GOSPODARI NOVCA(cjelokupan tekst naratora iz istoimenog filma iz 1995.godine)

Šta se dešava danas u Americi? Zašto smo u dugovima preko glave? Zašto političari ne drže dugove pod kontrolom? Zašto mnogi ljudi, (često oba roditelja) rade slabo plaćene poslove? I uspevaju da prežive sa manjim. Kakva je budućnost američke ekonomije i načina života? Zašto nam Vlada govori da je inflacija niska, kad znamo da nam kupovna moć alarmantno opada? Predhodna generacija je kupovala hleb za 25centi i nova kola za $1995.

Problem je taj što od 1864 imamo bankarski sistem zasnovan na dugu. Sav naš novac je zasnovan na Vladinom dugu.Mi ne možemo da ugasimo Vladin dug a da ne ugasimo naš novac. Tako je priča o otplati nacionalnog duga nemoguća bez reforme našeg bankarskog sistema. Zbog toga rešenje ne leži u diskusiji o veličini nacionalnog duga već leži u reformi našeg bankarskog sistema.

Ovo je sedište Saveznih rezervi u Washingtonu. Ima impresivnu adresu, na sred Bulevara ustava, leži preko puta Lincoln memorijala. Ali, da li su savezne? Da li su stvarno deo Savezne Vlade? Ono što ćemo vam prikazati je da nema ništa saveznog u vezi Saveznih rezervi i da nisu rezerve. Samo ime je obmana, stvorena pre nego što je donesen zakon o saveznim rezervama 1913 da bi se ubedili Amerikanci da rade u javnom interesu. Istina je da su Savezne Rezerve privatna banka u vlasništvu privatnih akcionara i rade isključivo zarad njih. To je sasvim tačno. U privatnom su vlasništvu. To je profitabilna korporacija. Nemaju rezerve, barem ne rezerve da podrži savezni novac. Oh da apsolutno, Savezne Rezerve niti su savezne i imaju sumnjive rezerve. To je privatna banka u vlasništvu banaka članica. Ustanovljena zakonom iz 1913 a to je bila obična obmana. Ako još imate sumnji da su Savezne rezerve deo Američke Vlade, proverite svoj telefonski imenik. U većini gradova nisu u plavom Vladinom listingu. Nalaze se na belim poslovnim stranicama odmah pored Federal Express, još jedne privatne kompanije. Čak šta više, američki sudovi presudjivali su više puta da su "savezne " privatna kompanija.

Zašto Kongres ne može da uradi nešto u vezi "saveznih" ? Većina članova Kongresa jednostavno ne razume sistem a onih par što razume, plaše se da govore. Na primer, stariji Kongresmen iz Chicaga je tražio intervju za ovaj film. Medjutim, dva puta kad je snimateljska ekipa došla u njegovu kancelariju nije ga našla. Kongresmen se nikad nije pojavio i najzad je odlučio da ne učestvuje. Ali neki Kongresmeni su ipak bili hrabri u prošlosti, evo tri brza primera.

1923, predstavnik Charles A. Lindberg, iz Minnessote, otac čuvenog avijatičara "srećni Lindy", je rekao: "Finansijski sistem je predat upravnom odboru Saveznih rezervi. Taj odbor upravlja finansijskim sistemom, to je čisto profitna grupa. Sistem je privatan, isključivo vodjen radi ostvarivanja najvećeg mogućeg profita korišćenjem tudjeg novca" .

Jedan od najistaknutijih kritičara "rezervi" u Kongresu bio je bivši predsedavajući komiteta za bankarstvo i monetarni sistem tokom velike depresije Louis T. McFadden, republikanac iz Pennsylvanie 1932 godine je rekao: "Mi u ovoj zemlji imamo jednu od najkorumpirovanijih institucija koju je ikad svet imao. Mislim na Savezne rezerve. Ova zla institucija je osiromašila gradjane Amerike i praktično je bankrotirala našu Vladu. Ovo su uradili preko bogatih lešinara koji je kontrolišu".

Senator Barry Goldwater je bio čest kritičar "saveznih": "Većina Amerikanaca nema predstave o operacijama medjunarodnih bankara. Računi Saveznih rezervi nikad nisu bili pregledani. Oni operišu izvan kontrole Kongresa i manipulišu Američkim kreditima".

Iako nisu deo Savezne Vlade, Savezne Rezerve realno imaju veću moć od Savezne Vlade, moćniju i od Predsednika, Kongresa i Sudova. Mnogi ljudi izazivaju me da dokažem ovo, dozvolite samo jedno: Savezne Rezerve odredjuju kolika će ti biti rata za otplatu kola, rata za kuću i da li ćeš imati posao ili ne. Ja vam tvrdim da je to totalna kontrola. Takodje Savezne Rezerve su najveći kreditori Vlade Sjedinjenih Država. Šta nam otkriće govori: Zajmotražilac je sluga zajmodavcu. Ono što neko mora da razume je: Od prvog dana usvanja ustava, do danas, kako ih je Madison zvao menjači novca, tj ljudi koji su profitirali odprivatnih centralnih banaka, stalno su se borili oko toga ko će štampati novac Amerike.

Zbog čega je toliko važno ko štampa novac? Zamislite novac kao robu. Ako imate monopol na robu koja je svakome potrebna, svi je traže i svima nedostaje, onda postoje velike mogućnosti da se zaradi na tome. Time se takodje dobija i neverovatna politička moć. Ovo je suština ove bitke. Kroz američku istoriju kontrola novca često se smenjivala iz ruku Kongresa u neku vrstu privatnih Centralnih banaka. Očevi nacije su znali zlu pozadinu privatne Centralne banke. Kao prvo, videli su kako je privatna britanskaCentralna Banka, the Bank of England, podigla britanski nacionalni dug do te mere da je Parlament bio primoran da nametne nepravedne takse kolonijama. U stvari, kao što ćemo videti kasnije, Benjamin

Franklin je tvrdio da je ovo pravi razlog Američke revolucije. Većina očeva nacije shvatili su potencijalnu opasnost u bankarstvu i bojali su se njihovog akumuliranog bogatstva.

Jefferson je to ovako objasnio: "Ja iskreno verujem da su bankarske institucije opasnije po našu slobodu nego stajaće vojske. Moć izdavanja novca bi trebalo oduzeti bankama i vratiti narodu kome prirodno i pripada". Ova sažeta izjava Jeffersona je u stvari rešenje svih naših ekonomskih problema danas. Vredi je ponoviti: "Moć izdavanja novca bi trebalo oduzeti bankama i vratiti narodu kome prirodno i pripada". James Madison, glavni autor Ustava se složio. Zanimljivo, on je dao ime onima koji su bili iza prevare Centralne banke: "menjači novca". Madison ih je žestoko kritikovao: "Istorija beleži da su "menjači novca" koristili svaku formu zloupotrebe, spletke, prevare i nasilja zarad održavanja kontrole Vlade nad kontrolom izdavanja novca".

