„Psi i knjige" – novela koja sledi odmah za „Grobnicom" deluje

kao projekcija naslovne novele što na kraju krajeva vodi čitaoca do

zaključka da staljinizam treba razumeti kao ponovljenu istoriju u

kompleksnoj razvojnoj liniji totalitarnih sistema.

Baruh David Nojman, Jevrejin iz Tuluza, 1330. pred inkvizicijom

priznaje svoj greh koji se sastoji u tome da se vratio jevrejstvu,

pošto je za vreme velikih pogroma bio prešao u katolicizam, od

straha da ne bude ubijen. U jednoj od mnogobrojnih napomena

pripovedač tvrdi da je biografija Nojmana „zapravo prevod trećeg

poglavlja inkvizitorskog registra"21, čiji se rukopis čuva u

Vatikanskoj biblioteci u Rimu. Ova novela, koja razbija vremenski

okvir 20. veka, prelazi u alegoriju koja svedoči o tome kako

pojedinac reaguje u kandžama nadmoćne ideologije koja u ime

„istorijske nužnosti" ne razmišlja o načinu i o sredstvima kako da tu

„nužnost"ostvari.

Realizacijom transtekstualnih veza oba teksta stupaju u dijalog

koji vodi razbijanju mita o vremenu koje nadire. Štoviše, pripovedač

čak izražava svoj osećaj o cikličnom kretanju vremena. Ovome,

uostalom, odgovara i univerzalistička dijagnoza vremena koju je Kiš

dao u jednom od svojih poslednjih razgovora kad je rekao da je u

principu ubeđen u to da se istorija realizira kao kob koja se

neprestrano ponavlja u stravi i užasu.22

Specifično gledište koje je Kiš izabrao za razbijanje stvarnosti, za

razbijanje postojećih diskursa – a to je od presudnog značaja - kao i

razbijanje (re)konstruisanih realiteta na metafikcionalnoj ravni, ne

drži se opšteg kanona nego razvija svoj sopstveni. Ako se „ovome

ulazi u trag, dela se otkrivaju" kaže se u knjizi „Ethik der

Ästhetik"23 (Etika estetike) iz 1994. godine. S obzirom na „slučaj

Kiš", zvanični predstavnici kulturne politike kao i mnogi autori imali

su svoje probleme s takvim postupkom. Zbog neoznačenih citata i

navodnog falsifikovanja istoriografskih tekstova, kao i

dokumentarnih izvora, autor je okrivljen da je izvršio plagijat.

Mnogo kasnije je došlo na videlo to čega je Kiš bio svestan od samog

početka afere, naime, da temelj tog konflikta nije bio tek samo slabo

razumevanje pluraliteta paradigmi u književnoj reprezentaciji

istorijskog događaja i istoriografije. U avgustu 1989. godine Kiš se

još jednom vratio toj kontroverzi i istakao politički aspekt kampanje:

„U laži-memoarima jednog od ondašnjih najviših partijskih

funkcionera, doslovno stoji ovo: „Pročitao sam knjigu D. Kiša

Grobnica za Borisa Davidoviča, koju je kritika mnogo hvalila i

pozitivno ocenjivala. Ne dopada mi se, ni kao literatura (iako u tom

pogledu nije bez vrednosti), a ni po opredeljenjima koje zastupa.

Njegov antistaljinizam je ravan antisocijalizmu. Osim toga, ona je

opterećena i veoma prisutnim cionizmom (čini mi se)."24

Kišova etika obavezuje na ono što on individualno kao pisac

smatra istinitim i relevantnim. On stvara bez uvažavanja

odgovarajućih zvaničnih diskursa u Jugoslaviji. Međutim, vladajuća

se kultura pokazuje kao premalo senzibilna za razlike kao realan

preduslov za toleranciju. U polemičkoj i krajnje višeslojnoj knjizi

„Čas anatomije" on zbog svega toga izražava svoje mišljenje ne

samo o svojoj poetici i o sumnjivim strategijama svojih protivnika

nego i – kao što je to radio već početkom sedamdesetih godina – o

nacionalizmu. Označava ga kao kolektivnu i individualnu paranoju,

kao ideologiju banalnosti i kao totalitarnu ideologiju. Pošto je on

oduvek bio senzibilan posmatrač pomenutih negativnih pojava u

Jugoslaviji, možemo njegovu metaforičku karakterizaciju sebe, kao

„zadnjeg jugoslovenskog pisca", uzeti kao demonstrativnu. 1979.

godine Kiš odlazi za Pariz; otad živi u nekoj vrsti progonstva à la

Joyce, da parafraziram njegovu životnu saputnicu Mirjanu

Miočinović, a to znači u dobrovoljnom progonstvu. Poznato je da je

Kiš bio ubeđen da ljudi – bez obzira na nagrade i priznanja - nisu

razumeli njegovu literaturu. Znao je, kako kaže Mirjana Miočinović,

da je to bila posledica dve stari: njegovog književnog rukopisa koji

nije imao dodirne tačke s narativnim standardima ostale proze u

Jugoslaviji, i njegovih tema koje ne nose ona obeležja na osnovu

kojih bi autor bio bez problema označen kao nacionalni autor. Ova

razmišljanja Mirjane Miočinović su po mom mišljenju bitna u mnogo

čemu. Češki autor Milan Kundera je tek nedavno slikama razjasnio

ovaj opšti problem. On tumači sve ove tzv. male nacije s njihovim –

kako drugi smatraju – nepristupačnim jezicima kao porodice i govori

o tome da „svi (i kritika, i istoriografija, i sopstveni zemljaci) nju,

(umetnost, A.R.) lepe na veliku nacionalnu porodičnu fotografiju i ne

puštaju je odande."25 Ali, ipak je (i to ne samo po Kunderi) znanje

modernog romana u celom svetu, tj. poznavanje velikog konteksta

ono odlučujuće za shvatanje novog.26 Kiš se klonio takvog umetanja

u ovu „porodicu". U svojim „Varijacijama na srednjoevropske teme"

(1986) govori o kulturnim tradicijama Srednje Evrope koje su mu

bliske; njegove teorijske refleksije kao i specifični signali unutar

njegovih dela ukazuju na to da se „prisustvo kulture"27 iz njegove

perspektive uspostavlja baš pomoću onog velikog konteksta koji se

zove svetska literatura. G. Konrad govori o zajedničkom moralnom

jeziku preko kojeg je čovečanstvo povezano. I on ga vidi u svetskoj

književnosti.28

Godine 1983. Kiš objavljuje svoju „Enciklopediju mrtvih", koja je

za mene još jedan dokaz autorovog majstorstva lirskog

komprimiranja metafizičkih tema. U toj knjizi izmeštanje

intelektualca Kiša dostiže svoj vrhunac.

U Parizu gde mu je, slično Nabokovu koga je mnogo poštovao,

ostao jedino jezik, Kiš je uporno težio svom starom idealu

enciklopedije, i to jedne koja bi svim božjim stvorenjima garantovala

isti status za večnost, zato što „svaki (je) čovek zvezda za sebe, sve

se događa uvek i nikad, sve se ponavlja beskrajno i neponovljivo."29

U jednoj krajnje zanimljivoj novoj knjizi poznatog stručnjaka

Aleide Assmann pod naslovom „Erinnerungsräume. Formen und

Wandlungen des kulturellen Gedächtnises" (Prostori sećanja. Oblici

i mene kulturnog pamćenja) govori se upravo o tim arhivima za

pamćenje pojedinca, arhivima koje treba shvatiti kao "protiv-

pamćenje", jer se odnose na ono što se obično ne nalazi u arhivima

kao institucijama. Jedan njen primer je takođe i knjiga Danila Kiša.

Neka mi bude dozvoljeno da citiram jedan odlomak koji se odnosi na

"Enciklopediju mrtvih": "Brižljiva ars memorativa ovih knjiga mrtvih

fantastičan je projekat. Artikuliše potrebu koju ne može i ne treba

ostvariti nijedna kultura: Sećanje, slava, pamćenje za svaki

proživljeni život. Time se negira kulturna i psihička neophodnost

zaborava.... Čitaoci pripovetke "Enciklopedija mrtvih" će sve to

čitati kao kontrafaktsku enciklopediju zaborava i uzeće sa sobom

čulni okus bogatstva i punoće celog jednog života, ne-arhivisanog

života, kao nečeg što se ne da pohraniti."30 U njegovoj prozi ništa

nije zanemareno, ..., „sve je tu "bogovski izmešano", ostajući i dalje

prepoznatljivo, sa svojom bojom, svojim individualnim obeležjima,

sa svojom putanjom od cvetanja do propadanja, sa svojim, uprkos

prolaznosti, neizbrisivim tragovima."31

Postmoderno je Kišovo pripovedanje utoliko što je dekonstrukcija

konvencionalne poetike romana putem fragmentarizirajućih i

mistificirajućih strategija, putem oprečnih, faktičkih i mogućih

stavova daleko od jednoznačnih ukazivanja na određena značenja,

očita. Međutim, takođe njegove rane pesme se za mene aktiviraju

ne samo kao postmoderne instalacije u rečima, nego kao poetizacija

svakodnevice, kao poetizacija onog što zapravo znači život. Tu je on,

uostalom, sličan ruskom autoru Ilju Kabakovu. U tom pogledu je

Kišovo delo svakako više od „semantičke igre s onu stranu dobra i

zla"32, više od pokušaja da se stvara jedan samoreferencijalni

umetnički svet i da pri tome ostane. Zar nije štoviše tako da se

delotvornost Kišove umetnosti razvija iz napetog odnosa između

„umetničke imaginacije, oblikovanja i neke tamo izvršene

transformacije životno-društvenog iskustva, kao i – na kraju -

fantazije"?33

Ovo poslednje neka malo ostane za razmišljanje.

Međutim, ima nešto što je svakako van sumnje: Kiš se celog svog

života borio za novi model kulture.

Oktobar 1999.

GROBNICA ZA BORISA DAVIDOVIČA

Uspomeni Leonida Šejke

Istorija ga je sačuvala pod imenom Novski, što je, nema sumnje,

samo pseudonim (tačnije rečeno: jedan od njegovih pseudonima).

