ПРОСВЕТА · БЕОГРАД

УЗ ОВАЈ ИЗБОР

У етнопсихолошким радовима Јована Цвијића осећасе склоност ка величању природне обдарености и дру-гих врлина људи с нашег тла. Та склоност има исхо-диште у националној романтици хердеровског типа.Отуда и један упадљиво присутан ток у Цвијићевиметнопсихолошким текстовима на основу којега бисмомогли говорити ο ауторовом етноморфизму.

Међутим, постоји и други, мање приметан ток уЦвијићевом дискурсу, који је у знаку критичког раз-матрања психичких одлика и менталног склопа анали-зираних етничких група. У томе току оцртавају сежаришта колективних, историјом условљених траумаса изопачујућим одразима на понашање и психу нара-штаја. Обзирно али и одлучно, скидају се романтичнивелови са »човека нашега тла«. Овај.други ток, премамоме уверењу, потврђује несумњиву актуелност, живуприсутност Цвијићеву и у нашем времену.

Стога сам настојао да у овом избору представимЦвијића текстовима у којима критичка свест и истра-живачко оштроумље сузбијају романтичарско узди-зање »народног бића«. У ту сврху претпоставио самфрагменше целинама. Извлачио сам фрагменте из це-лина (понекад само неколико реченица из ширег кон-текста), не бих ли што верније исказао Цвијића који неидеализује, не уздиже, не подлеже патриотско-роман-тичарским подстицајима. Свакако, овакво представља-ње Цвијићевог дела, у коме се доследно трага само заједним шоком етнопсихологовог дискурса, за једномсшраном његовог виђења, није, и то одмах ваља нагла-

сити, целовито представљање. Приређивач такву на-меру није ни имао. Приређивач је управо хтео даистакне ту једну сшрану Цвијићевог виђења уверен даје у њој највише онога што је одолело зубу времена,што је остало Mcubo y етнопсихологовом делу. Сматрамда су највиши домети Цвијићевог етнопсихолошкогдискурса у опису и анализама неких феномена динар-ског и централног типа, а посебно у анализама buo-леншног шииа динарца, рајинске исихолошје и социјалнемимикрије. Претежно је тим фрагментима Цвијић уовом избору и заступљен. У избор су ушли и фрагмен-ти који разматрају утицаје поднебља, историјских зби-вања, вере и миграција на психу људи, као и фрагмен-ти ο »нашој даровитости« и предусловима за научнирад код нас.

Управо критички слој Цвијићевих етнопсихолошкихразматрања најмање је анализиран. По моме мишљењу,тај критички слој указује се двоструко делотворним:реалитетом опажања која још увек потврђују својувиталност, као и утицајем на касније аналитичаре бал-канских нарави.

Један од тих каснијих аналитичара је и Иво Андрић.Тако смо довели у везу нашег првог етнопсихолога и

нашег најзначајнијег прозног писца коме су се истори-ја, судбина народа и менталитет људи наметнули каотрајна одредница свеколиког његовог дела.

У томе делу је и један самосвојан есејистичко-меди-тативан слој у коме је много непосредних мисли, идеја,опаски ο »нашем човеку« и »нашим наравима«. Учиниломи се прикладним да та два виђења, Цвијићево иАндрићево, спојим међу корицама књиге и понудимчитаоцу, тим пре што књиг& овакве садржине готово инемамо.

Наравно, од овог избора никако се не може очеки-вати нека заокружена, целовита студија с научнимпретензијама. Цвијић јесте био научник, и то значајан,али у прошлим временима и у посебним условима, такода његове пионирске етнопсихолошке радове морамоставити у временски контекст који употребљивост

његових аналитичких налаза чини ограниченим, аАндрић није имао изразитију претензију да дискур-зивном методом на целовит начин опише балканскепсихичке типове. Писац и мислилац коме су балканскесудбине стална грађа приповедака и романа, само је намахове покушавао да ову или ону црту менталитетаозначи као специфично балканску. Такви искази, укојима >е писац непосредније истицао »балканску«,»нашку« специфичност понашања, нашли су место уовом избору.

Најзад, питање: чему овај и овакав избор данас?Код нас се много говори ο »нашем менталитету« и

његовим посебностима. Међутим, нема студиознијих,научно заснованих или бар ауторитативним ставовимаподржаних расправа. Велике заблуде »психологијенарода« као да зналце — не без разлога — чинеуздржаним. Свеједно, буја фолклор свакојаких прет-поставки ο менталитету, и свакојаких виђења »нашегчовека«. Глорификација »ослобођених маса« и дивље-ње »нашем човеку«, неизбежни у првим послератнимгодинама (присутни у званичној политици али и узваничној психологији, антропологији и уметности),стишавани су временом а и замењивани скепсом која јерасла с недаћама друштвено-политичко-економскогкарактера. Овај избор је прилог мериторнијем разми-шљању ο »нашим наравима« уз помоћ Цвијића иАндрића.

У избору из Цвијићевог дела, текстови унесени упоглавља Психичке особине Јужних Cлobeнa и Поднеб-ље, исшорија, чодек узети су из књиге Балканско ио-луосшрдо (Завод за издавање уџбеника, Београд 1966),са изузетком текста Виоленшни шии динарца који јеузет из Fobopa u чланака (књ. I—IV, Београд 1921). ИзFobopa u чланака узети су и текстови унесени у поглав-ље Наша gapobuuAotiu u научни рад.

У избору из Андрићевог дела, фрагменти у поглав-љу Закони за рају (Канун-и-раја) узети су из доктор-ске дисертације PasbuiuaK gyxobnoi ytcuboma uog уши-цајем шурске bлagabuнe (Cbecne Задужбине Иво Анд-

ЈОВАН ЦВИЈИЋрић, год. I, св. 1, 1982); текстови из поглавља Кулшур-ни хероји, шрагичари и борци узети су из Есеја, огледа ичланака II (Сабрана дела Иве Андрића, књ. XIII,Београд 1981); текстови унесени у поглавља Проклеш-ciubo homo balcanicusa, односно Ви кажеше да смоupuiubopHu u иодмукли, узети су из SuaKoba uopeg иуша,односно Cbesana (Сабрана дела, књ. XVI и XVII,Београд 1981).

Свакако да би избор из Андрићевог дела био бога-тији и потпунији да су унесени и одговарајући фраг-менти из његових приповедака и романа. Међутим,такав поступак подразумевао би својеврстан ризик.Истрзање идеја, мисли, ставова из контекста припо-ведачког дела по правилу је контрапродуктивно ибременито могућностима огрешења ο уметничку творе-вину, као и ο самог аутора. Ставови приповедача ууметничком делу, или, пак, појединих јунака, не смејусе приписати аутору. Α хтео сам да у овом избору дођедо изражаја Андрићево виђење, не виђење његовихкњижевних јунака. Стога сам се, природно, ограничиона Андрићев научноистраживачки рад, на његову есе-јистику, као и на његов »духовни дневник« 3uaKobeиоред иуша и CbecKe, који, на многим страницама, под-сећа на Теофраста, Риварола, Вовнарга и сличне пре-тече етнопсихологије.

Овом се избору може пребацити једностраност: исти-цање и заступање кришичког шока мишљења у односуна наше нарави и балканске психичке типове. Таквомприговору има места. Α одговор је — величање ислављење »нашег човека« у тој је мери надјачавало свегласове критичности и продуктивне скепсе да, у томпогледу, још нисмо изишли из фазе постромантичар-ских уздизања рода. Један мали избор коме глорифи-кација није циљ, представља извесну реткост у чијуотрежњујућу корисност не сумњам.

Пешар Џаџић

Али као иаук, шако људи илешу око себе мрежуод исшоријских иредрасуда, од националних сујеша, одmbuiuouepeHux начина жидоша, и она их може gyxobuouзoлobaтu og осшалога cbeiua u учиниши да иосшануархаични. HunaKab други узрок не може шоликоKOMUpoMuiuobaulu pasbuiuaK Јужних Cлobeнa као гореиоменуши начин мишљења.

Јован Цвијић, Психичке особине Јужних Cnobeua

ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕЈУЖНИХ СЛОВЕНА

ПЛАН И МЕТОДЕПсихичке особине су иредмеш аншроиогеографије.— Мешода неиосредног иосмашрања и ешноиси-хичких ирофила. — Посредна мешода. — Фол-клор. — Исшоријска мешода. — Дијалекшоло-шка и аншроиолошка исиишидаља. — Значај

исихофизиолошких сшудија.

Географска средина утиче не само на општи токисторије, на распоред разних цивилизација, на мигра-ције, на етничку поделу, положај и тип насеља, већисто тако непосредно или посредно она утиче и напсихичке особине становништва. Ми сматрамо као зна-тан задатак антропогеографи^е утврђивање психичкихособина становништва у разним природним областимаи истицање учешћа које су имали географски узроци уформирању ових психичких особина. Али антропогео-графија не треба да занемари и друге узроке: историј-ске, етничке и социјалне, који доприносе да се форми-ра народни менталитет и који се преплећу са географ-ским утицајима.

За истраживања ове врсте потребно је дубоко позна-вање народа и његових етничких група. Због тога ћудати само класификацију Јужних Словена. Од свихетничких група на Балканском полуострву ο којимасмо се досада бавили, Јужне Словене најбоље познајем.Од 1887. до 1915. године сваког лета сам обилазиоњихове земље; проучавао сам их; упознао сам сељаке иинтелигенцију; живео сам међу њима; пратио њиховдруштвени живот.

Ипак је овај проблем изузетно тежак, понеки бирекли несавладљив. Зар туђа душа није често за наспотпуна загонетка? Зар није човек за човека једна одтајни у коју се може најтеже продрети? Идеје и побудељудских група често ее отимају прецизној студији ипроучавању. Оне су као течност која клизи измеђунаших прстију и не да се ухватити. Осим тога, у овој

16

области више но у ма којој другој, многи су проматра-чи изложени томе да преиначавају факта, да би из њихизвукли неке закључке; они често минуциозна и пре-цизна проматрања замењују размишљањем и спекула-цијама. Човек уопште тежи томе да прецени својесуграђане, нарочито оне из свога родног краја. Имаврло вештих проматрача, који опазе само неке пси-хичке особине, док неке друге не виде. Други врлотачно запажају, готово као фотографска плоча, пси-хологију народне масе, али не процене њихову компа-ративну или релативну вредност. Овде све зависи одпроматрачевих особина, нарочито од солидности њего-ва духа. Судови које су дали људи разних генерација οнекој народној групи могу да буду врло разнолики, јерсу у појединим временима једне или друге особинедошле до интензивног изражаја. Код свакога превла-ђују, више или мање, дух страсти и предрасуде њиховадоба, тако да је готово немогућно бити потпуно непри-страстан.

Доста датих судова ο интелектуалним и моралнимособинама разних народа махом су били лажни. Збогтога научни духови показују на овоме послу скепти-цизам који је уопште оправдан. Међутим, иако је посаотежак, није могућно да се човек не интересује студи-јама које могу тако јасно да осветле нарави и понаша-ње народа и њихових разних етничких група. Могу се,уосталом, умањити погрешке и може се приближитиистини, може се можда доћи до ње, ограничавајући сеу 'испитивањима на најпознатију етничку целину ипримењујући у испитивању утврђене методе.

Проматрањем и искуством дошао сам до највећегброја резултата изложених у овоме делу. Дирекшноиромашрање, проматрање на лицу места, даје вишетачнијих резултата у балканским земљама него у за-падној Европи, јер јужнословенско становништво нијеобрађено, модификовано и постало готово једноликопод утицајем цивилизација. Његове су психичке осо-бине простије и јасније. Оне се могу поузданије ухва-тити, а нарочито врло експресивне психичке особине

17

етничких група патријархалног режима. Има прома-трача који су, несумњиво, запазили неке од каракте-ристика овог становништва. Задатак, дакле, олакшавамање сложена природа предмета.

Врло је пространа област коју насељавају ЈужниСловени. Она се простире од Целовца и Љубљане доСолуна и од Јадранског до Црног мора. Има шеснаестмилиона становника и подељена је на више држава ипокрајина; У њој се наилази на разнолике етничке ипсихичке групе које изазивају радозналост испитива-чеву. Лакше је тачно одредити психичке особине једнеетничке групе кад се познају све групе, неголи кад сеограничимо на студију само једне, сасвим мале групе.Штавише, боље се запази цео значај једног проматрањаο психичким особинама неког народа, ако се посматрагеографски распоред ових особина у целој области тоганарода. Кад се познаје целина једнога народа, јаснијесе запази веза између особина разних група које чинетај народ и успе се проценити релативна вредностњегових психичких особина и одредцти узроци који суих изазвали.

Поред ових општих метода посматрања, често сампримењивао у проучавању психичких особина две спе-цијалне методе. Прва је метода исихичких или ешноиси-хичких ирофила који су унеколико слични геолошким игеоморфолошким профилима.

У свакој области има један одређен правац, дуж когасе најјасније виде промене психичких особина разнихетничких група. У пиндско-динарској и у моравско--вардарској области најбољи су они »психички про-фили« који се повуку са запада на исток, од Јадранскогмора према Моравско-вардарској долини и даље; наДоњодунавској плочи и у сливу Марице најбољи суони психички профили који се повуку у правцусевер—југ.

Идући једним од ових праваца, испитивач ће уто-лико боље запазити разлике између становништва,уколико се буде више удаљавао од полазне тачке. Кададође до крајње тачке профила, успеће много боље да

18

схвати и класификује психичке особине становништвадуж целог пређеног простора, него кад би се ограни-чио на једну или две области. Углавном: уколико судве етничке групе које су на истом профилу вишеудаљене једна од друге, утолико су јасније разликењихових психичких особина. На »психичком профи-лу« од Јадранског мора до Балкана јасно се запажајуразлике између становника Боке Которске и Шопова уоколини Пирота и Софије. Али, између ових крајњихтачака постоји низ мање осетних разлика, на примеризмеђу становника Боке Которске и црногорских пле-мена, између ових и становника Брда, Рашке, Шума-дије, све до Шопова, на истоку. За избор једног пси-хичког профила потребна су претходна знања ο ста-новништву разних области. Ако се пређу пиндско--динарске и моравско-вардарске области у уздужномправцу, то јест од севера на југ, и балканска илибугарска област у правцу запад—исток, неће довољнопасти у очи разлика међу етничким групама и њиховимпсихичким особинама. Ни сами попречни профили ни-су сви подједнако инструктивни.

Друга је метода у томе да се забележе разлике изме-ђу становништва земље машице и становништва земљеKonoHU3obaH>a које је истога порекла. Ово се нарочитоможе посматрати код динарског становништва, које јеса површи од 1.000 или l.SOOm висине сишло и насе-лило се по равницама и језерским површима Шумадијеса висином од 100 до 500 метара.

Упоређујући психичке типове и друштвено уређењестановника у земљи матици и оних који су се иселили,запажамо утицај географске и социјалне средине наеволуцију психичких особина. Ова пресељавања и пре-мештања су као нека врста антропогеографских експе-римената, који нас тачно могу обавестити ο преинача-вању психичких особина.

Метода индирекшног иромашрања није потпуно одво-јена од методе директног проматрања. Оне се махом немогу једна од друге одвојити. Психичке особине, запа-жене директним проматрањем, често су на тај начин

19

само делимично утврђене; у ствари су изведене издругих знакова, запажених у додиру са појединцима иса етничким групама. Осим тога се методом индирект-ног проматрања могу извести психичке особине чак ибез додира са народним масама, помоћу етнолошких иантропогеографских података с једне, и историјскихподатака с друге стране.

Да бих утврдио психичке особине Јужних Словена,често сам се користио многим етнолошким подацима,нарочито онима који се могу извести из ношње идијалеката, па и из народних схватања ο смислу и οвредности људскога живота. Нарочито су промена ди-јалекта и ношње први спољњи знак који показујепромену у психичким особинама становништва. Другису спољњи знаци ове промене: различни облици кућа изграда, разлике у свакидашњем начину живота итд.Иако су често последица спољњих узрока, нарочитогеографске средине, све су те особине више или мање увези са психичким особинама становништва. Али, одсвих етнолошких чињеница највише психичкога от-крива фолклор.

Осим директним проматрањима, најпре се, дакле,проучавањем фолклора може осетити карактер, начинмишљења и свест јужнословенских етничких група.Српске народне песме и приповетке скупио је у почет-ку XIX века Вук Караџић. То су најбоље и најпотпу-није збирке фолклора од свих јужнословенских. Забе-лежене пре него што су нове културне струје моглепродрети у народну масу и непромењене модернимутицајима, оне дају драгоцене податке ο основним осо-бинама српскога народа. Проучавали смо и друге збир-ке, које нису тако добро забележене и које су издоцнијег доба, али које исто тако откривају особинепојединих јужнословенских племена и промене на њи-ма извршене. Неке јужнословенске групе имају многомање песама него друге, а и међу овим групама иматаквих који имају бољих песама. Осим тога су у разнимвременима исте етничке групе певале више или мање.Постоје разлике у мелодијама, које одају нарочиту

31 -2»

20 21

осећајност једног становништва. Напослетку, већинајужнословенских приповедача је тако рећи фотогра-фисала народни живот. Најдаровитији међу њима суодлично запазили особине неких етничких група.

И помоћу историје се могу утврдити карактер иинтелектуалне особине једног народа, нарочито кад сепод историјом разуме не само причање догађаја него ипроучавање свих творевина, било научних било умет-ничких, као и проучавање верских и политичких уста-нова. Али Јужни Словени нису прошли кроз онакависторијски развитак и нису културно онако израђеннарод као, на пример, Французи, Енглези и Талијани.Историјска метода не може код њих да да тако сигурнерезултате. Унеколико се изузима српска историја, јерје често била везана за велике идеје и за велике исто-ријске догађаје који су покретали човечанство. Осимтога су Срби имали, под династијом Немањића једнупериоду јаке државне организације и периоду култур-ног, нарочито уметничког, стварања. Они су подиглицркве и манастире који спадају међу најлепше пред-ставнике средњовековне словенске архитектуре. Изтога је доба значајни Дyшaнob законик. Успели су давеликим напорима крајем XII века оснују своју неза-висну цркву. У новије су време створили две неза-висне државе. У средњем веку су имали знатну књи-жевност. Још је знатнија дубровачка књижевностXVI—XVII века. Најзад је врло поучна нова историјасвих Јужних Словена у XIX веку, у доба њиховапрепорођаја и делања. У овоме смислу не треба, дакле,пренебрегавати јужнословенску историју, само штоона не пружа довољно средстава за одређивање ипроцењивање колективних особина, а још мање заодређивање особина јужнословенских етничких група.Има географских положаја и међународних приликакоје могу спречити, чак и у току векова, развићестваралачких особина једнога народа, а још више јед-ног малог народа који је био увек подељен измеђувише држава. Такав је случај био са Јужним Слове-нима, који су на географском положају најопаснијем

што може бити, где су имали да се одупиру турскомнадирању с једне и немачком и маџарском с другестране. Највећи је број Јужних Словена био вековимапод турским јармом; Хрвати и Словенци су још дужебили под владом и утицајем Немачке и Маџарске;врло дуго и панонски Срби. Под туђом се управом неможе успешно учествовати у културном стварању. Макако да су значајни њихов отпор овој владавини идела која су могли створити, у њима се не изражавацео њихов геније.

У колико нам резултати лингвистичких и антропо-лошких студија могу помоћи да боље схватимо разли-ке између појединих јужнословенских група? Лингви-стичке особине су, неоспорно, врло поучне, нарочитодијалекти. Ми ћемо их често употребљавати да бољеистакнемо разлике између појединих етничких група.Али су оне само један међу толиким другим врломногобројним знацима, који су карактеристика пси-хичког типа неког становништва. Класификација Јуж-них Словена, коју покушавамо дати, није лингвисти-чка класификација. Она треба да се оснива на свимапсихичким особинама. У више случајева етничке групеса разним дијалектима чине целину у психичком по-гледу. Такав је случај са становништвом Шумадије,узете у њеном најширем обиму. Тако и обрнуто: ста-новништво истог дијалекта показује каткад великепсихичке разлике, помоћу којих се у њему издвајајујасно изражене психичке групе.

Антрополошка испитивања, у ствари, немају никак-ве везе са студијама којима је циљ да се утврде пси-хичке особине, изузевши што нека факта, која наро-чито падају у очи, могу да побуде пажњу испитива-чеву. Ова се испитивања могу употребити само утоли-ко уколико се односе на узроке психичких особина.Чак и тако ограничене податке ових испитивања требаупотребљавати с највећом пажњом.

Добро је познат факат да се расе, узете у антропо-лошком смислу, не подударају са етничким групама. Усвакој етничкој групи има индивидуа различитих

22

антрополошких особина (долихоцефалан или брахице-фалан облик лубање, индекс главе, раст, комплексијаитд.).1 С разлогом су одбачене теорије према којима биједан цео народ припадао једној антрополошкој раси ипо којима би психичке особине потицале из антропо-лошких, тако да би чак било виших (долихоцефалних)и нижих (брахицефалних) народа (теорије Гобиноа,Ваше де Лапужа и Чемберлена).

Али не примајући ове закључке, α priori и сувишешематизовани, ипак не можемо усвојити да су антро-полошке особине без икаква утицаја на психичке. Не-сумњиво је да су народи Европе мешовитог порекла уетничком и антрополошком погледу. Овај мешовитисастав неоспорно је утицао, често знатно, на њиховепсихичке особине. И кад се одбију утицаји географскесредине, историјског развитка и утицаји цивилизација,остају ипак међу народима неке психичке разлике закоје морамо претпоставити да зависе од њихова етнич-ког састава. Уколико је неки етнички амалгам млађи,уколико је мање обрађиван цивилизацијама, утоликосе боље могу разликовати психичке црте његових ет-ничких саставница. Разлика етничког састава већ знат-но утиче на психичке особине Француза, Енглеза, Ита-лијана и Немаца, који су вековима обрађивани циви-лизацијом. Утолико се пре могу осетити утицаји етнич-ког састава код Јужних Словена, који су цивилизаци-јом мање преиначени и још и данас изложени разниметничким стапањима. Историја нам може само донекледати обавештења ο разним етничким променама кодСрба, Хрвата и Бугара, а праисторијске се променемогу констатовати само антрополошким испитивањи-ма. Али ако се хоће да послуже овим студијама, антро-полошка мерења треба да су извршена рационално и удовољном броју. Велики број антрополошких мерењакоја су извршена код Јужних Словена не обзиру се намногобројне миграције које су се десиле у последњим

1 Види: Ј. Deniker, Les races et les peuples de la terre, Parris 1900. William Z.Ripley, The Races ofEurope, London 1900 и Jean Finot, Le prejuge des races, Paris 1908,3. издање.

23

вековима. Кад се изврше антрополошка мерења нанеком броју људи у ком било крају, без обзира нањихово порекло (то јест одакле су дошли), показују сеза Јужне Словене антрополошке разлике, које могубити само погрешне. Осим тога, и кад би била рацио-нално изведена, досад сакупљена антрополошка фактасу недовољна за праву антрополошку карактеристикујужнословенских група; вреде само неки општи резул-тати, који се виде и голим проматрањем.

Напослетку, народи и етничке групе разликују сеготово неприметним нијансама у функционисању фи-зиолошког живота. Изгледа да ове нијансе одређујунеки број унутрашњих промена, које чине основу раз-ним осећањима и разним психичким тежњама. Оваосећања, готово несвесна, често су узрок разноликогначина мишљења и делања. Досад се није успело да сеове нијансе похватају са довољно тачности. Можда ћесе у томе успети, развијајући физиолошке и хемијскеметоде у испитивању људског организма. Изгледа,ипак, да би резултати ових испитивања били у стањудати обавештења ο неким дубљим разликама измеђународа; бар би могли бити од исте толике вредности одколике су и подаци антрополошких мерења.

Пре него што пређемо на психичку класификацијуЈужних Словена, треба да укажемо на њихово етничкојединство и на њихове заједничке пс-ихичке особине.

ЕТНИЧКО ЈЕДИНСТВОи психички типови

[...] Tuuobu., bapujeuieuiu u исихичке груие.

[ . . . ] Начин живота код Јужних Словена разликујесе од начина живота северних земаља, насељених по-главито Немцима, као и од начина живота егејскихобласти у којима станују Грци. Осим тога, треба истаћида Јужни Словени на Балканском полуострву насеља-вају разнолике природне целине, које, поред пуно дру-гих утицаја (евроазијске особине, особине спајања ипрожимања, особине осамљености и одвајања), такођеутичу на становништво. И други су утицаји исто такодопринели да се формира темпераменат ових народа:претапање балканских старинаца, историјски догађаји,утицаји разних цивилизација. У многим се областимајош и данас осећају психички остаци ранијих времена:рајинске особине, менталитет хајдука, навике племен-ског живота, итд. Дакле, има психичких разноликости,и оне су учиниле да се створи одређен регионалниживот са врло јасним и врло различним изражајима. Ипоред ове разноликости могу се издвојити заједничкеосновне психичке црте код појединих ужих заједницаи разликовати iuuuobu, bapujeuieiuu и груие.

Тако можемо све Јужне Словене груписати у четиритипа: динарски, који обухвата динарске области и другекрајеве у које су се доселили представници динарскогтипа и утисли свој жиг старом становништву; ценшрал-ни, који обухвата поглавито становништво Јужне Мо-раве и Вардара и шопским се појасом продужава доДунава; исшочнобалкански, коме припада становни-штво обе источне стране Балкана; најзад ианонски шии,који обухвата јужнословенско становништво настање-

26

но највећим делом изван Полуострва, у Панонскојнизији. Ови су типови довољно различни да се могу ина први поглед распознати. Уосталом, они нису раз-двојени јасним границама: прелазе један у други пре-лазним зонама, чије се становништво често може до-делити једном као и другом типу.

Ми ћемо редом проучити ова четири типа. У погледуваријетета и група задржаћемо се нарочито на дватипа, на динарском и на централном, имајући за циљ дадамо идеју ο методи коју смо употребљавали.

Следећа таблица укратко излаже психичку класи-фикацију коју ми предлажемо за Јужне Словене:

/ Динарски шии

Шумадијски варијететЕрски „Босански „Мухамедански „Јадрански „

Ценшрални шии

Косовско-метохијски варијетет3 ападномакедонскиМоравско-вардарскиШопскиЈужномакедонски

33

33

33

Исшочнобалкански шии

Варијетет Доњодунавске плоче„ Средње горе

Румелијско-трачки варијететПомачки ,,

27

Панонски шии

Славонски варијететСремско-банатски варијететСловеначки или алпски варијетет

Психички muuobu u bapujeiueiuu Јужних Cnobena

ДИНАРСКИ ТИПопште особине

Географски расиоред. — Гладне исихичке црше.— [...] Особишо uouiuiobaH)e иредака и обичајcnaba. — [· · ·] Војничке bpлuнe. — Енергичнии имиулзиЈти. — Динарска шуга, исшоријскашуга. — Мисшична логика. — [.. ·] Варијешеши

динарског шииа.

[...] Динарски тип заузима не само целу динарскуобласт већ и суседне земље, по којима се распростромиграцијама. Овај тип превлађује у моравској Србији;дао јој је значај који има и још одсудно утиче на њенразвитак. Динарски су досељеници ушли у старо ко-совско-метохијско становништво, не изменивши њего-ве психичке особине; али су они на њега јако утицали.Како ово становништво има особина и централног идинарског типа, тешко му је одредити место. Најзад сеСловенци Карста, које сам уврстио у динарски тип, уизвесном погледу разликују од осталог динарског ста-новништва, нарочито због вековних веза које су ималиса цивилизацијом средње Европе. Они су добили спе-цијалне особине по којима се приближавају панонскомтипу. [...]

[...] Динарски су људи живог духа и танане интели-генције. Обдарени живом и разноврсном осећајношћу,они се често поводе за својом маштом, која је врложива и богата, као и за првим импулсом одушевљењаи срџбе. [...]

[...] Динарски човек не верује да има тешкоћа којене би могао савладати. Његова је вера непомућена,поуздање безгранично. [...]

29

Интимна веза с природом изражава се у многимтоплим обичајима велике старине и дубине, у навика-ма, веровањима и врачањима, која се везују за сменугодишњих времена, за небеске и климске појаве, запланине и врхове. Такви су топли обичаји ο Божићу, οУскрсу, ο Ђурђевдану, ο Ивањдану и Петровдану;такве су природне и наивне светковине које се везујуза планине и врхове, на које једанпут годишње изиђесело или цела област; такви су обичаји додола ипрпоруша. Сва природа је жива или дејствује каожива, и мртве ствари и замишљене. Има духова уводи, у земљи, у дрвећу. По пространим и недирнутимшумама и планинама су разне виле које воде интере-сантан живот и често одређују људску судбину. Уоблацима су ветрогоње и здухачи. Из језера излазекрилати коњи, водени бикови, љутити змајеви огње-вити из којих све ватра сипа. Свуда има злих и добрихдухова. Човек је везан и зависан од тих сила у приро-ди, чији је највиши ступањ бог и судбина, који свераспоређују и ништа се без њих не може десити. [...]

[...] Чести су случајеви да се динарски људи одлучена крајња решења, без обзира на интерес, на корист ина »практичност«, свесни да им је живот у опасностиили да ће им остати црн и упропашћен.-И цео је народспособан да тако ради. За људе од срца и савести имајунарочита имена: gymebnuu,u, садесници, која датирајујош од Дyшaнoboϊ законика из средњега века.чПо на-родним песмама они штите правду од неправде, бране»божју правду«, апсолутну правду. Кад виде неправду»у њима се распале пламови« и тада »саме би им сузепрокапале«. Динарски су људи пораз на Косову објаш-њавали у народним песмама и тиме што су се »приво-лели небескоме царству«. [...]

[...] Динарски су људи исто тако одани прецима:нигде толико не знају за своје претке, каткад до дваде-

30

сетог колена, нарочито у Црној Гори; нигде их толиконе воле, не поштују и не мисле ο њима. Више но кодосталих Јужних Словена овде су очувана стара пре-зимена, па чак и надимци кроз поколења, кадшто крозвекове. Са оца на сина се предају имена предака;потомци их памте; знају њихову постојбину, узроке иприлике њихова исељења, њихове најизразитије осо-бине и најглавније догађаје из њихова живота. Честоимају старе чишуље у којима је забележена њиховагенеалогија. Cnaba je после Божића и Ускрса највећипразник, али много више лични, јер свака породицаима своју славу, исту коју су славили најдавнији пре-ци. Слава је, пре свега, светковина у спомен предака:почиње верским обредом у коме се свештеник моли задуше предака. То је ирекада. Највећа је брига једнепородице да има наследника који ће наследити иодржавати славу. Несрећа је бити угасник, без мушкогпорода. Напротив, Бугари не памте своје претке, нема-ју славе и презивају се само по оцу. [...]

[...] Погубити много Турака за динарског човеказначи не само осветити своје претке већ и ублажитињихове болове које и он осећа. Свака је група обожа-вала по кога јунака. Сви Црногорци старе Црне Горесматрају Милоша Обилића као свога духовног претка,и не само да мисле ο њему и да му се диве већ га исањају. Кад су чинили јуначка дела, размишљали су ипрепирали се да ли би Обилић тако урадио и да ли сусе приближили Обилићу. У највећим окршајима шу-мадијски сељаци се сећају својих старих јунака који имслуже за пример. И песма каже: »Помислите на старејунаке«. . . [...]

[...] У току историје су сјајно посведочене војничкеврлине динарских људи: оне су на највишем ступњукод становништва Србије и Црне Горе, у државаманационалне мисије. Такви су црногорски јунаци, који

31

су готово стално били независни од Турака; такви сумногобројни витезови и хајдуци свих динарских обла-сти из турског доба. Тиме се објашњавају и готовостални устанци не само у Србији већ и у Босни, уХерцеговини и у областима старе Рашке. Ови су ди-нарски људи ратовали уз Млетке, уз Аустрију, па чаки уз Наполеона и Русију. Тако је извршено природноодабирање јуначких типова од Милоша Обилића добезбројних безимених јунака у годинама 1912—1918.Увек је међу њима било великих војничких талената.,од Карађорђа до најновијих. [...]

[...] Људи динарског типа су по правилу живљегтемперамента. Не могу се сви, као ниједан народ, уврс-тити у једну од оних класичних група у које су подеље-ни темпераменти. Уосталом, различни темпераментипотичу од различне мере у којој су код појединаца илигрупа комбиноване особине осетљивости и активности.И оно што је у том погледу најкарактеристичније замноге крајеве динарске планинске зоне, то је појававрло јаких темперамената, виолентних, силних, огње-витих људи, код којих узрујаност, напони и подвизимогу достићи највишу меру. Махом врло импулзивни,који одмах и често без дужег размишљања раде —»зебу од многог мишљења«, и који кажу: »Ко разгађа,у нас не погађа«, и погоде истину и најбољи пут.Правци у којима ће се виолентност изразити зависе оддуховних и моралних особина овога темпер^мента, од»духа времена«, од настројености средине. Најдарови-тији од њих, смели, кадри примити дубоке утиске,могу бити револуционарни и у погледу идеја, али нај-чешће акцијом помажу друштвеном напретку; могустворити хук и покрете који обухвате народну масу, итакви постају вође народних покрета и револуција.Међу њима има људи највећег пожртвовања, којилако и као несвесно дају свој живот за моралне идеје иплемените покрете; утичу заразно на околину и наљуде мање јаког темперамента: силином једне повуку,

32

друге ућуткају. Једни [су] »праведни као бог«, другимогу мрзети усијаном мржњом, јарост може доспети добелог усијања, а ови су главни носиоци и разносачидинарске девизе: света освета. Могу се изметнути и уразвратне интережџије, који не презају ни од каквихподвала и смицалица. [...]

[...] За време турске владавине формирао [се] хај-дучки темпераменат, који се навикао на неке суровостии усвојио као главну линију понашања да треба безобзира и на све начине уништавати противнике и не-пријатеље народности и тежњи за народном и држав-ном самосталношћу; тај хајдучки темпераменат јошдејствује. Даље, поглавито су ови виолентни ковалионе крилате речи и узвике којима се динарски људиодушеве и занесу.

Проучавајући виолентне типове, нарочито оне одисторијског значаја, опазио сам на свима, без изузетка,смену јако активних периода са добима потпуне пасив-ности, у којима су они малаксали, изнемогли, »без ује«.Последње иде дотле да могу пустити да пропаднувелике тековине кад то само од њих или највише одњих зависи; могу, дакле, онако тврдим сном заспатикао Краљевић Марко и мора се чекати док се непробуде. Многе појаве у развитку динарске зоне ука-зују на смену активних и готово пасивних периода;после гласне и гласовите периоде долази друга сазевом или прекидом: начин историјског развијања инапредовања овога становништва ишао је, дакле, цик-цак-линијом. Као да је томе донекле била узрок иенергија виолентних типова, која се на махове развија.Такав начин развитка са зевом губи се са већим искус-твом и са одмаклим културним развитком, као што севећ показује у Србији у последње време. [...]

Динарска шуга, исшоријска шуга. — Ових особинанема код свега динарског становништва, али се на њих

33

често наилази. Оне су карактеристика њихове такожалосне и тужне историје за време дуге турске влада-вине. У њиховим народним мелодијама врло честопревлађују тужни тонови; али, каткад, из сентиментал-ности и туге избијају и енергични тонови, све енергич-нији, живи и страсни. На Балканском полуострву самодинарски људи имају гусле којима се прате народнепесме, инспирисане једино народном историјом. Гусла-ма се не могу пратити игре или лирске песме, за којединарски људи имају друге инструменте (нарочито cbu-ралу). [...]

После пропасти Србије 1915. године многи су Србимогли подносити само тужну и монотону, али умирују-ћу музику гусала, музику која може постати енергична,па чак и бесна, у жалости, под руком гуслара који јеобузет узбуђењем. Причајући ο страхотама које су сеокомиле на његов народ, гуслар их прати брујањем свезвучнијим и обузима га гнев; деси му се да баци искрха свој инструменат да би изразио силна осећањакоја у њему изазива јака жеља да поправи неправду.

[...] Људи динарског типа су често ћеобуздане при-роде и не могу лако да поднесу чак и ситне неправде.Људи, па чак и жене, са цртама које одају племенитутугу, који изгледају савладани тугом, могу одједномпостати бесни као лавови. Ова је туга инертна и резиг-нирана само код жена које су изгубиле синове и чија јелоза занавек угашена.

У току последњих векова су готово сви Јужни Сло-вени били изложени истим патњама. Код свију сезапажају, више или мање, ове тужне црте у карактеру.Али се најдубља морална туга, историјска туга, јаснозапажа само код динарских људи.

Мисшична логика. —·- Код динарских људи има скло-ности мистичноме, тајанственоме, мистичној логици.

3! - 3

34

Она је у вези са њиховом интензивном осећајношћу иса фантазијом. Тиме они стварају тајанствена факта ипојаве и формирају идеале. То раде и у нормалнимвременима, али нарочито у узрујаним, ратним.

Ове примитивне мистичне логике има, мање иливише, код многих народа. Динарски сељак пази нанебеске појаве, на птичји лет, на зујање пчела, наживотињске гласове и верује да по томе може пред-сказати догађаје. »Неначета вода«, вода која је с јутрадонета и није још употребљавана, служи им за пред-сказивања као и за лек. Има људи који имају зле очи, удругима су добри или зли духови, најзад из неких ноћуизлази душа из тела и бори се са ветровима, облацимаи непогодама (здухач, beuipowH>a).

На људе динарског типа највише утицаја имају вођеу чијем понашању има нечега тајанственог или му онито приписују. Верују да се не може бити велики човекбез способности које дају тајанствене силе, нарочитоБиле и добри духови. Динарски људи обавијају својенајдубље народне идеале, као велом, неком сјајноммистиком. Познато је са колико су такве мистике оде-нули и украсили у причама рођење и живот Краљеви-ћа Марка.

Код динарских људи се ова мистична логика нарочи-то развијала у доба најтеже турске владавине. Тада суразноврсни народни пророци имали већи утицај ноикад. Веровали су да има тајанствених сила које суистоветне са великом светском правдом и да ће онепомоћи да српски народ постане слободан. За некецркве, које су на брду и на тешко приступачном поло-жају, причају да су узлетеле из долина на брдо да ихТурци не би порушили.

Има примера у историји где је народно понашањебило одређено мистичном логиком. Тако, на пример,после смрти краља Милутина од три претендента побе-ди и узме престо ослепљени Стеван Урош III, погла-вито услед тога што се по целој земљи разнесе неверо-ватан глас да је он неким чудом наједанпут прогледао(мисли се да је увек помало видео и да је то крио за

35

живота краља Милутина, који га је гонио). Другипример: 1584. године нађе кости св. Уроша близу градаПетрича, недалеко од Призрена, неки пастир коме сусе људи спочетка као лудаку подсмевали. Ипак, по-ступно обузе неко високо осећање све косовске Србе,обновише манастир и узеше чувати тело свога послед-њег цара. После су тобожње Урошеве кости »самепошле« у манастир јазак, у Фрушку гору, 1705. годи-не. Често су и снови имали велику улогу. Пред по-гибијом црногорских потурчењака сањао је озринићкисердар Вукота старога Озру, који је по предању родо-начелник племена, и он је љуто опомињао њега и свеОзриниће да истребе потурице. Тај сан исприча сердарВукота саплеменицима на јави, развије њихову маштукао волшебним ударом и одушеви их на истребљењепотурица. Пробисвет Шћепан Мали је стицајем повољ-них и мистичних прилика успео да га у Црној Горисматрају као руског цара Петра III и да влада ЦрномГором неколико година. У ову врсту спада и то што сепред катастрофу 1813. године по Србији пронео глас дасандук, то јест ћивот, светога краља у манастиру Сту-деници шкрипи, хоће да се сели, знак да ће Србијапропасти. За време заједничких аустро-немачких ибугарских напада на Србију 1915. године, сретали смосељаке и сељанке високих копаоничких села који суишли у посету манастиру Студеници; Немањиној за-дужбини из XII века. Говорили су да иду да се молестуденичким сведоцима да спасу Србију. На путу сунашли једну девојку која је седела на камену, и, пита-јући их куда иду, одговорила им: »Идите у манастир,јер сте се на то решили, али тамо нећете наћи свеце:сви су отишли да спасу српску војску.« [...]

[...] Из свега што је речено излази да су динарскиљуди, несумњиво, обдарени живом маштом. Уз њу идепесничко и уметничко осећање, показано у иесмамакоје су добро познате и које се сматрају као најбољесловенске народне песме. [...]

36

Дар је распоређен готово на целу народну масу, којапоказује доста духовне живости и правоумности; ту-павих готово нема. Али амплитуда дара по правилуније велика. Највећи број такозваних даровитих даваоје до сада мале резултате. Махом не разраде послове(не само на делу већ и у мислима) до крајњих консе-квенција. Врло ретко ураде штогод потпуно. Честомисле да је исто видети или осетити и извршити. Има,дакле, доста површних. Код многих људи је дарови-тост врапчје интензивности. [...]

Варијешеши динарско1 шииа. — У пространој динар-ској зони се разликују два психичка варијетета, север-ни и јужни, и први се углавном поклапа са шумским изеленим појасом планинских страна ове зоне, а јужнизаузима њене голе и кршне јадранске стране. Првомеприпада и појас највиших динарских површи, а насеверу допире до Панонске равнице (са прелазнимобластима босанском Посавином и Мачвом), док седруги простире од високих површи до уске динарско--приморске зоне. Пошто су северне стране динарскепланинске зоне много дуже од јужних, северни јеваријетет несразмерно већега пространства но јужни.Граница између њих иде западном ивицом највишихдинарских површи. Ово су најкарактеристичније пре-седлине и планине те граничне линије: Ветерник, уисточном делу Црне Горе, који одваја Васојевиће одстаре Црне Горе са Кучима, Братоножићима и Пипери-ма; Планиница, на југу од Никшића, која одваја херце-говачка племена од старе Црне Горе; Иван-планина,која раздваја Босну од ниске Херцеговине; преседлинаПролог и планина Динара, које деле западну Босну одДалматинске загоре; напослетку Велебит и Крањскиснежњак.

Ова два варијетета су везана за две области које сегеофизички, а нарочито климски, знатно разликују: зашумски травни и зелени појас са спорадичним карстоми за голи, кршни, потпуно карсни јужни појас; осим

37

тога, у првом богатство воде, а у другом оскудица ипијаће и текуће воде. Северни појас се одликује углав-ном средњоевропском климом, а у јужном се осећајуутицаји медитеранске климе. Различни су, дакле, при-родни услови за живот. Даље су различни типовинасеља и типови кућа, и то је у вези, поред природнихутицаја, и са културним. У области северног варијететасела су знатним делом у шумама; насељавања послед-њих векова вршена су у шумама, у крчевинама.

ШУМАДИЈСКИ ВАРИЈЕТЕТ

Демократска осећања, заједничка уосталом свимапсихичким јужнословенским типовима, овде су наро-чито развијена. Разлог је овом демократском инстинк-ту Шумадинаца, чини ми се, следећи.

Демократска су осећања урођена народу који је завреме борби за ослобођење имао једноставан друштве-ни састав, који је чинио друштво земљорадника источара, у коме није било не само никакве друштвенекласе већ и никакве значајне разлике у погледу имућ-ности. То је била маса сељака од којих је сваки имаовластиту земљу. Једино одликовање је било бити попили кнез. Попови су се нешто мало издизали изнаднарода. Због тога је сваки желео да има попа у поро-дици. Изузевши демократских тежњи, ниједна другатежња није могла наћи основа у народним предањима.Шумадинци као и сви Срби имају генеалогију која идедо у средњи век, читав низ царева, краљева и јунака,али то није генеалогија неких породица као у земљамагде постоји племство. Српско племство је ишчезло;постоји само генеалогија историјских предака којиприпадају целоме народу.

Међутим се каткад наиђе на ауторитативне каракте-ре. Шумадијско су друштво чиниле, у ствари, великезадруге. Власт задружног старешине је кадшто биланаследна кроз више нараштаја и тако је трајала непре-кидно навика за заповедањем. Али, према задружнимобичајима, старешпна се могао сменити и други изабра-ти. И жене су могле бити изабране за старешину.Хајдучки старешина је одређиван општим пристанком

39

или избором. Манастирске старешине су бирали на-родни представници пре него што су их именовалевисоке црквене власти. Војничке и административнестарешине, па чак и династије, у ослобођеној Србији сурегрутоване међу досељеницима, међу сељацима којису одређени избором или општим пристанком. Тек штоје земља ослобођена, па и пре, за време дугог рата заослобођење (1804—1815) сазвана је Скуишшина, па је идаље сазивана, не чекајући да се има одлука каквогустава. Демократска контрола била је често врло енер-гична, чак и за време ослободилачких ратова. Песмавели да се јунаци морају борити за народ и заједничкуслободу. Као орган патријархалних предања она недопушта да се војничке старешине понесу и заборавесвоје дужности у уживањима беспослице. Песма опо-миње оне који се заборављају: »Народ вас је учиниотим што сте.« Песма нарочито поштује Карађорђа, алипосле његова бекства 1813. године она га осуђује безмилости и најоштријим речима. Шумадинци исказујуврло слободно своје мишљење. Али се оно каткадизврће у демагогију. Пошто вековима није имао вла-ститу државу, народу је ваљало створити модернудржаву, навићи се на дисциплину, на многобројнепотребе и захтеве које повлачи установа државе. Алије услед урођеног духа једнакости било особито тешкоутврдити редовну власт: чак и влада која се сматра каонајјача, влада Милоша Обреновића, морала се у многомахова задовољити тиме да је народ само подноси.Због тога се дешавало да су народне масе рђаво оцењи-вале одличне синове своје земље, нарочито кад су онибили Шумадинци; Срби ван Шумадије и други ЈужниСловени уживали су више захвалности. Напротив,политичари без личних идеја, али вешти и безобзирни,који тактично и мудро експлоатишу људске слабости,остају дуго на власти. [...]

ЕРСКИ ВАРИЈЕТЕТ/ " . . . ] Сшародласи [...]

[...] Идући од Шумадије па на југозапад, Стари Влахпочиње јужно од Ужица и шири се до реке Лима иместимице га прелази. Стари Влах обухвата и Сјеницуи равну Сјеницу или Пештер и на север се шири доСарајева или до планине Романије. [...]

Старовлах је живог духа, често изналазачког, у комеима кадшто лукавства. Ово му лукавство служи, исти-ну говорећи, како за задовољство тако и за корист. Ипоред спорости, он уопште говори чешће, али и бољенего Шумадинац. У згодној прилици зна употребитипословице и шале, заплести питања, губити се у описи-вањима, не разумети оно што му се не допада. Ераможе спасти своју кожу и у најтежим приликама. Онсе чак уме подсмевати својим суседима који су ниже, удолинама, и за које он мисли да су духовно тромији.Код Ера има прича у којима су спојени наивност усналажењу и духовитост детаља. Оне каткад личе набасне Насрадин-хоџе.

Ерски се јунаци одликују од јунака других крајеваовом мешавином храбрости, духа и лукавства. [...]

Старовласи лако схватају оно што је битно у некомпитању, али не улазе увек у појединости и не пред-виђају последице. Најдаровитији се, међутим, знајуудубити у питања и способни су за велика психо-лошка проматрања. Понекад уз њихово лукавство

41

иде дубока мудрост. Милош Обреновић је имао овеособине у највишем ступњу.

Ере необично воле да се школују. То је нешто вишенего проста жеља за науком каква се често запажа кодмладих народа. Нигде међу Јужним Словенима нематолико самоука као међу Ерама. Неписмени су ретки.Што им школа није дала, теже да сами постигну. Наро-чито се диве ученим људима. Одавно се поштују поро-дице које »дају попове од пре 300 година«. Већинасрпских штампарија из XVI века основане су у ерскимобластима и старе књиге се код њих особито цене,старе и »свете косовске књиге«.

Изгледа ми да у старовлашкој области има вишеимпулзивних и занесених темперамената него у многимдругим динарским крајевима и да су услед тога чешћихајдучки uiuuobu., којих, уосталом, нестаје из дана удан. У турско доба се Стари Влах сматрао као правахајдучка област. Још дуго после ослобођења Србијестаровласи су бежали у шуму и одметали се у хајдукезбог неправде, често безначајне, бар по нашем да-нашњем схватању.

Становништво чије су психичке особине сличне ер-ским среће се у Херцеговини, нарочито у околини Би-леће, Гацка и Невесиња, у Загорју (око Калиновика)као и у горњој Босни, нарочито јужно од Сарајева, у об-ласти великих карсних поља у западиој Босни, у сли-вовима Врбаса и Раме, уопште у свима крајевима изме-ђу области босанског и области јадранског типа. Уовим се крајевима овде-онде запажају ерске психичкецрте, нарочито духовна живост и склоност за шалама ихумором; анегдоте су ту исте као и код старовлаха икарактеришу менталитет и главна занимања овог ста-новништва. Ипак има у овом пространом пределу ви-ше подгрупа ерског варијетета, чије су особине моди-фиковане разликама у географској средини или под ути-цајем суседних типова (јадранског и босанског). Међумногобројним разликадоа, које су углавном незнатне, на-вешћемо оне које су својствене становништву горњеХерцеговине и невесињске, гатачке и билећке околине.

42

Ови су људи врло високог раста, што пада у очи чаки међу динарским становништвом. Међу њима се могулако издвојити два типа који су различних комплекси-ја. У једних је физичка снага масивна и моћна. То сенарочито види код одраслих кад уз брдо носе тешкетерете. Натоваре их на рамена, погну се, пењу се круп-ним корацима, споро, и часовима иду без одмора и незадржавају се. Вратне су им жиле врло јаке и скорокао код говеди набрекну под приливом крви. Кожа налицу и на голим грудима препланула и као уштављена,набрана у многе боре које се укрштају и преплићу.Чело, ретко равно, често се одликује испупчењима.Усправне боре оцртавају на челу испупчења, честодубоко усечена, и испупчења слична чворовима, којадају утисак енергије. Јабучице штрче. Бркови пуни идебели, скоро као четка, мешају се са дугим длакама изноздрва које су њима скривене. Овим физичким при-дружују се често и неке психичке особине: они сумирни, ћутљиви, не узбуђују се лако. Готово нисусвесни своје физичке снаге. Узбуђени, понашају се каоприродна снага и примају опасност и смрт као обичнадела.

ДИНАРСКА ПЛЕМЕНАРасироосшрањење и сшаросш. — /.. ./ Организа-ција и занимања. — Посебне особине црногорских

илемена [...]

[..,] Највећа промена у друштвеној организацијидинарских људи јавља се југозападно од Сјенице, гдеје динарско становништво у Црној Гори и становни-штво северне Арбаније, до реке Маће, организовано уилемена или фисове. [...]