Bitka oko toga ko će izdavati novac je bio središnji problem kroz istoriju Sjedinjenih Država. Ratovi su se vodili zbog ovog, izazivale su se depresije. Ipak posle Prvog svetskog rata, ova bitka se retko pominje u novinama ili istorijskim knjigama. Zašto? Od Prvog svetskog rata, "menjači novca" sa svojim bogatstvom su preuzeli kontrolu nad većim delom naše nacionalne štampe. Kroz celu američku istoriju besnela je bitka oko toga ko će štampati novac. Ustvari, od 1764, osam puta je dolazilo do promene moći oko štampanja novca, i pored toga ovo je izčezlo od očiju javnosti kroz tri generacije iza dimne medijske zavese koju su stvorili navijači Saveznih rezervi.

Dok ne prestanemo da govorimo o deficitu i vladinoj potrošnji i počnemo da govorimo o tome ko kontroliše naš novac, sve ostalo je jedna velika prevara. Jedna kompletna varka. Neće uticati ni da prodje čvrst amandman na Ustav koji vrši balans budžeta. Naša situacija će se stalno pogoršavati dok se ne iskoreni uzrok svega.

Koje je rešenje za naš nacionalni problem? Kao prvo, obrazovanje. U tome je i suština ovog filma. Ali pod dva, moramo da činimo nešto. Moramo da povratimo moć da sami štampamo novac. Da sami izdajemo novac nije nikakvo radikalno rešenje. Želim da naglasim ovo. To isto rešenje je primenjivano više puta u američkoj istoriji od ljudi kao što su: Benjamin Franklin, Thomas Jefferson, Andrew Jackson, Martin Van Buren i Abraham Lincoln.

Prema tome, možemo da rezimiramo: 1913, Kongres je uveo nezavisnu Centralnu Banku, čije je samo ime prevara "Savezne Rezerve" i dao joj monopol oko štampanja američkog novca, a stim da se generiše dug od strane ove kvazi privatne korporacije koji uništava američku ekonomiju.

Mada su danas Savezne Rezerve najjača banka u svetu, ona kao takva nije prva osnovana. Pa, odakle je onda došla ova ideja ? Da bi stvarno razumeli veličinu ovog problema moramo da se vratimo nazad u Evropu.

1. Menjači Novca

Ko su ti "menjači novca" o kojima James Madison govori? U Bibliji, pre 2000 godina, Isus je izbacio iz svog hrama "menjače novca". To je jedini put kad je Isus upotrebio silu tokom službe. Šta su "menjači novca" radili u hramu ? Kad su Jevreji dolazili u Jerusalim da plate svoj crkveni porez, oni su to mogli da urade samo uz pomoć posebnog novčića: pola šekela svetog mesta. Bio je pola unce čistog srebra. Bio je to jedini novčić u to doba koji je bio čisto srebro, proverene težine i bez lika paganskog cara. Stoga je za Jevreje, pola šekela bio jedini novčić prihvatljiv za Boga. Medjutim ovih novčića nije bilo puno. Menjači novca su ih otkupljivali radi uzurpacije. Onda su im digli cenu, kao što se radi i svakoj drugoj robi - cena je rasla sa potražnjom. Drugim rečima, "menjači novca" su pravili zelenaški profit jer su držali monopol na novcu. Jevreji su morali da plate šta god su ovi tražili. Ovo je za Isusa skroz narušavalo svetost Božje kuće.

2. Rimska Imperija

Ali prevara "menjača novca" nije potekla iz Isusovog doba. 200 godina pre Hrista, Rim je imao problema sa "menjačima novca'. Dva rimska cara su pokušala da smanje moć "menjača novca" reformom lihvarskog zakona i ograničenjem imovine zemlje na 500 ejkera. Obojica su ubijena. 48 godine p.n.e., Cezar je preuzeo kontrolu kovanja novca od "menjača novca" i počeo da kuje novac za dobrobit celog naroda. Sa ovim novim obimnim novcem, počeo je da gradi velike javne objekte. Čineći ga dostupnim svakom postao je omiljen medju običnim ljudima. Medjutim, mrzeli su ga "menjači novca". Neki veruju da je ovo vrlo važan faktor zbog čega je ubijen. Jedno je sigurno, njegovom smrću okončan je i period obilja novca. Porezi su porasli kao i korupcija. Kao što je i danas slučaj u Americi, lihvarstvo i okrnjen novac je postalo pravilo. Na kraju je obim novca smanjen za 90%. Kao rezultat svega, obični ljudi su

izgubili svoju zemlju i kuće, kao što će se uskoro desiti u Americi. Nedostatkom dovoljno novca, ljudi su izgubili poverenje u rimsku Vladu i odbili su da je podrže. Rim je potonuo u tamu mračnog doba.

3. Zlatari

Hiljadu godina posle Isusove smrti, "menjači novca" su postali aktivni u srednjem veku u Engleskoj davanjem pozajmica i manipulacijom količine novca. U stvari, oni su bili toliko aktivni da su radeći zajedno bili sposobni da manipulišu celom ekonomijom. Oni nisu bili pravi bankari. "Menjači novca" su uglavnom bili zlatari. To su bili prvobitni bankari koji su čuvali zlato drugih osoba u svojim sefovima. Prvi papirni novac je bila obična priznanica za ostavljeno zlato kod zlatara. Papirni novac je preovladao jer je bio mnogo zgodniji za nošenje, nego teški zlatni i srebrni novčići. Vremenom zlatari su uočili da manji broj ulagača dolazi i traži svoje zlato u bilo koje vreme. Zlatari su počeli da varaju sistem. Otkrili su da mogu da štampaju više novca nego što imaju zlata, a da ulagači ne budu izigrani. Na taj način su mogli da daju novac na zajam i naplaćuju kamate. Ovo je bilo rodjenje bankarstva sa delimičnom rezervom. To je bilo pozajmljivanje višestruko više novca nego što ste imali imovine kao ulog. Tako da, ako se 1,000$ u zlatu stavi kao ulog onda mogu da pozajme 10,000$ u papiru i da naplate kamatu na sve to a da niko ne otkrije prevaru. Znači, zlatari su postepeno akumulirali sve veće i veće bogatstvo i dobijali veću akumulaciju zlata.

Praksa da se pozajmljuje više novca nego što imate kao ulog je poznata kao bankarstvo sa delimičnom rezervom. Svakoj banci u Sjedinjenim Državama je dozvoljeno da pozajme najmanje 10 puta više novca nego što zapravo imaju. Zbog toga se one bogate kad recimo naplaćuju kamatu od 8%. Zapravo njihov prihod nije 8% godišnje, nego je 80%. Zbog toga su zgrade banaka najimpozantnije u gradu. A znači li to da sve kamate ili bankarstvo treba staviti van zakona? Donekle.

U srednjem veku, crkvenim kanonom katoličke crkve zabranjivana je naplata kamate na pozajmicu. Ovaj koncept Aristotelovog učenja, sledio je Sv. Thomas Aquinas. Učili su da je uloga novca da služi članovima društva radi lakše razmene dobara koju ostvaruju. Kamata je po njihovom verovanju ometala ovaj cilj, tako što je stavljala nepotreban teret pri upotrebi novca. Drugim rečima, kamata je bila suprotna razumu i pravdi. Sprovodeći crkvene zakone u srednjem veku, Evropa je zabranila naplatu kamate na pozajmice i proglasila ga zločinom koji su nazvali lihvarstvo. Kako je trgovina rasla u kasnom srednjem veku, rasle su i mogućnosti za ulaganja. Došlo se do spoznaje da je pozajmljivanje bio rizik za zajmodavalca. Obe strane su rizikovale da izgube, tako da su neke provizije bile dozvoljene, ali ne prave kamate. Ali svi moralisti, nebitno iz koje religije, osudjivali su prevaru, tlačenje siromašnih i nepravdu kao čist nemoral.