No ono što odmah izaziva sumnju jeste pitanje: da li ga je istorija

zaista sačuvala? U Granatovoj Enciklopediji i njenom aneksu među

dvesta četrdeset i šest autorizovanih biografija i autobiografija

velikana i pratilaca revolucije njegovog imena nema. Hopt u svom

komentaru pomenute Enciklopedije zapaža da su sve značajnije

ličnosti revolucije tu zastupljene i jedino žali »začuđujuće i

neobjašnjivo odsustvo Podvojskog«. Međutim, ni on ne pravi ni

najmanju aluziju na Novskog, čija je uloga u revoluciji u svakom

slučaju značajnija od uloge onog prvog. Tako je, na začuđujući i

neobjašnjiv način, taj čovek koji je svojim političkim principima dao

značenje jednog rigoroznog morala, taj žestoki internacionalista,

ostao zabeležen u hronikama revolucije kao ličnost bez lica i bez

glasa.

Ovim tekstom, makoliko fragmentarnim i nepotpunim, pokušaću

da oživim uspomenu na čudesnu i protivurečnu ličnost Novskog.

Izvesne praznine, pogotovu one koje se odnose na najznačajnije

razdoblje njegova života, razdoblje same revolucije i godine koje joj

neposredno slede, mogu se objasniti istim onim razlozima koje

navodi pomenuti komentator u vezi sa ostalim biografijama: njegov

se život posle 1917. meša sa javnim životom i postaje »deo istorije».

S druge strane, kao što kaže Hopt, ne smemo smetnuti s uma da su

te biografije bile pisane krajem dvadesetih godina: odatle u njima

značajne praznine, diskrecija i hitnja. Predsmrtna hitnja, dodajmo.

Stari su Grci imali jedan poštovanja dostojan običaj: onima koji

su izgoreli, koje su progutali vulkanski krateri, koje je zatrpala lava,

onima koje su rastrgle divlje zveri ili proždrli morski psi, onima koje

su razneli lešinari u pustinji, gradili su u njihovoj otadžbini

takozvane kenotafe, prazne grobnice, jer telo je vatra, voda ili

zemlja, a duša je alfa i omega, njoj treba podići svetilište.

* * *

Nakon božića 1885, Druga je carska konjička regimenta zastala

na zapadnoj obali Dnjepra da predahne i da proslavi Bogojavljenje.

Knez Vjazemski — u činu konjičkog pukovnika! — izronio je iz

ledene vode Hristovo znamenje u vidu srebrnog krsta; pre toga su

vojnici razbili debelu koru leda dinamitom u dužini od nekih

dvadeset metara; voda je imala boju čelika. Mladi je knez Vjazemski

odbio da mu vežu konop oko struka. Prekrstio se i zagledao svojim

plavim očima u vedro zimsko nebo, zatim je skočio u vodu. Njegov

izlazak iz ledenih virova bio je proslavljen puščanom salvom, a zatim

pucanjem šampanjskih zapušača u oficirskoj improvizovanoj kantini

smeštenoj u zgradi osnovne škole. Vojnici su takođe dobili svoje

praznično sledovanje: po sedamsto grama ruskog konjaka: lični dar

kneza Vjazemskog Drugoj konjičkoj regimenti. Pilo se do kasno

popodne, a slavlje je počelo odmah posle bogosluženja koje je

održano u seoskoj crkvi. Jedino David Abramovič nije prisustvovao

službi božjoj. Tvrde da je za to vreme čitao Talmud, ležeći u toplim

jaslama u konjušnici, što mi se, zbog obilja literarnih asocijacija, čini

sumnjivim. Neko je od vojnika primetio njegovo odsustvo i krenuše

da ga potraže. Našli su ga u pojati (po nekima u konjušnici) sa

nedirnutom bocom konjaka kraj sebe. Naterali su ga silom da popije

piće koje mu je bilo podareno carskom milošću, zatim ga svukoše do

pojasa, da ne bi skrnavili uniformu, i počeše ga šibati knutom.

Najzad ga, onesvešćenog, vezaše za konja i odvukoše do Dnjepra.

Na mestu gde je bio razbijen led, već se bila uhvatila tanka kora.

Gurnuše ga u ledenu vodu, držeći ga vezanog oko struka konjskim

uzdama da ne potone. Kad su ga najzad izvukli iz vode, pomodrelog

i polumrtvog, sasuše mu ostatak konjaka u usta i, držeći mu srebrni

krst iznad čela, zapevaše u horu: Plod čreva tvojego. Predveče su

ga, pod visokom temperaturom, preneli iz konjušnice kod seoskog

»učitelja« imenom Solomon Melamud. Rane na leđima nesrećnog

redova mazala je ribljim uljem šesnaestogodišaja Melamudova kći:

pre nego što će da krene za svojom jedinicom, koja je već izjutra

pohitala da uguši neku pobunu, David Avramovič, još uvek u

groznici, zakle joj se da će se vratiti. Obećanje je održao. Iz ovog

romantičnog susreta, u čiju autentičnost izgleda nema razloga da se

sumnja, rodiće se Boris Davidovič koji će ući u istoriju pod nazivom

Novski. B. D. Novski.

U policijskim arhivima Ohrane zapisane su tri godine rođenja:

1891, 1893, 1896. To nije samo posledica lažnih dokumenata kojima

su se služili revolucionari; nekoliko novčića pisani ili popu i stvar bi

bila sređena: dokaz više o korumpiranosti činovništva.

* * *

Sa četiri godine već je znao da čita i da piše; u devetoj, otac ga je

odveo sa sobom u kafanu Saratov, u blizini jevrejske pijace, gde je

za stolom u uglu, kraj porcelanske pljuvaonice, obavljao svoj

advokatski zanat. Tu su navraćali isluženi carski vojnici, riđih

plamenih brada i dubokih ispijenih očiju, kao i konvertirani jevrejski

trgovci iz okolnih bakalnica, u dugim masnim kaftanima i sa ruskim

imenima koja su bila u neskladu sa njihovim semitskim hodom (tri

hiljade godina robovanja i duga tradicija pogroma stvorili su hod

koji je odnegovan u getima). Mali je Boris Davidovič ispisivao

njihove žalbe, jer već bejaše pismeniji od svog oca. Majka mu je

uveče, vele, čitala Psalme, zapevajući. U desetoj godini jedan mu

stari nadglednik imanja priča o ustanku seljaka iz 1846: tegobnu

priču u kojoj knut, sablja i vešala imaju ulogu izvršioca pravde i

nepravde. U trinaestoj, pod uticajem Solovljevog Antihrista beži od

kuće, ali ga u policijskoj pratnji vraćaju sa neke daleke stanice. Tu

nastaje nagli i neobjašnjivi prekid: nalazimo ga na pijaci gde prodaje

prazne boce za dve kopejke, zatim gde nudi krijumčareni duvan,

šibice i limun. Poznato je da je njegov otac u to vreme pao pod

pogubni uticaj nihilista i doveo porodicu na ivicu propasti. (Neki

tvrde da je tome doprinela tuberkuloza, videći valjda u bolesti

simptome nekog podmuklog, organskog nihilizma.)

Sa četrnaest godina radi kao šegrt u mesarnici gde se kolje

košer; kroz godinu i po nalazimo ga gde pere suđe i čisti samovare u

onoj istoj kafani u kojoj je nekad prepisivao žalbe; u šesnaestoj, u

arsenalu municije u Pavlovgradu gde radi na klasiranju topovskih

granata; u sedamnaestoj, u Rigi, kao dokera, kako za vreme

štrajkova čita Leonida Andrejeva i Šeler-Mihajlova. Iste godine

nalazimo ga u fabrici kutija i ambalaže Teodor Kibel gde radi za

dnevnicu od pet kopejki.

U njegovoj biografiji ne nedostaju podaci; ono što zbunjuje jeste

njihova hronologija (koju samo još više otežavaju lažna imena i

vrtoglavo smenjivanje mesta zbivanja.) U februaru 1913. nalazimo

ga u Bakuu kao pomoćnika ložača na lokomotivi; u septembru iste

godine među vođama štrajka u fabrici zidnih tapeta u Ivano-

Vaznesensku; oktobra, među organizatorima uličnih demonstracija

u Petrogradu. Ne nedostaju ni pojedinosti: policija na konjima kako

rasteruje demonstrante sabljama i crnim kožnim bičevima,

junkerskom varijantom knuta. Boris Davidovič, tada poznat pod

imenom Bezrabotni, uspeva da pobegne kroz sporedni ulaz javne

kuće u ulici Dolgorukovska; nekoliko meseci noćiva sa beskućnicima

u gradskom kupatilu koje se renovira, zatim uspeva da uspostavi

vezu sa nekom terorističkom grupom koja sprema atentate

bombama; pod imenom nočnog čuvara pomenutog kupatila (Novski)

nalazimo ga s proleća 1914. sa okovima na nogama na tegobnom

putu ka centralnoj robijašnici u Vladimiru; bolestan i podvisokom

temperaturom. prelazi etape kroz neku vrstu izmaglice; dospevši u

Narim, gde mu skidaju okove sa izmršavelih i nažuljenih gležnjeva,

uspeva da pobegne u ribarskoj barci koju je našao, bez vesala,

vezanu uz obalu; prepustio je barku brzom toku reke, ali je ubrzo

shvatio da se stihija prirode, kao i ljudska stihija, ne pokorava

snovima i proklinjanjima: našli su ga pet vrsta nizvodno gde ga je

izbacio vrtlog; proveo je nekoliko sati u ledenoj vodi, svestan možda

da doživljava reprizu porodične legende: na obali reke još se držala

tanka kora leda. U junu, pod imenom Jakov Mauzer, ponovo je

osuđen na šest godina zbog organizovanja tajnog terorističkog

društva među robijašima; tokom tri meseca u Tomskoj tamnici sluša

krike i oproštajne reči onih koje vode u smrt; u senci vešala čita

tekstove Antonija Labriole o materijalističkoj koncepciji istorije.