Српска племена у границама Црне Горе деле се у двегрупе. Једно су црногорска племена, то јест племенастаре, историјске Црне Горе, између долине реке Зетеи Скадарског језера с једне, и Боке Которске с другестране. Насељавају четири нахије: Катунску, Љешан-ску, Ријечку и Црмничку. Друга група заузима углав-ном највишу област зелене зоне, између реке Зете, и,отприлике, реке Лима. У њој се разликују херцего-вачка племена и племена »седморо Брда«. И једна идруга назваћемо рашким племегоша, пошто је већинаод њих у области некадашње Рашке.

Изван ових области племенска организација не πό-στο ји нигде више на Балканском полуострву. Али упочетку средњега века, непосредно после словенскенајезде на Полуострву, историјски споменици помињукао племена Брсјаке, Драговиће и друге у сливу Вар-дара и Црнога Дрима. Име Брсјаци одржало се и доданас у западној Македонији. Словени на Доњоду-навској плочи били су организовани у племена пренајезде туранских Бугара. По старим споменицима знасе за многобројна племена у северној Далмацији, уприморској Хрватској, у јужној Босни и на југоистоку

44

Херцеговине. Ова се племена помињу у времену одXII до XV века.

Динарска се племена помињу нарочито у споменици-ма дубровачког и млетачког архива у XIV и у почеткуXV века. По К. Јиречеку, помињу се црногорска пле-мена: Ћеклићи 1381. године, Озринићи и Његуши1435, Бјелице 1430, Бањани 1319, Дробњаци 1354, Бје-лопавлићи 1411, Пипери 1416, Васојевићи 1444, Кучи1455. Сва су ова племена, дакле, постојала у XIV и XVвеку. [...]

Удадбе и женидбе су се вршиле само у границамаплемена. Само су се по изузетку женили и удавалиизван граница. Овоме су разлог узроци економске иморалне врсте. Невестинска опрема и женска ношњаједног племена нису одговарали потребама другогаплемена. Затим су друкчији живот и обичаји спречава-ли егзогамију, утолико пре што су жене биле главничувари вере и обичаја. Укрштања браковима није билодо последњих година ни са старим потчињеним станов-ништвом, нарочито не са Кричанима, Букумирима иМатаругама. Сматрали су их нижим од себе и осећалису одвратност оженити се њиховим женама. Браковису склапани између појединих братстава једног племе-на и тако су се чланови племена још више и интимнијевезивали међу собом. Узајамна симпатија у племену јебивала све већа. И то је био један од узрока подвојено-сти од суседних племена.

Организација и занимање. — Организацију динарскихплемена познајемо тек из времена турске владавине.Сва су племена била више-мање независна. У сталнимборбама с Турцима она су се претварала у организо-ване дружине за напад и одбрану. Племенски старе-шина био је онај који се истакао храброшћу и делима.На власт је долазио избором и прећутним пристанком.По правилу је ово достојанство било наследно у родуплеменског старешине. Али, ако би се његови потомциизметнули, одрасли племеници би се скупљали око»зборне главице«, збацивали би старог »војводу« и би-

45

рали новога. Свако је племе подељено на братства,која проистичу од заједничког претка. Задруга никаданије била довољно развијена ни много раширена коддинарских племена. Најсолиднија и најпотпунија друш-твена заједница у оквиру племена било је братство.Њега су чиниле породице настањене у засебним кућа-ма, које су често образовале цела села. Села су, дакле,била група од породица које припадају истоме брат-ству, и она често носе име тога братства. По схватањуљуди у племенима, групе кућа нису сматране као адми-нистративне или војничке целине. Један племеник јепореклом из тога или тога племена, из тога или тогабратства, и само ће по изузетку рећи име свога села.

Само храброст и дела, а не богатство, изазивали сукод њих дивљење и поштовање. Трговци и занатлије,којих је уосталом било мало, сматрани су за нештониже. Сходно најизразитијем менталитету динарскогтипа, нарочито се ценило »чојство«. Јунаци који су сеистакли чојством имали су кроз сва времена утицаја насвоје саплеменике, и увек су између њих биране пле-менске и братственичке старешине. У племенском дру-штву, јасно ограниченом и подвојеном, били су доситница утврђени принципи владања и морала. Свакије знао своје дужности; знало се тачно шта се не смеурадити и како се у свакој прилици треба понашати.Све се ово одржавало самим предажем, без писанихзакона. Ниједан члан племена није могао избећи овимодредбама, често оштрим и неумитним, осим да постане»никоговић«, ништавило, презрено створење. Установеи обичаји су ојачавали и одржавали племе како уфизичком тако и у моралном погледу. Велики природ-ни закони, који теже одржавању и трајности рода,били су донекле измењени: није требало одржати иовековечити физичког човека, већ моралног човека,човека од части; осим тога, човек је жртвован да би сеплеме овековечило, нарочито част племена. У племен-ским обичајима и навикама је превлађивала жеља запохвалама саплеменика и бојазан од срамоте, а пресвега жеља да племе буде хваљено од потомства. [...]

46

Често сам имао прилике да проматрам утицај сточар-ства на људе динарских племена. Што најпре изненађу-је, то је врло много доколице, коју ова врста занимањаоставља одраслима. Људи у пуној снази раде врломало, и сав посао остављају женама и особито деци истарцима. Изгледа да нема занимања које пружа телу идуши више одмора него што је сточарство, нарочитокад стада остају у истој области. Сви одрасли, безстварног занимања, одлазе на катуне (летња села) попланинама, готово једино из задовољства и да би про-вели лепо летње време на чистом и свежем ваздуху.Из овога произлази нагомилавање физичке енергије,која се може у будућности корисно употребити крознараштаје. У доколици, на врховима високих планина,често се повећава навика да се размишља ο свету и οљудској судбини; стваралачка машта се развија. Кад-1UTO сам на динарским врховима сретао пастире предпространим хоризонтом, удубљене у проматрање небе-ских појава. Понекад би разговарали ο удаљеним пла-нинама чија су им имена била позната, и ο далекимкрајевима и ο њихову становништву које су упозналиприликом сточарских и караванских кретања. Умеју сасвојих високих врхова показати области које су ималеисторијску улогу. Већина јуначких српских песама,приповедака, басни и пословица су неоспорно па-стирског порекла, бар у њихову првобитном облику,како их је скупио Вук Караџић. И заиста, у њимасу честе алузије на пастирски живот. Чак и неписме-ни често цитирају стихове ο људском животу и суд-бини највећег српског песника Његоша, који је биоцрногорски владика и кнез и који је без сумње мно-ге своје мисли поцрпео из искуства и размишљањасвојих поданика — пастира. Ниједна јужнословен-ска група нема тако широке и простране погледе насвет.

Али из сточарског живота произлази лењост, не-кретност и жеља за беспослицом, на које се честонаилази код људи динарских племена, а готово никакокод жена.

47

Кириџијање је исто тако утицало на психичке особи-не. Изнећемо само главне утицаје. Код динарских ки-риџија изненађују спорост, безбрижност и тромост упокретима. Кириџијски путеви су најгори на Полу-острву. Они неће учинити ни најмањи напор да уклонепрепреке, које се могу лако уклонити. Често се нећепотрудити, све док њихови коњи могу проћи, чак и санајвећим напорима, да уклоне дрво сваљено на пут иливелике гомиле камења које су се на њега стропоштале,и чекају да дрво сасвим иструли или да се камење самоотисне или распадне. Увек имају довољно времена иготово никада не журе. Пут који њихов караван пређеу току дана увек је мањи него што би могао бити. [...]

После сточарства и кириџијања ратовање је билонајглавније занимање динарских племена; борбе субиле готово непрекидне. Људи су стекли особиту из-вежбаност у вештини борења и у неговању јунаштва.Што се тиче сточарства, они су се готово једино ста-рали да спрече крађу своје стоке од суседних племенаили су, напротив, то сами чинили, понашајући се каоратници и излажући се опасности. Пазили су, такође,да сачувају испаше и ливаде од туђе стоке. Изгледа даје ова стална опрезност била првим узроцима развиткуратничких особина. Српска су племена кадшто и међусобом ратовала, као и са арбанашким племенима, изразних узрока, а поглавито ради увећања испаша. Поизузетку и врло ретко су избијале унутрашње борбе усамом племену, између братстава, у »бесудно доба«, тојест у време кад би племенска организација олабавилаи кад се није признавала никаква власт. Али су главнеи најчешће борбе биле са Турцима. [...]

[...] Црногорска племена су се све више претваралау једну ратничку заједницу. Поједина су се племенатакмичила у јунаштву. Песма признаје да су међусвима Катуњани учинили највише јуначких дела и

48

подстиче друге да их достигну и превазиђу. Пошто сусе ослободила турског јарма, црногорска су племенастално осећала потребу да сачувају створену државу.

Њихова историја за последњих пет векова је истори-ја највећег јунаштва које се може замислити. Некањихова дела превазилазе машту. Човек се развијаосамо у духу јунаштва, кадшто, изгледа, до себичностии окорелости. Постојао је једино јунак. Јуначка сујета,јуначки понос и охолост су, ако се тако може рећи,безгранично истицани. Оно што је испуњавало животсваког члана племена, основна мисао у животу, било јејунаштво. Чим изиђе из колевке дете почиње »трчатиза славом и споменом«, каже Марко Миљанов, славнивојвода кучки. Младићи сањају да женидбом уђу ујуначки род, ако не непосредно, а оно бар преко некеод најдаљих рођака (»преко девете одиве«). Тако суосетљиви кад су у питању част и достојанство, племе ибратство, да се сваки брижљиво чува од сваке увреде.Ако би се увреда ипак догодила, »падне глава«, чак избог најбезначајнијих ствари. Не треба ни ради чегаживот ономе човеку који остане без образа. Песмавели: »Свак је рођен да по једном умре, част и брукаживе довијека.« Народни идеали, јуначко име и част судрагоценији од живота. За ове идеале умиру не само састоицизмом него, како песма каже, »смрти се смију иругају«. Мајке и жене више воле кад им синови имужеви с чашћу погину, но да су са најмање повређе-ним образом остали у животу. Родитељи не знају зажалост и тугу ако су њихови јуначки погинули. Онизнају да се тешко живи у њиховој сиромашној земљи,али се могу починити славна дела, умрети дивномсмрћу и бити опеван у песмама.

Ови су људи готово изишли из стварног живота,они су занемарили све друге послове; нарочито прези-ру трговину и богатство. Готово само жене раде истарају се ο свакидашњим потребама. Оне су осталеближе животу, готово су човечније. Увек у жалости занеким од својих, обучене су у црнину, како кажу, успомен несрећне битке на Косову. Али ова ношња

49

тачно одговара њиховој унутрашњој тузи, коју онесамо на тај начин испољавају. [...]

Јунаштво, стални ратови, положај жене скрхане ра-дом, ограничили су и учинили сиромашним тако живо-писне обичаје динарског живота. Ипак су се одржалистари обичаји ο Божићу, ο слави и венчању, само штосу уопште изгубили од животне снаге и што је несталомногих обреда који су их пратили. Песме, изузевшијуначке, као и склоност за игром су готово ишчезли.Ово је динарски крај у коме се најмање пева и игра,земља у којој су обичаји најпримитивнији. Нема ин-тимног живота, никада се не говори ο љубави, осимако им се та реч у сну омакне. Сањари се најчешће οјуначком животу. Подсмевања и шале може се рећи данема, изузевши унеколико два племена, Цуце и Пје-шивце. Α због тога их становништво осталих племенаготово љутито назива »спрдачинама«. Људи црногор-ских племена су врло озбиљни, озбиљни до укруће-ности.

Над свима осталим превлађују два осећања: племен-ска слава и част и национална мисао или »вера Оби-лића«, главног косовског јунака. Црногорци су испу-њени »вером Обилића« као Јевреји Старога заветавером у Јехову. Главна духовна храна су им предања οКосову и српској немањићкој држави, и ова предањазнају чак и жене и деца. Сви су прожети мишљуослобођења српске земље од туђинског јарма — свега»што је наше од старине било«, како песма каже. Знајујој границе, славне градове и места. У ове границеувлаче »половину Арбаније«, сматрајући је као исто-ријску српску област, насељену племенима српско--арбанашког порекла. Сматрају себе за сродне Арбана-сима. Да би се постигао овај народни идеал, свакоплеме треба да буде што многобројније. Жена неротки-ња могла се променити, нарочито ако је удата за јунакаи познатог човека чија се »лоза« не сме угасити. Онаможе остати у кући поред друге жене. Признати јунак

31-4

50

се жени само девојком од славног рода и обратно.Црногорац се не устеже оженити девојком каквог ар-банашког јунака. Разлика у вери, нарочито ако је упитању католичка вера, није препрека, или се бар οњој не води рачуна, утолико пре што Арбанасе сматра-ју за рођаке црногорских племена.

Црногорско јунаштво није упућено само овим идеал-ним циљевима. Пошто у своме карсном завичају нема-ју довољно средстава за живот, црногорска су племеначесто састављала чете за пљачкање суседних крајева.За време гладних година ове су се чете претварале упљачкашке дружине, које су нарочито одгониле стоку.Била је особита радост и нарочито задовољство повра-тити се са отетим стадом, и цело је племе славилојунака који је извршио овако опасан и користан под-виг. Суседна су села била често изложена таквимпљачкама, тако да су питали, како песма каже: »Ко бизнао село неробљено, неробљено ни скоро паљено, ђебисмо ми шићар шићарили?« Пре поделе плена један једео остављен за удовице (којих има увек много у овојземљи сталних ратова) и за најсиромашније. Граничнеиспаше које су заузели биле су заједничко добро свихплеменика — комунице.

Изгледа да је код људи у црногорским племенимабило најмање демократског духа међу динарцима. Јед-накости је било само међу јунацима. Остали су »нико-говићи«, никакви људи, и они нису имали иста права.Црногорци необично цене »лозу«, порекло. Код њих јекулт славних предака више укорењен и чак је јачи одверских осећања. Услед тога они знају своје претке задесет, петнаест па и више »пасова« (колена) уназад.Потомци славних и јуначких родова, »кућићи«, први суу племену; остали се сматрају нижим. Само у случајукад се ови покажу, почињу их ценити и убрајати у»кућиће«.

ЛИЧКА ГРУПА[...] Психичке особине. — Ушицај Војне

границе. — /. . . ]

Од особитог је интереса одмах после црногорскихплемена проучити групу становништва у Лици, добропознате Личане. У овим двема областима, врло уда-љеним једна од друге, наилази се на исте главне пси-хичке особине. Али су географски, социјални и исто-ријски узроци учиниле те су се разнолико развијале идали им посебне печате. [...]

И на Личане је утицало доба турске владавине ихајдучија, којој су се за време те владавине и доцнијеодавали. У турско су време Лику били притисли идржали босански, поглавито крајишнички бегови на-ше крви, снажни и виолентни динарци, и подигли поњој своје куле и градиће да се боре са домаћим хајду-цима и сењским ускоцима. Личани су се одметали ухајдуке и стално се борили са беговима. После ослобо-ђења, 1689. године, Турци су избегли или се покрсти-ли, али је Лика остала на међи турске Босне и млетачкеДалмације, дакле на положају згодном за хајдуке, којису могли, прелазећи границу, склањати се од неприја-теља. Хајдучија се, дакле, у Лици продужила и послеослобођења, кроз све време Војне границе, до у другуполовину XIX века. Личка хајдучка епопеја трајала јеоко три века, и оставила је у њихову менталитету јакетрагове. То је била она динарска хајдучија, у којојпоред суровога, осветничкога и плаховитога, има истотолико и властелинскога и душевнога. За њих је»вера«, дата реч, чак и непријатељима, била светиња;

31 -4*

52

они који дату реч нису поштовали били су људи безвере. Волели су двобоје и нису се плашили часнесмрти. Хајдуци су били заштита противу турских идомаћих пакосника. Било је и хајдучица. Сурови преманасилницима, они су ипак били врло побожни: често суу кундаку од пушке носили кост некога свеца, да им немогне наудити насилничко зрно; многи нису седали зајело, док не очитају оченаш; на поласку са даништаокретали се се истоку и молили богу. Многе је одхајдука народ сматрао светим, јер им је живот угоданбогу и људима. Кад погину, девојке су их у колуопевале. [...]

Утицај Војне границе је био још јачи. У XVI веку суТурци почели све више продирати у Крањску, у Шта-јерску и у Корушку. То је био разлог да се установитакозвана Војна граница или Војничка крајина, и већоко средине XVI века разликовале су се две крајине,Славонска са Вараждином као центром, и Хрватскакрајина, чији је центар постао Карловац, основан 1579.године. После ослобођења Лика је постала главни деокарловачке Војне границе.

Немачки управници Војне границе су осетили да сена основи оних љутих и јуначких особина личких можестворити војска са високим војничким способностимаи употребити за интересе династије и државе. Све јебило постављено на војничку основу: администрација,школе, судови. Сваки је човек био војник. Све јеутврђивано наредбама: и како да се земља обрађује, икада да се усеви сеју и жњу, где и када да буде пазарнидан и где да се црква подигне, итд. Пре Војне границеЛичани су живели само у разбијеним селима, у одвоје-ним групама кућа од издељених задругара. Војничкауправа их је почела сасељавати и сашоравати у друмскасела, у којима су куће поређане с обе стране пута. Одтога доба нарочито њихову динарску кућу брвнарупочиње замењивати кућа алпског типа, слична кућамау Салцбургу и у горњој Аустрији. Пажљивом посма-

53

трачу падају у очи и други утицаји цивилизације којису дошли из аустријских покрајина. Желећи да свеуреди и организује, војничка је управа уносила многосишућнога и формалистичкога, нарочито у варошке иу такозване више слојеве. И сада се осећа колико су тивиши друштвени слојеви осетљиви на ранг, на друш-твени положај, па чак и на најбезначајније ситнице.Да би становништво што јаче везала за династију идржаву, војничка управа је употребила корисне мере:она је православне Србе штитила од католичког плем-ства, које је хтело да их експлоатише, и била је врлотолерантна у верском погледу. Знајући колико су овидинарски досељеници одани православној вери и ко-лика би погрешка била дирати у њихову веру, била јепажљива и заштићавала их је од покушаја обраћања (укатоличку веру) који су ретко успевали. Штитећи такоњихове земље и њихова верска осећања, војна управаје нашла у томе најбоље средство да их придобије и даих васпитава у погледу династичком и војничком. Овединарце, који су из крајева под турском управомизбегли у кршну и сиромашну Лику да би се спаслиглади и неправде, лако је било довести у зависнссти формирати људе по одређеном калупу, кад им сеотворе изгледи на колико-толико бољи живот и кад сезадовољава њихова јуначка сујета, динарска сујета. ДаЛика није била у Аустро-Угарској, без сумње би попсихичким особинама свога народа постала другомЦрном Гором. Извршио се унеколико развитак истихдинарских особина, сличан ономе у Црној Гори, само,разуме се, у Црној Гори у свом самосталном и нацио-налном смислу, а у Лици у ћесарском духу. Пазило сесамо да се вешто искористе национална и верска осе-ћања овога становништва: распаљивали су их у рато-вима против Турака, тобож предузетим ради ослобо-ђења њихове браће »од Турака без вере и закона«.

Војничка је управа на првом месту укротила дисцип-лином и редом ове динарске људе, и, дражећи и разви-јајући њихове јуначке особине, дала им је свима вој-ничку физиономију и царско-војничку душу. Можда

54

нигде, ни у вековним аустријским земљама, није билотолико династичке душе као у Лици за време Војнегранице. Познато је било ово правило: »Ко је старији,старији је, а опет цареви смо сви.« Узели су разбрија-вати браду »по војнички«, по угледу на цара. Више одсвега у животу ценили су »превишња одликовања«,»свијетлога цара«, то што су сви »царски синови«, и,што је зачудо код ових осетљивих динараца, остајалису при томе и онда кад им је за ситнице додељивана»љескова правда« (батине). Личани су постали најбољибраниоци династије на свим европским бојним пољи-ма, окорели војници који су у рату чак чинили суровадела. Њихова једина сујета је била да дођу до вишегположаја у војсци. Многи су Личани доспели до нај-виших војничких чинова. На хабсбуршком двору јеувек био бар по један генерал родом из Лике.

Укидање Војне границе 1871. године за Личане јебило гром из ведра неба. Пошто су се отрезнили оддинастичког и војничког пијанства, видели су да имје земља јако уназађена, да немају никакво стварноваспитање и да се њихов врло назадни менталитет непоклапа чак ни са менталитетом осталих аустроугар-ских области у ко>има је стално владао дух полицијскедржаве. Осим тога су, уза сву »царску милост«, остали"у крајњој беди. У току мојих путовања по балканскимземљама нисам нигде видео толико изгладнелих људии деце као у Лици.

БОСАНСКИ ВАРИЈЕТЕТ

[...] Једна особина превлађује у свеколиком бош-њачком менталитету. Врло се чврсто држе онога штосматрају за правично и добро. Због њихове несалом-љиве воље сматрају их за врло тврдоглаве: називају их»тврде бошњачке главе«. Без сумње их због тога Ере, ис разлогом, сматрају за мање гипке у интелектуалном иу моралном погледу, за тромије и мање живе интели-генције. Код њих је мање одушевљења и мање полетанего код Херцеговаца. У анегдотама и причама које сураширене код Ера, »Шијаци« или Бошњаци се прика-зују као нижа бића. Често је све ово код њих само поизгледу, маска равнодушности која им је раније слу-жила да избегну ударце угњетача, заостатак од турскевладавине. [...]

МУХАМЕДАНСКА ГРУПА/ . . . ] Преисламски осшаци и ушицај мухаме-данске bepe. — Особине мухамеданске bnaciuene.

— Особине мухамеданских сељака. — [· · ·]

[...] У ком је смислу и уколико је утицајем исламаизмењена душа муслиманских динараца? Ја могу овдеизнети само резултате неких проматрања и не могутачно утврдити, уколико су динарски мухамеданци

56

усвојили прави дух Корана. Поуздано је да су ониубеђени да су га боље схватили и од Османлија илиТуркуша, како их зову, желећи тиме да покажу даТуркуше нису прави мухамеданци. Ови су Бошњацисматрали себе за најбоље мухамеданце, сматрали су дасу бољи мухамеданци од Османлија, бољи од паша'и одвезира; често су уображавали да су бољи мухамеданции од самога султана, њихова калифе, наследника Муха-медова. Ово се уверење нарочито испољило у првимдесетинама XIX века, када су султани у европскојТурској хтели увести реформе по европском начину.За време буне 1831. године мухамедански побуњеницису натерали травничког везира да скине своју новууниформу α 7α franca, и, као да је повредио Мухаме-дову веру, нагнали су га да се по муслиманским пропи-сима опере и да очита молитву да би се очистио одхришћанског, »ђаурског«, духа. Огорчени на »ђаур--султана«, хришћанског султана, они су се са много-бројном војском кренули на Цариград, да би својимочима видели да ли је султан прави муслиман; хтелису, како су говорили, да виде да ли је тај султанобрезан по прописима Корана. — Они су усвојили каонеоспорне, савршене истине сва обећања исламске Βέ-ρε: рај или џенеш са његовим хуријама (дивним жена-ма) и са његовим рекама меда и млека. Али је несумњи-во да ниједно мухамеданско учење није оставило дуб-љи утисак на динарске мухамеданце од вере у судбину,к'смеш, по којој су све људске радње и догађаји уживоту напред богом одређени. Ксмеш има у свеколи-ком њихову животу и раду исти значај као и у најчи-стијим муслиманским областима. Изгледа да је овавера у судбину утицала и на динарске хришћане ипојачала код њих примитивне склоности тога смисла,које смо поменули.

К'смеш доводи на мисао да су многи, ако не и сви,људски напори некорисни. Тако се може објаснитишто су се бегови, као господари, сви они којима је рајасвршавала послове, одвикли од рада, па кадшто и одмишл>ења. Нехат и леност су се укоренили код њих.

57

Али су се у случају рата остављали ових навика ипостајали врло активни и предузимљиви. Осим тогаје велики број поисламљених сељака, противно наче-лима Корана, услед свакодневне борбе за живот, добиодрукчије васпитање. Они су радни а кадшто чак иенергични.

Мене је често изненађивао ступањ незналиштва,крајњег незналиштва, духовна тромост, некритичности наивност динарских мухамеданаца. Њихови су мебегови опомињали на једног арбанашког бега са обалаПреспанског језера, који је неколико дана »сеирио«,седећи прекрштених ногу на чардаку и пушећи, како јапремеравам дубине тога језера, и кад му је ваљдадосадило гледати како »кулучим«, позвао ме је и питаошта радим. Кад сам му то представио, рекао ми је: »Ви,Франки (израз којим означавају све Европљане), знатемного ,марифетлука'; свега има изван Турског Цар-ства и ислама, али правог господства и ,ћефа' има самокод Турака.«

На овај се ћеф наилази и код босанских мухамедана-ца, само ређе. Врло се често одмарају, и њихов јеодмор непомичан. У стању су да сатима непомичноседе, да ништа не раде и не мисле, пушећи на дугачкомчибуку или наргилама, сањарећи и слушајући жуборе-ње текуће воде. Чак ни мухамедански пастири динар-ски, чувајући стадо у планини, не певају, не играју ине забављају се или то чине само изузетно. Сасвимсупротно хришћанским пастирима, они седе или спава-ју и уопште мирују.

Али, уопште, међу динарским мухамеданцима имамање лености и немара него међу Османлијама и дру-гим муслиманима европске Турске. Кроз коранскепрописе и учења и кроз труло турско господство про-бијају и осећају се оне живахне динарске црте.

Особине мухамеданске bлacтeлe. — Још у средњемвеку је моћна босанска и хумска властела била особитосилна, виолентна. Код њих су се до највишег ступњаразвиле неке од динарских особина, нарочито осетл>и-

58

вост и понос, особине које су често прелазиле у осио-ност и охолост. Осим тога је ова властела била дубокопрожета индивидуалношћу и сепаратизмом. Ни за вла-де јачих владара, банова и краљева, централна властније никада имала пуну снагу и значај, као што јеимала по другим српским земљама. Властела је водиланепрекидне међусобне борбе око земаља ради већевласти и већег значаја, и, заузета тиме, готово никаданије умела наћи праву и велику политичку оријентаци-ју. Осим тога је већина припадала, као и један деонарода, богумилској или патаренској секти, и, честогоњена од католичких или православних хришћана,била је још огорченија у своме отпору. За време тур-ске најезде властела је, како се чини, врло лако прима-ла мухамеданску веру да би сачувала своје земље исвоју надмоћност и да би се могла осветити Угримакоји су их по жељи папиној нарочито гонили. При-мивши ислам и прихвативши турске смерове, смеровеосвајача, ова је властела постала још више осиона ибесна. Она је дошла у потпуну супротност према на-родној већини, која је остала хришћанска, као и премацентралној турској управи коју је само трпела. Султанје морао оставити да Босном и особито у Херцеговиниуправља ова поисламљена српска властела. Босанскивалија са резиденцијом у Бања Луци или у Травникуимао је само привидну власт. Мухамеданска властелаје чинила војнички сталеж, независан од султана, савеликим бројем »капетана« (било их је на 48), који суимали седишта по варошима. Осим тога је ова властелабила у тесним везама с јањичарима и често је моглапомоћу њих обарати велике везире којима се прохтелода им господаре. Готово је увек успевала да постављавелике везире који су им остављали одрешене руке ууправљању овом покрајином. Често је ова властелапомагала султана у ратовима са Млецима, с Угарском,с Аустријом и са Црном Гором, али само по својојвољи и кад је сматрала за корисно. Често су се, још и упрвој половини XIX века, борили међу собом, каоплемићи средњега века у западној Европи, нимало се

59

не бринући за судбину Турскога Царства. Као штонису имали народних осећања, тако их није ништатрајно везивало ни за Турке. Они су једино знали заверско осећање и за идеју да они чине виши друштве-ни ред. Само су тако могли сачувати своје властитеинтересе и поред својих међусобних борби. Један је одглавних узрока ових тежњи за подвојеношћу перифе-ријски положај Босне и Херцеговине, јако удаљениход Цариграда као средишта централне власти. [...]

Осетно се разликујући од хришћанског живља под-јармљене Босне, ови су бегови у себи имали достојан-ства, углађености и држања. Сва је Босна стајала подутицајем ове силовите и ритерске, али и затуцане инезналичке властеле, која није имала представе οвремену у коме живи и ο напрецима у свету. Само су сединарци из Херцеговине и неких делова Босне усуђи-вали устати противу угњетавања и често се бунилипротиву својих господара. [...]

Али по гостољубивости, срдачности и љубазности несамо не изостају од хришћана него их, уопште узевши,надмашују, и то је особина и мухамеданске властеле исељака. Госта би на длану носио; крви би му уточио.Ни сиромашнији неће примити новчану награду. Немаствари, изгледа, коју госту и пријатељу неће обећати,често и оно што очевидно неће моћи извршити. Унаступима лакоумне љубазности и великодушностичесто иду у попуштању и одобравању даље него штотреба ићи и дају најкрупнија обећања из захвалностиза најбезначајније поклоне. То је динарска велико-душност која код мухамеданаца често нема граница. Икод мухамеданских сељака, а нарочито код осиротелихага и бегова, има још много упињања да изгледајуимућнији него што су. Због тога су понекад смешни иово их разметање често доводи до потпуне пропасти.Желе да им се ласка и да им се указује поштовање. То

60

је за њих једна готово болесна потреба, коју су динар-ски сељаци ерског варијетета добро запазили и честоискоришћавали. Најзад, интересују се више за верскеи материјалне ствари, него за интелектуална питања.Уз то се њихово интересовање за материјалне стварипробуди само онда кад су у питању њихови личниинтереси, и тада се покаже онај себични, уски бошњак-лук муслиманских бегова и сељака, особита духовнаскученост босанских муслимана. Кадшто се добија ути-сак да се боје факата и стварног знања. Имају особитенаклоности према свему што је тајанствено и премалегендама, и веома јаку тежњу да све конструишуфантазијом, и прилике и догађаје. Нема невероватноггласа у који они неће поверовати и ширити га; неманевероватне мисли коју неће усвојити, ако им годи. Иу томе су веровању упорни, праве тврде »босанскеглаве«. Али се иначе међу њима наилази на даровитељуде, који, иако нешколовани, имају особину да на-слућују и предосећају догађаје. Други умеју врлодобро мудрошћу и правом источњачком политичкомфиноћом, и поред незнања, да схвате своје интересе,чак и у најмутнијим приликама. Изгледа ми да самчесто примећивао, нарочито код сељака, јасно изра-жену склоност, јаснију него код хришћана, за дисци-плином, за послушношћу, па чак и за потчињеношћу.

Босански су муслимани најревноснији приврженициновој вери. Вероватно је да се у почетку нису сасвимугодно осећали што су напустили хришћанску веру и уисто време народност, два нераздвојна појма код свихСрба турскога доба. Никако нису трпели да их њиховисродници, који су остали верни старој вери, подсећајуна њихову прошлост. Да би показали да су ималиправа што су примили нову веру, трудили су се да јеприкажу као бољу, особито пред својим ранијим су-народницима. Уз то су желели да се пред мухамедан-цима покажу достојним нове вере и повластица које имона доноси. Природно је, дакле, што су се они трудилида докажу своју ревност и што су радили, чак инасилним средствима, да преводе своје саплеменике у

61

нову веру. Изгледа да је ова тежња била много јачакод динарских људи, врло охолих и осећајних, негокод осталих мухамеданаца на Полуострву. Предања инека историјска факта показују да нису била ретканасилна превођења на нову веру.

Могао сам посматрати за време балканских ратова,1913. године, пример ове врсте, само што се променавере извршила у противном смислу, са ислама нахришћанство. Кад су Црногорци освојили Плав иГусиње, превели су многе мухамеданце српскога језикау православну веру, између осталих и хоџу (турскогсвештеника) у Плаву, који је, покрстивши се, узеосрпско историјско име Балша Балшић. Ови покрште-ници, нарочито хоџа, нису могли трпети да њиховидојучерашњи једноверници остану мухамеданци, исвим су их начинима приморавали да пређу у право-славну веру. Бивши хоџа је тражио да постане пред-седник прекога суда, и у томе својству чак казниосмрћу неке од својих рођака који су оклевали да одмахприме хришћанство. Преобраћање у нову веру узело јевелике размере. Када сам га упознао, хоџа је био устању крајње верске и националне раздражености ипрозелитске необуздане тежње, и црногорска влада једобро учинила што га је затворила.

Чак и у вековима после свога преласка у нову верубосански су мухамеданци остали најревноснији муха-меданци. Истакли смо да су себе сматрали за праве или»хак Турке«, за најбоље припаднике вере и за јединесудије православљу свога калифе. Кад су се Срби уШумадији 1804. године дигли на устанак против сул-тана, на њих су се с највећим бесом окомили босанскиаге и бегови. Они нису могли поднети да се ти ђаури, тараја њихове крви и језика, усуђују отети се од муха-меданске власти, с намером да буду слободни и њимаравни. Уз то су играли знатну улогу и мотиви њиховесигурности и господства, коме је од шумадијског при-мера претила опасност. Ни у једном се рату нису овимухамеданци љуће били и никад није изгинуло вишеага и бегова из најбољих босанских породица као у

62

борби са Шумадијом. Они су, такође без милости, угу-шили устанке босанско-херцеговачке и санџачке раје.Откуда то долази да је код динарских муслимана билоовог жестоког мухамеданског фанатизма, каквог нијебило ни код Помака, и чак ни код муслиманскихАрбанаса? [...] ЈАДРАНСКИ ВАРИЈЕТЕТ

[...] Приморска груиа [...]

[...]. Становништво Јадранског приморја има вишедоколице и проводи више времена изван куће и натрговима. Због тога је друштвеније од становништва узалеђу. Углађеност је општа особина, чак и у нижимдруштвеним слојевима. Сви су вични лепом изража-вању и говорници. Нису ретки људи вешти у вођењупрепирки и радије се слушају него игде.

Приморско становништво се ретко селило. Живелоје у миру, лична и материјална безбедност су готовоувек били ван опасности. И на њему самом се видезнаци цивилизације која стално и правилно напредује.Заједнице и појединци су често стицали више благо-стања. Они имају уопште више сталности у начинуживота и у узајамним везама, више равнотеже и ујед-начености, него што је то случај код неких деловадинарског становништва, удаљених од Приморја. Овису у току последњих векова врло често морали мењатиседишта, били су им познати нагло бежање и пљачке.Зато у многим њиховим деловима има нечега непосто-јанога. У приморској области постојанство у везамамеђу становништвом је повећано и јачом густиномнасељености: збијени на малим просторима, људи сетискају и последице су тога тешње везе међу њима. Учасовима одмора се упознају све до ситница њиховакарактера: знају увек шта могу један од другог оче-кивати.

Ово је, Можда, још јаче изражено на острвима, гдестановништво често живи на сасвим малом простору.Многобројни су они који имају само по један угао

64

врта, две или три козе, чамац (барку) и пар мрежа зариболов. Други чине групу tujopoba, сињора, старихвластелинских или трговачких родова, који живе та-кође врло скромним животом. Један рибар лови засебе и за свога шјора са којим је у тесној вези: шјор гасматра скоро као некога свога, и рибар ће одбити дапрода своју рибу другоме. Шјор ради мало и с малим језадовољан, живи мирним животом уживајући пошто-вање својих суграђана и има почасно место у црквиили у поворкама. Рекло би се да је ово патријархалнодруштво у коме су људи врло блиски један другоме ањихови односи уређени до најситнијих појединости. Αποιπτο су ти односи овде стални, они су се тако рећикристалисали, учврстили једном заувек.

Као свеколико европско медитеранско становниш-тво, тако и ово приморско, нарочито са Далматинскогприморја, одликује се живахношћу и гипкошћу. Мањеје него други балкански народи захваћено фаталисти-чком резигнацијом. [...]

[...] Има код њих, чини ми се, више таштине негокод осталих динараца: многе ситне локалне величинеуображавају да уживају велики глас. Овде су врлоосетљиви на племићке титуле и на одликовања. Изове групе по који пут излазе авантуристи великихразмера. [...]

ВИОЛЕНТНИ ТИП ДИНАРЦА

(UobogoM иесме »Женидба Максима

[...] Овде ћемо ближе обележити једну психичкуособину динарских Срба, виолентност или плахови-тост. [...] Ту сам особину још и због тога одабрао штоје она, боље можда но и у којој песми, појави идогађају, изражена у песми »Женидба Максима Црно-јевића«. [...]

Ово је садржина те песме. Господар Црне Горе иБрда, Иво Црнојевић, испроси у Млецима ћерку мле-тачкога дужда за свога сина Максима, па при поласку,без повода и потребе, узме хвалити лепоту свога сина:»Неће бити љепшега јунака, / у мојијех хиљаду сватова/ и у твојих хиљаду Латина, / од Максима, од мојегасина«. Али, вративши се у Жабљак нађе Максиманагрђена великим богињама (»грднијега у хиљадинема«). Уплашивши се што не може одржати ону не-смишљену реч, он нити дужду што јавља, нити иде усватове пуних девет година. Тек кад га дужд оштропрекори (»а ти рђу тражи према теби«), он се по саветусвоје жене крене с две хиљаде свата у Млетке. Алиместо да дужду представи правога Максима и извинига болешћу, он се са сватима договори да учине пре-вару: »Да скинемо перје и челенке / са Максима, милогсина мога, / на Милоша Обренбеговића, / да Милошазетом учинимо / док ђевојку отуд изведемо«, јер јеМилош личан и леп. Милош на то пристане под усло-вом да сви зетски дарови њему припадну. У Млецимаје Милош као тобожњи зет обасут не само даровима

1 Штампано у »Прегледу«, Сарајево, 1912. године.

31-5

66

него и љубављу и оданошћу, и Максим, љутити ивиолентни Максим, гледа то из прикрајка, кроз сва-тове, и без правога разлога у њему се купи жуч имржња. Међутим, при повратку, плаховити и брзопле-ти Иво учини још једну неразмишљеност. Пре но штосу стигли у Жабљак, одакле би се сватови разишли(све племеници везани за своје главаре, ο којима једанглавар каже: »Ђе јаокнем сви ће јаокнути, / ђе поги-нем сви ће погинути«), Иво саопшти снахи да МилошОбренбеговић није Максим и да зетски дарови Ми-лошу припадају. Снаха на последње најодлучније непристаје, и, корећи свекра што је прибегао превари,довикује Максима, који је био напред измакао »намуштулук мајци«. Иво и свати је умирују, јер знајуколико је Максим прек и љут, »хитар кавгаџија«, али јене могну умирити, и Максим је чује. Пун накупљенесрџбе и мржње, нимало се ближе не обавештавајући ини најмање не размишљајући, јурне као стрела, подутиском плаховитог инстинкта: »Врана коња натрагприповрну, / опаса га троструком канџијом, / пучекожа коњу на сапима, / а покапа крвца по копити«.Бесомучно љут, он пролети кроз сватове који му на-праве сокак, убије Милоша и одсече му главу. То будеповод за многобројне Милошеве племенике да га светеубијајући друге, и настане покољ до истраге. Мало коод сватова остане жив или без рана. Ни то није достаовој лудој крви. Да би избегао крвну освету, а и да бисе још светио Милошевим племеницима, Максим оде уЦариград и потурчи се. »Зло се зачу по свој зедољињиној« и Јован Обренбеговић, брат Милошев, уплашисе да ће то »крвничко кољено« добити од турског царавојску »те ће нашу земљу погазити«, па да би то спре-чио и сам оде у Цариград и потурчи се. Њиховипотомци Иванбеговићи и Махмудбеговићи »нијесу сенпгда умирили / нити могу крвцу умирити, / но и данасту просипљу крвцу«.

Цела песма је низ брзих и неразмишљених решења имахните одлучности, која наводи на непотребна и фа-тална обећања, на превару, на убиство, на покољ до

67

истраге, на потурчења и на издајство. Жабљачка траге-дија је најбољи докуменат ο томе колико штетан иразоран може бити виолентни тип динарских Срба. Типлаховити људи су као виловити потоци, који, набу-јавши, јуре као стреле, изваљујући стене и дрвеће,засипајући шљунком и сипаром плодне њиве, рушећикуће и остављајући за собом само разор и пустош.

Као у доба горње песме, виолентни типови су и саданајјачи и највише заступљени у старој Црној Гори. Тосу људи плахе решљивости, »вруће крви«, којима »крвбрзо јурне у главу« и одмах прелазе у несмишљенуакцију, која се по правилу крвљу завршава; за најпла-ховитије типове ове врсте каже се и у самој ЦрнојГори да су »као Црмничани«, јер су ови најимпулзив-нији. Овде је скоро искључни узрок виолентности: докрајности запета осетљивост и сујета (нарочита црно-горска сујета) на своју част, образ и јуначки углед. Тису јаке воље: »што науми учиниће«, предузимљиви,смели. После Црне Горе ова особина је јако заступље-на међу Крајишницима Босанске крајине, али је уне-колико друкчијег квалитета и боје. Варирајући, рас-прострта је по свима областима динарских Срба, а уСрбији, нарочито западној, готово се сваки дан осети уразним појавама јавнога живота. Изгледа да је Херце-говци најбоље савлађују и зауздавају. Несразмерно јеређа код моравско-вардарских Срба И кад се јави имадрукчији облик: као да се заустави и збије у притуље-но упорство, које рачуна и скраја планове, кадштоврло енергичне планове, али их не изводи увек брзо,већ према приликама.^ Као што је поменуто, виолентни типови динарскихСрба су разноврсни, али је свуда распрострта онанајоштрија црмничка врста. Облици виолентности за-висе од духовних и моралних особина плахих лич-ности, које се често одликују искреношћу, отворе-ношћу и бистрином. Код правих представника вио-лентног типа готово нема ситничарскога, ниско ситногау мислима и раду, нити познатог сићушног оговарања;даље, нема оне подругљивости и подсмешљивости, у

31 - 5*

68

којој је много непоштовања људи, туђег рада, нацио-налних тековина и националне вредности.

Кад узрујаност и унутрашњи напон нису тако великида личност мора прећи у брзу и плаху акцију, онда сукод ње нарочито интересантни психофизиолошки зна-ци: боја и израз лица, нарочито оно што прелети преколица, онај духовни чај или духовни облачак, којичесто више казује ο унутрашњости виолентног типа норечи које при том изговори.

Као да површност иде уз ове типове чешће но уздруге: они кад мисле и раде често не узму у обзирважне чињенице, појаве и узроке, и то или зато што ихне виде или их превиде. Даље је код виолентнихтипова мало интроспекције, проматрања унутрашњегживота или онога што се у нама збива; уколико имаинтроспекције, она је проста, једноставна, а кадшто се,услед јаке имагинације која је често карактеристичназа виолентни тип, заошијава, врти и буши у једномеправцу, стварајући услед тога неистините слике ипредставе. Напослетку се за овај тип често везују пре-цењивање себе, охолост и самохвалисање.

Не само данас и не само за време Ивана Црнојевића,већ изгледа да су виолентни типови били чести међу»Рашанима« или динарским Србима и у ранијим вре-менима. Има много догађаја у нашој историји, којимаби се то могло доказати. Има ο том и један докуменатиз XIII века, за владе краља Милутина. Тада је учениВизантинац Тодор Метохит ишао из Византије у Срби-ју, на Милутинов двор, да утврди услове ο Милутино-вој женидби са Симонидом, ћерком Андроника II. ТајРашанин је, према Метохитову опису, био самосвојнихи плахих решења, чије последице није предвиђао. Пра-тећи византијске великодостојнике, он се хвалио сво-јим путовањима и великим мукама које је на њимаиздржао и противно саветима својих сапутника, безикакве потребе скретао с пута и имао неприлика састановницима. Иако је била необична зима, он је јез-дио пред њима танко одевен, нарочито му је глава биланезаштићена: носио је неку малу капицу, која му је

69

наврх главе стајала. Њихове опомене нису помогле. ИРашанин се успут од назеба опасно разболи и моралису дуго чекати, док је преболио. После тога је престаохвалити се и врло се утопљавао.

Углавном и у већини случајева врло штетни, вио-лентни типови могу бити и од изванредне користи, кадсу за бујни темпераменат везани даровитост и знатнеморалне особине. Такви могу бити револуционарни уобласти мисли или још чешће изазвати догађаје, који /за собом вуку велике, махом корисне и плодне после-дице: осете правац друштвене струје и створе хук заидеје и покрете, који обухвате масу. Такав виолентнитип је био Карађорђе и многе војводе првог и другогустанка. Такви су спонтани људи старе Црне Горе,плаховити јунаци велике воље и неодољиве енергије,који честито мисле и раде, великодушни, »од чојства«.

На правац и смисао акције свих виолентних типоваод врло великог је утицаја дух и настројеност друш-твене средине, затим ту акцију може у корисном прав-цу упутити васпитање и култивисање. Под тим утица-јима могу од њих постати они очишћени и скоро бесте-лесни културни људи, који себе и своје тело сасвимзаборављају и потпуно се ставе у службу некој идејиили општим великим задацима. Нарочито националнаидеја може код њих постати дубока вера и страст, ивероватно је да ће из њиховог круга изићи људи одвелике националне пасије, који су готови на пожртво-вање и за које нема препрека.1

Али је вероватно да ће се они »култивисати« и у рђавом правцу: једнипреобраћајући своју сирову енергију у најсаможивији начин мишљења и рада ипостајући не мали глодари, већ велики и насртљиви месождери; други, даровитивиолентни, могу се осетити увређени у својој кадшто оправданој амбицији одсвоје средине, и, како је њихова акција неразмишљена и не стоји у логичнојразмери према узроку, могу компромитовати свој развитак и своју велику икорисну будућност; то су они дементни, који много којечега превиде, нарочитонису у стању да тренутном задовољењу сујете или материјалних интереса ставенасупрот будући велики интерес и циљ, за којим треба ићи деценијама, презирућимоментане користи, које им се нуде.

ЦЕНТРАЛНИ ТИПпсихичке особине

Архаичне и сшаробалканске особине. — Ра-јинске особине. — Ушицаји моралне мимикрије.— Угледање на госиодаре. — Неиосредан ушицајсшеге и насиља. — Fnabm исихичке особине. —Реалисшичне црше. — ЗаВезаносш., шакш, bлa-дање собом. — Дyxobнa gapobuuiociu. — Прила-logsbubocut и усЉршљЉосш. — Осећајне и мо-

ралне bpлuнe.

[ . . . ] Када се становништво централнога типа упоре-ди са другим Јужним Словенима, највише пада у очиархаичност обичаја, нешто старословенско или јужно-словенско, затим старобалканско или турско-византиј-ско. Са овом се архаичношћу везују и стапају и другеособине, особине потиштене класе. Кроз све те особинепровлачи се једна нарочита реалистична црта душе,основна психичка црта централног типа.

У области овога типа постојало је племенско уређе-ње и племенска имена — Језерци, Брсјаци, Драговићи,итд. — често се помињу почетком средњега века. Оваје организација ишчезла, вероватно под утицајем ви-зантијске управе, јер су ови крајеви и слив Марицебили под византијском управом дуже но остале јужно-словенске области. Овом треба додати и утицаје српскеи бугарске државе, које су наизменично са Византијомвладале овим областима. До данас се једино очувалоиме племена Брсјака, али без икаквих трагова патри-јархалног уређења.

Иако су племена ишчезла, задруге су постојале ипакскоро свуда и изгледа да су ојачале за време турскевладавине. Њих има на Косову и Метохији, у Тетов-

71

ској околини, у Поречу, у Преспи, итд., као и у шоп-ским крајевима. Негде има и обичаја славе. Задруга ислава ређе су на источним границама централног типаи потпуно ишчезавају источно од Ихтимана и Искра.Ипак, задруга централног типа није иста као задругадинарског типа. Интимност и она топлина у односимаизмеђу чланова задруге нису онако живи, а са тимдолазе и друге разлике.

Становништво централног типа није се онако разви-јало како су се од средњег века до данас развијалидруги јужнословенски типови, нарочито динарски ипанонски. Средњовековна историја није оставила уњиховој свести дубоких националних трагова. Ова сеисторија није кристализовала у предањима, осећањимаи у народној мисли, или, ако се је одржала, то је било унезнатној мери, као да су поколења наслеђивала једноод другога поглавито физичке особине. Готово је оста-ла она иста архаична словенска свест. И док је језик уДинарској области напустио многе од старих облика,да би створио нове, језик централног типа остао јеархаичнији: очувао је старе речи и старе језичке обли-ке. Али, ипак, није ни он остао поТпуно непромењен; ион се модификовао услед додира са страним језицима.

Колико овај тип има у себи архаичнога види се поњихову начину осећања и мишљења, нарочито у њихо-вим народним песмама. Ово се запажа више код жена,но код људи: оне су очувале стару ношњу, која, уоста-лом, пада у очи старим везовима и богатим украсима.Међу множином Јужних Словена проматрач би лакомогао познати човека централног типа, теже по њего-вој спољашности, али врло брзо по архаичним цртамањегова језика и по његову менталитету. Запазиће се даима у овоме типу словенског осећања, мало неодређе-ног, али неоспорног. Ово је снажан тип, знатне живот-не снаге, чију су словенску основу мање начели страниутицаји и етничка стапања него код источног или кодпанонског типа.

Код овог типа се запажају још и многобројни остацистаре византијске цивилизације, каткад као скамење-

72

ни, измешани са турско-источњачким утицајима и мо-ралним схватањима који су се јавили за време турскевладавине. Ми ћемо их често помињати на следећимстранама.

Утицаји византијске цивилизације на становништвонајвише се осећају у областима централног типа и уМаричком сливу. Томе има разних узрока. Најпре, каошто смо видели, ове су области у средњем веку биледуже под непосредном византијском управом негодруге. Кроз њих су, поред осталога, пролазили главниуздужни путеви; оне су најближе Цариграду и Солуну,главнгим старим центрима византијске цивилизације.Македонске су вароши биле потпуно погрчене и ту сенаилази, чак и у турско доба, на неколико центара укојима се одржао стари балкански живот: Серез, Ње-гуш, Воден, Мускопоље, унеколико Охрид, итд. Овасу балканске области у којима има, нарочито у варо-шима, највише византијских или појелињених Грко--Аромуна, потомака Ромеја. Напослетку, ове су обла-сти за време турске владавине најдуже остале безсаобраћаја и без слободних и разноликих веза са запад-ном цивилизацијом.

[...] Због робовања под Турцима у овоме типу серазвила потиштена и нижа класа, раја. Карактеристи-чне особине ове класе, истина, нису ни етничке нисталне: њих постепено нестаје уколико поједине обла-сти централног типа улазе у састав хришћанских бал-канских држава; али оне су тако дубоко укорењене даће се одржати у току више нараштаја, док их потпунонестане.

Истина, рајинске особине нису карактеристика самоцентралног типа. Њихових трагова има и у динарскомпа чак и у панонском типу. Али су најјаче изражене уцентралном и у источном типу. Ове су области биледуже под врло јаким турским притиском. Противноономе како је било код динарског и панонског типа,Турци су овде чинили већину становништва у варо-

73

шима; ово су такође једине области на Полуострву укојима је настањена велика маса турског сеоског ста-новништва. Треба додати да је овде више но игде биоу снази читлучки економски систем, под којим су се-љаци живели на земљама ага и бегова у потпунојпотчињености и под сталним надзором .својих господа-ра. Напослетку, два варијетета овога типа, косовско--метохијски и западномакедонски, били су под утица-јем поисламљених Арбанаса, народа суровијег и вишенаклоњеног притиску и насиљима него Османлије.