Kao što ćemo videti, delimično bankarstvo je zasnovano na prevari - dovodi do velikog siromaštva i smanjuje vrednost novca svima. Drevni zlatari su otkrili da se ekstra profit može napraviti rastom ekonomije izmedju lakog i oskudnog novca. Kada naprave da se novac lakše pozajmi, onda se količina novca u opticaju povećava. Ima ga u obilju. Ljudi uzimaju više kredita da prošire poslove. Ali onda bi menjači novaca suzili količinu novca. Onda bi napravili da se teško dobije nov kredit. Šta bi se onda desilo? Isto ono što imamo danas. Odredjen procenat ljudi ne bi mogao da otplati predhodne kredite i ne bi mogli da uzmu nove da bi vratili stare. Dakle, bankrotirali bi i morali bi da prodaju svoju imovinu zlatarima za sitne pare. Ista stvar se i danas dešava. Samo što danas ovo zovemo "rastom ekonomije - poslovni ciklus sa padovima i rastom"

4. Evidencioni štapovi (Raboš; štapovi sa urezom).

Kao i Julije Cezar, Engleski kralj Henry I je rešio da oduzme novčanu moć zlatarima negde oko 1100 god. Henry je mogao da koristi bilo šta kao novac: školjke, perje, ili čak balege od jaka, kao što se radilo u severnom Tibetu. Izmislio je najneobičniji novčani sistem u istoriji. Zvao se sistem evidencionih štapova. Ovde imam jedan od preživelih primeraka ove forme britanskog novca, koji je trajao 726 godina, do 1826. Evidencioni sistem je prilagodjen da se izbegne monetarna manipulacija zlatara. Evidencioni štapovi su pravljeni od uglačanog drveta. Urezi su bili usečeni na jednom rubu štapa da bi se označila denominacija. Onda bi se štap raseko uzdužno kroz ureze tako da oba parčeta imaju isti zapis ureza. Kralj je uzimao jedan primerak radi zaštite od falsifikovanja. Drugo parče bi puštao u opticaj da cirkuliše kao novac. Ovaj evidencioni štap je visok, predstavljao je 25,000 funti. Jedan od pravih akcionara Bank of England je kupio svoje originalne deonice ovim štapom. Drugim rečima, on je kupio deonice najmoćnije i najbogatije korporacije na svetu sa drvenim štapom. Ironično zvuči, Bank of England je posle svog

osnivanja 1694 napala sistem evidencionih štapova jer je to bio novac van domašaja "menjača novaca" baš onako kako je Henry I i namestio da bude.

Zašto su ljudi prihvatili štapove od drveta kao novac? To je odlično pitanje. Kroz istoriju ljudi su trgovali svačim za šta su smatrali vrednim. Vidite, tajna je da je novac ono o čemu se ljudi dogovore da koriste kao novac. Šta je danas naš papirnati novac? On je samo papir. Evo u čemu je trik: Kralj Henry je naredio da se samo štapovima plaćaju kralju porezi. Ovo je proizvelo potražnju za štapovima i odma su počeli da cirkulišu i bili su prihvaćeni kao novac. Odlično su radili. U stvari, ni jedan drugi novac nije tako dobro funkcionisao kao evidencioni štapovi. Imajte na umu da je britanska imperija izgradjena na sistemu evidencionih štapova. Sistem evidencionih štapova je uspeo uprkos stalnom napadu "menjača novaca", nudeći metalni novac kao takmaca. Drugim rečima, metalni novčići nikad nisu izašli skroz iz opticaja ali su se štapovi zadržali jer su bili dobri za plaćanje poreza.

Konačno je 1550, Henry VIII dozvolio zakone koji se odnose na lihvarstvo. "Menjači novaca" nisu trošili vreme u samopotvrdjivanju. Ubrzo su napravili dosta zlatnog i srebrnog novca dovoljno za više decenija. Ali kada je kraljica Mary uzela tron i pooštrila zakone o lihvarstvu, "menjači novaca" su ponovonagomilali zlatnog i srebrnog novca, primoravajući ekonomiju da visi na udici. Kada je sestra kraljice Mary, kraljica Elizabeth I uzela tron, ona je bila odlučna da povrati kontrolu nad novcem. Njeno rešenje je bilo da izdaje zlatne i srebrne novčiće iz državne blagajne i pruezme kontrolu nad novcem. Mada kontrola nad novcem nije bio jedini razlog Engleske revolucije 1642 jer su religijske razlike hranile konflikt, ipak je monetarna politika igrala veliku ulogu. Finansiran od strane "menjača novca", Oliver Cromwell je najzad zbacio kralja Charlesa, očistio parlament, i osudio kralja na smrt. Menjačima novca je momentalno dozvoljeno da utvrde svoju finansijsku moć.

Kao rezultat toga, tokom sledećih 50 godina oni su gurnuli Englesku u seriju skupih ratova. Preuzeli su kvadratnu milju zemljišta u centru Londona poznato pod imenom "City of London". Ova oblast je i danas poznata kao jedna od tri prestižna finansijska centra u svetu. Zbog sukoba sa dinastijom Stuart, udružio je Engleske "menjače" sa "svojima" iz Holandije u finansiranju invazije i William of Orange je 1688 zbacio Stuarte i preuzeo Engleski presto.

5. Banka Engleske

Krajem 17 veka, Engleska je bila finansijski ruinirana. 50 godina neprekidnog rata sa Francuskom i Holandijom ju je iscrpeo. Izbezumljeni Vladini pretstavnici susreli su se sa menjačima novca da preklinju za kredite radi ostvarenja političkih ciljeva. Cena je bila visoka: Vlada je dozvolila da privatna banka izdaje novac iz ničega. To je bila prva privatna centralna banka u modernom svetu, the Bank of England. Mada je imala lažno ime Banka Engleske, radi stvaranje iluzije kod naroda da je deo Vlade, ona u stvarnosti to nije. Kao i svaka druga privatna korporacija, Banka Engleske je prodala deonice da bi startovala. Investitori, čija imena nikad nisu objavljena, su trebali da ulože 1.25 miliona funti u zlatnicima radi kupovine njihovog dela deonica banke, ukupno je uloženo svega 750,000 funti. Uprkos ovome, banka je propisno osnovana 1694 i započela posao pozajmljivanja višestruko novca nego što je imala u rezervi, i to sa kamatom. U zamenu, nova banka je pozajmljivala britanskim političarima novca koliko su hteli, a ovi obezbedjivali da se dug direktno naplati od naroda preko poreza. Znači, legalizacija Banke Engleske je omogućilo falsifikovanje nacionalne valute zarad privatnog profita.

