"heroji velikog rata"

1

ХЕРОЈИ ВЕЛИКОГ РАТАХЕРОЈИ ВЕЛИКОГ РАТА

ХЕРОЈИ ВЕЛИКОГ РАТА

2


Изложба је реализована захваљујући средствимаМинистарства културе и информисања Републике Србије

3


ИСТОРИЈСКИ АРХИВ „31. ЈАНУАР“ ВРАЊЕНАРОДНИ МУЗЕЈ ВРАЊЕ

УДРУЖЕЊЕ ПОТОМАКА РАТНИКА ОСЛОБОДИЛАЧКИХ РАТОВА СРБИЈЕ ДО 1918.

ХЕРОЈИ ВЕЛИКОГ РАТА

Врање, новембар 2014.

2


Историјски архив „31. јануар“ ВрањеНародни музеј Врање

Удружење потомака ратникаослободилачких ратова Србије до 1918.

Поводом 100 година од почетка Првог светског рата

Хероји Великог рата

Аутори изложбе и каталога Бранка Јаначковић, архивски саветник

Божа Јањић, архивски саветникСнежана Радивојевић Петровић, кустос-историчар

Лана Сотировић, М.А. историчар уметности

ЛекторМилица Митић

УредникСузана Петровић

Издавач Историјски архив „31. јануар“ Врање

Партизанска 17а, 17500 ВрањеТел: 017/423-334

[email protected]

ШтампаАурора

Тираж250

3


Хероји Великог рата

„Мојим драгим и јуначким Србима!... И ако тешка срца и свестан свих тешкоћа и опасности, баш у часу кад су се српски

ратници спремали да прибирају дозреле плодове свога труда, Ја сам принуђен позвати Моје драге и храбре Србе под српску тробојку с уверењем да ће се они и у овој прилици показати достојни својих славних предака, онакви какви су били лане и преклане. С вером у Свевишњега Господа Бога, с надом у симпатије просвећеног света и у коначну победу наше правде, с поверењем у помоћ својих великих сродника и поузданих пријатеља, примамо, заједно са нашом јуначком браћом Србима, Црне Горе, борбу која нам је обесно наметнута. У нашој славној прошлости, старијој и новијој, има доста да Србин, кад је сложан, може победити и много већег противника. Посведочимо још једанпут да се Србин уме жртвовати за своју Отаџбину и обилићским пожртвовањем одбранити је пред многобројним охолим непријатељем.

Срби, браните свом снагом своје огњиште и српско племе.“16. (29.) јул 1914. год.

у Нишу. (Део из Прокламације регента Александра Карађорђевића)

1914. и 1915. година

Оружани сукоб између сила Антанте и Централних сила, у периоду од 1914. до 1918. године, у историји је познат као Велики рат и Светски рат до избијања Другог светског рата, а након тога под именом Први светски рат. У савез сила Антанте улазиле су Велика Британија, Француска, Русија, а од априла 1915. Италија и од априла 1917. године Сједињене Америчке Државе. Централне силе чиниле су Аустроугарска, Немачка, а до априла 1915. године и Италија. Османска држава се прикључила Централним силама у октобру 1914, а наредне године и Бугарска. Од европских земаља званично су биле неутралне Холандија, Швајцарска, Шпанија и Скандинавске земље.

4


Повод за рат био је Сарајевски атентат који је извршен 28. јуна 1914. године на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда. Атентат је извршио из идеалистичких побуда (националних и патриотских убеђења) Гаврило Принцип, Србин из Босне, припадник организације „Млада Босна“. Младобосанци су тежили за ослобођењем од туђинске власти и уједињењем Јужних Словена у једној држави. Сарајевски атентат представљао је окидач за покретање ратних операција од стране великих сила. Ултиматум Аустроугарске упућен Краљевини Србији 23. јула 1914. године у десет тачака није прихваћен од стране српске владе, након чега је 28. јула године Аустроугарска објавила рат Србији, а наредног дана је бомбардовала Београд. Велики рат почео је као ратни сукоб између моћне царевине, Хабзбуршке монархије и мале балканске државе, Краљевине Србије, која се још увек није опоравила од балканских ратова и неспремна ушла у овај велики сукоб. Српска војска бројала је више од 400 000 војника под врховном командом регента Александра Карађорђевића и начелника Генералштаба, војводе Радомира Путника. Била је састављена из три армије. Прва армија била је под командом генерала Петра Бојовића, Другом армијом командовао је Степа Степановић, а Трећом Павле Јуришић Штурм. Ужичком бригадом командовао је генерал Милош Божиновић, а касније Вукоман Арачић. За Београд су биле задужене трупе Одбране Београда. У првој години рата Србија је, уз велике губитке, успела да се одбрани у биткама на Церу, Дрини и Колубари.

Дунавска монархија је у сукобу са Краљевином Србијом у почетној фази ангажовала 220 000 добро опремљених војника, а врховни командант свих аустроугарских јединица био је генарал Оскар Поћорек. Напад је почео 12. августа 1914. године у горњем току реке Дрине. Одлучујућа битка одиграла се на Церу од 16. до 20. августа, у којој су српске јединице поразиле аустроугарске снаге. Делови аустроугарске 2. армије који су се пребацивали из Срема и заузели Шабац, били су протерани 24. августа. Био је то крај првог упада војске Дунавске монархије. У овим борбама српска војска је изгубила 260 официра и око 16 500 подофицира и војника, док је Аустроугарска имала знатно веће губитке, 600 официра и 22-23 000 подофицира и војника, а заробљено је око 5000 непријатељских војника.

У Церској бици учествовао је и Врањски пешадијски пук „Књаза Милоша Великог“ у саставу Моравске дивизије, који је био распоређен на јужној страни церског масива. Комбинована дивизија држала је положај на северној страни Цера, у којој је изгинуо скоро цео батаљон придодатих бораца из врањског краја. Након победе у Церској бици српска војска је предузела офанзивне акције према Аустроугарској. Српска 1. армија је 6. септембра прешла Саву и успела да се учврсти на левој обали,

5


док су јединице Одбране Београда 10. септембра ушле у Земун. Међутим, како је Аустроугарска од 8. септембра отпочела борбене операције на Дрини и Сави, српске јединице су биле принуђене да се повуку из Срема. На Дрини се водила вишенедељна битка, а тешке борбе вођене су на Гучеву и Мачковом камену. Уз велике напоре српске јединице успеле су да зауставе непријатеља на висовима десне обале Дрине, а крајем септембра је тај фронт стабилизован и по први пут је дошло до појаве која је касније названа „рововски“ рат. На југу су Ужичка војска и црногорске Санџачке јединице продрле у југоисточну Босну, избиле на Јахорину, 25. септембра ушле у Пале, а 2. и 3. октобра овладале Романијом. У сектору Калиновика успешно је дејствовао црногорски Дрински одред. Након аустроугарског противнапада до 24. октобра Ужичка и Санџачка војска повукле су се на десну обалу Дрине.