Ушицајџ моралне мимикрије. — Од многобројних ра-јинских особина централног типа највише падају у очионе особине које потичу од моралне мимикрије. Подтим разумемо утицај суровости и насиља господара наменталитет овога становништва али и последице под-ражавања овим господарима. Послушност и напорробова да се угоди жељама и укусу господара били суглавни чиниоци овога преображаја.

Предосећајући шта се од њих очекује и шта је зањих било корисно да чине у свакој појединој прилици,чифчије или кметови су у себи стварали рајинскудушу, т ј . постали су потиштена и потчињена бића.Морална мимикрија се развила по свима областимацентралног типа, нарочито у неким котлинама где ста-новници живе у додиру с Арбанасима.

Први је знак мимикрије у овим областима био при-мање арбанашког одела. Затим је дошло усвајање њи-хових покрета, понашања и самог језика, тако да сена путу и на тргу нису могли разликовати Срби одАрбанаса. Ако непознат човек дође у кућу метохиј-ског Србина, овај ће почети са њим говор арбанашки,да не би одао своје порекло. Али ће онај који зна за овунавику лако познати, да ли је ушао код Србина, макарто било и по очуваној старој женској народ-ној ношњи. Неки метохијски Срби су се у свему арба-нашкоме били дотле дотерали и извештили, да сумогли бити примљени и преноћити у арбанашкојкући а да Арбанаси нису ни слутили да су примилиСрбина.

74 75

Овом спољном мимикријом становништво се чувалоод мучења и насиља. Али је она водила непосреднопримању ислама и поарбанашавању. Има породицакоје су само упола поисламљене (у околини Пећи, уГори, код Призрена), где је мушкиње примило ислам аженскиње остало православно. Познати су ми случа-јеви где су само старе жене остале православне, док сусви други чланови у породици примили ислам.

Само се по себи разуме да чим Србин постане мусли-ман престаје потреба за мимикријом; штавише, из већпоказаних психолошких разлога он постаје најљућинасилник према својој браћи. Може се рећи да су овиотпадници највише допринели да се раја доведе донајнижег ступња понижености.

Од моралних особина се услед мимикрије најпреразвија понизност према беговима, према насилници-ма, према свима мухамеданцима, једном речи премасвима који сами нису раја. Раја се све више навикавана то да је нижа, ропска класа која има да се улагује ида се клања да би се умилила господару. Ови људипостају притуљени, скривени, неповерљиви и подмук-ли; навикну се на претварање и на подлост, јер им топомаже да могу живети и да се сачувају од насиља.Чифчије се навикну да варају свога агу и да поткрада-ју трећину или четвртину од земљорадничког приносакоји њему припада. У неким крајевима конкубинатизмеђу хришћанских жена и Турака није био многозазоран. У Мариову (Морихову), недалеко од Битоља,он је био постао обичајем. У свима областима централ-ног и источнобосанског типа ови више-мање осамљенислучајеви конкубината били су од утицаја на раснеособине словенског становништва. Друкчији су случа-јеви да мухамеданац отме хришћанку, или, штавише,да хришћанска жена, оставивши кућу, побегне муха-меданцу и прими његову веру; али ови обичаји нисубили од етничког утицаја на словенско становништво.

Морална мимикрија се нарочито развила у некимварошима које су биле под силним утицајем арбана-шког насиља и безвлашћа, као на пример у Ђаковици

и у Дебру. Пошто је примило све што је турско иарбанашко, осим вере, српско је становништво билосведено на праве парије. Срби нису смели без Арбанасаизлазити из вароши, нису могли имати своје њиве ивинограде, ни боље куће и дућане; нису смели носитибоље одело и могли су се бавити само нижим занатимакојима се Турци и Арбанаси нису хтели бавити, каошто су ковачки, грнчарски, зидарски, ужарски, опан-чарски и свећарски (мумџијски). У последње турсковреме, пре 1912. године, ови су варошани изгледаликао оне мале старе верске секте које живе у најзаба-ченијим крајевима источњачких (предњоазијских) ва-роши: представљали су последњи стадијум народа којије сведен на најнижу друштвену и економску класу.

Угледање на госиодаре. — Било га је поглавито уварошима, ређе у селима. Састојало се у усвајањутурског начина живота, наравно само унеколико, јерније ишло примати све турске особине, пошто се рајане може понашати као господари.

Турски утицаји у варошима су безбројни. И хри-шћанске су куће, исто онако као и мухамеданске уоп-ште, унутра увучене и према улици зидовима од ћер-пича или од камена ограђене. Куће су унутра уређенеслично турским, са доксашима (балконима); собе су саминдерлуцима, са долаиима (орманима}у зиду итд. Свеженско носи шалваре. Ретко излазе из куће и баште,нарочито девојке. Оне везу турско-источњачке шарена кошуљама и на рупцима, сматрајући народне, гео-метријске облике за простачке. Друже се са булама имноге од њих говоре турски. Људи се, наравно, јошвише служе турским језиком. Хришћани су примили имного турских обичаја.

Православни се као и Турци каткад подају особи-том начину весеља, такозваном ћефу. Неки од имућни-јих се у господству угледају на Турке. Други имајутурску господарску ћуд и тиранске навике господараи насилника. Ово се показивало и после ослобођења1912. године, јер су се многи хришћани сећали тур-

76

скога господства и турских начина и почели су се утоме смислу понашати.

Неиосредни ушицај сшеге и насиља. — Показује се утоме што су скоро код свију хришћана развијени страхи плашљивост. Кад се у неком крају појаве мухамедан-ски насилници и разбојници, читаве области су честомесецима у паници. Има крајева у којима је хришћан-ско становништво живело у страху од рођења до смр-ти. У неким крајевима Македоније неће причати какосу се тукли са Турцима или Арбанасима, већ како сууспели да испред њих побегну или да се неким лукав-ством спасу. У Македонији су ми говорили: »Ми и усну бежимо испред Турака и Арнаута.« Истина [је да]су се од пре двадесетак година појединци ослободилиовога страха, али то није захватило шире народнеслојеве. [...]

Из истих узрока развиле су се изразите моралнеособине раје: особито недостатак искрености и отворе-ности, одсуство јуначкога или витешкога духа. У те-шкој борби за живот развила су се међу самом рајомосећања зависти, мржње, каткад и пакости. Али нетреба сувише оштро осуђивати ове стварне мане; оненису производ битних особина самога становништва,већ сурове владавине коју су подносили. Подјармље-ност и робовање су свуда проузроковали исте после-дице.

Али су и крај овако створеног менталитета кадштоизбијала осећања праве племенитости. Овде-онде сејављала узајамност међу рајом, махом у облику позна-те узајамности потиштених, са скривеном и пригуше-ном осетљивошћу и са поносом раје, који је сличанпоносу жртве. Било је села и области морално бољихи јачих, нарочито кад се у њима јаве више моралнитипови, такозвани селокреици (чувари сеоских врли-на). [...]

77

Уз архаичност, старобалканске и рајинске особине,јављају се и неколике нарочите особине, које су врлораспрострањене код овога становништва, а на првомместу реализам.

Реалисшичне црше. — Ово је најизразитија особинацентралнога типа. Кроз цео живот је за човека овогатипа главно рабоша. Работа није само појам за физичкирад, јер значи и трговање, продају или куповину,погодбу, уговор, пословну подвалу, једном речи свеоно чиме се долази до зараде и добити; »работа« значи иначине којима се измигоље или чувају од тешких имучних послова. Ови људи од »работе« стално мисле οсвојим интересима и брзо уоче како се посао може зањих најповољније свршити. Вешти су да се из незгодеизвуку; практични су и окретни: рекло би се да сустворени само за тековину. На послове се брзо решава-ју, без оклевања; многи од њих су прави активни ипословни темпераменти. »Работом« су испуњени онакокао што су Црногорци испуњени »вером Обилића«.Причање и зановетање без практичног циља по прави-лу је противно њиховој природи. Мало времена трошена мечшанија (маштања) и на стварање и неговањезамишљених представа. Ретко воле да певају уз гусле,и то само у косовско-метохијском и у неким пределимаморавско-вардарског варијетета. Код осталих је пе-вање занат којим се баве нарочити људи uebu,u. Правипредставници овога темперамента у централном типу,они што врло мало говоре и у говору кратко секу,чисто се дусну кад их питате ο причама и песмама, итим кажу како су то беспослице и залуднице, јер тоније »работа«, право занимање човеково.

Чак се и у лирским песмама овога типа често реали-стички осећа. V6abun,a (лепотица) се хвали својом ле-потом, али жели да се мужи1 за царева сина, који»дању, ноћу хазна бројиш«. И кад је младић »болан од

1 Реч »мужи« у смислу удаје употребљава се само у овој области. Интересантноје да ова реч постоји у Дyшaнoby законику (XIV век); као у чл. 154: »ни да се кшо одњих ни мумси ни жени«.

78

мерак« (од љубави) каже да би му било шило и драго наСшруга дућан да имам, на Сшруга дућан да имам, наћеиенцише да седам« и да се убавица прошета испредњегова дућана.

Кадшто су ове песме индискретне и сензуалне (одви-ше слободне и чулне). Запажа се да се ове сензуалнепесме певају поглавито у околини већих вароши иуколико се више иде на исток све их је више, чак и поселима. Тако, на пример кад »убава мома« каже дра-гоме: »Не ли сме иусша роднина?«, он одговара: »Високоgpbo сем нема, убаВа мома род нема, јазе ћу шебе даземамл2 У једној другој песми, из битољске околине,момак каже девојци: »Ташко ши шашко gba браша,мајка ши мајка jeiupba, мије gba upbe брачеди, деј ђидимоме y6abo, y6abo моме род нема, јагње сугаре греф немалИма песама у којима се млада невеста тужи старијимана младожењу: »Tboj bHyue, моје момче, не зна да љу-бишл Често се у овим песмама осећају утицаји источ-њачке чулности: »Ти ћеш иоминиш крај мене, со ће милегниш до мене, Сшамено, лелеј, иоље шарено, изгорефјагње за шебе, дури да се cuabam go шебе, де мори Јанодеј, казали јагње брел [...]

[...] Међутим се јасно види да имају много пасивнехрабрости, храбрости да подносе и да истрају: повукусе у себе, те изгледају немарни, равнодушни и нео-сетљиви према злу које их сналази. Имају такође врлоразвијено психолошко осећање: умеју да процене љу-де, њихове особине и страсти; али док људи динарскогтипа често исказују своја опажања, ови то чине самоизузетно. [...]

Арије њихових лирских песама разликују се мање--више од лирских песама других јужнословенских ти-пова. Најчешћа је карактеристика динарске арије сен-

2 Село Бела, код Кочана.

79

тименталност, из које се издваја и избија све већа ивећа одлучност, пењући се нагло и страсно; али имадоста сентименталних арија које пређу у меланхолију иполако малаксавају. Арије централног типа, нарочитозападномакедонске, одликују се ритмом, сентиментал-ношћу која је слична динарској и која све прелије иобоји и особито источњачким богатством колорита.Чести су мелодични турски рефрени: otfi, аман, аман--аман, или аромунски: ој, бо, бо, бо. [ . . . ]

Код њих се наилази на осећање стида које је сличноономе код жена динарског типа, али се овде не тичесамо љубавних осећања већ се уноси и у цео њиховживот и показује се у снебивању, бојажљивости иплашњи од одговорности, чија је последица неактив-ност.

Ове су особине супротне онима код људи динарскогатипа, који и у патњама и у радости често пуштају навољу својим осећањима: говоре, казују све патње, пе-вају и покликују, хуче и јече, свете се и жртвују.

Али, под утицајем извесних прилика поменуте уз-држљивости намах нестаје: љубавни занос се показујејавно и са необузданом чулношћу. Љубавна чежња јесилна, а љубавна занесеност иде до изнемоглости иболести.

На забавама и гозбама, које је пластично и снажноописао Борисав Станковић, они се најпре уздржљиво,али постепено све топлије и најзад страсно и бесноодају телесном уживању и љубавним осећањима. Мо-жда се ове бујне теревенке могу објаснити донеклеутицајем масних, јаких и зачињених јела старобал-канске кујне, јер ο већим празницима све куће мири-шу на масно. После ручка сви лешкаре и спавају поминдерлуцима и по поду, око машала и пећи. Увече,после вечере, почињу да попуштају појасе и да свлачегорње хаљине које им сметају. Пију много, загрејусе и духовно отроме, а иза тога настану праве сензуал-не ерупције. Узму се трести, бацакати и пружати руке

80

преко совре за даире, лупају ногама ο земљу, urpajyи превијају се од љубавног заноса.

Исте осећајне ерупције сам посматрао на најкротки-јем и најсмиренијем становништву, на Цинцарима: уТрнову, ο Ускрсу 1910. године, после гозбе су сеЦинцари у антеријама или у европском оделу ухватилиу коло, и ти људи, који све своје крију и једнакорачунају, подигравали су, скакали, цикали, натералижене да с њима играју, пали у ћеф и севдах, и, изашав-ши из куће, водили су коло по улицама, помамно ибесно до потпуне изнемоглости.

То је онај бујни и пун чулности, отворен и откривенбалкански живот, коме се сасвим одају поједини зане-сени људи и због љубавног дерта, веселости и ћефапропију и упропасте имање, здравље и живот. Живе узаносу, у замагљености, целога живота уздишући ипевајући ο љубави, ο души (у памуку), ο ђулу: многи суод њих балкански песници или песници старобалкан-ског живота. Карактеристично је да се и у њиховојнајраскалашнијој раздраганости као врло танак веоосећа прелив од сете и туге. Без икакве отпорне снагепрема уживањима, слаби до краја, они своде својепропадање и махом бедан живот у старим годинама насудбину, на »к'смеш«. [ . . . ]

У грађанским редовима нисам запазио правог часто-љубља, али често, и много више но у ма коме другомјужнословенском варијетету, има сујете која иде докрајности. Ови људи теже да су на површини, воле дасе ο њима говори, желе да их сматрају за угледнуличност: нарочито много цене све спољње знаке поча-сти и улажу велику енергију да до њих дођу. Зато нијечудо што у противном случају постају уопште незадо-вољни, често жучни, и живот тешко и горко проводе.Ова је сува сујета особито распрострањена међу гра-ђанима и међу школованим људима. [...]

НЕКОЛИКО ЕТНИЧКИХГРУПА

Мијачка груиа

Чини ми се да ниједно друго становништво цент-ралнога типа нема више поноса и тежњи за самосвој-ношћу и самосталношћу него Мијаци. Поносе се сво-јим именом и имају нечега свога, својственога и са-мосталног. Кротки, тихи, по изгледу смерни, давали судоста разумних људи који су се одликовали окретно-шћу и вештином и умели да штите интересе свогаплемена и да га паметно воде. Али су имали и силнихтипова, од своје ћуди, који опомињу на неке динарце.Још се и сада сећају Јована Опуте из села Битуше, којије умео да улије страх Турцима, тако да су се пред њимдизали на ноге и поздрављали га када је на коњупролазио. То је био богат овчар који је имао више од2.000 оваца. Жртвовао је све своје имање у одбранихришћанске вере. До његова времена у неким мијач-ким селима су почели примати ислам. Самим својимугледом успео је да поврати у хришћанску веру трипоисламљене куће у Галичнику, једну у Мелничанима,и, како се каже, још више других у Тресончи. Поги-нуо је 1840. године.

Поглавито је мијачка творевина манастир Св. ЈованБигорски, чије је име више пута поменуто. Они су гаобновили и издржавали. По једној историји која сечува у манастиру као да је основан 1020. године, анапуштен и порушен за време Турака. Тек 1743. годи-не под архимандритом Харитоном Мијаци су га обно-вили; 1796. године подигли су цркву која и данаспостоји. [...]

82

Мијаци су врло интелигентни. Нисам наишао ни наједног глупог и заваљеног. Они су ведри, бистри,присебни, брзо и добро схватају; умеју да господаресобом. Ове особине не произлазе из њихова печал-барског занимања. И сама чињеница што они најбољеуспевају у печалби, знак је њихових знатних духовнихспособности. Умели су да се обогате и да дођу довеликих положаја, нарочито они из Галичника, који сусе разишли по свима балканским земљама. Али је јошсигурнији знак њихових интелектуалних особина, штосу им деца врло бистра. Учитељи који су били поразним областима централнога типа једногласно тврдеда нису видели интелигентније деце. Оно мало старихсточара, који нису путовали, изненадили су ме трезве-ношћу мишљења и оштрином схватања. Познао самнеке породице плаве комплексије, нарочито у селуТресончи, код којих је дубоко развијена осећајност исклоност размишљању. Код њих интелигенција нијеобрнута на работу и зарађивање. Укус и уметничкесклоности, које смо поменули, доказ су да Мијаци, ипоред свих тешкоћа-с којима су се имали борити, нисумогли огрезнути у работу централнога типа. Они суслободни и отворени више но ма која друга групаовога типа. Осим тога су предусретљиви и госто-примни. [... ]

Груиа Биначке Mopabe

[ . . . ] Изузевши Изморник, у коме су се Срби каомногобројније становништво могли одупирати и мањетрпели, сва је остала Морава за време турске влада-вине била утучена насиљима. Поред бегова су немило-срдно мучили српски живаљ нарочито Арбанаси изКарадага. Уз многобројна друга насиља ударало сечесто и на женску част. Отмица и превођење у исламсрпских жена су овде били чешћи него на Косову.

Становници ове области, старинци или досељеници,врло су много прелазили од једног бега другом, из

83

једног села у друго, из горње Мораве и Изморник иобратно, а у обе ове области још и из Криве реке. Утом погледу Косово изгледа према Морави као областустаљеног становништва. Због несигурности и пљач-кања многе су се моравске породице сељакале и тра-жиле »појак господар« који би их заштитио од арба-нашког злостављања. Врло често су сељаци остајаликод једнога бега и у једном селу само по једну зиму илето, па се даље као чергари селили, тражећи мило-стивијег и јачег господара, који би их могао заштити-ти. Живећи оваквим животом ови сељаци нису моглиимати ничега свога, сВојшшине. Један, сада имућнијисељак из Пасјана, причао ми је да је његов деда проме-нио осам пута своје место становања. Долазећи из селаРајчића (у кумановском крају), да би се стално наста-нио у Пасјанима, он је успут мењао неколико путабегове и села. Други један, старином из врањског селаВртогоша, кренуо се у Изморник, задржавао се у мно-гим његовим селима, а најдуже у Ропотеву, и одатледошао најзад у Пасјане. Има сељака који су се мањекретали и они су стекли и нешто своје земље, али нисупрестајали обрађивати и беговску, ако не ради при-носа, а оно да их бег заштићава. Услед ових сељакањастановништво је јако измешано и скоро изједначено,тако да нема знатнијих разлика међу људима чак инајудаљенијих села. [...]

31 — 6*

ИСТОЧНОБАЛКАНСКИ ТИПPasbuiuaK исихичких особина у шоку исшорије

Потребно је да сада пропратимо развитак који је утоку историје извршен у менталитету становништваисточнобалканског типа и да испитамо уколико овајменталитет објашњава данашњу бугарску државу. ЗаСрбина и у данашњим приликама ово је питање тешкорасправљати, и ја бих више волео да овај задатакузму на себе други, чија непристрасност не би моглабити подозрива. Међутим, нисам се могао одрећи овогаодељка мога предмета. Све што могу рећи то је да сами у проучавање овога питања уносио исти критичкидух као и приликом спремања и редакције осталиходељака овога дела.*

Пре шурске најезде. — Бугарска је историја врлобогата, војнички и политички. Пре турске најездеБугари су имали више периода моћи и ширења, на-рочито за време цара Симеуна (893—987) и Асена II(1216—1240). Бугарске су се масе покоравале својимвођама, како изгледа, без великог одушевљења, алиса потпуном дисциплином. То је била масивна снага,којом је управљала само једна воља. Тиме се објаш-њава што су они и поред свога малог броја — јерсу после Арбанаса најмалобројнији на Полуострву

* Српско-бугарски рат 1913, а, посебно, нечувена зверства бугарске окупатор-ске војске у првом светском рату, свакако су чињенице на које у овом пасусуалудира Цвијић. Морамо приметити да наш етнопсихолог, у разматрањима οисточнобалканском типу, што значи првенствено ο Бугарима, није успео да употпуности превлада емотивну дистанцу коју су историјски догађаји створили уњеговој свести утичући и на његове критичке опсервације и научничке дијагнозе.(Прим. ирир.)

85

— могли играти у историји, у току векова, кадштои врло значајну улогу.

За време ове дуге периоде они су заузимали про-стране области на Полуострву, продирали су северноод Дунава и на југу загрожавали Византији. Али кадасу бивали савладани, постајали су поново некретна икао укочена маса, а ови наступи активности су уопштемало трајали. Бугарско ширење је било као олуја којаиза себе не оставља трагове. Нема никаквих доказа οтоме да су у средњем веку ишта створили, било наДоњодунавској плочи, било у сливу Марице или узаузетим областима. После бура су ове различне етни-чке групе остајале без међусобних веза. Најславнијидогађаји из бугарске историје нису имали одјека ународној свести.

Бугарска раја у шурско доба. — Историјска улогакоју су некада играли, није код Бугара много остала ууспомени и они се у овом погледу јако разликују одСрба, који се увек сећају и своје далеке историјскепрошлости. За време дуге, петвековне, турске владенад њима нису на Бугаре имале никаква утицаја њи-хове историјске успомене. Али је турска владавинаутиснула свој печат на њихов менталитет.

Бугари Доњодунавске плоче и Маричког слива по-стали су тада правом рајом, која је. живела само начифлуцима, под сталним надзором турских беговаи под најмучнијом економском стегом и моралнимпритиском. Име Бугарин је изгубило национални сми-сао и употребљавало се само као означење за целуову масу подјармљених земљорадника. С овим озна-чењем, као што смо већ рекли, ово се име распро-стрло и изван Доњодунавске плоче и Маричког слива,У крајеве с овим тако суровим економским уређењем,све до неких централних области старе српске државе.И не само да се они на које се ово име тако приме-њивало, без обзира на њихову народност, нису моглипротивити већ су сматрали за корисно да примеово назвање, по коме су сматрани за безазлене људе,

86

за нижи друштвени ред, на КОЈИ су њихови господаригледали са потцењивањем.

За време турске управе су сви балкански народиупотребљавали реч бугарин да би њоме означили чо-века простог, сировог, из нижег, работничког, слоја.Ово су јој значење најпре дали Грци и Турци. Изгледада су га по средишном делу Балканског полуострвараспрострли Срби муслимани из Босне и новопазар-ског Санџака којих је било врло много у администра-цији. Бугарски облик блгар, блгарин заменили су срп-ским бугар, бугарин, увек у значењу раја.

У областима централног типа овај српски обликбугарин постао је означењем за све што је просто,духовно или материјално. За сиромашно, просто ста-новништво, које нема ничега, каже се, да су шслиБугарш, прави Бугари. За обичан, прост, сељачки по-сао се каже »бугарска рабоша«. Македонци веле шри-чаши као Бугарш, то јест невешто, као сељаци. Ујужној Македонији, у Куфалову код Солуна, чуо самизраз шзбугари се« кад се говори ο уквареном житукоје није добро за семе, а израз »иобугари се« кад се хоћеда каже да се једна ствар квари и хаба. »Бугарка« јеврста најпростије пшенице.

Такво је било значење речи »Бугарин« у свимадинарским областима пре ослобођења данашње Бугар-ске. [...]

Кад се опева јунак који свлачи свилу и кадифу да биобукао »бугарске хаљине«, песма каже да се он»учинио голема сирота«. Α Милошу Војиновићу, којије преко одела ставио »бугар-кабаницу / а на главубугарску шубару« и »начини се црни бугарине«, механ-џија није хтео дати вина. Дрвени, врло прост суд изкога се пије вино зове се бугарска коиања.

Име Бугарин је, дакле, имало исту судбину као ииме Влах после словенске најезде на Балканско по-луострво. То је име, којим се означавало старо по-ромањено становништво, потпуно изгубило етничко

87

значење и постало је називом за друштвени ред којије сматран за нижи. [...]

[...] Бугарски писац Алеко Константинов у свомеделу Баја Гање каже за своје земљаке да су још иданас »неотесани и сирови, груби и прости до сржи...«»У јелу су«, вели он, »прождрљиви и том приликомсамо ο њему мисле и не узнемирују се: срче Бугарин нешали се, триста паса да се покољу не би га заглушили.Уз то му са лица падају грашке зноја.« »Толико нам јејела било спремљено да сам се журио да једем док непукнем«, вели Баја Гање (ово је подругљив надимаккојим се Бугари између себе зову). Алеко Константи-нов је савршено описао оно што он назива »срамотом инискошћу бугарског живота«. Нека нам је допуштенода ради више појединости упутимо читаоца на његоводело. [...]

Бугари не цене витешка дела и сматрају их за де-тињарију. Један од образованих Бугара, који је биоу Црној Гори дуже времена, причао ми је са весе-лошћу у којој је било хумора — иначе ретког кодБугара — какав су утисак на њега оставили Црно-горци, поносити и осетљиви на образ до крајности,уз то са претензијама великог господства, без обзи-ра на своју крајњу сиротињу. Бугарин је сматраоза комедију и њихово држање и све оно што су онирекли и учинили. Од свега тога он није ништа разу-мео. [...]

Осим турског притиска и грчко свештенство и мно-гобројни бугарски зеленаши, чорбаџије, су такође до-принели да се не подигне морални ступањ код раје.Подражавајући њима, бугарски су сељаци добили новообележје. Примили су неке особине својих угњетача.Многе пословице и морални прописи који су распро-

88

страњени код Бугара турско-источњачког су порекла.Бугарско лукавство, вели К. Јиречек, опомиње на лу-кавство турско-византијских евнуха. [...]

[...] Јосиф Рајнах, који их је тада могао непосреднопроматрати, дао је ο њима врло оштар суд: »Чим јемеђу њих«, каже он, »убачена реч слобода, схватили суда бити слободан значи да се може некажњиво заузи-мати туђе добро и ослобођавати суседа који смета.«1

Ово своје схватање они су обилато изводили на делу.Говорило се да су ово рајинске навике и наслеђе из

прошлости и да ће се са животом у слободи изгубитисве ово варварство. [...]

Др Дилон, који је дуго живео на Балкану, каже οБугарима: »Њихове су војничке особине за дивљење,али мало разумеју поезију живота, топла и човечанскаосећања. Упорност, неповерење и притворство су осо-бите одлике њихова карактера.«2

Један дописник »Фигара« пише у овом листу 1917.године: »Бугари су изврсни војници, дисциплиновани,врло храбри, али без смелости; упорни али без одушев-љења. То је једина војска која не зна за песме намаршу. Крећу се погнутих глава, ћутљиви, чврстипрема тешкоћама, равнодушни, гневни без жестине ипобедиоци без радости; они не певају! У целокупномњихову склопу, у њихову начину држања и кретањапада одмах у очи нешто као тешко, укочено, рђавоистесано. То су недовршени људи. Чине утисак, дасе тако изразимо, као да нису стварани индиви-дуално, већ у маси, батаљонима. Спори у схватању,они су марљиви и истрајни у напорима, лакоми наћар и врло штедљиви. Лишени су, до невероватногступња, сваке склоности за размишљањем, сваке спо-

1 Joseph Reinach, Voyage en Orient, 1879, I, стр. 148.2 Dr J. Ρ. Dillon, »Bulgaria and the Entente Diplomacy« (»The Fortnigthly Review«,

May 1915).

89

собности и сваке жеље за напретком и за морал-ним побољшањем.«

К. Јиречек, истакнути научник, који је у Бугарскојбио министар просвете, пише: »Као стари бугарофилзнам врло добро из властитог искуства, да у Европимноги научници и државници сматрају Бугаре за фи-зички јак народ, али без дара за духовни рад. Покојниминистар Калај, некада један од писаца статута зааутономну провинцију Источну Румелију, често ми јеговорио, да Бугаре прецењују, да је политички тале-нат једног Стамбулова усамљен, да је бугарска интели-генција уопште без талента.«3

3 Према чланку К. Јиречека, објављеном у »Miinchener Allgemeine Zeimng«, aпреведеном и објављеном у »Самоуправи« од 14. септембра 1914. године.

ПОДНЕБЉЕ, ИСТОРИЈА,ЧОВЕК

ВЕЗА ИЗМЕЂУИСТОРИЈСКИХ ДОГАЂАЈА

И РЕЉЕФАПоред географских, три групе историјских и соци-

јалних фактора знатно су утицале на етнографске иантропогеографске појаве на Балканском полуострву.То су исшоријски догађаји, зоне ц^илизација и сеобенарода и ешничких груиа. [...]

КУЛТУРНИ ПОЈАСИНиједна историјска појава не показује толико при-

лагођавања географским погодбама као распоред ста-рих цивилизација на Балканском полуострву. Посленаизменичних напредовања и узмицања, која су дошлауслед ванредних историјских догађаја и била каткадбез везе са географским погодбама, распрострањењеједне цивилизације углавном се задржало на природ-ним пречагама. И оне културе, које су се биле раши-риле скоро по целоме Полуострву, најзад су доживеледа се сузи њихово распрострањење под геоморфоло-шким утицајима. И'пОсле највећих политичких и кул-турних пертурбација, настало је, дакле, повлачење илидаље ширење цивилизација, нека врста адјустирања, иутицаји разних цивилизација су се зауставили и уко-ренили у оној области, коју одређују геоморфолошкифактори. Чак и клинасти или појасасти културни про-дори, који се гдегде виде, такође стоје у вези са ре-љефом и са комуникацијама области.1

1 Такав је, на пример, случај са клинастим распрострањењем католичке вереод Приморја и Скадра уз реку Дрим; или распрострањење католицизма уз Нерет-ву, почевши од ушћа.

94

На овај су се начин образовали разни културнипојаси у тесној вези са главним географским особина-ма, нарочито са оним које смо назвали особинама штоолакшавају спајање и прожимање. Истина, често сенаиђе на више цивилизација које леже једна прекодруге као геолошки слојеви, а још чешће се сретајуиспреплетани културни утицаји. Али се ипак могуиздвојити географски појаси у којима је једна циви-лизација оставила више трагова но друге. И сами нај-новији културни утицаји, налегли често преко две-тристарије културе, већ су се прилагодили географскојсредини, и тако су постали ограничени на одређенеобласти.

Недостатак континуитета у културним утицајима и укултурном развијању карактеристика је Балканскогполуострва, супротно ономе што се десило у западној иу централној Европи.

Културе које су се јавиле после настањивања ЈужнихСловена често су биле јако измењене, нарочито услединвазије Турака; такав је случај са византијском ци-вилизацијом, која је утицала на све данашње народеПолуострва. Млетачка цивилизација се очувала наЈадранском приморју, али измењена традицијама рим-ском и византијском, и реакцијом националног духа.Напослетку, на Балканском полуострву су били ододлучног утицаја јужнословенско становништво сапатријархалним начином живота и турски освајачи; одслабијега западна цивилизација.

Област распростирања ових култура, нарочито ви-зантијске и млетачке, изменила се такође приликомвеликих миграција балканских народа у турско доба.Ова је измена настала услед сеоба динарског станов-ништва у Далмацију и многобројног балканског ста-новништва у јужнословенске земље бивше Аустро--Угарске. Тако су се културе, својствене Полуострву,распрострле према северу, с друге стране Саве и Ду-нава, као и у Далмацију.

Распоред различних цивилизација постао је врлозначајан фактор за социјалне прилике Полуострва, и

95

један од важних узрока за формирање психичких осо-бина његовог становништва.

У овој глави ћемо обележити области распростира-ња различних цивилизација и њихове главне каракте-ристике, задржавајући за следеће главе излагање мно-гобројних појава у којима се види њихов детаљанутицај. [...]

Али, турско-источњачки су се утицаји распрострлипо Полуострву нарочито у доба турске владавине. Онису, природно, јачи код турског становништва које сенастанило на југоистоку и у средишту; али су продрлии међу исламизиране Јужне Словене и у Арбанасе којису у већини муслимански народ. Врло су јаки кодпоисламљених Срба у Босни и Херцеговини и кодбугарских Помака у Родопима. Ови исламизирани сумного допринели ширењу турско-источњачких утица-ја, не само тиме што су их сами усвајали већ и тимешто су их ширили међу хришћанско становништвоистога језика. Колико су на све, а особито на варошкостановништво свих вера утицали турски закони иуредбе! Ови су се утицаји, уосталом, укоренили у токудуге турске владавине код свих балканских народа, аосећају се, услед миграција, и у јужнословенским зем-љама Аустро-Угарске, које нису биле под турскомвлашћу. Они се јасно распознају по многобројнимтурским речима у српском, бугарском и арбанашкомјезику, у врсти оружја и коњске опреме, у извеснимделовима ранијег турског одела, као и у неким цртамау типу вароши vf кућа; у немарности и лености —источњачком јаВашлуку, у карактеристичном положајучаршинлија који чуче или седе прекрштених ногу, уисточњачким предрасудама, у неким нарочитим цртамадоброте и честитости (»душевни Турци«, позната»чаршинлијска честитост«), као и у наступима свире-пости који су, изгледа, својствени неким групама ста-новништва у предњој Азији.

Вековна турска владавина имала је још један другиутицај. Она је утиснула балканским народима црте»раје«, особине потиштене класе; тиме је створила ве-

96

лики број нарочитих моралних особина. Још се кодсвих балканских народа наилази на турске или ори-јенталне моралне типове, од имитације пашама и бе-говима. Има и иначе доста турских појмова и турскихначина, поглавито у варошима.

Као византијска култура, и турско-источњачки ути-цаји владају нарочито у југоисточном и источном делуПолуострва, затим у области евроазијских особина;даље, дуж лонгитудиналних путева Маричко-морав-ског и Вардарско-моравског до Ниша, управо у обла-сти у којој је јужнословенско становништво ималонајчистије особине раје. Северно од Ниша и у динар-ским пределима, турско-источњачки утицаји се мањеосећају, осим код поисламљених Срба у Босни. Они субезначајни у старом јужнословенском становништвуАустро-Угарске, али се осећају код динарско-балкан-ских досељеника. Најмање су захваћени овим утицаји-ма Словенци и Хрвати »цивилне Хрватске« (из загре-бачке, вараждинске и крижевачке жупаније).

ПОСЛЕДИЦЕ МИГРАЦИЈА

[...] Врло лако и брзо се извршило претапање Србау сродне Словенце. Далеко [су] се удаљили од својеосновне масе. Долазили су не у великим групама, већпоједине породице, највише по неколико задруга, каошто су она тројица већ напред поменутих динарскихСрба: Алексић, Дојчин и Вукмир, који су основаликод Марибора село Ускоке. Тек су после дуге препи-ске успевали да добију нешто земље од аустријскихвласти, тим теже, ιπτο су ове земље биле доста добронасељене у XVI веку; чим је неки од Срба погинуо илибио заробљен, старинци су тежили да избаце његовупородицу са имања (Бидерман). Досељени Срби билису, дакле, без икаквог чвршћег економског и социјал-ног положаја; такве растурене оазе не могу се дугоодржати. Мењали су се и под утицајем друкчије при-роде земљишта, климе, начина рада и*друкчије циви-лизације. Даље, немајући свештеника, прелазили су накатоличку или унијатску веру. Православна се вера ииначе није радо гледала; ерцхерцог Карло од Штајер-ске изражава 1576. године своје незадовољство штовојводе харамија »нису хришћани већ ускоци«; као даправославне није рачунао у хришћане. Постојала је,дакле, и општа тежња да их покатоличе. Као да јелакше било најпре их поунијатити. То је учињено сажумберачким ускоцима. Α недалеко од источне Шта-јерске постоји у Крижевцима, у Хрватској, унијатскикаптол, добро организован, који је вршио свој задатакпоунијаћавајући православне. Промена вере је осимнапред поменутих узрока и због тога ишла лакше, што

31-7

98

је онда главна противност била између хришћанства иислама, и што су се Срби прикључивали Аустријан-цима, имајући једнако у глави да се освете Турцима ида поврате своје земље. То се види из многих примера;али они то крију од Аустријанаца и сваки харамбаша,поп, најобичнији сељак, чува то као народну тајну.Прилазе Аустријанцима по невољи, али се бију саТурцима до истраге. Аустријски војни шефови кажуза пребеге и ускоке ein gar feiner Mann, a за владике ипопове да су некористољубиви и да желе спасти својнарод од беде. Експлоатишу њихове војничке врлинеи у исто време им намећу дажбине. Досељени Србиовда-онда покушавају да се одупру. Кажу, давали су идаваће своје животе, али неће да плаћају десетине изакупе властели и католичким манастирима, јер су онивојници и граничари, а неки се испрсе и узбуне гово-рећи да су и они од властелинске лозе. Кад им то непомогне, туже се, парниче се да на крају крајева недођу ни до каквог стварног резултата. У тим разно-врсним борбама су изнемогли и постепено изгубилиевест ο народности, и претопили се у сродне Словенце.

На сличан су се начин изгубили српски досељенициу Печују, у Барањи. Овде су пре XVIII века била дваслоја Срба: српско православно становништво које је,по свој прилици, било пореклом из Србије, јер су гаМаџари звали Рацима; они су или покатоличени илирастерани и као успомена на њих један се део Печујазове Рац-варош. Други слој су чинили католици на-шега језика, који себе и сада зову Бошњацима и кон-центрисани су у једној дугачкој улици Печуја — Бу-дим-мали. И сада у Печују има велики број породица(око 2.000 душа) бошњачког порекла, али ретко ко одњих зна српски или хрватски, а сви се осећају -каоМаџари; још само врло стари људи, а нарочито старежене, знају наш језик јужнога дијалекта, средовечнига разумеју, али једва умеју што проговорити, а деца,прошла кроз маџарске школе, не знају српски. Ово

99

није увек била тако егзотична група. При крају XVIIвека, пошто су ове земље ослобођене од Турака (1688),православни и католици српскохрватског језика (овисе зову Шокцима) чинили су већину становништва уБарањи, све до планине Мечека. Срба је морало бити узнатном броју и северозападно од Мечека по селимажупаније Толне и до Блатног језера, јер су 1703—1710.године дигли устанак и борили се нарочито противРакоцијевих Куруца. За време тих ратова и после њихсу уништавани и прогањани. У исто време је насталапропаганда католичке цркве на покатоличавању, јер,као што се види из аката печујске архиве, нису трпелиправославне. Срби се повлаче из Толне и севернихделова Барање на југ од Печуја. Око 1740. годинепочиње насељавање католичких Немаца с Рајне, изБаварске и Виртемберга у врло великом броју, и на-ставља се скоро педесет година. Услед свега тога оста-не печујскобошњачка оаза без праве везе са осталомнародном масом. [...]

Овде и у Мохачу збивао се у ствари исти процес каои у Ђаковици или којој другој чисто арбанашкој варо-шици. Удаљени од своје народне масе, у противничкојсредини, сви се људи нашега језика најпре притискомприлика сведу на значај верске секте, док и веру непромене и ишчезну.

У мањој се мери тај процес извршио на српскимнасељима у околини Будима и, што је карактеристично,овде се махом најпре мењала народност, па тек послевера. Срба има у Сент-Андреји, Ловри, Помазу, Чо-банцу, Калазу, Збегу, Ковину, Рацалмашу и Адуну око3.000 душа. Нестало их је у многим околним селимаи варошима, где их је доскора било. Мањи део овихСрба су врло стари досељеници из Ковина, на Дунаву,према Смедереву, побегли после пада Смедерева 1459.године и засновали село Ковин на Чепељском острву,у Дунаву. Α главна су маса досељеници од 1690. годинеса патријархом Арсенијем III Чарнојевићем. Познато

31 - 7«

100

је да је то био имућан и просвећен део народа; Будим иСент-Андреја су у XVIII веку били културни центридосељених Срба.

Све до почетка XVIII века Срба је било око Будимамного више и нарочито их је било релативно достапрема осталом становништву. Од XIX века настајеповлачење Срба према југу, и тако будимска српскаоаза и ослаби и остане без везе са осталом народноммасом.

Даље, Пешта се од истога времена јако развија и сњом и бујан маџарски живот. Срби који су до тогадоба били знатни трговци и занатлије и јако се осећа-ли, губе се у том новом развитку; тим лакше ослабешто су као трговачки и занатлијски елеменат биливише изложени маџарским утицајима; сељаци су сеипак боље одржали.

Настаје позната периода маџаризације, пред којомузму све више малаксавати.

Данас су будимски Срби сведени »на ишчилеле кул-турне тековине и на избледеле успомене«. »У Ковинусам се осећао«, каже др Тих. Ђорђевић, »као кодсамртника који већ издише.« У неким местима је свеугашено и изгледа као да у њима никада није ни билоСрба. [...]

ДИФЕРЕНЦИЈАЦИЈЕ УСЛЕДПРОМЕНЕ ΒΕΡΕ

1. У извесним областима било је нарочиших ире-дисиозиција за иромену bepe, y Босни и Захумљу кодбогумила; у Босни и код православних, јер, изгледа,није било чвршће организоване православне цркве.Напослетку, конвертирања је било тамо где хришћан-ство није ухватило дубљег корена, као у Арбанији.Услед тога, кад су Турци завладали Босном и Захум-љем, исламизирали су се богумили заједно са плем-ством, и извес[т]ан број православних. Створена јеснажна исламска група од националних елемената.Преобраћање у ислам наставило се и проширило наостале динарске Србе до планине Рогозне на југу одНовог Пазара; а на Косову, Метохији и у призренскојобласти исламизирање се вршило и до краја XIX века.У Арбанији [је] огромна већина становништва прешлана ислам; само великим напорима Рима и Шпаније,доцније Аустрије, испало [је] за руком одржати у като-личкој вери Миридите и нека малисорска племена;међутим су Тоске на југу већим делом остали право-славни, брањени грчком црквом. У Македонији јеврло мало православних преобраћено на ислам, и тезову Чишацима и Торбешима. Јамачно услед сличнихузрока, као у Босни, прешао [је] на ислам и знатан деоБугара и северно и јужно од Балкана, највише, изгле-да, у Родопима; зову се Помаци. У извесним крајевимаДоњодунавске плоче и у Маричком сливу одржало сенешто богумила, које у извештајима и путописима на-зивају Паћлићанима. Било и спорадичног прелажења уислам код свих народа Полуострва, најмање код Грка

102

и Цинцара; као да је највећа грчка исламизирана групаона на Криту, а цинцарска у Меглену, у јужној Маке-донији.

2. Православни су превођени у католичку и унијат-ску веру највише при сеобама, услед тешких животнихприлика, затим за владе Марије Терезије и у вишеслучајева када [су] се њихове мале групе настањивалемеђу масе католичког становништва.

Као да је највише католичења било у Далмацији,Славонији и Босни. После одвајања католичке и пра-вославне цркве крајем IX века, Далмација је посталаобласт културне и црквене борбе између Рима и Визан-тије. Превладали су Рим и католичка вера, нарочитопосле сплитског провинцијалног синода од 1075. годи-не. Кад су Млеци заузели Далмацију, било [је] самоовде-онде грчких православних општина, које [су]образовали сшрашиоши, грчки војници у млетачкојслужби, са понеким грчким трговцем. При досељава-њу, у млетачко доба, Срби [су] се прикључивали тимгрчким православним општинама којих је било самоу Приморју. Срби из Далматинске загоре беху подвлашћу дабро-босанског митрополита у Сарајеву, аони у Приморју под управом филаделфијског митро-полита у Млецима; кад [су] Млечићи заузели целуДалмацију, онда су сви православни остали дуго подвлашћу тога митрополита. Немајући својих, они посе-ћују католичке цркве и сахрањују их и католичкисвештеници. Око половине XVIII века би им допуште-но саградити православне цркве.1 Духовно средиштеправославних северне Далмације био [је] тада мана-стир Св. Архангел на реци Крки, а оних у јужнојДалмацији православна епископија у Котору. Црквенаорганизација [је] била слаба, и за све време млетачкевладавине било је католичења. По Јиречеку, Млечићинису били пријатељски расположени према православ-ном свештенству; године 1446. добио је которски би-скуп налог да истисне preti schiavi и да их замени

1 Милаш, Сииси ο исшорији ираћослсЉш ufKbe y далмашинско-исшарском блади-чансшВу, књ. I, Задар, 1899.

103

католичким свештенством, али полако, на згодан на-чин. Као што је поменуто, Дубровчани нису на својојтериторији трпели православне цркве и покатоличилису православне и богумиле на Стонскоме рту; несталоје православних цркава и свештеника и у Конавлимагде се помињу у XV веку.2 И за време аустријскевладавине било [је] намесника који нису повољно гле-дали на православну веру. Фрањевци наводе много-бројне примере према којима су на хиљаде православ-них превели на католичанство. Њиховом сарадњом[су] чак 1831. год. прешли на »католичко сједињење«попови села Кричка и Баљка, у Петровом пољу, уДалмацији, заједно са сељацима, а у исто време и»различите обитељи у варошима Дрнишу и Врлики«.Али они сами тврде да »помињу само оне у већем броју,а предуго би било кад бисмо и поједине биље-жили«. И збиља је много више православних покато-личено него што се то може потврдити записима иисторијским изворима.3

Преобраћања православних у католике дешавала[су] се у Далмацији, нарочито у XVII веку, као што севиди из извештаја фрањеваца.4

2 Geschichte der Serben, стр. 275 и 276.3 »Многа католичка браства представљају покатоличене православне старинце;

тако памте многе покатоличене породице око Мостарског блата и у Храсну, уХерцеговини, да су биле православне вере. Има и врло старих досељеника изЦрне Горе, из Бјелопавлића и других области које су с^ покатоличиле.« (др ЈевтоДедијер, »Поријекло босанско-херцеговачког становништва«, »Преглед«, Сарајево1911,бр. 7и8, стр. 425).

Познато је да у Босни и Херцеговини има браства чији делови припадајуправославној, католичкој и муслиманској вери. Казивао ми је Монсињоре Ф.Булић, наш знаменити археолог, да су сшштски и вранички Булићи старином измостарске околине, где их има и православних и мухамеданаца, поред католика.Интересантан је случај са православном породицом Лушан, која је пореклом изоколине Зворника, у Босни. Хтели да је потурче у XVI веку. Они који су остали,исламизирани су. Други, избегли у Крањску, у околину Љубљане (у место Лог),примили [су] католичку веру и германизовани у току XVII и XVIII века. И сад ихима по Корушкој, и један од њих је судија; чувају неку врсту читуље, у којој супобројани сви преци, почевши од првих досељеника из околине Зворника. Неки[су] прешли у Немачку. Г. Лушан, професор антропологије на Берлинском уни-верзитету и директор Етнографског музеја у Берлину, припада оној грани породи-це Лушан која [је] примила католичку веру и била германизована. Г. Лушан ми јепричао ову одисеју своје породице и своје српско порекло. За време окупацијеБосне био је санитетски капетан у аустријској војсци и за неколико недеља научионаш језик; нашао једнога од својих исламизираних сродника у Босни.

4 Ево случајева католичења које наводи Златовић. Кад године 1648. висовачкифрањевци преведоше 10.000 душа из Босне, међу којима бејаше доста расколника,

104

Почетком XVII века раширила се унија међу право-славним у Хрватској. Тада је прешао на унију марчанскивладика Вратања с много народа, а 1670. године проши-рила се унија и на Жумберак. Унијатска бискупија 1777.год. пренесена из Марче у Крижевце где је и данас.5

Од интереса је споменути и супротан процес, пре-обраћање мухамеданаца нашега језика у католичку ве-ру, које се изгледа највише вршило у Далмацији и Сла-вонији,6 затим у мањој мери у Штајерској и Крањској.

многе од њих покатоличише; сам жупник шибеничке вароши, отац Јуро Марко-вић, »придружи јединству католичког закона 77 чељади«. На почетку бечког ратафрањевци, Фрањо Марјановић и Иван Кнежевић, доведоше из Херцеговине2.000 душа, међу којима беше доста православних који се покатоличише; 1723. го-дине намесник ђенерала фрањеваца приказа на скупу пропаганде у Риму сведоџбеда су фрањевци државе босанске последње 23 године обратили 1.350 Турака,расколника и кривовераца на истину католичку. Α 1739. године фрањевци покато-личише у Вргорцу и околини око 100 православних. Тако је било и по многимдругим местима, ο чему се, каже Златовић, налазе свједоџбе у Риму и по архивамафрањевачких манастира. По Батинићу се исто дешавало по Босни и Славонији.Тако 1595. године фра Петар Сољанин (Тузлак) преведе многе расколнике укрило католичке цркве (II, стр. 79). Око 1648. године испало је фрањевцима заруком »преко 800 грчко-источних свештеника и калуђера помирити с црквом и тимобрадовати Свету столицу« (II, стр. 129; ово ми се не чини вероватно). УСлавонији фрањевци [су] обратили »невјернике, кривоверце и расколнике укатоличку веру«. Тако, су око Великог Илока, Љубе, Паклаина, Соћа и Гибарца, уСлавонији и Срему, многе иноверце обратили у католичку веру (III, стр. 9). Има ипопис душа које су фрањевци од 1702—1723. покатоличили. Тај је извештај»састављен на темељу изворних сведоџаба и потврђен од ц. к. провизора уПожеги«; по њему је 1.601 душа у Славонији, нарочито у околини Брода, преведе-на на католичку веру. Напослетку и папски изасланик фра Иван од Вјетри каже усвом извештају ο Босни да фрањевци »сваке године обрате мноштво иноверника«.Као што је познато, при крају XVI века фрањевци су дошли у Бугарску иосновали манастир у Чипровцу, силазили до Пловдива и превели на католичан-ство више павлићанских села, потпомагани дубровачким колонијама (I, стр. 180);ови су резултати остали и несигурни и незнатни.

Можда је највише за католичку веру у Босни учинио Анђео Звјездовић, који[је] био православне вере и тек као младић прешао на католичанство и доцнијепостао старешина фрањевачког реда у Босни. — Његова биографија у делу:Franjevacki samostan u Fojnici od stoljeca XIV—XX, од Fra Mije V. Batunica, Zagreb,1913, стр. 129.

5 По Ферду Шишићу (Pregled povijesti hrvatskoga naroda, стр. 303).6 У својим извештајима фрањевци приписују себи највећи број оваквих случаје-

ва. Преобраћали [су] Турке у католичку веру онда кад су Млечићи освојили Дал-мацију, а Аустрија Славонију. Навешћу оне случајеве који су забележени у делимафрањеваца Златовића и Батинића. Тако године 1688. отац Андрија Решица зађе поКнинској крајини и нашавши доста турских породица све их обучи и крсти. Поосвајању Вргорца фрањевци обратише у вароши и околини 25 Турака. По освојењуЧитлука у Неретви године 1694. Бартул Арбић покрсти 30 Турака. Кад је освојенИмотски, жупник Стеван Врлић покрсти 23 Турчина. Од 1703. до 1709. фрањевцису у Неретви покрстили 21 Турчина (по Златовићу, стр. 233 и 236). Као да је послезаузимања Славоније било још више покрштавања Турака. По Батинићу, самфра Јаков Твртковчанин, бивши сутјески гвардијан, крстио 385, а остала браћаобратила су »силу невјерника и расколника« (Batinic, svezak II, стр. 47).