Nažalost, skoro svaka nacija danas ima privatnu centralnu banku, koje koriste Banku Engleske kao model. Sa svojom moći, ove centralne banke bi ubrzo preuzele kontrolu nacionalnih ekonomija. Ovo bi dovelo do plutokratije, vladavina bogatih. To bi bilo kao da dajete vojsku u ruke mafiji, opasnost od tiranije bi bila ekstremna. Da, nama su potrebne centralne banke, ali ne u privatnim rukama. Prevara centralne banke je u stvari skriveni porez. Nacija prodaje obveznice centralnoj banci da bi platila stvari jer nema političke moći da se porezima to plati. Medjutim obveznice su kupljene novcem koji je centralna banka stvorila iz ničega. Više novca u opticaju znači da ti je novac obezvredjen. Vlada dobija onoliko novca koliko joj treba i to narod plaća preko inflacije. Lepota plana je da ni jedna osoba od hiljadu ne može da prokljuvi ovo, jer je namerno sakriveno iza kompleksnog ekonomskog rečnika.

Formiranjem the Bank of England, nacija je uskoro bila preplavljena novcem. Širom zemlje su se cene duplirale. Ogromni zajmovi su davani za bilo koju "shemu". Jedan špekulant je predložio da se isuši Crveno More, da bi se navodno našlo zlato koje je Egipatska vojskapotopilo tokom potere za Mojsijem i Izraelcima. Do 1698, Vladin dug je narastao od početnih 1.25 milionafunti do 16 miliona. Prirodno, porezi su povećani dva puta da bi se sve ovo platilo. Čvrsto držeći britanski novac u zahvatu, oni su povelii britansku ekonomiju na roller-coaster uspona i depresije. Upravo ono što

centralna banka tvrdi da želi da spreči. Postoje dve stvari za koje mislim da su suštinske ne samo za Englesku banku već za sve centralne banke. Prvo je u njenom učešću u formulisanju monetarne politike sa naročitim ciljem u očuvanju monetarne stabilnosti. Medjutim, od kad je Banka Engleske preuzela kontrolu, britanska funta je retko kad bila stabilna. Sad ćemo da pogledamo o ulozi Rothschild familije, za koju kažu je najbogatija na svetu.

6. Uspon Rothschilds-ovih

Ovo je Frankfurt, Nemačka. 50 godina od kada je Banka Engleske otvorila svoja vrata, 1743, zlatar po imenu Amschel Moses Bauer je otvorio svoju radnjicu novca, Računovodstvenu kuću. Iznad vrata je stavio znak, naslikanog rimskog orla na crvenom štitu. Radnja je postala poznata kao firma crvenog štita ili na Nemačkom: Rothschild. Kad je njegov sin, Meyer Amschel Bauer, nasledio posao, on je odlučio da promeni prezime u Rothschild. Amschel je uskoro naučio da je pozajmljivanje para Vladama i kraljevima mnogo unosnije nego privatnim licima. Ne samo što su pozajmice bile veće, nego su bile i osigurane nacionalnim porezima.

Mayer Rothschild je imao 5 sinova. Obučio ih je u veštini pravljenja novca i onda ih je poslao u velike Evropske gradove da otvore ogranke porodičnog bankarskog biznisa. Njegov prvi sin, Amschel Mayer, je ostao u Frankfurtu da vodi rodnu banku. Drugi njegov sin, Solomon je poslat u Beč. Treći njegov sin, Nathan, je bio najpametniji. Njega je poslao u London, 1798, kad je imao 21 godinu 100 godina posle osnovanja Engleske Banke. Četvrti njegov sin, Karl je otišao u Napulju i njegov peti sin Jacob je otišao u Pariz. Mayer Rothschild je 1785 god preselio celu svoju porodicu u ovu veću kuću. Petospratna kuća koju će deliti sa porodicom Shiff . Ova kuća je bila poznata kao "Zeleni štit". Rothschilds-ovi i Shiff-ovi će igrati centralnu ulogu u finansijskoj istoriji Evrope i Sjedinjenih Država. Rothschild-ovi su započeli posao sa Evropskim plemstvom ovde na Wilhelmshohe, u palati najbogatijeg čoveka u Nemačkoj. Ustvari, on je bio najbogatiji vladar u celoj Evropi, Princ William of Hesse-Cassel. U početku, Rothschildovi su samo pomagali Princu Williamu u proceni njegovog kovanog novca. Ali kad je Napoleon oterao Princa Williama u izgnanstvo, on je poslao 550,000 funti, ogromnu sumu u to doba, Nathanu Rothschildu u London sa uputstvom da mu on kupi konzole, obveznice britanske Vlade. Rothschild je medjutim iskoristio pare za svoje potrebe. Sa neobuzdanim Napoleonom, mogućnosti za ratne investicije su bile neograničene. William se vratio ovde negde pre bitke kod Waterlooa, 1815. Pozvao je Rothschilda i zahtevao svoje pare nazad. Rothschild je vratio Williamu pare i to sa kamatom kao da su konzole bile negde investirane (8%). Ali Rothschildsovi su zadržali sav profit koji su zaradili koristeći se parama Princa Williama. Nathan Rothschild se kasnije hvalio da je tokom prvih 17 godina života živeći u Londonu uvećao svojih početnih 20,000 funti, koje mu je otac dao, 2,500 puta. Radeći zajedno unutar porodice, Rothschildsovi su uskoro postali neverovatno bogati. Već od sredine 19 veka oni su bili dominantni u evropskom bankarstvu i sigurno su bili najbogatija porodica na svetu. Oni su finansirali Cecila Rhodesa, što mu je omogućilo da postane monopolista nad zlatnim i dijamantskim rudnicima Južne Afrike. U Americi su izmedju ostalih finansirali Harrimanove u železnici, Vanderbiltove u železnici i štampi i Carnegieve u industriji čelika. U stvari, za vrema Prvog svetskog rata, za JP Morganase smatralo da je najbogatiji čovek u Americi. Ali posle njegove smrti otkrilo se da je zapravo bio pomoćnik Rothschildsovima. Kad je Morganov testament postao javan, otkriveno je da je on bio vlasnik nad samo 19% JP Morgan Company. Već 1850, za Jamesa Rothschilda, naslednika francuskog dela porodične kompanije se govorilo da je bio bogat 600 miliona francuskih franaka. 150 miliona više nego svi francuski bankari zajedno. Sagradio je ovu palatu Ferrieres, istočno od Pariza. Na prvi pogled kad ju je video, Wilhelm I je uzviknuo: "Kraljevi ne mogu ovo sebi da priušte, ovo mora da pripada Rothschildu" Drugi francuski komentator iz 19 veka je rekao: "U Evropi postoji samo jedna moć, to su Rothschildsovi." Ne postoji ni jedan dokaz da se njihova premoć u evropskom bankarstvu ili svetskim finansijama od tada promenila. Sada ćemo pogledati do kakvog je stanja došla britanska ekonomija delovanjem Engleske Banke i kako je to kasnije postao glavni razlog Američke revolucije.