* * *

S proleća 1912, u Petrogradu, u otmenim salonima gde počinje

da se govori sa sve većom zabrinutošću o Raspućinu, pojavljuje se

jedan mlad inženjer po imenu Zemljanikov, u svetlom odelu

sašivenom po najnovijoj modi, sa tamnom orhidejom u reveru, sa

mondenskim šeširom, sa štapom i monoklom. Lepog držanja, širokih

ramena, sa bradicom i tamnom gustom kosom, taj se dendi razmeće

svojim poznanstvima, govori o Raspućinu sa podsmehom, tvrdi da je

lični poznanik Leonida Andrejeva. Priča se dalje odvija po klasičnoj

shemi: u početku nepoverijive prema mladom hvalisavcu, dame

počinju da ga saleču svojim pozivima i otkrivaju njegov nesumnjiv

šarm, pogotovu kada je Zemljanikov uspeo da dokaže tačnost makar

jedne od svojih priča: Marja Gregćrovna Popko, žena visokog

carskog činovnika, ugledala ga je jednog dana u predgrađu kako,

sedeći u crnom lakiranom fijakeru, izdaje naređenja nagnut nad

svojim planovima; vest da je Zemljanikov glavni inženjer zadužen za

postavljanje električnih kablova i instalacija u Petrogradu (vest koja

ima i svoju istorijsku potvrdu) samo je doprinela njegovoj slavi i

uvećala broj poziva. Zemljanikov dolazi u crnom fijakeru na

zakazane sastanke, pije šampanjac i priča o bečkom visokom

društvu sa neskrivenim simpatijama i sa nekom vrstom nostalgije,

zatim, tačno u deset, napušta društvo polupijanih dama i seda u

fijaker. Nikad se nisu mogle dokazati opravdane sumnje da

Zemljanikov ima nezakonitu ženu (po nekima i dete) iz visokog

društva, sumnje koje je izgleda i sam pothranjivao svojim redovnim i

naglim odlascima tačno u deset. Mnogi su međutim to smatrali

delom njegove ekstravagancije, pogotovu posle onog čuvenog

ispada kada je napustio salon Gerasimovih u času kada je Olga

Mihajlovna pevala neku svoju ariju; Zemljanikov je pogledao na svoj

srebrni džepni sat i, na opšte zaprepašćenje, napustio koncert, ne

sačekavši kraj tačke.

Iznenadni i nagli nestanci Zemljanikova iz sveta i života

petrogradskih salona nisu čudili nikog: bilo je poznato da

Zemljanikov u svojstvu glavnog inženjera često putuje u

inostranstvo: dužnost koja mu je utoliko lakše padala što je tim

povodom mogao obnoviti svoju garderobu nekim pomodnim

detaljem i doneti, uz prigodan poklon, i neku novu priču o

mondenskom životu izvan Rusije. Tako je njegov izostanak sa jedne

čuvene salonske zabave s jeseni 1913. mogao izazvati samo žaljenje,

tim pre što je Zemljanikov bio potvrdio telegramom svoj dolazak. Ali

ovoga puta njegovo je odsustvo potrajalo malo poduže i već se

moglo s pravom smatrati da je prisustvo Zemljanikova u

petrogradskim salonima bila samo kratka sezonska priča, jedna od

onih koje doživljavaju tužnu slavu naglog zaborava. (Njegovo je

mesto zauzeo jedan lep mlad kadet koji je donosio sveže vesti sa

dvora, iz neposredne blizine Raspućina, i koji, za razliku od

Zemljanikova, nije imao nikakvih obaveza i ostajao je da zabavlja

društvo do rane zore.) Zaprepašćenje je bilo utoliko veće kada je

ona ista Marja Gregorovna Popko, koja je izgleda volela poput kakve

kraljice da obilazi grad kočijama, otkrila u ulici Stolpinska među

premrzlim i izgladnelim robijašima koji metu ulicu jedno lice koje joj

se učinilo poznatim. Prišla mu je i spustila mu u ruku milostinju; nije

bilo sumnje, to bejaše Zemljanikov.

Tako se duh inženjera Zemljanikova ponovo vratio u salone i

na trenutak zapretio slavi Raspućina. Nije bilo teško utvrditi neke

činjenice: Zemljanikov je koristio svoja česta putovanja u

inostranstvo u sasvim nelojalne svrhe; pri njegovom poslednjem

povratku iz Berlina, u crnim kožnim koferima, ispod svilenih košulja

i skupocenih odela, pogranična je policija otkrila pedesetak

brauninga nemačke proizvodnje. No ono što Marja Gregorovna nije

mogla znati i na šta je trebalo čekati nekih dvadeset godina (to jest

dok se otkriju arhivi Ohrane koje je ukrao ambasador Malakov)

izaziva mnogo veće zaprepašćenje: da je Zemljanikov bio

organizator i jedan od učesnika čuvene »eksproprijacije«

poštanskog furgona, kada je nekoliko miliona rubalja dospelo u ruke

revolucionara, da je, osim zaplenjenih brauninga, u tri navrata

prenosio u Rusiju eksploziv i oružje; da je kao urednik Istočne Zore,

štampane na cigaretpapiru u tajnoj štampariji, lično donosio u

svojim crnim koferima matrice od kaučuka, vrlo nepodesne za

rukovanje; da su spektakularni atentati u poslednjih pet-šest godina

bili njegovo delo: ti se atentati mogu razlikovati od svih drugih:

bombe proizvedene u tajnoj radionici Zemljanikova imale su takvu

razornu moć da su svoje dobro odabrane žrtve pretvarale u gomilu

krvavog mesa i polomljenih kostiju; da je zbog svog arogantnog

držanja (bez sumnje glumljenog) bio omrznut među radnicima koji

su mu bili povereni; da je, po sopstvenom priznanju, sanjao da stvori

bombu veličine oraha i ogromne razorne moći (ideal kojem se, kažu,

bejaše opasno približio); da ga je policija, posle atentata na

guvernera fon Launica, smatrala mrtvim: tri su svedoka potvrdila da

glava izložena u posudi sa alkoholom pripada Zemljanikovu (trebalo

je da se pojavi demonski Azef pa da se utvrdi da glava u špiritusu,

već pomalo smežurana, nije identična sa »asirskom lobanjom«

Zemljanikova); da je bežao dva puta iz zatvora, a jednom sa robije:

prvi put je probio sa drugovima zid na zatvorskoj ćeliji, a drugi put

je nestao za vreme kupanja u odeći nadglednika koji je ostao go; da

je posle poslednjeg hapšenja, dospeo u jevrejskim taljigama preko

granice poznatim Vilkomirskim krijumčarskim putem, preobučen u

putujućeg trgovca; da je živeo sa lažnim pasošem na ime M. V.

Zemljanikov, a da mu pravo ime bejaše Boris Davidovič Melamud

iliti B.D. Novski.

Posle jedne vidne praznine u izvorima kojima se služimo (i

kojima nećemo opterećivati čitaoca, kako bi mogao imati prijatno i

lažno zadovoljstvo da je u pitanju priča koja se obično, na sreću

pisaca, izjednačava sa moći fantazije), nalazimo ga u ludnici u

Malinovsku, među teškim i opasnim ludacima, odakle, preobučen u

gimnazijalca, beži biciklom u Batum. Nema sumnje, ludilo je bilo

simulirano, uprkos potpisu dvojice eminentnih lekara: toga je

svesna i policija koja vodi na spisku i ovu dvojicu lekara kao

simpatizere revolucionara. Njegov dalji put je manje-više poznat:

jednog ranog septembarskog jutra hiljadu devetsto trinaeste, u

samo svitanje, Novski se ukrcava u brod i skriven među tonama jaja

dospeva, preko Konstantinopolja, u Pariz; tu ga danju nalazimo u

ruskoj biblioteci u Aveniji Goblen i u muzeju Gime, gde studira

filozofiju istorije i religije, a uveče u Rotondi, na Monparnasu, sa

čašom piva u ruci i »sa najlepšim šeširom kakav se mogao naći u to

vreme u Parizu«. (Ova aluzija Brusa Lokarta na šešir što ga je u to

vreme nosio Novski nije međutim lišena političkog konteksta:

poznato je da je Novski bio funkcioner moćnog sindikata jevrejskih

šeširdžija u Francuskoj.) Posle objave rata nestaje sa Monparnasa i

policija ga nalazi u vinogradima u blizini Monpeljea u sezoni berbe

sa korpom zrelih grozdova u naručju: staviti mu lisice ovoga puta

nije bilo teško. Da li je Novski pobegao u Berlin ili je bio proteran,

nije nam poznato. Zna se međutim da u to vreme sarađuje u

socijaldemokratskom Neue Zeitungu i u Leipziger Volkszeitungu

pod pseudonimima B. N. Dolski, Parabellum, Viktor Tverdohljebov,

Proletarski, N. L. Davidovič, i da piše, između ostalog, svoj čuveni

prikaz na delo Maksa Šipela: Istorija proizvodnje šećera. »Bio je«,

beleži austrijski socijalist Oskar Blum, »neka čudna mešavina

amoralnosti, cinizma i spontanog entuzijazma za ideje, knjige,

muziku i ljudska bića. Ličio je, rekao bih, na nešto između profesora

i bandita. Ali njegov intelektualni brio bio je izvan svake sumnje. Taj

virtuoz boljševičkog žurnalizma znao je da vodi razgovore koji su

bili isto toliko puni eksploziva koliko i njegovi uvodnici.« (Ova nas

reč navodi na smelu pomisao da je O. Blum mogao biti upoznat sa

tajanstvenim životom Novskog. Ukoliko nije reč o slučajnoj

metafori.) U Berlinu, u vreme objave rata, dok su radnici pozvani

pod zastavu izgledali kao aveti, a kabarei u gustom dimu cigara

odjekivali ženskom vriskom i dok je topovsko meso pokušavalo da

uguši u pivu i šnapsu svoje sumnje i svoja očajanja, Novski je bio

jedini koji u toj evropskoj ludnici nije izgubio glavu i koji je imao

jasnu perspektivu, dodaje Blum.

Jednog svetlog jesenjeg dana dok ruča u salonu čuvenog

alpskog sanatorijuma Davos, gde leci svoje bolesne živce i načeta

pluća, i gde ga je posetio jedan od članova Internacionale, imenom

Levin, prilazi im doktor Grinvald, Švajcarac, učenik i prijatelj Junga,

autoritet u svojoj oblasti. Razgovor se vodi, po svedočenju

pomenutog Levina, o vremenu (sunčani oktobar), o muzici (povodom

nedavnog koncerta neke bolesnice), o smrti (bolesnica je sinoć

ispustila svoju muzikalnu dušu). Između mesa i kompota od dunja

koje im donosi livrejisani kelner u belim rukavicama, doktor

Grinvald, izgubivši nit razgovora, kaže svojim nazalnim glasom, tek

da bi prekinuo mučno ćutanje koje je na trenutak zavladalo: »U

Petersburgu je neka revolucija.« (Pauza.) Kašika u ruci Levina je

zastala; Novski se trže, zatim krenu rukom prema svojoj cigari.

