Kejt Brajan

PRIVATNA ŠKOLA

PRIVATE, Kate Brian

Dolazim iz mesta gde je sve sivo. Ljupke prodavnice u prizemnim pravougaonim zgradama nanizanim jedna do druge. Voda u jezeru u centru grada. Čak je i sunčeva svetlost nekako zagasita. Proleće je jedva primctno, a jeseni uopšte i nema. Lišće opadne sa kržljavog drveća početkom septembra pre nego što je imalo priliku da požuti, survavajući se na krovove od šindre šablonskih, potpuno identičnih kuća.

Ako želite da vidite nešto lepo u Krotonu, u Pensilvaniji, morate da sedite u svojoj sobi, tri sa tri, u dosadnoj kući na sprat, i da vam oči budu zatvorene. Morate da se prepustite mašti. Neke devojke zamišljaju da hodaju crvenim tepihom, ruku pod ruku sa svojim dečkom, slavnim filmskim glumcem, dok oko njih sevaju blicevi fotoaparata. Druge, sasvim sam sigurna, fantaziraju da su princeze, prizivajući dijamante, tijare i viteza na belom konju. Jedina stvar o kojoj sam ja maštala u osmom razredu bila je Akademija ,,Iston“.

Kako sam se našla tamo, u mestu o kojem sam sanjala, dok su moji školski drugovi ulazili u memljivu turobnost Krotonske srednje škole, ni sama nisam sasvim sigurna. Nešto u vezi s tim što dobro igram fudbal i lakros, što sam imala dobre ocene i dobila fenomenalnu preporuku od jedne učenice koja je upravo završila Akademiju „Iston“, Feliše Rejnolds (bivša devojka mog brata Skota, koja je uz to starija i mnogo više kul od njega). Takoñe, mislim da je uticalo i nešto moljakanja od

strane mog oca. Meñutim, to me više ne zanima. Sada sam ovde i sve je onako kako sam zamišljala.

Dok me je otac vozio našim razdrndanim subaruom po sunčanim ulicama Istona, u Konektikatu, jedva sam se suzdržavala da ne pritisnem nos o prozorsko staklo umrljano psećim slinama. Prodavnice ovde imaju platnene tende veselih boja, a izlozi im šljašte. Starinske ulične svetiljke su prepravljene da rade na struju, ali nekada ih je palio konjanik uz pomoć štapa na čijem je kraju goreo plamen. Na stubovima uličnih svetiijki vise saksije iz kojih buja jarkocrveno cveće, još uvek mokro od jutarnjeg zalivanja baštenskim crevom. Čak su i trotoari lepi; uredni i oivičeni ciglom, natkriveni raskošnim krošnjama hrastova. U hladovini ovih stabala, dve devojke mojih godina upravo su izlazile iz butika Svit notingz, čavrljajući i mašući velikim providnim kesama napunjenim uredno složenim suknjama i džemperima. Iako sam osećala da ne pripadam ovde, u svojim izbledelim farmerkama i plavoj majici kratkih rukava, nije bilo mesta na svetu gde sam više želela da živim. Nisam mogla da verujem da ću uskoro baš ovde živeti. Osećala sam neku toplotu u grudima. Bilo je to osećanje koje je u meni bilo sve reñe i reñe poslednjih nekoliko godina, otkako je rnoja majka doživela nesreću. Možda bi se moglo nazvati nadom.

Do Akademije ,,Iston“ se dolazi uzanim dvosmernim putem koji vijuga od grada kroz brda iznad njega. Mala drvena tabla na niskom kamenom postoiju označava ulaz u školu. Na njoj, izbledelim slovima piše: AKADEMIJA ISTON, OSNOVANA 1858.

Zaklanjaju je niske grane jedne breze, kao da žele da pokažu da ako pripadate ovde, znate gde idete, a ako ne znate, niko se neće potruditi da vam pomogne da se snañete.

Otac je provezao automobil kroz kapiju od cigala i kovanog gvožña i bila sam uvučena unutra. I to snažno. Tu su bile zgrade od cigala i kamena, sa krovovima i tornjevima prekrivenim šindrom, i sa tradicijom i ponosom

koji su izvirali iz svakog kamena temeljca sa uklesanim datumom. Tu su bili drevni, pomalo oronuli, zasvoñeni prolazi, vrata od debelog drveta na gvozdenim šarkama, kamenom popločane staze oivičene urednim lejama sa cvećem. Tu su bili i besprekorno ureñeni sportski tereni prekriveni blistavom zelenom travom i ftcrtani sjajnim belim linijama. Sve što sam videla bilo je savršeno. Ništa me nije podsećalo na kuću. „Rid, ti si navigator. Gde da vozim?“, upita otac.

Mapa Istona koju sam držala u ruci pretvorila se u oznojenu zgužvanu loptu. Izravnala sam je na butini, kao da je nisam naučila napamet već deset puta. „Skreni desno pored fontane“, rekla sam, trudeći se da zvučim mnogo smirenije nego što sam zapravo bila. „Spavaonica za učenice druge godine je na kraju.“ Provezli smo se pored dva gotovo identična mercedesa kabrioleta. Jedna devojka plave kose stajala je pored njih dok je jedan muškarac - njen otac?, njen sluga? - vadio iz gepeka ogroman komplet torbi marke luj viton i slagao ih na ivičnjak. Tata zazvižda.

„Ovi Ijudi baš umeju da žive“, reče on, a mene je istog trenutka iznerviralo njegovo strahopoštovanje, iako sam ga i sama osećala. Spustio je glavu kako bi mogao da vidi vrh tornja sa satom, za koji sam, usled mnogobrojnih sati provedenih u listanju knjige o Istonu, znala da se nalazi na zgradi stare biblioteke.

Htela sam da kažem ,,ma daj, tata!“, a rekla sam samo „znam.“ On će uskoro da ode i ako se brecnem na njega kasnije će mi biti žao zbog toga, kad ostanem sama na ovom stranom mestu koje me je podsećalo na neku slikovnicu. Osim toga, imala sam osećaj da devojke kao ona koju smo upravo videli nikada ne govore stvari kao što su „ma daj, tata!“

Ispred tri impozantne spavaonice koje su stajale u krugu na sredini uzvišenja, porodice su se ljubile, grlile i proveravale da li svi imaju sve što im je potrebno. Dečaci u pantalonama zemljane boje i belim košuljama igrali su

fudbal. Sakoe su bacili na travu, a obrazi su im bili umrljani i rumeni. Dvoje profesora strogih lica stajali su pored kamene fontane koja nije radila i razgovanli klimajući glavom jedno drugom. ðevojke sjajne kose uporeñivale su rasporede časova, smejući se, upirući prstom i došaptavajući se.

Zurila sam u njih, pitajući se da li ću ih već sutra poznavati. Pitajući se da li će mi neka od njih biti prijateljica. Nikada nisam imala mnogo prijateljica. U stvari, nisam imala nijednu. Bila sam prinuñena da budem usamljenik — da držim Ijude što dalje od kuće i majke. Osim toga, nisu me zanimale stvari koje zanimaju većinu devojaka — odeća, tračevi i žuta štampa.

Kod kuće sam se mnogo prijatnije osećala u muškom društvu. Momci nemaju potrebu da ti postavljaju pitanja, pregledaju ti sobu i kuću, i da znaju sve intimne pojedinosti iz tvog života. Zato sam se uglavnom družila sa Skotom i njegovim ortaČima, naročito Adamom Robinsonom, sa kojim sam izlazila celo leto i koji će ove godine biti maturant Krotonske gimnazije. Pretpostavljam da će devojke u mom odeljenju biti zapanjene činjenicom što sam raskinula s njim i došla ovamo, i tako verovatno postala prva devojka druge godine koju njen dečko maturant nije dovezao kolima prvog dana škole.

Naravno, njih uopšte nije teško zapanjiti. Nadala sam se da će ovde biti drugačije. Znala sam

da će biti drugačije. Pa pogledajte sve ovo. Kako da ne bude drugačije?

Tata je zaustavio kola pored ivičnjaka, izmeñu zlatnog lend rovera i crne limuzine. Gledala sam netremice u bršljanom obrasle zidove Bredvela, spavaonice za učenice druge godine, u kojem ću živeti sledećih godinu dana. Neki prozori su već bili otvoreni i iz njih se čula muzika koja je pljuštala po učeniČima i roditeljima. Na jednom od prozora su visile ružičaste zavese, a po sobi se šetala jedna devojka sa izrazito crnom, kovrdžavom kosom, razmeštajući stvari, čineći sobu svojom.

,,E pa, evo nas“, reče tata. Napravio je pauzu. „Jesi li sigurna u vezi sa ovim, mala?“

Odjednom, nisam mogla da dišem. Svih onih meseci dok su se moji roditelji raspravijali oko mog dolaska u Iston, tata je bio jedina osoba u celoj porodici koja ni u jednom trenutku nije izrazila ni trunku sumnje. Čak je i Skot, kom je prvom palo na pamet da bi trebalo da krenem Felišinim stopama — ona je ovde pohañala nastavu u mlañim i starijim razredima, da bi maturirala prošlog proleća i otišla na Dartmutski univerzitet, odakle će bez sumnje nastaviti svoj put ka zvezdama — ustuknuo kad je video kolika je školarina. Meñutim, tata je bio uz mene od prvog dana. On je slao snimke sa fudbalskih i lakros utakmica. Proveo je čitave dane razgovarajući telefonom sa ljudima iz odseka za finansijsku pomoć. I sve to vreme me je uveravao da ,,ima da ih rasturim“.

Pogledala sam tatu u oči, jednako plave kao i moje, i shvatila da on ne sumnja u to da ja mogu da uspem ovde.

Sumnjao je u to da li će on moći da uspe kod kuće. Kroz glavu mi proleteše prizori bočica za lekove. Male plavo-bele tablete rasute po noćnom stočiću umrljanom krugovima vode. Kanta za ñubre puna praznih boca od alkoholnih pića i zgužvanih papirnih maramica. Majka, ispijena i bleda, mrmlja ispod glasa o tome kako je boli, kako su joj se dogodile grozne stvari i kako nikog nije briga za nju. Uništavala je i mene i Skota govoreći nam kako smo bezvredni, samo zato da bi se osećali jadno kao što se ona osećala. Skot je već uspeo da pobegne — spakovao se prošle nedelje i otišao na Univerzitet „Pen stejt“. Sada će u našoj maloj kući živeti samo tata i mama. Ta pomisao me je obeshrabrila.

„Ne moram da idem u ovu školu“, rekla sam, iako sam osećala fizički bol od same pomisli da bi tata mogao da se složi sa mnom. Da vidim ovo mesto, steknem osećaj o tome šta je ono u stvari, i da mi onda, u roku od samo pet minuta, ono bude oduzeto. To bi bilo dovoljno bolno da me ubije. Bila sam sigurna u to. „Možemo odmah da se

vratimo kući. Samo reci.“ Tatin izraz lica omekša i na njemu se pojavi osmeh.

,,Ma da, kako ne“, reče. „Kao da bih ja tako nešto uradio. Ipak, hvala na ponudi.“

Nasmeših se tužno. „Nema na šta.“ „Volim te, mala“, reče. To sam već znala. To što me je

upisao u ovu školu i izvukao iz onog pakla bio je najočigledniji mogući dokaz ljubavi koji bi ijedan roditelj mogao da pruži. Slobodno mogu da kažem da je on moj heroj.

„Volim i ja tebe, tata.“ Onda me je zagrlio, počela sam da plačem, i dok sam

se pribrala, već smo se rastali.

„Istonska akademija je jedna od najbolje rangiranih škola u zemlji. Pretpostavljam da je to razlog što ste odlučili da doñete ovamo. Meñutim, velikom broju učenika koji su prethodno pohañali javne škole veoma je teško da se prilagode. Naravno, ubeñena sam da vi nečete biti jedan od takvih učenika. Da li sam u pravu, gospoñice Brenan?“

Moja savetnica, gospoña Nejlor, imala je sedu kosu i podvaljak. Pravi pravcati podvaljak koji se tresao dok je pričala, a pričala je uglavnom o tome kako nije ni trebalo da se prijavljujem na ,,Iston“ pošto sam za klasu ispod ostalih i nalazim se na rubu propasti još pre nego što sam odslušala prvi čas.

Ili je bar to nagovestila. ,,U pravu ste“, ponovila sam kao odjek, trudeći se da

moj osmeh odaje samopouzdanje. Gospoña Nejlor mi je odvratila jednako slabim osmehom. Bilo mi je jasno da se vrlo retko osmehuje.

Po kamenim zidovima njene sumračne podrumske kancelarije pružale su se police ispunjene prašnjavim knjigama kožnih korica. Jedino svetlo dopiralo je kroz dva mala prozora visoko na zidu.

Njeno zaobljeno telo je bilo tako savršeno uglavljeno izmeñu naslona za ruke njene radne stolice da se činilo da će tu zauvek ostati. Ako je suditi po oporom mirisu koji je podsećao na crni luk, vrlo je moguće da nikada nije ni izlazila iz prostorije.

I da je ono što je poslednje jela u ova četiri zida bilo

nešto žestoko masno i začinjeno. „Skolski programi na Istonskoj akademiji su izuzetno

napredni. Večina učenika na vašoj godini ima predmete koji bi u vašoj staroj školi bili rezervisani isključivo za starije razrede.“

Gospoña Nejlor je nastavila da priča, gledajući niz nos u fasciklu za koju sam pretpostavljala da sadrži moj dosije iz Krotonske gimnazije. „Moraćete dobro da zapnete da biste održali korak. Da li ste spremni za to?“

,Aba. Nadam se,“ rekla sam. Pogledala me je kao da sain je zbunila. Sta je

očekivala da ću reći! ,,Ne“? „Vidim da ste dobili delimičnu stipendiju. To je

dobro“, reče gospoda Nejlor. „Većini naših učenika sa stipendijama gori neka vatra u stomaku koja ih podstiče da ostvare svoje ciljeve.“ Gospoña Nejlor tada zatvori svoju fasciklu i nagnu se prema meni preko stola. Snop svetlošti iz jednog od prozora osvetlio je jasnu liniju koja je razdvajala šminku na njenom licu i mesnate nabore njenog vrata.

,,Od svakog pojedinačnog učenika Istonske akademije očekuju se velike stvari“, reče ona. „Moji standardi za učenike kojima sam ja savetnik veoma su visoki. Držaću vas na oku, gospoñice Brenan. Nemojte da me izneverite.“

Možda sam paranoična, ali ovaj savet mi je više ličio na pretnju. ;

Nastala je tišina. Imala sam osećaj da bi trebalo nešto da kažem pa sam rekla ,,dobro.“

Prorezi izmeñu očnih kapaka joj se suziše. „Vaš raspored.“ Izvukla je tanak list papira i pružila mi ga preko male bronzane pločice sa njenim imenom koja je stajala na ivici stola i na kojoj je bila ispisana njena titula — savetnik. Da budem iskrena, meni je izgledalo kao da je jedini savet koji želi da mi da kako da stignem do najbližeg aerodroma.

Uzela sam papir i preletevši pogledom preko njega videla predmete kao što su Istorija umetnosti,

Fakultativna nastava i Francuski 3. Kako sam, za ime Božje, upala u Francuski 3?

„Hvala vam“, rekla sam. Bila sam srećna što se u mom giasu nije osećalo drhtanje koje je ispunjavalo moju unutrašnjost.

„Ah, da. Kodeks časti.“ Pružila mi je još jedan list. Ovaj je bio deblji, mnogo

konkretniji od onog prvog. U gornjem uglu je stajao grb „Istona“ i reči „Kodeks časti za učenike Istonske akademije.“ Ispod toga je pisalo, „Tradicija, Čast, Izuzetnost.“

„Pročitajte i potpišite“, reče gospoña Nejlor. Uradila sam onako kako mi je rekla. Time sam se, u

suštini, obavezala da neću varati i da ću prijaviti svakog učenika ili učenicu za kojeg posumnjam da vara. Ako prekršim ovaj kodeks, biću odmah izbačena iz škole. U Istonskoj akademiji niko ne dobija drugu priliku. Ali, kako nikada u životu nisam varala u školi niu sam mogla da zamislim da bi iko ko je primljen u ovu školu to morao da radi, brzo sam se potpisala i vratila papir. Gospoña Nejlor je pregledala moj potpis.

„Trebalo bi da krenete“, reče. „Prijem novih učenika u spavaonice počinje za petnaest minuta. Ne biste želeli da već prvog dana ostavite loš utisak na nadzornicu.“

„Hvala vam“, rekla sam još jednom i ustala. „Još nešto, gospoñice Brenan?“, pitala je. Kad sam je

pogledala, njeno lice je bilo iskrivljeno osmehom. Ili barem nečim što je ličilo na osmeh. „Neka vam je sa srećom“, rekla je.

Te reči su sadržale i ono: „Biće vam potrebna.“ Osećajući čežnju za onom nadom koju sam osetila

dok sam se vozila u tatinim kolima, pritisnula sam ledenu mesinganu kvaku i izašla napolje.

Obično hodam spuštene glave i u prošlosti je to imalo svoju dobru i lošu stranu. Loše je bilo to što sam se često sudarala s ljudima, a dobro što sam nalazila mnoštvo stvari. Na tone novčiča, izgubljene narukvice i ogrlice, tajne ljubavne poruke za koje su njihovi primaoci mislili da su na sigurnom mestu u njihovim sveskama. Jednom sam našla i novčanik pun gotovine i kad sam ga vratila, za nagradu sam dobila pedeset dolara. Meñutim, trebalo je da znam da ako tako budem hodala na ,,Istonu“, to neće izaći na dobro. Bila sam negde na sredini dvorišta iza spavaonica, kad sam začula nekog kako viče: ,,Pazi!“ To me je, naravno, nateralo da podignem pogled umesto da se sagnem.

Ispustila sam raspored časova i uhvatila loptu u vazduhu, otpriiike deseti deo sekunde pre nego što bi me poslala u ambulantu sa polomljenim nosem. Srce samo što mi nije iskočilo.

„Imaš dobre reflekse.“ Tačno ispred mene je sedeo neki tip. Da mi Iopta nije

umalo promenila raspored crta na licu, sledećim korakom bi se spotakla o njega.

Ubacio je u džep tanak mobilni telefon na kojem je pisao poruku i polako stao na duge noge, podigavši usput moj raspored časova. Tamna kosa mu je padala preko čela u neurednim ali istovremeno pažljivo nameštenim loknama, od kojih mu je jedna prekrivala jedno od

njegovih začuñujuće tamnoplavih očiju. Na sebi je imao tamnosivu majicu kratkih rukava, pripijenu uz izrazito vitko telo. Crte lica su mu bile uglaste, a blago preplanula koža besprekorno čista.

,,Ti si nova“, reče on, odmeravajući me od glave do pete.

Obli me rumenilo. „Zar je toliko oči|.iedno?“ „Znam sve koji idu u ovu školu“, odvrati. ,,Sve?“ To je nemoguće. „Ovo je mala škola“, reče, proučavajući me, Ja uopšte nisam imala takav utisak. Meni je izgledala

užasno velika. Sa druge strane,_ovo mi je prvi dan ovde. „Pirsone! Prekirtf sa rnuvanjem i baci nam loptu!“ Pre toga, bila sam jedva svesna mladića koji su

stajali sa strane. Pirson ispruži ruku prema lopti f/fa pogledah u njegove prijatelje, njih šestoricu, koji su stajali dvatlesetak'mctara dalje i pokušavali da doñu do daha obliveni znojem. Umesto da mu predam loptu, ja sam se okrenula, napravila nekoliko koraka i šutnula loptu iz ruke u pravcu dečka koji je bio najdalje od nas. Pala mu je pravo u ruke. Jedan od fudbalera — visok, krupan plavušan iz kog je naprosto kipelo samopouzdanje — uputio mi je pogled pun pohote pre nego što se okrenuo i nastavio da igra.

„Rid Brenan. Druga godina.“ Osetila sam kako mi je srce brže zakucalo. Pirson je

čitao moj raspored časova. „Možeš sad da mi vratiš to“, rekla sam posegavši za

papirom. Okrenuo se, izmakavši mi papir, držeći ga visoko

obema rukama. Pokušavala sam da se setim da li u njemu piše nešto blamirajuće ili previše lično. Da li piše da imam stipendiju? Da li piše odakle sam?

„Hmmm... gadan raspored. Dobili smo jednu pametnicu, izgleda.“

Po načinu na koji je to rekao nisam mogla da procenim da li je to dobro ili loše. „Nije baš tako“,

odgovorila sam. „Koja je uz to i skromna“, dodao je, skrenuvši pogled

prema meni. ,,Ti si jedna od onih, je 1’ da?“ Tad sam već bila ljuta kao ris. „Kojih to onihV‘ „Onih koje su pametne, ali se prave da nisu. Onih

koje su lepe kao najlepše manekenke, ali uvek pričaju kako su ružne“, rekao je.

Lepa? Lepa. Mrzim komplimente. Nikad ne znam šta da radim s njima. Posebno kad su dvosmisleni.

„Jedna od onih čij e samo postoj anj e predstavlja pravu torturu za sve devojke oko nje koje nemaju dovoljno samopouzdanja.“

Iščupala sam mu raspored časova iz ruku i strpala ga u zadnji džep.

„Pretpostavljam da si ti onda jedan od onih odvratnih tipova koji misle da sve znaju i toliko su puni sebe da veruju da svi žele da čuju baš svaku od njihovih glupih ideja,“ rekla sam.

On se isceri. „Provalila si me.“ Nije imao ni toliko pristojnosti da se pretvara da je

uvreñen. Na njemu se jasno videlo da zna ko je i da ga ni najmanje nije briga šta ja ili bilo ko drugi mislimo o njemu. Zavidela sam mu na tome.

„Rid Brenan, sa druge godine, ja sam Tomas Pirson, maturant,“ rekao je, pruživši mi ruku.

Do tada mi niko ni približno mog uzrasta nije pružio ruku kako bi se rukovao sa mnom. Sumnjičavo sam ga posmatrala dok sam prihvatala njegovu ruku svojom. Dlan mu je bio neverovatno topao, a čvrsta samouverenost njegovog stiska poslala je pravi talas iščekivanja kroz moje telo. Dok me je gledao pravo u oči, osmeh mu je postao još širi. Da li je on osetio to isto, ili je samo nekako znao šta sam ja osetila?

U tom trenutku mu je zazvonio telefon i on mi pusti ruku, vadeći telefon iz levog džepa. Cudno, mislila sam da ga je stavio u desni.

„Moram da se javim,“ reče, vrteći telefon kao da je

revolveraš u nekom starom vesternu. „Prvo posao, pa tek onda zadovoljstvo. Veruj mi kad ti kažem da mi je bilo pravo zadovoljstvo što smo se upoznali, Rid Brenan.“

Otvorila sam usta, ali ništa nije izašlo iz njih. ,,Pirson“, rekao je u mobilni. Udaljio se visoko uzdignute glave, tako opuštenim

koraČima da je izgledao kao da je vlasnik celog ovog mesta. Pomislila sam da možda i jeste.

Moja Cimerka je bila veoma pričljiva. Zvala se Konstansa Taibot i izgledalo je kao da joj uopšte ne treba kiseonik. Počela je da priča u trenutku kada sam ušla u sobu posle susreta sa Tomasom Pirsonom i nijednom nije zastala da udahne vazduh. Dok je blebetala, gledala sam u postere rok grupa i Rodenovih slika koje je pokačila po zidovima dok ja nisam bila tu. Primetila sam i gomile kardigana, majica kratkih rukava i pantalona od rebraste tkanine na njenom krevetu. Zapitala sam se da nije možda bila izbačena iz škoie na Menhetnu zato što je konstantno narušavala red i mir.

Omiljena tema razgovora bila joj je ona sama. Pomislih kakav sam idiot biia što sam uopšte pomislila da će ovde devojke biti drugačije. Za samo pet minuta sam saznala da je jedinica, da se ove godine upisala na ,,Iston“, kao i ja, da je pohañala privatnu školu na Menhetnu i da je mogia da ostane tamo, ali da je htela da „proširi svoje vidike“, da ima psa koji se nažaiost zove Puki i da ima dečka koji živi u Njujorku, na Istočnoj strani, koji se, na njenu još veću žalost, zove Klint.

„Klint i ja smo prošlog leta išli na koncert grupe U2 u Gardenu. Ko još ide u Garden, ali gde drugde U2 mogu da sviraju, je l’ tako? Moj tata nam je nabavio propusnice za bekstejdž pošto je on radio promociju. Jesam li pomenula da je moj tata promoter?“

Jeste.

„I bio je u fazonu „bend neće biti tamo, ali moći ćete da vidite gde se presvlače i odmaraju i tako“. A zamisli šta se desilo kad smo došli tamo i otvorili vrata. Pogodi ko je bio tamo! Pogodi!“

Zaista je na mene došao red da pričam. ,,Bono?“ rekla sam. ,,Bono!“ uzviknula je. „Tačno ispred mene! Na metar!

I znaš šta je rekao? Rekao je, citiram: „Drago mi je.,.“ Govorila je očajnim irskim akcentom. ,,’Nikada nisam video lepši ten na jednoj Irkinji.’

Zamisli, znao je da sam poreklom iz Irske! Čim me je pogIedao!“

Eto, ispalo je da Bono nije ni slep ni glup. Konstansa je imala gustu, kovrdžavu riñu kosu, pegice, zelene oči. Ne bi me začudilo ni da je na dupetu imala tetovažu „Zivela Irska“ na gaelskom.

Sa druge strane, bila je suviše vedra i vesela da bi bila tip devojke koja se tetovira.

„Naravno, zamolila sam ga da se siika sa mnom. Naravno da je pristao. Moja prijateljica Marni nas je slikala jedno stotinu puta...“

„Stvarno? Imaš li ih kod sebe?“, upitala sam, trudeći se da učestvujem u razgovoru. Nastala je pauza duga barem pet sekundi dok je Konstansa preturala po svojoj kutiji za nakit obloženoj ružičastim satenom — toliko duga da sam se zabrinula. ,,Oh, ne. Nisam ih ponela. Nisam htela, znaš, da ispadne kako se pravim važna.“

Aha. ,,I tako!“ Ponovo mi se unelauiice, svaozarena,

zakopčavajući bisernu ogrlicu oko vrata. ,,Spremna?“ ,,Za šta?“ „Pa za sastanak naše spavaonice!“ rekla je,

razrogačivši svoje ionako ogromne oči. „Upoznaćemo se sa nadzornicom!“

„Ali. Da“, odgovorila sam sedajući na karirani pokrivač na svom krevetu. „Zar to ne zvuči kao iz sedamnaestog veka? Imamo nadzornicu spavaonice“,

izjavila je Konstans, umirući od smeha. „Jedva čekam da se upoznam sa ostalim devojkama sa sprata.“

Pogledala je u mene sa iščekivanjem. ,,Da. Ja takoñe“, rekla sam, osmehnuvši se na silu. Izašla sam iz sobe za njom, želeći da sam barem

upola toliko uzbuñena kao ona. Na nesreću, već sam imala priliku da vidim devojke sa našeg sprata. Videla sam ih kako čavrljaju preko mobilnih telefona, slažu svoje farmerke od dvesta dolara, nose kozmetičke preparate kerastase u kupatilo, i već sam znala da sam u velikoj nevolji. Pored toga, sve su izgledale kao da se poznaju odranije. Lako su započinjale razgovor i pričale kao da su stare drugarice — kao da su ceo život provele ovde, smišljajući interne fazone i stvarajući poseban stil života koji ja nikada neću uspeti da usvojim pošto sam se tako kasno priključila. U mom ormaru nije bilo niti jednog odevnog predmeta u kojem neću izgledati kao gubitnik iz provincije — neko ko se oblači po hipermarketima.

Ja jednostavno ne znam kako se to radi. Ne umem da čavrljam, poveravam se i budem prijatelj. Nijedan moj školski drug nije bio kod mene u poseti od moje osme godine. Nisam imala roñendanske žurke niti pidžama žurke, niti bilo šta drugo, i baš zbog toga niko u mojoj školi nije znao ništa o meni. A ja sam baš to i želela. Donela sam tu odluku kad je stanje moje majke počelo da bude sve gore i gore. Da bih se zaštitila. Da bih zaštitila druge Ijude od nje. I to je funkcionisalo sve ovo vreme. Niko osim mojih najbližih nije znao moje tajne.

Ono što sve do sada nisam shvatala jeste da sam, nakon sedam godina antisocijalnog ponašanja, postala nesposobna. Nesposobna da budem normalna tinejdžerka. Pretvorila sam se u karikaturu devojke. I koliko god da sam to želela, počinjala sam da se pitam da li postoji bilo šta što bih mogla da učinim da bi ljudi poželeli da se zbliže sa mnom. Naročito ovi Ijudi. Provela sam manje od pet sati na ,,Istonu“ i već sam bila prilično sigurna da će se moje samovanje nastaviti.

Sastanak se održavao u dnevnoj sobi na našem spratu — petom spratu spavaonice Bredvel. Hodnik u obliku slova U na oba se kraja završavao vratima koja su vodila u dnevnu sobu. Iza ove sobe nalazili su se liftovi kojima se ide do predvorja, što znači da prvo morate da proñete kroz dnevnu sobu i jedna od dvoja vrata da biste došli u svoju sobu. Kad sam prošla tuda nešto ranije, izlizani kauči i stolice bili su razmešteni po čitavoj prostoriji, rasporeñeni u više kutaka za učenje i jedan za gledanje televizije.

Sada je sve na čemu je moglo da se sedi stajalo u obliku širokog slova V, okrenuto prema televizoru. Nekoliko desetina devojaka sedelo je zbijeno na kaučima i stolicama, čavrljajući i smejući se. Gužva je bila strašna, a buka zaglušujuća. Vazduh je bio prezasićen vonjem toaletnih voda, parfimiranih losiona i mirisnih šampona za kosu. Konstansa je prošla pravo po sredini prostorije i sela na naslon za ruku jednog od kaučeva. Devojka koja je sedela na tom kraju kauča i koja je sada imala savršen pogled na Konstansino dupe, prevrnula je očima i privukla ruku bliže sebi. Ja sam ostala da stojim pored vrata. Izgledalo mi je da tamo ima više kiseonika.

Jedna mlada žena je stajala pored televizora i beležila nešto na papir pričvršćen oprugom na tablu za pisanje. Kad je Konstansa ušla, ona je podigla pogled i osmehnula se. Duga ravna kosa joj jc bila uhvaćena kariranom

trakom za kosu i da sam je srela na u l ic i , pomislila bih da nema više od sedamnaest. Pogledala je u zlatni ručni sat i žustro nabrala nos.

„Okej! Vreme je! Hajde da počnemo", rekia je. „Uñite, udite.“ Mahnula mi je da priñem i svi se okrenuše da pogledaju. Pošto nisam imala izbora, došla sam do podnožja slova V i sela na pod pored Konstansinih stopala, nadajući se da će prestati da bulje u mene.

„Zdravo svima i dobro došli u Istonsku akademiju. Ja sam gospoñica Ling, vaša nadzornica.“ Zastala je pa se nasmejala. ,,To zvuči baš staromodno. Zar izgledam kao da ću da vas ,,nadzirem“?“, dodala je, crtajući prstima znakove navoda u vazduhu, što je izgledalo nekako nespretno pošto je držala tablu i olovku.

Nekoliko devojaka se suzdržano nasmejalo. Mnogo više ih je prevrnulo očima. Činilo se da gospoñica Ling ništa nije primetila. Prebacila je nogu preko noge u visini članka i stavila tablu na grudi, obgrlivši je rukama.

„Nekoliko reči o meni“, rekla je, osmehujući se. „Maturirala sam na Istonskoj akademiji pre šest godina. Zivela sam u ovom domu na prvoj i drugoj godini. To je bilo pre nego što su napravili poseban dom za studente prve godine,“ dodala je sa šeretskim osmehom. Trudila se da pomislimo kako je ona jedna od nas. A možda je ona bila ta koja je želela da se oseća kao jedna od nas. „Kad sam maturirala, upisala sam se na Jejl, a postdiplomske studije iz istočnoazijskih jezika završila sam na Harvardu. Posle toga, velika mi je čast da kažem da sam pozvana da postanem prvi profesor kineskog jezika i kulture na Istonskoj akademiji. Prema tome, ako ima zainteresovanih, to je jedan predivan jezik i još uvek ima vremena da se prebacite na uvodna predavanja.“

Tišina. Gospoñica Ling je zatreptala. Činilo se da je očekivala

veliki broj oduševljenih dobrovoljaca i nedostatak reakcije sa naše strane izbacio ju je iz takta. Uspravila se i zagledala u tablu.

„Okej, da se pozabavimo kućnim redom. Znam da su pojedini ovde to već čuli, ali budite strpljivi“, rekla je gospoñica Ling. „Moramo sve da obavimo. Evo su pravila.“

Oblilo ju je crvenilo kada se ponovo niko nije nasmejao. Zar ne shvata da je to što se toliko trudi da ispade kul zapravo najgora stvar koju može da radi? Pa, sama je malopre rekla, pre samo šest godina je bila jedna od nas. Zar je moguće da ljudi tako brzo zaboravljaju?“

„Prvo, pravila o dolasku i odlasku iz doma“, rekla je, izazvavši nekoliko nezadovoljnih uzdaha, što ju je, činilo se, oraspoložilo. Ipak smo živi!

Usledila j e dugačka litanij a pravila i propisa, inače navedenih u Istonskom priručniku koji smo svi imali u svojim sobama.

Naravno, ja sam mislila da su neka od njih samo mrtvo slovo na papiru, stavljena tu kako bi roditelji verovali da nas šalju u finu, strogu školu u kojoj nema vrdanja. Meñutim, ispalo je da se sva ta pravila primenjuju i da ih škola shvata veoma ozbiljno. Svako veče moramo da se potpišemo kod gospoñice Ling, u njenoj sobi, pre deset sati. Posle toga, ne smemo da napuštamo sprat bez izričite dozvole gospoñice Ling. Od šest po podne do devet uveče obavezna je tišina, a u spavaonicu nam nije dozvoljen ulaz u pauzama izmeñu časova. DečaČima je dozvoljen ulaz u dom samo od šest do devet uveče, a pristup im je dozvoljen samo u dnevnu sobu (objava ovog pravila je uzrokovala dosta kikotanja, najviše od jedne devojke pomalo svinjolikog lica, plave kose i velikih grudi, koja je sedela u središtu slova V). Kad je završila sa čitanjem spiska koji se protezao na tri strane, gospoñica Ling nas je pogledala i iscerila se.

,,To bi bilo to! Ako imate bilo kakvih pitanja, slobodno doñite kod mene u sobu. Imam sjajan predosećaj u vezi sa vama. Biće ovo sjajna godina. Jedva čekam da upoznam svaku od vas ponaosob.“

Poslednju rečenicu je morala da uzvikne jer su svi već ustali i krenuli prema vratima.

Te večeri, pošto nismo imaii ništa da učimo, večernja tišina je ukinuta tako da je na svakom spratu organizovana mala žurka upoznavanja. Nikada se nisam dobro snalazila na žurkama pa sam pomalo zazirala od odlaska, iako sam znala da bi samo trebalo da odem. Ako želim da počnem ispočetka, moraću da se ponašam suprotno od onoga što mi nalaže instinkt, a to znači da moram da se družim sa ljudima. Ipak, od same pomisli me je zaboleo stomak pa sam izbegavala da pričam o tome. Sedela sam na krevetu i preiistavaia svoj Istonski priručnik dok se Konstansa spremala. I pričala.

„Kad smo napokon stigli do podnožja planine, ja sam već bila totalno dehidrirala, odeća mi je bila sva blatnjava, a vodič koji nas je čekao tamo, kaže ’zar niste videli stazu?’, a mi smo bili u fazonu ’kakvu stazu?’“

Nasmešila sam se jer sam mogla da osetim njen pogled na sebi, a i zvučalo mi je kao da je ispričala deo priče posle kojeg se očekuje nekakva reakcija.

“A ti, da ii si spremna?“ Trenutak odluke. Spustiia sam knjigu na krevet.

„Možda ću doći kasnije.“ Da budem potpuno iskrena, do tog trenutka nisam

znaia da li ću da idem ili ne. Ali, nisam se predomislila. „Želiš da te svi primete, je li?“, našalila se. Daleko od toga. „Tako nešto“, rekla sam.

,,Okej“, odvratila je slegnuvši ramenima. „Ali nemoj mene da kriviš ako najbolja pica bude pojedena.“

Preživeću. ,,Ne brini“, rekla sam. Čim su se vrata zatvorila bilo mi je krivo što sam

ostala u sobi. Sta nije u redu sa mnom? Nema šanse da nañem prijatelje ako budem sedela sama u sobi. To mi je bilo potpuno jasno. Meñutim, nekako nisam mogla da se nateram da se pokrenem.

Uzdahnula sam i naslonila se na jastuk od džinsa koji mi je kupio brat, prepuštajući se svom samonametnutom izgnanstvu. Znači, to je moj novi dom. Ova kockasta kutija krem boje sa škripavim drvenim podom, prostim krevetima, identičnim radnim stolovima i plakarima sa pet fioka. Nisam imala dovoljno odeće da napunim nijedan od njih. Manje od pet sekundi pošto je videla prazan prostor u mom ogromnom plakaru, Konstansa je upitala „mogu li?“ i istog časa ispunila prazan prostor sa tri vunena kaputa i jednom pufnastom zimskom jaknom. Sve je to doprinelo mom osećanju da ne pripadam ovde, ili, da budem preciznija, da nisam dovoljno velika da ispunim ovakav prostor.

Tada sam začula smeh koji je dopirao kroz prozor i ustala. Veliki prozor sa daskom u podnožju dovoljno velikom za sedenje bio je, bez ikakve konkurencije, najbolja stvar u našoj sobi. Nešto ranije, Konstansa je izašla da poseti neke devojke sa sprata i vratila se zračeći oduševljenjem, ushićena što može da me obavesti kako samo dve sobe imaju ovakav prozor i da smo imale ludu sreću što smo ga dobile.

Sela sam na prozorski prag i zagledala se kroz staklo. U tami se začula još jedna salva smeha i osetila sam bol kako me probada kroz srce. Šta kog ñavola ja radim ovde? Kako sam uopšte mogla da pomislim da je ovo dobra ideja?

Naslonivši čelo na prozor, upinjala sam se da ne zaplačem. Ovo je neverovatno. Zar me zaista muči

nostalgija? Za čim? Za kućom u kojoj sam sve vreme bila kao na iglama? Za betonskim blokovima u hodniČima moje stare gimnazije? Za prizemnim tržnim centrima? U misli mi se vratiše otac i Adam, koji su uvek bili divni prema meni. Pomislila sam i na psa, Heršija, kako maše repom kad vidi mog oca kako se vraća kući, oćekujući da ću i ja biti s njim. Setila sam se ružnih tapeta sa cvetnim dezenom u mojoj spavaćoj koje su moji roditelji stavili pre nego što su shvatili da ću biti muškarača, i koje sam mrzela, a koje su sada postale savršen simbol doma. Razmišljala sam o lakrosu i kako smo se svi iz tima zakleli da ćemo ove godine stići do državnog finala. Zašto mi sve to odjednom toliko znači? Još juče sam jedva čekala da pobegnem odatle.

Jedna suza mi je pobegla iz oka i to je bio poziv na buñenje. Ne. Ne može tako. Ja nisam slabić. Donela sam odluku. Neću zvati oca da ga molim da doñe po mene. U Krotonu ne postoji ništa toliko vredno da bi me nateralo da ostanem tamo. Znam to. Potrebno je samo da se usredsredim. Zurila sam kroz mrak u svetla na prozorima drugih spavaonica i govorila sebi da pripadam ovde. Terala sam samu sebe da poverujem u to. Biću srećna ovde. Naći ću prijatelje. Ovo je početak čitavog novog života.

U tom trenutku sam je videla. Devojku koja je sedela na istom prozoru tačno preko puta mene. Bila je tanana, vitka i nežnih crta lica, glatke blede kože i svetloplave kose koja je padala u slapovima preko njenih sićušnih ramena. Izgledala je gotovo prozračno, kao da bi u svakom trenutku mogla da odlebdi i na najblažem povetarcu.

Nosila je belu majicu kratkih rukava i donji deo bebi- -dola. Pogled joj je bio prikovan za stranicu knjige koju je držala u pregibu savijenih nogu i ravnog stomaka. Bila sam toliko opčinjena ovim prizorom da nisam ni primetila da se nešto pomera po sobi sve dok se druga devojka nije stvorila niotkuda i istrgla joj knjigu iz ruku. Skočila sam kao oparena, pomislivši na trenutak da je devojka u opasnosti. Meñutim, onda sam videla kako viša devojka

tamnije kose vrti devojku koja je čitala, uvlačeći je u sobu. Tamo su sele na krevet, pridruživši se dvema devojkama koje su sedele ispruženih golih nogu, smejale se i jele čokoladne bombone iz kutije.

Spustila sam se u turski sed, sada potpuno okrenuta prema prozoru, balansirajući opasno na prozorskom pragu. Svetla se onda ugasiše i meni zastade dah. Par trenutaka kasnije, u sobi se pojavio sjaj koji je postajao jači dok je crvenokosa ženska prilika promicaia kroz razigrane senke i palila sveću za svećom. Nedugo zatim, četiri devojke su bile okupane toplim svetlom. Jedna od njih je ustala i razdelila čaše. Velike kugle sa tankim nožicama. Svaka od njih je već bila puna tamnocrvene tečnosti.

Vino. Pa one piju vino u domu. Smeju se, čavrljaju i pijuckaju vino pod svetlošću sveća.

U ceiom svom životu nisam videla ništa što bi moglo da se uporedi sa ovim devojkama. Izgledale su mnogo starije, i to ne samo starije od mene — što je bilo očigledno — već suviše stare da bi bile u srednjoj školi. Svaki njihov pokret je bio graciozan i samouveren. Caše su držale sa bezbrižnim samopouzdanjem, kao da svaki dan piju iz skupocenog kristala.

Devojka koja se smejala nosila je kosu visoko podignutu u neurednu punñu, pričvršćenu kineskim štapićima za jelo. Bila je zadivijujuće lepa. Ten joj je bio taman, preplanuo, a telo sportski grañeno. Osmehivala se, iskosa upućujući znalačke poglede svojim prijateljicama. Na sebi je imala kućnu haljinu od crvene sviie preko top majice i bokserica, i izgledalaje kao da joj je glavni cilj u životu da bude izazovna. Druga devojka je bila sitnije grañe, sa neurednim plavim kovrdžama i obrazima kao u porcelanske lutke. Ponašala se razigrano i izgledala nešto mlañe od ostalih, gurkajući ih, prevrćući očima i pljeskajući dlanom od dlan kada se smejala. Meñutim, moju pažnju su najviše zaokupljale devojka koja je čitala knjigu i njena crnokosa drugarica. Ova potonja je na sebi

imala samo crni donji veš i veliku svilenu mušku pidžamu na kojoj su bila zakopčana samo dva srednja dugmeta. Zabacila je svoju gustu kosu, gucnula malo vina i počela naglas da čita iz otete knjige, dramatično gestikulišući čašom, ali ni u jednom trenutku nije prosula ni kap. Ostale su se okupile, usredsredivši svu svoju pažnju na nju i ja pomislih: „Ona je voña“. Nastavljajući sa čitanjem, spustila je čašu i uhvatila prozračnu devojku za ruku.