105

Најређе, и само у незнатним размерима, било јепромене вере код католика. Познато је да су у славон-ској Подравини прелазили на калвинизам, понеки супримили ислам, чак и који хрватски племић и жупнику Славонији. Има један помен да су католици у запад-ном Срему прешли на православље.7

3. У Босни се може особито добро проучавати ко-лико је католичка црква, а нарочито фрањевачки редутицао на верско формирање католика. Једва би семогло претпоставити да је од динарског човека мо-гућно створити онако кротке и смирене људе као штосу босански католици; а такви су не само католици одстарине, већ и покатоличени православни и богумили.Сви они, као што кажу фрањевци, »попут овчицаслиједе своје духовне пастире«. Раније поменути пап-ски изасланик фра Иван од Вјетри каже у своме из-вештају од 1708. године »камо среће кад би итали-јански католици толико поштовали најзнаменитијеостанке светих, колико босански католици поштујусвештеничку одећу, те да би толико у Италији ценилибискупе, колико овде цијене воду којом свештеницируке умивају«. Услед тога је природно што су онидоцније пришли Аустрији, као католичкој држави.Тако је настала диференцијација у карактеру и погле-дима између православног и католичког динарскогстановништва.

Као што је познато, црква светога Саве је многомање утицала на формирање верског човека негокатоличка. Има ипак крајева где је преданост вериготово безгранична, као у Метохији, на Косову, уПолимљу и Потарју, и ове последње је Гиљфердингу свом познатом путопису (стр. 315) стављао каообразац целом православном свету. Има тога и у дру-гим областима, али увек онде где је био највећи при-тисак и где је православна вера била изложена опа-сности. [...]

7 У Митровици, Руми, Ремети, Голубинцима итд. Feremendzin, Acta, Bosnae,eccl. god. 1634, 30. juna.

106

[...] При насељавању, католички Арбанаси, слабоутврђени у хришћанству, под утицајем мухамеданскихвласти и чаршија лако [су] прелазили у ислам; тим прешто су тако постајали господарећа класа и задобилиповластица. Заузимали [су] најпре пусте земље које[су] остале после Срба, затим истискивали заосталеСрбе из села и са имања, или их претварали у чифчије.То је доба кад је највише Срба исламизирано па затимпоарбанашено, и тај се процес наставио кроз цео XVIIIвек и у току XIX века (поарбанашени Срби у Опољу,Гори, околини Ђаковице, Рекама итд.). Још сам 1900.године наилазио на српске породице у којима су одра-сли људи прешли на ислам, а жене и деца још осталиправославни. [...]

[...] Притиснувши српска села и учинивши Србечифчијама, многи [су] од њих постали бесни бегови, амеђу њима и по који поарбанашени Србин. Дошавши уову земљу прекриљену православним црквама, они сурушили мале цркве или их претварали у џамије, ализазирали од великих цркава и манастира као Дечана,Пећке патријаршије и Грачанице, јер [су оне] у њимаизазивале страхопоштовање. Осим тога, и у турско севреме могао запазити међу овим Арбанасима сталанстрах [од] тога да не буду изгнати са земаља које [су]великим делом силом заузели; тим пре што су овеобласти биле на граници Србије и Црне Горе, које [су]помагале метохијске Србе и неретко слале чете које суубијале поједине арбанашке насилнике.

У овом осиљеном и узрујаном арбанашком друштвуТурци су анархију само повећавали. Од старине [је]био обичај да султан за време рамазанских празникашаље софте, које [су] имале за задатак да у овимпограничним областима учвршћују Арбанасе у исламуи мржњи против странаца. Преводили су у исламкатоличке Арбанасе и православне Србе. Утицали наАрбанасе да не одржавају бесу дату неверницима којиживе у истој области. Проповедали да земља, по Кора-

107

ну, припада само вернима, и наводили и иначе томесклоне Арбанасе да присвоје српска имања и у варо-шима, нарочито у Ђаковици и Приштини, и да такоСрбе сведу на најнижу класу; у томе су у овим двемаварошима били успели: многи Срби су радили пословекоји се сматрају за најниже, и сведени били на незнат-ну верску секту, сличну онима које изумиру по варо-шима предње Азије. Софте [су] се трудиле да кодпоарбанашених Срба искорене обичаје који [би] ихподсећали на раније доба, као, на пример, обичај гледа-ница, који се доскора био одржао у шарској жупиГори; састоји се у томе, што [су] се девојке скупљале завреме празника на једном месту у селу, шетале откриве-нога лица, да би их младићи могли видети.

За време младотурског режима ово хаотично стањеје у другоме правцу погоршано. Они [су] сматралиАрбанасе за султанове савезнике и гонили их. За времемога бављења у Призрену, септембра 1910. године сва-ког јутра се видео на пијаци по који у току ноћиобешен Арнаутин. Долази и утицај Аустро-Угарске,која [је] потпаљивала мржње и подбадала једне противдругих, Арбанасе против Срба, и Арбанасе католикепротив Арбанаса муслимана.

Услед свега тога нигде на земљи није било мањеличне и имовне сигурности него у Метохији и наКосову. Сваки [је] човек живео за себе и у другомегледао непријатеља, или се бар на њега није смеопоуздано ослонити. Ако [је] сматрао да га довољно нереспектују, он је убијао, као што је и сам у првојзгодној прилици могао погинути због истог узрока илидругог.

ДЕМОКРАТСКА ДРУШТВАОСЛОБОЂЕНИХ ДРЖАВА

Ослободивши се турске управе, балкански народи[су] се у исто време ослободили феудалног режима ипочели ослобађати од експлоатације туђинаца трго-вачког и свештеничког реда. Поред политичког, то јебио и економски и социјални преврат.

У новим државама сељаци [су] чинили, с малимизузетком, целокупну масу становништва. Пред њомесе губио мали број оних што нису сељаци. Није уствари било ни грађанске класе. Створена су једноликадруштва сељака, од којих "[је] сваки имао своје земље;и у величини имања нису међу њима постојале знатнеразлике. Уз то, после дуготрајне периоде неправдеи патње, ово сељачко становништво било [је] јакоинспирисано тежњом за правдом и једнакошћу.

То су, дакле, ириродна демокрашска gpymuiba, алибез установа и демократског начина владавине. Јасноје да су се демократске идеје и установе могле лакшеразвити него друге, због поменуте економске и соци-јалне уједначености. Али [су] се сељаци одликовали ипатријархалним обичајем, да приме и признају властстарешине; штавише да им власт нуде, јер услед ве-ковне турске управе нису имали праве представе οдрукчијим начинима управљања. Услед тога се спо-четка могао установити аутократски режим у балкан-ским државама. Вешт и снажан владалац могао јеготово неограничено управљати, штавише потпомаганпатријархалним народним представништвом. И већинапрвих такозваних »народних људи« били [су] у ствариаутократи-демагози, нахијски кнезови. Те се појаве

109

још виде у Бугарској, док је еволуција у демократскомсмислу унеколико одмакла у Србији и Грчкој. Разликеизмеђу последњих двеју држава долазе од различногнародног карактера и мобила задобијених у току исто-ријског живота. [...]

НАША ДАРОВИТОСТИ НАУЧНИ РАД

НАШЕ СПОСОБНОСТИЗА НАУЧНИ РАД

[...] Увек се говорило и писало ο бистрини каонесумњивој особини нашега народа. Та се особинапогрешно схвата. Даље ми се чини да се том речиморају обухватити две врсте особина. Прва је она нашапровербијална бистрина, која се огледа у брзом схвата-њу, у доскакању и прављењу вицева. Та је бистринамахом знак неискоренљиве површности и лакоће духа,којом се одликују нарочито извесне породице и извес-не групе народа у Шумадији и Старом Влаху. Даље секод нас под бистрином разуме и довијање, вешто из-врдавање и уопште неко плитко лукавство, којим сетакође поглавито карактеришу извесни крајеви Шума-дије и Старог Влаха, и које је сасвим површно кад сеупореди с дубоким лукавством извесних крајева Бу-гарске. Накратко, држим да је наша »бистрина« особи-на нижег реда, коју не треба мешати G напред помену-тим правим и плодним особинама духа. Та бистрина јеод користи (или штете) у нашем политичком и прак-тичном животу, а прва врста бистрих људи може сеу науци често корисно да употреби за мања научнапитања.

Знатно утичу на радњу духа извесне моралне особи-не. Поменућу само лоше моралне особине, оне које суод штетног утицаја на радњу интелекта. Такве су:слаба воља и мала енергија, подвале и помагање не-истином или удешавање привидне истине, затим овда--онда знатна доза несолидности и несавесности и, напо-слетку, приличан фонд злобе, пакости и мржње. Теморалне особине, којих и иначе у свету има, код нас су

114

нарочито јаке код извесних сељачких породица и гру-па, код многих варошана и, напослетку, код некихмање или више образованих, који су изашли из тихгрупа. Неке од тих моралних особина ојачале су утица-јем старих култура и ранијег историјског развитка ионе ће постепено слабити. Изгледа да знатно слабе подутицајем солидног образовања и с развитком интелек-та. Као да су неке од њих слабије у тимочком басену:као да овај део нашег народа има више солидности ииздржљивости.

Поменуте интелектуалне особине, нарочито добарпроматрачки дар и имагинација, којих наш народ има,спадају у најважније особине потребне за научни иуопште стваралачки рад. Многи наши људи имајузнатних способности за научни рад, способности, којетреба радом развити и усавршити. Наш Универзитетможе, дакле, имати и има врло добар ученички матери-јал. Али је исто тако несумњиво да су неке нашеморалне особине велика сметња правом научном раду,још су већа препрека заједничком и организованомнаучном раду. Зато је код нас више но код многихдругих народа потребно обратити пажњу на васпитањевоље и моралних особина и на формирање себе самога,ο чему је напред било говора. Изгледа ми да озбиљанинтелектуални рад и сам по себи просветли и моралноформира.

Ο НАУЧНОМ РАДУНА НАШЕМ УНИВЕРЗИТЕТУ

[...] Нарочито развијајте у себи одбојност премаполитичким ситницама и инфамијама. Не мислим,дакле, да се треба оружати одбојношћу према правојполитици, према политичким погледима, принципимаи многобројним тешким питањима свога народа. На-

115

против, познато је не само мојим ученицима, но унеко-лико и ширем кругу, колико ја полажем на правополитичко васпитање и на интересовање за народна идруштвена питања. Али се оружајте и не примајтеништа од политичке ларме, коју сваки дан слушате икоја држи у запту знатан део нашег друштва. Такваполитика и права наука искључују се. Осим тога мојеје дубоко уверење да се под нашим политичким при-ликама нико не може озбиљно бавити и науком итаквом политиком. [...]

Ο ДАРОВИТОСТИ

[...] Али ја мислим да је код нас честа мала амплиту-да или мера дара. Највећи број даровитих људи дајемале резултате. Ниједан посао не разраде (не само наделу, већ ни у мислима) до крајњих консеквенција.Махом ништа не сврше и не ураде потпуно. Мисле даје исто видети, осетити и извршити. Зато не само дасебе уображено ценимо, већ имамо нарочито склоностда друге, нарочито солидне и интензивне људе, лажнооцењујемо. Имамо предилекцију за познате бистребрбљавце, који ништа озбиљно не створе, и потце-њујемо нарочито противнике, који имају више снагешто стално и издржљиво ради. Код многих нашихљуди је даровитост само врапчје интензивности. Затосе код нас особито често чују јеремијаде да се збогтога није нешто могло учинити што се наишло натешкоће и сметње. Као да сви људи, нарочито од већеакције, не наилазе на тешкоће и неприлике! У томе ијесте значај правог даровитог човека што, савлађу-јући такве препреке, ипак много постигне. Разуме седа има изузетно тешких и врло ретких случајева, где сесве здружи, као да се заверило, да омете даровитачовека.

31 — 8*

116

Та мала амплитуда може бити ендогена, урођена,или долазити од неразвијеног културног стања. Несум-њиво је да са вишом културом расте издржљивост ипотенцирају се способности народа који имају дара.Мени се чини да мала амплитуда дара нашега народадолази од једнога и од другога узрока. Та амплитудаће постати већа што више праве културе продре у нашнарод. [...]

ИВО АНДРИЋ

Кад иосмашраше нашег 4obena ири раду и pasiobopy,bu можеше несумњидо yuibpguiuu ga y њега bpлo чесшоима један суВишак машше и доза лењосши, beha негокод behune других народа. — Да ли је машша узроклењосши, или обрнушо, или и једна и друга иошичу изнеког заједничког uebugjbuboi usbopa из којег иошичушолики други недосшаци и бесиореци нашег ztcuboiua., шоније лако yuibpguiuu. Α шребало би исиишаши.

Иво Андрић, Знако1и иоред иуша

ЗАКОНИ ЗА РАЈУ(КАНУН-И-РАЈА)

Речено је да је освајањем Цариграда »европскомчовечанству нанета рана«.

Биће да је мало земаља које су овај удар имале тежеи болније да осете него што је случај са Босном. [...]

После пада Јајца (1528) исламизација напредује без-обзирно и брзо. Пред крај XVI столећа она је коначноспроведена. [...]

Целокупна ситуација створена најездом Турака, каокомплекс узајамно повезаних психолошких и матери-јалних чињеница, ставила је босанско племство и цело-купну поседничку класу пред следећу дилему: или усвојим рукама задржати земљу и власт и на тај начинстећи приступ до свих достојанстава у новом царству,или све изгубити и постати раја без права и поседа.

Ко је желео трајно да сачува посед и позицију вла-сти везану за посед, а заједно с тим и привилегије,морао је на крају прећи на ислам. [...]

У време када се турска владавина, којој су главниослонац били босански бегови, налазила на врхунцусвоје моћи, некадашњи властелини брижљиво сучували »своје старинске повластице и повеље одкршћанских владара (!), да их изнесу на видјело, акоБосном завлада који кршћански владар«. Босанскибегови, »мазна деца султанова«, бунили су се противсултана и водили праве ратове тек када су ови у XIX

124 125

веку покушали да уведу реформе које су угрожавалеземљишни посед и моћ бегова. [...]

Непосредно пред аустроугарску окупацију Босне, например, бегови су одговорили својим хришћанскимсународницима, који су им прорицали да ће доласкомхришћанске силе на власт изгубити своје поседе: »Панек дође ђаур за владара у Босну! Ја ћу отворити мојсандук са ферманима, те крст на се а прасе преда се; иопет ја бег а ти слуга крсту. Кад теби крст није тежак,није ни мени, могу га и ја носити, кад се ти с прасети-ном не удавиш, нећу ни ја.«

Као једини регулатор личног, друштвеног, матери-јалног и духовног живота у земљама које су Турциосвојили важио је ислам. У условима које је исламнаметао развијао се и духовни живот не само оних којису га били прихватили, већ и свих осталих турскихподаника, без обзира на то којој су вери припадали. Οтоме какви су ти услови били за онај део босанскогстановништва који није прешао на ислам сазнајемоделимично из Канун-и-раја (збирке закона за рају).Овај канун обухвата низ прописа које је други калифОмар ал Катаб прописао за хришћане и Јевреје у осво-јеном Дамаску (635. године), а који су, иако у донеклеизмењеном и блажем облику, били на снази и у другимпокрајинама Турског Царства.1

Ова збирка прописа гласи:1) Хришћани и Јевреји не смеју у покореним зем-

љама подизати манастире, цркве и испоснице.2) Они не смеју поправљати своје цркве.3) Они који станују у суседству муслимана, своје

куће могу поправљати једино у случају преке потребе.

1 Ј. v. Hammer, Das Osmanischen Reiches Staatsverfassung und Staatsverwaltung, IIBde, Wien 1815; p. 183—186.

4) За потребе путника прошириваће капије манасти-ра и цркава.

5) Свим странцима-намерницима указиваће три данагостопримство.

6) Код себе неће примати уходе, а уколико таквепрепознају, сместа ће их предати муслиманима.

7) Своју децу не смеју подучавати у Корану.8) Међу собом немају право да изричу пресуде.9) Никога из своје средине не смеју спречавати да

постане муслиман.10) Према муслиманима понашаће се са поштова-

њем, устајаће приликом њиховог уласка и препуштаћеим почасно место без гунђања.

11) У погледу одеће и обуће не смеју се носити каомуслимани.

12) Не смеју учити арапски књижевни језик.13) Не смеју јахати оседланог коња, носити сабљу

нити друго оружје, ни у кући ни ван ње.14) Не смеју продавати вино нити носити дугу косу.15) Не смеју своје име утиснути у прстен са печатом.16) Не смеју носити широк појас.17) Изван својих кућа не смеју јавно носити ни крст

ни своје свето писмо.18) У својим кућама не смеју гласно и снажно зво-

нити, већ једино умерено.19) У њима [могу] само полугласно ~да певају.20) Смеју само тихо да се моле за покојнике.21) Муслимани мргу да ору и да сеју по хришћан-

ским гробљима ако више не служе за сахрањивање.22) Ни хришћани ни Јевреји не смеју држати ро-

бове.23) Не смеју да купе заробљене муслимане нити да

завирују у куће муслимана.24) Уколико би неки хришћанин или Јеврејин био

злостављен од муслимана, овај ће за то платити пропи-сану казну.

Не подлеже никаквој сумњи да у пракси није свакиод ових прописа тачно и дословно примењиван, каоπιτο је сасвим извесно и то да су хришћани и Јевреји

126

— што ће се у наставку ближе размотрити — умелибило подмићивањем било лукавством да заобиђу илиизиграју многе тачке овог кануна. Уз то ни Турциманије било много стало до тога да се раја придржаванеких ситнијих и мање значајних прописа.

Насупрот томе, постоје многобројни необориви дока-зи да су главне тачке кануна, управо оне које најдубљезадиру и морални и привредни живот хришћана, упуној мери биле на снази, и то до краја турске властикоја их је примењивала. [...]

Већ по основним схватањима ислама, а још више поначину на који су се она у пракси спроводила, раја јенеизбежно морала доспети у привредно потчињен изависан положај. [...]

Као пијачни дан за целу Босну била је одређенаискључиво недеља. Тај намерно донети пропис став-љао је хришћане пред избор или да занемаре правиласвоје вере, тј. да држе радње отворене и да раденедељом, или да се одрекну учешћа у пазару и да на тајначин трпе материјалну штету. [...]

Порезе што су их плаћали хришћани не само што субиле сразмерно више од оних које су плаћали муслима-ни, већ су утериване на неправедан и недостојан начин.

Нарочито је харач убиран на »лично понижавајући«начин. Овај порез, у висини једног дуката годишње,имао је да плати сваки немуслиман мушког рода који јенапунио 14 година живота. Како у Турској никада нијени било регистара рођених (матичних књига), сабирачипорезе канапом су дечацима мерили обим главе и ши-рину врата и по томе ценили да ли је неко већ дужанда плати порез или још не подлеже плаћању.1

1 »Притешњавајте их све док не плате главарину сасвим понижени«, гласи онасура Корана којом се одређује однос муслимана према иноверцима. [...]

127

Злоупотребом, која се брзо одомаћила, догодило седа је у последњем столећу турске владавине свакомушко дете без разлике на узраст било подвргнутоплаћању харача. Α изгледа да то није била јединазлоупотреба. [...]

[...] Године 1794. Хусамудин-паша издао је посебанпропис којим је за босанску рају тачно било прописанакако боја тако и врста одеће. Црквени оглас из тогавремена, који се чува у архиву Српске православнецркве у Сарајеву, доказује да су турске власти сталноводиле рачуна да се овај пропис најстроже примени; уовом огласу црквена власт, на захтев везиров, позивавернике да се строго придржавају напред наведеногпрописа. [.. .]2

Бербери нису смели да брију хришћане истим ножемкојим су бријали муслимане.

Такође и у купатилима хришћани су морали да има-ју посебно назначене прегаче и пешкире, како би сеизбегла свака замена рубља за купање одређеног замуслимане.

2 Први део овог огласа, који је иначе карактеристичан за однос хришћана имуслимана, гласи овако: »Ovim pismom objavljujemo hriscaninu sledecu naredbunasih gospodara Turaka, buduci da su nam ukazali milost povjerivsi nam da u crkvisvakom hriscaninu i svakoj hriscanki saopcimo sledece:

Prvo, hriscanima i hriscankama nije dopusteno da prireduju izlete i ne smeju pjevatini na izletima ni u svojim kucama ni na drugim mjestima.

Drugo, da se ne nose lijepo i ne kite i tako stoje pred kapijama. Ako zena nosi nekinakit, da to cini samo kod kuce, a ne javno. Njihove kceri da se ne kite dukatima, a akoneko moze da daje nakit svojoj kceri, neka je ne pusta iz kuce, to se nasim gospodarimane svida i ne moze se svidati ni Bogu.

Trece, braco, nareduju nasi gospodari da svi hriscani hodaju ponizno i pred svakimTurcinom skrste ruke na grudima, da se vidi da smo njima potcinjeni.

Cetvrto, kako smo u vise navrata prigovarali, hriscani treba brizljivo da izbegavajuda se oblace kao Turci i janjicari, jer gospodari to ne trpe. Ko radi protivno bice teskokaznjen, pa nemojte reci da Vam to nismo saopcili. Svi moramo patiti zbog nekolicinenerasudnih. Itd.«

128

Хришћани су при сусрету са муслиманом морали дасјашу и да украј пута сачекају док овај не прође и тектада су смели поново да узјашу и да наставе пут. Омер--паша (отприлике око 1850), када је већ сломио моћмуслиманске олигархије у Босни, ставио је ван снаге иовај пропис. Роскијевич, који је 1863. године путоваопо Босни, могао је, међутим, да констатује да се овајобичај, који он означава као »управо понижавајући«, унеким крајевима још увек одржава. [...]

Да се [...] изолација није ограничавала само на мате-ријалне производе произлази већ из чињенице што јејош 1851. године Омер-паша издао следеће наређење:»Ко би се нашао да прима новине из каура [хришћан-ског иностранства], има се одмах у оков тешки мет-нути.«

Можда више него притисак, корупција и јавашлуктурских власти, културно уздизање раје спречавалису нетрпељивост и необично конзервативан дух до-маћег муслиманског елемента. Он се не само бориопротив реформи које је, на наваљивање европскихсила у XIX столећу, Порта почела да заводи у Босни,већ је, штавише — и то не потпуно без разлога —у свакој културној тековини раје, као и у свакој но-вини уопште, видео тежњу за променом постојећегпоретка и у исто време опасност за своја права ипривилегије. Када је, на пример, Тахир-паша 1850.у везировој палати увео мало звонце да би дозиваопослугу, домаћи муслимани најоштрије су га осуђива-ли и јавно му наденули поспрдно име »звонар« и»каурин«.

На такав апсурдан начин испољавао се све до нај-новијих времена нездрави конзерватизам богумилскихпотомака, којима је типичан представник био Мехмед--паша Соколовић са својом девизом:

129

Нек ме не суди Ebpoua,јер могу на шшешу њојзидигнуш неирелазан зидио међи itapciuba cbei.

Долазити у додир са државним властима значило језа хришћанина: или понижење или штету, због чега јеон већ веома рано почео да зазире од градова каоседишта државне власти, па и од сваког додира сањеним органима. Код раје се било дубоко укоренилонеповерење према држави, равнодушност према оп-штем добру и сумња у могућност земаљске правде. Уборби за опстанак, раја је морала да се служи против-средствима која су одговарала мерама којима су сеслужили њени тлачитељи.

У дуготрајној, неравној борби, моралне особине рајесу се избистриле, кристализовале и учврстиле, али су,с друге стране, доживеле и промену нагоре.

Под владавином Турака раја је створила изреку даје лаж сиромаху и благо и имање (»Лаж је фукарскасермија«).

Оградивши се бедемом религије, строгим обичајимаи посебним, суровим и без икаквих прохтева вођенимживотом, раја се отела испод непосредног утицаја тур-ске власти, и утолико је и тачно да се турски уплив»само површински такао« раје. Посредни утицај тур-ског законодавства и турске управе био је, међутим,изванредно силан и једнако негативан како у матери-јалном тако и у духовном погледу.

Сви истраживачи Босне и њене прошлости, какосрпко-хрватски тако и страни, сагласни су у томе (исви они то мање или више истичу) да је утицај турскевладавине био апсолутно негативан. [...]

Притисак турске управе толико је дуго трајао и то-лико је био снажан да су и такве универзалне и чврстеорганизације, какве су фрањевачка црква и фрањева-чки ред, морале да се прилагођавају и да, свесно илинесвесно, намерно или нехотице, мењају своје облике.

31-9

130

Већ средином XVI столећа, како би избегли прогоне,почели су фрањевци да носе световно, обично сељачкоодело.

На путовањима по раштрканим селима они су неде-љама живели у сељачким колибама. Да би их прикри-вао пред Турцима, народ их није звао свештеницима,већ их је ословљавао речју »ујак«, изразом који је и доданас остао у народу. [...]

Положај фрањеваца под Турцима није, међутим,утицао само на правила реда. Прилике, ο којима јебило речи у претходном поглављу, утицале су у појача-ној мери на фрањевце као представнике католичкераје. Они су били присиљени да се служе митом и»лукавством« како би се изборили и за најмању ситни-цу, а на путовањима, као и у поступцима, морали су дасе крећу потајним стазама (»vanno sempre per le stradesecrete«). Они су »духом« увек на страни хришћанскихослободилаца, али јавно увек морају да показују су-протно, итд.

Тиме се може објаснити што је њихово деловање,поред великих врлина и заслуга, имало и мана и недо-статака који нису могли остати незапажени.

Једна од тамних страна у деловању фрањеваца видисе у чињеници да су у својој религиозној претераностиистребили народне обичаје и да, све доскора, не самода нису ништа предузели како би се очувало благонародних песама и приповедака, већ су, штавише, по-кушавали да их искорене у народу. [...]

КУЛТУРНИ ХЕРОЈИ,ТРАГИЧАРИ И БОРЦИ(ВУК, ЊЕГОШ, КОЧИЋ)

ЊЕГОШ КАО ТРАГИЧНИЈУНАК КОСОВСКЕ МИСЛИ

Ова је драма почела на Косову.ЈБуба Ненадовић, иако и сам Србин, био је изнена-

ђен кад је видео у Црној Гори живу снагу косовскетрадиције, која је у тим брдима и после столећа биластварност, исто толико блиска и стварна као хлеб ивода. Намучене жене које су се одмарале поред бреме-на дрва на каменој ивици пута говориле су му ο Косовукао ο својој особеној судбини и личној трагедији.»Наша је права на Косову закопана«, говорили су људирезигнирано и не помишљајући да је траже дру-гим путем до онога који им косовски завет налаже.Целокупна судбина свих људи била је тим заветомомеђена и управљана. Као у најдревнијим легендама,које су увек и највећа људска стварност, сваки је насеби лично осећао историјску клетву која је »лафе«претворила у »ратаре«, оставивши им у души »страшнумисао Обилића«, да тако живе разапети између своје»ратарске«, рајинске стварности и витешке, обилићев-ске мисли. Црна Гора и свет који је избегао у њенабрда бшп* су квинтесенција тога косовског мистерија.Све што се у тим брдима рађало, долазило је на свет сарефлексом косовске крви у погледу.

Ту је дакле почетак и Његошеве драме. Без овога битрагика Његошева живота била тешко разумљива. Ње-гош је прототип косовског борца. [...]

[...] Загледан у »просвјештени свијет«, Његош јеморао, као некад у венецијанском огледалу, да сагледа

I

134

углавном само једно: као авет иза своје осуђене главесвоју црногорску муку и бригу и целу нашу трагикубалканску. Кад му је у Неапољу дошао Ненадовићпрви пут, он га је, надовезујући се вероватно на својесамотничке мисли, уместо поздрава дочекао гласним,готово гневним речима: »Ала се ми Словени наробо-васмо!« Најчешће, он је ишао по улицама, црквама имузејима као одсутан, »претурајући неке јаде по паме-ти« и одбијајући да слуша калуђере и чичероне. Уњеговим шкртим речима избијала је права преокупа-ција. Кад су посетили спиљу у којој је по традицијиживела митолошка пророчица Сибила, владика је од-једном рекао Ненадовићу: »Штета што је сада нема данам каже, хоће ли Омерпаша кад сатре Босну заистаударити на Црну Гору.« [...]

[...] За црногорска племена, као и за појединце,могло се с правом рећи да су сложни само у јуришу наТурчина и само док јуриш траје. Треба бацити самоједан поглед на посланице Петра I појединим племени-ма, па да се то јасно сагледа. Без друге власти осимморалне, засноване на традицији, на црквеном верова-њу, без икакве извршне силе, Петар I се за све времесвоје дуге и тешке владавине носио не само са Турци-ма и са бедом него и са нередом и самовољом. [...]

Ο ВУКУ КАО ПИСЦУ

[...] Са таквим миром (миром који је неопходандобром писцу, јер писац треба да заноси читаоце, а неда сам пада пред њима у заносе) и са таквом чистотом иједноставношћу средстава, Вук је описао многе при-зоре и личности из оба устанка, и страшне и смешне иниске и величанствене, и у њима дао верно многеисечке тадашње стварности.

135

Нико пре њега, а чини ми се ни после њега, није даотегобу и дивљину балканског живота, опорост нашихнарави и навика, турску свирепост наших људи у ме-ђусобним односима, али накалемљену на нашу сенти-менталну плаховитост и тако лишену турског васпита-ња и јавашлука који су ту свирепост често чинилиблажом и донекле подношљивијом. [...]

[...] Као што смо рекли, ни остала Вукова проза неоскудева сличним примерима реалистичког сликања.Мала књига ο Црној Гори, која је код немачке публи-ке имала много успеха, није се свидела тадашњем вла-дајућем кругу на Цетињу, па чак ни Његошу; он, какокаже Љ. Стојановић, није био »задовољан сувишереалистичким описивањем стања Црне Горе и животаи карактера Црногораца«. То није ни први ни послед-њи случај да је неко незадовољан својим огледалом.Али ни љубав према Црној Гори ни поштовање изахвалност према Његошу нису могли да подмитеобјективност Вуковог реализма, који је врло честонаилазио на исти такав, и још гори, пријем у Крагујев-цу и у Београду, и у Новом Саду и у Сремским Кар-ловцима. [...]

ВУКОВ ПРИМЕР

[...] Његовом оку није измицало ништа од заостало-сти земље, непросвећености људи, тежине свих друш-твених услова живота, нити је он сматрао да ма шта одтога треба да крије или улепшава.

То је оно што је Вук у Рјечнику често означаваократком и карактеристичном речју »онамо ...« Та реч сепонавља код њега као нека скраћеница за тај живот, засве тешко и наопако што он садржи у себи.

136

»Онамо људи често овако гину: кад кога на путу,особито у болести, ухвати мећава а не могући од сније-га и вјетра гледати ни познајући мјеста под снијегом,изгуби пут и умре од зиме« (код речи: помести се).

»Онамо сељаци немају ни кућа својијех, него сједекао закупници у кућама својијех ага...« (код речи:читлук) итд.

Код свих негативних појава враћа се та реч. Она јекао гранична линија између наших земаља и тадашњег»просвештеног света«. Пред том линијом је онај шко-ловани Црногорац »кнез Никола от Васојевцћах«, којије век провео по Русији, Енглеској, Италији, застаостигавши у Бриндизи и записао, као јаук, ове речи: »Сбогом просвијештени свијете... Ево, овде је конацпросвијештеног свијета и от ове точке почиње невје-жество и варварство!«

Пред том линијом је, обесхрабрен, тако мање иливише застао многи наш човек и пре и после Вука, алиније Вук. [...]

ЗЕМЉА, ЉУДИ И ЈЕЗИККОД ΠΕΤΡΑ КОЧИЋА

Јевто Дедијер је овако дефинисао становништво натромеђи Босне, Лике и Далмације: »Имају карактерсвију граничара, љути су, предузимљиви, с енергијомод момента, пријеке ћуди, једноставних погледа.« Тоје оно што П. Кочић назива »небојазни и јогунастиљуди« за које каже да и богу умеју само гласно да семоле. »Све је љуто, немирно, горопадно и тврдоглавона овој планини и испод ове планине.«

Α много пре П. Кочића, далматински политичар иписац М. Павлиновић забележио је на свом путу потим крајевима: »Горопадна та земља није чудо да рађаи људе горопадне.«

137

То је спољна, опора и тврда страна крајишког чове-ка без разлике вере, која служи као оклоп за све онеморалне вредности и друштвене квалитете које ончесто крије у себи и испољава у личном животу као и уживоту заједнице. Крајишки човек личи у томе наоног француског државника који је, кад би му преба-цивали његову опорост и оштрину према људима, од-говарао да је споља трновит и бодљикав, али да њего-ве руже цвату у унутрашњости.1

Такви су људи на Кочићевој Крајини, и такви су ионда кад напусте своје њиве и испаше и, школовани,пређу на шира попришта народног или међународногживота.

[...] Кочић је одрастао у породици свога деде, за-дружној кући са 36 чељади, и један од његових био-графа није далеко од истине кад подвлачи као прву инајважнију школу у животу Петра Кочића »колектив-ну вољу куће као животне заједнице« и тврди да му јета кућа дала »потпун и одређен телесни и душевнисастав«. У ствари, у Кочићево време већ те задруге ити родови не постоје више компактни и у свом саврше-ном облику, и већ почињу, са новим условима живота,да се развезују у мање и све слабије повезане кућнезаједнице, па и у издвојене личности,-али у осећајнимреакцијама и моралним и друштвеним погледима,схватањима и навикама постојали су јаки, често не-свесни остаци свега тога. Јер осећања и схватања, кадсу тако дубоко укорењена, редовно надживе стварнеприлике и односе који су их стварали, и дејствујупосле кроз нараштаје у човеку, као још увек живапокретна снага или као кочница и сметња.

То наравно није ништа ново. Сви ми улазимо уживот са траговима или, ако хоћете, са оптерећењимадруштвене групе којој по пореклу припадамо, али ми-

1 Наравно, ми овде не улазимо у оцену тог менталитета као таквог, неготражимо одговор на питање: како је он приказан у делу П. Кочића и како је иколико успоравао или и спутавао његов рад и живот.

138

слим да нема модерног писца у нас код кога су те везеи обавезе тако блиске, непосредне, тако јаке и таковидне, и у таквој супротности са друштвеним прили-кама у које га је живот бацио, и то као прву индиви-дуалност из те заједнице. Јер, Петар Кочић је био првиод свог рода који је изишао или, боље речено, који јеизведен из уског родовског круга у широки, сложении противречностима подељени свет савременог европ-ског живота. [...]

У основи тога остентативног подвлачења своје оску-дице не треба никако тражити неку аскезу. Напротив,она је само једно од средстава борбе и самоодбране,само наличје оне силе, власти и богатства које је оку-патор, како један тако и други, приграбио искључивоза себе. У томе подвлачењу своје оскудице, само затода би што јаче подвукао своју независност и слободу,као неку врсту своје силе и богатства, има нечег типич-но кочићевског и крајишничког, а донекле и опште-босанског. Све је то условљено нарочитим околности-ма историје Босне, земље у којој је, под две странеокупације, које су трајале пет векова и под којимаје раја морала развијати свој нарочити морал. Потом њеном моралу, појам имања и благостања, а по-готово раскоши и сјаја, постао је, под таквим усло-вима, готово неспојив са појмом независности, по-носа, па и самог основног појма части. Једино »напланини и испод планине«, где је живот убог и доопорости једноставан, могло се живети ако човекжели остати оно што јесте. То су схватања пороб-љених, али непоражених и неклонулих заједница инарода, психологија револтираних људи који налазељуто и готово сладострасно задовољство у томе дабуду без потреба, па и без најнужнијег; и кад већне могу да постану оно што би хтели бити, ондахоће да буду оно што други — њихови тлачитељи— не могу никад бити: сиромаси богати гордошћу.

139

Тај став пркосног одрицања и сиромаштва и са њимавезане потпуне независности јавља се код Петра Ко-чића стално, нарочито у младости, кад је човек наро-чито склон да подвлачи и разастире пред светом оношто му је највише на срцу. [...]

Такав је био Петар Кочић лично, физички као одбрега одваљен, или боље речено као од Кочића гла-вице одваљен, а морално — човек свога краја, који јепрошао и Беч и Београд и Сарајево, готово недирнут, иу позитивном као и у негативном остао оно што јесте,носећи у себи, по речима Исидоре Секулић, »комплекспланинског босанског карактера«.

Исто оно што чини муку и величину Кочићевогживота, чини и снагу и слабост његовог књижевногдела. Петар Кочић је био од оних писаца који у себиносе готову и унапред формирану слику света који онихоће и морају да изразе, од оних писаца који саберуонолико интелектуалних средстава и изражајних мо-гућности колико је најнужније да би могли своје делода остваре, од оних писаца чија егзистенција није по-свећена књижевности, него су књижевност и целаегзистенција стављене у службу живота и одређенихживотних потреба. [...]

Ο ГАВРИ ВУЧКОВИЋУИ ПОВОДОМ ЊЕГА

У културној историји српског народа, као и у поли-тичкој, има један период који је занимљив не само санашег националног гледишта него и са јужнословен-ског и са балканског, па и са општечовечанског гле-дишта. То је отприлике прва половина деветнаестогвека. То је онај, историјски говорећи, тренутак кад се

140

српски народ потенцијално већ обрачунао са Осман-лијском Царевином, која је за пет векова била главнии пресудни фактор у његовом целокупном животу, алиу пракси та царевина још постоји као сенка оног што јебила, као монструозна друштвена установа која је над-живела саму себе. Напори оног танког и хетерогеногслоја интелигената, ако се тако може назвати оно не-што писмених свештеника, трговаца, револуционара исамоука, који је после петвековне поплаве имао да'прихвати и спроведе наш поновни улазак у животкултурног човечанства Европе, пружају необично за-нимљиву слику. Ако тај поглед ограничимо на Босну иХерцеговину, земљу у којој је тај сплет са Турском итурским начином управе био нарочито заузлан и чврст,ми ћемо још боље моћи уочити занимљивост и величи-ну тих напора, које морамо посматрати и ценити несамо по вредности и обиму постигнутих резултата негои по изузетности и тешкоћи услова под којима су ониизвршени. [...]

Гледани из данашње перспективе, ти напори изгле-дају срећни, повезани и на крају крунисани успехом,али кад се човек задуби у њих, поистовети за трену-так са њима, спусти и пренесе у дане њиховог збива-ња и оживи судбину личности које су их носиле, ондатек може да осети нарочиту трагику наше балканскесудбине, тегобе и противречности које карактеришусве подвиге, напоре и лутања наших људи. Гледанеискључиво са тачке са које су кренуле у борбу, свете личности које су оставиле трага у нашој тадаш-њој културној историји носе мање или више виданфатални знак балканске судбине, наслеђено оптере-ћење једне средине у којој се све спорије покреће,теже постизава и скупље плаћа него у осталом свету,и у којој се културни напори, пионирски усамљени,оптерећени и спутани од самог почетка, често и лакогубе у наслеђеној пустињи нереда и нехата, као во-да у песку који су навејала столећа. У борби, вође-

141

ној у таквој средини, и личности се, посве природ-но, брже троше и лакше ломе.

Слика коју нам пружа такав поглед бива још поуч-нија и човечански узбудљивија кад још више сузимопоглед и усредсредимо га на оне ситне ликове избосанске прошлости које велика историја није забеле-жила, и неће их никад ни забележити ако не у каквојпарентези, или белешци испод текста.

Једна од таквих личности је Гавро Вучковић, Кра-јишник, бјегунац или страдалник, како је волео да сепотписује на својим штампаним радовима. [...]

Тај земљак П. Кочића, који је седамдесетих годинапрошлог века играо извесну улогу у јавном животу,јесте Гавро Вучковић, данас заборављено име. Трго-вац, речит и отресит човек, он је био од 1858. до 1863.године нека врста политичког човека и народногпредставника босанског код Цариградске патријар-шије. Ухапшен од турских власти, прогнан у МалуАзију, он је побегао у Русију, а затим отишао у Бео-град. Страстан полемичар, писао је чланке у којима себранио и нападао, а кад није могао да објави чланке,писао је и штампао брошуре, плаћајући их од свогтанког емигрантског буџета. Те давно и заслуженозаборављене и данас ретке брошуре садрже у себимногу занимљиву појединост за познавање тих време-на, а још више за познавање психе и темпераментаједног умногом типичног Крајишника. Прва од њих иноси наслов Риеч краишничка. Наиисао Fabpo Вучко-buh, Краишник. У својим написима Гавро Вучковић је»преко мјере ватрени бунтовник, човјек и љубитељрода свога«, или би бар хтео да га таквим сматрају.Онакав какав се показује и каквим жели да се прика-же, он је двојник Кочићевих класичних типова, наро-чито оних код којих урођене особине прелазе у гро-тескност и сликовиту комику. (»Кад ја запјевам, незнам на мало грло.« Или: »У Гавре Вучковића изПетровца никада није било кријући и шапћући, и док

142

очи гледају тога код Гавре нема нити ће бити.«) Зањега се може оправдано рећи оно што је Скерлићнаписао за В. Пелагића: »у њему има старинске сујете ипрецењивања самог себе«. (Уосталом, Гавро Вучковићје у својим написима искрен поштовалац Васе Пелаги-ћа, а као најлепшу црту Пелагићеву он истиче да сеПелагић »не боји никога до бога«.) Описујући ноћ кадје одведен, са још тројицом Срба, из Сарајева у про-гонство, Гавро Вучковић даје, на тридесетак годинапре Петра Кочића, једну фантастичну и потпуно кочи-ћевску слику.

Ево како у његовом приказивању изгледа то одвође-ње које је по свој прилици, као и сва остала, извршеноса неколико заптија и уз нормалне турске мере предо-строжности:

»Читава војска, више од хиљаду људи, под оштрими шиљатим бајонетом чека нас четворицу да пођемо . . .Ту нас окружили тако густо, пјешаци и коњаници,томе се прави број не зна. Ноћ је, не види се, да човјекможе бацити поглед и разгледати и отприлике казати:толико их има.«

Тако, по Гаврином опису, пролазе ноћу, у атмосферипотпуне бајке и народне песме, кроз Сарајево. Вучковићчује неки женски глас који га дозива по имену, и пише:

»Помислио сам нешто у себи на моју сабљу, која је иона у апсу затворена, и мога доброг коња (Ацка). Ох,Боже мој, да ми је нешто то двоје — ко ће ми вјерова-ти нек вјерује, а ко неће, нимало га и не молим тј. дами вјерује — да ми је била сабља и коњ, нимало не бихгледо ни размишљо што је толика множина око насокружена била, и то заиста не бих мучки ударио каонека, на жалост, браћа нападачи у писању и издајствуитд. веће бих намах промијешао кроз ту множину њих,и ако ме не би зрно пушчано земљи оборило, заиста менико жив тако шале уватио не би.«[...]

Кад је године 1857. требало послати у Цариградчовека који би код Патријаршије, на општем сабору

143

представника свих православних народа ОсманлијскеЦаревине, представљао Босну, избор ја пао на младогсарајевског трговца Гавру Вучковића. Изабран је,каже се, јер је био отресит, храбар и речит човек, аможда и стога што се у тај дангубни и незахвални посаоније хтео да упусти нико од староседелаца, опрезнихсарајевских газда. [...]

ПРОКЛЕТСТВОНОМО BALCANICUSA

31 — 10

Древна је истина коју сви знамо, а ο којој никад неводимо довољно рачуна, да народи после победе честотеже страдају него после пораза. То није само стогашто је после успона лакши пад а после пада вероват-нији успон, него и стога што људи и народи обично неиспитују стварне узроке својих победа, лако заборав-љају прилике и услове под којима су победили, и такопадају у судбоносну грешку да своје осећање победепротежу и на нове догађаје и нове опасности, којезахтевају нове напоре. Тако се може казати да је једаннарод најтеже угрожен у тренутку кад је цео прожетсвешћу ο својој победи. Ослабљен напрезањима која јеод њега тражила стечена победа, народ је тада најмањеспособан за нове жртве и напоре, а његово победничкоосећање које га још држи, заводи га на схватања ипоступке који траже и једно и друга. — Само једномудро вођство и здрава колективна свест могу обез-бедити народу плодове победе и сачувати га од опасно-сти које вребају на сваког победника.

Непрестано су вапили за слободом а заборавили суда, пре тога, траже снагу да ту слободу достојно носе.

Гледајући око себе очајну ругобу и многоструке итешке последице нерада и нехата, зарекао сам се да ћурадити, мишљу и рукама, за себе и за друге, увек и

148

свуда, али радити. Тако да трајно живим у плодномпокрету и корисним променама. Зарекао сам се да ћубранити себе и своје и место на којем живим од нередаи нечистоће, застоја и немаштине.

Мука и јесте у томе што у дугим историјским бор-бама нико не може да остане неизмењен. Борећи се, миувек имамо пред очима исти коначни, далеки циљ, алинас борба сама мења; наш противник и средства борбекоја нам он намеће мењају нас неприметно и честоупућују правцем којим никад нисмо мислили да идемо.(Турци и раја.)

Ја сам видео у чему је такозвана борбеност неких»борбених« људи. Они измисле своју »борбу«, на силујо ј нађу разлоге, надену име, и боре се, без ризика ирезултата, боре се — само да не би морали мислити ирадити.

Кад год читам ο подмуклом и упорном прогањањуневиних људи, ο тамним сплеткама и ономе што се зове»подметање ноге«, »извлачење асуре«, »ломљење врата«— ја све то увек замишљам негде далеко од себе, извансвета у коме живим, негде у некој далекој прошлостиили још даљој будућности. Изгледа ми, не знам зашто,да је такве ствари тешко замислити у садашњости којазначи наш живот. Α онда се сетим да су и та прошлости та будућност сачињене од неке и нечије садашњости,да је и ова наша садашњост једном била будућност, ида ће се некад звати прошлост — и свет ми дође тесани страшан као клопка.

И због тога ваљда, по нагону неке несвесне само-одбране, ја ћу већ сутра, кад будем читао ο мрачним

149

злима и неправдама које људи чине људима, опетмислити на прошлост или будућност, искључујућисадашњост.

Познавао сам доста људи оваквих као што је овајкоји је малопре изишао из моје куће. То су немирни,плаховити, насилни и преки људи који се, по нечем,осећају позваним да посматрају све око себе, да пратедруштвене појаве као и поступке појединаца, да ихоцењују, да им суде, ту на лицу места, по скраћеномпоступку, без могућности одбране и без права жалбе.Подручје њиховог посматрања и суђења је цео познатисвет, са свим што на њему живи и постоји. Α кад се —као што је природно — покаже да је њихов суд по-грешан и казна неправедна, исто толико колико је инепоправљива, они падају у потиштеност, искрено секају и силно љуте на себе због неправде коју су почи-нили. Али то не траје дуго. У дубини свог кајања иватри своје љутње, они налазе нове снаге да са новомревношћу процењују, мере, суде, осуђују и кажњавајусве што виде, прочитају, чују, начују, или^само наслу-те, око себе или ма где у свету.

То је circulus vitiosus ватре и мрака, то је преки судкраја и предаха, извор многих зала и искушења.

[...] Њихови стари вековима су робовали или сусами владали над људима и држали их у потчињености.То их је научило да се другима обраћају или понизно иудворички, кад говоре са вишим и моћнијим, илигрубо и надмено, кад имају посла са нижим и слабијимод себе. Α њихови потомци, ево, вуку још и сада сасобом те маске предака, иако за њих већ одавно немаразлога ни оправдања.

150 151

Наш човек не уме и не може да се лако и право-времено заустави ни при успону ни у падању.

Нема те способности ни те добре особине коју ми небисмо желели да припишемо себи; само што ту жељуућуткава у нама контрола разума, али ограничени иједноставни људи не умеју да је сакрију, него говоре οњој отворено и јавно се брукају и чине смешним.

Дуготрајно робовање и рђава управа могу толикозбунити и унаказити схватања једног народа да здравразум и прав суд у њему отанчају и ослабе, да сепотпуно извитопере. Такав поремећен народ не можевише да разликује не само добро од зла у свету окосебе него ни своју сопствену корист од очигледнештете.

Двојица ору и сеју, а тридесет њих једу и троше.Један гради а десеторица гледају или чак руше иразграђују. Па како да се одржи такво друштво?

Homo balcanicus. Посматрам људе који почињу својпут у науци, у поезији или у филму, и код већинезапажам исто проклетство.

За свако и најмање остварење у уметности или науципотребан је један минимум самоодрицања, неопходноје за тренутак не само потиснути у позадину негои сам заборавити своју личност и своје личне интересе.То је само тренутно и пролазно, један акт воље прикојем само привидно губимо. Али ти људи нису спо-собни ни за то. Због тога, што год својим даром,вештином и знањем створе, то не може да се одржикао уметност или наука, јер из сваке црте и свакогретка зјапи њихово неплодно, голо, гладно и незајаж-љиво ја.

Кад би у западној Европи са оволико небриге, незна-ња и неизлечиве лености запустили једну зграду доовог степена, она би заударала као леш и тровала свеоко себе.

Оријент је дивно чудо и највећи ужас, јер у њемуграница између смрти и живота није јасно одређена,него кривуда и трепери.

Права опасност за ратника нису ни смрт ни ране нинапори, па чак ни пораз без којег у рату један оддвојице противника тешко може проћи. Права опас-ност за победоносног ратника — то је мир. Ако и његасхвати и савлада, тј. ако умедне да нађе своје место уњему, онда се може назвати победником, тек онда. Умиру се стиче пуно и коначно право на назив победни-ка. Ратне победе су само неопходан услов за раднупобеду у миру, која је крајњи циљ.

На уском балкону пред прозорима, пуне саксије рас-цвалог цвећа у разним бојама. Иако је летњи дан исунце сија, ови цветови стално стрепе и подрхтавају наветрићу који поваздан пирка долином реке. То сталнодрхтање постаје мучно и болно очима, али не могу даодвојим погледа од њега.

Тешко је у овој земљи бити и камен и дрво, акамоли ситан цвет у саксији, на високу месту.

Ни у јулским данима Сарајево није без свежине.Осване ведро и сунчано јутро. Али чим одани и сунцеодскочи, појаве се над Бакијама и око Требевића белиоблаци, густе беле, сребрнасте и сиве масе. И ти обла-

152

ци, пошто порасту до неке мере, стоје тако поваздан,непомични и тешки изнад вароши, која је у пуномсунцу, и сами обасјани сунцем.