7. Američka Revolucija

Sredinom 18 veka, Britanska Imperija se približavala vrhuncu svoje moći širom sveta. Medjutim Britanija je vodila 4 skupa rata u Evropi od kada se stvorila privatna centralna banka, the Bank of England.Cena je bila visoka. Da bi finansirao ove ratove, Britanski Parlament, iza mene, je pozajmljivao mnogo od banke. Do sredine 18 veka, Vladin dug je bio 140 miliona funti, zapanjujuća suma u to doba. Iz tih razloga je Britanska Vlada dala rizičan program pomoću kojeg je tražila da se podignu prihodi iz Američkih

kolonija da bi se platile kamate banci. Ali u Americi je bila druga priča. Bič privatne centralne banke je još nije udario.

Ovo je Independence Hall u Philadelphiai, mesto gde su se potpisali Akt o Nezavisnosti i Ustav. Sredinom 18 veka, pre-revolucionarna Amerika je još uvek bila relativno siromašna. Postojao je ozbiljan manjak dragocenih novčića za kupovinu dobara, tako da su prvi kolonisti morali da eksperimentišu sa štampanjem sopstvenog papirnatog novca. Neki od ovih eksperimenata su bili uspešni. Franklin je bio veliki pobornik da Kolonija sama štampa svoj novac. Benjamin Franklin je 1757 poslat za London. Ostao je tamo 18 godina, skoro do Američke revolucije. Tokom ovog perioda, Američki kolonisti su počeli da sami štampaju svoj novac. Zvali su ga Kolonijalni Listić, trud je bio vrlo uspešan. Bilo je to pouzdano sredstvo razmene a takodje je obezbedjivalo osećaj jedinstva medju kolonijama. Zapamtite, Kolonijalni Listić je bio samo papir, novac bez duga, štampan za narod i nije imao ni zlatnu i srebrnu podlogu. Drugim reèima, bila je to totalno ovlašćena moneta. Jednog dana su zvaničnici Engleske Banke upitali Franklina kako bi on objasnio novonastali procvat kolonija. Bez oklevanja on je odgovorio: "To je jednostavno. U kolonijama mi izdajemo naš novac.Zovemo ga Kolonijalni Listić. Izdajemo ga u odgovarajućoj proporciji na osnovu potražnje u trgovini i industriji tako da se proizvodi lako kreću od proizvodjača do potrošaca. Na osnovu ovoga, izradom sopstvenog novca mi kontrolišemo kupovnu moć i nikome ne plaćamo kamate"

Ovo je bio sam zdrav razum za Franklina. Možete li samo zamisliti kakav je to bio udarac za Banku Engleske. Amerika je naučila tajnu novca i taj "duh" je morao da se vrati u "bocu" i to što pre. Kao rezultat, Parlament je ubrzo usvojio Monetarni Zakon iz 1764. Zabranio je kolonijama da izdaju svoj novac i naredio im da sve buduće poreze plaćaju u zlatnom ili srebrnom novcu. Drugim rečima, primorao je kolonije da uzmu zlatnu ili srebrnu podlogu.

Za sve one koji veruju da je zlatna podloga rešenje za trenutne Američke monetarne probleme pogledajte šta se desilo Americi posle toga. U svojoj autobiografiji Franklin je napisao: "Za godinu dana, stanje se toliko obrnulo tako da je era prosperiteta zaustavljena, došla je depresija do te mere da su ulice bile preplavljene nezaposlenima". Franklin tvrdi da je ovo bio osnovni razlog Američke Revolucije. Kao što je Franklin stavio u svojoj autobiografiji: "Kolonije bi drage volje prihvatile male poreze na čaj i druge, da Engleska nije oduzela kolonijama njihov novac, što je dovelo do nezaposlenosti i nezadovoljstva. Nemogućnost da kolonisti dobiju moć da izdaju sopstveni novac izvan ruku Georgea III I medjunarodnih bankara je bio GLAVNI razlog za revoluciju."

Do vremena kad su prvi pucnji bili ispaljeni u Lexington Massachusetts, 19 Aprila 1775, srebrni izlatni novac se odlio britanskim porezima. Kao rezultat, ustanička Vlada nije imala nikakav drugi izbor nego da štampa novac za finansiranje rata. Na početku revolucije, obim Američkog novca je bio 12 miliona dolara. Krajem rata bio je skoro 500 miliona. Kao rezultat, moneta je praktično bila bezvredna. Cipele su se prodavale za 5,000 dolara. Kolonijalni Listić je radio jer je štampano samo onoliko koliko je bilo potrebno da se olakša trgovina. Sa žaljenjem je George Washington govorio: "Vagon pun novca je jedva bio potreban za vagon hrane". Danas, oni koji podržavaju zlatnu podlogu ukazuju na ovaj period revolucije da bi ukazali na štetnost samostalne ovlašćene (fiat) monete. Ali zapamtite ista ova moneta je jako dobro radila pre 20 godina u miru a koju je Banka Engleske stavila van zakona.

8. Banka Severne Amerike

Pri kraju revolucije, ustanički Kongres se sastao u Independence Hallu. Očajnički su im trebale pare. 1781 su dozvolili Robertu Morrisu, njihovom finansijskom upravniku da otvori privatnu centralnu banku. Uzgred, Morris je bio bogat čovek čije je bogatstvo poraslo tokom revolucije trgujući ratnim materijalom. Zvala se Banka Severne Amerike. Nova banka je bila napravljena po uzoru Banke Engleske. Bilo joj je dozvoljen rad sa delimičnom rezervom, to jest mogla je da pozajmi pare koje nema i da na to naplati kamatu. Da ja ili ti to uradimo bili bi optuženi za prevaru, krivično delo. Osnivači banke su pozivali privatne investitore da ulože $400,000 početnog kapitala. Ali kako Morris nije mogao da podiže novac, on je drsko iskoristio svoj politički uticaj da se zlato koje je Francuska pozajmila Americi deponuje u banku. Onda je ovaj novac pozajmio sebi i njegovim prijateljima da bi reinvestirali u bančine akcije. Kao i kod Banke Engleske, dat joj je monopol nad monetom. Uskoro je opasnost postala očita. Vrednost Američke monete je polagano opadala, tako da 4 godine kasnije, 1785, osnivački akt banke nije obnovljen. Glavni u pokušaju da se ukine banka, William Findley iz Pennsylvaniae ovako je objasnio problem: "Ova institucija nema nikakve principe već samo pohlepu. Ona ništa neće menjati u cilju povećanja bogastva, moći i uticaja u Americi"

Ljudi koji su stajali iza Banke Amerike: Alexander Hamilton, Robert Morris i bančin predsednik Thomas Wiley nisu odustajali. Samo 6 godina kasnije, Hamilton, tada ministar finansija i njegov mentor Morris, isforsirali su novu privatnu centralnu banku kroz novi Kongres. Zvala se Prva Banka Sjedinjenih Država. Thomas Whiley je opet bio bančin predsednik. Igrači su bili isti, samo se ime banke promenilo.