Ona ustade kao da je to bio ugovoreni znak, sa blagim, odsutnim osmehom na usnama. Crnokosa tada podiže svoju i drugaričinu ruku, otkrivajući dugačak crveni ožiljak na svom stomaku, tik iznad butne kosti. Toliko me je potresla ova upadljiva nesavršenost na tako savršenom stvorenju da sam gotovo skrenula pogled. Ali onda su prišle jedna drugoj i ožiljak se više nije mogao videti, i ja shvatih da njih dve plešu. Kretale su se kao jedna, vrteći se kroz senke i treperavu svetlost sveća. Najnežnija od njih je ispružila ruku prema muzičkom ureñaju i zvuk akustične gitare se razlegao po dvorištu. Sva sam se naježila.

Prozračna devojka je napravila piruetu u pravcu prozora i najednom se ukočila. Presekla sam se, uplašena tim naglim prestankom pokreta, ali trebalo mi je dobrih nekoliko trenutaka dok nisam shvatila da gleda pravo u mene. Pogrešno sam pretpostavila da je njen pogled neusredsreñen i lakomislen, ali zatim sam shvatila da je bilo baš suprotno. Gledala je pravo kroz mene, oko mene, svuda po meni, upijajući svaki detalj i odmeravajući me od glave do pete. Postiñena, brzo sam skrenula pogled, praveći se da mi pažnju zaokuplja nešto u sobi, ali uzalud. Morala sam ponovo da okrenem glavu. Kad sam to uradila, ona je i dalje gledala u mene, obema rukama držeći zavese.

Nisam mogla da dišem. Uhvaćena sam. Ali nisam mogla da prestanem da gledam. Da li će ispričati drugaricama? Da li će me prijaviti? Mogu li da me izbace s ,,Istona“ zbog špijuniranja? Uzvratila sam pogled, šaljući

joj mislima molbu da bude dobra prema meni. Da nikom ne kaže. Jedan dugačak trenutak je prošao, a mi smo se samo gledale.

Onda se ona osmehnula, najblaže što je mogla, i navulda zavese.

„Bilingz? To je spavaonica isključivo za višu klasu učenika. Bez obzira na to da li si u mlañim ili starijim razredima, potrebno je da ispuniš odreñene uslove da bi upala tu.“

,,Uslove?“ „Akademske, sportske, administrativne. Ako

ispunjavaš sve uslove, dobiješ pozivnicu od uprave spavaonice na kraju školske godine. Vrlo su selektivni. Moraš da budeš sastavni deo istonske zajednice da bi tamo živela.“

Izraz njenog lica je jasno govorio: „Nikada nećeš tamo živeti.

Upoznala sam Misi Turber pre samo pet minuta i već sam imala želju da je udavim. To je ona devojka sa svinjolikim licem koja se smejuljila kad je pomenuto pravilo o zabrani pristupa dečacima u spavaće sobe. Imala je plavu kosu sa izvučenim pramenovima koju je vezala u kiku visoko na potiljku i nos čiji je vrh bio toliko okrenut nagore daste mogli da joj vidite unutrašnjost nozdrva. Pomislili biste da devojka sa takvim nosem ne bi imala petlju da se ponaša superiorno, ali ona je gledala sa visine na sve oko sebe. Osim toga, ramena su joj bila toliko povučena unazad da je izgledalo da, dok hoda, želi da njene velike grudi uñu u prostoriju dobrih petnaest sekundi pre nje. Strašno.

Ne bih se ni trudila da razgovaram s njom da mi

Konstansa nije rekla da su njeni roditelji i sva njena braća i sestre pohañali ovu školu, i da zna sve što je moguće znati o njoj. Potražila u priručniku sam podatke o spavaonici nasuprot naše, ali tamo je stajalo samo ime Bilingz ništa više. Pored imena svih ostalih spavaonica nešto je pisalo: „Bredvel, spavaonica za devojke druge godine“, ili „Harden, spavaonica za dečake mladih i starijih razreda“. Za Bilingz je pisalo samo „Spavaonica Bilingz“.

,,Na kraju godine treba da se prijavirno. Svi treba da se prijavimo“, rekla je Konstansa svojim uobičajenim tonom punim entuzijazma, dok smo izlazile iz reda za doručak i ulazile u trpezariju. „Kladim da bismo sto posto bile primljene“, dodala je kad smo ostale same.

Istonska trpezarija je ogromna prostorija kupolastog svoda koji se završava malim svetlarnikom od brušenog stakla koji je tog jutra propuštao tanke zrake sunčeve svetlosti na stolove i stolice ispod. Za razliku od Krotonske gimnazije, nameštaj ovde nije bio izrañen od plastike i metala već od pravog, masivnog drveta. Stolice sa naslonima od trske bile su poreñane oko stolova sa debelim nogama, a sve površine su sijale kao da su upravo bile izglancane voskom. Po zidovima su visile slike koje su prikazivale različite aspekte života kroz istoriju Nove Engleske. Seoske kuće, natkriveni mostovi, klizači na zaleñenom jezeru. Sve je bilo veoma tradicionalno i staromodno. Čak smešno, kad se posmatra naspram momka sa MP3-plejerom koji guši drugog momka otpozadi, pokušavajući da mu otme prenosnu video-igricu. Ili naspram devojaka koje razmenjuju stravične priče o pirsinzima koje su uradile proteklog leta, podižući majice i plazeći jezike kako bi pokazale svoje ratne rane.

U prednjem delu trpezarije stajao je veliki sto koji je bio nešto kompleksnije ukrašen. Tamo je sedelo nekoliko profesora sa tacnama sa hranom ispred sebe, tiho pričajući i čitajući novine. Dvojica starijih profesora sedeli su naslonjeni, ruku prekrštenih preko grudi, i razgovarali,

skenirajući pogledom prostoriju kao da jedva čekaju da planu ako neko uradi nešto kako ne treba.

„Ne možeš da se prijaviš. Oni te pozovu“, ponovila je Misi, prevrćući očima. „Kako je ona uopšte dospela ovamo?“ rekla je, ne baš sasvim tiho, Lorni, sitnoj devojci koja joj je bila sa druge strane. Lorna je imala sitne crte lica nad kojima su dominirale guste smeñe obrve i najkovrdžavija smeña kosa koju sam ikada videla. Malo je pričala, ali nije se odvajala od Misi celo jutro tako da sam imala osećaj da mi se ne dopada.

„Sjajan stav“, rekoh ja. Uz podrugljivu grimasu, Misi sede na sam kraj stola,

primoravajući nas da se provlačimo izmeñu nje i stolice iza da bismo mogle da sednemo.

„Kako god. Poenta je da ne može bilo ko da upadne u Bilingz. Moraš da budeš... posebna“, rekla je Misi, dok je pedantno razmotavala ubrus i prostirala ga po krilu.

„Ajednom kad se ubaciš tamo, pretvaraš se u zlato“, dodala je Lorna. „Sve dobijaju super ocene,..“

,,Da, čak i ako su im pre toga ocene bile očajne. Pa ti vidi,“ dodala je Dajana Voters, još jedna od devojaka sa našeg sprata. Sa svojom kratkom plavom kosom i porcelanskom protezom za ispravljanje zuba ličila je na malu vilu. „PIus, kapiteni svih sportskih ekipa i predsednici svih klubova žive tamo...“

„One su uspele u životu“, rekla je Misi. „Zene koje su živele u Bilingzu postajale su senatorke, filmske zvezde, voditeljke najpoznatijih televizija, spisateljice.“

„A koledž? To im nije problem“, relda je Dajana. „One dobijaju preporuke od svih svršenih učenica i svaka od njih se odmah upiše na jedan od četiri univerziteta iz Ajvi lige. Sve do jedne.“

,,Zezaš“, dobacila sam ja. „Ma jok. Ne zajebavam se“, odvratila je Dajana. „Kod

njih nema promašaja.“ „Tako je“, dodala je Misi mažući sir sa niskim

procentom masti na zemičku. „Jedva čekam sledeću

godinu. Da mi je da dobijem jednu od onih ogromnih soba! Kavezi u koje su nas sada strpali sigurno krše povelju o ljudskim pravima.“

„Zbog čega misliš da ćeš preći tamo? Mislila sam da treba da te pozovu“, rekia sam zajedljivo.

„Pozvaće me. Ja sam naslednica“, rekia je Misi, kao da je to nešto što je trebalo da znamo. ,,I moja majka i sestra su živele u Bilingzu.“

Dobro. Sad sam je mrzela još više. Cinjenica da neko takav može da dobije nešto kao što je Bilingz, i to na tacni, najbolje ilustruje sve što nije u redu sa ovim svetom.

„Što u suštini znači da će biti primorane da je pozovu“, dobacila je Lorna uz smeh.

Opa. Možda Lorna i nije tako loša. Misi joj je uputila jedan pogled od kojeg je ova u

trenu prebledela. „Ionako bi ušla“, brzo je dodala Lorna. ,,Pogledajte“, reče Dajana podižući bradu. ,,Mi o

vučicama.“ Pogledala sam i videla ih kako dve po dve hodaju

pravo prema stolu u samom centru trpezarije. Na čelu je bila devojka sa crnom kosom i ožiljkom

koji je sada bio sakriven negde ispod besprekorno belog lanenog blejzera i crne majice. Oblilo me je rumenilo na samu pomisao da znam da se nalazi tamo, a da ona to ne zna. Bila je visoka - čak viša od mojih sto sedamdeset i pet - i to, nisam mogla da ne primetim, u ravnim cipelama. Razgovarala je sa vitkom devojkom čija je svetlosmeña kosa ponovo bila podignuta u neurednu punñu. Kukovima je krčila put, pravih leña i visoko uzdignute glave. Jedan nezgrapan smeñokosi dečak je zinuo u nju dok su se mimoilazili, a ona mu kradimice namignu. Lice mu je dobilo uznemirujuće tamnu nijansu crvene pre nego što je kliznuo u stolicu i sakrio se iza stripa. Devojka se trijumfalno nasmejala, sama za sebe.

Za njom je išao i njen anñelak, čije su plave lokne poskakivale dok je žurila za svojim prijateljicama. Ona je bila jedina od četiri drugarice koja je išla pognute glave.

Bledi obrazi su joj bili posuti ružičastim flekama od nekakvog napora, užitka ili postiñenosti. Rukama je stiskala knjige uz grudi i činilo se da se snažno koncentriše na nešto što se dešava u njenoj glavi.

Zaista su bile tu. Zaista su postojale. „Ubila bih da mogu da budem Noel Lanž,“ reče

Dajana, naslanjajući bradu na ruku. ,,Da, to će sigurno da se desi“, sarkastično dobaci

Misi. „Koja od njih je Noel?“, upita Konstansa. „Ona u belom blejzeru“, odvrati, Lorna sa zavišću

koja joj se nakupljala na krajevima usana. „Priča se da se Harvard, Kornel i Jejl otimaju za nju.“ ,,Ma daj. Ona će da studira tamo gde Deš Mekeferti

bude studirao“, reče Misi, pogledavši preko puta. Videla sam da na stolu iza Noel sedi onaj krupni

plavokosi momak koji je uhvatio loptu koju sam bacila juče i masira joj ramena svojim ogromnim šakama. Ona je zabacila glavu unazad, puštajući duge lokne da joj padaju niz leña, a on se sagnuo da je poljubi.

„Pre bi se reklo da će on ići tamo gde ona bude išla“, reče Dajana. „Čisto sumnjam da on vodi glavnu reč u toj vezi.“

„Kad god je Noel prisutna, ona je jedina koja vodi giavnu reč“, dodade Lorna.

„U pravu si. Povlačim ono što sam rekla“, reče Misi. ,,Ko je devojka sa nosom u knjizi?“, upitah pošto sam

primetila da je prozračna devojka ponovo počela da čita. ,,To je Arijana Ozgud“, odgovori Misi. „Njena porodica

poseduje pola američkog juga. To znači da joj ostale bilingzovke opraštaju što je južnjakinja.“

Dajana, Konstansa i Lorna se zakikotaše. „Bave se naftom“, dodala je Misi. „Svi su ogromni,

puše tompuse i predstavljaju noćnu moru boraca za očuvanje prirode. Sam Bog zna kako su nju izrodili.“

,,Ona je pesnikinja“, objasnila je Dajana. „Uvek napiše skoro pola tekstova u literarnom časopisu koji izlazi svakog tromesečja. Stvarno je dobra.“

„Manekenka je Kajran Hejz“, reče Lorna. „Radila je za Aberkrombija, Ralfa Lorena...“

„Jao Bože! Da! Videla sam je na bilbordu pored teretane gde idem na pilates!“ uzviknula je Konstansa.

„Jao Bože!Tiše malo, ludačo!“ uzvratila je Misi, oponašajući je.

„Čekaj. Ona je stvarno manekenka?“, pitala sam. „Što? Nikada ranije nisi videla manekenku uživo?“

odvrati Misi. „Pola devojaka iz moje zgrade su radile prolećne revije.“

Osvrnula sam se oko sebe i videla da najmanje polovina muškaraca u prostoriji gleda u Kajran, većina njih gotovo otvorenih usta.

,,A tu je i Tejlor Bel“, reča Dajana. ,,Po svim merilima, najpametnija devojka koja je ikada stupila u ovu školu.“

Naspram njih, devojkakoja je podsećala na anñela zasmejala se i morala je da stavi ruku preko usta kako ne bi ispljuvala zobenu kašu koju je jela. Meni nije izgledala kao genije, ali, sa druge strane, nikada nisam videia genija uživo, takoñe.

„Najbolji fakulteti. Najzgodniji momci“, reče Dajana. „Aha. Ne bi uopšte bilo loše biti bilingzovka.“

Zurila sam na drugu stranu prostorije, u četiri devojke i mladiće koji su stajali oko njih, a puls mi je skakao teran nekim novim uzbuñenjem. Još nekoliko devojaka je selo za sto, na njegovom drugom kraju, svaka od njih prelepa i puna samopouzdanja, iako su meni izgledale za klasu niže od četiri devojke koje sam videla prethodne večeri.

„Šta je sa ostalima?“, pitala sam. „Eh, i one su u Bilingzu“, odgovorila je Dajana

mahnuvši viljuškom. Znači, bila sam u pravu. Noel i njene drugarice su te

koje su važne. Noel i njene drugarice su te koje vredi poznavati.

Srce mi je tuklo u grudima i ja snažno pritisnuh oznojani dlan o butinu. Nikada do tada nisam želela nešto

kao što sam želela da budem za onim stolom. Kad bih samo mogla da postanem član tog najužeg kruga, sva vrata ,,Istona“ bila bi mi otvorena. Više ne bih morala da brinem da li će me prihvatiti i da li ću se uklopiti. Moj smrdljivi, tužni život kod kuće bio bi onda toliko daleko da bih možda uspela potpuno da ga zaboravim.

Istonska akademija nije verska škola, ali osnovali su je prezviterijanci početkom devetnaestog veka. U priručniku stoji da je obavezna zajednička molitva ukinuta početkom devedesetih, ali i dalje se održava jutarnje okupljanje svih učenika 1 profesora nazvano ’jutarnja služba’. Mesto tog okupljanja je stara crkva u samom središtu učeničkog naselja, okružena učionicama, kancelarijama profesora i dekana, fiskulturnom salom, kafeterijom i bibliotekom - svim onim što sam jedva čekala da istražim. Iza ovog kruga nalaze se spavaonice za učenike, iza njih sportski tereni, a iza njih planine, šume i vedro plavo nebo. Jutro je bilo vrelo, što je normalno za početak septembra, ali kad smo stupili u lučno zasvoñeni hodnik i ušli u crkvu, činilo nam se da smo ušli u pećinu. Naježila sam se od glave do pete dok me je oblivao hladan vazduh i počela sam da drhtim u svojoj tankoj majici kratkih rukava. U trenutku mi je postalo jasno zašto je većina učenika ponela jakne i džempere. Visoki zidovi su biii napravljeni od ledenog, prljavosivog kamena, a uski prozori od bojenog stakia dopuštali su da u crkvu uñe samo malo svetla.

Obgrlila sam telo rukama dok sam prolazila pored bilingzovki. Arijana je sedela u poslednjem redu i čitala, dok su Kajran i Tejior sedeie u sredini crkve — Kajran je proučavaia svoje iice u ogledalcu, a Tejior pisala nešto po svesci. Noel nije bilo nigde na vidiku. Bilo je neobično

videti ih ovako razdvojene. Imala sam nekakav osećaj da su njih četiri jedno biće i da uvek treba da budu zajedno. Sela sam sa svojim drugaricama iz spavaonice u srednji deo crkve.

„Sedimo po razredima. Dečaci sa leve, devojčice sa desne strane“, objašnjavala je Dajana dok smo sedale. Njena Cimerka, devojka po imenu Kiki, koja je mogla da bude Dajanina sestra bliznakinja sa dužom kosom ali to nije bila, seia je pored nje. Još je nisam videla bez ajpoda. Pomerala je bradu u ritmu muzike i svom težinom se sručila na kiupu. Pred nama su prvaci, iza nas treća godina, a skroz pozadi — maturanti.“

Klimnuia sam glavom. Znači, Kajran i Tejlor su na trećoj, a Arijana na četvrtoj godinh Pretpostavila sam da je Noel takoñe četvrta. Ali gde ii je ona nestala?

„Baš je staromodno to što su nas razdvojiii“, rekla je Misi pogledajući u pravcu dečaka. „Sta ćemo da uradimo, da imamo seksuaini odnos dok oni čitaju jutarnja obaveštenja?“

,,Pa, ti bi mogla“, našalila se Lorna. Oprezno je pogledala u Misi posle te šale, čekajući njenu reakciju.

Misi se namrštila, ali i nasmejala. Lorni je laknulo. Na klupama ispred propovedaonice sedelo je

najmanje dvadesetak odraslih osoba, uključujući gospoñu Nejlor, gospoñicu Ling i dekana Markusa, kog sam prepoznala iz slike u Istonskom katalogu. Ostali su očigledno bili profesori, savetnici i prodekani. Većina je delovaia strogo, mrzovoijno, osorno i naborano. Ljudi sa kojima nema šale.

Pogledom sam potražila Tomasa, ali nisam ga videia meñu maturantima. Na zidovima izmeñu prozora visile su dugačke zastave od crnog somota, ukrašene grbom ,,Istona:“ i godinom u kojoj je pojedina klasa maturirala. Ispod godine su stajala dva imena, jedno muško i jedno žensko. Upravo sam htela da pitam šta znače ta imena, kad se vrata crkve zatvoriše, dodatno zamračujući unutrašnjost. Svi se utišaše i okrenuše prema napred, pa i

ja. Osećaj dubokog poštovanja zaviadao je celom publikom, a ja osetih neku toplinu izazvanu iščekivanjem onoga što će da se desi. Kroz dvoja suprotna vrata u prednjem delu crkve pojaviše se dva učenika, po njihovom izgiedu bi se moglo zakijučiti da su iz mlañih razreda, sa svećama u rukama uz pomoć kojih su upaiili četiri fenjera pored propovedaonice. Fenjeri su stvarali iznenañujuće jako svetlo koje je sve prisutne okupalo blagim, prijatnim sjajem.

Čim su fenjeri upaljeni, začulo se snažno kucanje na vrata. Dekan Markus je ustao i poiako odšetao prolazom izrneñu redova. Zaustavio se, kraljevskog držanja, sa mudrim izrazom iica, ispred uiaznih vrata.

,,Ko žeii da uñe u ovo sveto mesto?“ Da nisam bila toliko ispunjena strahopoštovanjem

možda bih se i nasmejala. I da svi ostali nisu bili toliko usredsreñeni na ono što se dešava.

„Umovi žudni u potrazi za znanjem“, začuo se odgovor. Misi je podrugijivo pomerala usne u skladu sa rečima koje je izgovarao nevidijivi govornik. Lorna ju je oštro pogledala. Misi je samo prevrnuia očima.

„Onda ste dobro došii“, rekao je dekan. „Ovo se ne radi svaki dan“, Dajana mi šapnu. „Samo

na prvoj službi." Vrata se otvoriše i u crkvu uñe Noei, visoko podignute

glave. Pored nje je išao njen dečko, Deš. Plava kosa mu je bila zalizana unazad, a licem mu je vladao izraz ozbiljnosti. On i Noel su nosiii po jednu veliku staru knjigu, a pogledi su im bili uprti pravo napred dok su stupali niz proiaz do propovedaonice.

Noel je izgledala kao da je član kraljevske porodice i da drži situaciju pod kontroiom. lako je više stotina ljudi gledalo u nju, ona niti je pocrvenela, niti je zadrhtala, niti trepnuia. Bila je samouverena, prelepa, pribrana.

Tada su njih dvoje stavili knjige na sto ispred propovedaonice.

„Tradicija, čast, izuzetnost.“

Sva sam protrnula kad sam čula ove reči izgovorene uglas. Noel i Deš su se onda okrenuli, nakionili se profesorima i seli, svako na svoju stranu pored oltara — Noel ispred devojaka, Deš ispred dečaka.

Nisam imala pojma šta tačno znači ovaj ritual, ali bila sam oduševljena. Bilo je to potpuno različito od svega što sam do tada videla. Bila sam toliko obuzeta da mi je trebalo duže nego ostalima da primetim neko blago komešanje i smeh u zadnjem delu crkve. Kad sam se okrenula, Tomas Pirson je ulazio unutra upravo kada je dekan zatvarao vrata. Seo je u poslednji red, gde ga je jedan od njegovih prijatelja udario pesnicom u rame i nasmejao se. Naočare za sunce su mu sakrivale oči. Dekan mu je uputio jedan ubilački pogled, a zatim se žustro vratio u prednji deo prostorije. Cekala sam da Tomas skine naočare, nadajući se da će me videti, ali on se uozbiljio i usmerio pažnju na scenu.

Okrenula sam glavu i uradila isto što i on, grizući usnu i trudeći se svim silama da ne prasnem u smeh. Dečaci će uvek biti dečaci i od nečega u vezi sa tim uvek mi se vrtelo u glavi.

Dekan je stao za propovedaonicu i nakrivio mikrofon prema sebi. „Dragi učenici, dobro došli u Istonsku akademiju.“

„Dobro jutro svima. Verujem da ste presrećni što me vidite.“

Profesor je zalupio vrata iza sebe i oni koji do tada već nisu sedeli na svojim mestima užurbano sedoše. Konstansa je sela pored mene upravo u trenutku kada je profesor spustio svoju iznošenu kožnu torbu i visoku srebrnu termos-bocu na sto. Imao je najukočenije držanje koje sam u životu videla i izgledao je kao da ispunjava celu prostoriju svojim prisustvom. Zalizane crne kovrdže bile su mu prošarane sedim vlasima, a na sebi je imao plavi sako i kravatu na pruge koja mu je sezala do pantalona. Udario je dlanom o dlan i, trljajući ih jedan o drugi, pogledom prelazio po učionici. Po izrazima na liČima mojih školskih drugova mogla sam da zaključim da im uopšte nije bilo drago što ga vide. A iz sarkastičnog odsjaja u njegovim očima, bilo je jasno da je i on svestan te činjenice.

,,Za one od vas koji još uvek nisu čuli sve grozne tračeve o meni, moje ime je gospodin Barber i kod mene se poštuju pravila", rekao je gromkim glasom koji je dolazio negde iz predela njegovog pupka. Dok je govorio, odvrnuo je poklopac termos-boce i u šolju sipao tečnost koja se pušila. Oštar miris crne kafe raširio se po prostoriji.

„Predmet koji ću vam predavati zove se Američka istorija. Istorija se bazira na činjenicama. Ja ću vas učiti činjenicama. Na ovim časovima nećemo čitati mišljenja

niti propagandu. Nećemo se baviti tužnim pričama tamo nekih ovih-ili-

onih iz svakog pojedinog društveno-ekonomskog staleža u svakom delu sveta. Ostaviću vašim profesorima na fakultetu da se bave sivim oblastima. Do tada, pripremiću vas tako što ću vas naterati da naučite činjenice. Datume. Imena. Mesta. Činjenice.“

Mislim da nikada u životu nisam srela nekog ko je imao pravilniji izgovor od tog čoveka. Vilicu mora da mu je pokretalo više mišića nego celo moje telo. Svaki slog reči ’či-nje-ni-ce’ bio je savršeno naglašen. Otpio je gutljaj kafe i spustio šolju na sto.

„Da vidimo onda šta znate.“ Progutala sam knedlu. Došao je do sredine učionice, okrenut prema nama.

,,Vi. Kako se zovete?“ ,,B... Brajan Maršal“, odgovorio je plavokosi dečak iz

prvog reda. Ne bi me bilo začudilo da se upiškio u gaće. „Levo od gospodina Maršala je ekipa A. Ostali su

ekipa B“, rekao je gospodin Barber, odlučno pokazujući rukom. Podigao je jednu svesku sa svog ogromnog drvenog stola. „Ovde je spisak vaših imena. Kad postavim pitanje, imate deset sekundi za odgovor. Ako tačno odgovorite, vaš tim dobija poen. Ako odgovorite pogrešno, vaš tim gubi poen“, rekao je, pogleda uprtog u nas.

Pojedini učenici su se zlobno smeškali. Mnogo više njih izgledalo je prestravljeno. Ja nisam znala šta da mislim. Niko od mojih profesora nikada nije ovako govorio. Ovaj tip je imao više autoriteta u malom prstu od svih profesora Krotonske gimnazije zajedno.

,,Da počnemo“, rekao je gospodin Barber. Prešao je pogledom po spisku učenika dok je prilazio tabli. Svi smo molili Boga da nas ne prozove. ,,Gospoñica...“

Sranje. Sranje. Sranje. ,,Talbot.“ Pogledala sam u Konstansu. Prebledela je ispod

svojih mnogobrojnih pega. Osetila sam žaljenje prema

njoj, iako sam bila preplavljena olakšanjem. ,,Da?“, odvratila je sa neverovatnom mirnoćom. „Koji engleski kralj je primio advokatsko pismo kojim

je proglašena nezavisnost ove države, 1776. godine?“, pitao je.

Moo-lim? Advokatsko pismo? Otkad se to Deklaracija nezavisnosti zove advokatsko pismo?"

Čekaj. Šta je bilo pitanje? „Kralj Džordž Treći“, rekla je Konstansa. „ Tačno. Konstansa je blistala od sreće. Neko iza mene je

prošaputao ,,laća“. Tačno. Kralj Džordž Treći je primio Deklaraciju nezavisnosti. Znala sam to. Samo treba da se koncentrišem. Duboko sam udahnula, srećna što nisam bila odabrana za prvu žrtvu. Gospodin Barber je drečavom žutom kredom na tabli ispisao A i B. Ispod slova B je napisao jedan poen.

„Sledeći. Gospodin Simons“, izjavio je gospodin Barber.

,,Ovde“, javio se zdepasti dečak koji je sedeo pored vrata.

„Gospodine Simons, kako se zvala prva žena koja je pogubljena u Sjedinjenim Državama i zašto?“

Okej. To ne znam. Počela sam da se preznojavam. ,,Uh... oh. Znam to“, rekao je Simons, stežući olovku

obema šakama. Zezaš me. Ti to znaš. »Um...“ „Deset sekundi gospodine Simons“, gospodin Barber

kao da je uživao u ovome. „Samo da se zna, na mom času nema mumlanja.“

„Meri nešto“, izjavio je zdepasti dečak. „Meri... Saret?“ ,,Da. A zbog kakvog zločina je pogubljena?“ „Učestvovala je u zaveri da se ubije predsednik

Linkoln“, rekao je gospodin Simons sa mnogo više samopouzdanja.

„Dobro, izvukli ste se gospodine Simons“, rekao je gospodin Barber dodajući jedan poen ekipi A. Pogledala sam na sat, pitajući se da li ima bilo kakve šanse da se izvučem a da me ne prozove. Ostalo je jol pedeset i tri minuta do kraja časa, a samo je dvadesetak učenika.

„Gospoñica Brenan.“ Oh, Bože.“ ,,Da?“ Usta su mi bila potpuno suva. „Vidim da ste novi ovde“, rekao je zlobno se

osmehujući dok me je gledao sa visine. Sve glave u učionici su se okrenule prema meni. Hvala vam. Mnogo vam hvala.

„Da“, uspela sam da kažem. „Onda jedno lako pitanje za vas“, snishodljivo mi se

obratio gospodin Barber. Poželela sam da ga udarim i da mu zahvalim u isto vreme.

Pitaj me nešto što znam. Molim te, pitaj me nešto što znam.

„Koliko je mandata Frenklin Delano Ruzvelt odslužio u Beloj kući kao Predsednik Sjedinjenih Američkih Država?“

To! ,,Četiri“, odgovorila sam, cereći se. „Žao mi je. Tačan odgovor je tri“, rekao je gospodin

Barber. Moje oči i lice su goreli od poniženja iako se moj

mozak bunio. Bilo je četiri. Znam to. Učila sam to u osmom razredu. Ruzvelt je bio moj omiljeni predsednik. Obožavala sam Nju dil i sve one skraćenice. Znala sam ih napamet i dobila pet na testu. Služio je četiri mandata.

„Ruzvelt je izabran i četvrti put ali je umro u toku četvrtog mandata pa prema tome nije odslužio puna četiri mandata“, rekao je gospodin Barber.

Čitava moja ekipa je bučno uzdahnula kad je obrisao poen koji je osvojila Konstansa.

Krv je počela da mi vri.

,,To je trik-pitanje“, izletelo mi je. Gospodin Barber se ukočio, okrenut leñima. Učenici

udahnuše. Vrelina koja me je ispunjavala bila je gotovo nepodnošljiva. Sta sam to uradila?

„Izvinite, nisam vas dobro čuo“, rekao je gospodin Barber, okrenuvši se.

Pročistila sam grlo. ,,To je bilo trik-pitanje“, ponovila sam, ne želeći da ustuknem. „Niste pitali koliko je punih mandata odslužio.“

Gospodin Barber me je gledao u neverici. Napravio je nekoliko koraka napred i prekrstio ruke na grudima. ,,Ja mislim da je pitanje bilo fer, gospoñice Brenan.“

Otvorila sam usta da zaustim, ali on me je presekao. ,,A zašto mislim da je pitanje bilo fer? Zato što od

svojih učenika očekujem da razmišljaju, gospoñice Brenan“, rekao je. „Očekujem da uzmu u obzir sve mogućnosti pre nego što izvale prvu stvar koja im padne na pamet. Ovo nije kviz, gospoñice Brenan, ovo je vaše obrazovanje. Ubuduće ćete morati mnogo savesnije da se ponašate. Da li smo se razumeli?“

Pa, sad sam i zvanično bila uništena. ,,D-da“, rekla sam suvih usta.

„Želeo bih da vam verujem, gospoñice Brenan, ali možda bi trebalo da doñete kod mene posle časa da budemo sigurni u to“, rekao je.

Progutala sam ogromnu knedlu. Suze poniženja pekle su me u očima. Svi učenici u odeljenju su gledali u mene ili su se upadljivo trudili da to ne rade.

Zeli da me vidi posle časa. Moj prvi profesor prvog dana u školi koja bi trebalo da mi promeni život želi da me vidi posle časa. Pa, nešto se već promenilo u mom životu. Nikada ranije me nastavnik nije ukorio. Nikada.

,,U redu“, rekla sam. „Dobro“, odgovorio je gospodin Barber. „Sada, kad

smo protraćili nekoliko minuta dragocenog vremena vaših kolega, možda biste mi dozvolili da nastavim.“

Bilo mi je vruće i bilo mi je muka i bila sam glupa.

Ukočeno sam klimnula glavom. To je bilo sve što sam mogla da uradim.

Gospodin Barber se okrenuo prema svojoj novoj žrtvi, a Konstansa je coknula jezikom izražavajući tako svoju podršku. Odličan početak, Rid. Zaista sjajan početak.

Stajala sam pored stola gospodina Barbera dok je on pisao nešto po listu belog papira. Niko nije hteo da me pogleda u oči dok su izlazili, kao da sam nekakva nakaza sa kojom ne treba imati nikakav kontakt. Jedan jedini čas i već sam žigosana.

„Gospodine Barber...“ „Znam da ste tu, gospoñice Brenan. Budite Ijubazni i

dozvolite mi da završim.“ Čvrsto sam zatvorila usta. Mrzela sam ga. lako sam

želela da ga preklinjem da mi pruži još jednu šansu. Nisam znala odgovore niti na jedno od tri pitanja koja mi je postavio tokom svoje bolesne male igre i znala sam da misli da sam primerak neke malo poznate vrste morona. Ali, ko može da uradi tako nešto - da stavi učenike na spravu za mučenje prvog dana posle letnjeg raspusta? Osim toga, ponizio me je pred svima, iako je znao da sam nova ovde.

Gospodin Barber je tada spustio olovku. Polako i promišljeno otpio je dug gutljaj kafe pa spustio i šolju na sto. Mučio me je. Namerno me je terao da čekam i da se nerviram.

Na posletku, veoma polako je otcepio papir iz bloka i pružio mi ga.

„Ovo ćete morati da pročitate“, rekao je, gledajući me preko naočara. „Očekujem da stignete ostale do kraja nedelje. Treba da znate da učenici koji su ovde na

stipendiji kod mene nemaju nikakve povlastice. Ako zaista pripadate ovde, onda ćete morati to i da dokažete. Nema izuzetaka.“

Uzela sam papir koji je zadrhtao u mojoj ruci. Na njemu je bio spisak od čak osam knjiga. Htela sam da mu kažem da ne treba sve to da pročitam da bih sustigia ostale. Htela sam da mu kažem da sam znala odgovore na više njegovih brzih pitanja, ali da se nikada nisam dobro snalazila u takvim situañjama. Htela sam da mu kažem da je njegovo pitanje o Ruzveltu bilo sranje i da sam prilično sigurna da i on to zna. A najviše od svega, htela sam da mu kažem da ne želim da budem izuzetak.

Meñutim, gledajući u njegove vodenaste smeñe oči, znala sam da neće tolerisati ako mu se opet usprotivim. Zato sam samo rekla: ,,Hvala.“

,,I nadam se da je današnji ispad bio i poslednji?“, pitao je.

,,Da, gospodine“, odvratila sam. „Dobro. Možete da idete.“ Polako sam se okrenula. Mogla sam da osetim njegov

pogled na svojim leñima dok sam izlazila iz učionice i pitala sam se o čemu razmišlja. Naterala sam se da ispravim leña. Nisam mogla da mu dopustim da pomisli da me je slomio.

U hodniku, nekoliko devojaka je stajalo ispred oglasne table na kojoj je stajao narandžasti poster za Ples dobrodošlice, najavljen za nekoliko nedelja od početka godine. Zurila sam u njega i pitala se da li ima ikakve šanse da ću do tada ostati ovde.

Ne. Neću tako da razmišljam. Nema negativnih misli.

Nema pesimizma. Nadoknadiću zaostatak iz ovog predmeta. Nadoknadiću zaostatke iz svih predmeta. Čak i ako budem morala da učim cele noći, svake noći, učiniću sve što moram da ostanem na ,,Istonu“. Alternativa tome - povratak u Kroton i potvrda najcrnjih slutnji moje majke — bila je naprosto nezamisliva.

Umesto toga, pokazaću gospodinu Barberu da je pogrešio u vezi sa mnom. Njegovo razočaranje će biti šlag na torti.

Kad sam se vratila u kafeteriju, manje od pet sati nakon što sam izašla iz nje, moje raspoloženje se potpuno promenilo. Tog jutra sam bila odlučna i puna nade. Sada sam bila iscrpljena i malodušna. Dok sam sedala pored drugih devojaka sa sprata za naš sto — isti onaj koji smo zauzele tog jutra — postala sam svesna svoje poslednje i možda najveće greške tog savršenog jutra. Na poslužavniku mi je stajala činija puna makarona sa sirom i velika koka-kola, plus tri kolačića sa čokoladom. A na njihovim? Samo salate i dijetalne koka-kole. Konstansa je već sakrila svoj kolačić ispod salvete, nesumnjivo u cilju samoodržanja.

,,Da li ti znaš koliko masnih kalorija ima u tome?“, pitala je Misi, gledajući u inoju hranu.

Sručila sam se na poslednju praznu stolicu na samom kraju stola i pustila tešku torbu sa knjigama da padne na pod. Odlučila sam da me neće biti briga šta Misi Turber misli o mojoj hrani. Bila sam suviše gladna da bi me bilo briga. Osirn toga, bila je to utešna hrana. Ako mi je išta biio potrebno u tom trenutku, bila je to uteha.

„Možete li da mi dodate kečap?“, zamolila sam. Misi je glasno zastenjala dok mi je Kiki dodavala

kečap. „Sama pala, sama se ubila“, rekla je. Konstansa je izvukla kolačić, zagrizla ga i osmehnula

se Misi. Misi je prevrnula očima i okrenula nam leña da bi tračarila sa svojim sledbenicama.

Konstansa je počinjala sve više da mi se sviña. „Kako ti je bilo na ostalim časovima?“, upitala je

saosećajno. U prevodu: „Već znam da je istorija bila odvratna. Da

li je ostalo bilo bolje?“ Odgovor - nimalo. „Dobro“, odgovorila sam, brzo se osmehnuvši. lako je

čitav čas francuskog održan na francuskom i ja nisam bila u stanju da pratim ono što se radilo niti da dam bilo kakav smislen odgovor osim „Je ne sais pas“. Iako je čas mog izbornog predmeta - istorije umetnosti — bio pun mladih kuratora koji su znali ime umetnika, godinu objavljivanja i tehniku svakog dela koje je profesor pokazao na ekranu.

Mogla sam samo da pretpostavim šta će biti na sledećem času - na trigonometriji. Verovatno ćemo odmah preći na diferencijale i integrale jer su sinusi i kosinusi već svima dosadili.

„Znam da će zvučati prepotentno ili tako nešto, ali ako ti zatreba neka pomoć, samo reci“, rekla je Konstansa.

„Škola u koju sarn išla bila je baš dobra. Aii stvarno.“ U redu. Da li mi nudi pomoć ili se pravi važna? Sto

god da je bilo u pitanju, nisam se osećala dobro zbog toga. Kao da su svi ovde zaključili da sam glupa ili da mi je potrebna milostinja, ali nije tako. Ja sam odličan učenik, za ime Božje. Ta sam ta koja je uvek pomagala drugima. Sta se to dešava sa. mnom?“

Devojke za mojim stolom su naklapale o dečaČima sa kojima imaju časove i o odlasku do grada za vikend. Cula sam fraze poput „ekstra zgodan“, „od četvoroslojnog kašmira“, „nova kreditna kartica“. Ništa ih nije brinulo. ja sam brinula zbog milijardu raziičitih stvari svih vrsta i hitnosti.

A onda sam ih ugledala. Biiongzovke su izašle iz reda za ručak i zaputile se prema nama kroz prolaz izmeñu stolova. Noel jc išla prva, a za njom Kajran, Tejlor i Arijana, čija je glava bila pognuta jer je čitala knjigu. Prvi

put sam ih videla izbliza i svaka je bila savršenija i lepša od one druge.

Zadržala sam dah dok je Noel laganim koraČima prolazila pored mene, uputivši mi jedan pogled sa vragolastim osmehom na usnama. Kajran i Tejlor su išle iza nje i razgovarale, a poslednja je bila Arijana. Nosila je belu majicu i dugačku suknju svetloplave boje koja je od struka prema stopalima bila sve tamnija. Oko vrata je nosila ljubičasto-crvenu maramu čiji su joj krajevi visili preko grudi i doticali stomak. Da sam se ja tako obukla, izgledala bih smešno — kao dete kad se igra maminom odećom — ona je, meñutim, savršeno izgledala. Oko nje je lebdeo neki egzotičan miris koji je, bez obzira na sve, bio nekako poznat. Pokušavala sam da odredim odakle sam ga znala, baš kad je ona spustila knjigu, pogledala me pravo u oči i rekla: ,,Oh, ćao.“

Sve njene drugarice su se zaustavile. Kao i moje srce. ,,To je devojka o kojoj sam vam pričala“, rekla je

Arijana. Imala je blag južnjački akcenat, toliko prigušen da je izgledalo kao da ga naknadno ubacuje.

Moj prazni želudac se zgrčio osetila sam žuč kako mi se penje uz grlo. Mogla sam da osetim kako se devojke sa mog sprata zgledaju.

,,Stvarno?“ Noel je prekrstila ruke na grudima i prišla mi dugim koraČima, odmeravajući me od glave do pete. Još nekoliko devojaka iz Bilingza, osim ove četiri, zastalo je upitno gledajući jedna u drugu. ,,Ti si ta voajerka?“

Misi se meketavo nasmeja. „Mislila sam da je to neka muškarača“, rekla je

Kajran. T’ejlor se nasmejala, groknuvši, a onda prekrila usta rukom. Kajran je prevrnula svojim velikim, predivnim, savršeno osenčenim očima i nasmešila se. Meni.

„Neobraćaj pažnjunanju. Još uvek otklanjamo nedostatke“, rekla je Noel. „Kako se zoveš?“

,,Rid“, rekla sam.

,,Ja sam Noel. Ovo su Kajran, Tejior i Arijana“, rekla je. Primetila sam da se uopšte nije potrudila da predstavi ostale devojke iz svog doma. Znači, one su nevažne.

,,Ćao“, rekla sam. Smešile su se. Bila sam na vrhu sveta.

„Sada kada znaš ko smo, možda ćeš imati dovoljno poštovanja da prestaneš da ližeš prozore špijunirajući nas.“

Okružio me je smeh, a Noel se zlobno osmehnula videći moje prebledelo lice. Bilingzovke su se superiorno osmehivale, gledajući u mene sa uvežbanom snishod-ljivošću.

„Idemo, devojke“, rekla je Noel, okrenuvši se. Kajran i Tejlor su joj prišle, svaka sa jedne strane, i otišle su zajedno, nalik na pokretni zid. Ostale devojke su krenule za njima — sve osim Arijane, koja je pomirljivo nakrivila glavu, gledajući negde preko mog ramena.

,,Izvini“, izjavila je. „Noel ume da bude malo nabusita.“

,,Da“, uspela sam da kažem. Zakačila je svoju nežnu kosu iza uva. Kao ni ja, ni

ona nije nosila nakit niti se šminkala, ali je i dalje izgledala prefinjenije nego što ću ja ikada izgledati. Koža joj je bila toliko bleda da sam imala osećaj da bih, kada bi svetlost koja je dopirala spolja promenila ugao, mogla da vidim pravo kroz nju. Na trenutak je usredsredila pogled pravo u moje oči i mogla sam savršeno jasno da vidim da je tužna, uprkos tome što se smešila.