Doktor Grinvald oseća izvesnu nelagodnost. Trudeći se da da svom

glasu izraz najveće ravnodušnosti, Novski pokušava da smiri

drhtanje: »Molim? A gde ste to čuli?« Doktor Grinvald, kao da se

izvinjava, kaže da je tu vest video jutros u gradu, izloženu u

vitrinama telegrafskih agencija. Ne sačekavši kafu, samrtno bledi,

Novski i Levin napuštaju hitro salon i odlaze taksijem u grad. »Čuo

sam kao u bunilu«, beleži Levin, »žamor koji je dopirao iz salona i

ciliktanje srebrnog escajga, nalik na praporce, i video kao kroz

izmaglicu jedan svet koji je ostao za nama i koji je nepovratno tonuo

u prošlost kao u mutnu vodu.«

Neka svedočenja upućuju nas na zaključak da je Novski,

ponesen valom nacionalnog oduševljenja i ogorčenja, vest o primirju

primio, uprkos svemu, kao udarac. Levin govori o nervnoj krizi, a

Majsne-rova prelazi preko tog razdoblja sa saučesničkom hitnjom.

Izgleda međutim da je Novski ipak bez većeg otpora ispustio iz ruke

svoju brzometnu mauzerku, a u znak pokajanja spalio, kažu, nacrte

svojih ofanzivnih bombi i plamenobacača sa dometom od nekih

sedamdeset metara i prešao u redove internacionalista. Neumornog

i svud prisutnog, uskoro ga nalazimo među pobornicima Brestlitov-

skog mira gde deli propagandne letke antiratne sadržine i gde

vatreno agituje među vojnicima, stojeći na -sanducima topovskih

granata, uspravan kao spomenik. U ovom brzom i tako reći

bezbolnom preobraćanju Novskog najveću je ulogu odigrala izgleda

jedna žena. U hronikama revolucije zabe-leženo je njeno ime:

Zinaida Mihajlovna Majsner. Izvesni Lav Mikulin, koji je imao

nesreću da se zagleda u nju, ocrtava njen portret recima kao

urezanim u mramor: »Priroda joj je dala sve: inteligenciju, talenat,

lepotu.«

U februaru 1918. vidimo ga u žitorodnim predeli-ma Tule,

Tambova i Orela, na obalama Volge, u Harkovu, odakle pod

njegovim nadzorom kreću konvoji blokiranog žita ka Moskvi. U

crnoj kožnoj odeći komesara, sa sjajnim čizmama i sa kožnom

šapkom bez oznake čina, isrpaća konvoje držeći ruku na mauzeru

sve dok poslednja lađa ne nestane u maglenoj daljini. Maja sledeće

godine oblači kamuflažnu uniformu i postaje slobodan strelac u

pozadini Denjikina. Strahovite eksplozije na jugozapadnom sektoru

fronta, eksplozije koje se događaju tajanstveno i iznenadno,

ostavljajući za sobom klanicu, nosile su pečat Novskog, kao što

rukopis nosi pečat majstora. Krajem septembra, na torpiljerki

Spartak na kojoj se vije crvena zastava, Novski kreće u Ravelu na

izviđanje; iznenadno, brod naleće na jaku englesku eskadru od

sedam lakih brodova naoružanih topovima od 25 mm; torpiljerka

zaokreće i jednim vratolomnim manevrom, pod okriljem noći koja se

spušta, uspeva da se domogne Kronštata. Ako je verovati

svedočenju kapetana Olimskog, za ovo srećno spasenje posada

torpiljerke treba da zahvali pre lukavstvu jedne žene, Zinaide

Mihajlovne Majsner, nego prisustvu Novskog: ona je bila ta koja je

vodila signalnim zastavicama pregovore sa engleskim kapetanskim

brodom.

Jedno pismo iz tih godina, pisano rukom Novskog, ostaje kao

jedino autentično svedočanstvo te ljubavi, gde se revolucionarna

strast i zanos čula isprepliću vezama tajanstvenim i dubokim:

»...Tek što sam seo na univerzitetsku klupu, dospeo sam u

zatvor. Hapšen sam ravno trinaest puta. Od dvanaest godina koje su

usledile mom prvom hapšenju, više od polovine proveo sam na

robijama. Sem toga, tri puta sam išao teškim putem izgnanstva,

putem koji mi je uzeo tri godine života. Tokom mojih kratkih časova

»slobode«, gledao sam kao u kinematografu kako promiču ružna

ruska sela, gradovi, ljudi i događaji, a ja sam uvek jurio, na konju,

na brodu, na taljigama. Ne postoji postelja u kojoj sam spavao više

od mesec dana. Upoznao sam užas ruske stvarnosti u dugim i

mučnim zimskim večerima kad blede svetiljke Vasiljevskog Ostrova

jedva žmirkaju, a rusko se selo pojavljuje na mesečini u nekoj lažnoj

i varljivoj lepoti. Jedina moja strast bejaše taj mučni, zanosni i

misteriozni zanat revolucionara . .. Oprostite, Zina, i nosite me u

svom srcu; to će biti bolno kao nositi kamen u bubregu.«

Svadbena ceremonija održana je dvadeset i sedmog decembra

hiljadu devetsto devetnaeste na torpiljerki Spartak, ukotvljenoj u

Kronštatskoj luci. Svedočansrva su malobrojna i protivurečna. Po

jednima, Zinaida Mihajlovna je samrtno bleda, »bledilom koje

venčava smrt i lepotu« (Mikulin), i pre je nalik na anarhistkinju pred

streljanje nego na muzu revolucije koja je za dlaku izbegla smrti.

Mikulin govori o belom svadbenom vencu u Zinaidi-noj kosi, tom

jedinom znamenju starih vremena i običaja, a Olimski, u svojim

uspomenama, o beloj gazi koja je poput svadbenog venca obavijala

ranjenu glavu Majsnerove. Isti Olimski, koji se u svojim sećanjima

pokazao objektivnijim od raspeva-nog Mikulina (ovaj prelazi tako

reći ćutke preko ličnosti Novskog) o liku političkog komesara u tom

intimnom času daje i sam sasvim shematičnu sliku: »Lep, stroga

pogleda, obučen monaški i u toj svečanoj prilici, ličio je pre na

mladog nemačkog studenta koji je izašao kao pobednik iz nekog

dvoboja, nego na političkog komesara koji se upravo vratio iz

vatrenog okršaja.« U ostalim detaljima svi se manje-više slažu. Brod

je (dakle) bio na brzinu iskićen signalnim zastavicama i osvetljen

sijalicama, crvenim, zelenim, plavim, crvenim. Posada, koja slavi

istovremeno svadbu i pobedu nad smrću, pojavljuje se na palubi

sveže izbrijana i rumena, pod punim naoružanjem, kao za smotru.

Ali kablogrami, koji su izveštavali generalštab o toku operacije i o

srećnom spasenju, privukli su pažnju oficira Crvene flote koji su

pristizali u plavim šinjelima ispod kojih su obukli belu letnju

uniformu. Torpiljerka ih pozdravlja pištaljkama i klicanjem posade.

Zadihani radio-telegrafista donosi na komandni most, gde su se

sklonili mladenci, nešifrovane depeše sa čestitkama upućenim iz

svih sovjetskih luka od Astrahana do Enzelija: »Živeli mladenci.

Živela Crvena flota. Hura za hrabru posadu Spartaka!«

Revolucionarni savet Kronštata šalje u blindiranim kolima devet

sanduka francuskog šampanjca koji je dan ranije, vele, zaplenjen od

anarhista. Bleh-muzika kronštatskog mornaričkog garnizona penje

se uz pokretni most na palubu, svirajući koračnice. Zbog

temperature od nekih trideset Celzijusa ispod nule, instrumenti

imaju čudan, napu-kao zvuk, kao da su od leda. Naokolo se motaju

motorne lađe i patrolni čamci, pozdravljajući posadu signalima. Sa

isukanim revolverima, stroge trojke čekista tri puta se penju na

palubu, zahtevajući da se, iz razloga bezbednosti, prekine slavlje; tri

puta vraćaju revolvere u futrole na pomen imena Nov-skog i

pridružuju se oficirskom horu koji kliče Gorko! Gorko! Prazne flaše

šampanjca lete preko palube kao ispaljena topovska đulad kalibra

25 mm. U prvo svitanje, kada se sunce u jutarnjoj zimskoj magli

nazire kao vatra dalekog požara, jedan pijani čekista pozdravlja

rađanje novog dana salvom iz protivavionskog mitraljeza. Mornari

leže svuda po palubi, kao mrtvi, na gomilama razbijenog stakla,

praznih flaša, konfeta i zamrzlih barka francuskog šampanjca,

ružičastog kao krv. (Čitalac, verujemo, prepoznaje trapavu liriku

Lava Mikulina, učenika imažinista.)

Poznato je da je ovaj brak raskinut posle osamnaest meseci i

da je Zinaida Mihajlovna, prilikom jednog ilegalnog izleta u Evropu,

postala saputni-com sovjetskog diplomate A. D. Karamazova. Što se

tiče kratkog braka sa Novskim, neka svedočenja govore o mučnim

scenama ljubomore i o strasnim pomirenjima. To da je Novski u

nastupu ljubomore bičevao Zinaidu Mihajlovnu može međutim isto

tako da bude i plod jedne druge ljubomorne uobrazilje — Mikulina.

U autobiografskoj knjizi Talas za ta/asom Majsnerova prelazi preko

svojih intimnih sećanja kao da ih ispisuje po vodi: bič se tu

pojavljuje samo u svom istorijskom i metaforičkom kontekstu kao

knut koji nemilosrdno šiba lice ruskog naroda.

(Zinaida Mihajlovna Majsner umrla je od mala-rične groznice

avgusta 1926. u Persiji. Imala je nepunih trideset godina.)