Докони људи по башчама и чардацима, пијући кафуи пушећи духан, имају стално пред очима те облаке каобеле свилене царске чадоре који у њиховој маштиизазивају појаве и призоре нејасних похода и рато-вања и слике чудне, неумерене силе и раскоши.

Зашто балканске земље не могу да уђу у круг про-свећеног света, чак ни преко својих најбољих и најда-ровитијих представника? Одговор није једноставан.Али чини ми се да је један од разлога одсуство пошто-вања човека, његовог пуног достојанства и пуне уну-тарње слободе, и то безусловног и доследног поштова-ња. То је наша велика слабост, и у том погледу сви мичесто и несвесно грешимо.

Ту школу нисмо још прошли, ни тај наук потпуноизучили. Тај недостатак ми свуда носимо са собом каонеки источни грех нашег порекла и печат мање вред-ности који се не да сакрити. Ο томе би требало гово-рити и на томе радити.

На Истоку је земља још пресна, жива, са свим сво-јим још несасушеним соковима, снагама и отровима.

Зимска ноћ са танким велом снега на земљи, ведримнебом које је све од зелене светлости, са невидљивоситним звездама и пуним студеним месецом. Калемег-дан је без другог осветљења, сав од белих површинамесечине и снега и тамних осенчених углова измеђуградских платана. Земља је замрзла, ваздух оштар.Пролазници ретки, тешко се распознају и зазиру једанод другог. Мисли су муњевите, свеобухватне. Ο πο-

153

станку и покретима живота, који је један и јединственпод разноврсношћу облика и појава; ο расту и ствара-њу, оном виђеном и знаном као и оном који никад никони наслутио није и оном који је узалудно прошао илинагло прекинут; ο борби и стицању и њиховом замахукоји живи у свакоме од нас, као одраз великог унутар-њег таласа у земљи, ο њиховом укрштавању, ломљењу,трагичном кидању или природном дотрајавању; ο уми-рању, промени облика, бића и ствари, горењу и саго-рењу видљивог сунца, као и унутарњих ватара у свемушто живи; ο судбинама људи које сам познавао и οтоку свог рођеног живота, какав је био и какав јетребало да буде.

Све је у тим мислима велико, јасно, непоправимо.Оне су издвојене потпуно из мене, готово оваплоћене.Нимало се не бих ни препао ни изненадио кад бихугледао духове како бедемима шетају, као у старин-ским драмама, јер се већа и невероватнија чуда збивајуу мени и око мене.

Ноћ истинске величине и извесне пропасти.

Сувише је овај народ патио од нереда, насиља инеправде, и сувише навикао да их подноси са подмук-лим роптањем или да се буни против, њих, већ премавременима и околностима. Између злоковарних, освет-ничких мисли и повремених побуна пролази им горак ипуст век. За све друго, они су неосетљиви и непри-ступни. Понекад се човек пита да није дух већинебалканских народа заувек отрован и да, можда, никадвише неће ни моћи ништа друго до једно: да трпинасиље или да га чини.

У нас је чест тип човека који мисли да је свађаакција, а грубост исто што и енергија, да нанети не-

154

прИЈатељу увреде значи исто што и задати му ударце,да је свака уздржљивост у говору слабост, а свакипокушај предвиђања — дангуба; укратко: да се тзв.животна борба састоји од непрестаног и наизменичноглавежа и режања.

У сарајевској чаршији кружи увек понека узречица,кратка и наоко без смисла, коју чаршијски људи по-нављају неуморно, у свакој прилици, дајући јо ј смисаокоји желе и који им тренутно треба, увек шаљив,опсцен или подругљив. Тако се некад довикивало:»Имаш у шта?« (Ствар је потекла од безазленог бака-лина који је, измеривши једној младој жени оку кром-пира, упитао има ли у шта да прими кромпир.) Затим једуго времена употребљавана узречица: »Така земља!« Αсада чујем како мушкарци у чаршији довикују једандругом, у свима могућним тоновима: »Не дај на се!«

Α недавно сам чуо како човек са једног дућанаиронично довикује другом: »Xofee од тога, хоће!« — Тоје најновија од тих њихових узречица.

Један сиромашан муслиман с Вратника није имаоновца да се понови за Бајрам. Смогао је свега толикода код Јеврејина »Пред имаретом« калуиира свој старифес. Α кад је тај фес ставио на главу и погледао се уогледалу, он је са дивљењем и задовољством усклик-нуо: »Е, људи, што хаљинка измијени чојека, то јечудо!«

Док блешти снег на сунцу, један Босанац, човек изнарода, каже, као извињавајући се што је задремао:»Дрјемовна ова бјелина, па . . .«

155

У природи је нашег човека, нарочито оног динар-ског типа, да не остаје ни код једне замисли, ни кодједног дела истрајно и доследно, и да их не прати уњиховом природном развитку да би утицао на њих.Напротив, после првог заноса, он напушта дело, враћасе до његовог извора, мути га мишљу и погледом,затим силовито прелеће цео будући, неостварени и текзамишљени ток дела, антиципира га, па се онда опетвраћа на тачку на којој се дело налази у том тренуткусвог природног развоја. Тако се ствари развијају вишеуз његово учешће него под његовим утицајем; јер онније у њима, него изнад и поред њих. Зато он у већинислучајева и не ствара дела и не управља догађајима,него реагује на њих, полажући много више на то дабуде зачетник, судија, борац и гледалац, него ствара-лац, радник и чувар. У њега је видна склоност да нечека развитак ствари и не учествује у њему радом истрпљењем.

Обратите пажњу како грађанин који чује шум настепеништу а не види никог, виче: »Ко је то?«, како нателефону изговара: »Ама, кога ви тражите?« и, нај-после, како изговара своје презиме које је врло обичнои често. »Овде Јовановић. JobaHobuh, разумете ли висрпски!«

Гледајући наше људе у позориштима, на концертимаили предавањима по унутрашњости, често сам мислио:зашто су код нашег човека тако упадљиво видне свеоне физичке функције које код истински цивилизо-ваног човека, док је у друштву, ретко избијају наповршину. За време док предавач говори или певачпева, наш човек кашље, кише, зева, протеже се, штуцаили уздише. Он чачка зубе или уши, чеше се кад год

156

осети за το потребу и где год га засврби. Он се неконтролише, он и не помишља да би могао савладатиситне и крупне физичке потребе, него им напротивпушта маха и задовољава их, без помисли да ли гледајуи како на то гледају људи око њега. Понекад простоизгледа да ће се сав тај човек расути ту пред вама. Алинеће, не бојте се, он ће доћи и на идући концерт и —бити на њему исти такав какав је и данас на овоме. Онпросто не мисли на другога, није још дорастао достепена на коме човек почиње да има обзира премаоколини.

Чуо сам страшну реч, у околини Сарајева, од људикоји су негде из западне Босне. — Ако те ухватим,испићу ти очи као тургуље.1

Београд је пун таквих накратко насађених људи. Тоје стил живота. Постају таквима и они који то посвојој природи не би били, јер се тако боље плива илакше одржава или, просто, јер и други тако раде.

Дивљачки начин живота, без плана и предвиђања,без свести ο заједници и без поштовања другог човекаи себе у њему, протеже се далеко и дубоко у времену ипростору. Са траговима тога живота боримо се још намногом подручју. То показују недостаци у уређењунаших села и градова. Не организујемо чишћење, непредвиђамо невреме, ствари које није тешко предвиде-ти. Уместо тога, ми тешко и непријатно живимо дани-ма и недељама, подносимо непотребне патње и одрица-ња. Тако ми, уместо ценом рада, размишљања, догово-

Тургуље, ране шљиве.

157

ра и предвиђања, све плаћамо најскупљом ценом, це-ном живота.

За неке наше људе. Кад имају један посао предсобом, они готово никад не мисле како би га најбоље инајбрже урадили, него шта се може поводом њега οсеби и ο другима казати.

Разговарају двојица радника на Чукарици. Један јеса женом, која држи дете у наручју, други пита:

— Је ли и ово друго девојчица?— Јесте.— Треће ће бити син — теши га други.— Боље би било да је ово друго син, па да стопирам.— Е, па сада ваља да терате, штоно се каже, »до

прасета«.— Мораћемо.— Ако се другарица сложи!?— А, нема шта, то се зна!Жена се смешка и ћути.

У једном од бољих београдских ресторана има »шефсале«, школован, предратни келнер. Он зна енглески,немачки, италијански и дочекује странце љубазно, упо-требљавајући и злоупотребљавајући своје вајно знањестраних језика. Он је према њима у исто време иропски понизан и претерано интиман, и наметљив идосадан. Али кад говори српски, са домаћим гостима,он је крт, често и груб, и просто не уме да будељубазан, а кад говори са млађим особљем, он се обре-цава, прети и гадно псује. Он, чини ми се, мисли да сељубазан и не може бити на нашем језику, да су љубаз-ност и човечно опхођење особине страних људи итуђих језика.

158

У великом бироу за пропаганду туризма који се изове »Турист« пише на вратима: »Fermez la porte,s.v.p.! — Bitte die Tiire zu schliessen! — Затварајврата!«

Такав je »наш човек«, онај прави. Не мисли много ниистрајно. Али чим успе да скрпи некако једну мисао углави, прва му је брига не да ту мисао разрађује,проверава и упоређује критички са оним што другиљуди ο истој ствари мисле, него да своју мисао про-гласи за једину тачну и једину праву, а одмах затимда између ње и сваке туђе мисли ископа што дубљи ровпрезира, мржње и борбе до истраге. У тој борби, онипонекад показују људождерску ревност на речи иделу.

Срећа је што у нас има доста и таквих који судрукчији и који нису прави »наши људи«.

Код нашег човека, кад заима или кад мисли да јечврсто засео на власт, укратко: кад се осили, пора-сте подвољак, прошири се подбрадак, саме од себеистурају се груди; све то услед сталног заповеднич-ког стезања вилица и непрестаног испршавања, каои услед угојености која редооно иде упоредо савлашћу.

У таквом човеку брзо се развија несразмерна пред-става ο својој важности и величини, упоредо са сум-њом и бојазни да људи ту његову величину не видекако треба и не цене довољно. То ствара у њемупотребу да своју силу испољава гласно и видно насваком кораку.

Адвокат Сава Јанковић био је пример како се уСрбији човек лако и брзо растаје са својим роднимселом и како још брже и лакше прекида све везе са

159

њим. У исто време он је, с друге стране, за оног који гаје ближе познавао био жив доказ како село са својимнавикама дуго живи у човеку који га напусти.

Отац му је, као сељачко дете, свршио четири разредагимназије, а затим отишао у државну службу. Како јебио из добре куће, а бистар и уредан, направио је засвоје време добру каријеру коју је завршио као чи-новник Министарства финансија у Београду. Ту уБеограду родио му се и син Сава. Ту је учио гимназијуи завршио Правни факултет. Сад је у педесетим го-динама, угледан, имућан, добро ожењен. Има одраслудецу; на његову велику жалост, све женску. То јеуглађен човек који бар једном годишње путује у ино-странство, иначе прима француске књиге и листове,долази у Џокеј-клуб на партију преферанса. Укратко,без снобизма и претераности, живи животом вишегграђанског друштва.

На први поглед он је по свом опхођењу и одевању,по свом држању при јелу и пићу био потпун и савршенграђанин. Несвесно, он је вршио све оне ситне радњеи покрете које механизам градског живота намеће чо-веку. Али још несвесније, упоредо са тим радњама ипоступцима, задржале су се у њему ситне потребе идубоко укорењене навике сељачког наслеђа. Тако, например, он је доручковао, ручао и вечеравао кад и свиостали грађани његовог положаја. Али око десет сатипре подне и око четири после подне јављала се кодњега, негде у дубини стомака, нека нарочита древнаглад, управо нека неодољива потреба за сељачкимдржањем и покретима при доручку и ужини, јер οглади није могло бити речи, пошто је био још сит одсвог грађанског доручка у осам сати изјутра или ручкау два сата после подне. То је био само један тренутак.Кад би се у тај мах десио у неком послу, тај тренутакпробуђене атавистичке глади пролазио би и не дошав-ши до површине његове свести. Адвокат би прешаојезиком преко усана и наставио пословни разговор.Али кад је био сам и слбодан, сео би у фотељу,опружио добро ноге, поднимио се на десну руку као

160

сељак КОЈИ се, под крушком, преда^е одмору, очекују-ћи јело које ће му донети. И то би трајало свеганеколико тренутака.

Код куће је ручавао са женом и кћеркама у богатојтрпезарији не баш најбољег укуса. Α кад би завршилиручак, он се повлачио у свој кабинет да мало прилегне.Ту би, пре поподневног сна, сео у фотељу, ставио капуна главу, извадио корицу хлеба коју је кришом састола узео, и секући џепном бритвицом танке кришчи-це жвакао још неколико тренутака као сељак којизавршава ужину на њиви.

Никад и нигде, ни у чему и ни по чему другом нису емогли приметити трагови његовог сељачког по-рекла.

Године 1934.

Човек који изгледа уман и дубок дух. Све се чини даће сад, ево, казати нешто паметно, ново и необично.Али, ништа. Таквог га знам четрдесет година.

Један странац говори.Оно што често кочи многе послове код вас, то је

хипертрофија личности коју сусрећемо на сваком кора-ку. Ту се као пијани или мамурни често понашају и оникоји никад не пију алкохолна пића. Ваш човек не умеда говори ни ο чему без алузија, а спорове воли дарасправља препирком или свађом. Он је пун амбицијакоје би, да су нормално упућене, могле бити врлокорисне. Невоља је што је његова амбиција редовновећ у самом почетку погрешно постављена. Уместо даима и виду циљ и резултат рада, ваш човек сталномисли на став и улогу своје личности при том раду.Чак ни шоферу или носачу није стало толико до тогада ιπτο рационалније и што правилније изврши посао,

161

па чак ни да што више заради, колико да при послуиспољи своју вољу и истакне своју личност у штоповољнијој светлости.

Човек који је престао да буде оно нешто мало што јепо рођењу и пореклу био, а није постао ништа друго.Наш човек. Али у њему и на њему нема много нашег,још мање човечног. На жалост, доста чест тип. Гледавас као да се посматра у огледалу, а говори као дадиктира у телефон. Мисли упрошћено, у категоријамасвојих непосредних интереса, изражава се општим ме-стима, у оскудним клишеима са којима је увек потпунозадовољан. Углавном: гнев, псовка и надменост. Одустанова, највиших као и најнижих, вешто и безобзир-но ствара бусије, а од свега око себе пиједестал који муипак не помаже да се уздигне; у сопственим очимаможда нешто мало, у туђим нимало. Пустош на ивициљудског постојања.

У нашим крајевима који су били под Турцима, наро-чито оним најзаосталијим, трагови робовања виде сенекад мање, некад више, а има тренутака кад пред намаискрсну сви одједном, у пуној својој тежини. Тадавидимо да је ту сачуван живот, али по цену која јескупља од вредности живота самог, јер се снага заодбрану и одржање позајмљивала од будућих нара-штаја, који су се рађали задужени и оптерећени. У тојборби преживео је голи нагон за одбраном живота, докје живот сам изгубио толико да му није остало многовише од самог имена. Што стоји и траје, окрњено јеили искривљено, а што се рађа и настаје, у заметку језатровано и ојађено. Мисли и речи ових људи остајунедовршене, јер су у корену засечене.

162

Црна Гора. Побеснела крава насрнула је на једногстарца, измрцварила га и поломила свега. Његов син сепосле жалио овако:

— Дао бих не знам шта да је био — во!

Ови сујетни Јужњаци док разговарају с вама гледајувам право у очи, али не стога што желе да схвате вас ивашу мисао, него зато што је за њих ваш погледогледало у коме траже потврду свога мишљења ислику сопствене величине.

(Све је ово тачно, само се питам да и мени ову мисаоније диктирала моја сујета.)

Један Ужичанин говори сасвим озбиљно:— Кад се богу омакне (то једном у сто година!), па

створи овакву будалу као што је овај Кузман, онда...

Кад се уселило то болесно неповерење у душу босан-ског човека, у вези са којим историјским догађајима идруштвеним променама? Могло би се много нагађати инабрајати, прави одговор се ипак не би нашао. Важни-је би било питати се: кад ће се та нездрава сумњаиселити из његовог духа и кад ће тај човек постативедрији и слободнији у мишљењу и у поступцима.Али, не вреди много ни питати се. Требало би нештоучинити.

Кад год дођем у овај град запахне ме с мора и сакопна, из вртова, са кућа и улица, нешто умивено,довршено, савршено и »складно«, а у разговору са

163

људима осетим понајчешће нешто ситничаво и непри-јатно — мала памет, јевтина иронија, и безочно огова-рање свега и свакога. Α при том, они се редовно служесвојим локалним говором. Понашају се као људи накарневалу који се у костимима и под маскама крећуслободније, изражавају смелије, и говоре и раде оношто се без маске и костима не би никад усудили дакажу и учине. Грчевито се држе свог дијалекта да би,тако маскирани и костимирани, лакше и слободнијемогли да изразе све оно завидљиво, тричаво и пакосношто желе да кажу ο свом ближњем. Α од тога и тајњихов, иначе звучни и занимљиви говор, добија нештониско и нечисто, и ми га слушамо са неповерењем, саодвратношћу.

Све ми се чини да им заудара из уста док говоре.

Многи наши људи носе у себи наслеђен комплексодметника и страдалника, човека коме је учињено кри-во, кога прогоне на правди бога зли непријатељи прав-де и поштења. Он се свиђа себи у тој улози и спреманје заиста да се жртвује.за њу и одриче, ако треба,много много чега.

Лекар у богатом граду, у провинцији. Није никад ниимао правог знања за свој посао и брзо га је занемарио,иако и сада живи од њега, а сав се предао стицању,политици, маловарошким сплеткама, добром јелу ипићу. Већ при најкраћем сусрету са њим наслућујетечовека који је престао да негује не само своју унутраш-њост него и своју спољашњост, тело и одело. Ο свимстварима говори истим шаљивим и лакоалкохоличар-ским тоном; само кад се поведе говор ο болестима илечењу, он постаје оцрезан и уздржан, и служи сепретерано много стручним изразима и латинским тер-

31 — 11«

164

минима. А испод сваке те речи наслућује се управо оношто би хтео да прикрије: осећање несигурности, кри-вице и стида.

Пратећи и посматрајући све око себе, гледам људекако се понашају и шта раде, слушам шта говоре, истално се питам како могу, како смеју, како налазеснаге да буду то што су и што изгледа да су. Управо то,и само то! И — најзад — како их не мрзи?

Да ли су ово мисаона бића? Створења са људскомдушом? Понекад мислим да нису. (Постоји прича какосу једном једног од њих ухватили у лажи и преварина штету једне удовице и њене сирочади; и кад га јенеко упитао: »Имаш ли ти, болан, душу?«, он је над-моћно одговорио: »Шта ће ми душа? Нисам гајдаш дадувам.«)

И у другим друштвима људи се понекад огреше οистину изврћући је у лаж да би на основу лажи моглипочињати безакоња у своју корист, али ови овде и неразликују лаж од истине, као да и не знају да истинапостоји. Изгледа да се свака њихова »мисао« зачиње ирађа у њима већ као лаж и таква ступа у свет и вршисвоје дејство међу људима, а њима служи да би моглибити ово што су, живети како живе, и чинити шточине.

Једно време сам живео међу сувим, тврдим, такорећи природно бездушним људима. Патио сам дуго идоста, а онда сам се ослободио њиховог друштва, и токористећи се управо тим њиховим особинама. Покопаосам их у забораву заједно са свим њиховим поступци-ма. Остало је у мени само једно невелико празно место,као мала пустиња која ме понекад подсети на то времеи те људе.

165

У Сокобањи, говорљив и хвалисав келнер Босанац,родом из једног села у Босанској крајини. Из родногсела су га одвели некад као ратно сироче и отад живиовде; има жену и сина од шест година. Прича како јепрошлог лета обишао родни крај и донео, каже, једанкамен из темеља родитељске куће која је за време ратаизгорела и порушена. Донео је и једну ружу која јерасла поред те куће у Крајини и посадио је овде убашти. Каже да је залива сваки дан и да лепо напредује.

Све то подсећа на Шопена и Словацког, а ово јеједноставан и трезвен Крајишник, али са великом по-требом да нешто буде, или бар да нешто изгледа уочима саговорника.

Вративши се кући, блед и задихан, Славуј говориузбуђено:

— Идем Кнез-Михаиловом. Код Пеливанове радње,као да је из земље никао — Јеленкић. Иде ивичњакомтротоара, право према мени. И сме, рђа, да ме погледа.Али, ја само оборим поглед; и то онако крвнички, какосамо ја умем: не гледам га, а видим га; и он види дага видим; док у себи мислим: ђубре! Α кога ја такопрезрем, тај је готов. Заувек! Боље му је да га Бог снеба презре.

И овде младићи и девојке (не сви) воле мало да»очепе« травњаке на скверовима и у парковима, ида тако скраћују себи пут, штеде напор и продужујувреме слободе и »нерада«. (У Београду, на пример,можете ту нелепу навику посматрати свуда.) Само штоова шведска младеж чини то са више уздржљивости имање жестине. Α осим тога, овде је број оних који тетравњаке негују и заливају знатно већи него у нас.

166

Људи из народа, нарочито они који раде сасвимтешке послове, тежаци, морнари, носачи, разговарајумеђу собом са мало речи и још мање покрета. Самосваки час стављају између себе и сабеседника својувелику црну руку, час једну час другу. Та рука самалко раширеним прстима, са подланицом окренутомнавише, појављује се између њих као неки главнидоказ, у исто време благ и тежак.

Неефикасносш човека динарског типа! (Опростите миварваризам »неефикасност«, јер ја не могу да га сам себиопростим.) Тиме хоћу да кажем: његова урођенанеспособност да лепо и храбро започето дело, доследнои достојно приведе крају.

Сећање на Ескоријал као на дубок лични доживљај.Само у Шпанији и на Балкану могу да се виде такви

немилосрдно растргани и нагрижени предели у којимасваки, и највећи и најплеменитији, људски напор из-гледа немоћан, узалудан и унапред осуђен на неуспех.Зидови и торњеви показују виши укус, ред, богатствои смишљен човечији напор. Α сто корака даље диже секамењар, помешан са неком и злом и посном земљомјаловицом из које ниче само убога и невесела шикарабез боје, без користи, без лепоте. Хиљаде оваквих делакао што је овај дворац-манастир Филипа II не бимогле прекрити и оплеменити бескрајну пустињу којасе стере унедоглед. Α помисао на љупке и питомеземље које сарађују са човеком и придружују се њего-вом напору, а не леже овако као вечита казна и немопроклетство, изазива у нама жељу да бежимо главомбез обзира, као деца у бајкама, плачући и дозивајућини сами не знамо кога у помоћ.

167

Од пијаних људи који излазе тетурајући из крчме,од младића који на малим колима догоне из околнихсела млеко у Београд, човек може да чује нове песмена старе мелодије.

Терај, куме, риђуДа ше не обиђу...

Или песму одскора удате младе жене, која се овакожали на мужа:

Кад сам иошла за драгана мога,npboi дана oucoba ми бога,Другог дана и бога и сунце,Шшо му нисам наиојила јунце.

Кад човек зађе у године, све што се по улицама икафанама пева изгледа му мање-више ружно и бесми-слено, и чини му се да се укус маса стално квари ипогоршава. У ствари, то је увек иста бесмислица. На-род не може да буде без риме и какве било досетке каони без дувана и ракије.

Овде, као и у Београду, видим по улицама знатанброј младих жена са проседом, па и сасвим седомкосом. Њихова лица су измучена, али још млада, аоблици тела одају још боље њихову младост. Чини мисе да видим како је изнад глава тих слабих створењапрошла рука овога рата и посула их превременом седи-ном кроз коју још просијава младост.

Та се слика неће моћи сачувати за будућност; теглаве ће брзо и још јаче поседети, па затим потпуноишчезнути са усталасане површине живих пролазника.То је штета. Ништа не би боље и јасније говорилобудућим нараштајима ο нашем времену него те младеседе главе, којима је потпуно или делимично украденабезбрижност и радост младих година.

Нека у овој забелешци остане бар помен ο њима.

Сарајево, 14. јуна 1946. год.

168

Увек ми се враћа питање: зашто су јавне зграде наИстоку тако непријатне и редовно запуштене? У тимземљама као да су хотели тако удешени како би свакикоји у њима преноћи имао прилике да размишља идође до уверења да је лепше и боље седети у*својојварошици него путовати по свету, и како би одлазећиуздахнуо: »Ах, најлепша је своја кућица, па каква билада била!«

Године 1941, после бомбардовања Београда, бежалису многи грађани друмом ка Авали. Један моли сељакада га прими на кола и повезе, нуди и да плати. Сељакодбија. Овај моли даље, јер има места на колима и затројицу. »Има«, каже сељак, »али нећу да те примим.Хоћу да те видим како идеш пешице.«

Словеначка кућанства су редовно чиста, уредна исветла, а словеначке жене их воде са миром, присеб-ношћу и неком незаинтересованом ревношћу која имје, како изгледа, у природи. Једина мана тих кућан-става је у томе што помало личе на сакристију, или наоне моделе у етнографским музејима. Недостаје имонај топли индивидуални дах који оживљује нашакућанства, али који је и узрок свих немира и нереда уњима.

Кад човек стигне с мраком у Мостар, па се сутраданпробуди не са првим зраком него тек око седам сати —он тада најбоље може да осети разлику између светло-сти у Мостару и, на пример, оне у Сарајеву. Светлостје у Мостару елеменат за себе; она је снажна, жива,

169

свуда присутна, продорна и свирепа. Од ње су и људиовде вешти и рационални и у исто време хладни ибезобзирни.

На врелој пржини, у разговору, група младића, до-маћих. Реч је ο неком упражњеном добром месту.

— Што не би ти тражио да те поставе? — питајуједног црномањастог младог човека интелигентна из-раза лица са здравим, искреним осмејком.

— Не. То је место на коме треба радити. Α ја нисамтај.

*

Ручао сам са једним нашим човеком и једним Швај-царцем. Обојица су пушили лулу. По начину како супушили, како су пунили и палили лулу кад би им сеугасила, могла се видети сва разлика темперамената иваспитања два разна и различита народа. Боље него пооном што су говорили.

Путовао сам са сељаком из околине Сарајева. Оношто је на њему нарочито падало у очи био је његовцрвени шал овлаш савијен у велик турбан око главе.Тај црвени шал везан је и традиционално, ритуалноготово, онако како су га, у низу нараштаја, везивалисви његови, али и слободно и лично, као да га је онпрви и једини сад, овог тренутка, везао произвољномигром својих прстију и своје маште.

Има у животу ужаса. које, како ми се чини, само ја исамо у одређеном тренутку могу да осетим. Тако, например, сазнајем једног јутра да у једном нашем сре-

170

ском месту има једна месарска радња (надам се даможете замислити шта значи и како изгледа месарскарадња у једном балканском градићу!) која носи назив»Бело јагње«.

Као сваког лета што бива, призор све већег разго-лићавања нашег градског човека искрсава пред намана сваком кораку. Врло их је мало који умеју у томе дасе зауставе нешто пре границе неукуса. Нарочито сужене непаметне, јер све што чине, чине на своју вели-ку штету.

Кад путујете возом или аутобусом из Београда наморе, а нарочито у обрнутом правцу, окружени стеружним призорима. Људи показују оно што се непоказује и што нико не жели да види: бангаве ноге,чворновата колена, маљаве и претанке или предебелебутине, груди, леђа или пупак, све могуће делове убо-гог људског тела, а не питају се ни то — да ли им је илице за показивање.

У Гламочу, забаченој касаби западне Босне, људису, под утицајем »туристичке грознице«, дошли дозакључка да би се и код њих могао »развити туризам«.У ту сврху подигли су и хотел који носи лепо име»Хотел бусија«.

Гледајући око себе и осећајући на себи грубост инискост људи са којима је присиљен да живи, он језамишљао друге средине и друкчије људе, човечне,честите, доследне, учтиве и чисте, и супротстављаоих као противотров овима око себе. Укратко, нагонсамоодбране терао га је да улепшава друге људе дру-гих крајева и да бар тамо замишља човека добрим и

171

лепим, да би се и тако бранио од страха и гнушањакојим су га испуњавали ови око њега.

У Глиптотеци у Копенхагену има велик број грчкихи римских глава од камена или мрамора; међу њима иједна за коју се каже да је портрет цара Диоклецијана.Брахикефал са фаунским лицем. То је прави и потпуничовек из околине Сплита, неки Дује или Јуре, каквог,бар по спољњем изгледу, можете и данас у том крајунаћи.

Карактеристика муслиманских кућа. Чим пређештурски праг, нађеш се одједном — али одједном! — упосве новој средини која у најмањој могућој меризависи од спољњег света, окружен миром и самопоуз-дањем утврђеног, одвојеног и издвојеног породичногживота који нам својом тишином говори да се све зна(све што треба знати!) и да нема потребе да се иштапита, казује и тумачи.

Старица из Прокупља. Живела је сто и једну годину.Родила је седамнаесторо деце. Године 1936. имала једва туцета унучади*и праунучади. Тада се први пут уживоту озбиљно разболела. Своме унуку, који је у товреме био члан редакције једног београдског дневни-ка, и већ и сам имао двоје деце, и који је бринуо ο њој,говорила је непосредно пре смрти:

— Ја ћу, дете, да умрем. Немојте да ме случајностављате у новине.

— Зашто не, бабо?— Ама, срамота је. Женско, па толико живело. Па и

то са рађањем! Не треба ни да се помиње, а камоли уновине.

172

Хотелска соба негде у Југославији, малена и слабозагрејана, са јефтиним намештајем и олињалом про-стирком, пуна неког мртвог времена, дању сива, а уноћи слабо и неправилно осветљена. Сијалице у некојврсти лустера мутне и нејаке, а она на ноћном столићупоред кревета — прејака, тако да бије у главу и замарапри читању. Све је туђе и хладно и изазива жељу забежањем. Ствари нису набављене ни распоређене пре-ма путниковој мери и потреби, него према лакомости,нехату и сировости сопственика овог хотела и онихкоји њиме управљају.

Зеница, месец фебруар 1916. године. Тече трећа го-дина (првог) светског рата. Огроман логор од сивихдрвених барака; у њему преко шест стотина војнихобвезника последњег позива БХ регименте број три,неспособних за војску и војничку службу, али задр-жаних на раду. Сад оправљају путеве или саде репу нањивама око Зенице.

У логору хронична глад и општа оскудица у свему.Студен и мрзовоља.

На повратку са рада Dienstpflichtiger Миле Крндија,слабачак и прозебао сељак већ у годинама, жали сесвоме мештанину да су му најгоре додијали дрвениђонови на цокулама ратне фабрикације. Све друго мује, каже, лакше — како тако! — али ови дрвени ђоновишто се не савијају, е то га уби.

— Њиву блата, чини ми се, вучем за собом.Теши га један полуграђанин, онизак и живахан чо-

век, који је у општој клонулости сачувао још нештоведрине и добре воље, и увек некако успева да набавимало дувана или флашу сумњиве ракије, а не бежи дапонуди и друга до себе.

— Нај, попиј једну љуту; од ње мекшају ђонови.Што ме гледаш? Мекшају, кад ти кажем. Богами!

173

Један наш човек, гледајући како странци добро водеи уређују своје послове, каже:

— Све могу и умеју; а ми баш ништа; не умемо нионо што можемо.

Чини ми се да и видим и чујем оног босанскогсељака како разговара са партизанима који су наишлиу његову кућу (»Ја сам исиреиадан човјек, другови!«), икако продужује, можда само у мислима:

— Поштено да вам кажем, ја се плашим свакогжива; неког мање, неког више, понеког можда нимало,али свих заједно — плашим се, брате, много и тешко.Плашим се, па ето! Шта да ти даље казујем?

У том граду мало ко од пролазника да није увређен,унижен, рањен или оштећен. Али никад се то ниједешавало јавно и гласно, уз свађу или вику, прасакили звекет оружја, него све шапатом и потајице, светаквим ситним, двозначним и на изглед безазленим,али отровним речима.

— Види! Чуј! Ама, немој! Откуд сад то? Зашто,побогу? И баш тако велиш? Ко би то рекао?

Ручак у пашином конаку.Десетина људи седе око синије која је претрпана

разним врстама меса, пита и колача. То је такозвана»прва софра« намењена угледнијим службеницима којис правом носе назив »пашалије«. Само онај ко имаприлике да их види овако за софром може казати да ихпознаје. Иначе крути и неприступачни, уздржљиви упокретима и речима, они се при јелу потпуно измене. Α

174

једу брзо и халапљиво, као да су из глади побегли, каохорда која је јутрос овде осванула и сад за добар ручаксела, али не зна где ће омркнути ни шта ће тамо наћиза вечеру, као борбени одред који сваког трена можедобити наређење да све то што је пред њим одмахнапусти и даље крене, у неизвесност. Једу ћутке,брижно и мргодно, држећи комад са обе руке, мљаска-јући, крцкајући, бацајући неповерљиве погледе окосебе, иако пред њима лежи изобиље меса, хлеба ибелог мрса.

То је био човек који је сваком речју својом, свакимпогледом и покретом изазивао варљиве наде у сабесед-нику и отварао пред њим могућности за које до мало-пре ни сам није слутио да би могле постојати, и које сеникад неће моћи остварити.

То је за људе око њега, као и за њега самог, билоизвор многих неспоразума, разочарања и незгода, алисе тога није могао ослободити. Такав је био и остаонеизлечив и непоправљив.

»Залуду су биле прокламације ο једној крви, ο јед-ном језику, ο једним обичајима, јер је вјерски фанати-зам заслепљивао очи братске, те нијесу могле догле-дати у истину и заједничку будућност.«

Гавро Вучковићο херцеговачком устанку 1875—76. године

(Полицајац Шарић.)Псовао је гадно, и нарочито. То нису биле оне већ

уобичајене псовке које наши људи употребљавају уафекту и недостатку бол>ег и пристојнијег аргумента, и

175

које су, ма како ружне, већ изгубиле оштрину и кон-кретан смисао. Он је псовао хладно бирајући речи,некако са предумишљајем, како би погодио човека унајосетљивије место и укаљао и последње што је оста-ло чисто у њему. Очигледно, имао је илузију да псовкадодаје нешто његовом ниском расту и нејакој и неси-гурној снази.

Слушајући га, стално се питам како му не досади даувек и у свему — »има право«. И то »стопостотно«!Како се не замори да то непрестано понавља, час само-свесно и осионо, час гневно, а увек без поштовања иљубави не само за свог противника него и за својуистину. Дође ми понекад да и њега то запитам, иакодобро знам да би његов одговор могао бити само новапотврда те самосвести и његове узвишености над свими свачим, нов доказ да је он увек и у свему у праву.

На пијаци Зелени венац довикује један угојен руменчовек запуштена изгледа (необријан, умашћено одело):

— Такав ти је Србин; док има, он једе док не пукне,а кад нема, он трпи док не цркне.

Аганагићи живе од свога нама.1 То изгледа смешнои невероватно, али је тако, и то ће вам казати свак уСарајеву.

Да човек стане да испитује овог Аганагића и њемусличне шта је управо тај њихов понос, на чему језаснован, куда води — али да их то пита не овде уСарајеву, где су они једна од пет првих породица и гдеником не одговарају на питања, него да их пита на

1 Нам (турски), понос.

176

неком судњем дану где нема обмане ни самообмане,лажи ни увијања — нико од њих не би могао датиодговора. Па ипак, тако је, тај понос постоји; не битребало да постоји ни да се назива поносом, јер понос иније него шупља предрасуда, надмена охолост и дрскаварка, али постоји и назива се. Он је чињеница, штет-на, наопака, одувек бесмислена, а данас апсурдна, али— чињеница. И та чињеница — аганагићевски понос— утицала је из нараштаја у нараштај на њихово миш-љење и осећање, тако да им је прешла у нарав и даодређује њихове поступке и утиче на поступке другихпрема њима, да и дан-данас у ствари од ње живе. Да,живе, јер они ту своју урођену способност да се намет-ну дрском силом уображене величине удишу са првимдахом, једу целог живота, као хлеб, и не само као хлебнего и као месо и као колач, троше је и уживају каораскош и отменост које им свак без поговора признаје;и тако им она постаје друга природа, да њоме примајуи оцењују све око себе и да кроз њу свет гледа њих.

Али кад би се друштво сетило и усудило да самоједном постави питање њиховог поноса, шта је он уствари и на чему је заснован, онда би могло добитисамо један одговор: ни на чему није заснован, јер непостоји у ствари; постоји само њихова урођена способ-ност да се наметну, а та способност има снагу стихије,укроћене, у породичне сврхе упрегнуте, лукаво и без-душно искоришћаване стихије.

Тако је са Аганагићима, тако и са оних осталихнеколико њима блиских и сличних великих породица.Јер, на крају, од лажног новца живи се исто као и одправог, само ако човек успе да тај лажан новац про-тури као прави, и ако при том успе да остане неоткри-вен.

Истинско гостољубље које је дуго живело у нашемнароду, и још понегде живи, ствар је несумњиво не-савремена и застарела, осуђена на пропаст заједно са

177

патријархалним друштвом, племенским уређењем истаринским начином путовања. Али, само по себи, оноје величанствено и представља велику тековину у чо-вековој борби против варварства, а за бољи положајчовека у свету и боље односе међу људима. То једрагоцен ланац људских услуга и обавеза који језаиста грехота било прекинути. Али тај човечни оби-чај, који се још одржава понегде на селу, па чак и уварошима, претвара се у трагичан неспоразум кад ганаши људи погрешно примене на неке странце, наро-чито људе из централне Европе, и нарочито Немце. Несве, и не само Немце.

Просечан Немац — кажем »просечан«, јер наравно дасу и овде сви изузеци могућни — не прима гостољубљекао дар и обавезу, него га искоришћује, рачуна са њимкао са вашом слабошћу. Ако сте према њему пажљиви,он ту пажњу прима као нешто што му с правом при-пада, што му ви дугујете. И са сваким актом пажње игостољубља, учтивости и срдачности, ви у његовимочима бивате мањи, а он — снажнији. Вашу гостољу-бивост он сматра вашом урођеном слабошћу, врстомприродног данка који њему и његовима дугују ниже ислабије расе. Бити услужан и гостољубив према такви-ма значи повредити основно начело гостољубља: јед-накост и узајамност, значи грешити и према себи ипрема њима. Α коректним и уздржљивим ставом раз-бити ту њихову заблуду ο природи нашег гостољубља— значи учинити услугу и себи и њима, избећи низружних и тешких неспоразума, штета и понижења.

(Карактеристично је да Немац Таубе, у свом делу изXVIII века, говори ο манама и врлинама Срба, алињихово гостопримство и не помиње, него га узимакао природну ствар, као врсту дуга према странцупутнику.)

Мислим да их познајем доста добро. То су људижива духа, жељни новости, склони чулним уживањи-

31 — 12

178

ма сваке врсте, слабо развијени телесно и не нарочитоспретни и окретни, а нису истрајни ни доследни унапорима. Уздржљиви су и неповерљиви у сразмериса својим слабостима. Њихова мисао изгледа оригинал-на и смела, и брза је, али често погрешна већ у самомкорену, а у нескладу са стварношћу која их окружује;и што је тај несклад већи, то они више држе до тесвоје мисли и умеју од ње да направе основ и смисаосвога постојања; ако треба, и гину за њу, а често и кадне треба.

»ВИ КАЖЕТЕ ДА СМОПРИТВОРНИ

И ПОДМУКЛИ«

31-12*

Књижедносш

Они који управљају земљама и судбинама народатребало би да обрате пажњу на развитак и правац свихуметности а нарочито књижевности која је, природно,од свих уметности најближа животу и развијањуземље и друштва. Не мислим то у оном вулгарном ипогрешном смислу: да се од књижевности направисредство и да се преко њега утиче на друштво непо-средно и у једном одређеном правцу. Ми смо живисведоци колико је то јалов и штетан посао: он непостиже жељени циљ, а уноси застој и неред у књи-жевност. Тенденције које се јављају у књижевностиутичу на развитак друштва, али само онда кад су онеодраз сличних, још недовољно изражених тенденцијакоје већ постоје и дозревају у друштву. Појаве иправци у књижевности пре свега су слутње и наго-вештаји онога што живот спрема за сутрашњицу. Ониобјављују и на неки начин утврђују и освештавају оношто тек дозрева у људским односима, јер књижевностчесто износи на видело оно што још невидљиво клијау духовима и што ће у нараштајима који долазе цвета-ти јавно и давати изглед лицу земље. Зато и мислим даби управљачи земаља морали да обрате пажњу накњижевност, на правце које она бира и идеје којеизноси и брани, јер историја друштва и историја књи-жевности, упоређене, показују да су мишљења и схва-тања која су ношена и заступана од праве књижевно-сти — мишљења и схватања будућности; и да су ис-крено и лепо опеване земље увек и поштоване и добробрањене од највећег броја л>уди. Исто тако, оне појаве

182

које наиђу на осуду праве књижевности немају дугавека ни привлачне снаге; њихова слика у књижевно-сти показује да су осуђене, па ма како моћне биле итрајне изгледале.

Тако би се могло са доста тачности казати да једобра књижевност, иако сама незаштићена и немоћна,у ствари видовит и сигуран водич и путоказ. Α το штовелики и моћни овога света не слушају његов глас и неиду за њим, ιπτο врло често и не знају за његовопостојање, то не мења ништа од тачности овог што смонапред рекли, то само потврђује дубоку трагику која сечесто крије у основи људског делања. Сто годинадоцније, свакоме је јасна и видовитост књижевности ислепило оних који је нису хтели да читају ни могли дасхвате.

Кад не бих знао да је то узалудно, ја бих онима којиуправљају народима и владају земљама довикивао не-престано: »Обратите пажњу на оно што се око васпише, шта се пише и како се пише!«

Речи

»У једној руци слама, у другој ватра«, кажу овде зачовека који својим говором и поступцима изазива не-мире и сукобе.

За upuuobeiMKy

Он не псује као искрени и непосредни људи штопонекад опсују код нас, него гадно псује, као да сеса сваком ружном речи невидљиво одваја нешто одњегове унутрашње трулежи и ружноће; као да са сва-ком псовком бије из њега осетно тежак, покварензадах.

183

За upuuobeuiKy

Пред навалом нових, безобзирних метода стицања,нестало је брзо оног рудиментарног социјалног смислаи осећања одговорности који су у нашем патријархал-,ном друштву носили скупни назив »образ и душа«.

Турци

Α њихов живот једноставан и јасан: боре се кад јепрописано и кад треба, уживају кад год могу.

За upuuobeuiKy

Неколико имена аустријских генерала »гренцера«. Је-роним Рукавина од Видовграда, Стипшић од Тернове,Петар Симић пл. Мајданградски, Гривичић, Милошпл. Стојсављевић, Кузман Богутовац, барун ФрањоМартинић од Мартинега, барон Антон Молинари одМонте Пастело, Иван Станојаковић од Станогора, Пи-салић од Хижановца, Грга Марицки од Сремослава,Stjepan Mayerhoffer од Ведропоља, Никола Ружичићод Сандека.

За upuuobemKy

Несрећа нашег турско-балканског човека што такочесто троши снагу на то да из постојећих вредностиистера за себе стварне или уображене користи, уместода ствара нове вредности које ће саме по себи осигу-рати и њему и другима добар живот.

184

БиХГод. 1948. умро је један од сарајевских кољеновића и

мондена после дугог и — да не кажемо ништа више! —празног и паразитског живота.

Они који су по дужности вршили попис ствари уњеговој заоставштини нашли су у његовом типичномсредњоевропском грађанском апартману, поред наме-штаја у стилу Secession из 1900. године, поред јевтинихслика и статуета и других ђинђува без укуса и правевредности, и неколико дебелих аустријских хавана--цигара; биле су сасушене, али на њима је јарко сјаоцрвен појас и на њему је била златним словима марка:Имиерашор. Α испод тога ситније: К. u. Osterr.Tabakregie.

Преко тридесет година је овај Србин и српски синчувао ове успомене негдашњег аустријског сјаја и ве-личине.

Речи

»Ђаво нит оре нит копа, него само исуче сабљу пакомандује.«

У западној Србији

»Пре сто и неколико година Милисав Лаповац пред-лагао је да се сви писмени људи у Србији побију, јерони подижу бунтове.«

»Политика«, 4. априла 1951.године

*

Кад рутинирани политички људи морају да иступеи говоре на некој културној, уметничкој, прослави,осећају се нелагодно, и они, који су иначе тако окрет-

185

ни, поуздани у себе и незбуњиво речити, постају збу-њени и опрезни, и у свом говору крећу се као наполедици.

За upuuobeiuKy

У њима се јавља изненада и неодољивом жестином,спасилачка и самоубилачка мржња на друштво из ко-јег су потекли и на све што је његово или што носи маи најмањи траг његових навика и схватања.

Французи су народ вешт. Био сам пошао да напишем»срећан« уместо »вешт«, што не би било право нитачно, али ми сви волимо да туђе знање и вештинуназивамо срећом. Тако ми за своје незнање, лењост иневештину налазимо, и несвесно, неко оправдање утоме што те способности код других називамо — сре-ћом.

Французи су тако способни, вредни и вешти дањима, као ниједном другом народу на земљи, великброј људи из целог света поклања са задовољствомсвоје време и даје свој новац. Милиони људи из целогсвета срећни су што могу да упознају, добију и —плате плодове француске мисли и француских руку.

Париз, јула 1951. године

За upuuobeiuKy

Босанац, који је дошао на два дана у Београд, жалисе на скупоћу.

— Ушао ја у радњу на Теразијама па гледам окосебе. Свега има, али за што год прихватиш као за живуватру. Ништа испод стотке. Пре рата кад си ушаоовако у радњу, па свега има а у тебе пара нема, могао

186

си да кажеш: »Ово је да човјек заиста постане ко-муниста.« Α шта сад да кажеш?

Теразије, 22. II 1952. године

У великом ресторану усред Београда могу се чутиневероватни разговори. Петорица малих привреднихруководилаца негде из Санџака, крупни и гласни љу-ди, ручају обилно и, уз вино, воде живе препирке.Један каже и ово: »Ево, нека сутра помру и моја дјеца,ако сам ја тај!« — »Он мене мрзи, очима да ме не види, ањегова жена ме воли више него њега. Је ли тако?« —»Све он то из мржње на мене износи. Α ако се предметпод тим бројем нађе код мене, запал'те моју кућуслободно сутра!« — »Ј .. ο ја своју мртву мајку, ако самја то не рекао, него икад помислио.«

17. III 1952. године

»Никад човјек не зна у којој ће вјери умријети«.

Нар. реч у Босни

Чекати — то овде значи висити изнад празнинедубоког понора који дели живот повлаштених Туракаод оног ιπτο раја назива својим животом, значи неживети него се мучити.

Ви кажете да смо притворни и подмукли. То јеистина, али каква? И зашто? Истина на први поглед.То је формална и естетска оцена једне чињенице којаса естетиком и питањем форме нема готово никаквевезе. Како мало мудрости и оштроумља треба да се

187

дође до те полуистине, у којој је једна половина лаж-на, а она друга, она »истинита« половина само при-видно истинита. Кад то кажете, исто је као кад бистепрегладнелом човеку замерали што не може да седржи право и чврсто као сит, и озеблом што дрхти. Тоје нечовечна истина која би се при најповршнијемиспитивању показала као — лаж, и то свирепа лаж.

На пример. Ви видите да човек рајетин дволичи иувија и обара поглед док говори. И то вам се не свиђа.Α зар мислите да се њему свиђа? Ви бисте хтели давидите пред собом, као представнике раје витезове безстраха и мане. Вама се више свиђају бегови који сеправо држе, смело гледају сабеседнику у очи, малоговоре, и увек — истину. Α нисте се никад упитализашто су једни и други такви какви јесу, кад су и једнии други становници исте земље, исте крви и порекла,поданици истог владара. Па откуд онда таква и толикаразлика у карактеру и држању? Али то се ви не питате,вас мрзи да то испитујете, а без тога ваша »истина« неманишта од истине, али има много од неправде и увредепрема оном који је већ потиштен и увређен вековномнеправдом свог друштвеног положаја.

Ви бисте хтели да нас видите као праве и доследнељуде од речи и части, као што су на изглед и нашигосподари. Ко то не би хтео да буде? Па кад сте таковеликодушни, зашто нам не помогнете да изменимотешке и нечовечне животне услове, који су нас овак-вим направили? Или зашто бар не уочите те услове ине признате њихово постојање? Прав, истинољубив,отмен и наочит, ко то не би хтео да буде? Али ви непомишљате да у самосвесном и господственом држањунаших тлачитеља има много нашег труда и зноја. Вигубите из вида да се човек рајетин може само једномисправити пред својим господарима и само једном имрећи истину у лице. Ако то учини данас, он сутрашњегсунца неће видети. Јер ми животом плаћамо својуистину и свој поносан став, а наши господари живе одсвоје »истинољубивости« и свог господства. Α човекима, господо, само један живот и чува га и одржава

188

како најбоље може и уме. Само што рају, иако живибедно и недостојно, њен живот стаје страховито много,а наше бегове — ништа; треба да се само потруде идођу на свет. Све остало, углед, господство и лепота, ита храброст и искреност којима се ви толико дивите,долази им сама од себе.

Тако учени и вешти, ви нисте способни да увидитепросту истину да је свак по држању и карактеру она-кав каквим су га учинили услови под којима живи, ада наше услове живота не стварамо ми него нашитлачитељи. Α το је бар недвосмислено јасно и непо-битно истинито.

Ако сте се удостојили да ме саслушате до краја ипотрудили да ο том имало размислите, ви ћете моратиувидети да је ово исшина, једина и права истина којаслужи на срамоту онима који владају над нама, а неслужи на част ником ко не уме да је види или се правида је не види, а говори и суди ο нама, и нашимгосподарима.

ПОГОВОР

ЈОВАН ЦВИЈИЋ И БАЛКАНСКИПСИХИЧКИ ТИПОВИ

ι

Необична је судбина Цвијићевих етнопсихолошкихразматрања.1 Резултат готово четрдесетогодишњег(1887—1926) страсничког, упорног, тегобног и опасногистраживања у слободним и неслободним деловимаземље,2 Цвијићеве Психичке особине Јужних Слоденапојавиле су се у време када су у Европи заблуде инегативни биланси исихологије народа постали уочљи-вији а критичка оспоравања чешћа. Истицало се дапсихологија народа (етнопсихологија) нема научни

1 La Peninsule Balcanique, Geographie humaine, Paris 1918. Ова књига има двадела од којих други, Психичке особине Јужних Слођена, обележава Цвијићеветнопсихолошки дискурс. Четири године после издања на француском излази инаше издање upboi дела књиге: Балканско пoлyocтpbo u jyMCHowobeHCKe земље,Београд 1922. Рад на другом, етнопсихолошком делу, Цвијић наставља све досмрти (1927), не успевши да га оконча. На основу француског издања, допунскихауторових бележака и објављених Цвијићевих чланака, његови ученици су прире-дили за штампу Психичке особине Јужних Cлobeнa (Београд 1931).