,,Pa, vidimo se“, na kraju je rekla. Onda je ponovo usmerila pažnju na knjigu i zaputila

se za svojim drugaricama. Već sam počela da se pitam da li sam zaista videla tugu u njenim očima. Naravno da nisam. Zbog čega bi jedna takva devojka mogla da bude tužna?

„Našla si koga ćeš da iznerviraš, i to prvog dana“, dobacila je Misi.

,,Da li si ih stvarno špijunirala?“, upitala je

Konstansa. „Ne baš“, odgovorila sam, proklinjući se u mislima. Šta nije u redu sa mnom? Od trenutka kad sam

stigla sama sebi kopam rupu. Sa profesorima, sa bilingzovkama. Sada moram da uradim sve što je moguće da se iščupam.

„Hej, nova.“ Kad smo izašli iz kafeterije, Tomas Pirson se

odgurnuo od zida od sive cigle i nastavio da hoda u korak sa mnom. Konstansa mi je poslala pogled koji je govorio: „Alo, super baja. Otkud ti znaš tako zgodnog momka, a tek si dva dana ovde?“

I ja se pitam. ,,Ćao“, odvratila sam smireno. Meñutim, puls mi je

jurio kao na trkama. „Imam nešto za tebe“, rekao je Tomas. Iz džepa je izvadio mali medaljon. Bio je od bronze, a

u sredini je imao kvadratnu rupu. Držao ga je izmeñu palca i kažiprsta, sa zadovoljnim izrazom na licu.

„Šta je to?“, upitala sam posle kratke pauze. „Moja amajlija. Odlučio sam da ti je poklonim zato što

meni sreća više nije potrebna. Ja sam prevazišao sreću.“ Osmehnula sam se pomalo zlobno, pokušavajući da

zvučim neimpresionirano. „Blago tebi.“ Srce mi je snažno udaralo.

,,Da znaš da jeste“, odgovorio je. Morala sam svim silama da se trudim da se ne cerim

kao neki kreten u njegovoj blizini. To me je strašno nerviralo. ,,Ne, stvarno“, rekla sam. „Sta je to?“ ,,To je žeton za podzemnu. Iz dana pre kartica za

metro“, odvratio jeTomas, upitno podigavši obrve.

Šta je kog ñavola metro kartica? „Bio sam uništen kad su ih ukinuli. Možda ćeš reći

da sam staromodan, aii ima nečeg posebnog u tome kada ubaciš nešto ćvrsto u onaj mali procep i čuješ ono zadovoljavajuće cingi, pa dobiješ svoju nagradu...“

Zamišljeno je nakrivio giavu i pogledao me pravo u oči. Pocrvenela sam. Cvrsto? Izrečeno kao metafora? Verovatno. Metafora shvaćena? U potpunosti. Devojka zaintrigirana ali i prestravijena? Možeš da se kladiš.

,,U svakom slučaju“, rekao je, prekidajući hipnotičku tišinu. „Držiš u svojim rukama ostatak jednog drugog vremena. Čuvaj ga.”

,,Hvala.“ Napravio je nekoliko koraka unatraške prema

dvorištu, sugestivno se cereći. Primetila sam da me više devojaka gleda sa neprikrivenom zavišću. Srca su se lomila po celoj školi. Kad se Tomas okrenuo, dva dečaka su potrčala da bi ga sustigla. On je pognuo glavu, osluškujući, dok su oni jurili da ga stignu.

,,Ko je to?“, upitala je Konstansa, intonacijom koja je odgovarala značaju mladića.

Iscerila sam se. ,,To je Tomas Pirson.“ „Šta je hteo?“, dodala je, propinjući se na prste kako

bi mogla da vidi njega i njegove ortake okružene mnoštvom učenika koji kreću na popodnevne časove.

„Nemam pojma“, rekla sam. „Možeš li da mi objasniš šta je ovo?“

Konstansa se nasmejala. „Nekad su se koristili za vožnju podzemnom železnicom. Sada imaju elektronske propusnice. Zovu se metro kartice. Pobogu, Rid. Zar nikada nisi bila u Njujorku?“

Ne. Nikada nigde nisam bila. Ali ona to nije morala da zna.

Zurila sam u majušni žeton, neopisivo srećna, sve dok nisam osetila da me neko posmatra. Kad sam podigla glavu, gledala sam pravo u Arijanine bistre plave oči. Stajala je na desetak metara od mene, pored kamenih

klupa u centru dvorišta, ali njen pogled je bio toliko prodoran da sam imala utisak da je tik do mene. Srce mi je preskočilo jedan uznemirujući otkucaj i ja sam se automatski osmehnula - nesigurno. Ona je tada trepnula i okrenula se, ostavivši me da se pitam da li sam pogrešno protumačila čitavu situaciju.

Bila sam prva osoba na tribinama igrališta gde smo tog popodneva imali fudbalski trening. Ne želeći da zakasnim, posle poslednjeg časa otrčala sam do Bredvela da se presvučem, zadržavši se samo da zakačim Tomasov žeton na srebrni lančić i stavim ga oko vrata. Potom sam odjurila uzbrdo do sportskih terena. Sada, kada se ostatak tima približavao u grupi, noseći fudbalske lopte i narandžaste čunjeve, shvatila sam da je kada mnogo uraniš jednako upadljivo kao kada zakasniš. Na čelu grupe išla je Noel koja me je gledala kao da je moje prisustvo zabavlja. Privukla sam noge bliže sebi i zagledala se na drugu stranu fudbalskog terena. Možda, ako se budem pravila da sam nevidljiva...

„Hej, lizačice“, rekla je, udarajući nogama po metalnim stepenicama dok se penjala. Sela je iza mene, golim kolenima gotovo obgrlivši moja leña. Već sam se znojila pod nemilosrdnim suncem, ali kad je ona sela tako blizu mene, osetila sam kako se (ormiraju nove graške znoja.

„Igraš? Ili me pratiš?“ Nekoliko devojaka se nasmejalo. Lice mi je gorelo.

Ovo će biti strašno zabavno. ,,U redu devojke! Smirite se.“ Jedna sredovečna žena

širokih ramena i snažnih listovastajalaje u podnožju tribina. Pretpostavila sam da je to naš trener. Imala je kratku plavu kosu, na sebi nije imala šminku niti nakit, a

pod noktima je imala podosta zemlje. Gledala je u mene. ,,Ti si Rid Brenan, pretpostavljam. Ja sam profesorka fizičkog, Lizik, vaš trener.“

,,Zdravo“, rekla sam. „Rid dolazi iz Pensilvanije, gde je bila najbolji

defanzivni igrač u svojoj diviziji, i to kao učenica prvog razreda“, objavila je svima.

Divno. Sada Noel zna da sam iz dobre, stare, uštogljene, dosadne Pensilvanije. Pitala sam se da ii da siažem i da kažem da sam iz Filadelfije. Da li bi to imalo ikakav pozitivan efekat? Verovatno ne bi.

„Sto znači da bi trebalo da budete zahvalni što je ovde“, nastavila je profesorka. ,,Je l’ jasno?“

Začuo se žarnor odobravanja. „Lizačica je talentovana“, prošaputala je Noel, šaljući

vruć dah u moje uvo. „Bravo lizačice.“ Potapšala me je dvaput po ramenu, snažno, a ja sam

utonula dublje u sedište. Ostala sam tako sve dok profesorka nije dunula u pištaljku i poslala nas na teren. Istrčala sam uživajući u slobodi od Noelinog nadzora. Ovde mogu da uradim bilo šta.

Poreñali smo se na suprotnim stranama terena. Ja sam igrala u odbrani ispred severnog gola, a Noel je bila u napadu sa južne strane. Sukobićemo se licem u iice, nema spora. Koža mi je bridela od iščekivanja. Samo daj.

Začula se pištaijka i Noel je dobila loptu. Naravno. Odmah ju je šutnula svojoj saigračici sa desne strane koja je povukla napred. Bila sam impresionirana. Pretpostavljala sam da je Noel sebična. Da joj je bitna vlastita slava, a ne tim. Ispalo je da nisam bila u pravu.

Noel je jurnula prema meni i ja sam požurila unazad. Medutim, prohujala je pored mene. Brza je. U trenutku kad je Noel bila otvorena, saigračice su joj doturile loptu i ja sam zadrhtala. Napala sam je otpozadi. Nisam smela da dozvolim da pomisli da sam neki žutokljunac koji nema pojma. Nisam smela da dozvolim da me zaplaši. Ne ovde.

Stigla sam je i napravila klizeći start, uspevši da joj

izbijem ioptu i dodam je svojoj najbiižoj saigračici. Noel je viknula i saplela se preko mog kostobrana, snažno udarivši o zemlju i otkotrljavši se po travi. Na trenutak su nam noge bile upletene, ali brzo sam se oslobodila i ustala.

„Dobar potez, Brenanova!“, doviknuia je profesorka sa aut-linije.

Osmehnula sam se i pružila Noel ruku. Meñutim, kad sam je pogledala u oči, srce mi je stalo. Pljunula je na zemlju i gledala pravo kroz mene, kipteći od besa.

Trebaio je da potrčim na drugu stranu terena posle oduzimanja iopte, aii nisam mogia da se pomerim. Od drugog gola su dopirali uzvici oduševljenja i čuo se zvuk zviždaljke. Noei se podigla sa zemlje, a ja sam samo mislila o tome kako će da me ubije. Da me ubije namrtvo.

U tom deliću sekunde, sva zloba za koju je bila sposobna jasno se videla u njenim očima i iz nekog razioga setila sam se onog ožiljka ispod njene odeće, groznog i crvenog. Više nije izgledao kao da mu tu nikako nije mesto. Ali, onda me je pogledala i osmehnula se. Iskrenim vedrim, gotovo ponosnim osmehom. Otresla je prašinu sa prednje strane šortsa.

„Nastavi tako i možda ćemo da pobedimo koju utakmicu ove godine“, rekla je.

,,Hvala“, odgovorila sam, nadajući se da će pomisliti kako je to što mi nedostaje dah posledica napora a ne straha.

„Ali uradi to meni još jednom i imaćemo problem.“ Onda se nasmejala i otrčala do ostalih članica svog

tima. Ostala sam da stojim, pokušavajući da se saberem, pokušavajući da odlučim da li je suviše rano za olakšanje. Da li sam je iznervirala ili impresionirala? Imala sam osećaj da sa Noel to nikada neću znati.

Ostale devojke sa druge godine koje su bile na treningu odmah su otišle, tako da sam se sama vraćala u Bredvel. Nisam bila sigurna zašto su moje vršnjakinje odlučile da me odbace. Zato što sam nova? Zato što me je profesorka izdvojila? Zato što im se tako htelo? Kako god bilo, nisam bila iznenañena. Samoća je moje uobičajeno stanje. Za sada.

Zabacila sam torbu sa opremom na rame dok sam obilazila ugao zgrade, zaokrećući prema ulazu. U trenutku kad sam stigla do vrata, iz udubljenja u zidu izronila je Arijana, preplašivši me na smrt.

,,Ćao“, rekla je. Držala je nekoliko svezaka prislonjenih o grudi.

,,Ćao.“ Da li je mene čekala? „Kako je bilo na treningu?“, pitala je. ,,Dobro“, odgovorila sam. To je bilo čudno. Nisam bila

sigurna šta bi trebalo da uradim ili kažem. Mozgala sam i smislila jedno fantastično originalno pitanje. ,,A za koji tim ti igraš?“

Na ,,Istonu“, svako mora da se aktivno bavi barem jednim sportom. To ima neke veze sa ispunjavanjem uslova za fizičku pripremljenost. Nisam obraćala mnogo pažnje na to jer bih ja igrala fudbal bio to uslov ili ne.

,,Oh, ja ne igram“; rekla je, pa dodala, videći moje zbunjeno lice, ,,iz zdravstvenih razloga.“

,,Aha.“ Nije dodala nikakve detalje, a ja nisam imala utisak da žeii da je pitam. Naravno, sada ću imati još jednu stvar oko koje ću iupati giavu. Kakvi bi to zdravstveni raziozi mogli da budu zbog kojih bi Arijana bila pošteñena ispunjavanja uslova za fizičku pripremljenost?

,,I tako... jesi li našla neke prijatelje?“, pitala je. ,,Pa, valjda“, odvratila sam. „Kakav je sprat?“ ,,Pa... dobar“, rekla sam. Konstansa je bila sasvim

okej, a Dajana je izgledala fino. ,,A momci?“ U glavi mi se odmah pojavila Tomasova slika i osetila

sam hladnoću žetona za metro na svojoj oznojanoj koži. Bilingzovke su morale da poštuju devojku koja je uspela da privuče pažnju zgodnog maturanta svog prvog dana na ,,Istonu“, zar ne?

,,Pa, upoznala sam jednog...“ rekla sam. „Tomasa Pirsona“, rekla je ravnim glasom. Zatreptala sam iznenañeno. Njen glas je bio topao

poput crnog leda. „Videla sam vas da razgovarate“, objasnila je.

Pomerila se bliže meni da bi propustila dve devojke koje su se vraćale sa treninga hokeja na travi, smejući se i pretvarajući se da igraju neku kombinaciju. Osetila sam ubod ljubomore.

,,Izvini“, rekla sam. Kako sam bila toliko glupa da dozvolim da mi pažnja odluta od jedine osobe koja je danas bila fina prema meni?

Jedine osobe za čiju sam pažnju bila spremna da ubijem.

„Znači, sviña ti se?“, pitala je Arijana. “Još nisam odlučila“, rekla sam, iako mi je puls

ubrzavao do beskonačnosti samo kad pomislim na njega. Tomas je prelep, u to nema sumnje. I zanimljiv, i duhovit. Meñutim, bilo je jasno i da je igrač. A ja nisam bila sigurna da u tom trenutku želim da ulazim u vezu sa

nekim takvim. Flert? Može. Veza? To je sasvim druga priča.

Arijanine oči se suziše. „Većina devojaka ne može da odoli mornČima kao što je Tomas Pirson“, rekia je. ,,On ima tu auru...“

Neverovatnog seksepiia. „Opasnog momka“, dovršila je. Gledala me je pomno, kao da žeii da vidi moju

reakciju na ovu procenu. ,,Da, to sam primetiia“, rekia sam nonšaiantno.

Predivan i bogat i pametan i nadmen i iascivan? Da. To je išio zajedno sa onim ,,opasan“. „Ako ti se tako nešto dopada“, dodala sam. „Meni ne.“ Naravno.

Ali čak i ako sam razmišljala o mogućnosti da uradim nešto po tom pitanju, ona to ne mora da zna. Naročito ako, iz nekog razloga, ima neki problem sa njim, što se mogio zaključiti iz njenog tona. Osim toga, poslednja stvar koju sam želela jeste da pomisii da sam luda za dečacima. Htela sam da izgiedam opušteno. Sofisticirano. To iznad svega. Kao što je ona.

Arijana se poiako osmehnula kao da je nešto obasjalo iznutra. „Sedi sa nama sutra“, rekia je. ,,Za doručkom.“

Srce mi je preskočiio čitavih pet otkucaja. ,,Stvarno?“, upitah, sa malo previše oduševljenja u

glasu. „Želela bih da te bolje upoznam“, dodala je. „Sve

bismo to želele.“ Znači, pričale su o meni. I to iza mojih leña. Ta

pomisao nije bila nimalo prijatna. Posle tako kratkog vremena provedenog u internatu, ljudi su već pričali o meni.

Ali, čekaj... Da li me je briga za to? Ovo bi mogao biti početak — početak svega onoga što sam se nadala da ću dobiti. Ako su pričale o meni, super. Očigledno su videie nešto što im se sviña. A šta bi to moglo da bude, pojma nemam.

,,Važi onda“, rekla sam na kraju, zatomljavajući svoj

ushićeni osmeh. „Biću tamo.“

Arijana je sedela sama za stolom kad sam ušla u kafeteriju. Na sebi je imala belu haljinu i plavu maramu. Nisam bila sigurna da li je došla ranije zbog mene, ali osetila sam olakšanje kad sam je videla. Bilo mi je mnogo lakše da joj priñem dok je sama nego da nije bilo tako. Očekivala sam od nje da podigne pogled dok sam joj prilazila, ali to se nikako nije dešavalo. Na kraju sam ostala da stojim pored nje, osećajući se neprijatno. Možda je sve to bila šala. A možda je i zaboravila. Zar je moguće da ne vidi moju senku na stranama svoje knjige.

,,Uh... Arijana?“, izustih, ježeći se od vrućine. Podigla je glavu, zbunjena. Oh, Bože. Zaboravila je.

Izraz na njenom licu jasno je govorio da ne zna ko sam. ,,Izvini“, automatski sam rekla. Već sam krenula da se odmičem kad se izraz na

njenom licu promenio i ona se osmehnula. „Rid, ćao“, rekla je. ,,Sedi.“

Izvukla je stolicu pored svoje, sa unutrašnje strane stola.

Osetila sam talas olakšanja. Prošla sam iza nje i stavila poslužavnik na sto, a onda okačila torbu o naslon stolice.

„Nisi gladna?“, upita, odmeravajući moj jadni doručak koji se sastojao od kafe i suvog tosta.

Umirala sam od gladi, zapravo. Nisam bila sigurna

šta se smatra prihvatljivim doručkom za stolom bilingzovki pa sam išla na sigurno. Na Arijaninom poslužavniku stajao je polupojeden voćni kup, dva parčeta tosta i činija puna suvih pšeničnih pahuljica sa slatkišima od belog sleza. Stomak mi je zakrčao od pogieda na svu tu hranu — na sreću, nečujno.

,,Ne volim mnogo da doručkujem“, siagala sam. Onda sam poželela da samu sebe šutnem u dupe jer sam shvatila da ako ubuduće tu. budem sedeia, moraću da se držim onog što sam rekia.

,,Ja obožavam doručak“, izjaviia je Arijana vedro, uzimajući jedan slatkiš iz činije i ubacujući ga u usta. „Jela bih ga tri puta dnevno kad bih mogia.“

Osmehnula sam se. Njena vedrina je imala smirujuće dejstvo na mene. „Ovde je baš tiho ujutru‘‘, rekla sam, gledajući oko sebe dok su još nerazbuñeni učenici ulaziii kroz dvokriina vrata.

„Zato mi se i dopada“, rekla je Arijana. „Mnogo je boije za čitanje.“

Upravo u tom trenutku, dve devojke su nam prišle i sele na suprotni kraj stola, preko puta nas. Prepoznala sam ih. Bile su deo društva iz Bilingza koje sam videla prvog jutra. Jedna je imaia taman ten, kao ugaij crnu kosu i teio dostojno modne revije za donji veš viktorijaz sikrit ispod farmerki i beie košulje. Druga je imala plavu kosu koja joj je sezaia do poiovine leña. Odeća joj je biia moderna, aii malo isuviše moderna, kao da je provela previše vremena tražeći baš taj kaiš koji ide baš uz tu torbu koja ide baš uz te cipeie. Obe su me zbunjeno pogledaie dok su sedale.

,,Ćao“, rekia je ova druga dok je vadila neki časopis iz torbe. Bio je to Nacionalni pregled. Na nasiovnoj strani se nalazila slika maskote demokrata — magarca, sa omčom oko vrata. Niko koga sam poznavala nikada nije čitao novine koje se bave politikom. Čak ni odrasli. ,,A ti si?“

„Ovo je Rid“, odgovoriia je Arijana pre nego što sam ja to uspeia da uradim. „Rid, ovo su Nataša Krenšo i Lijen

Sor.“ ,,Ćao“, rekla sam sa nervoznim osmehom. „Da ii Noei zna da ćeš tu da sediš?“, pitala je Lijen

podsmešljivo. Moj osmeh je klonuo. „Uskoro će saznati", mirno je rekla Arijana. Upravo tada, iz reda za hranu izašla je Noel, u pratnji

Tejlor, Kajran i Deša. Gladno se osmehnuia i moj stomak se prevrnuo. Koiiko sam bila glupa kad sam pomislila da je ovo bila dobra ideja!

„Dobro jutro, iizačice!“ rekla je Noel, spuštajući svoj poslužavnik nasuprot Arijane.

Lice mi je istog trena oblilo rumenilo. Ovo je bila loša ideja. Veoma loša ideja.

„Lizačica?“, izjavila je Lijen. „Aha, da! Ti si lezbijka“, rekla je prigušenim glasom. Nataša se podrugljivo osmehivala listajući svoj časopis, a Lijen se smejala, uživajući u vlastitoj šali.

Arijana je spustila knjigu i zagledala se, ali ne u Lijen, već u Noel. Za divno čudo, Noel je pocrvenela. Arijana je mogla da natera Noel da pocrveni. To je dobro znati.

,,Izvini!“, rekla je Noel, prevrćući očima. „Ćao Rid“, naglašeno je izgovorila.

Onda je sela i napravila podrugljivu grimasu. ,,Al’ smo osetljivi.“ Prebacila je torbu preko stolice i prevrnula očima. „Za ime Božje, Lijen. Ćuti malo!“

Lijen je naglo zatvorila usta, prekinuvši sa smejanjem. Bez obzira na puder, videlo se da je crvena kao cvekla.

Arijana je podigla knjigu i nastavila da čita. Jedva sam uspevala da se suzdržim od cerenja. Kajran je sela na suprotnu stranu i otvorila mobilni telefon sa kompletnom tastaturom za kucanje poruka. Oko vrata je imala ogrlicu sa priveskom na kojem je bio veliki dijamant koji je blistao na suncu, gotovo me zaslepivši dok se nameštala u stoiici. Nosila je maii nežni džemper boje limuna, crnu suknju i

cipele sa niskim potpeticama. Na kilometar je moglo da se vidi koliko je sve to skupo. Da proda ono što ima na sebi, od dobijenih para bi verovatno mogla da kupi moju kuću. Izgleda da se dobro zarañuje kad te slikaju za njujorške bilborde.

Tejlor - mnogo više po mojoj meri, u farmerkama i polo majici - znatiželjno me je pogledala dok se provlačila iza mene i sedala pored moje desne ruke. I ona je, meñutim, imala velike dijamantske minñuše.

,,Ćao“, reklaje. ,,Ja sam Tejlor.“ „Zna ona“, nestrpijivo je rekia Noei. Tejlorini obrazi postadoše ružičasti. “Ja sam Rid“, rekia sam, ne bi li joj pomogia da se

bolje oseća. ,,I ona zna. Kao da smo svi ovde retardirani“, rekla je

Noel. Nataša je uzdahnula i podigla pogled sa časopisa.

„Noel, volela bih da ne koristiš tu reč. Barem kad sam ja u blizini.“

„Izvinite, princezo od političke korektnosti. Želite li da mi udarite packu?“, pitala je Noel, pružajući ruku preko Kajraninog mobilnog telefona. Kajran je coknula jezikom i izmakla se kako bi mogla da vidi ekran.

„Neće biti potrebno“, odvratila je Nataša, smeškajući se zajedljivo.

„Nataša smatra sebe moralnim stubom “Istona’“, rekla mi je Noel.

„Pa, ne izgleda mi da bilo ko od vas to želi da radi“, izjavila je Nataša sa izveštačenom ljubaznošću.

Noel je stavila prst u usta. Dobro, onda. „Rid, da li ti se dopada ovde?“, pitala je Tejlor. „Aha, super je“, odvratila sam. „Ti si iz Pensilvanije, zar ne?“, upitala je vedro. ,,Da li

liči na tvoju staru školu?“ Pogledaia sam u Noel. Zar je već rekla ostalima

odakle sam?

„Ona ti je već naučila napamet sve udžbenike koji se ovde koriste, pa je prešla na godišnjake i spiskove novih učenika“, objasniia je Noel.

„Da li znaš da je manje od dva procenta svih učenika na ,,Istonu“ iz Pensilvanije? Zar to nije čudno?“ zapitala se Tejlor. „Mislim, s obzirom na to da je ta država prilično velika.“

Progutala sam. Manje od dva procenta, je li? Znači, ja sam ovde velika novotarija.

,,Šta misliš o profesorima?“, veselo je nastavila Tejlor. „Koje predmete imaš? Da li ti Korkoran predaje trigonometriju?“

,,Mislim...“ „Tejlor, nemoj da je masiraš“, dobacila je Arijana. Tejlor se zarumenela. ,,Izvini“, rekla je. „Ona mora sve da zna“, objasnila je Noel. „Kao da već ne zna“, dodaia je Nataša ispod glasa. Tejlor je sagnula glavu, krijući lice iza svojih uvojaka.

Bilo mi je žao. I pored toga što mi je bilo drago što nisam više pod lupom.

Upravo tada, Deš je seo nasuprot mene i sklonio pramen kose sa očiju odmahnuvši glavom. Ovako izbliza, mogla sam da vidim da je još zgodniji nego što sam mislila. Sa svojom snažnom vilicom, smeñim očima i savršenom kožom lica izgledao je kao maneken.

„Deš Mekaferti", rekao je umesto pozdrava. „Ti si ona devojka sa sjajnim nogama.“

Noel me je sumnjičavo pogledala. „Trebalo je da vidiš kako je šutnuia loptu pre neki

dan“, obratio se Noel. ,,Vas dve biste bile opasna konkurencija.“

,,Au. Baš mi je žao što sam to propustiia“, odgovorila je Noel, ravnim glasom.

Lijen je ponovo prasnula u smeh, ali ju je Noel pogiedom naterala da zaćuti.

Još nekoliko mladića je prišlo i pozdravilo se sa Dešom bacanjem koske. Jedan od njih je seo za susedni

sto, a drugi je privukao stolicu i seo pored Deša, kao da bi ostao bez kiseonika ako bi bio previše udaljen od njega. Prepoznala sam ih. Obojica su igrali fudbai. Nadala sam se da je i Tomas negde u blizini.

„Ovo je Džoš“, rekao je Deš, pokazujući palcem preko ramena u slatkog plavokosog mladića sa dečačkim licem.

,,Ćao“, rekao je Džoš sa osmehom, klimnuvši glavom. ,,A onaj luzer je Gejdž.“ Visoki, moderno odeven mladić napravio je facu. Deš

ga je udario pesnicom u rame — snažno, sudeći po njegovoj reakciji - i to je bilo to.

Vrata kafeterije su se otvorila i ja sam automatski okrenula glavu. Ušle su Konstansa i Dajana, zajedno sa Misi, Lornom i ostalima. Konstansa je pogledom pretražila prostoriju i ja sam znala da mene traži, pitajući se zašto sam otišla tako rano i to bez nje. Osetila sam krivicu u trenutku kad me je primetila pa onda ponovo pogledala u mene. Uspela sam da joj se pomirljivo nasmešim, dok je prolazila pored mene sa zapanjenim izrazom na licu. Misi i Lorna su se došaptavale, a Misi je podigla nos još više, ako je to ikako bilo moguće. Zavist je bila očigledna.

,,Da li treniraš mnogo sportova, Rid?“, upitala je Tejlor iznebuha.

Opet sve iz početka. Skrenula sam pogled sa Misi. Tejlor je sistematično čupkala sredinu iz svoje zemičke, stavljajući testo na gomilu na ivici poslužavnika.

„Samo fudbal i lakros“, odgovorila sam. „Isto kao ti, ljubavi“, rekao je Deš, prebacujući ruku

preko Noeline stolice. Noel se zagledala u mene. „Još jednom mogu samo da

kažem au! Uh. Izgleda da poštovanje koje sam juče stekla na

fudbalskom terenu zaista ništa ne znači u stvarnom svetu. Lijen se ponovo nasmejala, a Nataša se promeškoljila

u stolici. „Lijen, da li bi bila toliko ljubazna da izvučeš nos iz

mog dupeta? Počinje da me žulja“, prasnula je Noel.

Ovog puta, Lijen je izgledala kao da će da zaplače. Ustala je, prebacila ranac preko ramena i uputila mi jedan oštar pogled pre nego što je otišla.

„Baš super, Noel“, rekla je Nataša, takoñe ustajući. „Ona samo želi da ti se dopadne.“

Iznenadila me otvorenost te izjave. „Žao mi je, Nataša“, nevino jeodgovorila Noel. „Ali

mislim da to neće biti moguće.“ Nataša je prevrnula očima i izašla napolje, prateći

Lijen. Znači, iza zidova Bilingza ne vlada harmonija. Znajući to, sve mi je nekako postalo još primamljivije.

Neko je pridržao vrata pre nego što su se zatvorila i ja sam zadržala dah, nadajući se da ću ugledati Tomasa. Ugledala sam samo nekoliko učenika koje sam juče upoznala na časovima. Naslonila sam se i instinktivno pogledala u Arijanu. Ona je spustila knjigu i otvoreno gledala u mene.

,,Šta?“, upitala sam, oblivena blagim rumenilom. „Deš, da li Tomas dolazi na doručak?“, pitala je

Arijana. Srce mi je stalo. Zar može da mi čita misli? Pogledala

me je značajno i bila sam sigurna da je postavila to pitanje zbog mene.

„Bože, Arijana. Nećeš valjda?“, izjavila je Noel. „Što? Šta nije u redu sa Pirsonom?“, pitao je Deš. „Mislim da je bolje pitanje šta je u redu sa Pirsonom“,

rekla je Noel. „Pitala sam te nešto“, mirno je nastavila Arijana. „Da

li dolazi?“ Deš se nasmejao, ubacujući viljuškom veliki zalogaj

kajgane u usta. ,,Da li je ikada došao?“ Pogledao je u mene. ,,On nije jutarnji tip. Pitaj Džoša.“

Nisam imala pojma zašto je ovaj komentar bio upućen meni. Da li im je Tomas rekao nešto o meni? Ili mi je i Deš pročitao misli i otkrio koga sam očekivala?

,,Ja sam mu cimer. Mogu da posvedočim“, rekao je Džoš podigavši ruku. „Tip mnogo voli da spava.“

Arijana je odložila knjigu i podigla parče hrskavog tosta sa tanjira i zagrizla ga. Nasmešila mi se dok je žvakala i ja joj postiñeno uzvratih osmehom, nemo joj se zahvaljujući što je postavila pitanje koje ja nikada ne bih smogla hrabrosti da postavim.

,,Uh!“, zastenjala je Kajran sklopivši mobilni telefon i bacivši ga na sto.

Prebacila je jednu ruku preko naslona stolice i na trenutak skrenula pogled sa svih nas, ne menjajući položaj tela. Lice joj je iz profila izgledalo savršeno isklesano, jagodice oštro izvajane. Primetila sam da joj je nešto svetlucalo iznad očiju, ali to se moglo videti samo kad bi svetlost padala pod odreñenim uglom.

„Iznervirala te moderna tehnologija?“, pitala je Gejdž. „Nikada nemoj da se zabavljaš sa momkom iz

Barselone“, rekla je Kajran, nežno vrteći glavom dokse ponovo okretala prema nama. Svaki njen pokret bio je elegantan i graciozan. Podigla je parče jabuke, držeći ga vrhovima delikatnih prstiju, i gricnula.

„Jako su lepi, to je istina, ali tako su samoljubivi.“ Njene zadivljujuće smeñezlatne oči su onda ugledale mene i ona je trepnula. „Otkud ti ovde?“

Na trenutak je vladala tišina, a onda su svi prasnuli u smeh.

„Šta je? Pa samo sam pitala“, rekla je Kajran. „Ona živi u svom vlastitom malom svetu“, objasnila je

Arijana. ,,Ti ćeš da mi kažeš“, zagunñala je Kajran gledajući u

Arijanu. Odmerila me je, a zatim se zavalila u stolicu i spustila parče jabuke na tanjir. „Znaš šta, ova jabuka je malo nakisela. Hoću drugu“, rekla je, gledajući me pravo u oči.

Nastala je tišina i ja shvatih da svi gledaju u mene. Sa iščekivanjem.

,,Molim?“ „Rekla je da hoće drugu jabuku“, rekla je Noel. „A

usput možeš meni da doneseš i šolju kafe.“

„I jednu krofnu sa čoko!adom“, dodala je Kajran. „Onu sa mrvicama. Slavim kraj sezone kupaćih kostima.“

„Oooh! Hoću i ja jednu“, priključila se i Tejlor. Pogledala sam oko sebe. Obrazi su mi goreli. Da li su

ozbiljni? Oni to meni nareñuju da ustanem i donesem im hranu. Deš je ubacio parče zemičke u usta i zakikotao se, gledajući me sa uživanjem.

„Jesi zapamtila ili hoćeš notes i olovku pa da zapišeš?“, pitala je Noel.

Pogledala sam u Arijanu. Duboko je udahnula i nastavila da čita. Ostala sam sama. Osim toga, imala sam snažan utisak da nemam izbora.

„Dobro. Idem ja onda“, rekla sam. „Dobra odluka“, dodala je Noel. Ustala sam. Kolena su mi klecala. „Zar nećeš da pitaš Arijanu da li i ona želi nešto?“,

nevino je pitala Kajran. Crkni, crkni, crkni. Zastala sam. „Arijana, da li želiš nešto da ti

donesem?“, pitala sam, trudeći se da zvučim što prijatnije. ,,Ne, hvala Rid“, odvratila je Arijana, bezbrižno. Ni u

jednom trenutku nije podigla pogled sa knjige. Znači i ona je učestvovala u ovome. Nije me pozvala

da sedim ovde da bi ona i njeni prijatelji mogli da me upoznaju. Samo su hteli nekog novog kome mogu da nareñuju. Pa, dobro. Ako je to uslov, onda ću to i da radim.

Okrenula sam se i otišla prema redu za hranu, osećajući se upadljivo i poniženo dok su me gledali kako radim ono što su mi zapovedili. Ali najviše od svega, nadala sam se da neću uprskati. U glavi sam neprestano ponavljala njihove narudžbe. Kafa, dve krofne, jabuka.

Čekaj, da li je Kajranina jabuka bila crvena, žuta ili zelena? Zastala sam i osvrnula se da proverim. Bila je zelena. Dobro. Nekako sam znala da, ako pogrešim, nikada me više neće pozvati da sedim za njihovim stolom. A želim da me pozovu. Moraju da me pozovu. Donosiću im

doručak svakog jutra. Izdržaću ovo poniženje svakog dana, samo da me pozovu za svoj sto.

Kasnije te nedelje, bilasam na razgovoru kod gospoñe Nejlor neposredno pre večere. Htela je da vidi kako mi je na časovima — da li postoji nešto što smatram da je suviše ,,zahtevno“ za mene. A sve o čemu sam bila u stanju da razmišljam jeste činjenica da me, posle jednog doručka za njihovim stolom, bilingzovke više nisu zvale da sedim sa njima. ,,Zahtevno“, je li? Šta čovek da uradi da se vrati za taj sto. To je zahtevno. Meñutim, koliko god da sam ja smatrala da je moj društveni život važan, činilo mi se da gospoñu Nejlor to uopšte nije briga. Dok je sa iščekivanjem gledala u mene, pitala sam se da li joj je gospodin Barber ispričao šta se desilo prvog dana. Zamišljala sam ih kako ćućore negde u zbornici, ili gde se već odrasli druže na ovakvom mestu, i klade se na to koliko ću uspeti da izdržim. Osmehnula sam se stegnutih usana, rekla da je sve u redu i odlučila da pravo odatle odem u hiblioteku i uzmem knjige koje mi je preporučio.

Neću se predati bez borbe. Bilo je strašno vlažno. Gusti sivi oblaci nadvili su se

nad Iston, a vazduh je bio toliko težak da sam imala osećaj da me pritiska sa svih strana. Kao i uvek, hodaia sam pognute glave i osetila kako mi se jedna kap znoja sliva niz vrat sve do kragne. Shvatila sam da žurim. Ovo nikako nije bilo vreme pogodno za žurbu. Duboko sam udahnula i usporila dok sam zalazila za ugao iloma Drejk, spavaonice za učenike starijih razreda koji su svi zvali Drekavac, zato što je, kako izgleda, onaj ne baš poželjni

muški deo Istona živeo tu. Sve će biti u redu. Samo treba da se opustim. Treba

da se setim zašto sam ovde i šta me čeka ako se vratim. Samo treba da...

Kad sarn došla iza zgrade, čula sam kako se otvara prozor, a onda i kikot. Podigla sam pogied i slediia se. Koprcajući se kroz podrumski prozor, uz pomoć jedne veiike ruke na dupetu, iz zgrade je u žbunje iziaziia Kajran Hejz. Podigla se na noge, smejući se, zagladiia suknju i otresia prijavštinu sa golih koiena. Par sekundi kasnije pojavio se i jedan miadić koji ju je zgrabio i poijubio. Kajran je prvo rukama odgurivaia njegova ramena, ali onda je tiho zastenjala i uzvratiia mu poijubac.

Kajran Hejz se ljubi sa jednim drekavcem. Drekavčeve ruke su se, zapravo, kretale ispod njene majice i prema grudima.

Dobro. To ne moram da gledam. Okrenula sam se da odem, ali verovatno je taj moj

pokret privukao Kajraninu pažnju. Trenutak kasnije, ona je viknula.

„Stani! Ne pomeraj se“, naredila je. Čvrsto sam stisnuia oči i okrenuia se. Srce mi je ludo

kucalo. „Bože gospode! Pa ti si stvarno voajerka“, rekla je. „Nisam!“ Virnula sam kroz jedno oko i ugledaia kako

miadić koji je malopre spopao Kajran grabi torbu sa knjigama i zamiče za ugao u pravcu glavnog ulaza u Drekavac. Bio je to onaj visoki, pogrbljeni mladić kome je namignula pre neki dan. Šta će supermodei Kajran sa iuzerom koji čita stripove? A ja sam misiila da ima dečka u Barseloni, „Išla sarn prečicom u bibiioteku“, rekla sam joj. „Ništa nisam videla.“

Kajranina kosa je biia umršena na potiijku, na mestu gde je joj je glava bila naslonjena na hrapavu ciglu. Suknja joj je ’bila usukana, a ruž joj se skroz skinuo, otkrivajući sočne, ružičaste usne. Nikad je nisam videla tako neurednu. Ipak, i takva je bila toliko iepa da ti srce

stane. „Aha, kako da ne“, rekla je, prilazeći mi. „Nikome

nećeš reći ni reč o ovome, je li tako?“ „Ne“, odvratila sam. „Naravno da neću.“ „Zato što ne možeš ni da zamisiiš šta sve mogu da ti

uradim“, rekla je. Opa. Ova devojka baš ume da zapreti. Njene oči,

inače ispunjene takvom lepotom, sada su bile pune otrova. Meñutim, iako sam bila iziožena pretnji, osetila sam da bih mogla da iskoristim ovu situaciju. Mogla bih da pokažem Kajran da zasiužujem njeno poverenje. Pružila mi se još jedna prilika da se dokažem.

,,Ne brini“, rekia sam. „Tvoja tajna je sigurna.“ A onda, na moje veliko iznenañenje, primetila sam

treptaj oiakšanja. Ona se istinski plašila da će ijudi saznati za ovo. Zašto? Možda onaj dečko i nije neka faca, ali Kajran je prelepa devojka i dovoijno je popuiarna da bi mogia da se zabavija sa kim god hoće i da bude iznad svih podsmeha i tračeva. Zašto joj je toliko stalo da niko ne sazna za ovu vezu?

,,Dobro“, rekia je Kajran. „Sada idi.“ Nije biio vreme za pitanja koja ionako nikada neću

imati hrabrosti da postavim. Okrenuia sam se i otišia što sam brže mogla.

Neko vreme nisam imala nikakav kontakt sa bilingzovkama, osim treninga sa Noel, na kojima me je uglavnom potpuno ignorisala. Do treće nedelje nastave počela sam da gubim nadu, pitajući se u čemu sam pogrešila. Da li im je Kajran rekla da me izbegavaju kako bi umanjila mogućnost da im otkrijem ono što znam? Svaki put kada bih je videla htela sam da razgovaram sa njom i da je uvertm da nikome ništa neću reći. Meñutim, svaki put kadabih je videla, bila je ili sa Noel ili saTejior ili sa Arijanom i nije bilo načina da im priñem.

Nije dolazilo u obzir da im priñem nepozvana. U meñuvremenu, izgledalo je da su bilingzovke

svuda. jednog veoma toplog dana, dekan Markus je objavio da imamo jednog specijalnog gosta, bivšeg učenika koji je došao nešto da nam kaže, i predstavio Lensa Holgrena, dobitnika Oskara za glumu i iz meni nepoznatog razloga velikog zagovornika američkog svemirskog programa.

Začuo se aplauz i žamor dok je Lens ustajao i izlazio na podijum, sa svojim velikim zubima i zalizanom kosom. Rekao nam je da on nije jedina zvezda koja se ovde nalazi danas i da nas je počastvovao svojim prisustvom samo da bi učenici naše škole, Tejlor Bel, uručio nagradu Nacionalne akademije za izuzetna dostignuća u naučnom istraživanju. Izveo ju je na podijum, praćenu gromkim aplauzom, i predao joj plaketu i ček u iznosu od pet

hiljada dolara. Deo nagrade bio je i plaćeni put u Vašington, gde ćeTejlor predstaviti svoje istraživanje na banketu u Institutu Smitsonijan, gde će sedeti za stolom sa Lensom Holgrenom.

Najveća nagrada koju sam ja ikada dobila u škoii bila je kruta plava traka uz vaučer u vrednosti od dvadeset i pet dolara za jedan lokalni restoran.

Tog istog dana, Kajran je dobila buket od dvadeset i pet belih ljiljana, i to usred ručka. Pokazala je karticu svima oko sebe pa sam zaključila da nisu od njenog tajnog dečka iz doma Drejk koji je sedeo nekoliko stolova daije i tužno sve to posmatrao. Samo nekoliko trenutaka kasnije, dva dostavljača su se vratila, gurajući zajedno jednu svetlozelenu vespu pravo u kafeteriju. To je svima privuklo pažnju, uključujući i profesore koji su skočili da ispitaju dostavljače.

Ubrzo su svi bili na nogama, iznoseći svoje teorije. Kako su uspeli da proñu kroz kapiju? Da li su potkupili obezbeñenje? Niko nije smeo da ima motorno vozilo u internatu. Da li će joj dozvoliti da zadrži motocikl? Kao da bi neko smeo da uzme nešto od Kajran Hejz. U meñuvremenu, Kajran je već sela na vespu, stavila elegantnu belu kacigu i razgledala upravljačke komande okružena Dešom, Gejdžom i Džošom, potpuno nesvesna graje koju je izazvala.

Nekoilko dana kasnije, jedna od Arijaninih pesama objavljena je u Hronici, istonskim gradskim novinama, zajedno sa člankom u kojem je ponosno istaknuto da će pesma biti objavljena u časopisu Njujorker, na čiju adresu stiže na hiljade pesama od pesnika različite starosti i uspešnosti. Onda je počelo glasanje za najuspešnije maturante i Noelino ime je bilo posvuda. Bila je nominovana za sve, od Najlepše preko Najverovatnije će postići veliki uspeh i Najbolji par, pa do Najviše smisla za humor.