Битка на Дрини представља другу офанзиву коју је предузела Аустроугарска против српске војске. Врањски пук 1. позива био је распоређен на положај где се Дрина улива у Саву у пределу Црне Баре (општина Богатић). На овом положају Врањски пук доживео је велике губитке.

Трећи напад на Србију у првој години рата Аустроугарска је извршила 6. новембра 1914. године из сектора Сребреница-Љубовија јединицама 6. армије, и јединицама 5. армије са положаја у Мачви. Српске јединице биле су распоређене на следеће положаје: у Мачви 2. армија, у Јадру 3. армија, јужније од Крупња 1. армија, а на крајњем левом крилу Ужичка војска. Због велике оскудице у артиљерији, српска војска је била принуђена на повлачење. Тада је непријатељ од већих градова заузео Ваљево, Лајковац и Обреновац. Због тешке ситуације у којој се нашла српска војска председник владе, Никола Пашић, од савезника је тражио помоћ у опреми, а пре свега у артиљеријској муницији. Одступање трију армија и Ужичке војске имало је за последицу повлачење и јединица Одбране Београда. Тако да је без борбе непријатељ заузео наш главни град, у коме је 3. децембра тријумфално одржао војну параду. Истог дана 1. армија је под командом Живојина Мишића након краћег предаха и добивши муницију из Грчке предузела противнапад са положаја западно од Горњег Милановца. У противнапад су кренуле и друге две армије. Тиме је започела друга фаза битке у басену Колубаре, након чега је уследило повлачење непријатељских снага које су напустиле територију Србије. У ноћи између 14. и 15. децембра аустроугарска војска је напустила Београд, а Живојин Мишић је за успешно командовање у Колубарској бици унапређен у чин војводе.

Припадници Врањског пука у Колубарској бици показали су изузетну храброст и поднели велике жртве. У ноћи 18. новембра прешли су Колубару и заузели кључни положај на Врапчијем брду. У тродневној борби Врањски пук изгубио је половину својих официрских кадрова и бораца.

Након 10 месеци предаха удружене армије Аустроугарске, Немачке и Бугарске су 6. октобра 1915. године започеле нови напад на Србију. Непријатељске снаге бројале су око 800 000 добро

6


опремљених војника, којима је командовао немачки фелдмаршал Аугуст фон Макензен, против 300 000 српских војника. Српска Врховна команда је на западу према Босни распоредила 1. армију на северу, на непријатељевом главном правцу била је упућена 3. армија, а на истоку према Бугарској 2. армија. Главни град су браниле јединице Одбране Београда, који је нападнут жестоком артиљеријом. Рачуна се да је непријатељ 6. октобра у поподневним часовима на Београд сручио 30 000 граната. У одбрани престонице учествовало је и цивилно становништво. Под снажним дејством артиљеријске ватре Београд се није могао одбранити и заузет је 9. октобра 1915. године.

Јединице 1. армије 10 дана су држале непријатељске снаге на полазним положајима. 3. армија је, такође, пружала жесток отпор. За две недеље борбе непријатељске јединице су успеле да линију фронта помере за 30 километара. Српска војска се повлачила према југу, намеравајући да се долином Мораве и Вардара пребаци у Грчку и ту придружи савезничким снагама.

Овај план је онемогућен, јер су бугарске трупе у напад кренуле 14. октобра и 19. октобра избиле на Вардар, а 22. октобра заузеле Скопље. Брегалничка дивизија била је немоћна да пружи јачи отпор у сукобу са бугарском војском. Бугарским јединицама придружили су се побуњени Албанци који су 26. октобра с леђа угрозили српску одбрану, тако да су бугарске трупе лако запоселе Качаничку клисуру.

У сусрет бугарским трупама упућене су Моравске дивизије 1. и 2. позива, како би задржале даље наступање бугарских јединица. Припадници Моравске дивизије 2. позива успешно су извршили задатак и одбацили бугарске трупе иза Гњилана, а Моравска дивизија 1. позива успела је да затвори Качанички кланац и прилазе са стране Урошевца.

Почетком октобра 1915. године савезничке снаге, француске и енглеске јединице почеле су искрцавање у Солуну. Француске трупе упућене су према северу као помоћ српским јединицама код Струмице и Криволака и сукобиле се са Бугарима, али овај маневар није имао неког значаја за ток операција српске војске.

Под сталним и снажним притиском непријатељских јединица и поред херојске борбе, српске трупе су биле принуђене на одступање. Српска влада је узалудно очекивала помоћ у људству од савезника, али до тога није дошло. Непријатељ је очекивао да ће Србија затражити капитулацију. Међутим, српска влада и Врховна команда одлучиле су да је једини могући излаз из те ситуације повлачење до албанских лука. У наредби Врховне команде од 25. новембра 1915. године стоји „Настао је тренутак када се стицајем прилика морамо повлачити кроз Црну Гору и Албанију... Капитулација би била најгоре решење, јер се њоме губи држава.“1

1 Др Драгољуб Михајловић, Храбри врањски и моравски батаљони, Врање, 1970, стр. 91

7


Албанска голгота

Одступање српске војске и њене Врховне команде, Владе и великог броја цивила, који је кренуо са војском било је онемогућено долином Мораве и Вардара од стране непријатељских бугарских јединица. Српска влада и Врховна команда донеле су одлуку да се повлачење изврши до албанске обале преко Косова и Метохије, Црне Горе и Албаније. Влада је кренула 24. новембра и стигла у Скадар 28. новембра, а Врховна команда је кренула након два дана и стигла у Скадар 6. децембра 1915. године. Повлачење је вршено у три правца: 1. Пећ – Андријевица – Подгорица – Скадар; 2. Призрен – Љум Кула – Спас – Флети – Пука – Скадар – Љеш;3. Призрен – Љум Кула – Пишкопеја – Дебар – Елбасан. Дуж ових праваца на десетине хиљада је помрло од глади, изнемоглости, зиме или од албанских куршума. Када су стигли на обалама Албаније, српску војску и цивиле нису чекали савезнички бродови, а није било ни довољно хране. Српска влада је још 20. новембра обавестила савезнике о повлачењу и тражила да пошаљу храну у албанске луке Драч и Скадар, одакле би се евакуисала српска војска. О ситуацији у којој се нашла српска војска и народ сведочи нам извештај руског посланика Трубецког који је телеграфисао 24. децембра 1915. године: „Тешко је представити себи трагичнију слику од ове коју сада пружа српски народ, који се по цену невероватних жртава пробио до мора и сада крај њега трпи глад, без крова, без ватре крај које би се огрејао, полубос и са неизвесном сутрашњицом“.2