Nemogućno je, rekosmo, uspostaviti tačnu hrono-logiju života

Novskog u godinama građanskog rata i u godinama koje mu

neposredno slede. Zna se da se tokom 1920. borio protiv

nepokornih i despotskih emira u Turkestanu i da ih je pokorio

surovošcu i lukavstvom, njihovim sopstvenim oružjem; da je tokom

sparnog leta 1921, zabeleženog u analima po invaziji malaričnih

komaraca i muva-zlatica koje sleću na krv u rojevima, bio zadužen

za likvidaciju banditizma u predelu Tambova i da je tom prilikom bio

ranjen sabljom ili nožem, što je dalo njegovom licu surov pečat

herojstva. Na kongresu Istočnih naroda nalazimo ga za

predsedničkim stolom, odsutna, sa večitom cigaretom između

požutelih zuba. Njegov je govor pozdravljen aplauzom, ali jedan

izveštač sa kongresa zapaža odsustvo žara i ugašen pogled onog

kojeg su nekad zvali boljševičkim Hamletom. Znamo takođe da je

jedno vreme vršio dužnost komesara Političke uprave Kavkasko-kas-

pijskog revolucionarnog komiteta mornarice, da je bio član Štaba

artiljerijske sekcije Crvene armije, zatim diplomata u Avganistanu i

Estoniji. Krajem 1924. pojavljuje se u Londonu u delegaciji koja vodi

pregovore sa večito nepoverljivim Englezima; tom prilikom stupa,

na sopstvenu inicijativu, u vezu sa predstavnicima tredjuniona koji

ga pozivaju na sledeći kongres koji treba da se održi u Halu.

U Kazahstanu, u Centrali za komunikacije i veze, poslednjoj

službi za koju znamo da je vršio, kažu da se dosađivao i da je u

svojoj kancelariji počeo ponovo da crta planove i da pravi

proračune: bomba veličine oraha i strahovite razorne moći izgleda

da ga je opsedala do kraja života.

B. D. Novski, predstavnik Narodnog komesarijata za veze i

komunikacije, uhapšen je u Kazahstanu 23. decembra hiljadu

devetsto tridesete u dva sata posle ponoći. Njegovo hapšenje bilo je

mnogo manje dramatično nego što se to kasnije pročulo na Zapadu.

Nije bilo dakle, po pouzdanom svedočenju njegove sestre, nikakvog

oružanog otpora i gušanja na stepeništu. Novski je bio zamoljen

telefonom da hitno dođe u centralu. Glas je bio bez sumnje glas

dežurnog inženjera Butenka. Prilikom pretresa, koji je potrajao do

osam izjutra, odnesena su sva njegova dokumenta, fotografije,

rukopisi, nacrti i planovi, kao i najveći deo njegovih knjiga. To je bio

prvi korak ka likvidaciji Novskog. Na osnovu sasvim skorašnjih

podataka, koji potiču od A. L. Rubine, sestre Novskog, stvari su se

kasnije odvijale ovako:

Novski je bio suočen sa izvesnim Rajnholdom, I. S. Rajnhold,

koji je priznao da je špijunirao na račun Engleza i da je po njihovom

nalogu vršio sabotaže u privredi. Novski je ostao pri svojoj tvrdnji

da ne poznaje i da nikad ranije nije video tog nesrećnog čoveka sa

napuklim glasom i ugašena pogleda. Posle petnaest dana, vreme

koje je ostavljeno Novskom da razmisli, bio je ponovo pozvan pred

istražitelja i bio ponuđen sendvičima i cigaretom. Novski je odbio

ponudu i zatražio je olovku i hartiju da bi se obratio nekim ljudima

sa najvišeg mesta. Sutradan u zoru bio je izveden iz ćelije i upućen

u Suzdalj. Kada su tog ledenog januarskog jutra kola sa Novskim

pristigla na stanicu, kej je bio pust. Na sporednom koloseku nalazio

se jedan jedini stočni vagon u koji odvedoše Novskog. Istražitelj

Fedjukin, visok, rošav i nepokolebljiv, proveo je tada u vagonu nekih

pet sati nasamo sa Novskim (vrata su bila spolja zabravljena)

pokušavajući da ga uveri u moralnu dužnost jednog lažnog

priznanja. Ovi su se pregovori završili potpunim neuspehom. Onda

slede duge noći bez dana provedene u samici suzdaljskog zatvora, u

vlažnoj kamenoj ćeliji poznatoj pod imenom psetarnik, čija je glavna

arhitektonska vrednost u tome što je u njoj čovek kao živ zazidan,

pa svoje zemaljsko biće doživljava, u poređenju sa večnošću kamena

i trajanja, kao česticu prašine u okeanu bezvremenosti. Novski je

već bio čovek narušena zdravlja; duge godine robovanja i

revolucionarni zanos koji se hrani krvlju i žlezdama, oslabili su mu

pluća, bubrege, zglobove. Telo mu je sad bilo prekriveno čirevima

koji su pod udarcima gumenih pendreka prskali i istiskali korisnu

krv zajedno sa nekorisnim gnojem. No čini se da je Novski u dodiru

sa kamenom svoje žive grobnice izvukao neke metafizičke zaključke

koji se bez sumnje nisu mnogo razlikovali od onih koji sugerišu

misao da je čovek samo čestica prašine u okeanu bezvremenosti; ali

mu je izgleda to saznanje došapnulo i neke zaključke koje arhitekti

psetarnika nisu mogli da predvide: ništa za ništa. Čovek koji je

našao u svom srcu tu jeretičku i opasnu misao koja govori o

uzaludnosti sopstvenog trajanja, stoji međutim ponovo pred jednom

(poslednjom) dilemom: prihvatiti privremenost trajanja u ime tog

dragoce-nog i skupo stečenog saznanja (koje isključuje svaku

moralnost i koje je dakle apsolutna sloboda) ili se, u ime tog istog

saznanja, predati zagrljaju ništavila.

Slomiti Novskog bilo je za Fedjukina pitanje časti, iskušenje

najvećeg stepena. Jer ako je u svojoj dugoj karijeri istražitelja sve

dosad uspevao da lomljenjem kičme slomi i volju riajtvrdoglavijih

(pa su mu stoga uvek davali i najtvrđi materijal), Novski je sad

stajao pred njim kao neka vrsta naučne zagonetke, nepoznat

organizam koji se ponaša sasvim nepredvidljivo i netipično u odnosu

na celo-kupnu praksu. (Nema sumnje, u ovoj poštovanja dostojnoj

spekulaciji Fedjukina nije bilo, s obzirom na njegovo više nego

skromno obrazovanje, ničeg knjiškog, i stoga mu je svaka veza sa

teleološkim rasuđivanjem izmicala; on mora da se osećao samo kao

začetnik jedne doktrine koju je formulisao sasvim prosto i svakom

čoveku razumljivo: »I kamen će progovoriti ako mu se polome

zubi.«)

U noći između 28. i 29. januara izvedoše iz ćelije čoveka koji je

još uvek nosio ime Novski, mada to bejaše sada samo prazna

ljuštura bića, gomila gnjilog i namučenog mesa. U ugaslom pogledu

Novskog moglo je da se pročita, kao jedino znamenje duše i života,

ta odluka da se istraje, da poslednju stranicu svoje biografije ispiše

svojom voljom i pri punoj svesti, kao što se piše testament. On je tu

svoju misao formulisao ovako: »Došao sam u zrele godine, zašto bih

kvario svoju biografiju.« Mora dakle da je shvatio da ovo makar

poslednje iskušenje nije samo završna stranica autobiografije koju je

pisao tokom nekih četrdeset godina svesnog života svojom krvlju i

svojim mozgom, nego da je ovo zapravo suma njegovog življenja,

zaključak na kojem sve počiva, a da je sve ostalo (a da je sve ostalo

bilo) samo sporedan traktat, računska radnja čija je vrednost

beznačajna u odnosu na krajnju formulu koja daje smisao tim

sporednim operacijama.

Dva stražara odvedoše Novskog, podupirući ga sa obe strane,

niz neko polumračno stepenište što je vodilo vrtoglavo u dubinu, u

trostruki podrum zatvorske zgrade. Prostorija u koju ga uvedoše

bila je osvetljena jednom golom sijalicom koja je visila sa tavanice.

Stražari ga pustiše i Novski se zatetura. Čuo je kada se za njim

zatvoriše gvozdena vrata, ali u početku još ništa nije razabirao do

samo tu svetlost koja mu se bolno zasekla u svest. Vrata se onda

ponovo otvaraju i oni isti stražari, ovoga puta predvođeni

Fedjukinom, uvode nekog mladića i osovljuju ga na metar ispred

Novskog. Novski pomisli da je ponovo u pitanju neko lažno

suočenje, jedno od mnogih, i tvrdoglavo stisnu bezube vilice i s

bolnim naporom raširi otekle kapke da osmotri mladića. Očekivao je

da će ponovo ugledati pred sobom nekog mrtvaca ugaslih očiju (kao

što je to bio Rejnhold), ali sa nekom jezom bliskom slutnji ugleda

pred sobom neke mlade i žive oči ispunjene strahom ljudskim,

sasvim ljudskim. Mladić je bio go do pojasa i Novski sa čuđenjem i

sa strahom pred nepoznatim shvati da je mišićavo telo mladića bez i

jedne jedine modrice, bez i jedne jedine rane, sa zdravom tamnom

kožom koju još ne bejaše načela memla. Ali to što ga je najviše

začudilo i uplašilo, to bejaše taj pogled čije značenje nije mogao da

prozre, ta nepoznata igra u koju je bio uvučen, sad kada je već bio

pomislio da je sve svršeno na najbolji mogućni način. Da li je mogao

i da nasluti šta mu sprema genijalna i paklena intuicija Fedjuki-na?

Fedjukin je stajao iza njegovih leda, nevidljiv ali prisutan, nem,

suzdržana daha, ostavljajući mu da se sam doseti, da se užasne od

te pomisli, pa kada mu sumnja koju rađa užas bude došapnula da je

to nemogućno, da mu u tom času sruči istinu u lice, istinu težu od

spasonosnog metka koji bi mu mogao opaliti u potiljak.

Kada je sumnja koju rađa užas došapnula Novskom to je

nemogućno, u istom času začu glas Fedjukina: »Ako Novski' ne

prizna, ubićemo te!«

Mladiću se lice izobliči od straha i pade na kolena pred Novskim.

Ovaj zatvori oči, ali nije mogao, zbog lisica, da začepi i uši i da ne

čuje mladićeva preklinjanja koja su odjednom, kao nekim čudom,

počela da ruše tvrdu stenu njegove odluke, da razaraju njegovu

volju. Mladić ga je preklinjao drhtavim, slomljenim glasom da prizna

u ime njegova života. Novski je jasno čuo kada su stražari repetirali

pištolje. Iza čvrsto stisnutih kapaka u

njemu se istovremeno sa saznanjem bola i slutnje poraza javi

mržnja, jer je imao dosta vremena da razmisli i da shvati da ga je

Fedjukin prozreo i da je resio da ga razori tamo gde se oseća

najmoćnijim: u njegovoj sebičnosti; jer ako je on (Novski) došao na

spasonosni i opasnu misao koja govori o uzaludnosti sopstvenog

trajanja i stradanja, to je još uvijek moralni izbor; Fedjukinov

intuitivni genij naslutio je i to da takav stav govori o jednom izboru

koji dakle ne isključuje moralnost, naprotiv. Revolveri su bez sumnje

imali prigušivače, jer Novski jedva da je čuo pucnje. Kada je otvorio

oči, mladić je ležao pred njim u krvi, prosute lobanje.