9. Ustavna Konvencija

1787 godine, kolonijalni lideri su se sastali u Philadelphiai da zamene loše Predmete Konfedera-cije. Kao što smo videli ranije, Thomas Jefferson i James Madison su se trajno protivili privatnoj centralnoj banci. Videli su probleme koje je izazvala Banka Engleske. Nisu želeli ništa od toga, Jefferson je rekao kasnije: "Ako Američki narod ikad dozvoli da im privatne banke kontrolišu izdavanje njihove valute, prvo preko inflacije, onda preko deflacije, banke i korporacije će narasti oko njih, tako da će ljudima oduzeti svu imovinu, dok im se deca ne probude kao beskućnici na kontinentu koji su njihovi očevi osvojili".

Tokom debate oko budućnosti monetarnog sistema, drugi otac nacije, Guverner Morris je kritikovao motive vlasnika Banke Severne Amerike. Guverner Morris je vodio komitet koji je napisao završni nacrt ustava. Morris je potpuno razumeo motive bankara. Zajedno sa svojim starim šefom Robertom Morrisom, Guverner Morris i Alexander Hamilton su bile osobe koji su napisali originalne planove Banke Severne Amerike za Kongres u zadnjoj godini revolucije. U pismu koje je napisao Jamesu Madisonu, 2 Jula 1787, Guverner Morris otkriva šta se zaista dešava: "Bogati će se boriti da uspostave svoju vlast i da porobe ostale. To su uvek radili i uvek će to raditi. Oni će imati isti uticaj ovde kao i svuda ako ih mi kao Vlada ne zadržimo u svojim odgovarajućim okvirima"

Uprkos tome što se Guverner Morris odvojio od banke, Hamilton, Robert Morris, Thomas Willing i njihovi evropski podržavaoci nisu se predavali. Ubedili su veliki deo delegata na ustavotvornoj konvenciji da ne daju Kongresu moć da izdaje novac. Većina delegata se još uvek plašila divlje inflacije tokom revolucije. Oni su zaboravili kako je dobro funkcionisao Kolonijalni Listić pre rata. Ali Banka Engleske nije. Menjači Novca nisu mogli da podnesu pomisao da Amerika opet izdaje svoj novac. Prema tome, Ustav je bio nem po ovom pitanju. Ovaj veliki nedostatak je otvorio širom vrata "menjačima" kao što su i planirali.

10. Prva Banka Sjedinjenih Država

U 1790 godini, za manje od 3 godine otkako je Ustav potpisan, "menjači novca" su opet napali. Novoimenovani ministar finansija, Alexander Hamilton, je predložio zakon Kongresu pozivajući novu privatnu centralnu banku. Istovremeno, te iste godine je Amschel Rothschild obznanio iz svoje komandne banke u Frankfurtu: "Dozvolite mi da izdajem i kontrolišem nacionalni novac i mene neće interesovati ko piše zakone"

Alexander Hamilton je bio orudje medjunarodnih bankara. Hteo je da napravi Banku Sjedinjenih Država, i uspeo je. Interesantno, jedan od prvih Hamiltonovih poslova, posle završetka prava 1782, je da pomogne Robertu Morrisu, glavnom u Banci Severne Amerike. U stvari, godinu dana pre, Hamilton je napisao Morrisu pismo gde kaže: "Ako nacionalni dug nije prekomeran, bit će za naš blagoslov nacije" Kome blagoslov? Posle godinu dana intenzivne debate, u 1791, Kongres je usvojio zakon i dao joj pravo na 20 godina. Nova banka bi se zvala Prva Banka Sjedinjenih Država. Evo nas ispred Prve Banke Sjedinjenih Država u Philadelphiai. Banci je dat monopol da štampa Američku valutu iako su 80% deonica držali strani privatni invenstitori. Ostalih 20% bi kupila Američka Vlada. Ali razlog za ovo je bio da se Vladi oduzme moć i da se ona preda vlasnicima dela od 80%. Kao i u primeru Banke Severne Amerike i Banke Engleske, akcionari nikad nisu uplatili pun iznos svojih deonica. Američka Vlada je uložila 2 miliona početnog kapitala a onda je banka preko starog trika "delimične rezerve" dala pozajmice članovima osnivačima kako bi došli do preostalih 8 miliona kapitala potrebnih za ovaj posao bez rizika. Kao i kod Banka Engleske, ime Banka Sjedinjenih Država je namerno odabrano da bi se sakrila činjenica da je privatna. Takodje kao i kod Banke Engleske, imena osnivača nikad nisu otkrivena. Mnogo godina kasnije bila je uzrečica da su Rothschildsovi bili iza stare Banke Sjedinjenih Država. Banka je "prodata" Kongresu kao način da se uspostavi stabilnost bankarskog sistema i da eliminiše inflaciju. I šta se desilo? U toku prvih pet godina, Američka Vlada je pozajmila 8.2 miliona dolara od U.S. Banke. U toku ovog perioda cene su skočile 72%. Jefferson koji je tada bio ministar spoljnih poslova, tužno i razočarano je posmatrao pozajmljivanje, a nemoćan da to spreči: "Voleo bi da postoji mogućnost da se usvoji jedan amandman na naš Ustav - da se Vladi oduzme mogućnost da od nekog pozajmljuje pare"

Milioni Amerikanaca danas oseća to isto. Bezpomoćno posmatraju kako im Vlada pozajmljiva-njem gura ekonomiju u ponor. Mada je zvana Prva Banka Sjedinjenih Država, ovo nije bio prvi pokušaj uspostavljanja privatne centralne banke. Kao i kod Banke Severne Amerike, Vlada je dala veći deo novca kao početnički ulog. Onda su bankari pozajmili te iste pare jedan drugom da bi otkupili ostatak bančinih deonica. Bila je to čista prevara. Nisu uspeli da se izvuku duže vremena. Ali prvo, moramo nazad u Evropu, da vidimo kako je jedan čovek uspevao da manipuliše celom Britanskom ekonomijom dobivši prvu informaciju o Napoleonovom porazu.

11. Napoleonov uspon

Ovde u Parizu je 1800 god osnovana Banka Francuske kao što je i Engleska Banka. Medjutim Napoleon je odlučio da Francusku oslobodi duga i nikad nije verovao Francuskoj Banci. Bio je izričit: kad je Vlada zavisna od banaka onda bankari vrše kontrolu vlasti a ne lideri. "Ruka koja daje je iznad ruke koja uzima. Novac nema otadžbinu, finansijeri nemaju osećaj patriotizma i osećaj pristojnosti, njihov jedini smisao je samo rast"

Nazad u Americi, neočekivana pomoć je trebala doći. 1800 godine, Thomas Jefferson je jedva pobedio Johna Adamsa i postao treći predsednik Amerike. 1803 Jefferson i Napoleon su sklopili dogovor. Amerika će dati Napoleonu 3 miliona dolara u zlatu u zamenu za veliku teritoriju zapadno od reke Mississippi, tzv "kupovina u Louisiana-i". Sa tih 3 miliona dolara Napoleon je vrlo brzo sastavio vojsku i krenuo u osvajanje Evrope. Ali je ubrzo Banka Engleske ustala da mu se suprotstavi. Finansirali su svaku naciju na njegovom putu, zgrnuvši ogromne ratne profite. Pruska, Austrija i Rusija su se teško zadužili u bespomoćnom pokušaju da zaustave Napoleona. 4 godine kasnije, sa glavnicom Francuske vojske u Rusiji, tridesetogodišnji Nathan Rothschild, glava porodičnog odeljenja u Londonu, lično je preuzeo komandovanjem smelog plana krijumčarenja zlata kroz Francusku da bi finansirao napad Vojvode od Wellingtona iz Španije. Nathan se kasnije hvalio na jednoj gozbi u Londonu da mu je to bio najbolji posao koji je uradio. Malo je tada znao da će uskoro uraditi još bolji potez. Wellingtonovi napadi sa juga i drugi porazi su najzad primorali Napoleona da abdicira, Louis 18 je krunisan. Napoleon je prognan na Elbu, ostrvce blizu Italije, verujući da su ga trajno izgnali iz Francuske. Dok je Napoleon bio u izgnanstvu na Elbi, privremeno poražen od Engleza i uz pomoć Rothschild porodice, Amerika je takodje pokušavala da se oslobodi njene centralne banke.