Припрема савезника за евакуацију српске војске са албанске обале почела је 29. децембра 1915, а 8. јануара 1916. године Французи и Британци одлучили су да Србе пребаце на острво Крф. Из Медове, Драча и Валоне француском флотом, а касније и италијанским бродовима српска војска је до половине фебруара превезена на Крф. Око 10 000 регрута пребачено је у Африку, а рањеници и избеглице у Француску. Најтежи пут приликом повлачења имале су моравске дивизије 1. и 2. позива правцем Призрен-Ђаковица-Љеш. „Моравци су имали свакодневна пушкарања са Албанцима, али се о томе није имала тачна представа, јер је колона повлачења кроз камените гудуре била дугачка више километара па нико није стварно знао шта се на коме месту догађа.“3 Из Љеша Моравци су продужили ка Драчу, а из Драча до Валоне одакле су 30. јануара 1916. године пребачени на Крф. На острво Крф стигло је око 140 000 изнемоглих војника, а тешко болесни и рањени пребачени

2 Историја српског народа, шеста књига – други том, Београд, 1983, стр. 102. 3 Др Драгољуб Михајловић, Храбри врањски и моравски батаљони, Врање, 1970, стр. 91.

8


су на острво Видо, где је била смештена српска болница. Од изнемоглости, глади и болести велики број војника је умирао, због чега је Видо понело назив - острво смрти. Одступање српске војске браниле су једице црногорске војске. Аустроугарска је 5. јануара 1916. године предузела општи напад на Црну Гору. До одлучујуће битке дошло је код Мојковца, када је 7. јануара Санџачка војска поразила аустроугарске јединице. Линију је држала, између Берана и Андријевице код Мојковца и на реци Тари све до 18. јануара, када је добила наређење од своје Врховне команде да се повуче. Међутим, на ловћенском фронту аустроугарске јединице имале су успеха и 13. јануара заузеле Цетиње. Након аустроугарског ултимативног одговора упућен црногорској влади, краљ Никола Петровић је 19. јануара напустио земљу, а 20. јануара „крња влада“ је донела одлуку да се обустави сваки отпор и распусти војска.

Битка за Кајмакчалан 1916.

Након опоравка на острву Крф, априла 1916. године српска војска је пребачена на Солунски фронт. За то време савезници су у лето 1916. године преговарали са Румунијом о уласку Румуније у рат на страни сила Антанте. Савезници су требали да предузму офанзиву на Солунском фронту крајем августа, а Румунија да нападне Аустроугарску 27. августа. Да би предухитрили савезнике Бугари су 17. августа 1916. кренули у офанзиву. Српске јединице 1. армије однеле су победу над непријатељским снагама у бици код Горничева и натерале су непријатеља на одступање. Жестоке борбе су настављене и за освајање врха Кајмакчалан на планини Ниџе, који је освојен 30. септембра, чиме је српска војска поново закорачила на територију своје државе. Нова битка одиграла се у луку Црне реке, где је 1. армија успела да натера непријатељске снаге да се повуку преко 40 километара, након чега су савезничке снаге без борбе ушле у Битољ. Током наредне две године фронт је стабилизован и прешло се на рововски рат. У боју на Кајмакчалану избачена су из строја 4 643 српска војника, а из редова Врањског пешадијског пука на Кајмакчалану и другим положајима на планини Ниџе погинуло је 157 војника, а већи број њих је рањен, од којих су неки касније и подлегли ранама.

9


Пробој Солунског фронта 1918. и ослобођење

У другој половини 1918. године на Солунском фронту савезници су се припремали за одлучујући удар против удружених снага Бугарске и Немачке. На источном делу фронта биле су распоређене британске трупе, у централном делу српске јединице, а на западу француска војска. За врховног команданта свих савезничких снага на Солунском фронту 19. јуна 1918. године постављен је француски генерал Франше д’ Епере. У исто време за начелника Врховне команде српске војске постављен је Живојин Мишић, командант 1. армије био је Петар Бојовић, а 2. армијом командовао је Степа Степановић. Новом команданту савезничких снага војвода Живојин Мишић је изложио 29. јуна ратни план српске Врховне команде. Планом је предвиђено да се једном општом савезничком офанзивом, која би се са Солунског фронта развила Вардарско-моравском долином, озбиљно угрозе снаге Централне силе. Франше д’ Епере прихватио је предлог о офанзиви, а на конференцији савезничких команданата 3. јула на којој је присуствовао и Живојин Мишић званично је усвојен план српске Врховне команде. Према плану требало је пробити непријатељску одбрану на линији Соко - Добро поље - Ветерник, избити у рејон Неготина и Кавадараца и наставити надирање према северу. Као помоћ српској војсци осим тешке артиљерије додељене су и две француске дивизије које су стављене под српску команду. Током јула и августа прављени су путеви и извлачена тешка артиљерија на положаје код Доброг поља. Друга армија добила је задатак да носи главни удар и била је распоређена на фронту Сушица-Соко. У њеном саставу биле су Шумадијска, Тимочка, Југословенска и француске 122. и 17. колонијална дивизија. Прва армија била је распоређена на фронту Лешница-Соко са три дивизије: Моравском, Дунавском и Дринском. Офанзива на Солунском фронту почела је у 8 часова и 30 минута 14. септембра 1918. године, када су савезничке снаге тешком артиљеријском ватром напале непријатељске положаје. Тешке борбе после бомбардовања на сектору Добро поље трајале су од 15. до 17. септембра, у којима је Бугарски фронт пробијен на дубини од око 15 километара и ширини од око 30 километара. Наредних дана 2. армија наставила је надирање према Кавадару и Демир Капији и избила на Вардар, а 23. септембра њене јединице су пресекле железничку пругу Солун-Скопље. Друга армија је даље дејствовала у правцу Штипа и Кочана и 29. септембра избила на бугарску границу. За то време 1. армија је поразила немачке трупе код Прилепа и наставила надирање према северу и избила на комуникацију Куманово – Крива Паланка.