Fedjukin ne troši uzaludne reci, on zna da ga je Novski razumeo;

daje znak stražarima da ga izvedu i oni ga uzimaju pod ruku.

Ostavlja mu dvadeset i četiri časa da razmisli u svojoj dobro čuvanoj

ćeliji gde će moći ponovo, »pod mrtvačkim pokrovom od kamena« ,

da utvrdi svoj moralni stav koji mu šapuće demonski na uvo da je

njegova biografija konačna i zaokrugljena, bez pukotina, savršena

kao kakva skulptura. Sutradan, u noći između 29. i 30. januara,

ponavlja se scena: stražari odvode Novskog vrtoglavim kružnim

stepeništem u duboke podrume zatvora. Novski sa užasom

naslućuje da ovo ponavljanje nije slučajno i da je deo jednog

paklenog plana: svaki dan njegova života biće plaćen životom

jednog čoveka; savršenstvo njegove biografije biće razoreno, delo

njegova života (njegov život) biće ovim poslednjim stranicama

unakaženo.

Fedjukinova režija je savršena: mizanscen je isti kao i prošle

noći, isti su stražari, isti Fedjukin, isti podrum, isto osvetljenje, isti

Novski: elementi sasvim dovoljni da se jednom ponovljenom

postupku da značenje identičnosti i neminovnosti, kao što je

neminovan sled dana i noći; različit je samo unekoliko taj mladić što

go do pasa drhti pred Novskim (različit tek koliko se razlikuju dva

uzastopna dana provedena u istoj ćeliji). Fedjukin po svoj prilici

naslućuje u tišini koja je na trenutak zavladala u podrumskoj ćeliji

koliko je današnje iskušenje teže za Novskog od onog od juče;

danas, dok stoji oči u oči sa nepoznatim mladićem, ne ostaje

njegovoj moralnosti ni trunke nade i pribežište u nekoj pomisli koja

bi mogla da mu pritekne u pomoć, pomisli koja bi mogla da mu

došapne, uprkos izvesnim spoljnim i jasnim znacima, da je to nemo-

gućno: sinoćna mu je demonstracija, brza i efikasna, pokazala da

takva misao ne vredi, da je takva pomisao pogibeljna. (A ta će misao

postati sutra i prekosutra^ i kroz tri ili deset dana, još besmislenija,

još nemogućnija.)

Novskom se učini kao da poznaje odnekud tog mladića koji je

stajao pred njim. Imao je belu kožu prošaranu pegama, nezdrav ten,

gustu tamnu kosu i pomalo razroke oči; po svoj prilici je nosio

naočari, i Novskom se učini da naslućuje u korenu njegova nosa

tragove okvira tek skinutih naočara. Pomisao da taj mladić zapravo

liči na njega samog od pre dvadesetak godina učinila mu se

besmislenom i pokušao je da je odbaci, no nije mogao da ne pomisli

u magnovenju kako ta sličnost (ako je stvarna i namerna) nosi

izvesnu opasnost po Fedjuki-novu istragu i može na neki način da se

pripiše kao greška i napuklina u Fedjukinovoj režiji. Ali i Fedjukin sa

svoje strane mora da je naslutio, ako je ta sličnost bila namerna i

plod brižljive selekcije, da će pomisao na sličnost, na identičnost,

neminovno navesti Novskog da uoči i bitnu razliku; ova sličnost

treba samo da mu ukaže na činjenicu da on ubija ljude slične sebi,

ljude čija biografija nosi potencijalno seme jedne buduće biografije,

dosledne, zaokru-gljene, tako slične njegovoj, ali prekraćene na

samom početku, uništene njegovom sopstvenom krivicom tako reći

u začetku; on će svojim tvrdoglavim odbijanjem da saraduje sa

istragom stajati (već stoji!) na početku jednog dugog niza zločina

počinjenih u njegovo ime.

Novski oseća iza svojih leda Fedjukina kako zaustavljena daha

vreba njegove misli, njegovu odluku, kao što oseća i nevidljivo

prisustvo stražara koji stoje sa strane sa revolverima na gotovs,

spremni da izvrše zločin njegovom rukom. Glas Fedjukina zazvučao

je mirno, bez pretnje, kao da saopštava rezultate jedne sasvim

logične operacije: »Umrećeš, Isaijeviču, ako Novski ne prizna.«

Pre nego što je Novski mogao da kaže bilo šta, da smisli bilo

šta, da pomisli na sramne uslove svoje predaje, mladić ga osmotri

kratkovidim očima, sasvim izbliza, a onda mu se unese u lice i šapnu

mu glasom od kojeg Novski zadrhta:

»Borise Davidoviču, ne dajte se pasjim sinovima!«

Istog časa odjeknuše dva pucnja, skoro istovremeno, jedva

čujna, kao kad se izvlači zapušač iz šampanjske flaše. Nije mogao da

ne otvori čvrsto stisnute kapke kako bi se uverio u izvesnost svog

zločina: stražari su ponovo gađali iz blizine, u potiljak, s cevima

okrenutim prema lobanji; lice mladića bilo je neprepoznatljivo.

Fedjukin napusti podrum bez i jedne reci, a stražari odvedoše

Novskog i gurnuše ga na kameni pod. Novski provodi košmarne sate

u svojoj ćeliji okružen parovima.

Sutradan uveče, posle smene treće straže, zatraži da ga izvedu

pred istražitelja.

Iste ga noći prebacuju iz kamene ćelije u zatvorsku bolnicu

gde provodi kao u bunilu desetak dana pod budnim pogledom

stražara i bolničkog osoblja, koje je dobilo zadatak da od ovih

sažaljenja dostojnih ostataka stvori čoveka dostojna tog imena.

Fedjukin bez sumnje zna, na osnovu iskustva, da čak i ljudi pravljeni

od manje tvrdog materijala nego što je Novski zadobijaju neku

neslućenu snagu u trenutku kada su prekoračene sve granice i kada

se postavlja još samo časno pitanje smrti: u času umiranja

pokušavaju da iz smrti izvuku najveću mogućnu dobit nekom

tvrdoglavom odlukom koja se najčešće, valjda zbog organske

iscrpljenosti, svodi na herojsko ćutanje; kao što mu je praksa otkrila

i činjenicu da ponovo funkcionisanje organizma, normalan krvotok i

odsustvo bolova, stvaraju kod rekonvalescenata i bivših kandidata

smrti neki organski konformizam koji ima za posledicu, ma koliko to

izgledalo paradoksalno, slabljenje volje i sve manju potrebu za

herojskim razmetanjem.

Optužba da je Novski pripadao špijunskoj mreži koja je radila

za račun Engleza bila je u međuvremenu odbačena, pogotovu posle

neuspelog suočen ja sa Rajnholdom. (Tome su izgleda doprineli

dobrim delom i engleski tredjunioni, koji su podigli u evropskoj

štampi isuviše veliku buku oko hapšenja Novskog i opovrgli kap

sasvim neosnovane i besmislene neke optužbe koje su se u to vreme

bile javile u zvaničnoj štampi: berlinski randevu sa izvesnim

Ričardsom, koji je navodno potkupio Novskog za trideset zlatnika

kao Judu, oboren je nedvosmislenim alibijem rečenog Ričardsa: on

je tog dana bio na sednici tredjuniona u Halu.) Ova nespretna

intervencija tredjuniona stavlja istragu pred nimalo lak zadatak da

dokaže tačnost svojih tvrdnji i da time očuva svoj ugled na mnogo

širem, međunarodnom planu. Trebalo je dakle ispraviti što se

ispraviti može.

Pregovori traju od 8. do 21. februara. Novski oteže istragu,

pokušavajući da u dokument svog priznanja, bez sumnje jedini koji

će ostati posle njegove smrti, unese neke formulacije koje bi mogle

ne samo da ublaže njegov konačan pad nego i da budućem

istraživaču idošapnu, kroz vesto spletena protivurečja i preterivanja,

da ćelo zdanje tog priznanja počiva na laži isceđenoj bez sumnje

torturom. Stoga se sa neslućenom snagom bori za svaku reč, za

svaku formulaciju. Fedjukin sa svoje strane, ne manje rešen i

oprezan, postavlja maksimalne zahteve. Dva se čoveka u dugim

noćima bore sa tim teškim tekstom priznanja, zadihani i iscrpljeni,

nagnuti u gustom dimu cigareta nad tim stranicama, i svaki od njih

pokušava da unese u njih deo svojih strasti, svojih uverenja, svoje

viđenje stvari iz jednog višeg aspekta. Jer, nema sumnje, Fedjukin

zna isto toliko dobro koliko i sam Novski (i to mu daje do znanja) da

je sve to, ceo taj tekst priznanja, sročen na nekih deset gusto

kucanih stranica, najobičnija fikcija koju je on sam, Fedjukin,

sastavljao tokom dugih noćnih sati, kucajući s dva prsta, nespretno i

sporo (voleo je sve da radi sam), pokušavajući da na osnovu nekih

uslovnosti izvuče logične zaključke. I njega nisu dakle zanimale

takozvane činjenice, niti takozvani karakteri, nego te uslovnosti i

njihovo logično funkcionisanje; njegovi se razlozi mogu svesti u

krajnjoj liniji na iste one koje je imao Novski kada je, polazeći od

jedne druge sheme, idealne i idealizovane, unapred odbacivao svaku

uslovnost. Obojica su, najzad, verujem, delovala iz razloga koji su

prevazilazili sebične i uske ciljeve: Novski se borio da u svojoj smrti,

da u svom padu, sačuva dostojanstvo ne samo svog lika nego i lika

revolucionara uopšte, a Fedjukin je nastojao u svom traganju za

fikcijom i za uslovnosti-ma da sačuva strogost i doslednost

revolucionarne pravde i onih koji tu pravdu dele; jer bolje je da

strada takozvana istina jednog jedinog čoveka, jednog sićušnog

organizma, nego da se zbog njega dovedu u pitanje viši principi i

interesi. I ako se tokom kasnijeg razvoja istrage Fedjukin ustremlja-

vao na svoje tvrdoglave žrtve, to dakle nije bio hir neurotična

čoveka i kokainiste, kako neki veruju, nego borba za sopstvena

uverenja koja je, kao i žrtva, smatrao nesebičnim, neprikosnovenim i

svetim. Ono što je izazivalo njegov bes i njegovu lojalnu mržnju, to

bejaše upravo ta bolećiva sebičnost optuženih, njihova patološka

potreba da dokažu svoju nevinost, svoju sopstvenu malu istinu, to

neurotično vrćenje u krugu takozvanih činjenica obuhvaćenih

meridijanima svoje tvrde lobanje, a da ta njihova šlepa istina nije u

stanju da se stavi u sistem jedne više vrednosti, jedne više pravde,

koja traži da joj se prinesu žrtve i koja ne vodi i ne srne. da vodi

računa o ljudskim slabostima. Stoga je za Fedjukina postajao krvni

neprijatelj svako ko nije mogao da shvati tu prostu, skoro golim

okom vidljivu činjenicu da potpisati priznanje u ime dužnosti jeste

ne samo stvar logična nego i moralna, dakle dostojna poštovanja.