12. Smrt Prve Banke

1811 je stavljen zakon pred Kongres da bi se obnovio Zakon Američke Banke. Rasprava se zaoštravala i zakonodavci iz Pennsylvanie i Virginie su predložili rezoluciju Kongresu da se banka ukine. Tadašnji novinarski kor je otvoreno napao banku nazivajući ih: "velika prevara", "lešinari", "zmije".. .."kobre". Eeh, kad bi još jednom imali nezavisne novine u Americi. Kongresmen po imenu P.B. Porter je napao banku, rekao je ako se obnovi Povelja Banke onda će Kongres: "ugnezditi u prsa Ustava zmiju koja će jednog dana ugristi slobode ove nacije za srce". Perspektiva banke nije bila dobra. Neki autori čak trvde da je Nathan Rothschild upozorio Ameriku da će se naći upletena u "najrazornijem ratu" ako se ne obnovi Povelja (Zakon) Banke. Ali ovo nije bilo dovoljno. Kad se slegla prašina, zakon je bio odbijen jednim glasom više i bio je u ćorsokaku u Senatu. Tada je u Beloj Kući već bio četvrti predsednik Amerike James Madison. Zapamtite, Madison je bio čvrst protivnik Banke. Njegov podpredsednik George Clinton je razrešio čvor u Senatu i poslao Banku u zaborav.

U roku od 5 meseci, Engleska je napala Ameriku i rat iz 1812 je bio u toku. Ali Englezi su još uvek bili zauzeti borbama sa Napoleonom tako da se rat iz 1812 okončao nerešeno 1814. Mada su "menjači" bili privremeno van stroja, daleko od toga da su bili gotovi. Trebaće im samo dve godine da stvore svoju banku, veću i jaču nego ikad.

13. Waterloo

Vratimo se sad Napoleonu, jer ništa drugo u istoriji očitije ne demonstrira genijalnost Rothschild porodice nego njihovo preuzimanje berze posle Waterlooa. 1815, godinu dana posle rata iz 1812 u Americi, Napoleon je uspeo da pobegne i vrati se u Pariz. Francuska vojska je poslata da ga uhvati. Pošto je imao harizmu, vojnici su se okupili oko starog lidera i pozdravili ga kao cara još jednom. Marta 1815, Napoleon je opremio armiju koju je Vojvoda od Wellingtona pobedio 90 dana kasnije. Neki autori tvrde

da je Napoleon pozajmio 5 miliona funti od Engleske Banke za opremanje. Ali po svemu sudeći ovaj novac je došao od Ouvard banke iz Pariza. Kako god, od tada nije bilo neobično da privatne centralne banke finansiraju obe strane u ratu. Zašto bi centralna banka finansirala obe strane u ratu? Zato što je rat najveći generator duga. Nacija će pozajmiti bilo koju sumu radi pobede. Gubitniku se pozajmljuje onoliko koliko bi održao nadu da će pobediti a pobedniku onoliko koliko je dovoljno za pobedu. Osim toga, ovakve pozajmice su obično uslovljene garancijama da će pobednik prihvatiti dugove pobedjenog.

Ovo je bojno polje Waterloo, oko 340km severoistočno od Pariza, nalazi se u današnjoj Belgiji. Ovde je Napoleon pretrpeo svoj konačni poraz. Na hiljade Engleza i Francuza je poginulo tog sparnog letnjeg dana Juna 1815. Upravo ovde, 18 Juna 1815, 74,000 francuskih vojnika je srelo 67,000 iz Britanije i drugih evropskih nacija. Ishod je bio neizvestan. U stvari, da je Napoleon napao samo par sati ranije, verovatno bi dobio bitku. Medjutim bez obzira ko pobedio ili izgubio, u Londonu je Nathan Rothschild planirao da iskoristi priliku da preuzme kontrolu Engleske Berze pa čak i Engleske Banke. Rothschild je stavio poverljivog agenta Rothwortha na severnu stranu bojišta, bliže Lamanšu. Kad je video ishod bitke, Rothworth je krenuo put Lamanša. Doneo je vesti Nathanu Rothschildu, 24 sata pre ličnog Wellingtono-vog kurira. Rothschild je požurio prema berzi i zauzeo svoj položaj pored drevnog stupca. Sve oči su bile uprte u njega. Imao je legendarnu obaveštajnu mrežu. Da je Wellington bio pobedjen i da je Napoleon opet slobodan da hara Evropom, Engleska finansijska situacija bi bila zaista ozbiljna. Rothschild je izgledao tužno. Stajao je nepomično, oborenih očiju, onda je iznenada počeo da prodaje. Drugi nervozni investitori su videli da Rothschild prodaje. To je značilo samo jedno. Napoleon je pobedio a Wellington je izgubio. Berza se urušavala. Uskoro su svi prodavali svoje Britanske Obveznice i cene su naglo pale, a onda je Rothschild počeo kradomice da otkupljuje iste preko svojih agenata za sitne pare.

Mit? Rekli bi ste legenda? 100 godina kasnije, New York Times je objavio priču da je Nathanov unuk pokušao da obezbedi sudsku naredbu o zabrani jedne knjige o ovoj priči. Porodica Rothschild je tvrdila da je priča neistinita i klevetnička. Sud je medjutim odbacio sve njihove zahteve i tražio da plate sudske troškove. Ono što je još više interesantno u vezi ove priče je da neki autori tvrde da dan posle bitke, za samo nekoliko sati, Nathan Rothschild je postao vladar ne samo berze već i same Engleske Banke. Bilo da jesu ili nisu preuzeli kontrolu Banke Engleske, prve privatne centralne banke jedne velike evropske nacije, jedno je sigurno - do polovine 19 veka, Rothschildsovi su bez premca bili najbogatija porodica na svetu. Vladali su nad vladinom berzom i razgranali se u druge banke i industrijske firme. U stvari, druga polovina 19 veka se zvala Doba Rothschildsovih. Uprkos ovom golemom bogastvu, porodica je u suštini negovala auru nevidljivosti. Iako porodica poseduje mnoge industrijske, trgovinske, rudarske i turističke firme, samo nekolicina firmi nosi Rothschild ime. Krajem 19 veka, jedan ekspert je procenio da Rothschild porodica kontroliše pola svetskog bogatstva. Koji god da je opseg njihovog ogromnog bogastva, razumno je pretpostaviti da se njihov procenat povećao od tada. Od tog doba, Rothschilds porodica je uspešno gajila predstavu da se njihova moć smanjivala iako im se bogatstvo povećavalo.