10


Након снажног дејства српских и француских јединица Бугарска је била приморана на потписивање конвенције примирја 29. септембра 1918. године, а наредног дана су обустављена непријатељска дејства. Моравска дивизија и њен Врањски пук у саставу 1. армије храбро су наступали у пробоју Солунског фронта. Након заузећа Велеса, Моравска дивизија је изашла на линију Куманово-Страцин и ту остала три дана да разоружава бугарске дивизије које су из Охрида долазиле преко Скопља. Српска 2. армија је на бугарској граници остала до 7. октобра, а 1. армија је наставила према Врању које је ослободила 4. октобра, а наредног дана и Владичин Хан. Моравска дивизија и њен Први пешадијски пук ушли су у Врање 6. октобра и одмах продужили према Грделичкој клисури. Лесковац је ослобођен 7. октобра. Прва армија је ослободила Ниш, тако што су припадници Моравске дивизије извукли два топа на камени врх планине Селичевице и одатле бомбардовали железничку станицу и велика немачка складишта муниције. Након тога су Немци започели повлачење, а Ниш је 12. октобра био слободан. Тиме је пут према Београду био отворен, који је коначно ослобођен 1. новембра 1918. године. У време када је 1. армија избила на Саву и Дунав, 2. армија је преко Скопља, Качаника, Косовске Митровице и Ибарске клисуре избила у рејон Ужица. Од Југословенске дивизије формиране су јадранске трупе које су упућене према Скадру и Бару. Упоредо са успесима српске војске расло је расположење српског становништва које је живело на простору Хабзбуршке монархије, што је довело до социјалних немира и националних покрета против аустроугарске власти. Руководећи се тиме јединице 1. армије су 3. новембра прешле Саву и Дунав и наступале према Темишвару и Суботици. Аустроугарска није више била у стању да држи позиције на Балкану. Поражена и на Италијанском фронту била је принуђена да 4. новембра 1918. године потпише капитулацију. Пре капитулације Аустроугарске и Турска је 30. октобра потписала мировну конвенцију, с обзиром да су енглеске и грчке трупе преко Бугарске и Тракије избиле на њену границу. Велики рат је окончан потписивањем примирја између савезника и Немачке 11. новембра 1918. године у Компијену, у Француској. У овом ратном сукобу Србија је изгубила око 600 000 војника и официра и исто толико цивилног становништва.

Велики рат донео је велике промене не само у Европи већ и код српског народа. Након завршетка рата нестала су четири царства: аустроугарско, немачко, руско и османско. На простору Хабзбуршке монархије формиране су националне државе, међу којима је и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца на челу са династијом Карађорђевић.

11


Изложба „Хероји Великог рата“ посвећена је учесницима из врањског краја у овом оружаном сукобу. Трговци, занатлије, лекари, учитељи, земљорадници, сви они заједно, под оружјем представљали су српску војску која је извојевала славне победе на Церу, Дрини, Колубари, Кајмакчалану, Солунском фронту. Врањски пешадијски пук „Књаза Милоша Великог“ као учесник у свим важним и одлучујућим биткама дао је велики допринос у одбрани и ослобођењу отаџбине. Епопеја борбе ових славних ратника представља за њихове потомке понос, а за цео српски род и обавезу да се не забораве ови храбри јунаци.

Бранка Јаначковић

ЛИТЕРАТУРА:

1. Историја српског народа, шеста књига – други том, Београд, 1983.2. Владимир Ћоровић, Историја Срба, Ниш, 2001.3. Војвода Живојин Мишић, Моје успомене, приредио за штампу и допунио др Саво Скоко,

Београд, 1985.

4. Мира Радојевић, Љубодраг Димић, Србија у Великом рату 1914-1918, Београд, 2014.5. Др Драгољуб Михајловић, Храбри врањски и моравски батаљони, Врање, 1970.

12


ИЗЛОЖЕНИ ДОКУМЕНТИ:

1. Телеграм - ултиматум Аустроугарске упућен Србији 23. јула 1914. (Војни архив)

2. Војна станица Округа врањског 1914. (Народни музеј Врање)

3. Скица Церске битке, 12-24. август 1914. (Илустрација из књиге „Храбри врањски и моравски батаљони“, др Драгољуб Михајловић, Врање, 1970, стр. 67.)

13


4. Наредба врховног команданта заповедника српске војске престолонаследника Александра Карађорђевића након победе у бици на Церу, Крагујевац, 12. август 1914. (Војни архив)

5. Развојна фаза битке на Колубари, 6. новембар – 15. децембар 1914. (Илустрација из књиге „Храбри врањски моравски батаљони“, др Драгољуб Михајловић,Врање, 1970, стр. 73.)

14


6. Извештај команданта Моравске дивизије првог позива упућен команданту Првог пешадијског пука првог позива да се две непријатељске колоне крећу од Бјељине ка Дрини, 24. август 1914. (Војни архив)

7. Извештај команданта Првог пеша-дијског пука упућен команданту Моравске дивизије да је 1. септембра 1914. погинуо пешадијски поручник Божидар Поповић из Врања, 2. септембар 1914. (Војни архив)

8. Командир чете поручник Божа Поповић погинуо на Дрини 1914. (Спомен соба Четврте бригаде Копнене војске, Војске Србије у Врању)

9. Извештај команданта Моравске дивизије првог позива упућен команданту Првог пешадијског пука, да је од заробљеника добиjена информација да ће напад аустријских снага на целом фронту бити 14. или 15. септембра, 13. септембар 1914. (Војни архив)

10. Молба комесара Првог пешадијског пука упућена команданту овог пука да се због болести пошаље у болницу на лечење, 23. септембар 1914. (Војни архив)

15


11. Командант Првог пешадијског пука „Књаза Милоша Великог“ доставља команданту Моравске дивизије првог позива предлог за одликовање, 3. окотбар 1914. (Војни архив)

12. Извештај команданта Моравске дивизије првог позива упућен команданту Првог пешадијског пука првог позива у коме га обавештава о подацима добијених од заробљеника о положајима и бројном стању аустријских јединца, 3. октобар 1914. (Војни архив)

13. Извештај Моравске дивизије првог позива достављен команданту Првог пешадијског пука првог позива о одбијеном нападу непријатеља на дан 13. октобра 1914, 15. октобар 1914. (Војни архив)