Тек 1966. године излази ново издање Балканског uoliyociupba y једном тому(Завод за издавање уџбеника, Београд). У овом раду коришћено је издање из 1966.године (цитати Цвијићевих текстова имају, у загради, означен број страницеодакле је навод узет).

Етнопсихологија се у једној равни ослања на етнографију, етнологију и социо-логију, а у другој на психологију. Етнографија даје дескрипцију факата који сеодносе на живот и обичаје народа, док етнологија проучава постанак и развитакнарода на основу тековина материјалне и духовне културе, а користећи налазепалеонтологије, археологије и антропогеографије. Етнологија је »продужетак«етнографије. Психолошким продубљивањем, етнологија се усмерава ка психоло-гији народа. За традиционална друштва једноставних психичких модела етноло-гија је и »психологија народа«. У новије време америчка културна антропологијаамбициозан је наставак етнологије. Подразумева висок степен уопштавања инастоји да се потврди као обухватна наука ο човеку. Сам термин кулшура одређенје техничким, економским, религиозним, социјалним, ритуалним знањима и по-нашањима која карактеришу одређено друштво. Култура је иманентна човеку.Антрополози овога смера држе да је »природни човек« фикција филозофа.

Етнопсихологија користи налазе географије, историје, разних токова психоло-гије и социологије, психоанализе, физичке антропологије, демографије.

2 У првим деценијама Цвијићевог рада три четвртине становништва живело јепод туђинском управом: од 12,000.000 Југословена у слободној Србији било их је

192

основ (Албер Беје), да је уточиште аматера и »лите-рарног психологизирања«, да је »касно воће романти-чарске мисли«, како је то формулисао познати немачкиантрополог и социолог В. Милман, да је у првом свет-ском рату постала предмет манипулисања.3

Изрицани су противречни судови-оцене који су дис-кредитовали саму научну грану. Тако се тврдило даНемци имају изразит и уочљив »национални карак-тер«, као што се, такође ауторитативно, тврдило даНемци »немају никакав карактер«. Сличан неразмрсивслед противречних исказа погађао је Словене, као идруге етничке и племенске заједнице. Велики филозофКант, који је и сам покушао да арбитрира у сложеномпослу процене зрелости овог или оног народа, поча-ствовао је и нас једном оваквом мишљу-дефиницијом:»Нације европске Турске никада нису имале нити ћеикада имати услове да стекну неки одређени нацио-нални карактер.«

2,200.000, а у слободној Црној Гори 200.000. (Наведено према Владимир Стојан-чевић, npegiobop књизи Јована Цвијића, Аушобиографија и други сииси, Београд1965, стр. 8).

3 У првом светском рату јавила су се дела с научним претензијама а прозирнимциљем да се оцрни противничка страна. Такво је дело Емила Пикара Исшоријанаука и ирешензије немачке науке (L'Histoire des sciences et les pretensions de la scienceallemande), као и дело Е. Беријона Психологија немачке расе (La Psychologie de larace allemande, 1917). Такво је, заузврат, и дело једног много значајнијег аутора, В.Вунта, Нације и n>uxoba филозофија (Nationen und ihre Philosophie, 1915). Природно,оваква литература цветала је и у другом светском рату.

Варљиве а пристрасне оцене ο психологији народа засноване на стереотипимапопуларне карактерологије, имају улогу и у једном нашем рату — поразу наСливници у бици с Бугарима, ο чему нас, не без цинизма, обавештава СлободанЈовановић: »На основу чега смо се ми надали победи у једном нападном рату којисмо водили против Бугара без бројне надмоћности и с горим топовима? Пре свега,не само краљ Милан, него и цео свет код нас сматрао је Бугаре за миран ратарскинарод без војничких врлина. Говорили смо ο њима презриво као ο ,баштованџијама'и једнако смо правили поређење између нас који смо се ослободили сами и њих којесу ослободили Руси. Ми смо били хајдучка крв; они нису; наша победа над њимабила је стога сигурна« (Слободан Јовановић, Влада Милана O6peuobuha, Сабранадела, књ. IX, Београд 1934, стр. 270). Наш ратнички хибрис био је кажњен.

Самопрецењивање (и самозаваравање) ове врсте имало је удела и у припремиаприлског слома 1941. године. Очекивало се у извесним војним и патриотско--политичким круговима да ће »најбољи војник у првом светском рату«, Србин,учинити чудо упркос нејединству Југославије α изгледној опструкцији знатнихделова земље у случају рата, а упркос неупоредивој надмоћи противника. Таочекивања не само да су била илузорна него су била и потпуно изван стварности,апсурдна. У рату који је пучем од 27. марта 1941. године изабрала, Југославија нијеимала никакве, чак ни теоријске, шансе сем избора »царства-небеског« по митско--легендарној схеми косовске парадигме.

193

Романтизам је обележио психологију народа својимзнамењем. За једну јаку струју у романтизму, атрибутнародно почиње да означава посебну и незаменљивувредност. Све што одише истинским познавањемствари и проницањем у живот, што плени разумева-њем и универзалношћу, добија атрибут народно. Такои велики песници минулих епоха, Хомер, Данте идруги, постају »народни«. Посебно поглавље представ-ља руска интелигенција и њен егзодус у народ. Херце-ну (1812—1870) дугујемо утемељење руског народњач-ког социјализма. Народњаштво је безгранична вера уруски народ, у обичан радни свет, то јест у мужика.

Као што су мислећи људи Запада, разочарани феу-далном и грађанском Европом, после великих открићаАмерике и истраживања других далеких крајева, идеа-лизовали Доброг дивљака,4 стварајући од њега сликунашег идеал-ја, тако је руска интелигенција, разочара-на својом грабљивом буржоазијом и супротстављеназваничним институцијама, спас потражила у народу.

Народњачком култу руског мужика одговарао је коднас култ »необразованог народа«, сељака, Вука Кара-џића. Народ не само да говори боље и бољим језикомод учених граждана, одрођене господе, па и црквенихљуди, него је и стваралачки потентнији од њих и то усваком погледу.

Вук је имао оруђе које руски народшаци нису имали.Вера у будућност мужика и његову иошенцијалну ства-ралачку снагу није се могла мерити са исиољеном над-моћи Вуковог народа. Добар народ је овде, заиста,мање но игде фикција: тај народ је дигао буну противТурака и остварио оружану револуцију, потом је по-тврдио и духовни аспект револуције наметнувши наупечатљив начин свој стил говора као начин писања иучинивши своју уметност гласовитом у Европи. Предтаквим тријумфом народа, чији је Вук био представ-

4 Мит ο Добром дивљаку — објекту идеализације која у време романтизмапрелази, са истим или сличним атрибутима процењивања, на други објект, наДобри народ, а потом, у сутону грађанског друштва, на Добру класу, пролетере —подробно сам анализирао у књизи Ното balcanicus, homo heroicm, Београд 1986, стр.156—202.

31-13

194

ник вишеструко и у пуној мери, тешко се могло, удогледној будућности, рачунати на једну (конкретну)исихолошју народа засновану на хладном опису чиње-ница. Са Вуком у залеђу, Цвијић је имао изузетнупотпору врсног етнографа, социолога, историчара,лингвисте. Али са Вуком у залеђу он је, такође, имаооформљени култ народа као недодирљиве вредности.Тај култ са много романтичарског набоја морао сеодразити на етнопсихологовом делу. Цвијић је нашаоначина да у односу на тај култ буде неотпоран коликомора (или колико жели), али и отпоран колико требаза миран сан научника. Но, ο томе ћемо касније.

Психологија народа настала је на измаку романтиз-ма, али није измакла продуженој руци романтичарскихсхватања, па је повремено прихватала процес обоготво-рења народа. Поготову када је требало народну и на-ционалну баштину потврдити и међом државних гра-ница које »штите од непријатеља«. Романтичарске идејељубави за »своје« нашле су потпору и у митским слоје-вима свести, у опозитном, бинарном поретку вредностикоји је карактерисао доживљај човека и света древногпретка. Митски начин мишљења аксиолошки је биоусмерен »низом« бинарних опозиција које су оличавалељудски, земаљски и космички поредак. Романтизам јеизоштрио вид за опозиције свој—туђ, наш—стран,близак—далек, свето—профано, светло—тама, бело——црно, високо—ниско, задржавајући први став опо-зиције за »нас« (наш народ) а други за »туђе«, »туђина«(обично заграничног, оличеног неком другом нацијом).

Филозоф Дилтај (1833—1911) устао* је против роман-тичарских представа »народне душе« и »народног ду-ха« (Volksseele, Volksgeist) — толико карактеристичнихза етнопсихологију — не спорећи постојање »индиви-дуалне животне целине једног народа«. Утемељивачипсихологије народа, Лацарус и Штајнтал, усмерили су,још средином XIX века, младу научну грану ка соци-јалној психологији, конкретној психологији народа и,посебно, ка психологији културе и стваралаштва крозкоје »дух народа« манифестује свој геније. Полазиште

195

је у Хегеловом »принципу националитета« и у Херде-ровој несводљивој оригиналности народа израженојмистериозним »духом« и »душом«. Одређена романтиз-мом у првим деценијама постојања, психологија народаје наравно имала ослонце и у позитивизму, еволуцио-низму, марксизму, а посебно у Фројдовом учењу. Пси-хоанализа има велику улогу у познијем развоју етно-психологије, а посебно у развоју културне антрополо-гије.

Критичко преиспитивање психологије народа послепрвог светског рата доводи до поделе на смерове иправце који би могли имати кохерентније научно по-лазиште. Један такав смер са исходиштем у ЛогициСтјуарта Мила који се заузимао за научну анализу»националних и колективних карактера« јесте и »ко-лективна етологија« (карактерологија).

Прихватајући ове подстицаје, најамбициознији Цви-јићев настављач, Владимир Дворниковић, види у »ка-рактерологији« смер који би могао унети коректив удотадашње токове етнопсихологије, па и оне Цвијиће-ве. Тежи се интегрисању индивидуално-психолошкихи колективних црта, навика, морала, историјских дато-сти и резултата духовног стваралаштва у карактеро-лошко јединство. То јединство рефлекс је етничкогјединства народа Југославије који су за Дворникови-ћа, у духу званичне идеологије између два рата, народЈугославије.

Не одустајући од примарне улоге геоморфолошког иклиматског утицаја у обликовању психичких особина,Дворниковић је написао своје замашно и до сада недо-вољно проучено дело Каракшеролошја Jylocnobena.5 Укњизи неуједначене вредности, драгоценој по огром-ној грађи и подацима који се могу користити и уинтерпретацији различитој од Дворниковићеве, по-себно смета тврдокорна ауторова перцепција »расног« итежња да се уобличи, на тој основи, »расно хомоген«»југословенски тип«. Расиологија је псеудонаука, јер

Београд 1939.

31-13*

196

сам појам расе, антрополошки недефинисан, не указујени на какав однос између физичког карактера, који јеједини објект изучавања расиологије, и одређене кул-туре. Α феномен културе често открива веће заједни-штво људи различитих раса а исте културе но што језаједништво људи исте расе а различите културе.

И други значајан Цвијићев следбеник, Немац Гер-хард Геземан, суплент београдске гимназије у времепрвог светског рата који није хтео да сачека сународ-ничку освајачку војску него је заједно са Србима иску-сио албанску Голготу 1915. оставивши потресну књигудневничких сведочења,6 био је ближи карактероло-шком смеру. Његова студија Тииолошја cpucKo-xpbaui-ског народног каракшера,7 потом и CpucKoxpbauicKaкњижећносш* наставак су Цвијићевих анализа психич-ких особина, а и уметничког стваралаштва са антро-полошког гледишта. Главно Геземаново дело је Црно-горски uobeK.9 Настало на премисама Цвијићевих ана-лиза динараца, Геземаново дело узима један сегментдинарског типа и свестрано га разматра. После објав-љивања књиге Геземан је наставио да продубљујесвоја открића црногорског човека поредећи га са дру-штвима неких европских области које он назива »па-тријархалним оазама у Европи« (Цвијић је говориоο егзотичним оазама становништва). Тако настаје про-ширена верзија, у ствари нова књига Херојски обликytcuboma10 која је код нас, из непознатих разлога,

6 Die Flucht. Aus einem serbischen Tagebuch, Miinchen 1935. У нашем тек недавнообјављеном преводу: Са сриском bojcKOM кроз Албанију, Београд 1984.

7 Volkscharaktenypologie der Serbokroaten, Берлин 1928.8 Превео с немачког Владимир Вујић, Београд 1934.9 Der montenegrinische Mensch, Праг 1934.

111 Heroisclie I.cbciisfonn, Бсрлин 1943. Запажамо да је ово дело, писано сасплшатијама прсма Црногорцима, мада и са нотом несумњиве критичности, објав-.1><;но у ратној години суноврата немачке армије, и то у Берлину. У метежу који јенећ увелико најављивао пораз, Немци су стигли да објављују и научна дела овеврсте. У ствари, после пораза 1918. године и поука које су настојали да извуку изтог пораза, Немци су почели изучавање других народа. То изучавање наставило сеи у Хитлерово време с јаким примесама идеолошке индоктринације. У 1941.години, усред рата, изучавала се психологија народа на немачким универзитетимаи у институтима. Већи део публикација објављених у кругу званичних немачкихинституција тог времена, наравно, обележен је печатом наци-идеологије, али има ичасних изузетака где спада и Геземаново дело. Још ο Геземану: човек који је 1915.

197

преведена као 4ojcmbo u јунашшћо сшарих Црного-раца.11

Уистину, већи део ове студије посвећен је »херој-ском патријархализму« Црногораца, али се тај начинживљења пореди са одговарајућим обрасцима шкот-ских брђана, Маињана са Пелопонеза и Корзиканаца.

Како тумачити то што се у изучавањима Цвијићевогетнопсихолошког дела, дакле и оног што се можесматрати његовим наслеђем, губи траг његовим нај-приврженијим следбеницима? У два замашна зборникаСАНУ, посвећена Цвијићевом делу, стварање Двор-никовића и Геземана једноставно се не помиње.12 Алисе помињу многа дела скромног домета, позитивисти-чки скучена у захвату а далека Цвијићевом духу син-тезе. Да ли је дошла до изражаја усмереност која сеуправо противи духу синтезе или је реч ο идеолошкимразлозима (и предрасудама)? Неопходност критичкихсудова ο људима из уметности и науке, често служикао изговор за одстрањење тих људи из уметности инауке. Лако их се одричемо. Богате културе то не бичиниле, и не чине.

Оспоравање етнопсихологије из двадесетих година,у Европи се претворило у процес који је докрајченпедесетих година века. Не пронашавши свој потпунидентитет, а користећи се многим дисциплинама којесу, продубљујући своје могућности, стално претиле»анексијом«, етнопсихологија као да се коначно утопи-ла у сопственим помоћним научним гранама.

У овом смислу, етнопсихологију су дуже време угро-жавале социологија и социјална психологија а погото-ву етнографија која је прерасла у културну антрополо-

године делио добро и зло с нашим народом, хтео је и да остане с тим народом.1 ридесетих година био је професор славистике у Прагу а после немачког упада уЧехословачку потражио је уточиште у Југославији. За овог врсног научника нијеоило места на нашим катедрама (Р. Меденица, ПредгоВор књизи 4ojciubo u јуна-uiiubo сшарих Црногораца). Негативна кадровска селекција, дакле, није изум самоовог, нашег времена. После окупације Југославије Геземан се, депримиран иоолестан, враћа у своју домовину, империју зла.

11 Цетиње 1968.ο buJ"^el> зб"рник у сиомен сшогодишњице H>eioboi рођења, САНУ, Београд8; Научно дело Jobaua IJbujuha, САНУ, Београд 1982.

198

гију. Западна културна антропологија, веома распро-страњена у Америци, блиска је психологији народа,мада у нечем и битно различита јер се мапа народа непоклапа са мапом култура. Сем тога, културна антропо-логија тежи да постане обухватна наука ο човеку.

На стогодишњицу Лацарусовог и Штајнталовог за-снивања психологије народа (Volkerpsychologie, 1851),закључено је, и то управо у Немачкој, колевци етно-психологије, да се ова дисциплина исцрпла, односно дасе »утопила« у другим дисциплинама. Крај етнопсихо-логије симболично означава и податак из живота Р.Турнвалда, професора етнологије, психологије народаи социологије у Берлину, који је још 1925. годинепокренуо часопис за психологију народа. Нешто пресмрти, 1951. године, Турнвалд је покренуо нови часо-пис за емпиријску, социјалну психологију и етнолошкаистраживања. Психологија народа није се више поми-њала. И код нас је после другог светског рата »напу-штена етнопсихолошка метода«.13

Стиче се утисак да је велика етнопсихолошка синте-за Јована Цвијића настала у безваздушном просторуједне научне дисциплине која је у време настанка Цви-јићевог доприноса оглашавала свој престанак. Заистанеобична судбина. Ћорсокак етнопсихологије више-струко се одразио и на настављаче Цвијићевог рада ина коментар његовог дела. Најпре, дух синтезе удаљиосе од научних истраживања овога типа, претпостав-љена су испитивања у оквирима једне, »своје«, специ-јалности. Даље, упрошћени марксизам који је последругог светског рата постао озваничена идеологија,искључивао је улогу других подела изузев класних уобликовању свести друштвених група и друштвеногбића човека уопште. Најзад, Цвијићева типологија је,поред уочавања (и преувеличавања) »добрих страна«нашег живља, подразумевала и критичке ставове којиСУ? У времену истицања самобитности етничких група

13 Петар Влаховић, »Антрополошка проучавања етнолошких монографија«,у књизи Симиозијум ο мешодологији ешнолошких наука, САНУ, Београд 1974,стр. 125.

199

код нас, погађали локалне сујете. Резултат је свегатога: недовољна и непотпуна испитаност Цвијићевогетнопсихолошког дела, као и одсуство настојања да сеоно види у контексту европске етнопсихолошке мисли,али и у контексту истраживања која прихватају ипреузимају ваљане ставове, методе и конкретне анали-зе етнопсихолога. Јер, ако су научне гране новијегвремена надјачале етнопсихологију, успевши да је аси-милују, то не значи да су сви њени поступци, методе,теоријски ставови, а нарочито конкретне анализе изгу-били сваку вредност и значај. То се посебно односи,као што ћемо показати, на Цвијићево етнопсихолошкодело.

Али вратимо се месту Цвијићевог етнопсихолошкогдискурса у европским оквирима.

Готово да у ово пола века код нас није било ауторакоји је, коментаришући Цвијићеве Психичке особинеЈужних Cnobeua, пропустио да цитира делове приказафранцуског географа Жила Сиона објављеног далеке1919. а код нас преведеног 1921. године.14

Посебно је велика пажња поклоњена Сионовој ре-ченици према којој Цвијић »upucbaja за географијуобласш која је до сада била намењена само романсиј ери-ма« (подвукао П. Џ.). Ова опаска готово је посталанека врста ритуалног обрасца датог на обавезно ко-ришћење. Није било јубиларних скупова нити зборни-ка посвећених Цвијићевом делу, почев од оних који суобјављивани за његова живота до последњег, Научнодело Jobaua Lfbujuha из 1982. године, а да ова Сионовареченица није актуализована.15

14 Jules Sion, Un Domaine nouveau de la Geographie humaine, Revue Universitaire,No 6, juin 1919, Paris, p. 21—37; на српском: Hoba обласш у аншроиогеографији(превео Б. М. Дробњаковић), Гласник Географског друштва, Београд 1921, св. 5,стр. 275—288.

15 Ову Сионову мисао за незаборав, узгред речено, више пута наводе и истиаутори у разним својим текстовима. Тако Милисав Б. Лутовац, у Uoiobopy књизиБалканско uonyociupbo (1966), цитирајући и вишс других Сионових опаски, пише:»У немогућности да се на ограниченом простору [ 1 каже све што је Сион казао,изнећемо само неколико његових мисли." [...] Цвијић »са смелошћу при-сваја географији област која је до сада, изгледа, била намењена само романси-јсрима«, стр. 568. Четрнаест година касније у научном саопштењу »Цвијићевазаслуга за унапређење друштвених наука« (Научно дело Jobana IJbujuha), које

200

Међутим, тврдња да Цвијић »присваја за географијуобласт која је до сада била намењена само романсијери-ма«, из чега се у нашим расправама зачела идеја οЦвијићевој самобитности и духу апсолутне новине,једноставно није тачна. И не само да није тачна него јеу тако дубокој противречности са побудама и развојемпсихологије народа, па и оног што се у традицији нази-ва »психичком географијом«, да нам је тешко и наслу-тити природу Сионове непрецизности или омашке. Ме-ђутим, ваља узети у обзир да један приказ (тринаестстраница у нашем преводу), објављен убрзо после самекњиге и не може бити никакав (трајни) бревијар истина.

Уношење »литерарне психологије« чак је, премамногим мишљењима, ометало етнопсихологију да секонституише као научна грана.16 Писци, Теофраст,Вовнарг, Риварол, одавно су означени као преци —зачетници психологије народа. »Литерарна психологи-ја« одавно прати психологију народа и то, рекли смо,као зла коб која поткопава темеље њене научности.

Ако је термин исихолошја народа уведен пре нештомање од једног и по века, радозналост за предметњеног проучавања је давнашња. Упоредо са историјоми географијом рађа се и »психичка географија«, описиетничких група и њихових својстава. Као и у свемудругом, стари Грци су претече. Историчар Херодотможе се сматрати зачетником психологије народа. Ту-кидид указује на унутарње заједничке црте колектив-ног бића. У култури старога Рима, Тацит наслеђујеТукидида и ствара још сложеније дело од свога прет-ходника. Ж. Харди17 означава Ибн Калдуна као зачет-

има шест штампаних страница, Лутовац наводи на три странице Сиона (25, 28, 29) ату је и незаобилазна Французова идеја: »Цвијић са смелошћу присваја географијии области које су до сада, изгледа, биле намењене само романсијерима (стр. 28).

16 Abel Miroglio, La Psychologie des peuples, Paris 1958, p. 35. Одбрана »чистенауке« од свих натруха, а посебно од литерарних, не односи се, наравно, само наједну грану »науке ο човеку«. Велики научници се, међутим, нису одвећ обазиралина скепсу сцијентиста. Леви-Строс је ставио до знања да је Тужним шроиима хтеонаставити традицију филозофско-литерарног путописа од XVI до средине XIXвека. Водећи структуралист без зазора користи литерарно-приповедачку техникуу свом научном делу, описујући поједине народе, говорећи ο себи и поздрављајућисвоје претходнике (»Русо наш учител., Русо наш брат«).

17 G. Hardy, La Geographie psychologique, Paris 1939, ρ. 38.

201

ника »психичке географије«, што значи и као духовногпретка аутора Психичких особина Јужних Cлobeнa.

Време великих путописаца истовремено је и епохасвестраног изучавања психологије народа. Сазнања сешире, а томе доприносе значајна открића у XV и XVIвеку.

Предрасуде епохе класицизма не иду наруку проуча-ваоцима психологије народа. Схватање ο универзалноји неизменљивој природи човека (као, уосталом, и ле-поте) унело је застој. Речи филозофа XVIII века Хју-ма, према којима је за упознавање старих Грка илиРимљана довољно упознати данашње Французе илиЕнглезе, а да су људи који нас окружују исти они којеје описивао и Тацит, израз су уверења ο јединствено-сти и непроменљивости људске природе.

Посебан полет етнопсихологија доживљује крајемпрошлог века када јача интерес за изучавање прими-тивних народа, и када се јављају нове школе у етно-графији, као и нове етнолошке теорије чији су ауториФрејзер, Малиновски, Леви-Брил (капитална Фреј-зерова Злашна грана делимично је објављена 1890).Утемељују се научна психологија (В. Вунт, Ф. Рибо, В.Џемс) и социологија (Е. Диркем, Л. Леви-Брил), азачиње се ера Сигмунда Фројда чији ће утицај битисве изразитији у току XX века (психоаналитичка ан-тропологија, чији су главни представници Р. Бастид,Б. Бетелхајм, М. Бонапарта, А. Кардинер, Б. Малинов-ски, В. Рајх и Г. Рохајм, значајан је правац данашњекултурне антропологије која и сама прихвата многепостулате психоанализе).

Крајем XIX века јављају се дела која означавајуразмах психологије народа. Такво је дело АлфредаФујеа, Психолошја франиуског народа (Psychologie dupeuple francais, 1898), a још више друга књига истогаутора Психолошка скица ebpoucKux народа (Esquissepsychologique des peuples europeens, 1902), која је убрзопреведена на руски, енглески, шпански, италијански имного коментарисана у свету.

Немачки пандан Фујеовој књизи је Милер-Фрајен-

202

фелсова Психолошја Немаца и H>uxoba кулшура (Psy-chologie des deutschen Menschen und seiner Kultur, 1930).

Фује анализира Французе и уз помоћ најугледнијихпредставника писане уметности речи. Већ тада се раз-вила расправа ο »присвајању области« која припадаромансијерима. На мишљење познатог историчаракњижевности и теоретичара Емила Фагеа да литера-тура није израз онога што једно друштво јесте негоонога што једно друштво није, одговорио је АлфредФује рекавши да снови ο друштву које литературапреноси у свет имагинарног у потпуности припадајутом друштву и у довољној га мери карактеришу. Урасправу се умешао и утемељивач социолошке естети-ке Шарл Лало који је говорио ο »уметности блискојживоту« и њеној моћи да проникне у индивидуалнупсихологију, као и у облике друштвеног живота.

Била је значајна у свом времену и књига Гистава леБона Психолошки закони eboлyцuje народа (Les Lois psy-chologiques de Γένοίηΐιοη des peuples, 1896).

И многи филозофи историје анализирали су психо-логију народа настојећи да им одреде »степен зрело-сти«, од Ђанбатиста Вика који је у Hoboj науци скици-рао општу филозофију народа, а теоријом »о враћањуистог« зачео филозофију историје, до Вилхелма Вунтачије је огромно дело ο психологији народа у десеттомова, у којем је анализирао формативне елементеетничких група — језик, уметност, мит, навике —обележило целу једну епоху у развоју етнопсихологије(1890—1920). Вунтово дело имало је велики утицај а,према многима, скривило и многе странпутице. Раскидса Вунтовом традицијом, после двадесетих година,унеколико означавају М. Вебер, Р. Турнвалд, В. Хел-паш, Е. Хурвиц.18

У контексту који смо овлаш описали ваљало бивидети и Психичке особине Јужних Cлobeнa. Ако је то

18 У кратком, сумарном прегледу развоја етнопсихологије користио сам по-датке из следећих књига: G. Hardy, Habegeuo дело; G. House, La Psychologicethnique, Paris, 1953; A. Miroglio, nabegeuo дело (посебно стр. 13—109).

203

дело по нечем изузетно и посебно, оно је изузетно ипосебно по стваралачкој индивидуалности Цвијићевојкоја је имала пун размах у конкретним анализама, а непо анексији романсијерских простора. Његова ориги-налност је и у стварању антропогеографских зона којеумногоме одговарају културним зонама данашње за-падне културне антропологије. Та антропологија, укојој је, према неким мишљењима, »стара етнопсихоло-гија нашла своју душу« — настала је после Цвијиће-вих истраживања, па може бити говора само ο Цвији-ћевој антиципацији, а не ο коришћењу узора. Томеваља додати да Цвијић није дао теоријску разрадуличности нити односа личност—друштво, као што ниједао ни теоријску разраду појма култура.

Вратимо се још једном Сиону и домаћим коментато-рима које је француски географ придобио у великомброју и на неодређено време. Можда је Сион, каогеограф, пишући ο свом колеги Цвијићу хтео да кажеда географи »досад« нису залазили у домен »литерарнепсихологије« имајући у виду антропогеографију (иакоје и у оквиру ове дисциплине постојала тенденција»приближавања човеку« подржана утицајним Видаломде ла Блашом). Уистину, Фридрих Рацел (1844—1904),оснивач теорије миграције и антропогеографије, ауторАншроиогеографије I—II (1882—1891), несумњиви узороснивача наше антропогеографске школе Цвијића,»изоставио је човека« из свог научног дискурса, што јеЦвијић у предговору за француско издање своје књи-ге уочио, нагласивши да га у томе неће следити. Но,антропогеографија, која анализира повезаност човекаи природне средине, и чији су главни представници уЦвијићевом времену, поред Рацела, били и Е. Рекли,Ж. Брин, В. де ла Блаш, само је део географије, наукекоја у свом дугом развоју никако није »искључивала«човека; отуд и поменута »психичка географија«.

Утицај природне средине на људе разматрали су јошмислиоци грчко-римске културе. Хипокрит је анализи-рао основне природне елементе с гледишта њиховогутицаја на људе. У Аристотела такође налазимо идеје ο

204

деловању географске средине на карактер и обичаје на-рода. Ο психологији народа говорили су и географиАлександријске школе Питеас и Ератостен, а не многопознати филозоф Посидониос, хеленизовани Сиријац ивелики путник, уочио је разлике између медитеранскогразума и нордијског ирационалитета. У римској епохи οпсихологији народа размишља и географ Страбон. Кас-није, Монтењ истиче »законе природе« по којима живенароди. Ο изразитом прожимању људи и миљеа говориМонтескје. Он уочава да се у жарком климату страстираније буде и брже одумиру. Држи да острвљани вишетеже слободи од континенталаца. Изучавање друштве-них група и конкретне психологије Монтескјеова сустраст од ране младости. Писао је ο Енглезима, Словени-ма, Германима. Монтескјеа и К. Ритера сматрају зачет-ницима такозваног географског материјализма у комепримат у обликовању индивидуалне и колективне психеимају географски услови. Α под географским условима,да подсетимо, подразумевају се климат, спољна конфи-гурација земљишта, хидрографија, животињски ресур-си, вегетација, минерали.

Дакле, не може бити речи ο томе да географи пре Цви-јића нису залазили у »романсијерски« животни простор.

Вајкадашња блискост етнопсихологије и »књижевнепсихологије« распиривала је код многих дух критич-ности према научном профилу психолога народа уЦвијићевом времену а и касније.19

19 Такву судбину имао је и Андре Сигфрид, творац изузетно обимног опуса,писац књиге Душа народа (L'Ame despeuples, 1950), као и књига ο Енглеској, НовомЗеланду, Канади, САД, Јужној Африци, потом Поешске географије иеш коншиненаша(Geographiepoetiquedescinqcontinents, 1952). Овај свестрани ерудит, зналац економи-је, историје, географије, психологије, социологиЈе, апострофиран је због »литерар-

них произвољности«, чему је допринео његов однегован стил, као и његов смисао захумор. Американци су га Прогласили сваштаром (»general writer«). Kao пример»литерарног застрањивања« (али и завођења, јер је имао публику за собом), још јевише послужио ексцентрични X. Кајзерлинг, аутор многих дела, који се дичиосвојом »спонтаном креацијом«. Кајзерлинг се, додуше, истакао и као негаторнаучника у Ничеовом стилу. Филозофска и књижевна култура учинила је»обележеним« и германисту Р. Миндера, зналца психологије и психоанализе, ауторакњиге Немци и Немачка (Deutscher und Deutschland) y којој открива друштвену икултурну различитост појединих делова Немачке. Литерарност је пребацивана ишпанском етнопсихологу Салвадору де Мадаријаги, аутору књиге Енглези,Фршшузи, Шианци (Anglais, Francais, Espagnols, 1930), затим Полу Готјсу, ауторуФраниуске душе (L'Ame franc,aise, 1930), као и Ф. Розу, Цвијићевом претходнику,аутору многих дела међу којима је и Америчка енергија (L'Energie americaine, 1910).

205

Амалгам етнопсихологије и »литерарне психологије«никако се не зачиње у Цвијићевом делу него негде напочецима наше цивилизације, много пре заснивањанаучне гране. Α присвајање области која је »била наме-њена само романсијерима« почело је давно пре Цви-јића, наставило се у његово време, а и после тогвремена.

II

У етнопсихолошким студијама Јована Цвијићауочавамо две тенденције. Једна има исходиште у на-ционалној романтици хердеровског типа, што је исхватљиво ако се има на уму да је Цвијић најинтен-зивније изучавао »психичке типове« Балкана од 1887.до 1915. године, значи у епохи народноослободилачкихпокрета и ратова, као и у време пред уједињење већинеЈужних Словена. Ова тенденција (не) крије ноту вели-чања природне обдарености и других врлина људи санашега тла. Судећи само на основу ње, могли бисмоговорити ο Цвијићевом етноморфизму.

Друга, мање присутна и, могли бисмо рећи, пригу-шена тенденција у Цвијићевим етнопсихолошким ра-довима, квантитативно знатно скромнија од прве, у зна-ку је оштрог критичког разматрања психичких одликаи менталног склопа анализираних етничких група. Уовом, проницљивом и далекосежном, критички инто-нираном току Цвијићеве етнопсихолошке расправе,оцртавају се жаришта колективних, историјом услов-љених траума са изопачујућим одразима на понашањеи психу нараштаја, скидају се романтични велови са»човека нашега тла«. Ова тенденција потврђује несум-њиву актуелност, живу присутност Цвијићеву и у на-шем времену.

Цвијићеву величину као етнопсихолога ваља, дакле,тражити испод наздравичарског слоја његовог дискур-са, по страни од педагошких и патриотско-државотвор-них циљева Цвијића јавног радника. Посебно ваљаодстранити аналитички оптимизам намењен странцима.

206 207

Ваља имати на уму да је прво издање Психичкихособина Јужних Cnobena најпре објављено на францу-ском језику и да је Цвијић морао имати свест ο томе дањегови Јужни Словени долазе под лупу критичкихЕвропљана који ο њима не знају много. Оновременеевропске представе ο балканским народима одисале сунедовољним познавањем и скепсом. Трагове те скепсеналазимо и у новије време. Рецимо, у ВебстеровомHoboM енциклоиедијском речнику (из 1951) појам балка-низације (балканизирати) тумачен је као »разбијање намање, међусобно непријатељске државице«. За Иси-дору Секулић је Балкан полуострво »које је чувено иразглашено по неслогама и непријатељствима, и то и уПлатоновој Грчкој«.20 Карактеристично је да се међумногим скептичним видиоцима балканског живља на-шао и Фридрих Енгелс, филозоф који ће после другогсветског рата постати један од идејних утемељивачадруштвеног поретка балканских заједница са изузет-ком Грчке.

Можда и отуд јака Цвијићева тежња да Јужне Сло-вене прикаже као додуше заостале, али виталне исвеже, природно интелигентне и у високом степенуобдарене људе. Романтичарска оданост народу (Досто-јевски је писао: »Идеал људске лепоте је руски народ«),присутна је код Цвијића. Она друга тежња која дира утамне наслаге народног бића и открива колективнефрустрације остала је, рекли смо, пригушена, али сеЦвијић ο њу није оглушио. Присутно је историјскосазнање ο несрећној свести популације у многим краје-вима будуће Југославије који су у време Цвијићевихистраживања још били под туђинским јармом.

20 И. Секулић, »Балкан — белешке једног балканофила«, »Преглед«, Сарајево1940, књ. XVI, св. 194, стр. 67. Оправданост Вебстеровог енциклопедијскогтумачења, макар колико оно деловало опоро и цинично, ми Југословени доброосећамо до дана данашњег: на прагу двадесет и првог века, усред технолошкереволуције која подстиче свестране интегративне процесе релативизујући појамдржавних граница, суочени смо са антицивилизацијским трендом раздвајања ифеудалних подела, претварања једне државе у осам државица и осам нејакихаутархичних привредних организама. Ако се томе додају и честа међусобнасупротстављања ових државица, добијамо пример наведеног енциклопедијскогпојма балканизације на делу.

Педагошко-моралистички и афирмативно-априори-стички ток Цвијићевих разматрања утицао је и нањегове настављаче. Узмимо Каракшерологију Југо-Mobeua Владимира Дворниковића. У књизи налазимопоглавље под насловом: ЈугослоБени, умно један од нај-обдаренијих народа. На почетку поглавља Дворнико-вић истиче своју тезу: »Иако у просеку културнозаостао, наш народ спада међу природно најдаровитијенароде Европе.«21 Какви су Дворниковићеви доказиза такву тврдњу? Мање-више никакви. Узимају се уобзир и неке маргиналне опаске, на пример, она извес-ног Таубеа који је 1877. године у свом делу ο Славо-нији и Срему записао: »Сељаци у њих нису тако глупии тупи, нити такви буквани као што су сељаци у.другим земљама.«22 Дворниковић вели да се глупанлако запажа у нашој средини јер је редак(!), што тврдии Цвијић. И зато што је тако редак, средина исказујенетрпељивост према њему изражену веома разуђеномвербалном карактеризацијом, називајући га: бленто,блесан, токмак, будала, итд.

Истиче се значај народне поезије, Руђера Бошкови-ћа, Његоша, Мештровића, Пупина, али појава изузет-ног значаја и појединаца изузетног дара нема башмного. Стога је Дворниковић крунски доказ потражиона другој страни, у истраживањима које је почеткомдвадесетог века предузео др Нико Жупанић, слове-начки етнолог, антрополог и културни историчар.

У другој половини деветнаестог века узела је маха ипостала утицајна научна дисциплина позната под име-ном краниометрија. Реч је ο анализи и мерењу људскслобање, чија је сврха одређивање неких виталних, прссвега умних, човекових могућности. Краниометрија јебила типичан изданак расиологије, односно биодетер-минизма XIX века. Неки приљежни немачки научни-ци, а пре свега Аугустин Вајсбах23., изнели су податке

21 В. Дворниковић, uabegeuo дело, стр. 609.22 Исшо, стр. 609.23 А. Вајсбах, Босанска лобања (Crania bosniaca, 1901); Словени (Die Slovenen,

1903); Срби и Xpbauiu са Јадранског ириморја (Serbocroaten der Adriatischen Kiinsten-Idnder (Берлин 1884); Босанци (Die Bosnier, Беч 1895).

208

не само охрабрујуће него и ласкаве за људе са нашегтла. Просечан број капацитета лобање у Југословена,према овим мерењима, био је 1525, док је европскипросек износио само 1450 (Немци 1460, Мађари 1437,Пољаци 1440, Холанђани 1382, итд.)· Са црнцима ства-ри су стајале још горе (1330), а са Индусима можда инајгоре (1275). Увећан број капацитета лобање означа-вао је у овим мерењима, упрошћено говорећи, увећанеумне способности. Тако су главати узорци нашег под-небља нагло постали репрезентанти памети. Α на мом-цима у крајевима где је спроведена анкета, при мерењу»обима лобање« ваљало је уистину добро попуститиметар.

Нико Жупанић је с одушевљењем систематизоваоналазе страних истраживача прикључивши им својазамашна проучавања.24 Тезе и закључак др Н. Жупа-нића јасно су изражени: »Упоредимо ли капацитетсрпскохрватске лобање с осталим народима Европе,Азије и Африке, видимо да Срби и Хрвати надилазесве народе величином свог мозга.«25

Краниометрија заснована на биолошком детерминиз-му овога смера, погодна за разне а нарочито за расисти-чке манипулације, није могла дуго претендовати наозбиљност и научну заснованост, али и када је схваће-на антрополошка заблуда која је у исту раван доводилавелику главу, велики мозак и велику памет, тријум-фални исход мерења и одмеравања остао је у оптицају уједном делу наше јавности. Прикључивао се миту οнашој изузетној обдарености, који су, наравно, снажи-ли и други аргументи. Α тај мит ο »изузетној обдарено-сти« испољио је несумњиву постојаност и протегао сена све области живота.26

24 Н. Жупанић, »Етногенеза Југословена«, Рад Југославенске академије знано-сти и умјетности, књ. 222, Загреб 1920.

25 Исшо, стр. 178—179.26 У тексту »Фудбалска прича као митска прича« (из књиге Rubjba књижећ-

носш, Београд 1986) аутор Иван Чоловић је показао, служећи се етнолингвисти-чком анализом, како у нашим новинским коментарима посвећеним фудбалу долазедо изражаја елементи карактеристични за мит и митско-фолклорну свест, наро-чито у односу на подвајање »нашег« и »туђег«. И када су наши фудбалери у

209

Јован Цвијић није стварао овакве »расне« конструк-ције. Оно што је обезбедило виталност његовом етно-психолошком делу, произлазило је из његовог непо-средног уочавања чињеница антрополошког, етнолош-ког, социолошког, историјског и психолошког реда насамом терену, у додиру са људима и тлом.

Када је покушао да одреди шта Аристотела чиниоригиналним и непоновљивим у толико разнороднима многим духовним дисциплинама, шта је у ириродиобухватности једног многоструког генија, Т. С. Елиотје указао на једноставну истину. Аристотелова снагабила је у непосредном посматрању. Он се властитомперцепцијом, чулима и интелектом одређивао премасваком предмету, сваком објекту анализе. Одбијао јепосреднике, а умео је да уочи.

И Цвијићев метод подразумевао је, пре свега иизнад свега, непосредно посматрање, лично искуство.Цвијићева инспирисаност конкретним надвладавала је

надметању с иностраним противником положени на обе плећке, наши ће у комен-тарима бити представници маштовите, инвентивне игре, док ће супарнички квали-тети бити упорност, снага, роботска кондиција, дисциплина. Наши су обдарени,супарник је ирецизна машинерија. Наше Моцарте надвладавају инострани Салије-ри захваљујући својствима организације и организованости, не надахнућа и креа-тивности. Ништа мање нису дирљиве приче ни ο нашој сексуалној обдарености.

Ретки а често и маргинални успеси у овој или оној области лако израстају узвездане тренутке нашег самољубља. Смисао за реалност и критичка свест, пак,тумаче се као врста одрођености. На питање ο нашем доприносу светској култури,Исидора Секулић одговара тешком скепсом: »Сматрала )£ да смо у овоме допри-носу сиромашни, од словенских народа понајсиромашнији. Осим фресака, гово-рила је, немамо готово више ништа. Народне песме и Његош када се преведу губевеома много, па нас Французи и Енглези с правом питају: па шта?« (В. Јеротић,»Сусрети са Исидором Секулић«. Отисак из Зборника историје књижевности, књ.11, САНУ, Београд 1986, стр. 56). Истина, у последњим деценијама учињени суизвесни видљивији продори у књижевности, сликарству, музици, у неким науч-ним и у неким спортским дисциплинама.

У једноме, свакако, наша самопотврђеност није под знаком питања. У биткамаи ратовима показали смо истинске, понекад и велике способности. Али ратничкеврлине никако не би смеле да постану — а оне су το одавно код нас постале —супститут за све оне »универзалне« врлине које нам недостају. Неактуализованенације по правилу прибегавају овом супституту. С лакоћом истичемо да је народкоји је поднео толике жртве и који се тако храбро борио у рату, способан да учиниово^ или оно у миру. Као да је врлина tiubapcma y жидошу логичан продужетакрашничке врлине. Никако да се привикнемо на чињеницу да су ратничке врлине— ратничке врлине.

Дгаља KH,u3icebHocui — чији је поднаслов ЕшнолинЊисшичко ироучЉање иара-лишерашуре — открива нове могућности анализе наших менталних структура иобразаца понашања, што је био и предмет етнопсихологије. У том смислу ваљапоменути и недавно објављену књигу црногорског психијатра Т. Баковића, етно-психијатријског смера, Деирес^ни оишимизам Црногораца (Београд 1985).

31 — 14

210

теоријске заблуде времена, као и методолошка ограни-чења. Његова су се луцидна запажања обликовала умукотрпној, свакодневној а вишедеценијској анализи»живе грађе«, у њеном природном оквиру и, дабоме, уодређеном времену. Све је примао духом и слухом,чулима и знањем географа, историчара, социолога,антропогеографа (морамо додати и човекољупца и ро-дољупца што није најбоља препорука за објективнаистраживања). Судбине људи и мешања етника, пре-распоред друштвених група у сталним сеобама (мигра-ције, метанастазичка кретања ο којима са изузетномлуцидношћу пише Цвијић), ужас наслеђа — историјекао робовања или историје као отпора, све се то оди-гравало делимично и пред његовим очима а допуњава-ло многим и богатим знањима.

Цвијић је у праву што сматра да су психичке особи-не нашег живља, бар у одређеном времену, биле»простије и јасније« него у урбаним деловима света гдесе разлике потиру и нивелишу. Данашњи антрополозитакође држе да се јасније уочавају структура личностии однос личности и културе у недовољно развијенимдруштвима. Лакша је »процена места која припада ин-дивидуалном информату у склопу друштвене и кул-турне целине«, како каже Маргарет Мид.27 Антропо-лози, такође, држе да се не могу истим методама анали-зовати недовољно развијена друштва и популацијевисоко урбаних средина. Стога се културна антрополо-гија бави, служећи се посебним методама, и недовољноразвијеним и урбаним друштвима, а као прелазнимобликом између ова два друштва и тзв. фолк-друш-твом. Овај прелазни облик, фолк-друштво, одгова-рао би унеколико друштву које је изучавао Цвијић,јер је, и у једном и у другом случају, реч ο руралнимкултурама. Цвијић се мање бавио градским становниш-твом и грађанима, а у време његових истраживањаградског становништва и градова у правом смислу теречи мало је и било.

27 М. Мид, »Национални карактер«, у књизи Аншроиолошја данас, Београд1976, стр. 559.

211

У високо урбаним срединама губе се разлике, ниве-лишу особине и ствара извесна јединствена психичкаструктура, на великим просторима. Отуда је створенпојам базичног шииа личносши (basic personality, basictype, basic structure, personalite de base). Термин су увелиКардинер (1939) и Линтон (1945). Реч је ο скупу кон-ститутивних елемената личности који је заједничкисвим члановима одређеног друштва. Базична личностније изложена брзим променама, па се може, чак, ме-њати карактер културе у којој она опстојава. Кардинерсматра да је модел базичне личности дат у једнојстудији ο измишљеном, полуиндустријском, полуру-ралном градићу на америчком Средњем западу. Овајмодел има широку употребну вредност. Открива да јечовек Запада врло сличан, од Лос Анђелеса до Паризаи Берлина. Ако хоћемо да анализирамо Французе,Американце, Енглезе, Шпанце, Италијане, Немце, ба-зичној личности ваља додати секундарне елементе суб-културе одређеног поднебља.

У »патријархалним оазама« и њима сличним дело-вима Балкана створио се, међутим, један посебан кул-турни и ментални рељеф. Цвијић је открио неколи-ко парадигматичних, ешношииичних модела личностимогли бисмо рећи, условљених посебностима те кул-туре.28

Интуицијом изузетног научника и проницљивог по-сматрача Цвијић је откривао запретене силе у нарави-ма, дубоке трагове насиља и ропства, супротности ира-ционалне плаховитости и »рајинске« покорности идволичности, крутост егзистенцијално-господарскихставова управљача али и преузимање тих ставова по-

28 Цвијић је утврдио постојање четири психичка типа (динарски, централни,панонски и источнобалкански) и више варијетета и група у оквиру тих типова.Динарском типу припадају шумадијски, ерски, босански и јадрански варијетет,потом динарска племена, личка и мухамеданска група. Централном типу припадајукосовско-метохијски, западномакедонски, моравско-вардарски варијетет, битољ-ско-прилепска, мавровско-реканска, биначко-клисурска, преспанско-костурска,струшко-охридска, дебарска, полошка, сиринићко-средњачка група као и групаврањанског Поморавља. Источнобалканском типу припадају доњодунавски, руме-лијско-трачки и полочки варијетет, као и варијетет Средше горе. Панонском типуприпадају славонски, сремско-банатски, словеначки и алпски варијетет, потомзагребачка и загорска група, као и права словеначка група.

31-14»

212

сле збацивања туђинског јарма, покадшто слепу покор-ност насилничкој владавини и типичне примере иден-тификације са агресором.

Социолог у земљи која готово да није имала социо-логе, а на терену где никаквих систематских социоло-шких истраживања није било, антропогеограф — осни-вач школе тог смера у нас, што значи бити први аједно време и једини, етнограф, етнолог и етнопсихо-лог са само једном јаком личношћу у залеђу, ВукомКараџићем, историчар који је први открио и на драма-тичан начин приказао како ирирода, геоморфолошкисастав, постаје историјска судбина јер негде излажепопулацију немилосрдном непријатељу а негде јеCKpuba u шшиши — шта је могао учинити Јован Цвијићстварајући своју етнопсихолошку синтезу од више по-себних грана друштвених наука а да не уђе у ризик ида не буде прекорен за ненаучност? У тај ризик великинаучник је ушао. Пред њим се отварала географскакарта Балкана као »психичка географија« и он, иакоследбеник Рацела, није из своје антропогеографскестудије могао искључити човека као што је то Рацелмогао из своје јер су се у његовој, Рацеловој, културиописом и анализом човека бавили и многи други. Цви-јић није одолео искушењу, а да је одолео не бисмоимали нашу најлуциднију етнопсихолошку синтезу до-сад написану, али не бисмо имали ни мале посленикеиз сенке великог Учитеља, који упитно дижу обрвенад »строго научним учинком« Цвијићевих етнопси-холошких разматрања. Грађа неухватљива за науку,веле. Α Цвијић је, са Вуком, народном поезијом иЊегошем у свести и у торбаку, више од тридесетпуних година обилазио крчевине и засеоке, села инасеља, постављао питања и давао одговоре, састављаои уручивао упитнике и »социолошке анкете«, осматраои опипавао било балканских антрополошких противу-речности.

Цвијић је био свестан тежине задатка. Он је самнагласио да се етнопсихолошки дискурс отима прециз-ној студији и проучавању.

213

Мада етнопсихолошки рад Јована Цвијића још оче-кује потпунију анализу, критички је оцењена његовасклоност да геоморфолошком и климатском фактору,повезаности човека и природне средине да пресуданзначај у обликовању »психичких типова«. Али у најбо-љим резултатима Цвијићевог етнопсихолошког дис-курса, географска условљеност увек иодразумеБа иисторијску условљеност као и условљеност одређенимтипом културе. Узмимо два антиподна феномена —виолентни тип динарца и феномен рајинске психоло-гије (својствене централном типу). Виолентни тип ди-нарца у основи је стандардан динарски тип, само уве-ћаног агресивитета и ирационалности, што је Цвијићподробно описао анализирајући народну песму »Же-нидба Максима Црнојевића«. У динарску природнутврђаву повлачио се наш живаљ пред Турцима, наме-ран да очува независност, развијајући ратничку спрем-ност и агресивност неопходну у борби за одржање истварајући један нови тип (ратничке) културе регреси-јом на патријархалне облике племенског живота.

Централни тип у чијим су се оквирима развилифеномени рајинске психологије и социјалне мимикријеостао је под руком Турцима, на правцу њихових кому-никација и у близини њихових насеља. Овај тип раз-вио је рајинску кроткост и податност, смисао за трпље-ње и притајену мржњу. У условима вишевековног на-сиља великих размера створен је homo duplex сасвим спе-цифичне балканске варијанте. Дакле, географски ус-лови нису ни издалека једини фактор необичног ан-трополошког рељефа ових антипода — виолентног ди-нарца и податног homo duplexa — очуваних у неким бит-ним цртама свог психичког профила до дана данашњег.