Dokaz za ovo posiednje tek treba da vidim. Pogledala sam sto bilingzovki dok smo Dajana,

Konstansa i ja izlazile iz reda za ručak, jednog kišnog utorka. Bez sunca koje bi dopiralo kroz svetiarnik na plafonu, kafeterija je bila mračna i memljiva. Ipak, biiingzovke su i dalje bile najsjajnija tačka u prostoriji.

,,Da li si rešila o kome ćeš da pišeš rad iz istorije umetnosti?“, pitala me je Dajana dok smo sedale za naš uobičajeni sto.

„Mora da se šailš? Pa čitava soba nam je puna ogromnih knjiga o umetnosti koje je uzela iz biblioteke“, rekla je Konstansa, otpivši gutijaj kisele vode. „Sve vreme sedi nad njima i nervira se.”

Da li misli da želim da svi znaju šta ja radim u privatnosti svoje sobe?

„Samo ne želim da uzmem nekog koga su već svi živi obrañivali“, rekla sam, podigavši jedno rame. „Trudim se da budem originalna.“

„Imam jednu vest za tebe. Gospoña Trikl ima četrnaest hiljada godina“, rekla je Dajana. „Nema šanse da uradiš seminarski rad sa temom koju već neko kod nje nije uradio.“

Konstansa se nasmejala. „Drago mi je što sam se odlučila za žurnalistiku“, rekla je.

„Pisanje za istonsku Hroniku je mnogo zabavnije nego bubanje podataka o nekim dosadnim slikama. Osim toga, moja mama poznaje gospodina Askera, tako da sam sigurna da će moj članak osvanuti na prvoj strani.“

Baš mi je drago zbog tebe. Svaki put kada bi Konstansa počela da mi se sviña rekla bi nešto što bi me podsetilo na to koliko iritantna ume da bude.

Uzdahnula sarn i pogledala prema stolu bilingzovki, pitajući se kako ću moći ovde da jedem tri obroka dnevno ceie školske godine kad znam kako to izgleda tamo. Kao da je osetila moj pogled, Noel je podigla glavu i pogledi su nam se sreli. Uzdahnula je i ustala vrteći glavom. Njena stolica je mučno zaškripala po podu.

„Šta to radi?“, upitala je Konstansa. Noel je išla prema našem stolu. Srce mi je sišlo u

pete. ,,Ne znam.“ Noel je stala tik pored nas, uzela moj poslužavnik koji

je bio pun hrane, okrenula se i odnela ga za svoj sto bez ijedne reči. Stavila ga je pored Kajran i upitno me pogledala. Kajran se nasmejala i maimula mi prstima. Tejlor je sakrila lice iza uvojaka i porumenela. Arijana je po prvi put spustila knjigu i zbunjeno gledala oko sebe. Na drugom kraju stola, Nataša je izgledala zlovoljno, a Lijen je zurila.

„Ovaj, mislim da hoće da odeš tamo“, rekla je Dajana. Morala sam da se složim s njom. Zbunjeno sam

pogledala prvo u nju pa u Konstansu, pa ustala i uzela ranac. Noel je bila prilično upadljiva tako da su me sada svi gledali. Dok sam prolazila pored Deša i Kajran, očekivala sam da će neko da me saplete, da će tlo da mi se izmakne ispod nogu. Meñutim, ništa se nije desilo i ja sam sela.

„Ako želiš da sediš ovde, sedi ovde“, rekla je Noel. „Niko te ne sprečava.“

Imala sam osećaj da bolji poziv od toga neću dobiti. Trudila sam se da prikrijem ushićenost.

„Ćao, Rid“, rekla je Tejlor, rumenih obraza. ,,Ćao“, odvratila sam. Arijana mi se osmehnula i

vratila se čitanju. Nataša i Lijen su me ignorisale, ali nije me biio briga.

„Znaš, treba nešto da uradiš za nas“, rekla je Noel. Srce mi je snažno zalupalo i oblila me je neprijatna

vrelina. Pa naravno. Zvale su me samo da bi mi dale neki novi zadatak. Sta li sad hoče? Novo parče tosta za sendvič sa ćuretinom?

,,Dobro“, rekla sam polako. „Treba da raskineš sa Kajraninim dečkom drekavcem

umesto nje.“ Kajran je posivela, a meni je srce stalo. Pogledala sam

je panično i videla da me optužujuće gleda. „Nisam rekla“, izletelo mi je.

Noel se široko osmehnula. ,,Oh! Znači i ti si znala!“, rekla je, gledajući prvo mene pa Kajran. „Zanimljivo. Jeste li vas dve postale tako prisne da se poveravate jedna drugoj?“

,,Noel“, zaustila je Kajran. „Ne brini. Lizačica te nije izdala“, odvratiia je Noel.

„Tvoj mali kreten ima biog. Da ii si to znala? I nije baš darovit kad su u pitanju nikovi, moram da ti kažem! Jedan od njegovih ortaka je nabasao na blog i forvardovao vest ceioj škoii na prošiom odmoru.“

Kajran je izgiedaia kao da će da se ispovraća. Da se ispovraća, da se onesvesti, i na kraju da umre. Bilo mi je žao.

„Drekavac, Kajran. Stvarno“, pitala je Arijana tonom koji je bio gotovo saosećajan. „Zar si mislila da nećemo saznati?“ Uhvatila ju je za ruku gotovo majčinskim pokretom.

Kajran je dopustila Arijani da je drži na trenutak pre nego što je povukia ruku. S mukom je progutala pljuvačku i zabacila kosu, trudeći se da izgieda opušteno. Nalaktivši se na sto, uzela je parče šargarepe sa stola.

„Kao da je bitno. Malo smo se zezali“, relda je. „Baš me briga za njega.“

Lagaia je. Svi smo znali da laže. Meñutim, imala sam utisak da to uopšte nije važno.

,,Pa dobro. Svi ovde znamo da nije prihvatljivo da se jedna bilingzovka zabavija sa mladićem iz Drejka“, rekla je Noel. ,,To se jednostavno ne radi. A pošto devojka iz Biingza ne može da se zabavlja sa mladićem iz Drejka, to znači da ne mogu ni da raskinu. Zato si nam ti potrebna, draga moja lizačice stakla.“

„Ovo će biti dobro“, začula se Lijen. „Reci mu, i to veoma jasno, da je gotovo“, rekla je

Noel, oštro me gledajući. „Reci mu da Kajran više ne želi ništa da ima sa njim. Reci mu da misii da je bleñunjavi luzer, da mu je mali, smežuran i nikakav, i da više nikada ne želi da razgovara sa njim.“

Niko se nije ni pomerio. Pogledala sam krajičkom oka u Kajran. Bilo mi je jasno da joj se utroba kida na komade. I bilo mi je jasno da je Noel namerno izgovorila ove grozne reči da bi kaznila svoju prijateljicu. Osećala sam srce kako mi damara u ušima, očima, slepoočnicama.

„To želiš da mu kažem?“ ,,Od reči do reči.“ Progutala sam pljuvačku trudeći se da se ne

zagrcnem. ,,Sada?“ ,,Ne. Sledeće srede“, sarkastično je rekla Noel. ,,Da,

sada!“ ,,Uh... dobro“, odvratila sam. Pogledala sam u Kajran.

„Kako se zove?“ „Kao da je bitno“, rekla je Noel. ,,Džejms“, odgovorila je Kajran. Pogledala je u mene i

ja sam u njenim očima videla treptaj očaja. Zaista joj je bilo stalo do tog mladića. Kako može da dozvoli svojim prijateljicama da me nateraju na ovo? Zašto se ne bori za sebe? Za njega?

Pročistila sam grlo. „Dobro, onda... vraćam se odmah.“

Polako sam odšetala do Džejmsovog stola. Iznad moje glave, kapi kiše su udarale po svetlarniku, a svetlost munje je na trenutak osvetlila prostoriju. Svi u kafeteriji su gledali u mene. Videla sam nekoliko odštampanih strana na kojima su verovatno bili Džejmsovi unosi u blog na internetu. Kad sarn stigla do stola za kojim su sedeli drekavci, svi su gledali u mene. Svi osim Džejmsa, koji je izgledao kao da me narnerno ignoriše.

Po crvenim pečatima na njegovim obrazima znala sam da zna da sam tu, ali on je i dalje pomno čitao svoj strip.

„Ovaj... jesi li ti Džejms?“, pitala sam ga, brišući dlanove o farmerke.

,,Ko si ti?“, pitao je, ne dižući pogled. ,,Ja sam Rid“, odgovorila sam. ,,Ne... ovaj... Kajran

me je poslala.“

Dvojica mladića su se cerekali i osmehivali mi se. Džejms je podigao glavu. Videla sam da je prilično zgodan, na neki bledunjav, laboratorijski način. Imao je tople smeñe oči, naočare i prijatno, iako malo previše okruglo lice.

,,Molim?“, upita, a čelo mu se naboralo. Odrecitovala sam ono što mi je Noel rekla da kažem.

Nikako nisam želela da sve to izgovorim ovom jadnom momku, i to ispred svih njegovih prijatelja, ali znala sam da moram. Ako Noel nekako dozna da nisam od reči do reči prenela ono što je rekla, znala sarn da će me naterati da piatim za to.

„Rekla je da je svršeno izmeñu vas“, stegnula sam usta. „Rekia je da ne žeii više ništa da ima sa tobom.“

Džejmsova vilica se zgrčiia. ,,Šta?“ Duboko sam udahnula i nastaviia sa izvršavanjem

nareñenja. „Rekia je... rekia je da si bledunjavi iuzer, da ti je maii, smežuran i nikakav, i da više nikada ne želi da razgovara sa tobom“, brzo sam izgovorila.

,,Au, pa to je baš okrutno!“ uzviknuo je jedan od mladića za stolom. Neki su se nasmejaii, ali većina je izgledala zgañeno - onako kako sam se ja osećala,

Džejms se odgurnuo od stola. Njegova stolica je začangrijaia udarivši o onu iza.

„Kuda ćeš?“, pitala sam panično. Za stolom bilingzovki, Noei nas je netremice giedala.

„Šta misliš kuda ću?“, rekao je kroz zube. „Ako želi nešto da mi kaže, može to da mi kaže u lice.“

Srce mi je jako zalupalo i ja ga uhvatih za ruku, zaustavljajući ga.

Nekako sam znala da ne smem da dozvolim Džejmsu drekavcu da ponizi Kajran pred celom školom. Nekako sam znala da će, ako se to desi, moja misija propasti. A to nije dolazilo u obzir. Ne sada. Sada kad sam dobila drugu priliku.

„Alo! Dečko! Saberi se!“, čvrsto sam mu rekia. „Kažem ti da ne žeii da razgovara sa toborn. To izmeñu vas bila je

greška, je l’ ti jasno? Trenutak privremene neuračun-ljivosti.“ Pogledala sam preko ramena u sto, a onda se nagnula prema njemu, utišavajući gias do šapata. „Ako sada odeš tamo, propali smo i ti i ja. Nemoj to da radiš.“

Ponovo sam pogiedaia u Noel. Gledala je u mene sa iščekivanjem.

Molim te, molim te, moiim te, nemoj to da radiš, Džejmse.

Na kraju, on je duboko udahnuo i pognuo glavu. „Možeš li da joj kažeš... da joj kažeš da mi je žao?“,

tiho je upitao. Njemu je žao? Njemu je žao? je l’ se on to šali? „Samo joj reci kad njene drugarice ne budu s njom“,

rekao je. „Sačekaj dok ne budete sami.“ Sve je razumeo. Barem to je bilo jasno. ,,U redu“, šapnuia sam, osećajući kako me suze

peckaju u očima. Bila sam šokirana svojim vlastitim postupkom. Ponižena njegovom zrelom reakcijom. Nisam imala pojma kada ću se nači nasamo sa Kajran — nikada je nisam videla bez barem jedne od njenih drugarica, osim kad je bila sa Džejmsom — ali uradiću to ako budem mogla. Barem mu toliko dugujem.

Džejms je zgrabio stvari i pokunjeno izašao iz kafeterije, na radost publike. Bila sam malo iznenañena što nije bilo aplauza.

Polako sam se vratila do stola bilingzovki, trudeći se da se ne zateturam. Meñutim, kad sam videla izraze uživanja na njihovim i jedva prikrivenu tugu na Kajraninom licu, shvatila sam da mi je očajnički. potrebno malo svežeg vazduha. Prošla sam pored njih i izašla napolje kroz dvokrilna vrata, zaustavivši se ispod kišom natopljene nadstrešnice. Grmljavina je zabrundala iznad mene, a ja sam se čvrsto uhvatila rukama za stomak, boreći se protiv plača. Šta sam to upravo uradila?

„Misliš da će biti vredno svega toga?“ Ruka mi je poletela gore dok se Tomas odgurivao od

zida. Tamna jakna mu je bila natopljena vodom, a kišne

kapi su mu padale sa kose. „Bože me sačuvaj! Što se uvek šunjaš?“, zaustiia

sam, preplašena na smrt. Tomas se polagano osmehnuo i nagnuo prema meni.

Iako sam bila prezasićena emocijama, moje srce je imalo snage da reaguje.

„Nemoj da se uvališ previše duboko, nova“, rekao je. Onda me je odmerio od glave do pete. Požuda u njegovim očima mi je laskala i činila me nervoznom u isto vreme. Činilo mi se da veruje da mu ja na neki način pripadam. „Mislim da to ne bih mogao da podnesem.“

Na trenutak se nagnuo još više tako da sam mogla da osetim njegov dah na svom licu i bila sam sigurna da će da me poljubi. Meñutim, on se samo osmehnuo, okrenuo i otišao na kišu.

Ispalo je da ne moram da smišljam kako da ostanem nasamo sa Kajran. Kad sam sledećeg jutra izašla iz Bredvela sa Konstansom i ostalima, ona je ustala sa najbliže kamene klupe u dvorištu. Mogla sam jasno da vidim nervozu u njenim očima.

„Videćemo se na času“, rekla sam Konstansi dok sam se odvajala.

Kajran je duboko udahnula kad me je videla da joj prilazim. Dok sam stigla do nje, svake nesigurnosti je nestalo i vratio se njen zapovednički, blaziran stav.

,,Ćao“, rekla sam. Došao je moj red da budem nesigurna. „Sta ti je rekao?“, pitala me s neba pa u rebra. „Ništa mi ne znači. Samo želim da budem sigurna da je primio poruku.“

Laži. Sve same laži. „Primio je poruku", rekla sam joj. ,,Ne brini.“ Gledala je u mene netremice. Zlatne tačkice u njenim

očima kao da su pulsirale. ,,I? Sta je rekao?“ Pročistila sam grlo. „Rekao je da mu je žao“, rekla

sam. „Rekao je da se nañem s tobom nasamo i kažem ti da mu je žao.

Kajran je trepnula. ,,To je rekao?“ ,,Aha“, odvratila sam, preplavljena znatiželjom.

„Zašto bi to rekao nakon onog što sam mu uradila?“ „Ne znam“, rekla je Kajran, odmahnuvši glavom dok

je gledala negde iza mene. Licem joj je na trenutak

zatreperio osmeh. „Takav je Džejms.“ I ja sam se osmehnula. Bio je to trenutak prisnosti.

Prave prisnosti. Kajran mi je dopustila da vidim deo nje koji Noel i ostali nikada neće videti. Bila sam sigurna u to. Njene velike oči su se iznenada napunile suzama.

„Hej, je li sve u redu?“, pitala sam. U trenutku se pribrala. Kad me je ponovo pogledala,

sve je ponovo bilo zvanično. „Nikada nismo razgovarale“, rekla je.

Srce mi je jače zalupalo. „Gde misle da si?“ ,,Ne tiče te se“, odvratila je. Prevrnula je očima kad je

videla kako sam se trznula. „Vidi, znam da im nisi rekla za njega i cenim to, znaš?“, rekla je ispod glasa kao da će je čuti. ,,Ali moraš to ponovo da mi učiniš. Ovaj razgovor se nikada nije dogodio. Ponećeš ga sa sobom u grob.“

Čega se toliko plašiš? Čega se toliko plašiš? Htela sam da uzviknem, ali pregrizla sam jezik. ,,U redu“, rekla sam. ,,Dobro.“ Odlučno je klimnula glavom i stavila

naočare za sunce. Mogla bih se zakleti da je, trenutak pre nego što je žurno otišla, promrmljala jedno ,,hvala“.

„Jedeš li dovoljno?“, pitao me otac. „Da“, odgovorila sam. „Hrana je jako dobra.“ To nije bila totalna laž. Bila je bolja od hrane u

Krotonskoj gimnaziji. Podigla sam noge na malu policu ispod telefonske govornice u hodniku. Dupe me je bolelo posle samo dva minuta na maloj drvenoj klupi. U sobama nije bilo telefonskih utičnica tako da su učenici mogli da razgovaraju samo pomoću ove telefonske govornice. Meñutim, svi koje sam poznavala imali su mobilni telefon tako da sam ja bila jedini stanovnik doma koji je koristio govornicu.

„Nedostaješ mi, mala“, rekao je otac. Bilo je čudno razgovarati s njim preko telefona. Osim

kratkih poziva kad mi je bio potreban prevoz, nikada u životu nisam s njim duže pričala preko telefona. Zamišljala sam ga kako sedi za kuhinjskim stolom, pred njim su novine otvorene na sportskim stranama, i taj me je prizor rastužio. Prstom sam prelazila preko reči ’Slejer’ urezane u zid.

,,I ti meni, tata.“ „Jedva čekam roditeljski vikend“, rekao je. ,,I mama i

ja.“ Osetila sam kako mi srce lupa. Čitala sam o

roditeljskom vikendu u Istonskom priručniku, ali sam u glavi blokirala svaku pomisao na to. Nisam mogla da zamislim svoje roditelje ovde jednako kao što nisam mogla

da ih zamislim na Marsu. Isto tako, nisam mogla da ih zamislim kako dolaze a da pri tom mama ne kuka i ne zanoveta sve vreme. Zašto je tata mislio da je to dobra ideja, pojma nemam.

„Treba da idem“, rekao je. „Mama hoće da večera.“ ,,U redu“, odvratila sam. Sada sam i nju mogla da

vidim kako stoji i nestrpljivo gleda u oca preko poslužavnika sa sivom veknom od mesa.

„Pozdravlja te“, dodao je tata. Ne, ne pozdravlja. „Važi. Ćao tata“, rekla sam. „Volim te, Rid.“ „I ja tebe.“ Spustila sam slušalicu i nekoliko trenutaka

pokušavala da povratim dah. Bila sam zaprepašćena činjenicom koliko me je svaki telefonski razgovor vraćao nazad. U taj jad, strah i mrak. Posle svakog razgovora sa ocem trebalo mi je neko vreme da se saberem. Da se podsetim da se više ne nalazim tamo. A onda, kao i svakog jutra kada me ne bi probudilo majčino urlanje da joj donesem pilule, ja bih se osmehnula. Moj život je sada bio samo moj. Još uvek se nisam sasvim privikla na to.

Kucanje po staklenim vratima nateralo me je da poskočim. Konstansino žudno lice me je gledalo kroz zamagljeno staklo.

„Hajde! Propustićeš početak!" Mahnula mi je kao manijak da poñem za njom i zatim otrčala. Uzdahnula sam i ustala.

Bila je nedelja veče i sve devojke sa sprata su se okupile u zajedničkoj sobi da gledamo neki rijaliti šou. O tome su pričale ceo dan. Nikada ga nisam gledala i to je bio razlog za pola sata čuñenja i razgovora posle večere. Sada ću napokon videti zbog čega se diže tolika frka.

Jedva čekam. Stvarno. Zavalila sam se na mali divan pored Konstanse koja

mi je sačuvala mesto. Čim se pojavila prva reklama, prema nama se okrenula Lorna, koja je sedela na podu

ispred nas, na ružičastom svilenom jastuku koji je donela iz sobe.

„Šta ti inače radiš neñeljom jveče?“, upita me. Na licu je imala neku smrdljivu, razmazanu plavu masku, a kovrdžava kosa joj je bila vezana u dve punñe navrn glave. Izgledala je kao neki negativac iz stripa o superherojima. Plavi strahotnik.

„Uglavnom čitam“, rekla sam. Misi je napravila grimasu, a Lorna prevrnula očima.

To su im bili omiljeni komentari. U svakom trenutku, neka od njili bi radila jedno iii drugo.

Dok su trajale reklame, Konstansa mi je prepričala šta se dešavalo ranije, ali ja sam samo napola slušala. Razmišljala sam o tome da bi trebalo da budem u sobi ili biblioteci i da čitam knjige iz istorije koje tek treba da pogledam. Ili da vežbam francuski izgovor. Ili vežbam zadatke iz trigonometrije. Jedini predmet koji me nije zabrinjavao bila je književnost, ali samo zbog toga što sam svaku nedelju provodila čitajući. Meñutim, koliko god da sam imala da učim, želela sam da budem deo društva. To fni je bilo potrebno.

Naravno, više bih volela da sam to vreme mogla da provodim sa bilingzovkama, ali to nije bilo moguće. Sedela sam za njihovim stolom prilikom svakog obroka od onog dana kada mi je Noel odnela poslužavnik, donoseći im hranu i izvršavajući svaki zadatak koji bi im pao na pamet, ali još uvek nisam imala nikakav kontakt sa njima van kafeterije.

„Znači, svi idemo na igranku u subotu?“, pitala je Dajana kad se ekran zamračio i poček reklama za neki automobil. Kiki je sedela pored nje, pomerajući glavu u nekom svom ličnom ritmu dok je listala poslednji broj nekog tabloida.

,,Naravno“, rekla je Misi. Ustala je s poda, gde je lakirala nokte na nogama, i sela na kauč, zatvarajući bočicu laka. „Moram da odaberem dečka.“

Kao da planira da kupi čarape.

,,U mojoj staroj školi to nismo imali“, rekla je Konstansa. „Dobro, ako ne računamo dobrotvorne priredbe, ali tada su svi roditelji bili prisutni. Ovde neće biti roditelja, je l’ tako?“

Misi je odgovorila još jednim prevrtanjem očiju. „Shvatićemo to kao ne“, rekla sam. „Onda dolazim sto posto“, izjavila je Konstansa. „ A ti,

Rid?“ Obrazi su mi pocrveneli na samu pomisao da se

pojavim na školskoj igranci. U Krotonu nikada nisam biia ni na jednoj. Samo su navijačice i sportisti doiazili na igranke, na koje bi kasnije upali naduvani klinci pa bi došla policija i sve rasterala.

Zbog toga su ih sa četiri godišnje sveli na samo jednu — matursku — na koju su smeli da doñu samo učenici starijih razreda. Zbog toga nikada u životu nisam plesala sa mladićem. Nijednom.

„Ne znam“, rekla sam. „Imam mnogo da učim. ‘ „Nedeljom čitaš, a subotom uveče pišeš domaći i

učiš?“, pitala se Lorna i napravila takvu grimasu da joj je maska pukla. „Čuvajte se, ova živi da bi ludovala na žurkama.“

„Uzalud se trudiš da je navučeš, Lorna. Nema šanse da će ići“, dobaciia je Misi baveći se svojim zanokticama.

„Šta to treba da znači?“, pitala sam. „To znači da si ovca“, odgovorila je gledajući me pravo

u oči. Jedva sam uspevala da se uzdržim od gledanja u duboke ponore njenih nozdrva. Kada bih ih gledala dovoijno dugo, da li bih mogla da vidim crnilo njenog srca? „Nema šanse da će biiingzovke da se pojave zato što one misle da su iznad svega što se dešava u školi, a svi znamo da ti radiš sve ono što one rade. Zar to nije isto što ovce rade? Idu za stadom?“

Lorna se kikotaia zaj edno sa svojim prijateljicama. Konstansa je grizia gornju usnu i bojažijivo giedaia u mom pravcu, pitajući se da li ću da eksplodiram.

Bilo je milion stvari koje sam mogla da kažem. Mogla

sam da istaknem da je ona Ijubomorna na to što bilingzovke znaju da postojim. Mogla sam da je podsetim da je ona ta koja jedva čeka da preñe u Biiingz sledeće godine, i da je pitam ako će već da bude jedna od njih, zašto ona ide na igranku? Meñutim, znala sam da će što god da kažem to zvučati kao opravdanje.

Nisam želela da pružim Misi Turber tu satisfakciju. Iako mi je krv ključala na tolikoj temperaturi da bi mogla da bljuje lavu, samo sam ustala i mirno odšetala u svoju sobu, pitajući se zašto sam ikada želela da se družim sa drugim devojkama.

„Hoćeš li razgovarati s njim?“, pitala me je Konstansa uzbuñeno.

Stajala sam naslonjena na zid velike sale u kojoj su se na Istonu održavali svi veći dogadaji, od dobrotvornih balova do davanja krvi, i zurila u Tomasa koji je stajao na drugoj strani prostorije okružen Ijudima. Bili su to uglavnom učenici prve i druge godine, pošto se ispostavilo da većina starijih učenika izbegava ovaj dogañaj, prvu školsku igranku, uključujući - kao što je i predskazano — bilingzovke. Misi je bila u pravu. One su bile iznad ovakvih dogañaja. Suviše prefinjene, suviše kul, suviše zauzete hiljadama drugih, boljih stvari koje su mogle da rade. Ja sam došla iz tri razloga: 1) zato što me je Konstansa preklinjala da doñem i zato što sam znaia da me neće ostaviti na miru dok ne pristanem, 2) zato što je Misi javno izjavila da nema šanse da ću doći, i 3) zato što mi je drugi izbor aktivnosti za to veče bila nepregledna gomiia gradiva koje je trebaio da naučim.

Nije mi samo bilo jasno šta Tomas tu radi. Ako su bilingzovke suviše dobre da se ovde pojave, onda je i sa Tomasom isti slučaj.

„Mogla bih“, odvratila sam. Samo da nije toliko zauzet. Osećajući oštar ubod Ijubomore gledala sam jednu

slatku, onižu smeñokosu devojku kako se smeje nečemu što je on rekao. Od Tomasovog pogleda kod kafeterije,

nisam mogla da prestanem da mislirn na njega. Bez obzira na to što sam znala da on verovatno donosi nevolje, osećala sam snažnu privlačnost i osećaj povezanosti koji je bio neobično jak, ako se uzme u obzir to koliko smo puta zapravo razgovarali. Ali, srce želi ono što želi. A večeras je bez sumnje želelo Tomasa.

U celoj prostoriji Ijudi su stajali blizu zidova, razgovarajući i smejući se ili zureći u prazan plesni podijum dok je di-džej puštao plesne hitove iz proteklih deset godina. Nekoliko profesora je šetalo po obodu sale sa zlovoljnim izrazima lica, mrgodno gledajući u učenike. Činilo se aa su odabrani najstroži odrasli u Istonu da nadgledaju ovu igranku. Možda bi neki Ijudi igrali i zabavljali se da nije bilo ovih zlokobnih stražara. Sve u svemu, ovo bi mogla da bude najjadnija igranka na kojoj sam ikada bila. Da sam ikada ranije bila na nekoj.

„Zašto ga ne pozoveš da igrate?“, upita Konstansa. „Ovaj, pa niko drugi ne igra“, odgovorila sam. ,,Pa idi onda samo da mu se javiš“, nastavila je ona.

„Hajde. Potrebno nam je malo romantike ovde, a ja sam zauzeta, znaš, imam Klinta. Moram da živim posredno, kroz tebe.“

„Vidi, nikad nisam rekla da mi se on sviña“, rekla sam.

Napravila je grimasu. ,,Ma, daj. Pa to je tako očigledno.“ Oh, Bože! Zar jeste? Kako ponižavajuće. „Ne vidim zbog čega tolika frka“, dobacila je Misi,

slušajući naš razgovor. „Priñi mu. On je običan čovek.“ Aha. Videla bih tebe. „Ćovek koji je upravo krenuo ovamo“, objavila je

Konstansa ispod glasa. Molim? Pogledala sam. Tomas je polako hodao kroz

salu. Gledao me je pravo u oči i sve vreme se smešio. Zaustavio se pravo ispred mene i naborao bradu. „Gde ti je svita?“, pitao je.

„Svita?“

„Bilingzovke“, nastavio je. „Mislio sam da nigde ne izlaziš hez njih.“

Iza mene, Misi se zakikotala. Je li zato došao ovamo? Da me ismeva?

„Radim ono što ja hoću“, rekla sam, blago podigavši bradu.

,,Dobro“, odgovorio je. „Ionako ti nisu potrebne.“ Da, jesu. A ako on to ne shvata, onda zna mnogo

manje o ovoj školi nego što misli. „Pa, trebalo bi da neko zapleše“, rekao je , „A ja

mislim da je taj neko Rid Brenan.“ Polako se nasmešio i pružio mi obe ruke.

Sranje. „Ali... niko drugi ne pleše“, rekla sam. „Šta je? Plašiš se?“, pitao je. Zaškiljila sam. ,,Ma daj, molim te.“ Uhvatila sam ga za ruke i on se unatraške zaputio na

podijum za igru, gledajući me sve vreme pravo u oči. Svi su nas gledali. Profesori su bili gotovo zgañeni što se neko usudio da igra na ovoj igranci. Mladići su izgledali zaintrigirano, ali kad je ženska populacija u pitanju, mogla sam gotovo fizički da osetim Ijubomoru kako zrači iz njih.

Najbolji frajer na igranci, jedini frajer koji je imao dovoljno hrabrosti da pleše, odabrao je da pleše sa mnom.

Tomas je zastao. Srce mi je damaraio u svakoj pori. Bez reči, podigao mi je ruke i stavio ih oko svog vrata. Onda me je zagrlio, puštajući šake da počivaju na donjem delu mojih leña. Ni u jednom trenutku nije skidao pogled sa mojih očiju. Kad smo počeli da se pomeramo, ostala sam bez daha. Svaki delić moga tela boleo me je od želje da ga dodirne. Ruke i dlanovi nisu bile dovoljni.

„O čemu razmišljaš?“, pitao me je glasom koji je prostrujao kroz moje grudi.

Pocrveneia sam. „Ni o čemu.“ Tomas je podigao jedan kraj usana, pri čemu se na

obrazu pojavila jarnica. „O da, razmišijala si. I to o

nečemu bezobraznom.“ Koža mi je bila usijana. Približio mi se i osetila sam kako me njegova kratka brada žari po obrazu. Osetila sam vrelinu njegovog daha u svom uvu. „Podeli sa mnom svoje bezobrazne misli, Rid Brenan.“

Oh Bože. Dlanovi su mi se znojili. Vrtelo mi se u glavi. Celo telo mi je pulsiralo.

,,Da li si nervozna?“, pitao je. Zatresla sam glavom. Odmakao je glavu, pogledao me u oči i nasmešio se. ,,Lažeš.“ I onda me je poljubio.

Nadala sam se da će se Tomas pojaviti na vreme na jutarnjoj službi, želeći da me vidi onoliko koliko sam ja želela da vidim njega, ali on se uvukao sa deset minuta zakašnjenja i sakrio na svoje mesto ne skidajući naočare za sunce. Rezultat? Nisam mogla da vidim ni da li me je pogledao. Kako mu je sve to prolazilo, nisam imala pojma, ali činilo se da ga niko ne prekoreva zbog toga. On je jednostavno bio takav.

Provela sam jutro sa Konstansom, učeći u dvorištu ispred doma, na suncu. Morala sam da uradim nešto u vezi sa svojim ne baš sjajnim akademskim rezultatima. Kada sam predala svoj rad iz istorije umetnosti u petak - za temu sam odabrala slikarku Fridu Kalo — gospoña Trikl ga je pregledala na licu mesta, kao i ostale, nazvavši ga prozaičnim i nedovoljno istraživačkim (za razliku od svih ostalih). Dala mi je trojku i rekla mi da se sledeći put više potrudim. Usmena vežba iz francuskog nije prošla nimalo bolje. lako mi se izgovor popravio, gospoñica Kranc je rekla da još uvek previše često zastajkujem i da me sputava nedostatak samopouzdanja. Na kraju, tu je bio test iz istorije. Nisam htela ni da razmišljam o tome na koliko pitanja uopšte nisam dala odgovor.

Htela sam da se bacim na učenje. Zaista sam htela. Meñutim, većinu vremena u dvorištu provodila sam gledajući oko sebe u nadi da ću ugledati Tomasa. Jedina stvar o kojoj sam mogla da razmišljam bio je onaj

poljubac. Način na koji mi je dodirnuo lice vrhovima prstiju. Nikada me niko nije tako poljubio. I želela sam još. Odmah.

„Razmišljaš o njemu, zar ne?“, pitala me Konstansa za vreme jednog od mojih mnogobrojnih nastupa opijenosti.

„Ne. Samo sam... pokušavala da rešim ovu jednačinu“, odvratila sam gledajući u knjigu iz trigonometrije, crvena u licu.

„Aha, sigurno. Toliko si zaljubljena da ne možeš da prestaneš da se osmehuješ“, relda je.

„Nisam zaljubljena“, rekla sam odsečno. „Jesi, jesi!“, zadirkivala me. „Hajde da učimo“, rekla sam. Konstansino lice se nagio uozbiljilo i ona se vratila

učenju bez reči. Odmah mi je bilo žao što sam je ućutkala, ali nisam znala šta da joj kažem. Kad ću već jednom da naučim?

Duboko sam udahnula i pokušala da se koncentrišem. Zaista sam pokušala. Meñutim, pet sekundi kasnije, ponovo sam bila sa Tomasom. Nema sumnje da sam duboko zaglibila.

Do ručka je protekla čitava večnost. Tomas se uvek pojavljivao na ručku, ponekad samo na par minuta. Voda mi je išla na usta na samu pomisao da ću ga videti.

Prišla sam stolu bilingzovki nesigurno kao i uvek, očekujući da mi kažu da je sve bila šala i da treba da idem. Kada sam se uvukla u svoju stolicu bez incidenta, odahnula sam s olakšanjem. Arijana je podigla pogled sa knjige i mlako se osmehnula.

„Ćao, Rid!“, vedro je rekla Tejlor, kao i uvek. Ona je bila jedina od njih četiri koja je uvek izgledala kao da joj je zaista drago što me vidi.

,,Ćao“, odgovorila sam. Pogledala sam u Kajran. Ona me je ignorisala kao da

se ništa neobično nikada nije desilo izmeñu nas. „Kako se snalaziš? Kako je na časovima?“, pitala je

Tejlor. „Da li si radila nešto zanimljivo juče?“ „Fino, fino, i ne. Ne baš“, rekla sam neobaveznim

tonom. Počinjala sam da se privikavam na Tejlorina pitanja i učila kalco cia što neodreñenije odgovaram na njih.

„Aha, kako ne. Čula sam da ste ti i Tomas Pirson svašta radili sinoć“, rekla je Noel, uživajući.

Usta su mi se malo otvorila, ali ništa nije izašlo iz njih. Kako ona uvek sve zna?

„Tomas Pirson?“, dobacila je Kajran, podigavši jednu savršenu obrvu. ,,To je sjajna ideja.“

Je li? A tvoj dečko drekavac je bio strašno pametan izbor.

,,Da li si znala da Pirsonovi godišnje daju donaciju školi od dvesta pedeset hiljada dolara? I to povrh Tomasove školarine“, izjavila je Tejlor.

Dvesta pedeset hiljada dolara? Dvesta pedeset hiljada dolara?! Koliko ti ljudi imaju para?

„Tejlor. Mislim stvarno“, prekorila je Arijana. Kao da je razgovor o novcu nešto zaista toliko loše.

Kao i obično, Tejlor je samo ućutala. Baš tada, dvokrilna vrata kafeterije su se otvorila i

ušao je Tomas, zajedno sa Dešom, Gejdžom i Džošom. Srce mi je istog trena počelo da lupa kao divlje.

Očekivala sam da ću možda uspeti da ga uhvatim negde u poslednjih deset minuta obroka kad se obično pojavljivao da uzme hranu i zbriše. Meñutim, evo ga, i to u društvu prijatelja. Tačno na vreme.

Govorila sam sebi da ništa ne očekujem. Možda onaj poljubac ništa nije značio. Možda je zaboravio da postojim. Možda je...

„Ćao, nova“, rekao je, spuštajući se na stolicu pored mene. Kad sam se okrenula prema njemu, vrhovima prstiju mi je sklonio kosu s lica i poljubio me pravo u usta. „Mada mislim da bi sada trebalo da te zovem Rid.“

Sada. Kao sada, zato što se sve promenilo’. ’Sada, zato što si ti moja devojka.’ Opa.

,,’Ej, Džoše. Ideš po hranu?“, pitao je spustivši ruku na naslon moje stolice. Zmarci su me prošli po celom telu.

Džoš je zastao u prolazu izmeñu stolova dok su Gejdž i Deš nastavili dalje. ,Aha.“

„Donesi mi je jedan sendvič, hoćeš li? Mrtav sam gladan“, rekao je Tomas. Onda se ponovo nagnuo prema meni i poljubio me. Mogla sam da osetim kako se Kajran i Tejlor došaptavaju preko stola.

„Da li ja izgledam kao tvoj sluga?“, pitao je Džoš. Tomas se odmakao od mene i zagledao se u njega.

,,Da, u stvari izgledaš.“ Džoš je blago porumeneo, prevrnuo očima i otišao. „Znači tako Pirsone, našao si novu žrtvu?“, pitala je

Noel. Zastao mi je dah. Šta li je to značilo? ,,To zvuči baš ironično, naročito kad ti to kažeš“,

odvratio jeTomas. Noel se zacrvenela. „Čudi me da ti znaš šta znači

ironično.“ „Daj, začepi Lanž“, brecnuo se Tomas. „Hej. Pazi malo, ortak“, dobacio je Deš, vraćajući se za

sto. Tomas ga je netremice gledao jedan trenutak, a zatim

se sarkastično nasmejao i poljubio me u obraz. Šta li je to bilo?

„Šta je sa hranom danas?“, pitao je Deš. „Nema ništa toplo.“

„Možda zato što je napolju trideset i pet stepeni?“, predložila je Kajran, posmatrajući svoj odraz u večito prisutnom džepnom ogledalu.

,,Hvataj“, viknuo je Džoš. Izmakla sam se u trenutku kada mi je je sendvič

uvijen u celofan proleteo ispred nosa. Tomas ga je opušteno uhvatio.

„Iz prodavnice? Kakvi smo mi srećnici što uživamo u ovim silnim privilegijama“, našalio se.

Osetila sam kako mi se stomak pomera. Zapitala sam

se da li on zna da ja ne pripadam toj kategoriji. Da li iko od njih zna. Da li ih je uopšte briga.

„Jedva čekam roditeljski vikend“, izjavio je Gejdž, otkinuvši komad svog sendviča.

Tomasu se oteo uzdah i leña su mu udarila u naslon. Raspoloženje mu se u trenu promenilo.

„Zbog čega? Zašto je roditeljski vikend toliko sjajan?“, pitala sam. Želela sam da saznam šta se tada dešava. Pitala sam se da li postoji makar mala šansa da će moji roditelji da se uklope. I da li postoji mogućnost da ne budem s njima dok su ovde.

„Gejdž misli na to da je hrana u kafeteriji tada mnogo bolja nego inače“, objasnila je Noel. „Njegov stomak je centar njegovog sveta.“

„Zajedno sa jednim predelom koji je malo južnije“, dodao je Gejdž, smejući se otvorenih usta tako da smo svi mogli da I vidimo njegovu napola prožvakanu hranu.

,,Ne mogu da dočekam da vidim mamu“, rekla je Arijana.

„Dame i gospodo, predstavljam vam jedinu devojku koja misli da je najgori deo boravka u internatu odvojenost od roditelja“, objavila je Noel.

Svi su se nasmejali osim Tomasa. „Da li bismo mogli da razgovaramo o nečemu manje dosadnom?“, pitao je.

„Uh, kako smo osetljivi“, dobacila je Kajran i dalje proučavajući svoje lice iz svih mogućih uglova.

„Zvučite kao gomila luzera“, zagunñao jeTomas. ,,To je glup običaj. Nije mi jasno zašto se više bakću s tim. Ako roditelji žele da nam šalju razne gluposti, mogu to da urade preko interneta. Zašto da nam poremete ceo vikend?“

„Iskuliraj, brate. Nisi ti kriv što su ti ćale i keva kreteni“, rekao je Deš.

„Jebi se, debilu“, prasnuo je Tomas. Nestala je i poslednja mrvica dobrog raspoloženja.

Mene je oblilo crvenilo. Bila sam šokirana. Bilo je jasno

da Tomas ima problema sa roditeljima. Po vratu su mu se pojavile crvene fleke, a on je bio napet kao struna, kao da će da pukne na samo malo jači zvuk.

,,Je l’ ti dobro?“, pitala sam ga. „Dobro mi je“, odgovorio je, hvatajući me za ruku.

Pogledao me je molećivo. „Hajdemo odavde.“ Da budem iskrena, nije mi se išlo. Obroci sa

bilingzovkama su mi bili najlepši deo dana. Meñutim, izgledao je kao da je očajan, a noga mu je poskakivala gore-dole ispod stola. I hteo je da ja idem sa njim. Ja.

,,Naravno“, rekla sam. Hitro je ustao i povukao me za sobom tolikom

brzinom da sam jedva uspela da izustim do viñenja.

Tomas je prošao kroz vrata kafeterije, odjurio do najbližeg drveta i silovito udario pesnicom po kori.

,,Tomase!“, kriknula sam. Izgledao je kao da me uopšte nije čuo. Odmaknuo se i

opet udario pesnicom u stablo. Pa opet. I opet. ,,Prestani!“, viknula sam, uhvativši ga za ruku. Prvo mi se odupirao, ali onda je prestao, kada je video

koliko sam uplašeno izgledala. „Šta se dešava?“, pitala sam. Besmisleno pitanje. Ali srce mi je snažno udaralo i

osećala sam slabost uzrokovanu strahom i zabrinutošću. Morala sam nešto da kažem.

Tomas je otpuhnuo i sručio se na kamenu klupu koja je gledala prema kafeteriji. Torbu je bacio na zemlju.

Iznad nas, oblaci su jurili po nebu, a ledeni vetar me je naterao da se naježim.

„Izvini. Izvini“, rekao je Tomas, gurajući povreñenu šaku pod pazuh.

,,U redu je“, rekla sam mu. Daleko od toga da mi je to bio prvi put da prisustvujem nečijem napadu besa. „Samo duboko udahni.“

Zahvalno me je pogledao i uradio ono što sam mu rekla okrećući glavu na drugu stranu. Jasno se videlo da se suzdržava. Što god da je izazvalo ovaj ispad, nije ga do kraja izbacio iz sebe.

,,Do ñavola“, rekao je Tomas ispod glasa.