14. Извештај команданта Првог пешадијског пука првог позива достављен команданту Моравске дивизије првог позива о стању и кретању непријатеља на фронту, 16. октобар 1914. (Војни архив)

16


15. Извештај команданта Првог пешадијског пука првог позива достављен команданту Моравске дивизије првог позива у коме га извештава да су патроле овог пука дошле у сукоб са непријатељским јединицама, 23. октобар 1914. (Војни архив)

16. Наређење команданта Моравске дивизије првог позива упућено команданту Првог пешадијског пука првог позива о плану за повлачење са утврђених борбених положаја, 15. новембар 1914. (Војни архив)

17


17. Командант Моравске дивизије првог позива доставља наређење команданту Првог пешадијског пука првог позива да обрати пажњу на појаву аустроугарских шпијуна, Младеновац, 26. јануар 1915. (Војни архив)

18. Извештај о бројном стању бораца првог батаљона Првог пешадијског пука првог позива по чиновима који су наоружани пушкама, 11. април 1915. (Војни архив)

19. Извештај о бројном стању бораца другог батаљона Првог пешадијског пука првог позива по чиновима који су наоружани пушкама, 11. април 1915. (Војни архив)

20. Извештај о бројном стању бораца трећег батаљона Првог пешадијског пука првог позива по чиновима који су наоружани пушкама, 11. април 1915. (Војни архив)

21. Извештај о бројном стању бораца четвртог батаљона Првог пешадијског пука првог позива по чиновима који су наоружани пушкама, 11. април 1915. (Војни архив)

18


22. Извештај о бројном стању Првог пешадијског пука првог позива наоружаних пушкама, Војиште, 12. април 1915. (Војни архив)

23. Наређење команданта Моравске дивизије првог позива команданту Првог пешадијског пука првог позива да одреди једног мајстора ковача и истог упути пионирском батаљону Моравске дивизије, Војиште, 21. јул 1915. (Војни архив)

24. Наредба архијерејског намесника Среза прешевског упућен старешини Манастира Свети Прохор Пчињски да се у свим црквама уочи Велике Госпоjине одржи бденије, а на дан Велике Госпоjине молебствије за победу наше и савезничке војске, 13. август 1915. (Историјски архив Врање, фонд Манастир Свети Прохор Пчињски)

19


25. Извештај команданта Првог пешадијског пука првог позива достављен команданту Моравске дивизије првог позива о извршеном премештају из Младеновца у Пирот, 14. септембар 1915. (Војни архив)

26. Извештај команданта Моравске дивизије првог позива упућено команданту Првог пешадијског пука првог позива о стању на ратишту на дан 20. септембра 1915. године, 22. септембар 1915. (Војни архив)

27. Извештај команданта Моравске дивизије првог позива упућено команданту Првог пешадијског пука првог позива о стању на ратишту на дан 22. септембра 1915. године, 24. септембар 1915. (Војни архив)

20


28. Извештај команданта 2. чете, 3. батаљона Првог пешадијског пука упућено команданту 3. батаљона да у његовој чети има војника из нових области и то 36 из Прилепске, 1 из Призрена и 1 из Битољске околине, 30. септембар 1915. (Војни архив)

29. Извештај Првог пешадијског пука првог позива упућен команданту Моравске дивизије првог позива да у пуку има војника из нових области, 30. септембар 1915. (Војни архив)

30. Извештај команданта Првог пешадијског пука првог позива достављен команданту Моравске дивизије првог позива у коме га извештава о нападу непријатељских јединица на предстражу овог пука, 1. октобар 1915. (Војни архив)

31. Извештај команданта четвртог батаљона Првог пешадијског пука достављеног команданту Првог пешадијског пука о сукобу са Бугарима, 6. октобар 1915. (Војни архив)

32. Извештај команданта Првог пешадијског пука првог позива достављеног команданту трупа Нове области о премештању свог пука, 23. октобар 1915. (Војни архив)

21


33. Командант Брегалничке дивизије првог позива Народне војске извештава команданте армијске резерве Првог пешадијског пука о сукобу са непријатељима, 25. октобар 1915. (Војни архив)

34. Телеграм патроле Првог пеша-дијског пука првог позива упућен команданту првог батаљона овог пука у коме га обавештава да је патрола прошла кроз села Врбан, Гушица, Смира и Грмово (општина Витина). Код села Гушица непријатељске чете су пљачкале становништво, 29. октобар 1915. (Војни архив)

35. Наређење команданта Моравске дивизије првог позива упућено команданту Првог пешадијског пука првог позива да трупе буду на опрезу и да се телефонске линије одржавају у исправном стању због могућег бугарског напада, 1915. (Војни архив)

22


36. Официри 2. батаљона Првог пешадијског пука Моравске дивизије на Солунском фронту 1916. (Илустрација из књиге „Моје успомене“, Војвода Живојин Мишић, приредио др Саво Скоко, Београд, 1985, стр. 368.)

37. Наредба команданта прве пешадијске бригаде Моравске дивизије достављена команданту првог, другог и трећег батаљона Првог пешадијског пука да ће почетак општег напада на Битољском фронту почети 1. октобра у 12. часова, 30. септембар 1916. (Војни архив)

23


38. Ђорђе Тасић – Влашче из Врања, стоји трећи с лева у трећем реду, фотографија са Солунског фронта. (Народни музеј Врање)

39. Ђорђе Тасић – Влашче, фотографија са Солунског фронта. (Народни музеј Врање)40. Ђорђе Тасић– Влашче, први са десне стране, фотографија са Солунског фронта. (Народни

музеј Врање)41. Ђорђе Тасић – Влашче други са леве стране, фотографија са Солунског фронта. (Народни

музеј Врање)42. Ђорђе Тасић – Влашче у друштву савезничких војника, у трећем реду трећи са леве стране,

фотографија са Солунског фронта. (Народни музеј Врање)

24


43. Официри Првог пешадијског пука у Солуну. (Народни музеј Врање)

44. Милан П. Стошић из Врања у Солуну. (Народни музеј Врање)

25


45. Јордан Тасић, учествовао као болничар у рату. (Народни музеј Врање)

46. Наређење команданта Моравске дивизије команданту прве бригаде о предузимању мера за спречавање кретања комита у рејону Моравске дивизије, 14. фебруар 1917. (Војни архив)

47. Извештај команданта другог батаљона Првог пешадијског пука достављено команданту Првог пешадијског пука да је морал, исхрана и смештај војника задовољавајући, 12. јул 1918. (Војни архив)