У одсуству обухватније анализе Цвијићевог етно-психолошког дела јављале су се оцене које додирујукрајности. Тако Војислав Радовановић тврди: »У свет-ској науци нема бољих етнопсихолошких истражива-ња, него што су умна истраживања Јована Цвијића.«29

В. Радовановић, наВедено дело.

214

Како можемо говорити ο врху пирамиде а да немамопредставу ο самој пирамиди? Тврдња каква је Радо-вановићева изискује поређење Цвијићевог етнопси-холошког дела са сличнима у свету, насталим за Цви-јићева времена а и касније, све до педесетих година,када је објављена Радовановићева монографија. Αтаквих дела је много и међу њима има изванредних.Тврдимо да »нема бољих« од Цвијића, а, по власти-том признању, нисмо у довољној мери показали никакав је он.30 Тешко, додуше, пада равнодушноствеликих култура према ствараоцима у малим култу-рама и немила је чињеница игнорисање Цвијића. Ње-гових Психичких особина Јужних Слодена нема чакни у новијим значајнијим прегледима етнопсихолош-ких достигнућа у свету. То је, свакако, неправда.Код нас, међутим, нема обухватнијих прегледа нинаших сопствених достигнућа. Једну скицу сачиниоје још 1938. године др Душан Недељковић.31 За раз-лику од саопштења на научним скуповима и у збор-ницима после другог светског рата, Недељковић овдеговори и ο Геземану и Дворниковићу. Међутим, пе-десетак аутора поменутих у овом прегледу у сенцису самог Недељковића. Од једанаест страница коликоНедељковићев оглед има, четири су посвећене афир-мативном тумачењу Недељковићевог доприноса етно-психологији, седам страница свима осталима. Допа-дао нам се такав став или не, Недељковићев прегледједини је преглед ове врсте код нас. Овај прегледје после другог светског рата у свим приликама на-вођен као да је реч ο неком темељном делу етно-психолошке науке и науке уопште, па је и Недељко-вићево место у развоју етнопсихологије одређено пре-

30 »Најмање се у науци расправљало ο психичким особинама становништва,иако ова проучавања у Цвијићевом делу заузимају видно место« (П. Влаховић,»Менталитет нашег становништва у делу Јована Цвијића«, у књизи Научно делоJobana Ubujuha, стр. 325).

31 Др Душан Недељковић, »Развој наше етнопсихологије за последњедве деценије (1918—1938)«, »Учитељ«, Београд 1938, књ. XI, бр. 1, стр.181 — 192.

215

ма налазима самог Недељковића32, али је зато (оби-мом и грађом) монументално Дворниковићево дело одкојих хиљаду страница већег формата избрисано сасписка постојања.

Постављањем Цвијићевог дела у светски врх етно-психологије бавио се и П. Влаховић. Он каже да јеЦвијић био »не само оригиналан већ, могло би се ре-ћи, високо изнад и знатно испред свога времена«.33

На другом месту, исти аутор истиче да је Цвијић»оригиналношћу надмашио своје претходнике, а све-страном анализом одговарајућих питања засенио савре-менике«.34

Упркос веома повољном вредновању Цвијићевогетнопсихолошког дела, Влаховић тврди да Цвијић,ипак, није на »нашем степену сазнања«. Ни ова тврдњаније аргументисана а сенку на њу баца и податак да јестрани аутор на кога се Влаховић најчешће позива икоји би ваљда требало да буде на »нашем степенусазнања«, нико други до стари, добри и давно забо-рављени Гистав ле Бон, аутор превазиђен у сваком по-гледу, познат и по томе што је указао на непоправ-љиву инфериорност извесних раса, а што је међу при-родно недовољно интелигентне укључио и Јапанце (!).

Када је реч ο оспоравањима Цвијићевог дела, ваљаповући граничну црту иза које је свака расправа бес-предметна. Може се говорити ο застарелости извеснихставова и метода Јована Цвијића, као и ο заблудамавремена које су постале и Цвијићеве заблуде.

Његовим »психичким типовима« може се, даље,

32 Само у помињаном тексту П. Влаховића »Менталитет нашег становништва удслу Јована Цвијића«, иеш иуша се наводе ставови и мисли из Недељковићевоггскста.

33 »Менталитет нашег становништва у делу Јована Цвијића«, стр. 330.34 Исшо, стр. 326.Међутим, уместо да аналитички покаже како је Цвијић анализом »одговарају-

ћих питања« превазишао претходнике и савременике, П. Влаховић радије користипесничка средства представљања. Њему је Цвијићева етнопсихолошка визија —као ћилим. »Као марл>ив ткач, испрео је свој драгоцен јужнословенски ћилим идао му, како каже П. Ж. Петровић, облике и његове битне шаре« (»Менталитетнашег становништва«..., стр. 326). Ту исту песничку фигуру поновиће Влаховић иу другом свом тексту ο Цвијићу (»Рад Јована Цвијића на проучавању етнопси-холошких особина становништва Србије«, Зборник Филозофског факултета,Београд 1979, стр. 391).

216

оспорити оно што се иначе етнопсихолозима оспорава:недосегнут модел научне потпуности, немогућност про-вере резултата, могућна произвољност закључивања и»литерарне« доградње реалног.

Оно што, међутим, не може бити предмет ни спорани разговора јесу Цвијићев »шовинизам« и »расизам«.Α управо су то два »угаона камена« негације Цвијића, учему су најдаље отишли научници Вели Девине и Ба-калијеве епохе (о томе ћемо касније). Не може битипредмет ни спора ни разговора јер је Цвијић и експли-цитно и целим својим делом одбацивао школу мржње,шовинизам, па се таква пребацивања могу схватитисамо као пројекција свести формиране у поменутојшколи. Ο расизму, заснованом на постојању супериор-них психичких типова, група и варијетета, и мањевредних (Шпиро Кулишић)35 такође је беспредметноговорити јер расизма, једноставно, у Цвијићевим ра-довима нема.

Интересантан је круг ових екстремних критичара.То су, поред осталих, Бугари А. Бешков, Љ. Динев и3. Борисов који Цвијића називају »експонираним ве-ликосрпским шовинистом«,36 иако је тај »шовинист«заступао тезу ο постојању македонског народа, »Маке-донских Словена«, што није могло бити у вољи билокога ко је оспоравао постојање Македонаца и што је,свакако, разјаривало Бугаре. Социолог Динко Тома-шић у књизи Полишички pasbuuiaK Xpbaiua (a и уједном тексту намењеном иностранству) назива Цви-јића »истакнутим теоретичарем српског експанзио-низма« који покушава да докаже супериорност динар-ске расе и нужност да се под руководством Србијеостали југословенски типови претворе у подређенегрупе. Још је Геземан убедљиво показао да динарскитип нема код Цвијића расно значење него да је социо-

35 »Овакав метод неминовно је морао довести до разликовања супериорних иинфериорних етнопсихичких типова и варијетета [...]« (Ш. Кулишић, »Осврт наразвитак научне мисли у српској етнологији«, Посебни отисак из Гласника Земаљ-ског музеја Босне и Херцеговине, Сарајево 1967, стр. 303).

36 А. Бешков, Љ. Динев, 3. Борисов, Исшорил на географилша и географскишеошкришин, Софин 1966, стр. 219, 225, 226.

217

лошки и социјално-психолошки појам. Α Дворнико-вић управо иребаиује Цвијићу што динарски шии нијерасно одређен.

Али по агресивности, непријатном и увредљивомречнику, по оптужбама које су примереније криминал-цу него научнику, по вези која се тражи и налазиизмеђу »научне« аргументације и одлука партијскихфорума, посебно поглавље представљају критичари саКосова X. Ислами и Р. Исмаили. Цвијић је, тврде они,»оптерећен политичким интересима великосрпске бур-жоазије«, он »запоставља одговорност према научно--истраживачком раду«. Стимулиран је »материјално,морално и политички од ондашње великосрпске вла-сти«. Цвијић и другови »необјективним научним фак-тима, углавном вулгарно-спекулативним политизира-њем, измислили су и друге псеудо научне теорије«.Озбиљни европски научници подсмевају се, наводно,Цвијићу. Научници са Косова састављају и »црну ли-сту« Цвијићевих следбеника. То су, у антропогеографи-ји, Милисав Лутовац, Атанасије Урошевић, Јован Три-фуновски, Миленко Филиповић, Војислав Радовано-вић и други. Али листа се проширује: »Цвијићеви по-гледи осим код антропогеографа нашли су подршку иактуализовани су и код људи који имају идеологијусупротну нашем систему и нашим односима, а чије супозиције осуђене и од Савеза комуниста Југославије«.

Колико ми је познато, ниједна реч се није чула уодбрану Цвијића. Један од највећих умова српске култу-ре привезан је као последњи вагабунд за стуб срама, а сванаша учена и друга друштва прихватила су ово батинањећутећи, с миром и кроткошћу, пружајући и на тај начинподатак ο заснованости Цвијићеве типологије, посебно»рајинских особина« као трајних црта које ће дуго одо-левати зубу времена и могућности промена. Албанскиаутори се позивају и на XIV седницу ЦК СКС, на до-кумент СКу борби за националну pabuoupabHocm (1968).37

37 Цит. према: М. Радовановић, А. Стојковић, »Научни рад Јована Цвијића померилима његових оцењивача«, »Дијалектика«, Београд 1978, год XIII, бр 1, стр78,79,88,95.

Ето како флаше албанских сепаратиста парају и духовну утробу српске културе.

218

Ваљало би размотрити употребу и злоупотребу по-литичких инстанци у развоју науке, поготову у времеразмаха етноцентризма, када је политичка бирократијаузела све конце живота у своје руке, од привреде доспорта, па се и наука, као табела фудбалског првен-ства, прекрајала не логиком развоја и резултата негопрема интересима етноцентристичне политике и по во-љи локалних моћника.

Било је и других оптерећења за науку, посебно заЦвијића и његово етнопсихолошко дело. Како класникритериј није био кључ за његову психо-типологијуЈужних Словена, а како је догматски схваћени маркси-зам одбацивао сваку другу основу за разликовање,било је, вероватно, много невоља око какве-таквелегитимности Психичких особина Јужних Слодена. Јед-но мудро, зналачко, страсничко дело, проживљено унајвећој могућној мери вишедеценијским бдењима убалканским забитима, држано је у резервату као, тобо-же, опасно за »праву науку«. То је, претпостављамо,разлог што тек 1966. добијамо обновљено издање Бал-канског uonyocuipba и што уопште не обнављамо његовумагистралну студију ο песми »Женидба Максима Цр-нојевића«. Као противтежа, у прилог Цвијићевом де-лу, а доста непримерено предмету, истицан је дијалек-тички материјализам Цвијићевог метода, логиком фи-лозофског уопштавања у коме за филозофски ум неманеспојивих супротности. У томе се посебно истакаоДушан Недељковић.38 Уместо да се Цвијићева »наукаο човеку« темељно анализира, да се покаже шта јеживо а шта мртво у налазима нашег великана, његовоје дело опасивано одбрамбеним бедемима више изидеолошких потреба него из научне нужде.

И текстови Цвијићевих приврженика имају, збогпомињаних околности, мутне и неприродне дистанцепрема етнопсихологовом делу. Овде не мислимо наначелну критику, па и негацију етнопсихологије као

38 »Основни методолошки преокрет у Цвијићевом научном делу«, Lfbujuhebзборник; »Смисао и значај целовитости и коренитости захвата Цвијићеве науке οчовеку и његовој средини«, Научно дело jfobaua ЦВијића.

219

»типичне науке романтизма«, на критику која се, по-лазећи од тих, начелних позиција, претвара и у крити-ку Цвијићевог дела, какав је случај с текстом »Утицајромантизма на развој наше етнологије« Ивана Коваче-вића.39 Мислимо на текстове чији аутори сматрају оба-везним да Цвијићевом делу налепе ритуалну етикетудистанцирања без целовитијег објашњења, или пак натекстове који извесном режимском површношћу неги-рају актуелност Цвијићеве психолошке типологије, јерје, наводно, ново sgpabo gpyiuiubo шроменило« и мен-талитет људи. Тако дознајемо да су се »пресудне про-мене« догодиле »у време наше народне револуције иослободилачке борбе, а напосе у раздобљу социјали-стичког преображаја и стварања савремених друштве-них односа који погодују даљем свестраном развојународа и народности социјалистичке Југославије«.40

Уместо Цвијићевих срдитих динараца и лукавих, дво-смислених »рајетинаца«, добили смо у условима »све-страног развоја народа и народности«, и ο томе сезаједно са Влаховићем можемо на сваком кораку уве-рити, људе кротке ћуди, високих моралних квалитета,чија је животна девиза: рад и љубав према ближњемизнад свега. Баш лепо.

Један од ретких коментатора Цвијићевог дела којије унеколико говорио и ο европском контексту етно-психолошког дискурса нашег научника, јесте совјетскиетнограф светског гласа А. Токарев.41 Оно што сметакод руског научника односи се на једну врсту нега-тивне периодизације идеолошког карактера. Наиме,резултати постигнути крајем XIX и почетком XX века,у етнографији, етнологији, социологији, психологијиносе обележја »буржоаског погледа на свет«.42 Оворазграничење науке која припада »буржоаском погледуна свет«, и оне науке која је, очевидно, превазилази,

39 »Марксистичка мисао«, Београд 1977, бр. 1.40 П. Влаховић, »Менталитет нашег становништва у делу Јована Цвијића«,

стр. 331.А. Токарев, »Научна методологија Јована Цвијића и антропогеографски

правац у западноевропској науци«, у књизи Научно дело Jobaua LJbujuha42 Исшо, стр. 363.

220

изразито је аксиолошког карактера. Науку у оквирима»буржоаског погледа на свет« овде је обавезно схва-тити као нижу форму сазнања. Α преображај и прелазу више форме условљен је, ваљда, силаском светогдуха »дијалектичког материјализма« на ниже форме.Ова вулгаризација науке још се држи. Све је једно-ставно: оно што је буржоаска наука поставила на гла-ву, само треба, као Маркс Хегела, спустити на ноге.

Токарев истиче да је међу Цвијићевим научним до-приносима »најсмелији, али и најспорнији, његов по-кушај карактерисања ,психичких типова' према одре-ђеним географским областима. То је оригиналан по-кушај етнографске синтезе, који је од значаја чак и аконепристрасне провере не потврде тачност карактери-стика ,психичких типова' како их је Цвијић оцртао, јерје тиме приступио решавању задатка који је једваскициран у науци, а нико га још није решио.«43

Знамо да је Токарев био мање догматичан од свијихсовјетских претходника и савременика, да је и у одно-су на Цвијића, олако проглашсног за носиоца »бур-жоаског научног правца« у СССР-у, имао друге кри-теријуме и испољавао изузетно поштовање. Ипак, икод њега има нечег недозвољиво ниподаштавајућег, не-чег од знане нам идеологије Ubermenscha y том сољењупамети, у том, како би народ рекао, »прављењу будала«од умних људи који су цео живот посветили науци икоји су, нема сумње, ту науку унапредили. Сместившиих у оквире »буржоаског погледа на свет« Токарев каода их смешта у резерват за недораслу а поприличномалоумну децу, далеку разуму »вишег ступња сазнања«.Погледајте ове »супериорне« реченице: »Антропогео-графи, разуме се, нису стигли и нису могли стићи домарксистичког историзма, јер им је као грађанскимнаучницима био стран појам друштвено-економскеформације, они нису разликовали типове производниходноса, форме сопствености, зависност политичке над-градње од економске структуре друштва итд.«44

43 Исшо, стр. 364.44 Исшо, стр. 363.

221

Дакле »буржоаски« научници нису стигли и нисумогли стићи до »марксистичког историзма« јер им јекласна свест, као нека врста кокошјег слепила, затрлавидике. Α није било неког од Токаревљевих предакада их просветли. Они нису знали, а »нису ни моглизнати« таблицу множења и дељења из квазимарксистич-ког бревијара. Опасност од овог начина мишљења нијеу марксизму и примени марксизма, него у недозвољи-вом упрошћавању свега, а пре свега марксизма. Испа-да да је само требало свршити неки кратки курс[СКП(б), или сл.], научити како да се разликују vuuuobuироиздодних односа, форми coutiubeHociuu итд., па поста-ти Учитељ и усмеривач светског развоја, делити пре-лазне и непрелазне оцене свима, од Аристотела доФројда. Ова заводљива лакоћа постојања у науци, алии у свем другом, у економији и у култури, у филозофи-ји и у уметности, једна је од тешких дажбина стаљи-низма с далекосежним одразом на све области животау земљама реалног социјализма.

У карактеризацији Цвијићевог етнопсихолошког де-ла Токарев не каже ништа ново, а оно што понављапознат је стереотип научничког опреза према Цвијићу.То дело је, наводно, »најсмелији и најспорнији« Цви-јићев иокушај. У чему је смео а у чему споран, Токаревне каже. Даље, истиче да је то дело од значаја чак иако непристрасне провере не потврде тачност карак-теристика психичких типова које је Цвијић оцртао.

Ο каквој је провери реч?Токарев нам је то у једном другом тексту већ открио.Сматрало се да Цвијић идеализује динарски тип

човека и то му је приговорено. Α сада је уследилаТокаревљева upobepa и идеологизована исправка:научник је проценио да је удео динарског чодека у борбиupoiuub фашизма био такав да тај психички тип и нијеидеализован. Врлине ο којима је, наводно, у суперла-тивима говорио етнопсихолог, потврдиле су се крозчетворогодишњу борбу с оружјем у руци.45 Ову

45 С. А. Токарев, »Проф. Иован Цвиич«, Сборник сшашеи и Maiuepuanob,Славннскии архив, Москва 1962, стр. 99.

222

»научну« тврдњу одмах je прихватила и присвојиланаша наука. Тако М. Б. Лутовац цитира Токарева:»Догађаји из недавних година [...] примери несравње-ног самопожртвовања, непоколебљивог патриотизма,очито су показали да у Цвијићевој карактеристицидинарског типа можда у ствари нема неког преувели-чавања и идеализације«46.

Сматрамо да је провера етнопсихологових виђењамогућна (и потребна), али на други начин.

Психички типови су изложени променама, али ипакпредстављају трајнију антрополошку реалност конкрет-ног поднебља, одређену културом тог поднебља.47 Семтога, модификујући се, они не губе све битне црте, ни-ти у целости мењају обрасце понашања. Томе ваља до-дати да су промене успореније код личности приврже-них прошлости као исходишту престижа и сигурности.

Према томе, успешан етнопсихолог ствара егзистен-цијалне парадигме типова и понашања. Те парадигмесу препознатљиве у каснијем (а и у претходном) жи-воту, и то на историјском нивоу и на нивоу свакодне-вице, као што су препознатљиве и у духорном ствара-лаштву.

46 М. Б. Лутовац, Tloiobop књизи Балканскв ί~'oлyocшpbo, стр. 568. Као што смовећ уочили, важне мисли Лутовац има обичај да понавља и у другим својимтекстовима. Тако ову Токаревљеву »непристрасну проверу« налазимо у целостиобновљену и у научном саопштењу М. Лутовца »Цвијићева заслуга за унапређењедруштвених наука« (у кшизи Научно дело Jobtma Lfbujuha, стр. 28).

47 Рекли смо да под појмом културе подразумевамо суму историјски условље-них сазнања и понашања (техничких, економских, религиозних, социјалних, ри-туалних итд.) која карактерише одређено друштво. Или, како каже Соколов,»култура у савременом поимању јесте свеукупност материјала и духовних проду-ката људске активности, организационих форми које служе друштву, као и ду-ховних процеса, стања и видова активности код човека« (Е. В. Соколов, Кулшура итчносш, Београд 1976, стр. 15). Целива једне културе различита је од збира њенихконститутивних делова па се у том светлу открива и однос друштва, културе иличности. Свако разматрање тог односа подразумева интердисциплинарни приступ.I Јстакнути савремеви антрополог А. Ирвинг Халовел, у тексту »Култура, личностп друштво«, каже: »Данас су се развиле многе интересантне реципрочне линијеизмеђу антрополога и оних који раде у области психолошких дисциплина (психо-аналитичара, психијатара, специјалиста за теорију учења, перцепције и социјалнепсихологије, итд.) као и између антрополога, социолога и других научника који себаве друџггвеним наукама «(у књизи Аншроиолошја данас, Београд 1972, стр. 521).Ово мишљење показује колико је Цвијић својим интердисциплинарвим присту-пом био »на линији« истраживања будућвости. Да наведемо још једну карактери-стичну Халовелову опаску: »[...] Знање у крајње специјализованим областима којесе стално унапређује никако не прибавља све коначне одговоре на многа вечитапитања у вези са човековом природом и понашањем. Нека од ових питања

223

Те парадигме су уочљиве у књижевном стварала-штву под претпоставком да етнос има уметнике којиналазе дубоки ехо у свом народу, који, сем тога, имајуразвијену социолошку и историјску имагинацију априпадају миметичком току стваралаштва (ово никаконе значи да уметност схватамо као епифеномен друш-твене стварности).

Те парадигме могу бити уочљиве и у књижевностиусменог постања под претпоставком да митско-леген-дарну структуру ликова и околности не схватамо никао »стварност« ни као »одступање од стварности« негокао целовиту пројекцију свесног и подсвесног у инди-видуи (што укључује не само индивидуално него иколективно и национално несвесно).

Мислимо да је Цвијић створио такве парадигме.

III

Неактуализоване заједнице имају снажну потребу засамопотврђивањем. Ако нема дела, онда има прича ο

неминовно остају од заједничке важности, тако да укрштање не само да јенеизбежно, већ може бити крајње плодоносно« (исшо, стр. 520). Без обзира наоправданост многих замерки које оспоравају овај или онај аспект културне антро-пологије (видети: Е. В. Соколов, Habegeuo дело) антрополози овог смера успешносу указали на динамичну структуру личности вишесТруко условљену средином,традицијом, сложеним условима »програмирања« образаца понашања. Ваљанагласити да је средина у културној антропологији пре свега људска средина. Она упуној мери подразумева постојање, деловање и домашаје претходних генерација,сходно томе и модела понашања које потомци прихватају, следе и дограђују.

У култури друштвених група разликујемо експлицитне и имплицитне моделе.Експлицитни подразумевају све материјалне и конкретне видове живота народа*храњење, становање, одевање, оруђа, језик, игре, ритуале, уметничка дела, итд.Имплицитни модели нису на видљивој равни, они происходе из сложених ставоваосећања и вредности који дају јединство и смисао експлицитној култури. Језикомсвакодневице речено, то је оно што чини »менталитет« једне друштвене групе.

С тим је у вези и опаска Леви-Строса према којој »Антропологија која сеназива ,социјалном' или ,културном' вастоји да упозна шошалног HobcKa осмотре-ног, с једне стране, кроз продукцију, с друге, кроз репрезентацију.«

Статистичари су забележили да има око три стотине (!) дефиниција појма»култура«. Међутим, сматрамо да је свака дефиниција културе непотпуна без(комплементарног) угла виђења који нуди психоаналитичка антропологија. ПремаГези Рохајму, на пригаер, култура· је »сума свих сублимација, свих супститута, свихреактивних творби, кратко речено, свега оног што у друштву сузбија и гушинагоне или помаже њиховом задовољавању у извитопереној форми« (цит. према:Ε. Β. Соколов, Habegeuo дело, стр. 34).

224'

»потенцијалности«. Руски народњачки покрет био језаснован на вери у потенцијалне могућности мужика.Има и преувеличавања постигнутог, вољног или под-свесног подешавања чињеница све до митоманског илу-зионизма који се отима надзору разумног самопосма-трања. Велика је глад неактуализованих за самопотвр-ђивањем. Нема сумње, Цвијић подмирује са нештохране ту глад. Радосно истиче значај достигнућа, нала-зи на свим странама бистрину, отреситост, природнуинтелигенцију. Не иде, међутим, у крајности. На Двор-никовићевом примеру видели смо како се мешају кар-те чињеница и мистификација не бисмо ли, у овоме илиономе, били »први у Европи«, међу »првима у свету«.48

Цвијић, као што смо већ рекли, критички уочава идругу страну медаље. Његове антропогеографске зонеуточиште су и менталних изопачења која је он смелоистражио, одбацивши обзире патриотске свести у именаучничке савести.

Анализе Цвијићевих етнопсихолошких разматрањаисувише су биле засењене научниковим похвалама »на-шем човеку«. Цвијић налаже пажљиво ишчитавање.Онда би се видело да је идеализација, ο којој је билодоста говора, делимично реална а делимично привид.

48Етнолингвистичка анализа (Чоловићевог типа) утврдила би велики порастсамоуверености овога смера у последњим деценијама. Херојска борба, великежртве, самоуправљање, несврстаност, национална равноправност, нови тип сред-њих школа (»шуварке«), (сви) Устав(и) и др., стално се вреднују компаративнимприступом. Синтагме »први пут у историји«, »први у Европи«, »први на свету«,»први пут у социјализму« део су нашег политичко-публицистичког и научно--публицистичког фолклора. Α у многим видовима друштвеног живота уочавамотежњу да се не подбаци висока мера.

У доба привредног колапса организујемо Олимпијаду (Сарајево) која је оце-њена као »најбоља на свету«, па помпезну Универзијаду (Загреб) која је на путу дадобије исти епитет. Колико нам је стало до оваквих признања види се и по томешто смо због Универзијаде ударили нове намете осиромашеној привреди и гре-шним потрошачима.

Организују се велика такмичења посебног типа за чији резултатски исход светније посебно заинтересован, као што су поменута Универзијада, затим Медитеран-ске игре, да би се дошло до медаља које означавају да смо негде »први« (регија,Европа, континент, свет). Ризикујемо међународну бруку издавањем лажних ин-декса како би наши фудбалери, стопостотни професионалци, могли да буду »првиу свету« на Универзијади, међу аматерима или неамбициозно представљенимдругим земљама-учесницама, када већ не могу да буду први у одговарајућојконкуренцији професионалаца.

225

Стога ћемо се овде и задржати на ономе што је »с онестране« привида.

Издвајамо неколико, по нашем мишљењу, најзначај-нијих етнопсихолошких феномена које је открио иобрадио Цвијић. То су buoлeнтнu шии динарца и, доб-рим делом, динарски тип у целини, рајинска исихоло-гија и морална мимикрија (у оквиру централног типа).

Виоленшни шии динарца подразумева ексцесивнуагресивност. Овај тип, у односу на динарски тип уцелини, има наглашеније ирационално-нагонске основ-не црте.

Рајинске особине Цвијић уочава претежно у попула-цији централног типа, али их налази и другде. Рајин-ска психологија исказује се дволичношћу, склоностика лажи и подвали, нестабилношћу карактера. У не-ким видовима рајинска психологија подразумева пси-холошки одбрамбени механизам идентификације саагресором. Морална мимикрија вид је такве иденти-фикације са агресором.

У основи виолентног дипа динарца, а и у самомдинарском типу, Цвијић открива »непомућено, безгра-нично« самопоуздање из којег произлази вера да неманесавладивих препрека. То самопоуздање исходиштеје осећања надмоћи, нерационалне процене сопстве-них могућности, нереалне процене друштвено-историј-ских околности. Анализирајући народну песму »Же-нидба Максима Црнојевића« Цвијић је показао какосе испољава »појава врло јаких темперамената, вио-лентних, силних, огњевитих људи, код којих узру-јаност, напони и подвизи могу достићи највећу меру«(370). Ти преки људи »зебу од многог мишљења имогу мрзети усијаном мржњом, јарост може доспетидо белог усијања«; баш они »су главни носиоци и раз-носачи динарске девизе: света освета«. »Могу се из-метнути у развратне интережџије, који не презају ниод каквих подвала и смицалица«. Краткога даха, дина-рац често запада у стање пасивности, заправо, активнии пасивни периоди смењују се код њега. Динарци»често мисле да је исто видети или осетити и извр-

31-15

226

шити«. Даровити су, али је »код многих људи даро-витост врапчје интензивности«.

Анализирајући »јужни варијетет« динарског типа,коме припада подручје старе Црне Горе, Цвијић исти-че: »Човек се развијао само у духу јунаштва, кадшто,изгледа, до себичности и окорелости. Постојао је једи-но јунак. Јуначка сујета, јуначки понос и охолост су,ако се тако може рећи, безгранично истицани. Оно штоје испуњавало живот сваког члана племена, основнамисао у животу, било је јунаштво. Чим изиђе из ко-левке дете почиње ,трчати за славом и споменом' кажсМарко Миљанов. [...] Младићи сањају да женидбомУђУ У јуначки род, ако не непосредно, а оно бар преконеке од најдаљих рођака (,πρεκο девете одиве'). Такосу осетљиви кад су у питању част и достојанство,племе и братство, да се сваки брижљиво чува од свакеувреде. Ако би се увреда ипак догодила, ,падне глава',чак и због најбезначајнијих ствари. [...] Ови су људиготово изишли из стварног живота, они су занемарилисве друге послове; нарочито презиру трговину и богат-ство. Готово само жене раде и старају се ο свакида-шњим потребама. [...] Нема интимног живота, никадсе не говори ο љубави, осим ако им се та реч у сну неомакне. Сањари се најчешће ο јуначком животу« (397).Рекао бих да из тог сањарења, из таквог стила животаи настаје изразита склоност ка митоманији.49 Склоно-сти ка сањарењу погодује сточарски начин животакоји оставља много времена за размишљање и доко-лицу. На високим планинским катунима Цвијић срећезамишљене сточаре који не само да знају Његоша ицитирају његово дело, него и сами сричу мисао ο

49 Види: П. Џаџић, Ното balcanicus, homo heroicus, Београд 1986, стр. 7—94.Из сањарења настају илузионистички привиди живота као супститут за ствар-

ност, а један вид тог илузионизма има исходиште и у својеврсној речитости којапокадшто потиче из магијске вере у »свемоћ речи«. У Ешнографским сиисима ВукКараџић каже: »Рјечитост међу Црногорцима има врло велику цијену. Старјешинабез овога дара није ништа а са њиме и највећи сиромах и најслабији човјек добијамјесто међу главарима и кашто нахијама обрће по својој вољи.« Та речитостмсказује се и као магична моћ вербализације где речено добија значење учињеног,потврђеног у стварности. Реч, тако, постаје замена за стварност, инструментлоссзања нашег »идеал-ја«, покушај изједначавања са херојским претком, итд.

227

крупним проблемима живота и судбине, испољавајусклоност филозофа-натуршчика. Овај начин животадао је повода да се динарска култура пореди с кул-турним и друштвеним организацијама уралско-алтај-ских овчара и одгајивача коња, каквих има, сачува-них и данас, у неким крајевима источне Европе.

»Над свима осталим — истиче даље Цвијић — пре-влађују два осећања: племенска слава и част и нацио-нална мисао или ,вера Обилића', главног косовскогјунака. Црногорци су испуњени ,вером Обилића' каоЈевреји старога завета вером у Јехову. [...] Признатијунак се жени само девојком од славног рода и обрат-но. [...] Потомци славних и јуначких родова, ,кућићи',први су у племену; остали се сматрају нижим. [...]Пошто у своме карсном завичају немају довољно сред-става за живот, црногорска су племена често саставља-ла чете за пљачкање суседних крајева. За време глад-них година ове су се чете претварале у пљачкашкедружине, које су нарочито одгониле стоку« (398).

Прелазећи на рајинску психологију, Цвијић сматрада је због робовања под Турцима створена »потиштенаи нижа класа, раја«. Те црте, »рајинске особине«, уса-ђене су у централни, али нису стране ни осталим пси-хичким типовима, динарском или панонском.

Цвијић показује како се под утицајем »суровости инасиља« стварала »рајинска душа«, ка~ко су људи пос-тајали »потиштена и потчињена бића«, како су »послуш-ност и напор робова да се угоди жељама и укусугосподара« урађали плодовима које Цвијић називаморалном мимикријом. »Ови људи постају притуљени,скривени, леповерљиви и подмукли; навикну се напретварање и на подлост, јер им то помаже да могуживети и да се сачувају од насиља« (442).

»Морална мимикрија се — истиче Цвијић — наро-чито развила у неким варошима које су биле подсилним утицајем арбанашког насиља и безвлашћа, каона пример у Ђаковици и у Дебру. Пошто је примилосве што је турско и арбанашко, осим вере, српско јестановништво било сведено на праве парије« (442).

31-15*

228

Цвијић вели да су му појединци говорили: »Ми и у снубежимо испред Турака и Арнаута« (443).50

Цвијић показује и разорне последице овог стања.»Рајинско« отуђење траје и када парија, на овај илионај начин, стекне слободу и престане бити робом. Онсе и тада идентификује са својим донедавним господа-ром и насилником, усваја и подражава његове обрасцепонашања. Стереотип понашања према нижем од себе,према угњетеном, не мења се: дојучерашњи покорнироб постаје сурови господар. Посебну и појачану по-требу за репресијом и насиљем имали су православниконвертити. »[...] чим Србин постане муслиман — велиЦвијић — престаје потреба за мимикријом; штавише,из већ показаних психолошких разлога он постаје нај-љући насилник према својој браћи. Може се рећи, дасу ови отпадници највише допринели да се раја доведедо најнижег ступња моралне понижености.«

Ослобађање од Турака донело је нову црту турскогутицаја: у војној олигархији ствара се модел српског»господара« по угледу на турског; ти људи шмајушурску госиодарску ћуд и ширанске nabuKe госиодара инасилникач (443).

Цвијић даље каже: »Из истих узрока развиле су сеизразите моралне особине раје: особито недостатакискрености и отворености. [...] У тешкој борби заживот развила су се међу самом рајом осећања зависти,мржње, каткад и пакости« (443).

Развила се и »позната узајамност потиштених« са»скривеном и пригушеном осетљивошћу и са поносомраје, који је сличан поносу жртве« (443).

Рајинске особине које од људи стварају потчињенабића нису својствене само централном, него и динар-

50 Многа Цвијићева етнопсихолошка открића имају значај и досег парадигмскоја се потврђује и у потоњем времену. Погледајмо његову анализу косовсихприлика и стратегије Албанаца у исељавању (прогону) Срба и Црногораца. ВелпЦвијић: »Начин је овај: најпре се јаве арнаутске чете, које одводе децу и људе иуцењују их; становништво се престане бавити сточарством, престане обрађивати ињиве, које су удаљене од села, јер не сме [...] У овако ослабљеним и застрашенимселима населе се најпре по две-три арбанашке породице. Ти Арбанаси одржавајуживу везу са својим сродницима у матици и са осталим фисом, који их, ако устре-ба, помаже; тако Арбанаси постепено растерују словенске сељаке и села« (140)

229

ском, па и панонском типу. Ствара се специфичанменталитет који Цвијић успешно анализира и у ва-ријететима и групама динарског типа, на пример у»мухамеданској групи« динараца чији су представницисебе сматрали доследнијим следбеницима Мухамедовевере од аутентичних Османлија, или пак у »личкојгрупи« где се подаништво, нарочито до укидања Војнегранице, фанатизовано неговало. »Војничка је управа— вели Цвијић — на првом месту укротила дисципли-ном и редом ове динарске људе, и, дражећи и разви-јајући њихове јуначке особине, дала им је свима вој-ничку физиономију и царско-војничку душу. Можданигде, ни у вековним аустријским земљама, није билотолико династичке душе као у Лици за време Војнегранице. Познато је било правило: ,Ко је старији, ста-рији је, а опет цареви смо сви.' Узели су разбријаватибраду ,по војнички', по угледу на цара. Више од свегау животу ценили су ,превишња одликовања', ,свијет-лога цара'. [...] Личани су постали најбољи браниоцшдина'стије на свим европским бојним пољима, окореливојници који су у рату чак чинили сурова дела. [...]На хабсбуршком двору је увек био бар један генералродом из Лике« (403).

Фројд је указао на отпорност нагонске структурепрема променама. Услови културе у којима човек са-зрева, међутим, доводе до промена и ту социјалнапсихоанализа, психоаналитичка и културна антрополо-гија уносе значајне корекције у универзалност и не-променљивост биопсихичке структуре човека каквусанкционише Фројд. Промене се догађају у дуготрај-ној интеракцији спољњег и унутарњег, друштвеног ииндивидуалног. Наравно, то мењање има одређене гра-нице. Према Ериху Фрому, постоји активно и пасивноприлагођавање нагонске структуре друштвено-исто-ријским одређењима шире друштвене заједнице.

У поменутом међуодносу трансформишу се и нагон-ске тежње. У друштву где поседовање материјалнихдобара битно доприноси уважењу личности, јача нагон

230

стицања. Другачија скала животних вредности подсти-че и другачије тежње.

У условима вековног ропства праћеног сталном тор-туром која слама идентитет и достојанство личности, аподразумева и сталне изливе оријенталне свирепости,развила се рајинска психологија у којој места за скалу»животних вредности«, у правом смислу те речи, инема. Уместо »животних вредности« развијају се свој-ства која помажу да се преживи: покорност, кроткост,подражавање господару, потискивање аутентичнихемоција и преузимање господарских ставова (социјалнамимикрија). Томе ваља додати да је ислам имао кодекспонашања за све прилике, од обеда до верских обреда,и да су ови нормативни обрасци понашања могли успе-шно да се наметну живљу које у својој култури такопотпун кодекс није имало. Шта је у таквим условимабио живот? Ο томе говори Иво Андрић у SuaKobuMaиоред иуша:

»У нашим крајевима који су били под Турцима,нарочито оним најзаосталијим, трагови робовања видесе некад мање, некад више, а има тренутака кад преднама искрсну сви одједном, у пуној својој тежини.Тада видимо да је ту сачуван живот, али по цену којаје скупља од живота самог, јер је снага за одбрануи одржање позајмљивана од будућих нараштаја, којису се рађали задужени и оптерећени. У тој борбипреживео је голи нагон за одбраном живота, док јеживот сам изгубио толико да му није остало многовише од самог имена. Што стоји и траје, окрњеноје или искривљено, а што се рађа и настаје, у за-метку је затровано и ојађено. Мисли и речи овихљуди остају недовршене, јер су у корену засече-не.«51

Овде Андрић као да допуњује и употпуњује Цвији-ћа. Сачуван живот »по цену која је скупља од вредно-сти живота самог«, указује на, праву природу односарајинске психологије и »животних вредности«. Скеп-

51 И. Андрић, 3uaKobu uopeg иуша, Сабрана дела, књ. XIV, Београд 1976,стр. 486.

231

тична Андрићева мисао наглашава да ће и будућинараштаји бити »задужени и оптерећени«.

У делу народа који је измицао агресору настањујућитешко приступачне пределе и, посебно, у оном сегмен-ту који је настојао да очува самосталност борећи се заслободу, дошло је до регресије на патријархалне обли-ке живота, а хероички патријархализам постајао јеоснов живота и критеријум просуђивања вредности.Exemplum heroicuiyi идеални је образац понашања, аhomo heroicus идеал личности. Јунаштво као неопход-ност самопотврђивања јединке и друштвене групе,потом јунаштво као чин историјске прошлости и нај-зад јунаштво као предмет епског песништва, творилису јединство у коме је понекад тешко разлучити шта јереч, легенда, мит а шта истинит догађај. У таквој,измењеној, патријархално-хероичкој култури сазреваоје динарски тип, а посебно виолентни тип динараца,Цвијићево откриће и парадигматична антрополошкареалност нашег поднебља. Виолентни тип динарца јенаша посебност јер је утемељен (као, уосталом, и ра-јинске особине) условима једне културе која се тешкоможе поредити с неком аналогном у Европи.

Та култура патријархалних норми имала је и мета-физичке циљеве. Освета Косова такав је један метафи-зички циљ, заветни идеал. Тај циљ је недосежан јер јеосвета немогућа. Отуд ће песник рећи: Нека буде шшобиши не може.

Ното heroicus изражава битне вредности патријар-халне културе.

Бити човек значило је бити јунак, и обратно. Испо-љити кукавичлук значило је бити презрен. Већи јепрезир према кукавици него према јунаку који се по-турчи и почне да убија своје, али остане јунак. При-хватају се улоге које, у одређеној култури, творе трајнемоделе структуре друштва. Од малих ногу прихвата сеулога коју човеку намењује, и коју једино сматра до-стојном живота, дата култура. У тој култури поступцијединке претендују на трајност, имају своје огледало убудућности. Отуд опомена кнеза Данила који поручује:

232

»Црногорци! За сваку своју работу помислите шта ћегусле казати!« Створена је једна кохерентна, у себезатворена култура, заснована на епским нормативима.То је означавало и делимичан повратак времену укоме су мит и легенда сматрани истином.

Идеал homo heroicusa, поред великог значаја за на-родноослободилачке тежње, погодовао је развијањуагресивног слоја нагонске структуре, што је Цвијићпоказао у анализи виолентног типа динарца.

Промене психичке структуре чије су црте облико-ване дуго и постојано у саодносу индивидуалних иисторијских, као и друштвено-економских услова, по-ступне су и веома споре. Али има и неочекиваних, арадикалних и брзих.52 v

Дуго обликоване, психичке особине динарског типа,посебно виолентног динарца (не мање и рајинске осо-бине), могу се уочити и у другим народним песмама, несамо у »Женидби Максима Црнојевића«.

Овој тврдњи може се приговорити да је Цвијићимао пред очима већ довршене психичке структуре,резултат вишевековног обликовања, а да наша епскапоезија опева чак и преткосовско време. Међутим,ауторско гледиште нашег епског песништва Вуковередакције, које би се могло разматрати и као једин-ствени еп, у устаничкој је Србији. Са тог гледишта, изшог bpeMeua, склопљена је епска повест ο драми срп-ства са судбинским косовским поразом у жижи. Инародна поезија, дакле, подразумева обухватност ре-троспективног гледања.

Трагање за антрополошким реалитетима у епскојпоезији, међутим, веома је деликатно (и ризично): морапоћи од специфичности епске поезије и епског јунака.Народна машта ствара егземпларне ликове, саздане од

52 Пример су Јевреји. Вековима неотпорни на насиље, они су после стравичногуништавања у другом светском рату, узрокованом и њиховом кроткошћу, нагло»променили ћуд«. Готово је загонетан преображај плашљивог, пасивног, насиљуподатног живља које није користило ни најлегитимнија права отпора да биспасавало своје животе, у ратнички, милитаристичким духом задојени народсавршене војне организације који држи у шаху строструко надмоћнијег арапскогпротивника.

233

оног што колективни субјект јесте, као и од оног штоби желео да буде. Поједини епски јунаци могу бити»огледало« одређених менталних стања, али су то на»шифрован« начин, као што је сан израз реалности алиприкривене, дакле преобликоване и »шифроване«.

Архетипска структура епског јунака непосредно јеодређена митским извором. Стога је сваки карактери-стичан епски јунак, било ког спева и у било комнароду, универзалан у мери у којој је и митски јунакуниверзалан. Али епски јунак живи и у актуелномвремену, поседује својства која одговарају датом вре-мену и простору. Тако природа епског јунака испоља-ва специфичну двострукост. Она је делимично свод-љива на праузор, према томе и у функцији је uonab-љања исшог, односно обнављања митског преседана, аделимично је творевина колективне имагинације којаисторизује мит а митизира историју.

У схематској подели могли бисмо указати на дво-струкост (двопланост) епске поезије. Одређена мит-ским узором и архетипским регулативима, она је уни-верзална и у знаку понављања истог или сличног. Али,она је одређена и актуелном историјом народа илисоцијалних група које је стварају. Разликујемо, дакле:

1. Епску поезију у релацији према митском језгру иархајској епици (статични слој).

2. Епску поезију у релацији према"актуелним исто-ријским збивањима и предањима (динамичан слој).

У овом другом слоју, етнологизоване, локализованеи историзоване варијанте митских прича и архајскихепова преузимају и функцију задовољавања потисну-тих потреба етничких група или народа. Архетипскиоквири пуне се специфичним историјским садржајима.Овде долазе до изражаја и оне »помоћне конструк-ције«, »фиктивне линије водиље« које народни певачизвлачи из дубине историјске свести, колективно инационално несвесног, у сврху компензације и натком-пензације. Одбрамбени механизми колектива, исти илислични као и одбрамбени механизми јединке, долазе доизражаја у епској поезији и у функцији су постизања

234'

психичке равнотеже, ублажавања притиска уз помоћимагинарног, доживљаја катарзе помоћу идентифика-ције-пројекције или на друге начине.

У поменутом, другом слоју, дакле, налазимо видљи-ве колективне механизме: компензације, идентифика-ције, пројекције.

Краљевић Марко у пуној мери изражава двостру-кост епског јунака. Преузимајући карактеристичнецрте митског хероја, јунака архајског епа као и каснијеевропске епске поезије, Марко постаје јунак готовосвих балканских народа. Ипак, највише припада срп-ској епској поезији и најпотпуније је приказан у песма-ма које је Вук сакупио. У тим песмама Марко откриваи црте јунака који у одређеним околностима историједели недаће с народом, а настоји да му олакша бремесудбине.

Марко је носилац видљивих потреба које се изра-жавају понашањем, али је носилац и прикривених (ла-тентних) потреба које одговарају унутарњем свету же-ља. Марко је једним делом отелотворење оне помоћнеконструкције, фиктивне линије водиље која има ка-рактер компензације и наткомпензације пониженог иувређеног, смерног и ућутканог српског себра. У дра-ми коју приказује имагинација а режира либидо, жељада се једном удари на Турчина, да се пригњечи онајкоји гњечи — та визија потлаченог, роба — није пројек-тована у неку надземаљску нити сасвим неисторијскуличност него у личност која у оном основном дели суд-бину свога народа. Вазал Марко, дакле неко који је исам под турском чизмом, који је и у томе једнак с на-родом, постаје онај који сече Турке као плеву. Иден-тификујемо се потпуније с јунаком који дели нашусудбину, који је »у нашој кожи«, а каји налази решењанама недоступна. Тако се сан ο епском хероју Маркусања из историјске и ропске реалности народног бића,из равни његове ропске животне свакодневице.

У сну ο епском јунаку Марку видимо шта народсања а шта му се догађа. У лик Марка који (бивен)сања како бије, пројектоване су многе карактеристике

235

самог народа у тешким и познатим историјским окол-ностима. Ако не би био такав какав јесте — не усвему етички исправан и морално чист, почесто упр-љан муљем живота и историје, почесто безразложнопрек и суров, понекад дволичан, лукав, притуљен —Марко би измицао идентификацији. Он не би делиосудбину поробљених, а поробљени не би учествовалиу слаткој драми Марковог обрачуна, не би могли нитражити ни налазити одушка ни катарзу уз помоћпројекције и идентификације. Парадигматичан Мар-ков лик има много црта динарског типа, најчешћевиолентног динарца, али су присутне и рајинске осо-бине.

Ако је Милош Обилић парадигма херојске акцијетрагичних и јасних линија, која подразумева и приме-рено поднесену смрт, Марко је парадигма двоструко-сти, сачињене од вазалске јаве, од оловне свакодне-вице под тортуром, али и од сна који компензиранедаће стварног живота.

Не би ли у огледалима ове двојице парадигматичнихјунака могли назрети свој лик и стварни, а каснији,јунаци историјске сцене, Карађорђе и његов антиподМилош Обреновић, па и они још каснији?

Најизразитијим динарцима, Црногорцима, идеалниhomo heroicus је Милош; у истој мери у којој је Милошблизак и »наш«, Марко је далек и »туђ«.

»Сви Црногорци старе Црне Горе — вели Цвијић —сматрају Милоша Обилића као свога духовног претка,и не само да мисле ο њему и да му се диве већ га исањају« (368). Као што митски предак одређује пона-шање човека традиционалних друштава, постајућиузор у свему, тако и Обилић оличава суму вредности иодређује обрасце понашања.

Кад год туђинска репресија угрози рају, дозива сеомиљени осветник Марко, јунак у свим временима и засва времена. Он треба да зада ударац сили и неправдијер је рука народа у датим околностима слабашна.

Дирљиво је и карактеристично да позив Марку упу-ћу ју и обесправљени Срби са данашњег Косова. Тако

236

Милан Ковачевић у »Књижевној речи«53 анализиранародну песму »Марко Краљевић укида свадбарину« укојој се, сред косовске равнице, зацарило зло. ЦрниАрапин се настанио у белом шатору, те се наслађуједевојкама с Косова а »тужне ђувегије« убија (њихседамдесет и седам). Тада долази Марко и сређујествар. Аутор чланка сада актуализује песму и изједна-чује бели шатор насиља с »китњастом зградом биб-лиотеке усред Косова« која је и имала архитектонскеузоре у арапском свету, као што изједначује оновре-мени терор с ововременим. Баш као народни певачи, иКовачевић дозива Марка јер »За зулумћаре, и дал^е јенеопходан један добро усмерен ударац«. Α κο је већимајстор тога посла од Марка. Свим непријатељима смодоскочили уз помоћ јунака из маште, а Марко је у томене мало заслужан.

IV

Врхунац Цвијићеве анализе виолентног типа динар-ца налазимо у његовом тумачењу народне песме »Же-нидба Максима Црнојевића«. Зачудо, ова значајнастудија у којој се антрополошка реалност једног под-небља оцртава у изузетно продорном виђењу, нијепрештампана после другог светског рата нити унесенау (малобројне) изборе из Цвијићевих дела. Као да јенекоме сметала надахнута а критичка раван коју јепонудило тумачење песме. Цвијићева интуиција, опло-ђена дуготрајним истраживањима, потврдила се у духуједне од најсублимнијих творевина Старца Милије, упесми која је, са »Бановић Страхињом« истог песника, усамом врху нашег народног песништва.

Епско песништво наслеђује од мита тежњу да прика-зане ликове учини егземпларним а догађаје парадиг-матичним. У најзначајнијим епским песмама оцртавајусе, на специфичан начин, историја и судбина етноса.

53 Београд 1987, год. XVI, бр. 303—304.

237

Наравно, епска песма није ни »исечак историје«, »сли-ка стварности«, као што није ни »одступање од ствар-ности«, делимично или потпуно. Епска песма има упо-риште у историјској стварности, које имагинација пе-вача напушта повинујући се нормама жанра, као штоима упориште и у подсвесним подстицајима певача у ко-лективно и национално несвесном. Спутане, фрустри-ране жеље настањују облике епске песме. Механизмипројекције и идентификације утискују свој печат на-родној творевини. Моделован народном имагинаци-јом, јунак епа није као јунак мита надмоћан по врстинад другим људима, није божанско биће, него је, какокаже Нортроп Фрај, надмоћан у ступњу, увећаних јеврлина, снаге и посебно храбрости. Он је оличење онеснаге и акције ο којима народ сања и ο којима утоликовише сања уколико је угроженији. Народна маштатежи да епског јунака и епска збивања што вишеприближи митској матрици, архетипској основи, алиу свакој значајној епској творевини постоји слој ис-торијских и етничких референци које потцртавају ег-земпларност ликова и парадигматичност околности.