Stavila sam mu ruku na leña, ali on se trgnuo. Lice mi je bilo vrelo. Da li želi da odem? Da li bi trebalo da odem? Nisam htela da ga ostavim samog. Za svaki slučaj. Usred premišljanja, čula sam kako neko zvižduće.

Savršeno. Jedan od profesora je išao stazom prema nama. Opsovala sam ispod glasa.

„Nemoj ništa da kažeš“, molećivo je rekao Tomas, zvučeći kao dečak koji se boji da ne upadne u nevolju. Saosećala sam s njim.

„Ne brini.“ Stariji profesor je zastao gledajući odozgo u nas.

Nosio je leptir-mašnu i sako od tvida sa nedavno ubranim divljim cvetom zataknutim za rever. Beli brkovi su mu se trzali dok je govorio. „Da li je sve u redu, gospodine Pirsone?“

„Da. Jeste, gospodine Krose“, odgovorio je Tomas. „Zar ne bi trebalo da ste na ručku, gospodine

Pirsone?“, pitao je. „Mojoj prijateljici nije bilo dobro pa sam je izveo na

svež vazduh“, odgovorio je Tomas tako pribrano da niko ne bi ni pomislio da je pohisterisao pre samo nekoliko sekundi. „Ovo je Rid Brenan, gospodine Krose. Ona je druga godina.“

„Drago mi je, gospoñice Branan“, rekao je klimnuvši glavom u mom pravcu. „Nemojte predugo da ostajete napolju.“

,,Nećemo“, odgovorila sam. Tada je otišao, a Tomas i ja smo ponovo mogli da

dišemo. „Bože, nekad ih tako prezirem“, rekao je Tomas. „Koga? Profesore?“, pitala sam ,,Ne. Njih“, rekao je, mahnuvši povreñenom rukom u

pravcu kafeterije. „Noel i Deša. Kreteni. Šta on misli, ko je on?“

,,Ne znam. Ja...“ Sta sam mogla da kažem? Nikada nikoga osim mame nisam videla da poludi ovako kao Tomas. A njoj nisam imala šta da kažem. „Da li si dobro?“,

pitala sam, gledajući u njegovu ruku. Zglavci su mu bili crveni.

„Aha. U redu je“, rekao je. Činilo se da mu se disanje usporilo. Spustio je lakat na naslon za ruku. „Žao mi je“, rekao je utučeno. „Nekad se tako razbesnim.“

Blago sam se osmehnula. „Znam kako to izgleda.“ ,,Znaš?“, zvučao je kao da je pun nade. ,Aha. Obično se istresem na jastuku, ali...“ Tomas me je pogledao. „Zbog čega bi ti mogla da

budeš besna?“ Izraz lica mu je bio mekši. Osetila sam napetost u celom telu. Nikada nikome

nisam pričala o mami. Nikom živom. Ni jednu jedinu reč. Meñutim, zbog načina na koji me on gledao, tako nežno i zabrinuto, gotovo da sam poželela.

„Reci ti meni, pa ću ja tebi“, rekla sam, odugovlačeći. Tomas se setno osmehnuo. „U redu. Ako baš želiš da znaš.“ Pogledao je u zid kafeterije. „Gde da počnem...? Tata neverovatno mnogo pije, a mama ludački neverovatno mnogo pije. On je bučan i napadan, ona tiha i ohola, a zajedno sve upropaste“, rekao je, brzo se zagrejavši za temu kao da je jedva čekao da skine taj teret sa duše. ,,U pitanju su roñendani, letovanja, praznici. Kad sam završio osmi razred osnovne škole, moj otac je zaspao na svečanosti držeći video kameru u ruci i pao sa stolice, a onda se izvikao na direktora škole zbog neispravnih sedišta. Taj snimak predstavlja izuzetno parče filmske nostalgije. A neću ni da počnem da ti pričam o mami.“

Osetila sam kako mi se srce steže u grudima. Prepoznala sam taj ton. Muka mu je od svega. Ojañen je. Razočaran. Postiñen.

„Dolaze svake godine i cela škola im se ulizuje zbog novca. Oni se prave da su divni i krasni dva dana, nareñuju mi i ponašaju se kao da su savršeni roditelji, a meni je muka od svega toga“, rekao je Tomas, treptanjem zadržavajući suze. Ponovo je podigao glavu i duboko udahnuo pa izdahnuo. „Ovo mesto pripada meni, znaš. A

onda oni doñu i sve... sve mi upropaste." Uzdahnuo je i skrenuo pogled. Sedela sam i saosećaia sa njim. Saosećaia sa samom

sobom. ,,Ti si na redu“, rekao je. Oh Bože. Pogledaia sam ga u oči. Nadala sam se da

mogu da mu verujem. Idemo. „Kod mene je samo mama u pitanju“, rekla sam, ne

verujući da sam to zaista izgovorila. „Ona voli da uzima pilule sa alkohoiom. I to one koje mogu da se dobiju samo na recept. Različite. U zavisnosti od toga koje pilule popije, ona je tog dana ili luda kao struja ili padne u nesvest. Plus to što me mrzi.“

„Siguran sam da to nije istina“, automatski je rekao Tomas.

,,Da. Jeste“, rekla sam, trudeći se da zvučim kao da mi nije mnogo važno. „Mrzi me što sam ovde, što imam vlastiti život, što sam mlada, što sam zdrava. Ona je doživela saobraćajnu nesreću kad sam imala osam godina i leña su joj bila skroz sjebana. I danas su takva. Tada je sve počelo. I tako, jednom kada je bila posebno lepo raspoložena, sve mi je to rekla. Kako me prezire.“

Tomas me je pogledao, duboko u oči, i klimnuo glavom. Tim jednim pokretom sve je bilo rečeno. Oči su mu bile tužne, ali ne zato što me je sažaljevao.

Razumeo je. Posle toliko vremena čuvanja tajne, napokon sam

nekome rekla. Srce mi je bilo preplavljeno olakšanjem. ,,A tata?“ ,,Oh, tatu obožavam. Tata je super lik“, rekla sam.

„Ali mama, nema šanse. Ako doñe na roditeljski vikend, ponižavaće me samo da bi se zabavila. Biće odvratno.“

,,Pa nemoj da ih pozoveš“, jednostavno je rekao. Nasmejala sam se. ,,Ti svoje roditelje ne pozivaš?“ „Pravo u metu“, osmehnuo se Tomas. Tada je

zdravom rukom uhvatio moju. „Prilično smo sjebani nas dvoje, je l’ da?“

„Dobar smo par“, rekla sam. ,,Da li sam ti rekao da mi je drago što si ovde?“ ,,Ne“, odgovorila sam, osećajući kako mi se usta

razvlače u osmeh. „Jeste. U stvari, mislim da bi od sada trebalo da

jedemo sami“, rekao je. „Samo ti i ja.“ Nešto mi se okrenulo u stomaku. ,,A šta sa...?“

„Bilingzovkama“, dodao je. „Voleo bih da mi neko kaže zašto su te kretenske bilingzovke toliko divne.“

Podigla sam obrve. „Ja samo pokušavam da pronañem neke prijatelje

ovde“, tiho sam rekla. ,,Ja ću da ti budem prijatelj“, odvratio je

približavajući mi se. Brzo me je poljubio u usne i celo telo mi je pretrnulo. „Šta će ti one kad imaš mene?“

Zato što one imaju sve što sam ja ikada želela da imam. Zato što mogu da me nauče da budem kao one. Zato što ću imati budućnost ako budem sa njima.

„Devojka mora da ima žensko društvo“, jednostavno sam rekla.

Odmaknuo se od mene. ,,I ti misliš da su ti one prijateljice“, pitao je začuñeno.

Promeškoljila sam se. „Uvek su bile dobre prema meni.“ Napravio je grimasu. ,,Da, kako ne.“

,,Jesu!“, slagala sam. „Devojke iz moje spavaonice su mnogo gore, veruj mi.“

,,Ne mogu da verujem da bi radije bila sa njima nego sa mnom“, našalio se, vrteći glavom. „Razočarala si me, Rid Brenan.“

,,Ma daj!“ gurnula sam ga nogom. „Mislim da mogu da izañem na kraj sa svima vama.“

„Ako ti tako kažeš“, rekao je slegnuvši ramenima. Onda me je pogledao u oči i uozbiljio se. ,,Ja samo ne želim da budeš povreñena.“

Bila sam dirnuta. Osmehnula sam se. Sta misli da može da mi se dogodi? „Hvala ti. Biću u redu.“

Tomas mi je uzvratio osmehom. „Trebalo bi da ovo

malo očistim“, rekao je, podigavši ruku. „Hoćeš da idem s tobom do ambulante?“, pitala sam. ,,Ne mogu da idem tamo. Medicinska sestra mora da

obavesti roditelje o ovakvim stvarima, a to je poslednja stvar koja mi je potrebna“, rekao je ustajući. „Idi ti unutra. Vrati se svojim dragocenim ’prijateljima’,“ dodao je praveći zdravom rukom znakove navoda u vazduhu.

Nasmejala sam se i odmahnula glavom. Meñutim, počela sam da se osećam nelagodno. Mogu li da se viñam sa Tomasom ako su bilingzovke otvoreno protiv njega? Mogu li da se družim sa njima ako Tomas očigledno misli da nisu dobre? Zašto su dva najvažnija aspekta mog života u Istonu morala da budu suprotstavljena?

Pogledala sam u Tomasa. Sve što sam želela da uradim bilo je da ga zagrlim i zaštitim i, naravno, da ga ljubim. I to mnogo. Kad god je to moguće. Nema šanse da odustanem od njega. Ne sada. Sada kada sam napokon uspela da pronañem nekog ko me razume.

Meñutim, isto tako neću moći da izdržim još jednu scenu kao što je bila ova danas. Još jedan ručak pun napetosti. Još jedan boks meč sa drvetom. Moraću da pokušam da ih držim razdvojene. Devojke moraju da se žrtvuju ako žele sve da imaju.

„Vidimo se kasnije?“, upitah. ,,Obavezno“, odgovorio je. Potom se nagnuo, poljubio

me u čelo i otišao.

U ponedeljak ujutru, na kraju časa, gospodin Barber nam je dao ispravijene testove koje smo radili prethodnog petka. Šetao je izmeñu klupa i stavljao papire licem nadole učenicima na stolove.

„Kao što možda već znate ili ne znate, ja koristim ono što bi neki ljudi nazvali neortodoksni sistem ocenjivanja“, rekao je dok su učenici uzimali testove i ili uzdisali ili se cerili. „Kod mene nema trojke. Nema dvojke. Samo petica, kao odličan, četvorka kao zadovoljavajući, i jedinica. Svi znate šta je jedinica. To znači da, dok je mnogo vas prošlo ovaj test, neki su pali“, dodao je. Zastao je pored mog stola obavijajući me mirisom ustajale kafe. Teatralnim pokretom mi je pružio papir okrenut licem prema odeljenju tako da su svi mogli da ga vide. Posvuda su bile crvene oznake, a na vrhu velika jedinica.

Uzela sam papir. Vrele suze su mi zapekle oči. Okrenuo se, izgledajući zgañeno. „Oni koji su pali, trebalo bi da provedu malo više vremena u biblioteci ove nedelje. U petak će biti dvostruko više pitanja.“

Gospodin Barber je seo za svoj sto i napisao nešto u svoju svesku. ,,Do viñenja“, rekao je uzimajući kafu. Trenutak kasnije, zazvonilo je zvono.

Ustala sam ne skidajući pogled sa testa, računajući u glavi. Trideset sedam tačnih odgovora od pedeset. Sedamdeset i četiri poena od sto. Imam sedamdeset i četiri poena i dobila sam keca. Kakva je ovo bolesna

škola? Kako gospodin Barber sme to da radi? Misi je napravila grimasu dok je prolazila pored

mene. „Pa, izgleda da više nismo u Pensilvaniji?“ Jednog dana ima da joj zabijem nešto u nozdrve. Stvarno. „Oooh, baš mi je žao“, rekla je Konstansa trgnuvši se

dok je hvatala korak sa mnom na putu prema vratima. „Hoćeš da učimo zajedno za sledeći test? Imam sistem učenja sa karticama koji sjajno funkcioniše.“

Zurila sam u gospodina Barbera dok me je Konstansa pratila napolje, pitajući se koliko jadan i tužan čovek mora da bude kad ovako maltretira nevinu decu. Mora da je osetio da ga gledam. Mora da je osetio vrelinu mog pogleda. Meñutim, nije podigao pogled sa knjige. To što nije hteo da me primeti navelo me je da ga mrzim još više.

Meñutim, do kraja dana sam počela da razmišljam o tome da je možda gospodin Barber bio u pravu što mi je dao keca. Još nekoliko profesora nam je dalo ocene za ono što smo radili prošle nedelje i sa svakom od njih moje srce je tonulo sve dublje. Ispostavilo se da ovde u Istonu više nisam odličan učenik. Ako ništa drugo, ostali su se profesori barem pridržavali tradicionalnog sistema ocenjivanja.

Osim trojke koju sam dobila na usmenom iz istorije umetnosti, dobila sam tri plus iz francuskog, četiri minus iz trigonometrije i trojku iz književnosti za esej koji sam pisala o Aptonu Sinkleru. Ispalo je da me neće izvući čak ni esej o jednom od mojih omiljenih književnika, na jednom od mojih omiljenih predmeta. Jedina petica koju sam dobila bila je iz eksperimentalne biologije za projekat na kojem sam radila sa još troje učenika. Ni za to ne mogu reći da sam dala neki značajan doprinos pošto sam prethodne večeri ostala budna do kasno u noć, pričajući sa Tomasom preko telefona u hodniku. Uopšte nisam bila iznenañena kada sam u poštanskom sandučetu tog dana zatekla poruku od gospoñe Nejlor da doñem kod nje.

Izgleda da je došlo vreme da počnem da se pakujem.

Dok sam jurila prema kancelariji gospoñe Nejlor pre večere, put me je naveo pored Gvendolin hola, stare spavaonice koja je zatvorena pre deset godina zbog problema sa ‘strukturalnim integritetom’. Iznenadila sam se kad sam videla tri mladića kako se pojavljuju iza zgrade i žurno hodaju prema dvorištu, ali nastavila sam dalje. Sve dok nisam čula njegov glas.

“Hej!“ Srce mi je promenilo ritam. Bio je to Tomas. Stajao je

naslonjen na zid sa jednom nogom presavijenom u kolenu i pritisnutom o kamen iza njega. Ispružio je ruku prema meni.

„Doñi ’vamo.“ Ispunila me toplina. Pogledala sam preko ramena u

pravcu Pakson hola, koji su učenici zvali Pakleni hol zato što su tamo bile kancelarije savetnika i profesora. Ako se dugo zadržim, zakasniću. Meñutim, ni strah od Nejlorove nije mogao da me natera da se odvojim od nestašne čežnje u Tomasovim očima.

Dala sam mu ruku. „Kuda ćemo?“, pitala sam. Ništa nije rekao. Odvukao me je iza ugla i uz oronule

stepenice do lučno zasvoñenog kamenog dovratka. Sa druge strane se nalazila velika prostorija bez

svoda gotovo nalik na pećinu, čiji su zidovi bili mokri od rose. Odnekud je dolazio zvuk konstantnog kapanja.

Tomas je seo na klupu koja je bila deo jednog od bočnih zidova i povukao me sebi u krilo.

Pre nego što sam uspela da doñem do daha, zavukao mi je prste u kosu, privukao sebi i poljubio.

,,Tomase“, uzdahnula sam, odmičući se. „Moram da...” Žustro je odmahnuo glavom i ponovo me privukao sebi. Srce mi je poludelo. Prstima sam ga dirala po licu i vratu, hvatala ga za ramena. Njegove ruke su se spustile niz moja leña, prešle preko stomaka, ovlaš mi dodirnule grudi i vratile na lice. Bila sam ispunjena vrelinom i žudnjom. Pripijala sam se sve više uz njega, znajući da neko može da nas uhvati svakog trenutka, da kasnim na sastanak sa savetnikom, da je to veoma, veoma pogrešno.

„Samo o ovome razmišljam“, rekao je Tomas bez daha, odlepivši se od mene na trenutak.

,,I ja“, rekla sam. Borila sam se da doñem do daha. ,,Ali moram da idem.“

„Kada sam te video da dolaziš iza ugla mislio sam da mi se priviña“, rekao je, pretražujući pogledom moje oči. „Ali to si stvarno bila ti.“

Zakikotala sam se. „Aha, stvarno sam bila ja“, odvratila sam. „Ali stvarno moram i da idem.“

Tomas me je ponovo poljubio i mogla sam da osetim da očajnički želi da me zadrži. Nekako sam ipak uspela da se izvučem, pipajući po vlažnom kamenom podu u potrazi za torbom.

„Moramo ovo da ponovimo“, izjavio je Tomas, gledajući me odozdo dok su mu se grudi podizale i spuštale.

,,Aha“, odgovorila sam. ,,U potpunosti se slažem.“

„Gospoñice Brenan, kad smo se upoznali i kad sam vam rekla da ću motriti na vas, da li je to vama zvučalo kao šala?“

Pokušala sam da prestanem da se osmehujem. Zaista jesam. Ali posle onog susreta sa Tomasom, to jednostavno nije bilo moguće.

,,Ne.“ ,,Pa onda, pretpostaviću da niste znali da dobijam

nedeljne izveštaje od svih vaših profesora“, rekla je, a podvaljak joj se treskao. Prelivao se preko visoke kragne njene svilene ljubičaste košulje, ostavljajući gadnu fleku od pudera.

,,Da“, trepnula sam i promeškoljila se na stolici stiskajući usta. Ozbiljno. Ovo je ozbiljno. „Hoću da kažem, nisam to znala. Ne.“

Gospoña Nejlor me je pogledala stisnutih očiju. Coknula je jezikom dok je podizala list papira sa stola i okretala ga prema slabom svetlu.

,,Nezadovoljavajuće“, pročitala je. Podigla je i drugi papir, držeći ga na isti način. „Ulaže minimalan trud.“ Pa još jedan. „Slabo ili nikako pripremljena za časove i testove.“

Sa svakim komentarom postajalo mi je toplije i na kraju je moja razdraganost potpuno splasnuia. Pokušala sam da pogodim koji je profesor šta rekao i na osnovu toga odlučim koga najviše mrzim. Nažalost, kad sam bolje

razmislila, shvatila sam da je bilo ko od njih mogao da kaže bilo koju od tih stvari. Svi su bili u pravu. Bila sam očajan učenik.

“Još jedan niz ovakvih ocena i bićete stavljeni na probu. Vaša stipendija će biti revidirana i bord direktora bi mogao da doñe do zaključka da je to što se primljeni. u ovu školu bila greška“, rekla je, kraljevski uzdignute glave. „Verujte mi kad vam kažem da on ne voli kad napravi grešku.“

Biio mi je čudno što je upotrebila reč on umesto oni kad je govorila u bordu direktora. Možda je to biio gramatički pravilno, aii ja sam zamislila neki superkompjuter iza zeiene zavese koji donosi odluke. Meñutim, urodiio je plodom. Osetila sam dubok strah.

,,Pa, šta ćemo da uradimo u vezi s tim, gospoñice Brenan“, pitala je Nejiorova pošto je siožila papire i ukrstila svoje debele prste na njima.

Progutala sam pljuvačku. „Više da učim?“, predložila sam.

Netremice je gledala u mene kao da očekuje da joj kažem da se šalim.

„Predlažem da prestanete toliko vremena da provodite u društvu devojaka iz bilingzove spavaonice i da ga provodite u biblioteci“, naposletku je rekla. Bila sam zapanjena. Usne su joj se trzale i jasno sam mogla da vidim da joj je drago što je uspela da me šokira. Kucnula je vrhom prsta po čelu, tik do oka pod debelim slojem šminke. „Rekla sam da ću da motrim na vas. Trebalo bi da se mnogo ozbiljnije postavite prema meni i sopstvenom obrazovanju.“

Zabrinjavajuće. Veoma zabrinjavajuće. „Ako više ne budete učenik Istona, onda više nećete

moći da se družite sa svojim prijateljicama i sa onim Tomasom Pirsonom, zar ne?“

Oh, Bože! Da li nas je videla? Zašto me tako gleda? „Moraćete da se mnogo ozbiijnije posvetite učenju,

hoćete li?“, pitala je, gledajući me očima punim

trijumfalnog sjaja. ,,D... da, hoću“, rekla sam pokušavajući da skapiram

gde je škola sakrila tajne kamere za nadzor. Osim na jutarnjim službama, gospoñu Nejlor sam videla samo u njenoj pećini. Kako je znala s kim se družim?

„Dobro onda. Možete da idete.“ Iskobeljala sam se iz stolice i njene kancelarije,

osećajući njen pogled na potiljku. Kad sam izašla, duboko sam udahnula i razmislila o svemu što mi je rekla. Zena je bila jeziva, moguće je i da je bila voajer, ali bila je u pravu. Ako ne popravim ocene, izbaciće me, a onda više neće biti bilingzovki niti Tomasa da mi odvlače pažnju. Biću na autobusu za Kroton dok kažeš ’pukla sam’.

Vreme je bilo sunčano i toplo. Na putu prema kafeteriji videla sam Noel, Arijanu, Tejlor i Kajran kako se izležavaju na travi u dvorištu, sunčajući se. Kajran je podigla majicu otkrivši stomak, a lice joj je bilo okrenuto prema suncu. Noel se podigla na laktove i raspravljala o nečemu sa Tejlor koja je čupkala travu. Arijana je ležala na leñima sa nogama podignutim na klupu i knjigom podignutom ispred lica. Završila je Anu Karenjinu i sada je čitala Braću Karamazove.

Ostali učenici su prolazili pored njih idući u kafeteriju i gledajući ih postrance. Radnim danima nismo smeli da besposličimo, osim ako nismo bolesni, a u tom slučaju smo morali da se javimo u ambulantu. Uzdahnula sam dok sam hodala pored njih.

„Problemi, Iizačice?“, pitala je Noel. Zastala sam neodlučno i ostala da stojim nekoliko

koraka od njih, obema rukama stežući kaiš torbe. Prošlo je mnogo vremena otkad me je jedna od ovih devojaka primetila izvan kafeterije. ,,Ne, sve je u redu“, rekla sam.

,,Ne, nije. Upravo dolaziš iz kancelarije gospoñe Nejlor“, rekla je Arijana ne skidajući pogled sa knjige. Otkud ona to zna? Lenjo je okrenula list i nastavila da čita.

Kajran je spustila svoje markirane naočare za sunce i pogledala me preko njih. ,,Oh, da. Baš tako izgleda.“

„Kako to?“, pitala sam.

„Izgledaš kao dobila sam svoje prve ocene na Istonu i hoću da se ubijem’“, dodala je Noel, ležerno prekrštajući noge.

Tejlor je uvukla vazduh kroz zube. „Zar je tako loše?“ Ponekad bih zaboravljala koliko ove devojke znaju o

ovom mestu. Koliko su samo sastavni deo mehanizma ove škole. Nekoliko godina ovde i već su znale sve što se dešava. Pitala sam se da li ću ja ikada posedovati takvo znanje o Istonu. Pitala sam se i to da li ću ostati ovde dovoljno dugo da saznam šta će biti za večeru sledećeg petka.

„Snaći ću se“, rekla sam. „Nemoj da sereš“, odvratila je Noel. „Izgledaš kao da

se na štapiću na koji si se upravo popiškila pojavila plava boja. Neka ti Tejlor pomogne."

Tejlor me je pogledala sa oduševljenjem u očima. „Biće mi drago da ti pomognem.“

,,Stvarno?“, pitala sam. Nisam mogla da verujem da mi bilingzovke zaista nude pomoć. Osim toga, već me danima nisu terale da izvršavam svakojaka nareñenja. Da li je moguće da je s torturom završeno? Možda su napokon odlučile da me prihvate.

„Ona nam svima pomaže“, rekla je Noel, zatvarajući oči dok je naginjala glavu prema suncu. „Šta misliš zašto se družimo s njom?“

Tejlor je pognula glavu. Ovaj komentar je očigledno bio previše blizu istine.

,,Noel“, prekorno je dobacila Arijana. Noel je raširila oči dok je ponovo podizala gornji deo

tela. „Šta je? Zna ona da se šalim“, rekla je. „Tejlor, ti znaš da se šalim?“

Tejlor je uspela da klimne glavom, ali mogla sam da vidim da je bila pometena.

„Zar i sama nemaš mnogo da učiš?“, pitala sam je. Pre nego što jeTejlor uspela da mi odgovori, Noel je

napravila grimasu. ,,Ma daj. Ona je već uradila sve domaće zadatke za ovo polugodište. I moje“, dodala je

ispod glasa. Kajran se smejuljila i zapitala sam se da li je to zaista

istina. Iz nekog razloga, to me uopšte ne bi iznenadilo. Možda je to bio pravi razlog što je Noel držala Tejlor u svojoj blizini. Time bi moglo da se objasni zašto devojka sa tako neprijateljskim stavom podnosi nekog ko je toliko uporno fin.

„Stvarno. Nema problema“, rekla mi jeTejlor. „Lanž, ti si toliko lenja“, rekla je Kajran zevajući.

Okrenula se na stomak, nameštajući majicu tako da joj što veći deo leña bude izložen suncu. Na samom dnu leña imala je crnu tetovažu. Izgledala je kao sfinga. Htela sam da je pitam šta znači, ali Noel me je preduhitrila.

,,Ti ćeš da mi kažeš. Tebi se dupe eksponencijalno povećalo otkad smo došli“, izjavila je Noel.

„Impresionirana sam što znaš reč ’eksponencijalno’“, odvratila je Kajran uz podrugljiv osmeh.

,,Devojke“, dobacila je Arijana, vrteći glavom. Noel je uzdahnula i dohvatila torbu, ustajući sa

zemlje. „Dozvoli joj da ti pomogne, lizačice“, rekla je dok su svi ostali ustajali, radeći što i ona, kao i uvek.

„Možda izgledai ponašase kao glupaplavuša, ali zapanjujuće je pametna.“

Tejlor je postala ružičasta u licu, ali ništa nije rekla. Osmehnula mi se ohrabrujuće, pritiskajući knjige na grudi.

„Važi onda“, rekla sam na kraju. „Ali, ako ti stvarno nije problem.“

„Ekstra! Kad hoćeš da se nañemo?“ Zvučala je preterano srećno što će da mi pomogne u

vezi sa učenjem, ali ja sam bila deset puta srećnija od nje. A što je bilo najbolje od svega, bilingzovke su mi pružile ruku prijateljstva, a ta ruka bi mogla da mi pomogne da popravim ocene i da ostanem na Istonu. Ovaj dan je upravo postao mnogo bolji.

Sledećih nekoliko dana se pretvorilo u vrtlog učenja, fudbala i tajnih ljubavnih sastanaka sa Tomasom. Svaki put kada bismo se sreli on bi našao neki način da me dodirne, zagolica ili poljubi. Jednog jutra, posle doručka, ljubili smo se iza vrtlareve kućice. Drugi put me je uhvatio posle treninga, jednog sunčanog popodneva, i odvukao u prostor za rezervne igrače. Tu sam mu prvi put dopustila da mi zavuče ruke ispod majice i brushaltera, sve vreme drhteći od nervoze i straha da neko ne naiñe.

Meñutim, uglavnom smo se sastajali na ulazu u Gvendolin hol. Tamo smo takoñe bili kao na iglama, ali osećali smo se sigurnije nego bilo gde drugde. Ja bih sedela na Tomasovom krilu ili ležala na njegovoj jakni, i onda bismo se ljubili, milovali i jedno drugom istraživali tela do poslednjeg trenutka. Sve dok nismo morali da trčimo na čas, trening ili neki sastanak u domu.

Ipak, svaki naš sastanak bio je užurban i paničan jer smo sve vreme osluškivali da li ćemo čuti nečije korake i okretali se ne bismo li videli nečije radoznale oči.

Sve to je činilo naše sastanke još uzbudljivijim i povećavalo moju želju da svaki put odemo još dalje. Pre nego što nas uhvate. Pre nego što nas otkriju.

Jednog popodneva, pošto sam odjurila sa ručka da se nañem sa Tomasom u Gvendolin holu, kao što smo se dogovorili, bila sam iznenañena kad sam ga videla kako mi prilazi u dvorištu. Lice mu je bilo bledo, a izraz pogubljen.

Pogled mu je leteo sa učenika na učenika. Pretpostavila sam da mene traži i podigla sam ruku da mu skrenem pažnju, ali on je prošao tik pored mene.

,,Tomase?“ Stao je i okrenuo se. Svaki pokret bio mu je oštar i

svrhovit, a njegove uobičajene ležernosti je nestalo. „Šta se dešava?“ ,,Ne mogu sada da pričam“, rekao je. „Ali mislila sam da se...“ ,,Ne mogu“, odlučno je ponovio. Onda se osvrnuo oko

sebe pa napravio nekoliko koraka prema meni. Spustio je glas. ,,Da nisi možda videla moj telefon?"

„Mobilni? Ne. Zašto?“, pitala sam, zbunjena. „Šta sam, do vraga, uradio s njim?“, prasnuo je,

okrenuvši se. Prekrio je usta obema šakama skupljenim u kupu i streljao pogledom po školskom zemljištu, grčevito razmišljajuči. „Moram da ga nañem“, rekao je i ponovo počeo da hoda.

,,Ja ču da ti pomognem“, rekla sam, krenuvši za njim. ,,Ne.“ Njegov odgovor je bio toliko osoran da sam se

ukopala. Tomas je video moje lice i uzdahnuo. „To je moj problem. Nemoj da brineš“, rekao je. „Idi na čas pa ćemo... videćemo se kasnije.“

Trudila sam se da ne dozvolim da se dubina mog razočaranja vidi u mojim očima. Celog jutra sam iščekivala naš susret. Meñutim, bilo je očigledno da je stvarno zabrinut što je izgubio telefon. Nisam htela da mu nabijam krivicu zbog toga.

Osim toga, čekanje će doprineti da naš sledeći sastanak bude još intenzivniji. Izdržaću nekako.

„Nadam se da ćeš ga naći“, rekla sam mu dok se udaljavao.

Izgledao je kao da me uopšte nije čuo.

Čitava Krotonska gradska biblioteka bi mogla da stane u predvorje Istonske biblioteke. Mičel Iston, koji je zajedno sa svojim bratom Majkom osnovao školu, bio je veliki bibliofil. Putovao je po celom svetu i sakupljao originalna izdanja za svoju voljenu biblioteku čiju je izgradnju lično nadgledao. To sam pročitala na bronzanoj tabli postavljenoj pored ulaznih vrata dok sam čekala Tejlor da doñe na naš prvi čas te večeri. Pošto se pojavila sa petnaestak minuta zakašnjenja, Tejlor se izvinila, objašnjavajući mi kako je razgovarala sa svojom mlañom sestrom preko telefona, hrabreći je da izañe na audiciju za muzičku sekciju u njenoj školi u Indijani. Sve do tog trenutka nisam znala da jeTejlor poreklom sa Srednjeg zapada i osetila sam iskrenu povezanost sa njom. Ipak nisam jedina osoba ovde koja nije odrasla u Njujorku, Bostonu, Čikagu ili Los Anñeiesu.

„Gospodin Barber misli da smo prestravljeni od njegovih časova, ali prošle godine sam mu provalila šablon“, šaputala mi je preko širokog, uglačanog stola od orahovine za koji smo seli. Vladala je grobna tišina narušena samo udaljenim zujanjem mašine za fotokopiranje negde u pozadini.

,,Šablon?“, šapnula sam, nagnuvši se prema njoj. Tejlor se vragolasto nasmešila i shvatih da je u svom

elementu. Bila je mnogo samouverenija, raspoloženija i pričljivija ovde, meñu knjigama, nego meñu svojim

prijateljicama. „Svi misle da su njegovi sedmični testovi smrt, ali ja

ti garantujem da mogu da predvidim skoro svako pitanje koje će postaviti“, rekla je Tejlor, otvarajući moju knjigu iz istorije na šestom poglavlju i okrećući je prema meni. „Treća rečenica svakog pasusa iz obaveznog gradiva sadrži podatak od kojeg pravi pitanje. “ Koristila je gumicu na olovci za pokazivanje. „Evo. ’Dvanaestog jula 1812, general Hal i njegove snage prešle su u Kanadu kod Sendviča.’“ Brže je čitala gledajući u knjigu naopačke nego ja sa prave strane. ,,To je treća rečenica tog pasusa. Sve posle toga možeš da zaboraviš. Samo nauči taj podatak i to je to.“

„Nema šanse“, rekla sam, privlačeći knjigu. „Veruj mi. Ako ne dobiješ barem devedeset i dva

poena na sledećem testu, iskali se na meni“, rekla je. Nasmešila sam se i otvorila svesku kako bih mogla

da izvučem potrebne činjenice. Osećala sam se kao da mi je neko dao platnu karticu bez limita. Toliko sam bila uzbuñena da sam jedva čekala da pokažem gospodinu Barberu ko sam i šta sam.

„Mislim da te obožavam“, rekla sam Tejlor. Nasmejala se, očigledno zadovoljna. „Izvuci ono što ti

je potrebno pa ću da ti kažem kako da impresioniraš gospoñu Kranc“, rekla je Tejlor, vadeći ljubavni roman iz torbe. „Žena obožava usmene vežbe o hrani. Nemam pojma zašto.“

„Mislim da nije pojela pravi obrok još od Klintonove administracije.“

Nasmejala sam se. ,,Ti nećeš da učiš?“, pitala sam, gledajući njenu

pohabanu knjigu. „Sećaš se da je Noel rekla da sam uradila sve što je

potrebno za ovo polugodište?“, upitala je. Klimnula sam glavom. „Nije se šalila.“ U, jebote.

Otvorila sam svesku i baš kad sam htela da počnem da pišem, Tejlorin mobilni je zavibrirao na stolu. Pogledala je u ekran i prevrnula očima.

„Za tebe je“, rekla je. Podigla sam obrve i uzela telefon. Poruka je glasila:

„Jesi već pametnija, lizačice?“ Nasmejala sam se. Spustila sam slušalicu i napisala:

,,Skoro.“ Čim sam spustila telefon, opet je zavibrirao. Tejlor ga

je iznervirano gledala. Ovog puta poruka je glasila: „ A što nemaš telefon? Jesi luzerka!“

Pocrvenela sam i napisala „Nije mi dozvoljeno“. Pre će biti „Nemam para“. Ali ona to nije morala da zna.

Odgovor je stigao gotovo istog trena. „Moramo to da sredimo.“

Što god to značilo. Spustila sam telefon i on je opet zavibrirao. Tejlor je coknula jezikom i uzela ga. Ljutito je iskucala poruku.

„Šta si joj rekla?“, pitala sam, nadajući se da, što god da je bilo u poruci, Noel neće da se naljuti na mene zbog toga.

„Samo sam je podsetila da će te poslati kući ako ti ne popravimo ocene. A ona ne želi da se to dogodi.“

Zaista? Pa to je... zanimljivo. Bilo mi teško da poverujem da je Noel stalo do toga da li sam ja ovde ili nisam, ali bilo je lepo čuti.

Nasmešila sam se, polaskana. Osećala sam i olakšanje. Meñutim, sekund kasnije, telefon je ponovo zavibrirao. Nestašno sam ga dohvatila pre Tejlor i ostala zapanjena vlastitom smelošću. To nije bio moj telefon, a Noel je mogla da pošalje privatnu poruku za Tejlor. Baš kad sam htela da vratim telefon, videla sam da poruka nije bila od Noel. Bila je od Tomasa. Izgleda da je našao telefon. Bila sam razočarana. Zašto bi Tomas slao poruke Tejlor? Meñutim, već u sledećoj sekundi sam shvatila da je i ova poruka bila namenjena meni.

,,Za novu: vidimo se u osam u zajedničkoj sobi u

Ketlaru“. Bio je to poziv da doñem u mušku spavaonicu. Od Tomasa. Ovaj dan postaje sve interesantniji. Tejlor je verovatno primetila moje oduševljenje pre nego što je mi je otela telefon. Pogledala je u ekran, napravila grimasu i isključila telefon.

„Možeš da se igraš s dečkom kad završiš sa učenjem“, izjavila je izveštačenim majčinskim tonom.

Nasmejala sam se kroz nos. Ona se osmehnula. O Noel i njenim planovima mogu da razmišljam i kasnije. Ako ovo ne uradim sada, možda nikada neću imati priliku da saznam o čemu se radi.

Naravno, ko zna da li bi to bilo dobro ili loše?

Kad sam te večeri stigla u Ketlar, Tomas me je uhvatio za ruku i sproveo pravo kroz zajedničku sobu i hodnik do svoje spavače sobe. Otvorio je vrata i ostao da stoji, čekajući da uñem. Sa druge strane praga videla sam dva kreveta sa tamnim prekrivačima. Jedna strana sobe je bila veoma neuredna, ispunjena priborom za slikanje. U uglu je stajao štafelaj. Druga strana je bila gotovo bolesno uredna, sa mnoštvom elektronskih ureñaja koji su svetlucali u mraku. Jedino svetlo je dolazilo od male zelene stone lampe.

„Šta to radimo?“, pitala sam, a puls mi se ubrzao od strepnje i uzbuñenja.

,,Uñi“, rekao je Tomas. Oklevala sam. Ovo je bilo opasno kršenje pravila. ,,Uñi“, ponovio je Tomas, ovaj put za nijansu

odlučnije. Puls mi se usporio i pomogao mi da preñem preko praga. Tomas je zatvorio vrata iza nas i bili smo sami. U njegovoj sobi. Bila sam sama u sobi muške spavaonice sa zatvorenim vratima.

„Šta to radimo?“, ponovo sam pitala. „Žao mi je što sam te ispalio danas“, rekao je uzevši

me za ruku i poljubivši je. „Želeo sam da se iskupim za to.“

Srce mi je pojačano lupalo, ali okrenula sam mu leña. Nije valjda mislio da se ovde vatamo. Sada. U njegovoj sobi. Mogli bi da me izbace zbog toga. Podigla sam mobilni telefon sa njegovog stola, kupujući vreme.

„Vidim da si ga našao“, rekla sam. „Gde je bio?“ Tada se začuo zvučni signal sa drugog mobilnog

telefona. Pogledala sam u Džošovu stranu sobe, ali Tomas je tada izvadio drugi telefon iz džepa.

„Samo sekund“, rekao mi je. Otklopio je telefon i okrenuo mi leña. „Pirson ovde.“

Zurila sam u telefon koji sam držala. Imao je dva? Sta će mu dva telefona? Zar nije dovoljno ekstravagantno to što već ima jedan? A ako ga stalno nosiš, onda ti ne treba drugi.

,,Ne. Da. To mi odgovara“, žurno je govorio u telefon. „Videćemo se tamo.“

Onda je sklopio telefon i uzdahnuo. „Izvini“, rekao je ubacivši drugi telefon u džep sakoa koji mu je vidio na vratima plakara. ,,To su bili Lorens I Trina.“

Upitno sam podigla obrve. ,,Matorci“, objasnio je. „Samo oni imaju taj broj.“ „Zato što...?“ ,,Ga oni plaćaju. Zato sam onoliko poludeo kad sam

ga izgubio. Morao sam da blokiram broj i aktiviram novi pre nego što su saznali. Oni već ionako misle da sam neodgovoran.“

Aha. Znači izgubio je telefon na koji ga zovu roditelji. Nagnuo se i uzeo mi telefon iz ruke. „Ovaj ja plaćam. To je broj koji imaju svi važni ljudi.“

Pružio je ruku i spustio ga na sto. Bio je udaljen samo nekoliko centimetara. ,,Ne želim da mi roditelji proveravaju listing poziva i mešaju se u moj privatni život“, rekao je, gledajući me u oči. „Ovako je mnogo lakše.“

Bilo mi ga je žao. Išao je toliko daleko da bi se odvojio od Ijudi koji bi trebalo da ga vole. Sa druge strane, ja sam se odselila stotine kilometara daleko iz istog razloga.

,,Da li si odlučio šta ćeš za roditeljski vikend?“, pitala sam, gledajući u svoje nokte.

Duboko je udahnuo pa izdahnuo. ,,Ne. A ti?“ Srce bi me zabolelo svaki put kad bih pomislila na

tatu. Nekoliko puta je pomenuo roditeljski vikend posle onog prvog razgovora. Dobili su pozivnicu. Bili su jako uzbuñeni zbog dolaska. Ja lično nisam mogla da zamislim da je mama uzbuñena zbog bilo čega, a kamoli zbog nečega što ima veze sa mnom. Meñutim, kad god bih pomislila na to da mu kažem da ne dolazi, osećaj griže savesti je bio strahovit.

,,Ne“, priznala sam. „Znaš šta? Ne želim da pričam o tome“, rekao je

Tomas vedro. „Zvao sam te zato što znam da si imala težak dan pa sam mislio da mogu da ti pomognern da se opustiš.“

Nasmešio se i stao iza mene. Polako mi ie skinuo jaknu i pustio je da padne na pod. Dah mi je zastao u grlu kad mi je spustio ruke na ramena. Nežno mi je spustio usne na vrat i oči su mi se zatvorile uz treptaj. Osetila sam kako me preplavljuje talas iščekivanja. Sve ovo je bilo toliko pogrešno da sam još više želela da budem tu.

Tomas me je blago povukao za rame i ja sam se okrenula. Poljubili smo se zanosno - u početku polako. Drhtala sam dok sam ga hvatala za košulju otpozadi, držeći se kao davljenik. Bila sam toliko ispunjena nervozom, uzbuñenjem i znatiželjom da sam želela samo da ga dodirujem. Cvrsto me je držao u svom zagrljaju i privlačio me sve bliže i bliže sebi sve dok nisam čula neki zvuk u hodniku i odskočila unazad.

Prišao mi je i uhvatio me za ruku, vukući me prema besprekorno nameštenom krevetu. ,,Ne brini“, rekao je. „Niko neće ući. Obećavam ti.“

„Kako znaš?“, pitala sam ga, osećajući srce kako mi lupa u grlu.

,,Znam“, odgovorio je Tomas. Povukao me je za sobom na krevet. Jednu nogu sam

prebacila preko njegovih. Zavukao mi je prste u kosu i privukao me sebi. Poljubio me žudno. Gotovo nasilno. Tada sam bila sigurna da znam šta želi. Zbog čega sam ovde.

Zavukao mi je ruke ispod košulje i prestala sam da dišem iščekujući šta će da se desi. Meñutim, na moje iznenañenje, njegovi dlanovi su se zaustavili na mom stomaku. Odmaknuo se i pogledao me u oči.

„Znaš da te volim?“, prošaputao je. Bila sam toliko iznenañena da sam se skoro

zasmejala. „Ne moraš to da mi govoriš“, rekla sam. Gnev mu je blesnuo u očima. „Ne lažem. Volim te. Ne

bih ovo radio da te ne volim.“ Aha. Šatro. Onda sam videla iskrenost u njegovim očima i osetila

grižu savesti što sam pomislila tako nešto. Dobro. Da li on želi da mu kažem da volim i ja njega? Da li ga volim? Nemam pojma. Da li bi trebalo to da kažem ako nisam sigurna? Da li će biti ljut ako mu ne kažem?