26


48. Извештај команданту Првог пешадијског пука да је дух и морал војника добар, 15. јул 1918. (Војни архив)

49. Извештај команданта Првог пешадијског пука команданту Моравске дивизије о покрету пука 16. септембара 1918, 18. септембар 1918. (Војни архив)

50. Наређење команданта прве пешадијске бригаде Моравске дивизије команданту Првог пешадијског пука да прими и смести у земунице све добровољце, 20. септембар 1918. (Војни архив)

51. Извештај команданта Првог ешелона Моравске дивизије достављен команданту Моравске дивизије 23. септембра 1918. године о стању јединице. (Војни архив)

27


52. Повеља о додели Албанске споменице Петру К. Антићу земљораднику из Јелашнице, Срез масурички, за верност отаџбини, 23. новембар 1921. године. Рођен између 1870. и 1880. године, погинуо 1918. на Солунском фронту као војник интендант и сахрањен на Зејтинлику. (Власништво Богдана Ђокића из Грамађа код Владичиног Хана, чукунунук Петра Антића)

53. Повеља о додели Албанске споменице Алексу С. Илићу, жандармеријском нареднику за верност отаџбини, 23. новембар 1921. (Народни музеј Врање, инв. бр. 1276/И)

54. Учесници у Првом светском рату из околине Врања: Велимир Стевановић из Власа, Светозар Станковић из Градње, Милан Новковић из Власа и Радован Ристић из Големог Села, Битољ, снимак настао у периоду 1916-1918. (Власништво Братољуба Станковића из Врања, унук Светозара Станковића)

28


55. Павле Т. Трајковић (1895-1979) из Топлаца код Врања. Као наредник учествовао у Првом светском рату. Након завршетка рата радио као деловођа у Врањској Бањи до пензионисања. Снимак настао у периоду 1915-1918. (Власништво Параскеве Стевановић из Врања, ћерка Павла Трајковића)

56. Повеља о додели Албанске споменице Павлу Т. Трајковићу из Топлаца код Врања за верност отаџбини, 23. новембар 1921. (Власништво Параскеве Стевановић из Врања, ћерка Павла Трајковића)

29


57. Уверење Министарства војног и морнарице Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца – Санитетско одељење издато Сретену З. Николићу (1891-1958) да је учествовао у Првом светском рату као медицинар на војној дужности од дана мобилизације 1914. до почетка 1919. године и за то време вршио лекарске послове, 19. децембар 1922. (Историјски архив Врање, Лични фонд Сретена З. Николића)

58. Јован Т. Илић, машинбравар из Врања (1875-1960). Први са десне стране, Тунис, 15. април 1917. (Власништво Јовице Илића из Врања, унук Јована Илића)

59. Јован Т. Илић, машинбравар из Врања, са својим друговима. У првом реду први са десне стране. Тунис, 15. април 1917. (Власништво Јовице Илића из Врања, унук Јована Илића)

60. Јован Т. Илић, машинбравар из Врања, са групом војника. У другом реду четврти са леве стране. Тунис, 20. новембар 1917. (Власништво Јовице Илића из Врања, унук Јована Илића)

61. Јован Т. Илић, машинбравар из Врања, са групом војника. У првом реду први са десне стране. Тунис, 6. децембар 1917. (Власништво Јовице Илића из Врања, унук Јована Илића)

30


62. Јован Т. Илић – машинбравар, у средини Димитрије Пешић – трговачки помоћник и Панта Антић - брица, сви из Врања. Тунис, 15. март 1918. (Власништво Јовице Илића из Врања, унук Јована Илића)

63. Јован Т. Илић, машинбравар из Врања, са групом војника на дан обележавања славе Ђурђевдан. У првом реду други са десне стране, Тунис, 1918. (Власништво Јовице Илића из Врања, унук Јована Илића)

64. Јован Т. Илић, машинбравар из Врања, са групом војника. У трећем реду четврти са леве стране, Тунис. (Власништво Јовице Илића из Врања, унук Јована Илића)

65. Јован Т. Илић, машинбравар из Врања, са групом војника. У првом реду други са десне стране, Тунис. (Власништво Јовице Илића из Врања, унук Јована Илића)

66. Медаља додељена Јовану Т. Илићу, машинбравару из Врања, за учешће у Првом светском рату. (Власништво Јовице Илића из Врања, унук Јована Илића)

31


67. Повеља о додели Албанске споменице Милану Богдановићу из Врања (1886- 1981) за верност отаџбини 23. новембра 1921. године. Учествовао у Првом светском рату као редов у 4. чети, 4. батаљона Првог пешадијског пука у Моравској дивизији. (Власништво др Драгане Димитријевић из Ниша, унука Милана Богдановића)

68. Учесници у Првом светском рату, браћа из села Тибужде код Врања: Александар, Велимир, Мита и Младен Илијић. Мита и Младен су погинули у Колубарској бици. Александар и Велимир су били заробљени, а након рата, 1924. године преселили се у Врање. Снимак настао испред породичне куће непосредно пре поласка у рат 1914. (Власништво Драгана Стојановића из Врања, унук Велимира Илијића и Лазара Стошића из Врања, унук Мите Илијића)

32


69. Уверење о додели златне медаље за храброст Анђелку Ф. Селаковићу, поднареднику Четвртог пешадијског пука, 30. октобар 1928. (Власништво Миодрага Селаковића из Сурдулице, праунук Анђелка Селаковића)Анђелко Ф. Селаковић рођен је 1881. у Сеништу код Новe Вароши, а умро 1970. године у селу Доње Романовце код Сурдулице. У току рата био је ађутант Степе Степановића, а током пробоја Солунског фронта је рањен. Након рата, 1921. године дошао је у Сурдулицу као командир граничне јединице Краљевине Југославије.