Парадигме епске поезије јављају се и као глобалнеметафоре које посредно указују на неку од битностиисторијске епохе или на неку од судбинских одредницаетноса.

На пример, у »Бановић Страхињи« откривамо пара-дигму разореног дома и обешчашћене жене, парадигмукоја ће постати трајна реалност у дугој ноћи турскогропства. У предвечерје косовског боја одиграва седрама разарања и бешчашћа која, потом, неће битисамо удес јунака и његове породице него петвековнасвеприсутна драма народа.

У »Женидби Максима Црнојевића« братоубилаштвои колективно самоуништење су два битна елементапарадигме, дата у околностима које су збиља необичне.Никаква спољна сила и никакав дубљи разлог нисуповод братоубилачкој бици до истребљења.

На братоубилаштво као дубоку црту историјске суд-бине указује и Шегош у познатом писму земљаку,

238

турском везиру Осман-паши: »брат брата бије, братбрата сијече — развалине су нашега царства у нашукрв огрезле, ево наше обште несреће!« Само, Његошвиди ову сечу као иоследииу превере док »ЖенидбаМаксима Црнојевића« даје братоубилачки покољ не-зависно од превере, и ире upebepe. Превера долазикасније и само продубљује већ започето. Братоуби-лаштво је у песми узрок а не иоследица превере.

Пре него што пређемо на Цвијићеву интерпретацију,размотримо неке елементе структуре »Женидбе Макси-ма Црнојевића«.

Зачудо, није запажено да је у структури »ЖенидбеМаксима Црнојевића« митски мотив кажњеног хибри-са. Шта је хибрис (реч је грчког порекла)? Хибрисозначава самопрецењивање, претерани понос, злоупо-требу снаге (према Брокхаусовом речнику: »преуздиза-ње самог себе, самопрецењивање«). Хибрис најчешћеповлачи за собом казну (богова). Икаров лет јестеизраз самопрецењивања којем следује иад као казна. Усеверноамеричким митовима »деца Сунца« после сјај-них победа злоупотребљавају снагу и убијају једну одчетири животиње које, попут Титана, држе свет. Сти-же их казна, смрт. Обредно жртвовање јунака који јеиздао, или пак јунака који је поражен, такође је сво-јеврсна казна за хибрис. У митологији је уобичајенасмрт јунака који хибрисом побуђује завист и осветни-чки гнев богова. Хибрис је често потка сукоба и уантичким драмама. У старој Грчкој казна за хибриснајпре је воља и дело богова, потом се та казна истори-зује, постаје дело људи. Најпре представља правно апотом етичко питање грешке и неопходности казнезбог кршења одређених норми, прекорачења мере (гра-нице) која је сваком човеку одређена.

Ирационални стицај околности може и у модерномдобу поткрепити митску схему хибрис/казна. То нампоказује јунговац Јозеф Хендерсон на примеру потапа-ња брода »Титаник« 1912. године. Био је тај брод свет-ско чудо, тврђава на води. Према сведочењу америч-ког писца Волтера Лорда, чуле су се изјаве да »Ни

239

сам Бог не би могао потопити овај брод«. У тим изја-вама није било ничег необичног, брод је и деловаонеуништиво.

Хибрис-елементи самопоуздања и самопрецењивањакао да су »разљутили« неко светско-космичко заумље:тек што је кренуо, непотопиви »Титаник« нашао се наморском дну, заувек. Хендерсон у неочекиваној ката-строфи види оживљавање сила које реагују на испо-љавање хибриса.

Сижејни склоп »Женидбе Максима Црнојевића«условљен је испољавањем хибриса Ива Црнојевића,Господара Црне Горе и Брда. Зачетак тог испољавањаналазимо на почетку песме. Господар Иво походи мле-тачкога дужда и уговара заруке његове кћери и свогасина Максима. Шта Иво збори дужду и шта му обећава?

»Неће бити љепшега јунака, / у мојиех хиљаду сва-това / и твојиех хиљаду Латина, / од Максима, одмојега сина.«

Крупне речи и велика обавеза. Поносити се својимсином, па и његовом »љепотом« је једно, упоређиватига са хиљадом (па онда још са хиљадом) других, нањихову штету, нешто је сасвим друго.

У ствари, испољавање хибриса Ива Црнојевића имаобележја митоманске параде. Необузданост у хвалиса-вом самоистицању упућује на типично митоманскигест. Шта то вуче Господара и владара да свом домаћи-ну, млетачком хомологу, одмах стави до знања чудну исупериорну рачуницу према којој је младожења Мак-сим, од овде присутног оца Ива, надређен хиљадидуждових изабраника, и то »љепотом«, једном од бит-них компонената вредновања на феудалним дворови-ма. Шта наводи Ива да такав изазов, па, можемо рећи,и такву неукусност, скреше у лице недужном дома-ћину који га, судећи по стиховима песме, ничим нијеповредио.

Али није реч ο некој злој намери, ο радњи с преду-мишљајем. Митоманија је врста компулзивног пона-шања, спонтана креација улепшане слике себе самог πсвег што припада митомановом субјекту. То је стална 11

240

необуздана тежња за самопотврђивањем, самоистица-њем, самохвалисањем, па разумљиво, и за поређењемса другим на штету других.54 Иво Црнојевић откривасвоју митоманску природу у једном распрострањеномвиду, својственом многим гЈрипадницима наше динар-ске регије. Тај митомански стереотип обележен је ја-ком тежњом да се у свему буде upbu. У јунаштву, гдеје и најбитније, али и у другим врлинама које пиједе-стал јунака чине још издигнутијим, а сам модел homoheroicusa још идеалнијим. У првом реду тих врлина јеи »љепота« јунака. Ту постоји извесна тежња за града-цијом, ход ка врхунцима. Као што није довољно битијунак већ треба бити najbehu јунак, исто тако ниједовољно бити леп већ треба бити најлепши. ГосподарИво управо и изражава такав поредак вредности. Дали тај поредак одговара реалности или не, није толикони битно, важно је да одговара нормама и идеалухеројског патријархалитета, које Иво следи и настојида им удовољи, а по потреби и да им подреди ствар-ност. Митоман на делу (речима) решава проблем стал-ног агонског надигравања с другима, и то ГосподарИво постиже у првом вербалном налету, доследно исажето: Максим је најлеиши. Није битно да ли је Мак-сим имао хиљаду или две хиљаде изабраника у кон-куренцији. Био би најлепши и да су у конкуренцијисва остала царства света. Митоманова вербализацијастварности вођена је својом звездом водиљом а неистином.

Овако испољеном хибрису у миту а и у његовомепском деривату следује казна. Ударац пада по љепотиМаксимовој. Његово се лице нагрди. ЈБепота за неза-борав, извргну се у своју супротност.

Тек сада почиње драма и сукцесија даљег испо-љавања хибриса која изазива сукцесију казни и водитрагедији, помору племена Ивановог и не само Ива-новог.

54 »Најдоброћуднији облик митоманије јесте митоманија из таштине, ЧИЈИ )етип Тартарен Тарасконац (Доде). [...] Али постоје злоћудни и перверзни облицимитоманије« (Dictionnaire de la psychologie, Paris 1967, ρ. 189).

241

Тешко бисмо могли пристати уз већину наших ин-терпретатора који узрок трагичним догађањима виде у»смутњама лукаве Латинке дјевојке што завади нашевитезове«. Хибрис нагони Ива да се хвалише преддуждом; хибрис тера на деветогодишње одлагање же-нидбе, скривање истине ο нагрђеном лепотану, конач-но на привремену замену (да не пукне брука светом)грдила Максима присталим Милошем; хибрис покрећепреког Максима да заменику из нужде одсече главу;хибрис, потом, дозива осветничку сабљу која пада наглаву свих, јер су сви и били захваћени хибрис--помамом.

Α када је прва глава омирисала »јуначку сабљу«,колективни братственичко-племенски хибрис учинићеда крв потоцима потече и да се главе котрљају пољимакао бостан, у сталним изливима осветничког гнева којидозива гнев против-освете. Епилог: казна. Братоуби-лачки покољ — један од стереотипа наше историје —и, као црна круна свега, одрицање од свог идентитета,имена, вере и племена, турчење.

У великој Милијиној песми помор и пропаст, фи-зичка и, још тежа, морална, нису изазвани смицалица-ма или насртајем »спољашњег непријатеља« који је нашвечити алиби за све недомашености, него је обрачунунутар етноса, дело самих племенских заједница, чинсаморазарања.

»Роварење лукаве Латинке дјевојке« овде је доиста утој мери споредно и за разумног читаоца у тој неваж-ности очигледно, да се њиме нећемо ни бавити. У»Женидби Максима Црнојевића« све што чинимо самисеби чинимо. Млечићи ће сеирити, Турци ће се драмомокористити, али ни једни ни други нису њени узрочни-ци, а трећих нема. Двоструко отицање наше сопственекрви, покољем и преваром, овде је дело наших нарави.

Милија у песми даје колективног епског јунака којисе саморазара, разарајући и све вредности на којимасу засновани његов идентитет и опстанак. Заистаредак епски јунак. Али такав, тај јунак наводи намисао ο његовом месту и улози у нашем поднебљу;

31-16

242

није ли и он својеврсна епска парадигма која откриваизворни трагизам етноса.

Милијина песничка моћ надилажења конкретног,која се не ограничава на индивидуално и пролазнонего лику и догађају обезбеђује значај колективног,општег и трајног, дакле парадигматичног, у »ЖенидбиМаксима Црнојевића« дошла је до изражаја још ивише него у »Бановић Страхињи«. Очигледно, поредсвег што је у нашој књижевности речено ο песмамаСтарца Милије, остало је још много да се каже, и томного оног битног, па и најбитнијег.

Није случајно да је Цвијић баш у овој песми, и башу хибрису као исходишту крвопролића, тражио потвр-ду за свој модел динарског психичког типа и да је натом примеру у целости уобличио рељеф »виолентногдинарца«. Цвијић истиче да је у анализи настојао да»ближе обележи једну особину динарских Срба, вио-лентност или плаховитост«.55 Митску структуру из-ражену односом хибрис—казна, Милија је етнологизо-вао својом епском творевином, а Цвијић је песму узеокао грађу примерену сопственом виђењу виолентнихдинараца. Цвијић одмах именује митоманску необузда-ност Господара Ива као узрок трагичних збивања.

Етнопсихолог није посебно издвојио митомана као»психички тип« нашега тла, али му је био на трагу.Скретао је пажњу истраживачима-следбеницима на»хвалџијске типове« упућујући их на препознатљивеначине митоманског егзистенцијалног задовољавања:»Хваљење. Хвале ли се сами или узајамно? Иде лихваљење до очевидног лагања?«56

Истакавши да је Иво »без повода и потребе« узеохвалити лепоту свог сина пред дуждом, а да је потом,из страха што не може одржати »несмишљену реч«,смислио нову превару, Цвијић се посебно задржао на»плаховитом и брзоплетом Иву« и »љутитом и вио-лентном« Максиму.

55 Ј. Цвијић, »Поводом песме ,Женидба Максима Црнојевића'«, Fobopu u ч.тп-ци, кн>. I, Београд 1921, стр. 231.

s6 yuyiucuiba за исиишиђање насеља и исихичких особина, Београд 1911.

243

Откривши превару, снаха — прокажена међу нашиминтерпретаторима као извор зла — с правом корисвекра што је прибегао нечасним средствима, а Мак-сим, чувши је, »пун накупљене срџбе и мржње«, »јур-не као стрела, под утиском плаховитог инстинкта«.Убије Милоша, а онда »настане покољ до истраге«.Епилог је турчење главних актера. Њихови потомци,Иванбеговићи и Махмудбеговићи, далекосежно упо-зорава песма — »нијесу се нигда умирили / нити могукрвцу умирити, / но и данас ту просипљу крвцу«.(Докле сеже то »и данас«?)

Шта Цвијић открива у свом коментару песме? »Целапесма је низ брзих и неразмишљених решења и махни-те одлучности која наводи на непотребна и фаталнаобећања, на превару, на убиство, на покољ до истраге,на потурчења и на издајство. Жабљачка трагедија јенајбољи документ ο томе колико штетан и разоранможе бити виолентни тип динарских Срба. Ти плахо-вити људи су као виловити потоци, који, набујавши,јуре као стреле, наваљујући стене и дрвеће, засипајућишљунком и сипаром плодне њиве, рушећи куће иостављајући за собом само разор и пустош.«57

»То су људи — вели још за виолентне динарцеЦвијић — плахе решљивости, ,вруће крви', којима,крв брзо јурне у главу' и одмах прелазе у несмишљенуакцију, која се по правилу крвљу завршава.«58

Цвијић уочава хибрис као повод тог саморазарања иразарања: искључиви узрок виолентности је »до крај-ности запета осетљивост и сујета [...] на своју част,образ и јуначки углед«.59

Најизразитију варијанту виолентних динараца Цви-јић налази у Црној Гори, посебно међу Црмничанима;потом међу Крајишницима Босанске крајине, а такође иу неким деловима Србије, посебно западне.

Цвијић истиче и површност динарског типа, не-спремност за самоанализу, као и »јаку имагинацију која

57 »Поводом песме58 Исшо, стр. 239.59 Исшо, стр. 240.

,Женидба Максима Црнојевића'«, стр. 240.

31 — 16*

244

је често карактеристична за виолентни тип« и којаствара »неистините слике и представе«. Овим синтаг-мама Цвијић наговештава митоманију као црту ди-нарског типа, а приближава се њеном одређивањуговорећи ο стварању »неиститгЉх слика и предста-ва«; такође и уочавањем да се за динарски тип »честовезује прецењивање себе, охолост и самохвалисање«.

Истичући да је ових виолентних типова било у мно-гим нашим крајевима и одувек, Цвијић наводи примерРашанина из XIII века, за владе краља Милутина.Описао је тог Рашанина учени Византинац Тодор Ме-тохит који је ишао на српски двор да утаначи удадбуСимониде за Милутина. Тај Рашанин је за време путо-вања имао много »самовољних и плахих решења« аније умео да предвиди последице тих »решења«. Хва-лисао се многим путовањима, савладаним препрекама,јуначио се без потребе скрећући с пута и долазећи усукоб са становницима. Доказивао је изузетност јашу-ћи слабо одевен на великој зими; опомене нису помо-гле. Онда се разболео, а цела је експедиција моралачекати на његов опоравак. Ево како се обриси митома-на с нашег тла назиру већ у писаним документима XIIIвека.

Цвијић истиче и врлине виолентних типова, сматрада они — мада »У главноме и у већини случајева врлоштетни [...] могу бити и од изванредне користи«. Нашетнопсихолог такође истиче да васпитање и култивиса-ње могу много допринети смиривању и социјализацијибурне природе виолентних типова. Додуше, Цвијићпредвиђа и могућне негативне резултате просвећивањаи култивисања. Он каже: »Али је вероватно да ће сеони ,култивисати' и у рђавом правцу: једни преобраћа-јући своју сирову енергију у најсаможивији начинмишљења и рада и постајући не мали глодари, већвелики и насртљиви месождери.«60 Код других »даро-витих виолентних«, пошто код њих, по правилу, реак-ција »не стоји у логичној размери према узроку«, можс

60 Исшо, стр. 243.

245

доћи до непримерених сукоба са средином. Потреба за»тренутним задовољењем сујете« и овде стоји као ве-лика препрека на путу ка рационално одабраним иважним циљевима.

Тиме Цвијић окончава своју расправу ο виолентномтипу динарца, а поводом »Женидбе Максима Црноје-вића«.

Зачудо, Цвијић није приметио једног робусног књи-жевног јунака који као да је настао у његовој етно-психолошкој лабораторији. Реч је ο Вукадину СтеванаСремца, лику из истоименог романа објављеног 1903.године. Цвијић га је, дакле, могао имати у виду.

Хоћемо ли пример за преобраћај »сирове енергије унајсаможивији начин мишљења«, за настајање »малихглодара« и »великих и насртљивих месождера«, занепримерене сукобе са средином услед реакција које»не стоје у логичној размери према узроку«, за раднунесолидност и кратак дах при сваком напору, за тежњуда се не прегалаштвом него импровизацијом, блефом,обезбеди егзистенција, и то по могућству уз што мањенапора? Вукадин је тај.

Сетимо се Mpiubux душа Николаја Гогоља, Сремче-вог учитеља. Чичиков је био ђумругџија (цариник)и варао је по руским губернијама. Вукадин није ђум-ругџија, али свим жаром свог нерадног бића желида то постане. Онда ће тек, држи он, настати upabuживот.

Вукадинове амбиције, као што видимо, нису вели-ке, али су препреке на том путу, за њега, велике.Почесто провидан у лажима, превијањима и довија-њима, без упорности да неки од започетих пословаизведе до краја, у настојању да по сваку цену избегнерад као залог за постизање циљева, Вукадин »немасреће«.

Али таквом делији прилика се мора указати. Вука-дин је, коначно, »успео« на начин примерен и њему исредини. Наравно да није реч ο радном подвигу, али јереч ο (квази)јуначком подвигу, демонстрацији умеш-ности, снаге и храбрости. У арени путујућег циркуса

246

Вукадин је савладао несавладивог магарца Буцефалосаи тако постао »први у Европи«. Поставши тема па-триотских новинских пера, Вукадин брзо постаје иђумругџија.

Сремац је додирнуо напету струну наше сталне,чежњиве жеље: бити »први у Европи«! Гротескан,фарсичан, управо гогољевски призор на крају Срем-чевог романа није задовољио доследне присталицереализма, али је писац драстичношћу призора обогатиосвоју метафору ο менталитетима.

Герхард Геземан није пропустио Вукадина.61 Притом, Геземан не своди проблем на Сремца и Вукадина.Позива се на један претходни свој текст, ο »проблема-тичном Бугарину«, у коме доказује да Баја Тања не бибио деструктиван тип да је остао у времену и у миљеу укојима је и настао, а то значи у сељачкој Бугарској подтурским игом. Оно што Баја Гањи даје деструктивнообележје, јесте непромењен образац понашања: премавластитој држави као и према туђинској. Слично је ис Вукадином. Овај изданак патријархално-херојскесредине, васпитаван на култу подвига а не на културада, на култу снаге и агресивности а не на култутолеранције, разумевања, просвећености — тежак јесредини у којој живи, као што је та средина, пунасличних неприлагођених појединаца, тешка њему. Ње-гови животни циљеви нису високо постављени; напро-тив, они су доступни, малени. Али до тих циљева онхоће пречицом и без напора: онако како су га учили.Позивањем на »окрвављене« претке, јуначку традици-ју, лажима, подвалом. Динарац с негативним одликамаописаним у Цвијићевој типологији, он се брзо одуше-ви за једно, за друго, за треће, наговести и спретност идаровитост па онда одушевљење згасне, а он настављада вреба шансу као мали разбојник-пресретач, изаугла.

У »Женидби Максима Црнојевића« Јован Цвијићоткрива саморазарање (суицидност и фратрицидност)

61 Др Г. Геземан, »Стеван Сремац и карактерологија Балкана«, »Мисао«,Нсоград 1932, књ. LX, св. 305—308.

247

као вид испољавања агресивности динарског типа на-званог виолентним. Тај вид агресивности као да доби-ја на снази (и убојитости) чином превере после когаетници, »бивша браћа«, постају раздвојени и зидомверске нетолеранције. Било је у нашој прошлости мно-го насилних превера, као што је било и много преверазарад бољег живота. Али, било је и не мало превераради освете бившим саплеменицима; »Женидба Макси-ма Црнојевића« асоцира на овај последњи вид пре-вере.

Још су Фистел де Куланж и Емил Диркем расправи-ли велики удео религије у обликовању психологијенарода. Прекрштавање, превера, имали су у нашимусловима далекосежне и још недовољно испитане по-следице. Вера је била чвршћа одредница идентитеталичности од националне припадности. Превера нијеозначавала промену само неких образаца понашањанего је разарала темељ бића. Андрић, који је у књи-жевности дао најслојевитију антиципацију трагедијачовека овога тла, дочарао је у Омериаши Лашасу дуби-ну егзистенцијалне драме раскида с вером. Реч је οправим тектонским поремећајима у бићу. По неписа-ном правилу, превереник често постаје крвник бившојбраћи. Стварајући, у Тесшаменшу, свом роману-миту,више ликова архетипске структуре, Видосав Стевано-вић обликује и парадигматичан лик јаничара, заветногпрогонитеља бивше браће, који у негдашњем завичајуприводи својој кривој сабљи све одреда, укључујућии рођену мајку. Постоји ли преверникова подсвеснапотреба за уклањањем сведока свога егзистенцијалногбродолома, потреба за брисањем чина превере из сећа-ња? Да ли је реч ο деструктивном испољавању осећањакривице?

Цвијић наводи да су после балканских ратова1912—1913. године и неки муслимани прешли у право-славну веру. Међу њима је био и хоџа који преверомузе древно српско име Балша Балшић. Тај БалшаБалшић испољавао је тако жестоко непријатељствопрема, донедавно своме, муслиманском стаду да су га

248

српске власти морале затворити. Недовољно испитанивид ексцесивне агресивности преверника могао би башу нашим крајевима постати предметом социопсихоло-шких студија; Цвијић је само наслутио сложеност ипсихолошку дубину проблема. Према неким индиција-ма и један од најтежих геноцида у историји људскогдруштва, онај усташки, имао је међу извршиоцима ипотомке унијаћених Срба. И млади усташки зликовацХркаћ који је пре две деценије поставио бомбу убеоградски биоскоп »20. октобар« таквог је порекла (уделу Далматинске загоре рећи ркаћ и ришћанин сино-ними су за реч православац). Α у влади Анте Павели-ћа, главног планера геноцида, седео је и Србин, право-славац, др Бесаровић из Сарајева.62

V

Постоје додирне тачке и прожимања етнопсихоло-гије и једне врсте књижевности коју Рене Велек иОстин Ворен називају »друштвеном књижевношћу«.Откривање менталитета човека одређеног поднебља,»народне карактерологије«, посебно акцентује то про-жимање коме су изразито обележје дале књижевнеепохе реализма и натурализма. Из ове дружбе исходе имогућне странпутице за научну дисциплину. Међутим,ваља се чувати уопштавања.

62 У једном интересантном исказу, записаном у четворотомном делу ο КрлежиЕнеса Ченгића, писац Глембајевих, кроз анегдоту, оцртава профиле две културе:ратничко-патријархалне, у којој је »часно мријети« устаљен образац понашања,и панонско-грађанске с другачијом скалом животних вредности у чијем јеврху, уместо часно мријети — добро живети (и преживети). Та супротност датаје кроз ликове београдског и загребачког интелектуалца. Док први дозиваратну катастрофу и скандира двадесет седмог марта, у успаљеној маси, а и самуспаљен, »боље рат него пакт«, »боље гроб него роб« (постаће роб, а добиће игроб), његов загребачки хомолог, средином априла исте године, води госпојуна обитељски обед у Градску кавану. Наилазе официри бивше југословенскевојске и љубазно их замоле да им дозволе обедовати за њиховим столом јерје кафана препуна. Љубазно буду примљени. Онда ордонанс уноси пометњу,господа официри хитно напуштају кафану, љубазно се опраштајући од столо-даваца. Брачни пар се »не да сметати«, обед се наставља. Уто улазе немачкиофицири (извршена је »смена« у блицкригу 1941) и љубазно замоле брачни пар заместа код њиховог стола. Без проблема буду примљени, обед се наставља (добартек!).

249

Рекли смо да има писаца са дубоким ехом у свомеетносу и чији је допринос самоанализи, самопознавањуи самосвести етноса велики. Такав је био Његош, комесе приклонио Цвијић и чија је нека дела знао наизуст,а такви су били и аеди, творци наше народне поезијена коју се такође ослањао. Такав је био и Иво Андрић,писац чији пун стваралачки размах Цвијић није до-живео.

Привржен Његошу, Цвијић је био близак књи-жевности уопште, а и наши писци њему. »Каракте-ристично је за Петра Кочића писца — пише ИвоАндрић — како је лако без жаљења напуштао теренуметности и прелазио на подручје политике, публи-цистике, науке (етнологије, социологије, историје).Теме из својих приповедака обрађивао је у саборскимговорима или у чланцима рађеним по познатом ре-цепту Јована Цвијића. Он пише Јовану Цвијићу по-водом своје полунаучне обраде теме Змијање: ,Дубокожалим што нисам по струци географ или историчар,јер бих боље и савесније могао искитити ову заним-љиву област.'«63

Има још преписке између Кочића и Цвијића којуАндрић не помиње. Кочић је намеран да родни крај»антропогеографски и етнографски« проучи, а Цвијићму шаље литературу и своја чувена Упутства. У писмуод 9. XII 1909. Цвијић напомиње Кочићу да је »НародКрајине етнографски свеж и ο њему нема готово ни-шта у етнографској литератури«. Приповетку »Змијање«,објављену у »Српском књижевном гласнику« 1909. го-дине, Кочић посвећује »многопоштованом и драгомгосподину др Јовану Цвијићу [...]« Интересантно је дау писму Кочићу од 16. августа 1909. године, Цвијићима и ову реченицу: »Нарочито развијајте у себи одбој-ност према политичким ситницама и инфамијама.«

У кшижевним делима, поготову у делима писацаснажне социолошке и историјске имагинације, про-говара не само колективно несвесно, дакле универ-

63 И. Андрић, »Земља, људи и језик код Петра Кочића«, Сабрана дела, књ.XII, Београд 1976, стр. 172.

250

зално искуство врсте, него и национално несвесно,исконско искуство етноса.

Није случајно што је свака представа ο тзв. рускомчовеку неодвојива од дела Достојевског, Толстоја,Чехова, Гогоља, Тургењева. После дужег или краћегвремена највећи део научних открића испуни сврху ибива замењен новим, а »литерарна психологија« — алиона коју стварају репрезентативне личности епохе (иетноса) остаје. Толстој не укида Достојевског нитиДостојевски Толстоја. Фикционална литература којустварају велики писци спада у конститутивне еле-менте самосвести људи одређеног поднебља и људиуопште.

Наравно, дела фикције не могу служити прагматич-ној употреби, нити се ликови тих дела могу узиматикао јединице етнопсихолошке, социолошке или исто-ријске анкете. Опит натуралистичке књижевне школе,чији је размах падао у време убрзаног развоја психоло-гије народа, претрпео је неуспех. Тежња да се узпомоћ »научне методе« у књижевном стваралаштвудосегну »објективна реалност« и њена »верна слика«,имала је несавладив отпор у самој природи књижевногчина (а и у природи реалности).

Дела фикције нису епифеномен друштвене ствар-ности и свако разумно тумачење књижевности мора-ће да има на уму циничну Набоковљеву опаску премакојој општепризнати »сликар тмурних збивања рускепровинције«, Николај Гогољ, једва да је крочио натло руске провинције. Мораће да рачуна с тим, та-кође, да има и велике књижевности малог или ни-каквог друштвеног значаја, као и да са гледишта»познавања живота« у одређеном времену и поднеб-љу Џејн Остин може имати већу улогу од Шекспи-ра. Али и када имамо у виду све неопходне услов-ности и релативности — а посебно аксиом: књи-жевност не може »послужити« ни као историја, никао социологија — велика књижевна дела незаоби-лазан су инструмент самоанализе, самопознавања исамосвести човека (као дела врсте, дакле оног уни-

251

верзалног, али и човека одређеног места и времена,дакле и дела друштвене групе). Сазнања до којихдолазимо у књижевним делима нису сазнања науч-ног или филозофског реда, као што ни истина нијеистина спољњег света, релевантна и обавезујућа заживот, историју или стварност.64 Истина књижевно-сти најпре је истина Ј; књижевности. Али ако та истинакњижевности није исто што и истина стварног живота,она несумњиво припада универзалном свету људскогискуства, део је тог искуства, па је богатство којенуди књижевност управо у приказивању, откривању иоткровењу човека, Другог, дакле универзалног чове-ка, али и човека одређеног места и времена. Такогледанои изван схема ο стварности коју писац »изне-верава« (док смо јо ј ми верни!), или »не изневерава«(наше јемство је ту!), ο истини која је једна и која се слакоћом из спољњег свега преноси у свет дела, књи-жевно дело, уметност речи, истински се везује за свети урања у њега. Тако гледано, књижевност је и једанод начина за разумевање човека појединца и света оконас. Ако нема закона за дело изван дела, нема ни сумњеу постојање везе и односа са спољњим светом. ТеодорАдорно сматра да у уметности нема ничег што немапорекло у свету, али да ништа не остаје непромењено уодносу на тај свет.

Токарев је предлагао upobepy етнопсихологових ви-ђења (сам је посегао за рђавим, идеолошким приме-ром). По мом мишљењу, заснованост етнопсихолого-вих анализа може се исказати и потврдом његовихвиђења у каснијим делима значајних писаца, без обзи-ра да ли до »прожимања« долази познавањем етно-психологовог дела или, пак, коинциденцијом. Већ смоговорили ο потврди етнопсихологових виђења у ду-

64 Рекли бисмо, прихватајући Лотманово (и Бахтиново) гледиште, да уметни-чко дело отелотворује један модел cuibapHOciuu коме могу недостајати (а, поприроди ствари, и недостају) многе црте и димензије спољњег света, као штоподразумева и многе црте и димензије које тешко уочавамо или уопште нсуочавамо у спољњем свету. Могли бисмо, дакле, рећи да уметничко дело у односуна спољни свет ирезеншује (не реирезеншује!) једно виђење стварног (стварности)из посебног угла.

252

ховном стваралаштву које му претходи, у књижев-ности усменог постања, посебно у епици која честонастоји да ствара егземпларне ликове и парадигма-тичне ситуације.

С лакоћом ћемо уочити присутну тенденцију у Андри-ћевом стваралаштву да посебности миљеа узима каоодредницу психологије појединаца и друштвених гру-па. Андрић у прози у^ваја постулате »колективне«психологије. Он говори ο Травничанима (Традничкахроника) као ο људима специфичног психичког про-фила, такође и ο Вишеграђанима (На Дрини ћуирија),али и ο становницима других вароши и касаба. Так-вих примера је много и сежу до детаља. Тако ћеАндрић написати и своју познату реченицу: »Уз стал-ни планински облик стална мисао«, као несумњивиодјек Цвијићевих анализа утицаја карста на психучовека.

Међутим, за ову прилику ћемо се посебно задржатина Андрићевој књизи рефлексија SnaKobu uopeg иуша.Цвијићева етнопсихолошка виђења, нарочито она про-жета скептичним тоналитетом, имају значајан пријем уовом Андрићевом делу (које је местимично, и по типу,блиско етнопсихолошким делима). Навешћемо вишетаквих Андрићевих фрагмената, а ошпирност цитира-ња условљена је новином овог поређења и новиномцеле теме. Андрић прихвата и дограђује Цвијића. Оношто је код Цвијића било назнака, скица, код аутораПроклеше abnuje je рефлексија оплемењена богатствомнијанси.

Трајне последице историјске судбине, оно што Цви-јић дефинише »рајинским особинама«, »социјалноммимикријом« али и неуравнотеженошћу човека динар-ског типа, стално су на мети Андрићевих разматрања.

»Сувише је овај народ патио од нерада, насиља инеправде, и сувише навикао да их подноси са подмук-лим роптањем или да се буни против њих, већ премавременима и околностима. Између злоковарних, освет-ничких мисли и повремених побуна пролази им горак ипуст век. За све друго, они су неосетљиви и неприсут-

253

ни. Понекад се човек пита да није дух већине балкан-ских народа заувек отрован и да, можда, никад вишенеће ни моћи ништа друго до једно: да трпи насиљеили да га чини« (341).65

»Зашто балканске земље не могу да уђу у круг про-свећеног света, чак ни преко својих најбољих и нај-даровитијих представника? Одговор није једноставан.Али чини ми се да је један од разлога одсуство пошто-вања човека, његовог пуног достојанства и пуне уну-тарње слободе, и то безусловног и доследног ποιπτο-вања« (331).

»Дуготрајно робовање и рђава управа могу толикозбунити и унаказити схватања једног народа да здравразум и прав суд ο њему отанчају и ослабе, да сепотпуно извитопере. Такав поремећен народ не можевише да разликује не само добро од зла у свету окосебе него ни своју сопствену корист од очигледнештете« (167). Склоност српског народа да послује укорист сопствене штете, у дугом ланцу историјскихподбачаја са ликом »враћања истог« и са могућим исхо-диштем наслућеним у Милијиној песми али и у Цвији-ћевој анализи те песме, чини ову Андрићеву мисао ду-боком а тамном и злослутном. У склоности ка самоозле-ђивању постоје извесне додирне тачке с немачким на-родом, чију судбину, неколиким трагичним историј-ским репетицијама, као да је одредио Рагнарок изгерманске митологије, »велики обрат« у коме, у општемхаосу одлучног и последњег боја, велике помаме само-уништења и уништења, у тами апокалипсе, гину сви.

»[...] Њихови стари вековима су робовали или сусами владали над људима и држали их у потчињено-сти. То их је научило да се другима обраћају илипонизно и удворички, кад говоре са вишим и моћни-јим, или грубо и надмено, кад имају посла са нижим ислабијим од себе. Α њихови потомци, ево, вуку још исада са собом те маске предака, иако за њих већ одавнонема разлога ни оправдања« (149).

65 Наводи су узети из књиге: SuaKobu uopeg иуша, Сабрана дела, књ. XIV.Београд 1976. (У загради је број странице одакле је навод узет.)

254'

»Дивљачки начин живота, без плана и предвиђања,без свести ο заједници и без поштовања другог човекаи себе у њему, протеже се далеко и дубоко у времену ипростору« (355).

У рефлексијама које следе, препознајемо и Цвијиће-вог плаховитог динарца који »зебе од многог мишље-ња«, који је прек, мада и обдарен, али чија је обдаре-ност »врапчије интензивности«.

»Познавао сам доста људи оваквих као што је овајкоји је малопре изишао из моје куће. То су немирни,плаховити, насилни и преки људи који се, по нечем,осећају позваним да посматрају све око себе, да пратедруштвене појаве као и поступке појединаца, да их оце-њују, да им суде, ту на лицу места, по скраћеном по-ступку, без могућности одбране и без права жалбе« (143).

»Наш човек не уме и не може да се лако и правовре-мено заустави ни при успону ни у падању« (162).

»У нас је чест тип човека који мисли да је свађаакција, а грубост исто што и енергија, да нанети непри-јатељу увреде значи исто што и задати му ударце, да јесвака уздржљивост у говору слабост, а сваки покушајпредвиђања — дангуба; укратко: да се тзв. животнаборба састоји од непрестаног и наизменичног лавежа ирежања« (342).

»У природи је нашег човека, нарочито оног динар-ског типа, да не остаје ни код једне замисли, ни кодједног дела истрајно и доследно, и да их не прати уњиховом природном развитку да би утицао на њих«(344).

»Такав је ,наш човек', онај прави. Не мисли многони истрајно. Али чим успе да скрпи некако једну мисаоу глави, прва му је брига не да ту мисао разрађује,проверава и упоређује критички са оним што другиљуди ο истој ствари мисле, него да своју мисао прогла-си за једину тачну и једину праву, а одмах затим даизмеђу ње и сваке туђе мисли ископа што дубљи ровпрезира, мржње и борбе до истраге. У тој борби, онипонекад показују људождерску ревност на речи иделу«(380).

255

»Неефикасносш човека динарског типа! (Опроститсми варваризам ,неефикасност', јер ја не могу да га самсеби опростим.) Тиме хоћу да кажем: његова урођенанеспособност да лепо и храбро започето дело доследнои достојно приведе крају« (571).

Ова Андрићева размишљања указују на потребу дасе анализира антрополошка димензија у делима нашекњижевности што, зачудо, посебно у последње дведеценије, готово потпуно изостаје. Герхард Геземан јенаписао поменути преглед српскохрватске књижевно-сти у коме истиче антрополошку димензију полазећиод Цвијићеве типологије. И анализа ове врсте, једин-ствена код нас, открива одрживост Цвијићеве типоло-гије и њену виталност. Узгред речено, невелико Гезе-маново дело од стотинак страница спада међу најбољенаше прегледе, а у посебну ауторову заслугу спадаразбијање стереотипних судова ο појединим делимаи књижевним правцима. Доследно оживотворујућиЦвијићеву психо-типолошку схему, Геземан, на при-мер, овако пише ο Сими Милутиновићу: »Ни Симинанационална идеологија не заснива се на патриархално--динарском народном предању (као у Његоша), него јеу најтешњим везама са славеносрпским полуученимисторизмом. [...] Сима је јединствен не само стилистич-ки но и карактеролошки: сушти ,виолентни динарскитип', фантаста са боемским цртама, прави тип Drangund Sturm...« (стр. 72). У Причањима Вука Дojчebuћa»динарски планинци југословенски с ја је испред свихнарода Европе« (84), а Марко Миљанов »завршавадуги низ великих динарских аутодидаката« (84). ВасаРешиекш даје »животну трагику динарског карактера,залуталог у малограђанску угарску провинцију« (94),а писац Јаша Игњатовић »представља гениални, алинеуспели, замах ка великом светском роману нарави[...].« Матавуљ је »модерни реалиста Динарске патриар-халности«, а Сремчев Вукадин је (недовољно успели)»српски Чичиков«. Код Сремца се »осећа линија вели-ких српских карактеролога, која од Ј. Ст. Поповића иИгњатовића непосредно води до њиховог ужег панон-

256

ског земљака«.66 »Шта бива из хајдука, када се пре-мести у савремено шаренило бирократске државе истранака? Вукадин! То је најгорча реч коју је икадаСрбин ο Србину изрекао« (99).

Ово Геземаново трагање за карактеролошким посеб-ностима и, чак, уочавање »културних зона« на нашемтлу — те културне зоне углавном полазе од Цвији-ћевих антропогеографских зона, али се унеколико иразликују — не произлази из Скерлићевог схватањалитературе као одраза живота.67

Културне зоне које је установио Геземан касније суупрошћено-полемички коришћене и у Кашаниновомесејистичком делу (Судбгше u људи), где су динарци ипанонци (из Цвијићеве класификације) претворени убрђане и равничаре, манихејски поларизовану браћу,при чему су први оличење негативног, а други пози-тивног начела. У иначе одличном есеју Милана Каша-нина »Између орла и Вука« у коме је приказана одисејанежног ροκοκό песника који се под утицајима ВукаКараџића преобратио у »ангажованог«, »борбеног«,песника десетерачког кова напуштајући своју једину ибогомдану вокацију, осећамо и филозофско-етнопсихо-лошку платформу аутора с поделом на брђане и наравничаре као суштином.

Особине Цвијићевих психичких типова, или пак по-дударности које и не морају бити знак познавања Цви-јићевог дела него познавања исте људске грађе и истеисторије, налазимо у делима још неких писаца, погото-ву оних који подстичу питања ко смо? какви смо?

66 Ово: »ужег панонског земљака« и сл. ваља приписати не баш сјајном преводуВ. Вујића.

67 Ο Скерлићевом схватању литературе као епифеномену друштвено-историј-ске али и етно-географске стварности, својевремено сам писао: Скерлић је»очински штедро приводио своју повлашћену литературну децу, приповедаче,великој географској карти Србије, ишараној бојама легенде литерарне етно-графије. ,Док су се други — писао је Скерлић — ограничавали да посматрајуживот једног сталежа или једног краја, да описују само сеоски живот или да будуописивачи појединих покрајина, Мачве, као Јанко Веселиновић, Шумадије каоМилован Ђ. Глишић, Срема као Павле Марков-Адамов, Боке Которске каоСтјепан Митров Љубиша, дотле Матавуљ слика разне сталеже и разне крајеве.'Или још: ,Готово сви српски крајеви претстављени су у данашњој српскојкњижевности. Босну ваљано заступа Петар Кочић'.« (П. Џаџић, Послерашнасриска upuuobeiuKa, Нови Сад 1960, стр. 11 — 13).

257

Усамљена Цвијићева синтеза без претходника и безправих следбеника, не да се заобићи.

Лик дадиље Нанке, из Селенићевог романа Onebu uоци, која својом епском стаменошћу и култовима херој-ског патријархалитета треба да спречи одрођавањемладог Стевана Медаковића, својеврстан је романси-јерски палимпсест на подлози Цвијићевог психичкогтипа динарске жене.

Када Немци, у првом светском рату, улазе у Београд,мали, уплашени Стеван пита дадиљу шта сад; као дачита дневну заповест или заветно слово, мирно и све-чано Нанка казује стихове:

— Шша ћемо да радимо:Да гинемо и Kpb uponubaMOДа јуначки аманеш чу1амо,Дмбно име и Лешу слободу.6*

Погледајмо шта каже Цвијић: »У одлучним трену-цима нема савијања, нема попуштања, нема средњегпута. [. . .] Наше је ,да гинемо и крв проливамо, дајуначки аманет чувамо, дивно име и свету слободу'.«(369).

Касније, када млади Стеван почиње да размишља икада сумња почиње да сенчи његову мисао, »Нанка бибрзо и круто одрекла право на сумњу. Саслушала бимоје мудровање, анализовање и одсекла као на пању:,3ебем, Стеване, од многа мишљења', или, у њеномначину, стихом: ,Ко разграђа, у нас не погађа', кажесрпски народ, и зна шта говори, мој Стеване'.«69

Наук се трајно урезао у свест младога интелектуал-ца. Касније, у зрелом животном добу он запажа: »коразграђа, не погађа — вештичија Нанкина реченицачесто ме походи«.70

Цвијић каже: »Људи динарског типа су по правилуживљег темперамнта. [. . .] Махом врло импулзивникоји одмах и често без дужег размишљања раде —

68 Слободан Селенић, Ouebu u оци, Београд 1985, стр. 48.69 Исшо, стр. 48.70 Исшо, стр. 75.

258

,зебу од многог мишљења', и који кажу: ,Ко разграђау нас не погађа'« (370).

У поменутом Тесшаменшу, роману Видосава Стева-новића који остварује изванредан спој митског и исто-ријског, међу ликовима архетипске структуре посебноје карактеристичан лик Слуге. Он као да је правоотеловљење рајинске психологије. Није случајно штоје у митопоетској карактерологији Тесшаменша Слугавечан, трајање, супстанца што кружи. У трагању занадређеним без кога не може, Слуга настањује једног уисторијском смислу препознатљивог господара. Госпо-дар је слика и прилика Милоша Обреновића. Контро-верзна па и чудовишна личност историје јавља се унеочекиваној светлости архетипског дубинског сним-ка. Слуга и господар дати су као близаначки парови(двојници) у архајским митовима. Али Слуга није жи-ва присутност само у једном господару. Запажамо ивезу између Слуге и братоубице. У лику јаничара, οкоме смо раније говорили, Слуга и братоубица дати суу једном лику.

Велика тема слуганског менталитета насталог у усло-вима робовања, притворности и подређености, добијаовде, у лику Слуге, упечатљив образац једног понаша-ња трајно усађеног у homo balcanicusa каљанске вари-јанте (у Тесшаменшу су насеље Као и становници Ка-љани метафора за Србију и Србе). Α парадигматичнилик братоубице, јаничар, делује као својеврсна допуналику Слуге. Слуга и братоубица наводе на помисао дакаљански етнос у напору самоодржања мора зазиратинајпре од себе самог. Архетип Слуге применљив је и наједну табу-тему даље прошлости. Нема народа који биСлугу, а то Краљевић Марко јесте био, дигао на пије-дестал највећег епског јунака. Шта је то ако не некизаветни мазохизам необјашњених коренова и несагле-даног опсега.

Упечатљив је опис Слуге а не мање његовог госпо-дара, такође слуге (Слуга је, дакле, слуга слуге):

»[.. .] У тим очима није било ничег осим сумње,подозрења и одлуке да уради оно што је наумио. Био је

259

суров, страшан и превртљив, мазан као жена, подму-као као змија. Његово грло као да је имало неколикогласова; час је говорио слатко и пискаво, час је викаогрубо и подмукло. И увек другим речима јер је предсваким био неко други, трећи или десети. Осим мене,сви су му веровали, а он ни себи ни мени.

Безочно се удварао Турцима; иначе их је мрзео.Ишао је у њихове таборе, клечао и плакао, клео се наверност, носио им дарове. Лагао их је; кривац за уста-нак био је његов кум, а он се, као и многи, самопридружио — да није, убили би га сами устаници.Понижавали су га и он је све трпео; можда су му ипријала та понижења од људи које је презирао. Изањихових леђа севао је очима, шкргутао зубима и сипаопакленске клетве. Био је увек спреман да погине, дапонуди своју главу; тако је спасавао народ који нијеволео.«71

VI

Да резимирамо: Цвијићева етнопсихолошка синтеза,у нашој култури усамљена у највишој мери, без прет-ходника и без правих (великих) следбеника, дело јестрасног истраживача нарави, познаваоца балканскогподнебља, људи и историје, а дело је и великог науч-ника. Схватајући да је у овој области немогуће оства-рити идеал научне потпуности, да је колективна пси-хологија хипотетична а слабо подложна научној про-вери, самотник и у истраживању где су неопходнедобро опремљене екипе и институти, Цвијић је непо-средним уочаањем и с уздањем у своју интуицијуоцртавао профиле психичких типова трагајући зањиховим ешношииичним цртама. По нама, он је утоме добрим делом и успео: динарски тип, виолентнитип динарца, морална мимикрија и рајинска психо-логија су социопсихички феномени и ставови којикарактеришу не само једно пролазно време него епохе

71 В. Стевановић, Тесшаменш, Београд 1986, стр. 105.

260 261

и векове народног живота. Цвијић је створио егзем-пларне психичке типове и дао парадигматичне окол-ности њиховог живота и развоја.

Наравно, његове анализе немају карактер опсежнихи минуциозних студија поткрепљених инструментари-јем којим располаже данашња наука. Могли бисмо чакрећи да његове анализе делују више као скице, да супочешће у рудименту. Шта би се и могло више очеки-вати од подухвата зачетог још у »турско време«.

Цвијић је писао једноставно, готово говорним јези-ком, понекад с приповедачким надахнућем, тако да је ито, можда, одбијало могућне настављаче привикаванена сцијентистичке методе и начин излагања.

Потврду животности Цвијићевих парадигми дајунам анализе књижевности усменог постања. Потврдутих парадигми можемо наћи и у историјској стварно-сти, оној пре Цвијићевог времена али и у оној послетог времена, а такође у књижевности развијене исто-ријске и социолошке имагинације настале после смртинашег етнопсихолога.

У Цвијићевим етнопсихолошким студијама јасно једа неки психички типови (панонски, источнобалкан-ски) нису темељно обрађени попут динарског или цен-тралног.

Остаје нам да видимо откуд такав гигант науке икултуре, какав је био Цвијић, међу нама (етнопсихоло-гија је, наравно, само део у његовом проучавању при-родних и друштвених наука). Он би, и по обиму и порезултатима своје активности, имао изузетно место утзв. великим културама где људи неисцрпне раднеенергије нису никаква реткост. Ту има један парадокс:мала, преткумановска Србија, заправо Србија првихдвеју деценија нашег века, одједном је постала стеци-ште активности сјајне групације великих људи култу-ре, уметности, науке, политике, војске. Као да је таданастао звездани тренутак етноса, у коме су се, у малом,као у античкој Грчкој, рађале величине у свим обла-стима и за сва времена. Да поменемо нека имена: Ј.Цвијић, С. Новаковић, М. Миланковић, М. Петро-

вић-Алас, Ј. Жујовић, Б. Петронијевић, Т. Ђорђевић,В. Чајкановић, С. Јоановић, Б. Станковић, Б. Нушић,Р. ДомановиК, Б. Поповић, Ј. Скерлић, Ј. Дучић, М.Ракић, В. Петковић Дис, Б. Кнежевић, А. Белић, Ж.Мишић, Р. Путник, С. Степановић, Н. Пашић. Оваимена почела су утврђивати духовни дигнитет рат-ничко-сељачког српског народа који је тај дигнитетвећ наговестио Европи народном поезијом. Да ли сепотом ланац величина прекинуо? Изгледа. Личности— неисцрпни рудници стваралачке енергије — каода су се повукле с хоризонта. Није више било ниличности великих знања из разних области и још ве-ћег дара за проницање у психу и карактер појединацаи група, које би наставиле, употпуниле и научнимдостигнућима свог времена осавремениле синтетичанкарактер Цвијићевих етнопсихолошких разматрања.Вук Караџић пре њега, а Тихомир Ђорђевић у његововреме, умели су да интердисциплинарним приступомбаце светло на многе сегменте народног живота. Совом тројицом, дух синтезе као да је ишчезао. Данаш-ња антрополошка истраживања у свету су, изнова,изразито интердисциплинарна.

Ваља томе додати да савремена антрополошка истра-живања опет актуализују и трагање за »националнимкарактером« чије је исходиште у посебностима односаличности и културе (Горер 1943, Мид 1946, Франк1948, Клукхон и Миреј 1948).

Рекао је једном Јован Цвијић да је Јован Скерлићстваран вековима. Опаска важи за оба Јована. Доиста,као и завичајни сусед Вук Караџић, и лознички Јованстваран је вековима. Α и као да је радио вековима,толико је урадио.

•

НАПОМЕНА УРЕДНИКА

У текстовима Јована Цвијића и Ива Андрића, пре-узетим за ову прилику из других издања, нису вршененикакве битне лекторске исправке; исправљене суочигледне штампарске грешке.

,

САДРЖАЈ

Уз obaj избор (Петар Џаџић) 5

ЈОВАН ЦВИЈИЋПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНАПлан и методе 15Етничко јединство и психички типови 25Динарски тип 28Шумадијски варијетети 38Ерски варијетет 40Динарска племена 43Личка група 51Босански варијетет 55Мухамеданска група 55Јадрански варијетет 63Виолентни тип динарца 65Централни тип 70Неколико етничких група 81Мијачка група 81Група биначке Мораве " 82Источнобалкански тип 84

ПОДНЕБЉЕ, ИСТОРИЈА, ЧОВЕКВера између историјских догађаја и рељефа 93Културни појаси 93Последице миграција 97Диференцијација услед промене вере 101Демократска друштва ослобођених држава 108

НАША ДАРОВИТОСТ И НАУЧНИ РАДНаше способности за научни рад 113Ο нашем раду на нашем универзитету 114Ο даровитости 115

266

ИВО АНДРИЋЗАКОН ЗА РАЈУ (КАНУН-И-РАЈА) 123КУЛТУРНИ ХЕРОЈИ, ТРАГИЧАРИ И БОРЦИ(ВУК, ЊЕГОШ, КОЧИЋ)Његош као трагични јунак косовске мисли 133Ο Вуку као писцу 134Вуков пример 135Земља, људи и језик код Петра Кочића 136Ο Гаври Вучковићу и поводом њега 139

ПРОКЛЕТСТВО НОМО BALCANICUSA»ВИ КАЖЕТЕ ДА СМО ПРИТВОРНИ И ПОДМУКЛИ«.

147181

noiobop (Петар Џаџић: ЈОВАН ЦВИЈИЋ И БАЛКАНСКИ ПСИ-ХИЧКИ ТИПОВИ) 191Наиомена 263