,,Vo...“ „Nemoj ništa da govoriš“, rekao je Tomas. „U redu je.

Samo želim da budem sa tobom.“ Progutaia sam s mukom. U tom trenutku sam znala. Znala sam da ću mu dati ono što želi. Daću mu sve.

,,Dobro“, rekla sam. Nasmešio se i poljubio me, nežno me spuštajući na

svoj krevet.

Gotovo je s mojom nevinošću. Zvanično više ne postoji. Izgubljena. Poklonjena. Dok sam sutradan išla na fudbalski trening, pokušavala sam da shvatim šta mi se dogodilo. Da odlučim kako da se osećam u vezi s tim. Nikada nisam sebe smatrala osobom koja bi dozvolila da se tako nešto jednostavno desi. Uvek sam mislila da će biti priprema, dugih razgovora, teških odluka. Meñutim, umesto svega toga, ja sam to samo uradila. Donela sam odluku u trenu i dozvolila da se desi. Sa jedne strane, bila sam ponosna na samu sebe što sam bila tako hrabra. Sa druge strane, meñutim, znala sam da to nije bila baš najmudrija odluka koju sam mogla da donesem. Uopšte ne liči na mene da dozvolim da se nešto tako veliko jednostavno desi.

Ipak, kad god bih pomislila na Tomasove ruke, njegove poljupce i miris, osmeh bi mi ozario lice, zadrhtala bih i poželela da sam s njim. Nasamo. U njegovoj sobi bez svetla. To je sve što je bilo potrebno da nestanu sve moje sumnje. Tomas i ja smo imali odnos. Bio mi je prvi. Sada više nema povratka.

Sviñala mi se ta pomisao. Naravno, sada je bilo milion stvari o kojima treba da

razmišljam. Da li bi trebalo da se pobrinem za kontracepciju? Da li ja mogu da budem devojka koja sa sobom nosi kondome u i ancu? I gde čovek uopšte da nañe tako nešto u ovom izolovanom mestu?

„Šta te muči lizačice?“, pitala je Noel, trčeči da bi me pristigla.

Trgnula sam se, kao da je znala o čemu razmišljam. Odgovor. Odgovor. Potreban mi je odgovor.

„Roditeljski vikend“, rekla sam. Noel se nasmejala. „Tomasova bolest je prelazna,

izgleda?“ Oblilo me rumenilo. Setila sam se Tomasove sobe.

Njegovog tela. Dodira njegove kože na mojoj. „Ne. Nije to.“ Pogledala sam uzbrdo u naše saigrače

koji su bili dobrih deset metara ispred, ćeretajući i smejući se. „Ni ja nisam nešto oduševljena time. Nema to veze s Tomasom.“

„Oho. Problemi kod kuće?“, upitala je šaljivim tonom, izbacivši donju usnu.

„Baš ti hvala“, rekla sam malo oštrijim tonom nego što sam nameravala.

Noel je bila iznenañena. „Vidi. Ako ne želiš da ti roditelji doñu, reci im da ne dolaze. Ovo je tvoj život. Ništa im ne duguješ.“

Nije bila u pravu. Mnogo toga dugujem svom ocu. Meñutim, znala sam da neće doći bez mame. Uporno je verovao da možemo biti normalna, srećna porodica. Uostalom, ona će da gunña o tome kako je put skup i naporan, ali to nije ništa u poreñenju sa napadom histerije koji će se odigrati ako on pokuša da doñe bez nje — bez obzira na to što ona uopšte ne želi da doñe. Duševna poremećenost moje majke bila je zapanjujuće duboka.

,,Ne znam kako bih mu uopšte rekla...“, odvratila sam, razmišljajući naglas, pa se zacrvenela.

Noel me je gledala čekajući da nastavim. „Nema veze.“ Još jedna od stvari za koje nisam bila spremna kad je

u pitanju Noel jeste poveravanje mojih tajni. Stigli smo do vrha brda i videli da je najveći broj

devojaka iz tima već radio kondicione vežbe na terenu. Noel je spustila torbu pored nogu. Zabacila je svoju gustu

kosu i podigla ruke kako bi je vezala u rep. ,,Ako hoćeš da budem s tobom kad ih budeš zvala,

biću s tobom“, ponudila se Noel. „Dobro mi ide kad nekoga treba navesti da se bori.“

Neverica na mom licu sigurno je bila jasno vidljiva jer se ona osmehnula krajičkom usana.

„Nemoj da si takva“, rekla je. “Ako mi, devojke iz sjebanih porodica, ne pomažemo jedna drugoj, ko će nam pomoći?“

Osmehnula sam se. Nisam imala pojma šta je to sjebano u njenoj porodici, ali osećala sam se malo bolje. Ako ona meni bude pričala o svom privatnom životu, možda bih i ja mogla da uradim istu stvar. Možda. Jednom.

,,Oh. Umalo da zaboravim.“ Čučnula je i zavukla ruku u džep na boku torbe. Izvukla je mali plavi mobilni telefon i podigla ga na dlanu. „Ovo je za tebe.“

,,Molim?“, upitah, uzimajući telefon. Na ekranu je pisalo „Lizačicin telefon“.

Nikada nisam na poklon dobila nešto ovako skupo. Niti ovako ekstravagantno. Iako je pisalo ,,lizačica“ umesto ,,Rid“.

„Zezaš me“, rekla sam. „Zar ti izgledam kao da se zezam?“, odvratila je. Nisam bila u stanju da zatvorim usta. „Ovo ne mogu

da prihvatim.“ „Već jesi“, rekla je sležući ramenima. „Ali kako ću... ovaj... “ ,,Da plaćaš račun? To je sve sreñeno. Ja ne

poklanjam stvari koje treba da se plaćaju.“ ,,Noel...“ Podigla je torbu i zabacila je na rame. „Vidi, treba da

nam budeš dostupna. Je l’ tako?“, rekla je, hodajući unatraške prema terenu.

Trepnula sam. Zle slutnje su se vratile. Da li je ovo deo plana koji je Noel smislila za mene? Plana koji je Tejlor slučajno gotovo otkrila?

,,Na šta misliš?“ ,,Ko zna? Možda će iskrsnuti hitna potreba da nam

neko poliže staklo", odvratila je, zadirkujući me. „Lanž! Brenan! Vucite se ovamo!“, viknula je

profesorka fizičkog, mašući nam. Noel mi se iscerila, a onda mi okrenula leña i laganim

korakom se zaputila ka terenu.

Kad je Noel te večeri došla u moju sobu, provela je deset minuta bučno razgiedajuči okolo, uzimajući knjige, proučavajući postere, škiljeći u slike. Ne bi me iznenadilo ni da je počela da otvara fioke. A ja bih joj verovatno dozvolila. Privatnost nije dolazila u obzir. Sve o čemu sam razmišljala dok je pretraživala sobu bilo je da li će na kraju biti zadovoljna onim što je videla. Na kraju je sela na Konstansin krevet i pogledala me s očekivanjem.

„Hajde da to rešimo“, rekla je. Klimnula sam glavom i sela naspram nje. Telefon je

bio klizav od znoja na mom dlanu. Teško mi je bilo i da otkucam broj na maloj tastaturi. Tata se javio posle drugog signala. Zvučao je napeto i paranoično, kao i uvek kad se javljao na telefon.

,,Halo?“ „Ćao tata, ja sam.“ „Rid! Ćao mala!“ Glas mu se u trenutku potpuno

promenio i osetila sam strašnu grižu savesti. Zvučao je uzbuñeno. Čak srećno. Bespomoćno sam pogledala u Noel. Ona me je strogo gledala.

„Čemu treba da zahvalim na ovom prijatnom iznenañenju?“, pitao je.

,,U stvari, radi se o roditeljskom vikendu“, rekla sam. Ovo je toliko teško da ću umreti. Stvarno ću umreti.

Meškoljila sam se i šakom stezala prekrivač. „Mama i ja se baš radujemo“, rekao je. Gospode Bože!

Ma daj! „Reci mu!“, šapnula je Noel šutnuvši me u nogu. Uputila sam joj jedan ubilački pogled. Da nisam bila

toliko napeta, to se nikad ne bi dogodilo. Ona je nastavila da me netremice gleda, terajući me da je poslušam.

,,Pa, u tome i jeste stvar“, rekla sam. Čvrsto sam zažmuriia. „Mislim da ne bi trebalo da doñete.“

Smeh. A onda pauza. „Molim? Zašto?“ Iako me je grizla savest, prevrnula sam očima. „Znaš

ti zašto, tata.“ „Rid, mama stvarno želi da doñe“, rekao je. „Čak je

kupila novu odeću.“ Teškom mukom sam progutala. Ta odeća nije bila za

mene. Znam ja dobro kako ona razmišlja. Njoj je najbitniji izgled. Želi da ostali roditelji misle kako ona tu pripada. Meñutim, njena priroda će se probiti kroz tu fasadu. Nema šanse da proñe ceo vikend a da ona ne pokaže svoje pravo lice — i to na moju štetu. Ta pomisao je bila sve što mi je trebalo da nastavim.

„Nema veze, tata. Ne želim da dolazi ovamo“, rekla sam.

„Rid, slušaj...“ „Neću se predomisliti“, rekla sam mu, čime sam

zaslužila da mi Noel jednom odlučno klimne glavom. „Ona će sve upropastiti. To znamo i ti i ja. Osim toga, uštedećete mnogo novca...“

Pogledala sam u Noel. Primetila je ovo. Upravo sam joj otvorila karte. Sada nema povratka.

,,Oh, Rid. Nisu pare u pitanju“, rekao je tata. „Nemoj ovo da radiš...“

„Žao mi je, tata“, rekla sam, spremna da briznem u plač iz milion razloga. ,,Ne želim da doñete i neću se predomisliti.“

Nastala je duga pauza. Zamišljala sam ga u kuhinji kako se, onako krupan, spušta na jednu od drvenih stolica postavljenih oko stola. Ramena su mu povijena. Ruka mu je na licu. Zaplakaću svakog trena.

„Šta da kažem tvojoj majci?“, na kraju je rekao. ,,U poslednje vreme je u jako lošem stanju...“

Znači to je to. To je suština stvari. Ona. Kako će se ona osećati. Kako će ona reagovati. Sav onaj užas i osećanje krivice koje će se svaliti na nas kad se ona razočara. Bilo mi je muka od toga. Muka od života u strahu od nje. Zbog te žene se čak i moj otac tresao od straha.

„Reci joj da mi se javi“, oštro sam rekla. „Ako je to ono što želi.“

„Rid. A toliko sam se radovao“, dodao je. „Što ću da te vidim.“

Osetila sam da mi nešto steže srce. To nije bio prvi put da sam poželela da postoji samo tata. Život bi tako bio mnogo jednostavniji. Možda, kad bi došao samo on. Možda, kad bi postojao neki način...

Počela sam da se lomim i pogledala u Noel. Ona mora da je primetila slabost u mojim očima jer su se njene smračile.

„Nemoj slučajno“, procedila je kroz zube. ,,Nemoj.“ To je bilo sve što mi je trebalo. Nisam smela da se

predomislim pred njom. „Žao mi je, tata“, rekla sam iskreno. ,,Ne mogu.“ „Voleo bih da u tebi nema toliko besa“, rekao je

tužno, kao da se miri sa sudbinom. Videla bih tebe da si odrastao u toj kući da li bi bio

sav sunce i cveće. „Da, ja takoñe“, odgovorila sam. Noel je delovala zbunjeno. Duboko sam udahnula.

Ovo je predugo trajalo. Moram da završim ovaj razgovor. Moram da završim i udarim nešto. „Moram da prekinem tata. Idemo na večeru.“

„Važi, Rid. Ako se predomisliš...“, rekao je s nadom. Sa toliko nade da sam htela da umrem.

,,Da, tata. Znam. Čućemo se uskoro.“ Prekinula sam pre nego što je uspeo da mi kaže do

viñenja.

„Sjajno si to obavila, lizačice“, rekla je Noel, tapšući me po ramenu.

„Da li bi, molim te, mogla da me ne zoveš tako?“, prasnula sam.

Na iznenañenom Noelinom licu blesnula je srdžba i u deliću sekunde sam pomislila da će da eksplodira. Meñutim, ona se osmehnula.

„Trebalo je samo da me zamoliš.“

Razdvojila sam se od Noel na putu u kafeteriju, nadajući se da ću pronaći Tomasa pre nego što svi sednu za svoja mesta. Posle razgovora sa tatom, bila sam u vrtlogu sukobljenih emocija. Bila sam ponosna na sebe, a onda me je grizla savest, pa sam se osećala slobodno, pa jadno, pa sve iz početka. Htela sam da se smejem i plačem u isto vreme. Bilo mi je potrebno da razgovaram sa Tomasom. Sa nekim ko će me razumeti.

Vreme se promenilo kao da želi da se uskladi sa mojim raspoloženjem. Pre nego što smo izašli iz spavaonice Bredvel, počela je da pada sitna kiša praćena ledenim vetrom. Umotala sam se čvršće u teksas jaknu dok sam prilazila kafeteriji. Jesen je nesumnjivo stigla. Učenici su žurili pored mene, trudeći se da uñu unutra pre nego što počne pljusak. Kada sam videla Tomasa kako stoji pored dvokrilnih vrata, osetila sam olakšanje. Bio je, kao i uvek, okružen raznim mladićima, od kojih sam neke poznavala, a druge sam viñala po školi. Iston je toliko mali da sam već sve učenike mogla da prepoznam. Tomas je primetio da gledam u njega, rekao nekoliko reči svojim pratioČima i oni su se brzo razišli. Ponekad sam imala osećaj da se zabavljam sa ne samo najpopularnijim dečkom u školi već i najmoćnijim. Činilo se da ga ljudi slušaju i poslušno izvršavaju sve što od njih traži.

,,Ćao“, rekao je, obavijajući svoje tople ruke oko mene.

Privila sam se uz njega, udišući njegov čisti miris. Osećala sam se mnogo bolje.

,,Ćao“, odgovorila sam. „Uspela sam.“ „Šta si uspela?“, pitao je. Zabacio je glavu unazad da

bi mogao da me gleda u oči. „Rekla sam roditeljima da ne dolaze.“ Dok sam mu to

govorila, osetila sam bol u srcu. Tomasovo lice se ozarilo. Nikada ranije nisam ga

videla takvog. Prvi put sam jasno mogla da vidim kako je izgledao kad je bio mali dečak. Mali dečak koji je upravo dobio novi bicikl. Ili u Tomasovom slučaju, možda, helikopter.

,,Vrh!“, rekao je. „Sada možeš da doñeš na ručak sa mojim roditeljima.“

Pogledala sam ga zbunjeno. „Otkad si ti toliko oduševljen zbog ručka sa svojim roditeljima?“ Jedan deo mene se nadao da će, pošto sam ja uspela da se usprotivim svom ocu, i on učiniti isto.

Izgleda da nije imao tu želju niti sam ga ja podstakla da to uradi.

„Pošto si slobodna“, odgovorio je, ponovo u svom ucbičajeno ležernom stilu. „Umiru od želje da te upoznaju. A kada umiru od želje da upoznaju nekog, onda se obično ponašaju najbolje što mnogu.“

Grupa devojaka sa mog sprata prošla je pored nas u gomili, glasno čavrljajući dok su ulazile u kafeteriju.

„Zašto umiru od želje da me upoznaju?“, pitala sam. „Pričao sam im o tebi i oduševljeni su činjenicom da

imam pravu devojku“, rekao je sa malim osmehom. „Svaki znak stabilnosti u mom životu dovodi ih u ekstazu.“

„Vau. Znači nikada pre nisi imao devojku?“, pitala sam ga.

„Nijednu vrednu toga da im kažem za nju“, odgovorio je. Osetila sam toplotu u licu od zadovoljstva kad me je obgrlio rukama oko struka i privukao bliže sebi. „Onda, hoćeš li da doñeš? Molim te. Tako će sve biti mnogo lakše.“

Bila sam polaskana. Polaskana i počastvovana i naprosto srećna. Tomas je želeo da me upozna sa svojim roditeljima.

Drugim rečima, to mu je bilo potrebno. Osećanje krivice zbog moje porodice gurnuto je u stranu. Noel je bila u pravu. Ovo je sada moj život.

,,U redu“, rekla sam na kraju. ,,Zaista?“ ,,Ne budi lud“, rekla sam, nestašno se smeškajući.

„Računaj na mene. Jedva čekam da upoznam Lorensa i Trinu.“

Samo što sam zadremala, kad sam čula mobilni telefon. Skočila sam, preplašena. Pogledala sam u digitalni sat na Konstansinom stolu. Bilo je 0:01. Ko mi, do ñavola, šalje poruku u minut posle ponoći. Telefon se ponovo oglasio i ja sam naslepo preturala po torbi tražeći ga i gledajući ka Konstansi. Grudi su joj se ravnomerno dizale i spuštale, bez i najmanjeg trzaja. Tako dubok san nije baš zdrav. Meñutim, za mene je to bila dobra stvar.

Na ekranu je stajala poruka. Ostala sam bez vazduha kad sam je pročitala.

VIDIMO SE IZA BILINGZA ZA 3 MINUTA Šta je sad? Okej. Bilo je jasno da moje robovanje bilingzovkama

nije bilo završeno. Na žalost, nisam imala vremena da razmislim.

Skočila sam, obukla duksericu preko donjeg dela pidžame i bose noge uvukla u patike. Imala sam osećaj da sam bučna, trapava i nespretna dok sam na prstima izlazila iz sobe i zatvarala vrata. Prošla sam pored lifta čiji je zvučni signal bio toliko glasan da bi probudio i mrtve, a nalazio se tik do sobe gospoñice Ling na prvom spratu, i zaputila se prema stepenicama. Srce je htelo da mi iskoči iz grudi od uzbuñenja dok sam silazila niz pet stepenika do prizemlja. Pridržavala sam teška vrata spavaonice dok se nije čuo škljocaj brave, sve vreme očekujući da se pojavi gospoñica Ling, u strahu da nisam aktivirala neki nečujni

alarm. Meñutim, ništa se nije dogodilo. Hvala Bogu. Napolju je bilo ledeno, a nebo je bilo crno kao smrt.

Nije bilo ni meseca ni zvezda. Dva puta sam se spotakla na kratkom putu do Bilingza i molila se Bogu da me devojke ne vide kako se spotičem i posrćem. Oko deset sekundi kasnije bila sam iza zgrade i gledala u Noel, Arijanu, Kajran i Tejlor. Borila sam se da doñem do daha.

„Malo je nedostajalo da zakasniš“, rekla je Kajran pućeći svoje sjajne usne.

,,Izvinite“, odgovorila sam, pokušavajući da se uspravim.

“Teba da uradiš nešto za nas“; rekla je Noel. Ma nemoj. A ja sam mislila da ste mi napravile žurku

dobrodošlice. ,,Šta?“, pitala sam. „Arijana sutra ima test iz fizike“, rekla je Tejlor.

„Treba da nam nabaviš pitanja.“ Imala sam osećaj da gubim tlo pod nogama. ,,Molim?“ „Nisam imala vremena da učim“, bezbrižno je rekla

Arijana. ,,A ja nisam imala vremena da joj pokažem“, dodala

je Tejlor. Zinula sam u nju. Da li je to bila ona ista devojka

koja mi je tako nesebično pomagala u učenju? Mislila sam da je ljubazna.

I više od toga — normalna. Sada me je streljala pogledom zajedno sa ostalima i tražila od mene da — šta? Provalim u profesorovias. kancelariju?

„Nemoj da budeš toliko prestravljena“, rekla je Noel. „Dramblova kancelarija je u prizemlju Paklenog hola. To ti je prosto ko pasulj.“

„Ako je prosto ko pasulj, što ti to ne uradiš?“, pitala sam.

U istom trenutku sam zažalila zbog toga. „Molim?“, upita Kajran, u neverici nabravši čelo. „Mislila sam da ćeš hteti da mi pomogneš, ali ako bi

više volela da dobijem keca...“ rekla je Arijana, izigravajući

sveticu. ,,Ne. U redu je“, odvratila sam suvih usta. „Kako da

to uradim?“ „Pametna si ti“, rekla je Noel, tapšući me po ramenu.

„Smislićeš nešto.“ Neće mi čak ni pomoći. Kakvi su to ljudi? „Idi sada“, rekla je Noel. „Ako se ne vratiš za petnaest

minuta, moraćemo da pozovemo obezbeñenje.“ Jedan pogled u njene oči bio mi je dovoljan da znam

da se ne šali. ,,Idi“, ponovo je rekla. Razmišljala sam o onome što traže od mene.

Razmišljala sam o tome šta će se desiti ako me uhvate. Razmišljala sam o svom životu kod kuće i svom životu ovde i kako mi je sve ono što sam oduvek želela nadohvat ruke, ali samo dok budem povezana sa bilingzovkama.

Naravno, ovo moje razmišljanje je trajalo čitave dve sekunde. Onda sam se okrenula i potrčala.

Jedno jedino svetlo žmirkalo je iznad lučno zasvoñenog ulaza u Pakleni hol. Vrata su bila od debelog drveta sa jednim dugačkim prozorom od peskiranog stakla u sredini. Pogledala sam oko sebe i popela se uz stepenice do vrata, po dve odjednom, nadajući se čudu. Bilo je dovoljno da samo jednom pritisnem kvaku od kovanog gvožña da bih shvatila da nisam te sreće. Mesto je bilo čvrsto zaključano.

,,Sranje“, rekla sam ispod glasa. Spustivši se niz stepenice, otrčala sam u mrak koji je

vladao uz ivicu zgrade i tu sam se osetila malo bezbednije. Barem više nisam bila na otvorenom gde svi mogu da me vide i izbace iz škole. Meñutim, dok sam proučavala ledene kamene zidove, shvatila sam kolika me je nevolja snašla. Prozori u prizemlju bili su daleko iznad moje glave. Provukla sam se izmeñu dva žbuna azaleje i propela na prste, pokušavajući da dohvatim prozorski prag. Prstima sam jedva uspela da dodirnem donju ivicu. Ne postoji mogućnost da tuda uñem, čak i da je neki od prozora otvoren. Kako bi bilo ko mogao ovaj zadatak da okarakteriše kao prost? Ovo je nemoguće.

Pogledala sam u sat. Već je prošlo četiri minuta otkako sam otišla od bilingzovki. Da li će stvarno zvati obezbeñenje? Ako to urade, nagrabusila sam.

Ovo bi mogli da budu moji poslednji trenuci na Istonu.

Ne. Mora da postoji neki drugi način da se uñe. Mora da postoji. Samo treba da ga pronañem. I da uñem. I da nañem Dremblovu kancelariju u mrklom mraku i...

Bolje da krenem. Napravila sam korak unazad i spotakla se o slavinu

koja je virila iz zemlje. Dlanom sam pokušala da se zadržim i zagrebala sam po hrapavom zidu, trgnuvši se od bola. Kad sam htela da se uspravim, ugledala sam ga. Jedan mali prozor nedaleko od tla. Bio je visok oko trideset centimetara i izgledalo je da se sastoji od dva stakla koja se otvaraju u stranu. U meni se rodila nada i srce mi je brže zakucalo. Podrumski prozori. Pa da. Već sam videla Kajran i njenog drekavca kako ih koriste. To je verovatno slaba tačka ove škole za koju su već svi znali. Barem oni koji su ovde duže od nekoliko nedelja. Dopuzala sam po ledenoj zemlji do prozora. Grane žbunja koje ga je sakrivalo grebale su me po licu. Pritisnula sam dlan o staklo, na brzaka se pomolila Bogu, i pokušala da gurnem staklo u stranu. Ništa se nije dogodilo. Zastenjala sam i pokušaia ponovo. Ništa. Zavukla sam nokte izmeñu ivice stakla i prozorskog okvira i povukla svom snagom, zadržavajući dah. Dve sekunde kasnije pala sam na leña pošto su mi gotovo otpala tri nokta. Bol je bio neizdrživ.

Nek se jebu. I oni i njihov test. Nek Arijana dobije keca. Neka vidi kako to izgieda.

Meñutim, dok su mi se te misli rojile u glavi, znala sam da ih nikada ne bih izneverila. Uhvatila sam prste drugom rukom i stegla zube zadržavajući suze. Moram da nastavim da pokušavam.

Oko metar dalje nalazio se još jedan prozor. Ponovo sam pritisnula dlan o staklo, zadržala dah i zatvorila oči. Gurnula sam. I prozor se otvorio.

To! Spasena sam. Proturila sam glavu u hladnu memlu podrumske

ostave. Stoiovi i stoiice biii su naslagani svuda unaokoio, a ispod samog prozora nalazio se jedan dugački metalni sto. Okrenula sam se i počela da ulazim unatraške. Metalna

šina prozora prvo mi se usekla u noge, a onda i u stomak dok sam se provlačila, ali ignorisala sam bol. Jedan trenutak sam visila, a zatim doskočila na sto uz prasak koji je snažno odjeknuo. Zatvorila sam oči i gotovo briznula u plač. Ovo je sigurno neko čuo. Bilo je očigledno da nisam stvorena za lopova.

Meñutim, nije bilo važno. Morala sam da nastavim. Negde u prizemlju je Dramblova kancelarija. Moram da je nañem, pa da pronañem test, a onda da zbrišem odatle i vratim se bilingzovkama.

Dotrčala sam do vrata i naglo ih otvorila, ne proveravajući da li je neko u blizini. Ako i jeste, privukao ih je moj spektakularno bučan ulazak. Hajde bar da stignem što dalje mogu.

Pronašla sam stepenište i ustrčala do prizemlja. Jedino svetlo je dopiralo od crvenog znaka za izlaz u slučaju opasnosti koje je zidove bojilo bojom nalik na krv. Trčala sam, čitajući imena na mesinganim pločicama pričvršćenim pored svakih vrata od drveta i stakla.

G. Džonson. G. Karter. G. Kros. A onda, napokon, na samom kraju hodnika, pronašla

sam ga. G. Drambl. Uhvatila sam kvaku i pritisnula. Hvala Bogu, bilo je

otključano. Možda su i kancelarije, kao učeničke sobe u

spavaonicama, uvek otključane. Na kraju krajeva, ovde postoji kodeks časti. Možda su istonske starešine verovale da je to dovoljno da spreči ovakve kao ja da ulazimo.

Pa, šta da im radim. Pipala sam po mraku kancelarije, udarivši nogom u

stolicu, i nekako uspela da stignem do stola. Pošto su mi se oči privikle, primetila sam stonu lampu i upalila je. Opasno, znam, ali nisam imala nikakvu predstavu o tome u kakvom se prostoru nalazim. Pošto nisam želela da polomim nešto ili da se povredim, trebalo mi je svetlo. Dremblov kompjuter je stajao na niskom postolju pored stola. Pritisnula sam dugme i zadržala dah dok se

kompjuterski sistem podizao uz brujanje ventilatora. To je potrajalo čitavu večnost. Bilo mi je krivo što nisam ponela sat kad sam krenula. Nisam imala pojma koliko je vremena prošlo. Pet minuta? Deset? Meni je izgledalo kao pet sati.

Na kraju, na ekranu su se pojavile ikonice. U sredini je bila slika patuljastog šnaucera. Više ikonica za foldere bilo je poreñano po desnoj strani ekrana. Zaustavila sam dah kad sam ugiedala onu na kojoj je pisalo „Fizika, četvrti razred“.

Drhtavim prstima, ñohvatila sam miš i dva puta kliknula na folder. Sadržao je mnoštvo dokumenata koji su bili označeni sa „test_ 9_21“, ,,test_9_28“, i ,,ispit_l“, i „ispit_2“. I tako dalje i tako dalje. Koji im je potreban? Da li su već imali neki ili im je ovo prvi? Sranje. Moraću da odštampam više njih. Otvorila sam prva četiri dokumenta sa oznakom ispit i poslala ih na štampanje.

Kad se štampač aktivirao, mislila sam da ću da umrem. Bio je stariji i glasniji od atomske bombe. Kad je počeo da štampa, meni je iz očaja kanula jedna suza. Izgledalo mi je da štampa jednu stranu na sat.

Kako je koja strana bila gotova, grabila sam je iz štampača. Stopala su mi lupkala po podu. Ruke su mi se tresle. Srce mi je udaralo u nepravilnom ritmu koji nije mogao biti zdrav. Napokon, posle ko zna koliko vremena, i poslednja strana se pojavila iz štampača. Skočila sam do kompjutera i isključila ga. A onda, nemajući pojma da li je obezbeñenje već krenulo u potragu za mnom, jurnula sam napolje.

Kad sam izašla u hodnik, zastala sam za delić sekunde. Oslušnula sam ne bih li čula korake, ali nije bilo ničega.

Možda je sreća na mojoj strani. Znajući da nema šanse da se popnem uza zid

podruma i izañem kroz onaj mali prozor, zaputila sam se prema ulaznim vratima. Otrčala sam niz hodnik što sam brže mogla do ugla, pa zaokrenula u predvorje, zanoseći

se. Spremala sam se da jurnem prema vratima, kad — ceo svet mi se srušio i ja sam, u šoku od straha, pala na pod.

Na prozoru je stajaio jedno lice.

Čula sam veseo kikot i polako podigla pogled. Bila je to Noel.

Noel je stajala ispred vrata. „Rid Brenan! Izañi napolje!“, tiho je otpevušila. Drhteći i psujući ispod glasa, nekako sam se naterala

da ustanem i doteturam do vrata. Kad sam ih otvorila, Noel, Arijana, Kajran i Tejlor sklonile su se u stranu. Noelino lice je bilo zamagljeno iza peskiranog stakla, ali da me nije uhvatila tolika panika i da sam je samo malo bolje osmotrila, prepoznala bih je. Osećala sam se kao totalni idiot. Pala sam na pod pred njom.

Zgrabila me je za ruku i povukla, još uvek se smejući, u senke. Ostale devojke su nas pratile u stopu. Kiptela sam od besa.

„Trebalo je da vidiš izraz na svom licu“, veselo je šapnula Noel, kad smo bile na sigurnoj udaljenosti od svih zgrada namenjenih za odrasle.

„Žao mi je što sam to propustila“, rekla sam, vadeći testove i pružajući ih Arijani. „Evo. Uživaj.“

„Oho! Pa ona se to iznervirala!“, zadirkivala me Kajran.

„Smiri se Rid. Bila je to samo šala“, rekla je Tejlor. „Sjajno. Baš duhovito. Mogu li sad da idem da

spavam?“, pitala sam. Noel je ćutala. Oči su joj bile smrknute. „Ako budeš

takva, nećeš dobiti ono što ti sleduje.“

Srce mi je preskočilo od zabrinutosti i znatiželje. „Kako to misliš?“

„Pa, htele smo da te pozovemo kod nas, sutra, ako doneseš Arijani test“, rekla je Kajran. „Ali, ako nisi zainteresovana...“

Da me pozovu? U Bilingz? Da ja doñem u spavaonicu Bilingz? Njihovo sveto mesto?

„Ne, zainteresovana sam“, rekla sam. „To sam i mislila“, odvratila je Noel. „Dobro“, rekla je Arijana sa malim osmehom na licu.

„Kajran će doći po tebe.“ Sva napetost, strah i bes u meni istopili su se pred

nadom koja me je preplavila. Pustiće me kod sebe. Napokon će da me puste kod sebe.

„Oh, vraćam ti ovo“, rekla je Arijana pružajući mi testove. ,,Ja uopšte nemam fiziku.“

Tada su se odšetale od mene, gañajući me svojim smehom dok sam ja stajala na sredini školskog kompleksa, jedva u stanju da dišem.

Srce mi je treperilo od iščekivanja dok sam pratila Kajran stazom koja vodi u spavaonicu Bilingz. Zurila sam u prozore iznad sebe, razdragana da ne mogu da budem razdraganija. Svakog trenutka ću uspeti da vidim kako je to biti sa njihove, druge strane. Svakog trenutka ću upoznati tajne koje to mesto čuva. Osećala sam se kao da me uvode u neko tajno društvo. Možda će me dočekati devojke u belim odorama i naterati da svojom krvlju potpišem neki papir čime ću se zakleti da nikome neću ispričati ono što ću videti iza tih zidova? To me nekako ne bi iznenadilo, naročito posle prošle noći.

Kajran je zastala ispred vrata i upitno podigla jednu obrvu. ,,Spremna?“

Bila sam u stanju samo da klimnem glavom. Ona se podsmehnula i gurnula vrata.

To je to. Ušla sam za Kajran u predvorje, pokušavajući da ne

izgledam suviše zaprepašćena ili zastrašena. „Evo nas“, rekla je. „Dome, slatki dome.“ „Lepo je“, rekla sam. Bila je to najublaženija izjava

godine. Predvorje spavaonice Bilingz je veliko ali udobno, sa

visokim plafonom ispresecanim drvenim gredama. Na jednom zidu je kamin, a pod je od uglačanih drvenih dasaka, na kojima leži predivan, ručno vezen ćilim. Po zidovima vise uramljene fotografije žena koje su nekada

ovde boravile. Meñu njima sam prepoznala nekoliko političarki, jednu poznatu novinarku sa televizije, i barem dve slavne književnice. Posvetila bih slikama mnogo više pažnje da se nisam plašila da ću tako izgledati previše oduševljena.

Na spratu, debeli itisoni, zidni svećnjaci od bronze i umetničke fotografije Istona. Iz nečije sobe dopirala je muzika. Kad smo ušle u sobu koju su delile Tejlor i Kajran, Tejlor je ležala na krevetu sa glavom koja joj je visila preko ivice i čitala jednu od svojih romantičnih knjiga.

„Ćao, Rid!“, rekla je, okrenuvši se na stomak. Zažmurila je dok joj se pritisak u glavi izjednačavao, a zatim se osmehnula.

„Da li ti ikada učiš?“, pitala sam je. „Njoj to nije potrebno. Ona dobija petice kao da je

pretplaćena“, rekla je Kajran, bacajući torbu na krevet. „Što me strašno nervira.“

Soba im je bila ogromna. Kajranin krevet, prekriven svilom i satenom u stotinama nijansi Ijubičaste, nalazio se pored velikog prozora. Tejlorin, sa crvenim i roze prekrivačima, stajao je na drugom kraju sobe, a prostor izmeñu njih bio je velik kao podijum za igru. One su takoñe imale kamin, na kojem je stajalo desetak belih sveća svih oblika i veličina. Radni stolovi su im bili dvostruko veći od onih u Bredvelu, a imale su i po dva noćna stočića.

„Nisam ja kriva što mi je Bog dao fotografsko pamćenje“, rekla je Tejlor. „Znaš li koliki procenat populacije ima fotografsko pamćenje?“, pitala me je.

„Čisto sumnjam da je zanima“, Kajran je napravila grimasu dok se izvlačila iz svoje somotske jakne. „Nadala sam se da će osmotskim putem nešto preći i na mene pošto živimo zajedno, ali za sada ništa od toga.“ Izvukla je štapiće iz punñe i pustila dugu kosu da joj se raspe po ramenima.

„Raskomoti se. Ja moram u toalet.“

Prošla je pored Tejlorinog kreveta i otvorila vrata za koja sam ja mislila da vode u plakar.

„Manje od nula zarez pet posto“, ponosno mi je šapnula Tejlor čim je Tejlor zatvorila vrata. „Iako neki naučnici tvrde da tako nešto zapravo ne postoji.“

„Aha“, rekla sam rastrojeno. Bila sam previše zauzeta gledajući za Kajran. ,,Je l’ to kupatilo?“, prošaputala sam.

„Znam“, rekla je Tejlor, presavivši stranu knjige i bacivši je na sto. „Ovo mesto je bolesno. Svi žele da upadnu ovamo. Ovo je najbolja spavaonica u internatu.“

Ma jok. Šališ se. Upravo sam htela da pitam Tejlor kako neko može da dobije pozivnicu za Bilingz, ali onda se začula voda iz vodokotlića i pojavila se Kajran.

„Dobro, jesi li spremna da nešto radiš?“ Bila sam razočarana. Da radim? Jesu li mi opet

spremile neki zadatak? Jesam li zbog toga ovde? U tom trenutku su se otvorila vrata i u sobu su ušle

Noel i Arijana. Bila sam napola radosna, napola tužna što ih vidim.

„Šta? Još niste počele?“, pitala je Noel, podigavši obrvu. „Čekale smo vas“, rekla je Tejlor.

Okej. Ovo zvuči sve strašnije. „Kako ste uviñavne“, rekla je Arijana. Otišla je do dvokrilnih vrata i otvorila ih u stranu. „Rid Brenan, dobro nam došla. Ovo je tvoja nagrada“,

rekla je Kajran. Razrogačila sam oči. Ispred mene je bio najveći

plakar koji sam ikada videla, dupke pun skupih džempera, svetlucavih majica i svilenih suknji. Samo su cipele bile dovoljne da devojka padne u nesvest — čak i devojka koju moda nikada nije interesovala. Sada sam se zapitala da li je to bio moj izbor ili sam zapravo bila zaluñenik za odeću koji nikada nije imao novca da tu svoju zaluñenost hrani.

„Mislim da si ti letnji tip“, rekla je Kajran, držeći prst na bradi dok je proučavala unutrašnjost plakara. ,,To znači plava, siva, srebrna. Oooh. Imam ideju.“ Protrljala je

dlanove i uronila u plakar, vadeći odeću i kačeći vešalice na prst. Kad je sakupila hrpu odevnih predmeta, otišla je do kreveta i počela da ih izlaže.

„Ona misli da sam ja genije, a čekaj dok vidiš šta ona ume“, tiho je reklaTejlor. „Oduvek sam želela da imam smisla za boje, ali vrlo je retko da neko bude genije za nauku i umetnost u isto vreme. Naravno, tu su Leonardo da Vinči, Bendžamin Frenklin...“

,,Tejlor“, prasnula je Noel. Tejlor se zacrvenela i stisnula usta. „Šta se dešava?“, upitala sam. „Odlučile smo da te preobrazimo“, rekla je Noel. „Imaš predivne crte lica, znaš“, rekla je Kajran.

„Moraš da naučiš kako da ih istakneš.“ Oblilo me je crvenilo dok sam je gledala kako vadi

odeću iz plakara. Odjednom mi je sve to izgledalo kao milostinja. „Nikada nisam obraćala pažnju na modu.“

Kajran je frknula. „Primetile smo.“ „Ne moraš ništa da uzmeš“, ubacila se Arijana koja je

sedela na ćošku Kajraninog kreveta. „Ali možeš nešto da probaš. Možda ti se svidi. Nikad se ne zna.“

Dirnula me je njena ponuda, iako me je ražalostio nagoveštaj da mi je potrebna pomoć.

Kajran je stavila jedne sive pantalone ispod plavog džempera sa širokom kragnom. Iznad jedne plave suknje stavila je belu pamučnu rolku kratkih rukava. Dodala je još nekoliko kombinacija, a onda coknula jezikom i sve ispremeštala.

„Evo. Probaj ovo“, rekla je, pružajući mi svetloplavu bluzu i sivu suknju. Materijal od kojeg je bila napravljena bluza bio je mekši od bilo čega što sam do tada pipnula.

„Dobro. Dolazim odmah“, rekla sam, okrenuvši se prema kupatilu.

„Iju, pa ona se stidi“, zadirkivala me Kajran. ,,Molim?“, upitah. „Ma ovde se presvuci“, nestrpljivo je rekla Noel.

„Nema na tebi ništa što već nismo videle. Ili se barem

nadam da je tako.“ Pogledala sam u Tejlor koja se ohrabrujuće

nasmešila. Arijana me je netremice gledala onim svojim sablasnim očima. Više nego zbunjena, prebacila sam odeću preko Tejlorine stolice, raskopčala farmerke i svukla ih. Bilingzovke su pomno pratile svaki moj pokret. I ranije sam se presvlačila pred devojkama, ali nikada njih četiri nisu tako otvoreno zurile u mene dok sam to radila. Okrenula sam im leña dok sam skidala majicu i brzo navukla bluzu. Bez obzira na to koliko sam bila napeta, nisam mogla da ne primetim koliko je prijatan bio osećaj koji je taj meki materijal stvarao na mojoj koži.

Onda sam navukla i suknju, uživajući u dodiru hladne svile po nogama. Brzo sam je zakopčala oko struka kako bih što pre sakrila svoje pamučne gaćice. Zakopčala sam i rajsferšlus i okrenula se, crvena u licu i vruća. Izvukla sam kosu i pustila je niz leña. „Sta mislite?“

Sve četiri su me proučavale. Pokušala sam da se setim da li sam tog jutra stavila dezodorans. Kakav bi to blam bio da vratim Kajran odeću koja se oseća na moj znoj?

Veoma polako, Noel se osmehnula. „Mislim da za tebe još ima nade.“

„Idi, pogledaj se u ogledalo“, rekla je Arijana. Otišla sam do velikog ogledala u uglu i iscerila se kad

sam se videla. Iz ogledala me je posmatrala potpuno nova Rid. Izgledala sam starije. Izgledala sam kao da imam obline. Izgledala sam dobro.

Kad bih mogla da se pojavim na ručku sa Tomasovim roditeljima u ovakvoj odeći, možda će pomisliti da sam dovoljno dobra za njihovog sina.

„Možeš li da mi pozajmiš ovo?“, pitala sam Kajran kad mi je prišla sa drugom odevnom kombinacijom.

,,Da ti pozajmim? Dajem ti“, rekla je Kajran. Brada mi je udarila o pod. ,,Molim?“ „Ma daj, molim te. Meni nove stvari stižu svake

nedelje iz Milana... Njujorka... Pariza“, rekla je. „Nije to

ništa.“ „Hvala ti mnogo!“, uzviknula sam. „Baš mi to treba!“ ,,Za šta?“, lukavo je upitala Ariiana. Osetila sam kako nešto propada u meni i ponovo sam

se pogledala u ogledalu. ,,Za moj plakar“, snalažljivo sam odgovorila. „Znate da nemam ništa ovako lepo.“

,,Pa zato si i ovde“, rekla je Noel, prevrćući očima. „Hajde više, idemo dalje.“

Kajran mi je pružila narednu kombinaciju, još fantastičniju od prethodne i ja sam uspela da sakrijem osmeh pun zadovoljstva dok sam ponovo devojkama okretala leña. Više me nije bilo briga što su me naterale da ukradem onaj test bez ikakvog razloga. Ovo je bilo vredno svakog trenutka one torture. Ovim je sve to bilo nadoknañeno.