70. Милутин Н. Петровић (1887-1980) из Калабовца код Сурдулице са родбином. У другом реду трећи са десне стране седи Милутин Петровић. Са 17 година пријавио се за учешће у рату. Са Добровољачким пуком прешао је Албанију и био на опоравку у Бизерти у Тунису. На Солунском фронту добио је чин каплара и командовао минобацачким одељењем. Одликован је медаљом за храброст. После рата био је власник трговине мешовитом робом. Снимак настао испред породичне куће непосредно пре поласка у рат 1914. (Власништво Петра Петровића из Сурдулице, унук Милутина Петровића)

33


71. Милутин Н. Петровић са друговима на Пештеру. У другом реду први са десне стране, снимак из 1915. (Власништво Петра Петровића из Сурдулице, унук Милутина Петровића)

72. Милутин Н. Петровић са друговима у Бизерти, у Тунису, снимак из 1916. (Власништво Петра Петровића из Сурдулице, унук Милутина Петровића)

73. Милутин Н. Петровић, снимак настао након демобилизације. (Власништво Петра Петровића из Сурдулице, унук Милутина Петровића)

34


74. Мирко Т. Стевановић, потпоручник из Врањске Бање (1891-1971), у првом реду први сeди са десне стране, Крф, 1916. (Власништво Светлане Пернек из Врања, праунука Мирка Стевановића)

75. Мирко Т. Стевановић из Врањске Бање, први са десне стране, Крф, 1. март 1917. (Власништво Светлане Пернек из Врања, праунука Мирка Стевановића)

76. Картон личних и службених података официра (војних чиновника) Министарства војске и морнарице Краљевине Југославије за Мирка Т. Стевановића, учесника у Првом светском рату. (Власништво Светлане Пернек из Врања, праунука Мирка Стевановића)

35


77. Јован С. Стевановић, капетан прве класе, Крф, 4. новембар 1917. (Власништво Светлане Пернек из Врања, праунука Мирка Стевановића)

78. Сећања на „Албанску голготу“ Милоша Митића из Големог Села, Велимира Стевановића из Власа, Милана Јовића из Лалинца и Милана Илића из Градње код Врања – рукописи. (Историјски архив Врање, фонд Подружница носилаца албанске споменице 1915-1916.)

79. Обука митраљеског одељења Првог пешадијског пука уочи Првог светског рата. (Спомен соба Четврте бригаде Копнене војске, Војске Србије у Врању)

36


80. Борци Првог пешадијског пука: наредник Аритон Ристић, поднаредник Риста Крстић – седе, редови Миле Поповац, Александар Тасић и Митар Станковић – стоје. (Спомен соба Четврте бригаде Копнене војске, Војске Србије у Врању)

81. Припадници Првог пешадијског пука из Врања, (Народни музеј Врање)

37


82. Никодије Савић из Белишева код Владичиног Хана, учествовао у Великом рату и пробоју Солунског фронта. (Народни музеј Врање)

83. Командир чете у Првом

пешадијском пуку са водницима. (Спомен соба Четврте бригаде Копнене војске, Војске Србије у Врању)

38


84. Наредник – добровољац Милоје Михајловић, студент технике из Врања, погинуо 1914. (Спомен соба Четврте бригаде Копнене војске, Војске Србије у Врању)

85. Станко Пешић, командир чете, резервни водник, погинуо 1914. (Спомен соба Четврте бригаде Копнене војске, Војске Србије у Врању)

86. Капетан Василије Стошић, командир чете у Првом пешадијском пуку, погинуо у Церској бици 1914. (Спомен соба Четврте бригаде Копнене војске, Војске Србије у Врању)

87. Командир чете, Димитрије Бошковић погинуо у борбама на Дрини 1914. (Спомен соба Четврте бригаде Копнене војске Србије у Врању)

88. Димитрије Туцовић, командир чете, погинуо у Колубарској бици 1914. (Спомен соба Четврте бригаде Копнене војске, Војске Србије у Врању)

89. Капетан прве класе Александар Стаменковић „Леца Карапера“. (Народни музеј Врање)

39


90. Поручник Станоје Бунушевац погинуо у борбама за ослобођење Ниша 1918. (Спомен соба Четврте бригаде Копнене војске, Војске Србије у Врању)

91. Командир Првог пешадијског пука Никола Ж. Петровић. (Народни музеј Врање)

40


92. Команданти Моравске дивизије, пуковник Стева Миловановић, генерал Илија Гојковић, генерал Панта Грујић. (Спомен соба Четврте бригаде Копнене војске, Војске Србије у Врању)

41


93. Пуковски свештеник Првог пешадијског пука „Књаза Милоша Великог“ Милан К. Јовановић. (Спомен соба Четврте бригаде Копнене војске, Војске Србије у Врању)

94. Списак погинулих војника и старешина у Првом светском рату из састава Првог пешадијског пука „Књаза Милоша Великог“, сачинио пуковски свештеник Милан К. Јовановић, (Народни музеј Врање)

42


Витрине:

1. Чланска књижица Удружења ратних инвалида, свих ратних жртава и њихових породица Краљевине Југославије издата на име Александра Трајковића, трговца из Бујановца, учесника Првог светског рата. Рођен 1892. године у Бујановцу, као редов-пешак служио у 2. чети, 2. батаљона у прекобројни пук првог позива Дунавске дивизије. Рањен 8. септембра 1914. године на положају Мачковог камена, 1938. (Историјски архив Врање, Збирка Вариа)

2. Војничка књижица редова Првог пешадијског пука Предрага Стевановића. (Спомен соба Четврте бригаде Копнене војске, Војске Србије у Врању)

43


3. Дневник учитеља Благоја К. Ристића (1895-1953), писан током 1916. године у Марсеју, Тулону, Крфу, Солуну и Сересу – две свеске (Историјски архив Врање, Лични фонд Благоја К. Ристића)

4. Дневник Благоја К. Ристића писан током 1917. године у Сересу и Микри код Солуна. (Историјски архив Врање, Лични фонд Благоја К. Ристића)

5. Дневник Благоја К. Ристића писан током 1917. и 1918. године у Микри код Солуна, Волосу, Солуну, Сересу и Водену. (Историјски архив Врање, Лични фонд Благоја К. Ристића)

44


6. Песме Благоја К. Ристића писане током 1917. и 1918. године у Микри код Солуна, Волосу, Сересу и Водену. (Историјски архив Врање, Лични фонд Благоја К. Ристића)

7. Повеља о додели Албанске споменице редову Петру Костићу из Врањске Бање за верност отаџбини, 23. новембар 1921. (Власништво Светлане Пернек из Врања, праунука Мирка Т. Стевановића)

8. Повеља о додели Албанске споменице артиљеријском капетану друге класе, Мирку Т. Стевановићу, из Врањске Бање за верност отаџбини, 23. новембар 1921. (Власништво Светлане Пернек из Врања, праунука Мирка Т. Стевановића)

9. Медаља – Албанска споменица додељена Мирку Т. Стевановићу. (Власништво Светлане Пернек из Врања, праунука Мирка Т. Стевановића)