Slučaj Novskog je za njega bio utoliko porazniji što ga je on cenio

kao revolucionara i neko mu je vreme, pre desetak godina, bio

uzorom. Onoga dana u stočnom vagonu na sporednom koloseku

suzdaljske postaje, on mu je bio prišao, bez obzira na sve, sa nužnim

respektom prema njegovoj ličnosti i pun poverenja, ali je do-živeo

razočaranje koje je u potpunosti srušilo u njegovim očima mit

jednog revolucionara: Novski nije mogao da shvati; njegova

sopstvena sebičnost (bez sumnje izrasla iz laskanja i pohvala) bila je

u njemu jača od osećanja dužnosti.

Jednog ranog jutra krajem februara, Novski se vraća u svoju

ćeliju iscrpljen no zadovoljan, sa redigovanim rukopisom svog

priznanja koje treba da nauči napamet. Rukopis je prekrajan i išaran

isprav-kama unesenim mastilom crvenim kao krv; čini mu se da je

njegovo priznanje u tolikoj meri teško da mu smrtna kazna ne može

izbeći. Novski se smeši ili mu se samo čini da se smeši: Fedjukin je

izvršio njegovu potajnu nameru i pripremio završno poglavlje

njegove časne biografije: budući će istraživači otkriti pod hladnim

pepelom ovih besmislenih optužbi patetiku jednog života i dosledan

kraj (uprkos svemu) jedne savršene biografije.

Optužnica je dakle konačno redigovana 27. februara, a proces

grupi sabotera predviđen za sredinu marta. Početkom maja, posle

dugog odlaganja, dolazi do nagle i neočekivane promene u

planovima istrage. Novskog sa napamet naučenim tekstom dovode

na poslednju probu u kancelariju Fedjukina; ovaj mu saopštava da je

optužnica izmenjena i daje mu tekst nove optužnice otkucane na

mašini. Stojeći između dva stražara, Novski čita tekst, zatim naglo

zaurla ili mu se samo učini da je zaurlao. Odvlače ga ponovo u

psetamik i tu ga ostavljaju tri dana među ugojenim pacovima.

Novski pokušava da razbije glavu o kameni zid ćelije; tada mu

navlače luđačku košulju satkanu od solidnih vlakana i odvode ga u

bolničku sobu. Vrativši se iz bunila, prouzrokovanog bez sumnje

injekcijama morfijuma, Novski traži da mu dovedu istražitelja.

Fedjukin u međuvremenu uspeva, vodeći napore-do dve

istrage, da iscedi priznanje iz nekog Paresija-na koji je, samo uz

pomoć pretnji i obećanja (a, izgleda, i uz pomoć pokoje čašice)

potpisao izjavu da je on lično predao Novskom prvu sumu novca još

maja 1925, kada je zajedno sa njim radio u fabrici kablova u

Novosibirsku. Taj novac, tvrdio je Paresijan u svojoj izjavi, bio je deo

redovne tromesečne sume koju su primali iz Berlina kao napojnicu

za povoljne aranžmane koje je Novski, preko Paresija-na i

Titelhajma, udešavao za neke strane firme, nemačke i engleske u

prvom redu. Titelhajm, inženjer starog kova i zastarelih nazora, sa

belom jarećom bradicom i cvikerima, nikako da shvati zašto je

potrebno da uvlači u svoje priznanje i druge ljude, koje i ne poznaje,

no Fedjukin je već našao načina da ga uveri: posle dugog opiranja,

stari je Titelhajm, rešen da umre časnom smrću, čuo iz susedne

sobe užasne krike u kojima je prepoznao glas svoje kćeri-jedinice.

Uz obećanja da će joj biti život pošteđen, pristao je na sve

Fedjukinove uslove i potpisao zapisnik i ne pročitavši ga. (Trebalo je

da prođu godine da izađe na videlo istina o Titelhajmo-vima: starac

je u jednom tranzitnom logoru doznao skoro slučajno, od neke

logorašice imenom Gin-zburg, da mu je kći ubijena u zatvorskom

podrumu još tokom trajanja njegove istrage.)

Sredinom maja dolazi do suočenja između ove dvojice i

Novskog. Novskom se čini da Paresijan zaudara na votku;

zapetljavajući jezikom, na lošem ruskom, sručuje mu u lice

fantastične pojedinosti o njihovoj dugogodišnjoj saradnji. Novski

shvata po iskrenom besu Paresijana da je Fedjukin u svojoj

umetnosti da se iscedi priznanje postigao u slučaju Paresijana onaj

idealni nivo saradnje koji je cilj i svrha svake valjane istrage:

Paresijan je, bez sumnje zahvaljujući stvaralačkom geniju

Fedjukina, prihvatio uslovnosti kao živu realnost, stvarniju od magle

fakata, i te uslovnosti obojio emotivno: kajanjem i mržnjom.

Titelhajm, odsutan duhom, sa pogledom okrenutim ka nekom

dalekom, mrtvom svetu, ne može da se seti pojedinosti koje je izneo

u potpisanom zapisniku i Fedjukin mora da ga strogo podseća na

pravila dobrog ponašanja; Titelhajm se polako priseća iznosa,

navodi cifre, mesta i datume. Novski oseća da mu izmiče i poslednja

šansa za spasenje i da mu je Fedjukin pripremio najnečasniju od

svih smrti: umreće kao razbojnik koji je prodao svoju dušu, kao

Juda, za trideset srebrnjaka. (Ostaće međutim po svoj prilici zauvek

tajna da li je ovo bio samo deo smišljenog plana Fedjukina, kako bi

zadobio iskrenu saradnju Novskog, ili je do ponovne promene

optužnice došlo zaslugom onog koji nije želeo da umre nečasnom

smrću.)

Te večeri posle suočenja, Novski ponovo pokušava da izvrši

samoubistvo i time spasi deo legende. Budno oko i pseći sluh

stražara otkrivaju međutim neke sumnjive zvuke, valjda po uzdahu

olakšanja koji dopire iz ćelije umirućeg: sa pokidanim venama

odvode Novskog u bolničku ćeliju gde on uporno trga zavoje i gde

moraju da ga hrane veslački. (I to je sledeći korak ka konačnoj

likvidaciji Novskog.)

Pred tolikom tvrdoglavošću Fedjukin popušta i imenuje

Novskog (na osnovu ranije optužnice) za vodu zavereničke grupe.

Suočen ponaosob sa svakim članom budućeg saboterskog jezgra,

koje se formira pod rukovodstvom Fedjukina, Novski, gledajući u

prazno mrtvim, astigmatičnim očima, prepoznaje u nekim

preplašenim i nepoznatim ljudima one sa kojima je »kovao smele

planove o dizanju u vazduh postrojenja od vitalnog značaja za vojnu

industriju«. Pri tom dodaje izvesne detalje iz napamet naučenog

teksta scenarija. Fedjukin, koji otkriva najzad u Novskom korisnog i

veštog saradnika, prepušta njegovoj sopstvenoj inteligenciji da

izgladi neke protivurečnosti i neslaganja koja se javljaju u kom-

plikovanom scenariju optužnice. (Pri tom Novski koristi svoje

dugogodišnje iskustvo stečeno u carskim robijašnicama i u borbi sa

opreznim prokurato-rima.)

Mirni tok ove saradnje doveden je u pitanje samo jedan jedini

put, krajem maja, kada je Novski suočen sa nekim Rabinovičem. I. I.

Rabinovič je bio Novskom nekom vrstom duhovnog mentora, još 12

najranijih pavlogradskih dana, čovek koji je u svojstvu inženjera i

stručnjaka otkrio talenat Nov-skog i uveo ga u tajne spravljanja

eksploziva. U neredovnim ali stoga ne manje briljantnim studijama

Novskog uloga Isaka Rabinoviča bila je višestruka: on ne samo da

ga je snabdevao savetima i stručnom (tehničkom) literaturom nego

ga je nejednom spašavao svojom intervencijom i svojim ugledom,

kao i visokim kaucijama koje je polagao kod prokuratora za mladog

Novskog. (Pakleni učinak nekih eksplozija koje su potresale

Petrograd oko 1910, izazvale su izgleda opravdane sumnje starog

Rabinoviča i neko ga vreme udaljiše od njegovog isuviše talento-

vanog učenika.) Za mnoge usluge koje mu je učinio, kao i iz

iskrenog poštovanja koje je gajio prema njemu, Novski je uspeo da

mu se oduži u danima građanskog rata: izvukao ga je iz ruku

revnosnih čekista koji su u Rabinoviču videli potencijalnog

atentatora i gajili duboko nepoverenje prema njegovom poznavanju

tajne eksploziva. Ali čini se da je veza između Novskog i Rabinoviča

bila pre svega afektivne prirode: stara priča o idealizovanom ocu i o

otkriću svojih potajnih sanja u ličnosti nekog mladog čoveka u kome

pronalazimo svoje sopstvene crte. Novski odbija da potpiše deo

optužnice koji se odnosi na Rabinoviča. (Međutim prisustvo

Rabinoviča u optužnici bilo je za istragu od prvorazrednog značaja s

obzirom na njegov profil: poreklo, rasa, sredina.) Fedjukin tada

pribegava poslednjem sredstvu: vadi iz fijoke stola predmet sa

priznanjem Paresijana i Titelhajma, predmet koji je u međuvremenu

obogaćen novim detaljima i priznanjima još trojice učesnika onog

što se nazivalo velikom pljačkom državnog novca: sva trojica

imenuju Novskog kao inspiratora i daju pojedinosti o njegovom

karakteru, gde se njegov revolucionarni elan svodi na

beskrupuloznu strast za novcem i bogaćenjem, a njegova se

legendarna askeza prikazuje kao komična maska i lukavstvo; neka

se svedočenja dotiču ranih pariških i petrogradskih dana Novskog,

sa jasnim aluzijama na mondenski život mladog revolucionara koji je

svoje famozne šešire i crvene prsluke kupovao bez sumnje novcem

dobijenim iz dubokih fondova Ohrane.