Srce mi je lupalo kao ludo dok mi je gospodin Barber pružao poslednji test koji smo radili. Bio je to prvi test za koji sam se spremala po Tejlorinom novom metodu, i iako sam imala osećaj da znam sve odgovore dok sam radila test, bila sam veoma nervozna. Na narednim časovima trebalo bi da dobijem još ocena i slutila sam da će ocena koju sada dobijem odrediti ono što će se dešavati kasnije tog dana. Ako ne bude sve išlo kako treba, dani su mi odbrojani. Pomislila sam na bilingzovke i popodne koje sam provela s njima. Pomislila sam na Tomasa. Pomislila sam na sve stvari koje ću izgubiti ako sam ovo nekako sjebala.

Onda sam pomislila na mamu. Na sive zidove Krotonske gimnazije. Na ništavost u koju ću morati da se vratim.

Ne mogu da se vratim. Zurila sam u koricu svoje sveske dok je Barber

prolazio gore-dole izmeñu klupa, trudeći se iz petnih žila da ne pratim njegovo kretanje.

A onda je njegova senka pala na moj sto. Zadržala sam dah.

„Gospoñice Brenan“, rekao je. Podigla sam pogled. Preneraženo je gledao u

zaheftane stranice testa. Prostrelio me pogledom. „Veliko poboljšanje“, procedio je.

Srce mi je poskočilo od sreće dok je on spuštao test licem nadole na moj sto. Nespretno sam dohvatila papire i nekako ih okrenula. Odmah pored mog imena stajala je velika petica.

„Opa. Bravo“, rekla je Konstansa, nagnuvši se prema meni.

Blistala sam od sreće i trijumfalno se osmehivala. Ovo će biti veoma dobar dan.

„Petice! Sve petice. Tejlor, spasila si mi život.“ Tejlor je blistala od ponosa. Išle smo na večeru.

Duvao je iedeni vetar, otkidajući prve žute listove sa drveća. Terao je zlatne uvojke da poigravaju oko Tejlorinog lica.

„Stvarno? Sve petice?" „Pa, sve osim istorije umetnosti", rekla sam. „Dobila

sam četvorku na tom testu, iako mislim da uopšte nije bilo fer.“

„Ali i četvorka je super, Rid! Uspela si“, rekla jeTejlor grleći me.

„Da nije bilo tebe, ne bih uspela“, odvratila sam cereći se. „Osećam toliko olakšanje, nemaš pojma. Posle onog poslednjeg razgovora sa Nejlorovom, mislila sam da sam gotova.“

„Da li si rekla Tomasu?“ Srce mi je poskočilo. Očigledno da nisam toliko dobro

skrivala vezu sa Tomasom koliko sam mislila da jesam. Naravno, prema uzbuñenom izrazu naTeilorinom licu moglo se zaključiti da joj to ne smeta koliko bi Noel smetalo, na primer.

„Nisam još“, sačulo se iz mog osušenog grla. „Nisam ga videla.“

„Hajde onda. On se uvek muva oko kafeterije pre večere. Hajde da mu kažemo“, rekla je Tejlor, hvatajući me za ruku.

Smejala sam se dok me je vukla preko dvorišta. Osećala sam se kao da sam potpuno slobodna i da lebdim. Nisam mogla da prestanem da se osmehujem.

Tomas nije stajao pored vrata kao što je to ponekad bio slučaj, aii to nije odvratilo Tejlor. Odvela me je do severne strane zgrade i videla sam ga okruženog svojom uobičajenom pratnjom...

... kako daje jednom mladiću kesicu sa nekoliko belih tableta i uzima novu, presavijenu novčanicu, i ubacuje je u džep.

Stala sam kao ukopana. Zemlja se zaljuljala ispod mene. Oblio me hladan znoj i u trenutku mi je sve bilo jasno. Tomas je dilovao drogu? Tomas je dilovao drogu. Preda mnom. Pred svima. Zato je bio toliko popularan. Toliko moćan. Zato je uvek bio okružen drugim učenicima. To mu nisu bili prijatelji. To su bili klijenti.

,,Eh, jebi ga“, rekao je Tomas ugledavši izraz na mom licu.

Okrenula sam se, istrgnuvši ruku iz Tejlorine i potrčala.

„Rid! Čekaj!“, vikao je Tomas. „Ej, ljudi. Vidimo se kasnije“, čula sam ga kako govori svojim klijentima.

Zamakla sam za ugao i nastavila da trčim. Što dalje od kafeterije. Što dalje od svega toga. Nisam imala pojma gde bežim. Samo sam morala da pobegnem.

„Rid!“ Tomas me je uhvatio za ruku. Ja sam je istrgnula. „Čemu tolika drama?“, pitao je. Okrenula sam se i unela mu se u lice. „Čemu drama?

Mora da se šališ?“ Znao je kakva je moja mama. Znao je da pije tablete i

kakve su posledice toga. Znao je kakva je prema meni. Kako je mogao da stoji tu i da pita čemu drama?.

Tejlor je nesigurno stajala iza njega. Držala je prste jedne šake u drugoj i trudila se da ne izgleda kao da bulji.

„Pa šta?“, rekao je Tomas imajući obraza da se smeši. „Neko mora da nabavlja ove stvari. Meni je to samo

sredstvo da doñem do džeparca. Opusti se.“ Kao da je njemu bio potreban džeparac. Pa nosio je

sat koji vredi više od našeg auta. „Dobro, Tomase, ako nije razlog za dramu, zašto mi

nisi rekao?“, pitala sam ga. „Možda zato što sam znao da ćeš da poludiš“, rekao

je, smrknuvši se. „Ti si tako dobra, Rid. Nisam hteo da misliš da ja nisam takav.“

„Pa, laganje ti sigurno neće pomoći u tome“, odvratila sam.

Odjednom sam shvatila da to nije bila jedina stvar o kojoj je lagao. „Tvoj telefon. Telefon zbog kojeg si bio toliko zabrinut kad si ga izgubio. To nije telefon koji su ti kupili roditelji, zar ne?“ Vilica mu se stegnula. ,,Ne, nije.“

Imala sam osećaj da mi srce toliko lupa da će da pukne. ,,To je telefon na koji te zovu zbog droge, je l’ tako? Klijenti, je l’ da? I ko još? Dobavljači, takoñe? Zato si bio toliko izbezumljen?“

Njegovo lice je sve jasno govorilo. ,,To nisu baš fina gospoda, Rid. Moram da im budem dostupan.“

„Bože, Tomase. Šta još da očekujem? Da si izmislio i sve ono sranje koje si mi ispričao o svojim roditeljima?“, pitala sam.

„Ne. Nisam“, rekao je. „Rid. Ne bih ti lagao o tome. Ne bih ti lagao o nečemu tako važnom.“

A dilovanje droge nije važno? „Moram da idem.“ Ponovo sam počela da hodam.

Ponovo me je uhvatio za ruku. „Pusti me, Tomase.“ Zaobišao me je. Pogledao u oči. Kad je to učinio, sve

je nekako bilo mnogo bolnije. Posegnuo je ka mojim rukama i ja sam mu dopustila da me dodirne.

,,Ma daj Rid. Nisi stvarno ljuta“, rekao je, držeći me za nadlaktice. Ruke su mu bile tople. „Nisi. Ti mene voliš, zar ne? Ako me voliš, onda moraš da voliš sve u vezi sa mnom.“

S mukom sam progutala pljuvačku. Nikada mu nisam rekla da ga volim. On je stajao, u ovom groznom

trenutku, stavljajući reči u moja usta. Frljajući se njima kao da su sredstvo za postizanje nekog cilja. Kako može to da mi radi? Ja sam mu se dala. Dala sam mu sve. A on me je sve vreme lagao. Ko je on uopšte? „Tomase...“

„Molim? Nećeš valjda...“, ustuknuo je, začuñen. „Nećeš valjda da raskineš sa mnom zbog ovoga.“

Pogledala sam ga, očajna. Osećala sam se iskorišteno, prljavo, glupo i pogrešno. Samo sam želela da se odmaknem od njega. Da odem negde i da razmislim.

„Ne znam“, rekla sam. Iz njega je istog trena nestao sav prkos. Mogu da se

zakunem da sam videla strah u njegovim očima. „Rid, nemoj. Molim te. Ne možeš da me ostaviš. Ti... ti

mene voliš.“ „Tomase...“ „Rid, molim te“, rekao je. Malo je nedostajalo da popustim. Zato što je molio. „Treba mi... treba mi malo vremena“, odvratila sam. „Ne“, rekao je, stežući mi šaku, ne dozvoljavajući mi

da se pokrenem. „Tomase, molim te“, rekla sam. „Pusti me.“ Gledao me je u oči. Naterala sam se da ne oborim

pogled. Na kraju me je pustio, spojivši ruke kao da ga hapse. Onda je podigao ruke iznad glave i ugrizao se za usnu. Pokušavao je da smisli šta da kaže. Izgledao je kao da će zaplakati. Nisam mogla više da izdržim. Zaobišla sam ga i zaputila se ka Bredvelu.

„Rid! Rid! Kuda ćeš?“, dozivala je Tejlor, trčeći da bi me stigla.

„Da li si znala za ovo?“, pitala sam je, shvativši da je ona tačno znala gde može da ga nañe.

,,Pa da“, odgovorila je slegnuvši ramenima. ,,On diluje svima u Bilingzu. Kako ti to nisi znala?“

Osetila sam žuč kako mi se penje uz grlo. Povratiću. Nikoga ne poznajem. Ništa ne znam. Ja sam naivna, smešna žutokljunka.

„Jesi li dobro?“, pitala je.

„Moram da idem“, odvratila sam. Onda sam otišla, trčeći u nadolazeći mrak.

Ovog puta sam bila potpuno budna i razmišljala o Tomasu, kad mi je zazujao telefon. Isključila sam zvono pre više sati, posle Tomasovog dvadesetog ljutitog poziva na pomirenje, ali zaboravila sam da isključim signal za poruke. Polako sam podigla telefon i pogledala u ekran.

DOðI IZA BILINGZA ZA 3 MIN Jedan dugi trenutak ostala sam da ležim. Nisam bila

raspoložena. Ne posle onog s Tomasom. Ne pošto je Tejlor tako opušteno reagovala na ono što on radi. Ne sada, kada znam ono što znam. Nisam bila raspoložena ni za šta i ni za koga. Ni da verujem bilo kome. Nisam bila raspoložena da se pomerim.

Puls mi se ubrzao. Piljila sam u plafon. Mogla bih da ih ignorišem. Mogla bih. Ja sam svoja i imam vlastita osećanja i razmišljanja. Biću u redu.

Ali nije tako. Ako ih budem ignorisala, ništa mi neće ostati. Ni Tomas. Ni bilingzovke. Ništa. Ako ih budem ignorisala, biću samo još jedna bezimena, bezlična učenica druge godine koja se bori da uspe u školi, kao Konstansa. Ostaću zauvek Rid Brenan koja je došla u ovu školu sva čudna, sama i pogubljena.

Mnogo sam se promenila od tada. Da li bih mogla da se vratim na staro?

Telefon je ponovo zazujao. Pogledala sam u ekran. 2 MIN

Zbacila sam pokrivač sa sebe, obukla se i naterala da laganim korakom siñem niz stepenice, izañem iz spavaonice i odem skroz do zadnje strane Bilingza. Bila sam toliko ispunjena gnevom da me je vilica bolela od stezanja zuba i počela sam da osećam pulsirajući bol u slepoočnicama. Iza Bilingza su me čekale Noel, Arijana, Kajran i Tejlor. Bilo je hladno i sve četiri su bile ušuškane u svoje skupocene džempere i zimske jakne.

,,Da te nismo zvale u nezgodno vreme?“, pitala je Noel.

„Šta hoćete?“, rekla sam hladnokrvno. „Oho, pa mi smo to nešto osioni“, rekla je Kajran. ,,Kajran“, oglasila se Tejlor tonom upozorenja. Svi su

pogledali unju. Zanimljivo. Prekori su bili Arijanina oblast. Izgleda da je Tejlor saosećala sam mnom nakon što je prisustvovala mom raskidu sa Tomasom i načinu na koji sam to podnela. Možda im nije ispričala šta se desilo, a možda ih uopšte nije bilo briga.

Noel je istupila i pogledala me sa visine. „Imamo još jedan poslić za tebe.“

Netremice sam gledala u njih, stoički ćuteći. „Znaš da gospodin Barber stalno sa sobom nosi

termos bocu?“ rekla je. ,Aha.“ Sta hoće od mene? Da i to ukradem? „Pre sutrašnjih časova, hoćemo da mu sipaš ovo

unutra“, rekla je Noel. Arijana mi je prišla sa flašom votke u ruci i pružila

mi je. Piljila sam u nju. „Molim? Zašto?“, pitala sam. ,,Iz fazona“, odvratila je Kajran, slegnuvši ramenima.

„Verovatno će isprskati učionicu.“ ,,A neko će osetiti miris i prijaviće ga pa će verovatno

biti sprovedena istraga...“ nastavila je Noel, predvodnički, naginjući glavu na stranu.

Kajran se zakikotala, a Arijana zlurado osmehnula. Tejlor je gledala u svoja stopala. Mora da se šale.

„Mogao bi da izgubi posao“, rekla sam. ,,E, to bi bilo zabavno“, dodala je Noel. I sve su se

nasmejale. Prsti su mi se zgrčili u pesnice. Već sam bila na ivici,

ali ovo je bilo sasvim dovoljno da me gurne u provaliju. Ne mogu tako da se igraju ljudskim životima. Dobro, možda su se igrale mojim, ali to je bila moja odluka. Osim toga, sve što sam do sada uradila na neki način im je koristilo. Donosila sam im hranu, raskidala s momČima, čuvala Kajranine tajne, krala testove... Pa dobro, osim toga. Meñutim, kad god su nešto tražile od mene bilo je to zbog toga što im je koristilo. Ali nema šanse da ću im pomoći u tome da nekoga ostave bez posla, i to samo iz zabave. Koliki god on bio kreten.

,,Ne hvala“, rekla sam i okrenula se da odem. ,,Šta?“, prasnula je Kajran. „Mislila sam da ga mrziš“, rekla je Noel. Zastala sam i zabacila glavu unazad. ,,Pa šta onda?“,

pitala sam nebo. ,,Pa... zašto onda da ga ne otpuste?“, pitala je Tejlor. „Zaslužio je“, ubacila se Arijana. „Posle onog što ti je

uradio.“ „Šta mi je to uradio?“, upitah, okrenuvši se prema

njima. „Na prvom času“, odgovorila je Arijana, piljeći kroz

mene. „Otkud vi znate za to?“, pitala sam oštro, dopuštajući

glasu da postane opasno jak. Nijedna od njih nije izgledala kao da je to primetila ili da je to dotiče.

„Ovo je mala škola“, rekla je Noel. „Pred nama niko nema tajni.“

Sa tim nisam mogla da se složim. Ima mnogo tajni na ovom mestu. Samo što sam ja ta koja ne zna nijednu. Pogledala sam u Kajran koja se upinjala da ne skrene pogled. Ili barem ne zna većinu.

„Neću to da uradim“, rekla sam, hodajući unatraške prema Bredvelu.

„Da li si sigurna?“, pitala je Noel. ,,Da li si svesna šta gubiš?“, pitala je Kajran,

prekrstivši svoje vitke ruke preko grudi. Pogledala sam u Bilingz kroz oblake pare koje je

stvarao moj dah u ledenom vazduhu. Videla sam lučno zasvoñene prozore kroz koje sam gledala Arijanu prve večeri u Istonu. Setila sam se žudnje koju sam osećala. Želje. Osećanja da bi te devojke mogle da mi donesu spas. Spas od života kakav nikada nisam želela da živim.

Želela sam to. Želela sam sve to neverovatno jako. Ali devojka negde mora da postavi granicu. To je bilo ovde.

„Neću da čovek izgubi posao samo zato što je to vama palo na pamet“, rekla sam im, gledajući svaku ponaosob u oči. Jednu po jednu.

Mogla sam da vidim nevericu u njihovim oči. Bile su apsolutno uverene da ću popustiti. To me je samo učinilo još odlučnijom. Bilo mi je muka od njihovog maltretiranja. Bilo mi je dosta bilingzovki i Tomasa i svih u ovoj prokletoj školi koji misle da mogu opušteno da se zezaju sa novom učenicom. „Postoje neke stvari koje čak ni ja neću da uradim.“

Noge su mi drhtale dok sam se okretala od njih. Dok sam se okretala od novog života koji sam umalo osvojila. Dok sam se vraćala u dobro poznati mrak.

U četvrtak ujutru, na času istorije umetnosti, zurila sam kroz prozor u nedavno opalo lišće razbacano po travi, dok je gospoña Trikl monotono predavala. Nije me bilo briga ni da li će me prozvati da govorim o lekciji koju je trebalo da pročitamo, a što ja nisam uradila. Nisam čak bila sigurna u to gde se nalazim.

Odbila sam bilingzovke. Rekla sam ne. Na sivkastom dnevnom svetlu počela sam da se pitam nisam li izgubila delić razuma. Šta ja mogu ovde da uradim bez njih? Moja veza sa Tomasom je gotova. Podigla sam zid izmeñu sebe i ostalih devojaka iz odeljenja. Mislila sam za sebe da sam moralna i vredna divljenja. Sada sam shvatila da sam efikasno uništila jednu nadu i da je to bila jedina stvar koju sam uradila.

Nikada neću biti bilingzovka. Nikada neću biti ništa osim jadne male Rid Brenan od oca radnika i majke narkomanke. Bekstvo je nemoguće.

Iznenada, kao da je stvorena od mojih misli, preda mnom se pojavila jedna od devojaka iz spavaonice Bilingz. Lijen Šor je išla po jednoj od ciglom popločanih staza u pratnji gospoñe Nejlor.

Lijen je izgledala nervozno i bolesno, kao da će se upiškiti u gaće. Nešto se dešavalo i ja nisam bila jedina koja je to primetila. Čula sam Misi i Lornu kako se došaptavaju iza mene dok smo gledali zagonetni duet. Hodajući stazom, stigli su do upravne zgrade i nestali kroz

teška drvena vrata. Otkucaji srca su mi odzvanjali u ušima.

„Neko je u nevolji“, otpevušila je Misi ispod glasa. Do kraja dana više niko ni na šta neće moći da se

usredsredi.

Do večere, već su svi čuli vest. Lijen je optužena da je prekršila kodeks časti. Osumnjičena je da je varala na testu iz engleskog. Biće sprovedena istraga i ako se ustanovi da je kriva, biće izbačena. Lijen se te večeri nije pojavila u kafeteriji, što je verovatno bila pametno jer su apsolutno svi očekivali njen dolazak. Ja sam umirala od želje da razgovaram sa bilingzovkama — da čujem šta one znaju — meñutim, one nisu progovorile sa mnom ceo dan. Nisu čak ni pogledale u mom pravcu kad smo se mimoišli u dvorištu. Znajući da nema šanse ni da pokušam da sednem za njihov sto nepozvana, provela sam doručak i ručak u stacionaru, a planirala sam da i večeru provedem tamo, ali me je moj bolni, prazni stomak ubedio u suprotno.

Izašla sam iz reda noseći poslužavnik sa hranom i uputila pogled ka stolu za kojim su učenice iz spavaonice Bilingz sedele stisnute jedne uz druge i došaptavale se. U stvari, svi učenici za svim stolovima sedeli su stisnuti jedni uz druge i došaptavali se, razmenjujući najnovije glasine. Duboko sam udahnula i krenula prema Konstansinom stolu, znajući da će Misi i ostale početi da me smaraju zbog toga što tako iznenada ponovo sedim sa njima.

Bila je to još jedna od mnogih muka sa kojima ću morati da se izborim dok budem padala sa visina koje sam bila dosegla.

Bila sam negde na pola trpezarije kada je Tomas

ustao sa stolice na samom kraju stola i preprečio mi put. Srce mi se popelo u grlo. Nisam ga bila ni primetila. Lice mu je izgledalo providno pod bledim svetlom.

„Moram da razgovaram sa tobom“, rekao mi je, gledajući me napeto.

Pogledala sam udesno. Noel i Arijana su skrenule pogled. Obe su gledale šta se dešava.

„Nemoj da gledaš u njih. Gledaj u mene“, rekao je Tomas. Bio je prilično glasan.

,,Tomase...“ „Zvao sam te sto puta sinoć. Zašto me izbegavaš?“,

pitao je, odjednom razdražen. „Mislim da znaš zašto“, rekla sam mu. „Molim te, Rid. Pruži mi priliku da ti se izvinim“,

rekao je. „Duguješ mi barem jednu priliku.“ Pogledala sam u njegove molećive oči i osetila kako se

raspadam iznutra. Da li je to bilo iz želje da se sklonim iz centra pažnje ili sam zaista želela da ga saslušam, nisam sigurna. Ipak, spustila sam se u stolicu za jednim praznim stolom, a on je seo nasuprot mene.

„Strašno mi je žao“, rekao je. „Trebalo je da ti kažem. Ali hteo sam da budem sa tobom i znao sam da ćeš, ako ti kažem, misliti da sam ogroman luzer.“

Netremice sam gledala u njega. ,,Ti nisi luzer“, automatski sam rekla. Odgurnuo se od stola i zavalio u stolicu. „Jesam.

Nisam dovoljno dobar za tebe. Znam da nisam.“ Odjednom mi je izgledao tako tužan, mali i jadan da

sam, bez obzira na to koliko sam bila ljuta i razočarana, imala potrebu da mu pomognem da se bolje oseća. Imala sam potrebu da ga zaštitim.

„Nemoj tako da govoriš.“ ,,Ne. Istina je“, rekao je. „Ali, mogu da se promenim,

Rid. Zbog tebe mogu da se promenim.“ Ogromna knedla mi se stvorila u grudima i

doputovala do grla. Niko mi u životu nije rekao tako nešto. Niko me nikada nije smatrao toliko važnom. Ni roñena

majka, niko. Meñutim, nisam spuštala gard. On je ipak diler droge. Jedno je ako neko izgleda opasno, a sasvim drugo ako je stvarno opasan.

„Želim da ponovo budeš sa mnom“, rekao je Tomas, nagnuvši se napred i uhvativši me za ruku. Držao ju je iznad stola i gledao u nju kao da je u pitanju nekakav konopac za spasavanje. „Uradiću sve da mi se vratiš.“

,,Tomase...“ „Ne moraš sada da mi odgovoriš“, rekao je, prekinuvši

me. „Ali hoću još da razgovaramo. Možemo li barem da nastavimo da razgovaramo?“

Razgovor ne znaći da sam mu bilo šta obećala. To je samo razgovor. I to ne znači ni večeras ni sutra ni sledeće nedelje. Prijalo mi je što je tako neodreñeno. „Važi“, na kraju sam rekla.

Cela prostorija je sinula od njegovog osmeha. „Super. Slušaj, ima neko okupljanje večeras. U šumi. Da se malo izduvamo pre nego što doñu roditelji. Da li bi htela da doñeš?“

„Kakvo okupljanje?“ „Kao neka žurka“, odgovorio je. „Donesemo sav

alkohol koji uspemo da sakupimo i svi se nañemo na jednoj čistini...“

„A ti obezbediš drogu...“ dodala sam sarkastično. „Ne!“, prasnuo je. ,,Ne večeras. Neću. Ne ako ti to

budeš tražila od mene.“ Duboko sam udahnula. Šta ja to radim? Da li zaista

želim da se upetljam u sve to? Ali onda, nešto što je rekao pobudilo je moju radoznalost.

,,Ko to ’svi’?“, pitala sam. ,,Ja i moji ortaci i, naravno, tvoje drugarice“, rekao je

mahnuvši glavom prema stolu za kojim su sedele bilingzovke. „Misliš da bi Deš išao bilo gde a da mu Noel nije priheftana za bok?“

Tada su počele da mi cure sline. U redu. Hajde da razmislimo logički o ovome. Ilegalna žurka u šumi sa Tomasom i bilingzovkama lako bi mogla da dovede do toga

da me izbace iz škole i vrate u moj smrdljivi rodni grad. Meñutim, ako budem na toj maloj privatnoj žurci, imaću priliku da sateram Noel i ostale u ćošak i nateram ih da me saslušaju. I da im pokažem da nisam totalna propast. Ako me je maturant pozvao na tajnu žurku u šumi, to mora nešto da vredi. Čak i ako je taj maturant Tomas Pirson.

Moraću da iskoristim tu žurku. Pogledala sam u Tomasove umorne oči pune nade i

shvatila sam koliko bi mu značilo ako pristanem. Sto je bilo još važnije, znala sam koliko bi to meni značilo.

,,Važi“, rekla sam. „Doći ću.“

Te noći sam ležala u krevetu u flanelskim pantalonama i majici kratkih rukava, čekajući jedanaest sati kada treba da se iskradem napolje i nañem sa Tomasom iza Bredvela. Nisam bila sigurna da je to ispravna stvar. Sta će bilingzovke uraditi kad se pojavim na njihovoj žurci bez njihovog poziva? Da li će biti besne? Da li će me oterati čim doñem? Ta mogućnost me je izjedala i stvarala mi bol u stomaku, ali nisam imala izbora.

U trenutku kada je otkucalo jedanaest na mom digitalnom budilniku, iskočila sam iz kreveta i gurnula stopala u patike. Dohvatila sam teksas jaknu i baterijsku lampu iz kompleta za hitnu pomoć koji sam ponela na očevo insistiranje. Konstansa je, kao i uvek, čvrsto spavala i nije se ni promeškoljila kad sam otvorila vrata i na prstima izašla napolje.

Noć je bila hladna, a vazduh čist. Nije se čulo ništa osim hiljada cvrčaka koji su se razmileli po internatu. Tomasa nije bilo nigde.

Duboko sam udahnula, zadržala dah, pa šapnula. ,,Tomase?“

Istog trena jedna prilika se pojavila iz senki. Malo je nedostajalo da iskočim iz vlastite kože. Naročito pošto sam primetila malo nezgrapne pokrete i nešto krupniji stas. To nije bio Tomas.

Posegnula sam rukom prema vratima, spremna da

zbrišem, ali onda je prilika izašla na svetlo i ja sam odahnula. Nije bio u pitanju begunac iz ludnice. Bio je to Džoš.

,,Ćao“, rekao je. Kad se nasmešio, sve je postalo opuštenije. Kako sam

mogla i da pomislim da ta osoba predstavlja pretnju sa svojim zlatnim uvojČima i detinjim licem?

Nosio je dugački crni kaput preko sive dukserice sa kapuljačom i farmerki.

„Bože, kako si me uplašio“, rekla sam. „Gde je Tomas?“

,,Izvini“, odvratio je Džoš, slegnuvši jednim ramenom. „Tomas me je poslao po tebe. Hteo je da ode ranije na žurku.“ Divota. Poslao je potrčka po mene. Kakav je to potez od nekoga ko očekuje oproštaj? Pre će biti da je toliko želeo da utopi tugu u alkoholu da nije mogao ni da me sačeka.

„Trebalo bi da krenemo“, rekao je Džoš. ,,Da li si spremna?“

Nešto mi je zastalo u grlu. „Aha“, na kraju sam izustila. „Prati me“, rekao je Džoš. „I nemoj da zaostaješ.“ Džoš je stavio kapuljaču i zaputio se na drugu stranu

dvorišta, sagnute glave. I ja sam sagnula glavu i krenula za njim, psujući samu sebe što se nisam setila da ponesem kapuljaču ili barem kapu. To je imalo smisla. Sto ti je veći deo tela pokriven teže će da te prepoznaju.

Dok smo stigli do oboda školskog zemljišta ostala sam bez daha. Ne zbog hodanja već zato što sam bila uverena da će se svakog trenutka upaliti reflektori i svi zaposleni u školi i internatu će čekati da nas uhvate. Meñutim, ništa se nije dogodilo. Sve je bilo tiho kao u grobu.

„Ovuda“, šapnuo je Džoš preko ramena. Išli smo tik uz ivicu šume, penjući se uz brdo, a onda

iza linije gola na fudbalskom terenu. Kad smo bili tačno iza semafora, koji se nadvijao nad nama naspram

zvezdama posutog neba, Džoš je skrenuo levo i zaputio se u šumu. Srce mi je sve jače lupalo dok sam išla za njim i tada je ona praktična strana moje ličnosti iznenada shvatila da pratim nepoznatog mladića u šumu usred noći. Hteia sam nešto da kažem da bih razbila tišinu i ublažila napetost koju sam osećala, ali nisam znala šta.

Ej, Džoše? Ti mi deluješ kao fin i simpatičan momak, ali da li planiraš da me siluješ i ostaviš da umrem? Samo me interesuje.

Držala sam jezik za zubima. Hodali smo vijugavom stazom koja je vodila dublje u

šumu. S vremena na vreme, lišće bi šušnulo iznad nas i moj puls bi poludeo. Baš kad sam iitela da zanemarim oprez i pitam ga koliko još treba da hodamo, čula sam poklič praćen salvom smeha. Još jedna krivina i našli smo se na čistini, na čijem je središtu gorela vatra u često korišćenorn kamenom ognjištu.

Kajran, Arijana i Tejlor sedele su na jednoj niskoj, pljosnatoj steni, pijuckale iz pljosnate flaše i tiho pričale. Pet ili šest mladića je stajalo malo dalje, pijući iz pljosnatih flaša i konzervi, zbijajući šale, zajedno sa Noel koja se savršeno uklapala u muško društvo. Tomas je, naravno, bio u središtu. Pogledi su nam se sreli i iznenadila sam se što mi nije odmah prišao. Bila sam iznenañena, ali mi je pomalo i laknulo.

Morala sam nešto drugo da obavim. „Hoćeš pivo ili nešto drugo?“, pitao je Džoš,

dodirnuvši mi donji deo leña. ,,Ne, hvala“, rekla sam. Osmehnuo se i udaljio u pravcu vatre. Okrenula sam

se prema Arijani i ostalima. ,,Ćao“, rekla sam. Podigle su glave, primetivši me prvi put. „Šta ćeš ti ovde?“, pitala je Kajran. Zabacila sam ramena, hrabreći se. Kajran je ustala i stala naspram mene. Nosila je

predivan kaput koji se vukao po zemlji. Elegantna i usred

šume. „Ja... htela sam da razgovaram sa vama“, rekla sam.

Pogledala sam u Tomasa koji je stajao pored vatre, nadajući se da će ostati tamo — da će mi dati malo vremena. Nasmejao se nečemu što je Gejdž rekao, otpio par gutljaja piva i zagrlio ga. Ponašao se kao da me nema.

„O čemu? Da li je sve u redu?“, pitala je Arijana. Njen stav je uvek bio majčinski. Bila sam dirnuta time što me je pitala. Možda nije sve izgubljeno.

,,Jeste“, odgovorila sam. „Samo sam...“ Preko Kajraninog ramena ugledala sam Tomasa kako

baca praznu konzervu na tlo i gnječi je nogom. Zaputio se prema nama, teturajući se.

,,Šta?“, pitala je Tejlor, okrenuvši se upravo kad je Tomas stigao.

„Moje dame“, rekao je, zlobno se smeškajući. Srce mi je snažno tuklo. Bio je trešten pijan. Ispružio je obe ruke prema meni i savio prste. „Doñi ovamo.“

„Razgovaramo“, ledeno je rekla Arijana. ,,Ja sam je pozvao“, odvratio je Tomas. Uhvatio me je za ruku i povukao. Prejako. Udarila

sam u njega i malo je nedostajalo da oboje padnemo. Pocrvenela sam sramote.

„Tomase, može li to malo da sačeka?”, pitala sam, gledajući u devojke.

„Ne. Ne može“, odgovorio je, smejući se. Povukao me je na suprotnu stranu čistine,

sprovodeći me unazad sve dok se nisam naslonila na jedno ogromno drvo. Onda mi je pritisnuo ramena rukama i poiAibio me. Osećao se na pivo i mirisao na pepeo iz vatre.

„Opraštaš mi, je l’ da?“, šapnuo je, pritiskajući mi ramena tako snažno da nisam mogla da se pomerim.

„ Tomase... Zatvorio mi je usta svojim ustima. Opirala sam se, ali

on me je pritiskao celim telom. Držao me je. Ruke su mu se spustile do mog struka. Osetila sam da mi izvlači

majicu. Onda sam osetila i njegove hladne ruke na mojoj toploj koži.

Pre nego što sam i shvatila šta se dešava, njegovi prsti su krenuli prema mom brushalteru. Nekako sam aspela da odmaknem lice od njegovog

„Tomase, nemoj“, rekla sam. ,,Šta?“, pitao je zamućenog pogleda. Onda se iscerio.

,,Ma daj, šta ti je?“ Ustremio sa na moj vrat i ponovo počeo da me Ijubi, pipajući me.

„Daj, nemoj.“ Vrele suze su mi navrle na oči. „Svi nas gledaju.“

Tomas se pohotno iskezio. „Znam. To mi se sviña“ Pogledala sam u Noel, koja se pridružila devojkama. Tejlor je izgledala zgañeno. Kajran se zlobno

osmehnula i otpila jedan gutljaj iz flaše. Arijana je, kao i uvek, zurila. Noel je izgledala razočarano. Nije očekivala da će se ovo dogoditi večeras.

Tomas se odmakao od mene na trenutak i to je bilo ono što mi je trebalo. „Skloni se“, procedila sam. Podigla sam ruke i odgurnula ga što sam jače mogla.

On se oteturao unatraške i umalo nije pao. Meñutim, prstima se oslonio na zemlju i nekako povratio ravnotežu, nesigurno se uspravivši. Grudi su mu se podizale i spuštale. Gnev je vladao njegovim licem. Nastala je tišina.

Nemoj. Nemoj da me osramotiš, molila sam ga pogledom.

„Zašto si uopšte došla?“, prasnuo je Tomas. Ili je bio suviše besan ili suviše pijan da primeti moju molbu.

„Došla sam...“ „Očigledno nisi došla zbog mene“, rekao je. Automatski sam pogledala u bilingzovke. Tomas je

ispratio moj pogled i nasmejao se kao manijak. ,,Oh, pa naravno! Kako sam mogao da budem toliko glup!“, teatralno je izjavio. „Došla je da bi se vama ulizivala!“, viknuo je u Noelinom pravcu. „To je u pitanju, je l’ tako, nova? Tebi je samo važno da budeš s njima. Hoću da budem bilingzovka! Hoću da budem bilingzovka! One su

moje prijateljice! One su tako dobre prema meni!“, podrugljivo je cvileo.

Nisam mogla da dišem. Bacao mi je moje sopstvene reči u lice. Reči koje sam mu rekla u poverenju.

,,Tomase...“, rekla sam. Zvučalo je kako pateični šapat.

„Šta, da li sada i mene iskorištavaš?“, viknuo je. Prišao mi je i uneo mi se u lice. „Iskorištavaš me da doñeš do njih?“

Mislim da ću da povratim. Ili da se onesvestim. Šta on to radi? Kako može ovako da se ponaša prema meni nakon svega što se dogodilo?“

,,Ja...” „Pa, žao mi je što ću da te razočaram, ali mene niko

neće da iskorištava“, rekao je. ,,Ne želim da više budeš ovde.“ Uhvatio me je za ramena i ja sam ostala bez daha kad me je okrenuo i gurnuo prema stazi. „Odlazi.“

Nepomično sam stajala. ,,Idi!“, viknuo je. Spotičući se, krenula sam napred, očiju punih suza.

A onda, tek odjednom, zemlja se podigla prema meni. Kolenom sam udarila u jedan oštar kamen i, kako sam posegnula rukama prema nozi, stropoštala sam se i udarila čelom o tlo. Ugrizla sam se za jezik i osetila ukus krvi dok mi je svaka kost u telu zabridela. Tejlor se oteo uzdah, a ja sam čvrsto stisnula oči boreći se protiv naglog napada nesvestice.

U svoj toj zbrci osetila sam kako se Tomas spušta na kolena pored mene. „Bože mili. Da li si dobro?“

Refleksno sam se odmaknula od njega, kad se odjednom Noel stvorila izmeñu nas.

„Skloni se, Tomase“, rekla je odlučno. Gledale su nas. Bilingzovke. Sve su videle. Poniženje

je bilo mnogo gore od bola koji sam osećala. Tomas je ustao i napravio nekoliko teturavih koraka

unazad. Bio je bled i u šoku. ,,Da li si dobro?“, pitala je Tejlor, čučnuvši pored mene. Pokušala sam da ustanem.

Tomas me je gurnuo na zemlju. Pred svim ovim ljudima. Pred Noel, Arijanom, Kajran i Tejlor. Zašto sam uopšte dolazila? Sta sam mislila da će da se desi? Uspela sam samo da zapečatim svoju propalu budućnost.

Meñutim, onda se i Kajran stvorila pored mene, uhvatila me za ruku i počela da me diže uz Tejlorinu pomoć. Još uvek zamućena pogleda, okrenula sam se oko sebe i videla da su sve četiri bilingzovke stajale oko mene, suočene sa Tomasom. Trudila sam se da ne zajecam dok dišem i pokušavala da shvatim šta se dešava.

„Tomase, da li si poludeo?“, pitala je Arijana. „Ma daj! Svi ste videli šta se dogodilo!“, rekao je

Tomas. „Rekao sam joj da ide i ona se saplela! Nisam je ni dirnuo.“

Noel ga je gledala suženih veña. Da je mene tako pogledala, ja bih na mestu pala mrtva. ,,Deše?“, rekla je.

,,Ja ću“, odgovorio je je njen dečko, takoñe odsečno. „Batice. Treba da razgovaramo“, rekao je, prebacivši svoju mišićavu ruku preko Tomasovih ramena. Poveo ga je prema šumi i noge su me gotovo izdale. Na sreću, Kajran i Tejlor su me i dalje pridržavale. Pridržavale. Mene.

Arijana se pojavila ispred mene. „Da li si dobro?“, šapnula je, sklanjajući mi kosu iza uva.

„Šta se dogodilo?“, čula sam sebe kako govorim. Gledala sam u tlo. U kamenje, vatru, svoje omiljene farmerke iscepane na kolenu. Ništa nije bilo jasno, ništa nije imalo smisla.

„Odjebi od mene!“ Trgnula sam se i svi smo se okrenuli taman da bismo

videli Tomasa kako odguruje Deša od sebe. Deš, koji je bio gotovo dvostruko veći od Tomasa, umalo da završi u vatri, ali uspeo je da povrati ravnotežu na vreme. Tomas se okrenuo i odjurio u šumu, na suprotnu stranu od staze. Jedno vreme smo svi samo stajali u tišini, šokirani.

Bilingzovke su sve vreme stajale uz mene. Meñutim, i pored toga što su mi sve prišie, ja sam bila prestravljena. Nisam mogla da verujem da su prisustvovale svemu tome.

Izlivu Tomasovog gneva i podrugivanju. Šta je sve rekao o tome koliko želim da im se dopadnem. Ko zna šta sada misle o meni... ne mogu ni da zamislim. Moram da pobegnem.

„Vraćam se“, izjavila sam. Noelinim licem je zavladao ozbiljan izraz. Skrenula

sam pogled, postiñena. ,,Ne. Ne vraćaš se“, rekla je Kajran. ,,Ko ga jebe.

Ostani i zabavi se malo.“ ,,Ne mogu“, rekla sam, na ivici da briznem u

nekontrolisani plač. „Moram da idem.“ Okrenula sam se i naslepo krenula niz stazu. Čula

sam korake iza sebe, a onda i glas. „Rid, čekaj. Otpratiću te.“ Okrenula sam se. Bila je to Noel.

,,To je to. Od sada ima da se držiš što dalje od Tomasa Pirsona“, rekla je Noel. Stupala je snažno i beskompromisno pored mene dok smo se probijale kroz hladnu travu oko terena za ragbi. ,,Ne znam zašto si se uopšte spetljala s njim. Početnička greška.“

Sa svakim korakom, moje raskrvavljeno koleno je bolelo i žigalo, iznova u meni budeći poniženje i zbunjenost. Bila sam emotivno iscrpljena. Tomas me je potpuno iscedio.

„Rekao je da želi da se izvini", rekla sam joj. „Rekao je da želi da bude dovoljno dobar za mene.“

„Čudno je to pokazao“, rekla je Arijana. Nisam je ni primetila dok nije progovorila, ali sada

sam uvidela da su mi njih dve svaka sa jedne strane, kao da sam pod stražom. Htela sam da kažem nešto kako bih izgledala bolje u njihovim očima. Da izbrišem patetičnu sliku koju je stvorio Tomas o meni kao nekakvom luzeru koji bi sve dao samo da se njima svidi. Meñutim, imala sam utisak da će se stvari dodatno pogoršati ako bilo šta kažem.

,,Da li si dobro?“, pitala je. „Dobro sam“, odvratila sam, obavijajući se rukama.

„Samo... ne shvatam. Šta sam to uradila?“ „Ništa nisi uradila“, rekla je Noel čija je gusta kosa

odskakivala od njenog lica dok smo se spuštale nizbrdo prema spavaonicama, držeći se uz ivicu šume. „Oduvek se

grozno ponaša kad popije. Na oca.“ „Znači, misliš da je to bilo zato što je bio pijan?“,

pitala sam. Srce mi je zatreperilo od nade. „Zar je bitno?“, tiho je zapitala Arijana. „Ne, nije“, odlučno je rekla Noel. I bila je u pravu. Naravno. Mami nikada nisam

oprostila za sve grozne stvari koje mi je rekla dok je bila pijana. Zašto bih oprostila Tomasu?

„Shvataš da od sada moraš da se držiš dalje od njega?“, rekla je Noel. „Taj tip će da završi u ludnici, ako mene pitaš.“

Progutala sam pljuvačku i klimnula glavom. ,,Da. Mislim da smo Tomas i ja zvanično raskinuli.“

,,Odlično“, rekla je Arijana. „Bolje je tako“, dodala je Noel. Gotovo sam se nasmejala zbog njene ubeñenosti.

„Zašto ste tako fine prema meni?“ Obe su izgledale zbunjeno. ,,Mi smo uvek fine“,

odvratila je Arijana tonom koji me je naterao da pomislim da ona stvarno veruje u to.

„Nemoj da te to ponese“, jednostavno je rekla Noel. „Devojke... u vezi sa onim od pre neku noć“, rekla

sam. „Nećemo sada o tome“, odlučno je rekla Noel.

Odlučila sam da više ne progovaram dok ne stignemo do spavaonice. Približavali smo se zadnjoj strani spavaonice Bilingz, koja se nalazila odmah preko puta Bredvela, kad smo začule zvuk automobilskih guma na šljunku. Srce mi je sišlo u pete, a Noel me je grubo gurnula uz kameni zid Bilingza. Ostale smo da stojimo, nepomične, zadržavajući dah i osećajući kako se hladnoća iz kamenih blokova širi kroz našu odeću i prodire skroz do kostiju. Vetar je šuštao kroz lišće prikrivši nečiji nerazgovetan glas koji je nešto prigušeno viknuo. Onda su farovi blesnuli izmeñu zgrada i zvuk automobilskog motora se izgubio u daljini. Tek kad sam bila obavijena potpunom tišinom, uspela sam da povratim volju da ponovo počnem da dišem.