45


10. Указ о додели краљевског ордена Белога орла са мачевима петог реда артиљеријском поручнику, Мирку Т. Стевановићу, за заслуге стечене у рату 1915. године, 30. новембар 1926. (Власништво Светлане Пернек из Врања, праунука Мирка Т. Стевановића)

11. Медаља – Бели орао са мачевима додељена Мирку Т. Стевановићу. (Власништво Светлане Пернек из Врања, праунука Мирка Т. Стевановића)

12. Указ о додели Златне медаље за храброст артиљеријском поручнику, Мирку Т. Стевановићу, за учешће у Првом светском рату, 20. децембар 1926. (Власништво Светлане Пернек из Врања, праунука Мирка Т. Стевановића)

13. Златна медаља за храброст додељена Мирку Т. Стевановићу. (Власништво Светлане Пернек из Врања, праунука Мирка Т. Стевановића)

14. Медаља за ослобођење и уједињење 1914-1918. додељена Мирку Т. Стевановићу. (Власништво Светлане Пернек из Врања, праунука Мирка Т. Стевановића)

15. Медаља за војничке врлине додељена Мирку Т. Стевановићу. (Власништво Светлане Пернек из Врања, праунука Мирка Т. Стевановића)

46


16. Медаља „Албанска споменица“ додељена Настасу Илићу за заслуге 1915. године, 5. април 1920. (Народни музеј Врање, инв. бр. 8/И )

17. Медаља „Споменица рата за ослобођење и уједињење 1914–1918“ додељена Настасу Илићу, 1. децембар 1920. (Народни музеј Врање, инв. бр. 9/И)

47


18. Медаља за храброст Милош Обилић, додељује се од 1913. године Указом краља Петра. (Народни музеј Врање, инв. бр. 1305/И)

19. Орден Карађорђеве звезде додељен за војне заслуге Александру Стаменковићу Карапери. (Народни музеј Врање, инв. бр. 142/И)

20. Еполете у чину капетана прве класе, Мирка Т. Стевановића. (Власништво Светлане Пернек из Врања, праунука Мирка Т. Стевановића)

21. Официрска парадна сабља Мирка Т. Стевановића. (Власништво Светлане Пернек из Врања, праунука Мирка Т. Стевановића)

48


22. Двоглед из Првог светског рата Мирка Т. Стевановића. (Власништво Светлане Пернек из Врања, праунука Мирка Т. Стевановића)

23. Аустроугарска пуковска труба заплењена од стране српских војника у борбама на Церу 1914. (Спомен соба Четврте бригаде Копнене војске, Војске Србије у Врању)

24. Аустроугарска војничка чутурица, припадала је Мирку Димитријевићу, заплењена у Церској бици. (Народни музеј Врање, инв. бр. 1706/И)

49


25. Млин за кафу коришћен у Првом пешадијском пуку за време Првог светског рата. (Спомен соба Четврте бригаде Копнене војске, Војске Србије у Врању)

26. Официрска униформа – блуза из Првог светског рата. (Спомен соба Четврте бригаде Копнене војске, Војске Србије у Врању)

27. Парадна официрска сабља М 1895, 1895-1920, Београд, Мориц Тилер and компани. (Народни музеј Врање, инв. бр. 49/И)

28. Парадна официрска сабља B.D. LUNESCHJSS SOLINGEN. (Народни музеј Врање, инв. бр. 58/И)

29. Ратни дневник Антанаса Ф. Костића резервног артиљеријског поднаредника. (Народни музеј Врање)

50


30. Војничка посуда за јело - мањерка. Урезано је СЕЛО КАЛАБОВЦЕ. СРЕЗ; МАС.ОВ.ВЛАДИМИР М. МИЛЕНКОВИЋ II Ч. I. БАТ. XXI. ПУК. (Народни музеј Врање, инв. бр. 47/И)

31. Чаша од месинга, 1916-1918, успомена са Кајмакчалана. (Народни музеј Врање, инв. бр. 56/И)32. Ваза од месинга, 1916-1918, успомена са Кајмакчалана. (Народни музеј Врање, инв. бр. 57/И)33. Буклија (Народни музеј Врање, инв. бр. 166/И).

34. Барутана са Солунског фронта. (Народни музеј Врање, инв. бр. 169/И)35. Јован Хаџи Васиљевић – историчар, етнограф, књижевни (1866-1948), Беч, 1898. (Народни

музеј Врање)36. Ратни дневник Јована Хаџи Васиљевића 1917-1918. Описује пут Моравске дивизије, Крф-

Солун. (Народни музеј Врање, инв. бр. 1313/И)37. Ново коло бр. 3, Зверства Бугара и Аустро- Немаца, Бугарска зверства у току рата, Штампарија

51


Ангера, Солун 1916. (Народни музеј Врање)38. Album des crimes Bulgares, Annexe aux documents relatifs aux violaions des conventions de

la Haye et du Droit international en general, commises de 1915/1918 par les Bulgares en Serbie occupee, Paris 1919. (Народни музеј Врање)

39. Ратничка читанка, Станиша П. Коруновић, (Народни музеј Врање)40. Ратни дневник капетана Миљ. П. Танасијевића, Солун. (Народни музеј Врање)41. Ратни дневник из 1916. године. (Народни музеј Врање)

42. Кутија за муницију, коришћена у Првом светском рату. (Народни музеј Врање)

52


43. Пушка Steyermannlicher M95/24, 1896-1918, Штајер или Будимпешта, сер. бр. 3313. (Народни музеј Врање инв. бр. 2296/И)

44. Пушка „Талијанка“, Бреша, 1905. (Народни музеј Врање инв. бр. 1960/И)45. Пушка Mauser Erfurt, 1916. (Народни музеј Врање)46. Пиштољ штајер, произведен у Немачкој 1915, (Народни музеј Врање, инв. бр. 2279/И)47. Пиштољ руби, произведен у Шпанији 1914, сер. бр. 23819. (Народни музеј Врање, инв. бр.

2281/И)48. Револвер „Смит и Весон“, произведен у Америци 1906 – 1914, сер. бр. 516891. (Народни

музеј Врање)49. Пиштољ фромер, произведен у Аустроугарској 1913, сер. бр. 127331. (Народни музеј Врање,

инв. бр. 2270/И)50. Бајонет за пушку из Првог светског рата. (Народни музеј Врање)51. Спомен – албум “Кроз Албанију 1915-1916“, Београд, 1968. (Историјски архив Врање, фонд

Удружење носилаца албанске споменице 1915-1916)

"heroji velikog rata"

Documents