Novski shvata da nema izbora. U zamenu za protivuslugu

Fedjukina, potpisuje priznanje da je profesor Rabinovič sarađivao s

njim na spravljanju eksploziva; pojedinosti o vrsti šrapnela i

detonatora, o razornoj moći baruta, dinamita, kerozina i trinitro-

toluola, o načinu i mestu spravljanja paklenih mašina i njihovoj

destruktivnoj moći u određenim uslovima, Novski diktira sam u

zapisnik; za protivuslugu, Fedjukin spaljuje u velikoj gvozdenoj peći

u kancelariji, naočigled Novskog, kompromitujući predmet (sada

već nepotreban) o grupi pljačkaša i špekulanata.

Suđenje saboterskom jezgru od dvadeset članova održano je,

iza zatvorenih vrata, sredinom aprila. Po svedočenju izvesnog

Snasereva, Novski je, uprkos povremenoj odsutnosti duha, govorio

sa strašću koju je ovaj pripisivao visokoj temperaturi; »to je bio

njegov najbolji politički govor za koji znam«, dodaje on ne bez zlobe

(praveći jasnu aluziju na one lažne glasine po kojima je Novski bio

loš govornik: prvi, preuranjeni predznak koji je vodio ka rušenju

mita zvanog Novski). Jedan drugi preživeli učesnik ovog procesa

(Kaurin) odaje mu priznanje da, uprkos stravičnoj torturi kojoj je bio

podvrgnut tokom dugih meseci istrage, nije ništa izgubio od svoje

oštroumnosti »koja nas je sve zakopala«. — »To je nekad bio hitar

čovek, pokretljivih i živih očiju, a sada je vukao noge i bio je upalih

obraza, dubokih očnih duplji i izgledao je povremeno sasvim

odsutan; ličio je na fantoma, ali ne na sopstvenog. Ne bar sve dotle

dok nije progovorio; tada je ponovo bio đavo a ne čovek.« Treba

međutim priznati da su ulogu Novskog u ovom procesu dobrim

delom predodredili tredjunioni i emigrantska štampa, tvrdnjom da

se u ličnosti ovog procesa kriju provokatori koji nemaju nikakve

veze sa revolucionarima; Novski je dakle ubitačnu snagu svoje

rečitosti usmerio u tom pravcu, pokušavajući, u nastupu iskrenog

besa, da pobije one argumente menjševika i tredjuniona koji bi

mogli da svedu njegovu biografiju i njegov kraj upravo na ono od

čega se najviše pobojavao i zbog čega je tokom ovih meseci vodio

krvavu borbu na život i smrt.

Državni tužilac, V. N. Kričenko, majstor visokih dela, zatražio

je za petoricu prvooptuženih najtežu kaznu, ali, na opšte čuđenje,

kako kaže Kaurin, nije u svojoj završnoj reci »vukao Novskog po

blatu«. (Sklon sam da poverujem da je uloga Novskog u ovom

procesu bila kupljena po tu cenu.) Na izvestan način odao je čak

priznanje njegovoj ličnosti koja je sačuvala dokraja svoj integritet,

uprkos svemu (što dokazuje njegova iskrena saradnja sa istragom), i

nazvao ga je čak »starim revolucionarom«, naglasivši da je Novski

bio oduvek fanatikom svojih ideja i uverenja koje je u jednom

odsudnom trenutku stavio u službu kontrarevolucije i međunarodne

buržoaske za vere; Kričenko je pokušavao da nade naučno

objašnjenje te moralne devijacije i otkrio ju je u sitnoburžoaskom

poreklu prvooptuženog i u pogubnim uticajima njegovih čestih

boravaka na Zapadu gde se više interesovao za književne tričarije

nego za politiku. Stari je Rabinovič ispričao pred smrt doktoru

Taubeu u kolimskoj bolnici, gde je ležao bolestan od skorbuta i

poluslep, svoj susret sa Novskim u hodniku sudnice posle završenog

procesa. »Borise Davidoviču«, rekao mu je, »bojim se da ste sišli s

uma. Sve ćete nas ukopati svojim pledoajeom.« Novski mu je

odgovorio sa čudnim izrazom lica koji je ličio na senke nekog

osmeha: »Isak Ilič, vi biste morali poznavati običaje pri jevrejskoj

sahrani: u trenutku kada se spremaju da iznesu mrtvaca iz sinagoge

da bi ga odneli na groblje, jedar se službenik Jahvin nagne nad

pokojnikom, zovne ga i po imenu i kaže mu glasno: Znaj da si

mrtav!« Onda je na trenutak zastao i dodao: »Odličan običaj!«

U znak zahvalnosti, i valjda uveren da je izvukao iz smrti što

živ čovek izvući može, Novski u svojoj završnoj reći ponavlja da su

njegovi zločini zaslužili u punoj meri smrtnu kaznu kao jedino

pravednu, da odluku tužioca ne smatra niukoliko preteranom i da

neće uložiti žalbu da mu se poštedi život. Pošto je izbegao pokretni

čvor sramnih vešala, smrt pod puščanim plotunima smatrao je

srećnim završetkom i dostojnim krajem; mora da je osećao, i izvan

ovog moralnog konteksta, da neka viša pravednost zahte-va da mu

dođu glave čelik i olovo.

Ali nisu ga ubili (teže je izgleda izabrati smrt nego život):

kazna mu je preinačena i, posle godinu dana provedenih na crnom

hlebu, ponovno je krenuo tegobnim putem izgnanstva. Početkom

1934, pod imenom Dolski, onim istim koje je nosio u vreme svog

poslednjeg, carskog tamnovanja, nalazimo ga u tek kolonizovanom

Turgaju. (Ne bi trebalo međutim u ovoj promeni imena tražiti

poruku za budućnost, znak prkosa i izazova: Novski je, čini se, bio

rukovođen pre svega praktičnim razlozima: izvesna njegova lična

dokumenta glasila su još uvek na to ime.) Iste godine dobija dozvolu

vlasti da se nastani u još zabitijem Aktubinsku, gde okružen

nepoverlji-vim kolonistima radi na nekom poljoprivrednom imanju

koje gaji šećernu repu. Decembra meseca njegova sestra dobija

odobrenje da ga poseti i zatiče ga bolesnog: Novski se žali na bolove

u bubrezima. U to vreme on već ima nameštene vilice sa zubima od

neoksidirajućeg čelika. (Da li su mu zubi polomljeni prilikom

istrage, kako tvrdi doktor Taube, teško je reći.) Novski odbija njen

zahtev da mu pokuša izdejstvovati kod vlasti dozvolu za preseljenje

u Moskvu: nije želeo da pogleda svetu u oči. »Očekivao je smrt u

rane jutarnje sate«, beleži ona, »koji su se poklapali sa njegovim

hapšenjem: tada bi se skamenio, zastaklio očima i gledao prema

vratima koja nije, međutim, zaključavao. Kada bi prošlo tri sata,

uzimao je gitaru u ruke i pevao tiho neke sasvim nerazumljive

pesme. Imao je zvučne halucinacije i pričinjavali bi mu se glasovi i

koraci u hodniku.« (Tih se godina u Moskvi prepričavala sledeća

anegdota: »Šta nam radi Novski? — Pije čaj sa džemom od ribizli i

svira na gitari Internacionalu. - Ali sa sordinom«, dodaje na to neki

zlobnik.) Poznato je da je Novski tokom strašne zime 1937. ponovo

uhapšen i odveden u nepoznatom pravcu. Sledeće godine otkrivamo

mu tragove na dalekoj Insulmi. Poslednje pismo pisano njegovom

rukom nosi pečat Kema u blizini Solovjejskih otoka.

Nastavak i kraj povesti o Novskom potiče od Karla

Fridrihoviča (koji ga omaškom naziva Podolski, umesto Dolski);

mesto događaja: daleki ledeni Sever, Norilsk.

Novski nestaje iz logora na tajanstven i neobjašnjiv način, po

svoj prilici za vreme jedne od onih strašnih oluja kada su stražari na

tomjevima, oružje i nemački ovčari jednako bespomoćni. Sačekavši

da se smiri purga, kreću potrage za beguncem, prepuštajući se

krvoločnom instinktu svojih pasa. Tri dana logoraši u svojim

barakama uzalud očekuju zapovest napolje!; tri dana se pobesneli i

zapenjeni vučjaci otimaju iz čeličnih ogrlica, tegleći premorene

hajkače po dubokim snežnim nanosima. Četvrtog dana neki stražar

ga otkri u blizini livnice, zaraslog u bradu i nalik na utvaru, gde se

greje uz veliki kotao u kojem se taloži tekuća šljaka. Opkoliše ga i

pustiše vučjake. Privučeni urlanjem pasa uleteše u kotlarnicu:

begunac je stajao na skelama iznad kotla, osvetljen plamenom.

Jedan se revnosni stražar poče penjati uz skele. Kad mu se ovaj

približi, begunac skoči u ključalu tekuću masu i stražari videše kako

nestade pred njihovim očima, kako se izvi kao pramen dima, gluv na

zapovesti, nepokoran, slobodan od vučjaka, od hladnoće, od vrućine,

od kazne i od kajanja.

Taj hrabri čovek umro je 21. novembra 1937, u četiri sata

posle podne. Ostavio je za sobom nekoliko cigareta i četkicu za

zube.

Krajem juna 1956, londonski Tajms, koji po staroj dobroj

engleskoj tradiciji izgleda još uvek veruje u duhove, objavio je da je

Novski viđen u Moskvi, u blizini kremaljskih zidina. Očevici su ga

prepoznali po čeličnim zubima. Ovu vest je prenela sva zapadna

buržoaska štampa, željna spletki i senzacija.