,,Ko je to bio?“, pitala sam. ,,Ko zna?“, rekla je Noel. Nije zvučala uplašeno već

iznervirano što nam je taj neko ukrao tridesetak sekundi. „Rid, slušaj me. Dobra stvar je to što je Tomas

pokazao svoje pravo lice i sada sve znaš“, rekla je, gledajući u pravcu šume. Moj puls je još uvek pokušavao da se stabilizuje i jedva sam bila u stanju da se usredsredim. „Nemoj da mu popuštaš, da li me razumeš? Ako te vidim da samo pričaš sa tim kretenom...“

„Neću“, rekla sam, dirnuta snagom njenih emocija. Emocija prema meni. „Obećavam. Neću.“

Sada je bilo lako napraviti izbor izmeñu Tomasa i bilingzovki. Tomas ga je učinio lakim. Posle svega što mi je pričao o tome kako ne želi da me bilingzovke povrede, on je bio taj koji je to uradio. Neću mu dozvoliti da to uradi ponovo. Koliko god me bude molio. Ovaj put ću biti jaka.

„Nema nikog“, rekla je Arijana, gledajući iza ugla. ,,Hajdemo“, naredila je Noel. Otpratile su me preko dvorišta koje je razdvajalo

Bilingz i Bredvel, ostavljajući iza sebe bezbednost svoje spavaonice i izlažući se opasnosti da ih neko uhvati. Pozdravile smo se i ja sam se tiho provukla do svog sprata i otišla u kupatilo da operem povreñeno koleno. Kad god bi me žignulo, setila bih se Tomasovog lica i rekla bih sebi da je svršeno. Čak i ako bude molio za oproštaj, biće potrebno samo da se prisetim ovih bolova.

Konstansa je spavala kao top kad sam ušla u sobu, ali nisam skidala odeću pošto nisam htela da je probudim da ne bih morala da joj objašnjavam gde sam bila. Izula sam se i uvukla u krevet potpuno obučena.

Nije bilo šanse da zaspim. Bila sam previše iscrpljena. Razmišljala sam o onome što su rekle Noel i Arijana. Koliko su se zaštitnički odnosile prema meni. Koliko im je očigledno bilo stalo. Ponovo sam bila deo njihovog društva. Nada u budućnost je još postojala.

A na tome sam mogla da zahvalim upravo Tomasu Pirsonu i njegovoj ludačkoj naravi.

U petak ujutru, brzo sam se obukla dok je Konstansa pevušila uz muziku sa svog stereo ureñaja i plesala po sobi stavljajući minñuše i nameštajući kosu. Uopšte nisam spavala. Ni oka nisam sklopila. Bila sam premorena, ali i ushićena. Danas ću ponovo sedeti sa bilingzovkama. Danas je novi početak.

Pažljivo sam navukla rezervne farmerke preko povreñenog kolena i upravo zakopčala dugmad kad se začulo kucanje na vrata.

Konstansa me je upitno pogledala. Devojke u spavaonici su obično ulazile jedna drugoj u sobu bez najavljivanja. Otvorila je vrata i sledila se kad je ugledala Tomasa. Znala sam kako se oseća. I ja sam imala utisak da mi je neko izbio vazduh.

,,Ćao“, rekao joj je Tomas. Bio je u istoj odeći kao prethodne večeri, a oči su mu

bile crvene i vodenaste. „Mogu li da uñem?“, pitao me je. Otvorila sam usta, ali ništa nije izašlo iz njih. Nekako

je to shvatio kao poziv. Konstansa je nemo ustuknula dok je on ulazio. ,,Ti si krenula na doručak, zar ne?“, Rekao je to

Konstansi ne ostavljajući prostora ni za kakva pitanja. „Oh.Uh...“ Konstansa me je zabrinuto pogledala I ja

sam joj klimnula glavom da može da ide. Što god se bude

dogodilo, bolje je da ona ne prisustvuje i da ne prenese celoj školi. ,,Važi“, rekla je uzimajući torbu. „Vidimo se kasnije“, dobacila mi je. Zatvorila je vrata za sobom dok je odlazila. Verovatno joj je laknulo što neće biti u sobi i ne može biti umešana ako nas uhvate. Sela sam na krevet, osećajući se nemoćno.

„Zašto si došao?“, prošaputala sam. Nisam želela da budem sama sa njim. Osećala sam se

kao da sam u zamci, saterana u ugao. Pogledala sam u vrata i zapitala se da li bi pokušao da me zaustavi ako bih krenula da izañem. Zamislila sam ga kako me hvata za ruku, sprečavajući me da odem, i ostala tamo gde sam bila. „Rid, molim te. Samo me saslušaj“, rekao je Tomas, sedajući na ivicu mog kreveta. Ja sam se istog trena povukla u ugao. Tomas je pognuo glavu. Ustao je i seo na Konstansin krevet. ,,Je li bolje ovako?“, pitao je.

„Malo“, izustila sam. Ponovo je pognuo glavu. „Pretpostavljam da sam to

zasluzio. Pretpostavljaš ? Pretpostavljaš ?! Pogledao me je molećivo svojim smeñim očima. „Kunem ti se Bogom, Rid, nisam hteo da se izvičem

na tebe onako. Nisam znao da ćeš da se spotakneš.“ Gledala sam ga netremice. Šta je trebalo da kažem na

to? Oh, nema veze? ,,Ne znam šta me je spopalo prošle noći, Rid. Ja...“

Zaćutao je i prekrio lice rukama, a onda ih provukao kroz kosu. Kao i uvek, vratila se tačno onako kako je i stajala. ,,U stvari, to je laž. Znam šta me spopalo“, rekao je.

Samo sam ga napola slušala, drugom polovinom mozga planirajući bekstvo.

,,Ja... imam problem“, rekao jeTomas, sklapajući ruke. ,,Sa alkoholom.“

Iz nekog razloga ova izjava je opustila neke od mojih mišića.

„Zar ništa nećeš da kažeš?“, pitao je. „Šta bi trebalo da ti kažem?“, odvratila sam. „Jok, ja

imam.“ Tomas je zatreptao. Jedan nula za Rid. Volela bih da

me je Noel čula kad sam to rekla. „Pretpostavljam da sam i to zaslužio“, rekao je

osmehnuvši se. Iz nekog razloga, i ja sam se osmehnula. Polako, izvukla sam noge ispod sebe i sela u turski sed, naslonivši se leñima o zid. Bila sam zapanjena koliko je drugačije izgledao u odnosu na prošlu noć. Govor njegovog tela potpuno se promenio. Uopšte nije bio onako nasrtljiv. Izgledao je kao Tomas. Obični Tomas. Moj Tomas.

Meñutim, on je diler droge. Lažov. Pijanac i nasilnik. Ne smem to da zaboravim.

„To je nasledno“, nastavio je. „Znam da to nije izgovor. Znam. Samo... znam da mi je potrebna pomoć. I to znam. Bože, želeo sam svih ovih godina da moji roditelji to urade i bio bih takav licemer kada ja to ne bih želeo da uradim.“

„Znači... ići ćeš na odvikavanje?“, pitala sam Tomas se suvo nasmejao. „Išao bih. Zaista bih išao. Ali ne mogu. Zato što bi moji roditelji saznali. Ja sam maloletan još šest meseci“, rekao je, gledajući me u oči. “A ne mogu to da im kažem. Samo bi mi se smejali. Rekli bi mi da to preguram.“

U tom trenutku sam saosećala sa njim. Izgledao je tako ranjivo. I uplašeno. Kao mali dečak kog su roditelji izneverili po milioniti put. Potrebna mu je pomoć, a on ne može čak ni svojim roditeljima da se obrati. Mora da je primetio promenu na meni jer se ponovo vratio na moj krevet. Nisam se žacnula kad je posegao za mojim rukama. Jedno vreme je gledao u naše isprepletene prste.

„Znam da nećeš da mi oprostiš", rekao je. „Ali moram ovo nekako da rešim, a mislim da ne mogu to da uradim bez tvoje pomoći“, nastavio je da priča, gledajući me u oči. Zvučno je progutao pljuvačku. „Treba mi... treba mi tvoja pomoć. Molim te. Ako ti ne budeš uz mene, ne znam... ne znam šta će biti sa mnom.“

Suza mu je kliznula niz obraz i u sledećem trenutku on je plakao. Iskreno je plakao. Nagnuo se prema meni i ja sam shvatila da se i ja naginjem prema njemu. Da ga grlim. Puštam ga da mi plače na ramenu. Kako sam ikada mogla i da pomislim da mogu da mu okrenem leña? Potrebna mu je pomoć.

„Žao mi je, Rid. Kunem se da nisam želeo da te povredim“, rekao je Tomas. „Molim te. Moraš da mi veruješ.“

Pogledao me je svojim predivnim očima, sada crvenim od plača. Bio je tako bespomoćan. Tako uplašen da neću hteti da mu oprostim da me je u tom trenutku bilo sramota. Bilo me je sramota što sam bila tako neverna. To, kako se poneo prema meni — to je bio nesrećan slučaj. Greška. Svako može da pogreši. Osim toga, on me voli. Znam da me voli. Ja sam sve što ima.

,,Dobro“, tiho sam rekla, pripijajući se uz njega. „Pomoći ću ti. Sto god ti bude trebalo.“

„Hvala ti“, odvratio je jecajući u moj džemper. Dok su njegovi jecaji postajali sve tiši, ja sam sedela i

razmišljala o Noel. Znala sam šta bi ona uradila da je na mom mestu. Bila bi jaka. Ustala bi i oterala ga u pizdu materinu. Rekla bi mu da joj takva sranja u životu nisu potrebna. Ali, sve što sam ja želela bilo je da ga držim u naručju. Želela sam da oboje osećamo da će sve biti u redu.

Naposletku, Tomas je duboko udahnuo i podigao se. Obrisao je suze i pogledao me, nelagodno se osmehnuvši. Meñutim, i sa crvenim nosem i obrazima umrljanim suzama, i dalje je bio prelep. Neverovatno, zapanjujuće prelep.

„Da li ti je dobro?“, pitala sam, sa teretom na srcu. „Biće. Sada.“ Još jednom je duboko udahnuo i

izdahnuo. „Slušaj. Postoji... još jedna stvar. Znam da nemam prava da to tražim od tebe, ali nadam se... nadam se da ćeš doći na ručak sa mojim roditeljima sutra“, rekao je. „Oni očekuju da će te upoznati i znam da će biti

oduševljeni.“ Bio je u pravu. Nije imao pravo da to traži od mene.

Ali, bio je tako iskren. Tako izmučen i tužan i jasno se videlo da se kaje. Otvorio mi je svoje srce i ja jednostavno nisam mogla da ga slomim. Bez obzira na to što mi je Noelin glas odzvanjao u ušima. Govoreći mi da ako ikada više budem razgovarala s njim...

,,U redu“, rekla sam suvih usta. „Doći ću.“ Tomasovo celo telo se opustilo. Njegov zahvalni

osmeh me je duboko dirnuo i u tom trenutku sam znala da bih sve učinila za njega. Volela sam ga. Tu činjenicu nije moglo da promeni ništa od onoga što se dogodilo. Sto god se bude desilo, biću uz njega. Od te pomisli sam se oduševila i skamenila.

„Hvala ti“, rekao je, nagnuvši se da me poljubi u čelo. Zatvorila sam oči i borila se sa porivom da zaplačem. Ponovo me je poljubio, ovaj put u usne, i tiho otišao.

Kad sam petnaest minuta kasnije izašla na zadnja vrata spavaonice Bredvel, bila sam sama, emotivno i fizički iscrpljena, ali i potpuno nepripremljena za prizor koji me dočekao. Mnoštvo učenika se okupilo oko spavaonice Bilingz i njihov broj je svakog trenutka rastao. Sta se dešava? Pritisak mi je skočio kad sam se umešala u gužvu. Brzo sam uspeia da pronañem Konstansu, Dajanu i Misi.

„Šta se dešava?“, pitala sam. „Hej, je li sve u redu?“, pitala me je Konstansa,

gledajući me značajno. Trebalo je da proñe par trenutaka dok nisam shvatila

da misli na Tomasovu posetu. Dve sekunde intrige i već sam zaboravila na njega.

,,Da, sve je okej“, rekla sam. „Šta je ovo?“ „Izbacuju je. Onu devojku iz Bilingza“, rekla mi je

Konstansa, razrogačenih očiju. Utroba mi se prevrnula i na trenutak mi je u glavi

vladala praznina. Iz nekog razloga, jedine dve devojke iz spavaonice Bilingz kojih sam mogla da se setim bile su Noel i Arijana. ,,Koju?“, pitala sam.

Misi je prevrnula očima. „Lijen Šor. Pokušaj da budeš u toku, Brenan.“

Ignorisala sam njenu zajedljivu upadicu preplavljena talasom olakšanja. Naravno. Lijen. Zašto su mi misli otišle na drugu stranu? Pretražila sam pogledom okupljenu

gomilu u potrazi za Arijanom i ostalima, pitajući se gde su i šta one misle o svemu ovome. Nije im bilo ni traga.

„Šta se dogodilo? Da li je priznala?“, pitala je Dajana, propinjući se na prste u uzaludnom pokušaju da vidi preko više desetina mladih ljudi koji su stajali ispred nas.

„Nije! Pronašli su joj puškice“, rekla je Konstansa mudro. „Čula sam od jedne devojke iz Hronike.“

„Glupača. Nije imala dovoljno pameti ni da uništi dokaze“, dodala je Misi, zagledana u vrata spavaonice, glumeći saosećanje. „Nije ni čudo što je morala da vara.“

„Šta misliš, da li su Noel i ostale dobro?“, pitala me je Konstansa. ,,Da li su uznemirene?“

„Zbog čega?“, odvratila sam. „Pa zato što su iz iste spavaonice“, rekla je

Konstansa. „Mora da se nerviraju.“ Misi se zajedljivo nasmejala i ovog puta sam bila na

njenoj strani. Nerviranje je poslednja stvar koju te devojke sada

rade. Noel verovatno negde igra od sreće. ,,Ne znam. Mislim da nisu bile toliko bliske“,

diplomatski sam dodala. Mukla tišina se spustila na okupljene Ijude kad su se

otvorila glavna vrata spavaonice. Konstansa se istog trena popela na naslon kamene klupe iza nas, koja je već bila puna ljudi, i povukla me za sobom.

Užasnula me je njena želja da vidi šta se dešava, ali impresionirala me je njena upornost. Zajedno smo balansirale na naslonu klupe odakle nam se pružao savršen pogled.

Lijen je izašla prva, u pratnji dvoje ljudi za koje sam pretpostavila da su njeni roditelji. Za njima su izašli neki radnici zaposleni na održavanju škole koji su nosili torbe i kutije. Lijen je bila bleda kao duh.

„Ćao, luzerko“, neko je dobacio. Neko ko je zvučao kao Noel. Uspela sam da lociram nju i ostale. Stajale su naspram samog ulaza i, zaista, Noel je prstima mahala Lijen.

Nekoliko prisutnih u prvom redu zakikotalo se. Lijen je promenila ritam hoda i shvatila sam da je čula. Ovo je bilo grozno. Koliko god da nisam podnosila tu devojku, ovako nešto ne bih poželela ni njoj, niti bilo kome drugom. Zašto je ovo moralo ovako da bude? Da svi gledaju? Zašto neko ne rastera gužvu? Zašto nas ne pošalju na doručak?

„Žele da svi ovo vidimo“, rekla je jedna od devojaka na klupi, kao da mi je pročitala misli. „Valjda misle da će nas tako naučiti lekciju ili nešto u tom fazonu.“

,,Pa, ja znam da ja nikada ne bih prekršila kodeks časti", dodala je njena drugarica. „Zato, svaka čast dekanu Markusu.“ Upravo tada je došlo do nekog komešanja u prednjem delu gomile. Videla sam Natašu kako se probija prema Noel, gurajući ljude koji su joj stajali na putu. Videlo se da je toliko besna da joj je para gotovo izlazila na uši. Skočila sam sa klupe i počela da se guram kroz gužvu kako bih se pridružila svojim drugaricama. „Rid? Gde ćeš?“, doviknula je Konstansa.

„Vraćam se odmah“, odgovorila sam. Nataša i ja smo stigle u isto vreme. Stala iza Tejlor,

dok se ona unosila Noel u lice. „Šta se kog davola desilo, Noel?“, oštro je pitala

Nataša, gotovo bez daha. „Zar nisi čula? Tvoja cimerka ide kući“, nevino je

odgovorila Noel. „Prekršila je kodeks časti.“ „Jeste, malo sutra“, rekla je Nataša. Noel je upitno podigla obrve. „Stvarno sam zapanjena

gospoñice Krenšo! Da li vi to smatrate da je bord direktora pogrešio?“, pitala je. ,,Ja bih dvaput razmislila pre nego što iznesem takve optužbe, da sam na vašem mestu.“

„Ne optužujem ja njih. Optužujem tebe“, prasnula je Nataša.

Pogledala sam u Tejlor, ali ona me nije primetila. O čemu se ovde radi?

,,I o tome bi trebalo dvaput da razmisliš, Nataša“, rekla je Kajran, prilazeći joj. Arijana ju je uhvatila za ruku i odmahnula glavom, kao da je njeno uplitanje sasvim

nepotrebno. Prvi put sam ugledala nesigurnost u Natašinim

očima. Pogledala je u Kajran, Arijanu i Tejlor. Onda je njen pogled pao na mene i videla sam da sam za nju jedna od njih. Da sam deo onoga što odmerava. Onda joj se na licu pojavio izraz zgañenosti i ona se napokon — i po meni pametno — povukla.

Kad je otišla, u mojoj glavi su počela da se roje pitanja, ali držala sam jezik za zubima. Malo zatim, Lijen je bila u kolima, vraćajući se odakle je došla, gde god to bilo.

Kad su posmatrači počeli da se razilaze, sakupila sam dovoljno hrabrosti da pitam.

„O čemu je to ona pričala?“ izustila sam. Noel, Arijana, Kajran i Tejlor su se okrenule i

bezizražajno me pogledale. ,,Je l’ bi htela da znaš, lizačice?“, pitala je Noel. Kajran se zlurado osmehnula. Arijana je gledala kroz

mene. Tejlor je brzo skrenula pogled. ,,Š... šta?“ Nisam znala šta drugo da kažem. Ledeni prst straha

kliznuo mi je niz leña. „Videla sam Tomasa, Rid“, rekla je Arijana. „Videla

sam ga jutros kako izlazi iz tvoje spavaonice.“ Srce mi se skupilo do veličine koštice od breskve.

„Samo je…” „Čini mi se da sam ti rekla da više ne razgovaraš s

njim“, rekla je Noel. „Ili je to još jedna stvar za koju smatraš da si previše dobra da je uradiš?“

Oh Bože. Oh Bože. Oh Bože. Oh Bože. Znači ipak mi nisu oprostile za ono s Barberom. Ili jesu, a ja sam opet sve upropastila.

„Nisam ja njega zvala da doñe“, počela sam da brbljam. „Samo se pojavio. Noel, kunem se. Nisam htela da razgovaram s njim.“

,,Jadno“, rekla je Kajran. „Nije u stanju da se drži dalje od njega. Rekla sam ti.“

Osetila sam kako mi obrazi gore od saznanja da raspravljaju o meni. Da pričaju o meni iza mojih leña i pretresaju ono što se desilo prošle noći.

„Ali, ne razumete“, rekla sam. Noel je zaškiljila, sa izrazom čistog gañenja na licu.

Preklinjala sam je i ona je to znaia. I nije joj se sviñalo. „Dosadno mi je“, rekla je Kajran, uzdahnuvši. ,,I meni, strašno dosadno“, dodala je Tejlor. ,,Devojke?“, rekla je Noel. ,,Noel“, zavapila sam, ispunjena očajanjem. Moj čitav

svet se rušio. „Arijana, ne možeš...“ Meñutim, ignorisale su ine. Gledale su kroz mene kao

da ne postojim. Noel se okrenula, a Arijana, Kajran i Tejlor su stale u vrstu njoj uz bok, zaputivši se na časove. Tek tako. Bez mene.

Tog popodneva, svi profesori su započeli časove predavanjima, ne dozvoljavajući da nam skandal koji se desio tog dana ometa pažnju, ali šaputanja je bilo nemoguće sprečiti. Profesori su bili toliko zauzeti opominjanjem učenika koji su se došaptavali, da mene niko nije prjmetio kako piljim kroz prozor, pitajući se šta je pošio naopako.

Da li je trebalo da izbacim Tomasa iz sobe tog jutra? Verovatno. Ali Arijana bi ga opet videla kako izlazi iz spavaonice i pretpostavila bi da sam razgovarala sa njim. Možda, kada bih uspela da se vidim sa jednom od njih — biio kojom — nasamo, mogla bih da joj objasnim. Kad bi me saslušale i shvatile da me jeTomas saterao u ćošak, možda bi sve ponovo moglo da se vrati na staro.

Meñutim, onda mi ponovo ostaje jedan mali problem ― šta da radim sa Tomasom. Rekla sam mu da ću mu pomoći. Rekla sam mu da ću biti uz njega ako mu budem potrebna. Ne mogu imati i njega i bilingzovke — to mi je jasno stavljeno do znanja. Šta da radim?

Da bi moja samoća bila potpunija, Tomas se nije pojavljivao celog dana.

Obično bih ga videla u hodnicima izmeñu časova ili kako se odmara u dvorištu čekajući zvono. Meñutim, danas ga nigde nije bilo. Proveravala sam poruke na telefonu svakih pet minuta, ali nije bilo ničega. Čak me je i pogled na prazan ekran rastuživao, gotovo u jednakoj meri

kao i reči ’Lizačicin telefon’, koje nisam bila sklonila jer sam počela da ili prihvatam kao neku internu šalu izmeñu mene i Noel. Sada mi je ta šala samo izgledala okrutno.

Kad sam se vratila u Bredvel posle večere, ostavila sam telefon u prednjem džepu, osluškujući zvono telefona u hodniku. Meñutim, ništa se nije čulo. Čak je i spavaonica bila tiša nego obično, pošto je nekoliko devojaka sa sprata otišio na večeru sa roditeljima. Većina roditelja dolazi u subotu ujutru, kada prisustvuju jutarnjoj službi, a onda odlaze na zajednički ručak, ali neki su došli ranije kako bi svoje mezimce odveli na intimnu večeru u neki od starinskih, svećama osvetljenih restorana u gradu. Neko bi možda pomislio da sam, imajući sve to u vidu, zažalila zbog odluke da roditeljima kažem da ne dolaze, ali ja sam sada bila još uverenija da sam uradila pravu stvar. Mi bismo verovatno sedeli u hamburgerdžinici na autoputu, dok bi moja mama sipala viski u kafu i kinjila me zato što mislim da sam bolja od nje.

Uzdahnuvši, ustala sam iz kreveta i sela na prozorsku dasku. U Arijaninoj sobi je vladao mrkii mrak. Tako je bilo u većini soba spavaonice Bilingz. Sve su to bile žrtve roditeljskog vikenda. Izvukla sam telefon i zagledala se u njega, ispunjena očajanjem. Imala sam potrebu da razgovaram sa nekim.

Duboko sam udahnula i odlučila da počnem od kraja. Pozvaću Tejlor. Imala sam najviše šanse da će ona pokazati bar malo saosećanja. A možda će, ako je negde na večeri sa roditeljima, to dodatno da utiče na nju da bude fina prema meni.

Hvatala sam se za slamku. Okrenula sam broj umemorisan pod brojem četiri.

Noel je ubacila njihove brojeve u memoriju mog telefona. Ona je bila pod brojem jedan. Arijana dva. Kajran tri, a Tejlor četiri.

Aktivirala se govorna pošta. „Ćao! Dobili ste Tejlorin telefon! Molim vas ostavite poruku!“

Prekinula sam vezu pre signala. Ohrabrena, pokušala sam da dobijem Kajran. Ponovo govorna pošta. „Ovde Kajran“, začuo se njen glas. Zvučala je kao da joj je dosadno. „Ako ne znate šta treba da radite posle signala, ja ne mogu da vam pomognem.“

Prekinula sam vezu. U meni se polako budi plamičak besa. Kako mogu tako da me ignorišu? Da se nisu dogovorile da mi se ne javljaju ako ih pozovem? Drhteći, pozvala sam Arijanu. Odmah se uključila i njena govorna pošta. Prekinula sam vezu pre nego što je snimljeni glas završio sa izgovaranjem prve reči i bacila telefon na Konstansin krevet, zgañena — njima, da, ali još više samom sobom.

Ma, nek se nosi sve u pizdu materinu. Ustala sam, dohvatila telefon i spremala se da

pozovem Noel, kad su se vrata iznenada otvorila, presekavši me nadvoje. Konstansa je upala, sva rumena.

„Hej! Nas nekoliko se sprema da gledamo film sa DVD-ja. Hoćeš i ti?“, pitala je.

Ne. Želim da se samosažaijevam. „Neka hvala“, rekla sam. „Treba da telefoniram.“ „Ma hajde, Rid. Lorna ima čitavu kolekciju filmova sa

Ris Viderspun i već su počeli da se svañaju oko toga šta ćemo da gledamo“, brbljala je Konstansa.

,,Ne mogu“, rekla sam joj. Nisam mogla da dočekam da ode. Što je duže ovde, to duže neću moću da pozovem Noel. Da molim za svoj život.

,,Ma daj, idemo!“, nastavila je Konstansa. „Biće nam zabavno! Tvoj glas može da bude presudan!“

„Rekla sam ne!“, prasnula sam. U istom trenutku sam zažalila zbog toga. Konstansa

me je pogledala kao da sam joj udarila šamar. U stvari, kao da i jesam. Od trenutka kada smo došli ovamo ona je bila vesela, dobronamerna i pažljiva prema meni. A ja sam je sve vreme ignorisala.

,,Konstansa...“ ,,Ne. U redu je“, rekla je, uzimajući džemper sa

kreveta. „Samo ti zovi svoje drugarice.“ Okrenula se i, po prvi put otkako je znam, zalupila

vratima. Ostala sam da stojim, sama u svojoj sobi, grčevito

stiskajući nemi telefon, slušajući smeh i razgovor koji su dopirali kroz zid.

U sedam ujutru, u subotu, nacrtala sam se na početku staze koja vodi do spavaonice Ketlar, uparañena kao nikada u životu. Nisam bila sigurna da li bi mi Kajran zamerila što nosim njenu odeću, ali odlučila sam da rizikujem. Da bih uspela da preguram ovaj dan, morala sam da budem neko drugi. A u ovoj odeći sam se osećala kao druga osoba. Naravno, srce mi je i pored toga nervozno lupalo. Treba da upoznam zloglasne Tomasove roditelje, Lorensa i Trinu. Kako da ne budem nervozna?

Bilo je predivno, sveže, vedro jesenje jutro. Svuda oko mene, učenici su dočekivali svoje roditelje grleći ih i rukujući se s njima pre nego što bi ih odveli na jutarnju službu. Pogledom sam tražila Tomasa, ali nigde ga nije bilo. Njegove roditelje sam, meñutim, primetila. Da im je na čelima pisalo Pirsonovi, ne bi bilo mnogo jasnije da su to oni.

Tomasov otac je stajao na drugoj strani staze u besprekorno iskrojenom sivom odelu čiji se rukav podizao svaki put kada bi on pogledao u sat marke movado. Bio je pljunuti Tomas, samo nešto malo viši, deblji, i sa kojom borom oko očiju.

Tomasova majka je sedela na kamenoj klupi iza njega, lica rumenog od svežine jutra, sa kosom ofarbanom u crveno i skupljenom u punñu. Nosila je prugasti kostim i savršene kožne cipele na štiklu, koje su se idealno slagale sa njenom savršenom kožnom tašnom. Izgledala je kao da joj je, jednom rečju, dosadno.

Tomas je očigledno kasnio. Htela sam da ga ubijem što me je stavio u ovako nezgodnu situaciju. Nikada mi nije išlo predstavljanje, naročito odraslima. Neko vreme sam čekala da me primete. Na kraju krajeva, znaju da dolazim. Tomas me je valjda opisao. Zar nije dužnost odrasle osobe da priñe mladoj?

Meñutim, što sam duže čekala, to je manje ljudi ostajalo u prostoru ispred spavaonice i uskoro sam izgledala toliko upadljivo da više nisam mogla da izdržim. Misleči na Kajraninu opuštenu prefinjenost i Noelino samopouzdanje, nabacila sam osmeh na lice i okrenula se Tomasovom ocu. Možda me mrze, ali i dalje mogu da se ugledam na njih.

„Ćao! Vi ste sigurno gospodin Pirson“, rekla sam, prilazeći mu.

Odmerio me je od glave do pete, skupivši obrve. Iza njegovih leña, Tomasova majka je pomalo nesigurno ustala. ,,Da. A vi ste?“

,,Ja sam Rid Brenan.“ Ničim nije pokazao da me prepoznaje. Nije ni trepnuo.

Osetila sam vrelinu ispod oba pazuha. ,,Tomasova...“ Reč mi je zapela u grlu. Shvatila sam da ne mogu da

je izgovorim pred zloglasnim Pirsonovima. „Tomasova šta, dušo?“, rekla je Trina, čvrsto

hvatajući supruga pod ruku. „Tomasova... prijateljica“, rekla sam na kraju. Moram

da pobegnem odavde. Odmah. „Nije vam... mislila sam da vam je rekao da ću doručkovati sa vama.“

Tomasov otac uzdahnu. ,,Ne, nije. Ali, ništa čudno, takav je Tomas. Uopšte nisam iznenañen.“

Nisam mogla da verujem. Tomas im je ispričao sve o meni. Ja sam prva devojka koju će upoznati sa njima. Bili su oduševljeni zbog toga. Još laži. Zurila sam u vrata spavaonice Ketlar, pokušavajući snagom misli da nateram Tomasa da izañe. Ako je unutra i pravi se da je bolestan, ostavljajući me samu sa ovim ljudima koji ne znaju ni da

postojim, onda je najveća kukavica koja je ikada hodala zemljom.

Ali, on to ne bi uradio. Ne bi. Ne, nakon svega što se dogodilo. Nakon svega što mi je rekao i nakon što se izvinio. Nešto nije u redu. Izvadila sam mobilni telefon i pozvala ga. Osmehnula sam se njegovim roditeljima i okrenula im leña. Javila se govorna pošta i ja sam sklopila telefon. Prvi put sam poželela da imam i broj njegovog drugog telefona. Bilo mi je svejedno, samo da ga dobijem.

„Gde je Tomas, dušo?“, pitala me je njegova majka, odmeravajući me. Stavila sam telefon u džep.

,,Ne znam. Mora da se zadržao“, rekla sam. Razbijala sam glavu pokušavajući da smislim kakav izgovor. ,,On... ovaj... treba da završi jedan vrlo važan rad i znam da je sinoć do kasno radio na tome.“

„Tomas? Učio do kasno? To prvi put čujem", rekao je njegov otac.

Lice mi je gorelo. Ne snalazim se u ovome. Jedva mogu da izañem na kraj sa svojim roditeljima. U tom trenutku, zvona kapele su zazvonila, označavajući početak jutarnje službe. Pogledala sam oko sebe. Nije bilo nikoga u čitavom dvorištu.

Zvuk zvona je vibrirao kroz moje kosti dok sam gledala u visoke nadstrešnice spavaonice Ketlar. Nisam se čula saTomasom već dvadeset i četiri sata. Nisam ga videla od njegove posete juče ujutru. Nekako sam znala da Tomas nije u zgradi i da gleda kroz prozor. Znala sam to u dubini duše.

„Dosta mi je. Idem unutra i izvući ću ga napolje ako bude trebalo“, rekao je gospodin Pirson.

Htela sam da mu se usprotivim. Da kažem da ću ja da odem, ali on je već odjurio stazom kao razjareni bik. Gospoña Pirson je teatralno uzdahnula i ja sam je pomirljivo pogledala, ali ona me je potpuno ignorisala.

Što smo duže tu stajale same, moje srce je brže udaralo. Nešto nije bilo u redu. Nešto zaista nije bilo u redu. Napola sam se nadala da će se gospodin Pirson

pojaviti na vratima za šiju držeći Tomasa koji je još uvek u boksericama ili u pidžami ili u čemu god mladići kao što je on danas spavaju. Meñutim, nekoliko sekundi kasnije, kad se gospodin Pirson pojavio, bio je crven od besa i potpuno sam.

Tomasa nije bilo.

Za vreme jutarnje službe, sedela sam u ledenoj tišini sa Konstansom i njenim roditeljima — veoma krupnim muškarcem sa veoma velikom glavom i malom ženom koja je bila potpuno zasenjena njegovom veličinom. Konstansa nije razgovarala sa mnom čitavo jutro i otišla je iz sobe da se nañe sa svojim roditeljima pre nego što sam ja stigla da se istuširam. Meñutim, kad sam sela pored nje, odmerila je moju odeću i pogledala me sa odobravanjem. Shvatila sam to kao dobar znak. Možda šteta koju sam napravila sinoć može da se popravi.

Dok se gospodin Talbot sve vreme naginjao prema svojoj ćerki postavljajući joj pitanja u vezi sa službom — na sav glas — ja sam pola vremena provela okrećući se da vidim da li je Tomas stigao. Njegovi roditelji su stajali skroz pozadi, namršteni i nervozni.

Kad sam se okretala, Tomasova majka bi netremice gledala u mene. Kao da sam ja na neki način odgovorna za to što se Tomas nije pojavio. Svaki put kad bi nam se pogledi sreli, ja bih pobledela i rekla sebi da se više neću okretati. Meñutim, nisam mogla da se suzdržim. Okretala sam se dok dekan nije završio sa svojim obraćanjem.

Tomas se nije pojavio. Kad je služba okončana, počela sam da se guram

kroz gužvu, pokušavajući da uhvatim Džoša, ali bila sam okružena tolikim mnoštvom da sam ih izgubila iz vidnog polja. Malo zatim, bila sam sama na putu za spavaonicu

Bredvel i razmišljala šta sledeće da preduzmem. Već sam okrenula Tomasove brojeve desetak puta. Sta mi je još preostalo? Da se ušunjam u njegovu sobu i ispreturam je u potrazi za tragovima? Kuda je otišao? I zašto mi se nije javio?

Kad sam ušla u Bredvel, videla sam Konstansu i njene roditelje kako čekaju ispred lifta. Poslednja stvar koju sam sada želela bila je da se nañem u klaustrofobičnom prostoru sa jednim džinom i njegovom ćerkom koja je verovatno ljuta ne mene. To bi zaista moglo da me gurne preko ivice. Okrenula sam se i ustrčala uz stepenice, preskačući po dva stepenika odjednom. Možda mi je Tomas ostavio poruku na vratima. A možda se krije kod mene u sobi.

Devojka mora da se nada. Stigla sam do vrata, sva znojava i zadihana, u istom

trenutku kada i Konstansa. Bila je sama. Hvala Bogu. „Gde su ti roditelji?“, pitala sam, klateći se. „Čekaju u zajedničkoj sobi“, rekla je. „Šta se dešava?

Da li si dobro? Videli smo Tomasove roditelje na službi. Da mu se nije nešto dogodilo?“

Prokleta bila ako znam. Izgleda da je mojavezasa najnovijim skandaiom bila dovoljan razlog da zaboravi svañu od sinoć.

„Sigurna sam da je sve u redu“, slagala sam. Otvorila sam vrata naše sobe i obe smo stale kao

ukopane. Čitava moja polovina sobe bila je ogoljena. Nije bilo knjiga, postera, čaršava, jastuka, fudbalske lopte. Ničega.

„Šta je...?“, pitalaje Konstansa. ,,Oh, moj Bože“, otelo mi se ispod glasa. Počelo je da

mi se vrti u glavi. ,,Oh, moj Bože.“ „Dobro, smiri se“, rekla je Konstansa, iako ni sama

nije zvučala smireno. Zurile smo u goli dušek, radni sto koji je bio potpuno očišćen, plakar u kojem je sa jedne strane zjapila praznina. Kao da me nikada tu nije ni bilo. „Mora da postoji razumno objašnjenje za ovo.“

„Kao na primer?“, pitala sam. Osećala sam se kao da doživljavam srčani udar. Prvo

Tomas, a onda ovo. Koliko ovakvih stvari devojka može da podnese u toku jednog jutra?

Konstansa me je pogledala i ugrizla se za usnu. „Popravila si ocene, je l’ tako?“

Na trenutak se sve smračilo. „Misliš da su me izbacili?“

,,Ne! Ne znam!“, očajno je zavapila Konstansa. „Samo... gde su ti stvari?“

„Moram da idem“, rekla sam krenuvši napolje na klecavim nogama. Imala sam osećaj da se nalazim u snu. „Moram da nañem... nekog.“

Nejlorovu, možda. Dekana? Kome čovek da se obrati kad mu sve stvari nestanu iz sobe? Da li su me zaista izbacili?

A onda mi je svanulo. Bilingzovke. Natašine optužbe. Insinuirala je da je Noel na neki način odgovorna za ono što se desilo Lijen. Da li su one nekako sredile da me izbace? Da li bi zaista išle toliko daleko samo zbog toga što sam oprostila Tomasu? Da li bi bile u stanju da odu toliko daleko? Ogroman čvor mi se stegnuo u stomaku. Pozliće mi. Moj život u Istonu je završen. Moje nade, snovi, budućnost. Sve je propalo.

„Hoćeš da idem sa tobom?“, pitala me je Konstansa. ,,Ne. Ostani sa roditeljima“, izustila sam, nekako

uspevši da pronañem suvisle misli u glavi. „Vratiću se.“ Nadam se. Teturaj ući se, otišla sam niz hodnik i nekako sišla

niz stepenice jedva se držeći na nogama. U tri navrata malo je nedostajalo da padnem. Kad sam izašle napolje, sunce me je zaslepilo i osjala sam da stojim, dezorijentisana. Kuda sam krenula? Moram sa nekim da razgovaram. Ko bi mogao ovo da sredi?

Baš u tom trenutku, zazvonio mi je telefon, preplašivši me na smrt. Drhtavim rukama, izvadila sam mali ureñaj iz džepa i pogledala u ekran. Neidentifikovan

broj. Pritisnula sam taster za prijem poziva nemajući pojma ko je, pa čak ni ko bih želela da jeste.

,,Halo?“ „Lizačice, šta radiš tu sama?“ Srce mi je svom silinom udarilo u grudni koš.

Okrenula sam se i pogledala u spavaonicu Bilingz. Teške zavese su bile navučene preko svih prozora, osim jednog. Tamo, u samom središtu zgrade, stajala je Noel i gledala u mene. Polako se osmehnula i ja sam osetila kako me preplavljuje ledeni strah.

„Ako hoćeš da saznaš gde su ti stvari, onda ćeš morati da doñeš ovamo. Odmah.“

„Moje stvari su kod tebe?“, pitala sam. Ali, veza se već prekinula. Ponovo sam pogledala u

prozor i videla da se Noel još osmehuje. Podigla je ruku i savila prst pozivajući me da uñem. A onda, sasvim polako, zavesa se spustila.

U trenutku kad sam stupila nogom u Bilingz, instinkt mi je govorio da treba da bežim. U predvorju je stajalo četrnaest devojaka, u polukrugu, sa Noel u sredini. Pošto su sve zavese bile navučene, prostorija je bila u polumraku. Na kaminu i svakoj drugoj odgovarajućoj površini gorele su sveće. Svaka od devojaka je obema rukama držala po jednu crnu sveću. Zastala sam na vratima, ne znajući šta da radim. Da nije ovo neki žrtveni ritual? Ubićemo novu devojku da speremo ljagu koju je bacila na nas?

Noel je istupila. Pružila mi je jednu nezapaljenu sveću, čeličnim stiskom me uhvatila za ruku i povela do središta prostorije. Devojke su nas okružile formirajući tesan krug oko nas dok im je treperava svetlost sveća krivila crte lica.

Beži. Beži odmah. Beži i ne okreći se. Noel me je uhvatila za ruku u kojoj sam držala sveću

i naterala me da je podignem. Nagnula je svoju sveću prema mojoj I zapalila je. Prsti su mi drhtali. Usta su mi bila suva i lepljiva. Noel je napravila korak unazad i pogledala me. Oči su joj bile prazne kao izlizan kamen. Sta će da mi uradi? Zašto sam ovde?

,,Rid Brenan, žene spavaonice Bilingz primaju te u svoj krug“, rekla je Noel.

Puls mi je bio toliko ubrzan da mi se vrtelo u glavi i mislila sam da ću da se onesvestim. Sva lica i sve boje u

sobi izmešale su se i ja sam morala da primoravam sebe da dišem.

Primaju me u svoj krug? Šta to znači? Da li to znači...?

Pronašla sam Kajran u polumraku i iskrenost u njenim očima dala mi je snagu. Pored nje je stajala Tejlor koja se upinjala da suspregne osmeh. Tada sam bila sigurna.

Ušla sam. U Bilingz. Nekako, na neki način, odabrana sam da živim ovde. Da, one su mi uzele stvari. Ali su ih uzele i donele ovde. Nisam bila izbačena. Bila sam, zapravo, prihvaćena, i to u mnogo većoj meri nego ikada ranije.

Sada sam ja bilingzovka. To se dešava. To se zaista dešava. Ophrvana srećom i

olakšanjem, pogledom sam tražila Arijanino lice. Ona je bila moja prva prijateljica. Ona me je pozvala aa se družim sa njima i tako je sve i počelo. Htela sam da joj se zahvalim pogledom. Da joj pokažem koliko mi sve ovo znači. Sve ovo dugujem njoj.

Meñutim, kad sam je našla, ona je opet zurila pravo kroz mene, kao i one prve večeri kad sam je ugledala sa prozora spavaonice Bredvel. Nisam mogla da se usredsredim na njeno lice zbog svetlosti sveće koja ja igrala po njemu. Crte njenog lica su sve vreme menjale svoj oblik. U njenom izrazu ništa nisam mogla da prepoznam i srce mi je udaralo od neizvesnosti.

Pa to je samo Arijana. Šta je s tobom? Noel je stala pored mene i okrenula se prema

ostalima. Zurila sam u Arijanu kao omañijana, nesposobna da skrenem pogled. Očajnički sam želela da vidim u njoj delić one devojke koju sam poznavala, ali nešto nije bilo u redu. Nešto je bilo pogrešno.

,,Devojke?“, rekla je Noel. „Dobro došla, Rid! U naš krug!“, izdeklamovale su u

horu. Plamen Arijanine sveće se napokon smirio i njeno lice

je postalo jasno. Zastao mi je dah. Dok je ona gledala kroz mene, ja

sam gledala u nju. I videla sam samo crnilo. Noel se nagnula prema mom uvu. Njen šapat je bio

tih kao dah. „Sada si jedna od nas.“ U tom trenutku, sve sveće su se ugasile i progutala

nas je tama. Scan i obrada: BABACBABACBABACBABAC