14. Druga Banka Sjedinjenih Država.

U medjuvremenu u Washingtonu, 1816, samo godinu dana posle Waterlooa i Rothschildovog navodnog preuzimanja Banke Engleske, Američki Kongres je usvojio zakon koji je opet dozvolio drugu privatnu centralnu banku. Ova banka se zvala: Druga Banka SAD-a.

Ustav (statut) nove banke je bila kopija predhodnih. Amerièka Vlada bi držala 20% akcija banke. Naravno vladin udeo ministarstvo finansija platila je unapred. Onda je preko "magije" delimičnog pozajmljivanja ovo pretvoreno u pozajmice date privatnim investitorima koji su otkupili ostalih 80% akcija. Kao i pre, glavni akcionari su ostali tajanstveni. Ali je poznato, najveći deo akcija, oko 1/3 od totala, je prodato strancima. Jedan posmatrač je rekao: "Bez preterivanja se može reći da je Druga Banka SAD-a duboko ukorenjena u Engleskoj koliko i u Americi" Dakle, od 1816, neki autori tvrde da su Rothschildsovi preuzeli kontrolu Engleske Banke i da su se poduprli novom privatnom bankom u Americi.

15. Andrew Jackson

Posle 12 godina manipulacije ekonomijom SAD-a koju je sprovodila Druga Banka SAD-a, Američkom narodu je bilo dosta. Protivnici banke su kandidovali gordog Senatora iz Tennesseea, Andrewa Jacksona, heroja bitke kod New Orleansa, u trci za predsednika. U početku niko nije davao šanse Jacksonu. Banka je davno naučila kako se politički proces kontroliše novcem. "Menjači" su bili iznenadjeni i užasnuti kad je Jackson utrčao u Kancelariju 1828. Jackson je bio odlučan da ubije banku prvom prilikom i nije gubio vreme u tom cilju. Ali, bančin ustav, licenca u trajanju od 20 godina se

obnavljala tek 1836, to je zadnja godina drugog mandata i to ako bude mogao da izdrži toliko dugo. Tokom svog prvog mandata, Jackson se zadovoljio izbacivanjem mnogih bančinih radnika sa posla. Otpustio je oko 2,000 od 11,000 zaposlenih u saveznoj Vladi. 1832 se približavao njegov reizbor. Banka je tada zadala prevremen udarac, nadajući se da Jackson neće započeti sporenja. Tražili su od Kongresa da usvoji zakon o obnovi licence 4 godine ranije. Naravno Kongres se saglasio i prosledio je predsedniku na potpisivanje. On je to dočekao nedvosmisleno. "Stari Orah" nikad nije bio kukavica - stavio je svoj veto. Njegov veto je jedan od značajnijih Amerièkih dokumenata. Tu se jasno navodi odgovornost Američke Vlade prema svim gradjanima.

"Nisu samo naši gradjanii oni koji će primiti dar naše Vlade. Više od 8 miliona deonica banke drže stranci. Da li su naše slobode i nezavisnost u opasnosti od strane banke koja u suštini ima tako malo zajedničkog sa našom zemljom?". "Kontrolišući našu valutu, primajući naš javni novac i držati hiljade naših gradjana u zavisnost, bi bilo mnogo strašnije i opasnije nego neprijateljska vojska. Kad bi se Vlada obavezala da će sve jednako štititi, kao što nebo na sve ljude baca svoju kišu, na visoke i niske, na bogate i siromašne, to bi bio blagoslov bez premca. Pred mene stoji akt koji nepotrebno i daleko napušta ove pravedne principe"

Kasnije u Julu 1832 Kongres nije mogao da poništi Jacksonov veto. Pred Jacksonom su bili izbori. On je stav izneo pravo pred narod. Prvi put u istoriji SAD-a Jackson je svoju kampanju poveo na put. Pre toga predsednički kandidati su bili u svom gradu i izgledali su "predsednički". Njegov slogan u kampanji je bio "Sa Jacksonom i Bez Banke !" Republikanska Partija je kandidovala Henry Claya protiv Jacksona. Uprkos činjenici da su bankari dali $3,000,000 za Clayovu kampanju, Jackson je ubedljivo pobedio Novembra 1832.

Bez obzira što je pobedio, Jackson je znao da je ova bitka tek početak. Govorio je: "Hidra korupcije je samo ranjena ne i ubijena !" Jackson je naredio ministru finansija, Louisu McLainu, da započne premeštanje Vladinih uloga iz Druge Banke i da ih stavi u sigurnije banke. Ali McLane je to odbio. Jackson ga je otpustio i imenovao je novog ministra finansija, Williama J. Dwayna. On je takodje odbio predsednikov zahtev, te je i njega Jackson otpustio. Onda je Jackson imenovao Rogera B. Taneya.Taney je počeo da povlači Vladine uloge prvog Oktobra 1833. Jackson je bio oduševljen:"Imam je u lancima. Spreman sam kleštima da joj povadim svaki zub i onda svaku nogu". Ali banka se nije predavala. Njena glava, Nicholas Biddle, iskoristio je svoj uticaj u Senatu da odbaci Taneyovo imenovanje. Onda je u retkom šou arogancije, Biddle zapretio depresijom ako se ne obnovi licenca banke: "Ovaj cenjeni Predsednik misli da to što je skalpirao Indijance i hapsio sudije sad može na svoj način da postupa sa bankom? On greši" U sledećem neverovatnom nastupu iskrenosti za jednog bankara, Biddle je priznao da će novac biti redak i da će tako primorati Kongres da rekonstituiše banku: "Ništa sem raširene patnje će uticati na Kongres. Naša jedina sigurnost je u održavanju čvrstih restrikcija i ja ne sumnjam da će takav kurs dovesti do restauracije monete i obnove banke"

Kakvo zapanjujuæe otkriće!? Ovde je bila čista i jasna istina. Biddle je nameravao da iskoristi moćbanke da povuče novac i da izazove veliku depresiju dok se Amerika ne preda. Nažalost, ovo se često dešavalo u američkoj istoriji i desiće se u današnjem vremenu. Nicholas Biddle je obistinio svoju pretnju. Banka je naglo povukla veću količinu novca tražeci da se plate stari zajmovi i bez izdavanja novih. Usledila je finansijska panika i depresija. Naravno Biddle je okrivio Jacksona sa krah, govoreći da je uzrokpovlačenje Saveznih rezervi iz banke. Nažalost njegov plan je upalio. Plate su pale, cene porasle. Porasla je nezaposlenost kao i bankrotstva. Haos je vrlo brzo nastao u naciji. Štampa je razapinjala Jacksona u uredjivačkim komentarima. Banka je zapretila da će obustaviti isplate, ovo je moglo da izazove podršku ključnih političara. Za par meseci Kongres je oformio nešto što se zvalo "krizni štab". 6 meseci nakon što je povukao fond iz banke, Jackson je bio zvanično ukoren rezolucijom koju je usvojio Senat glasajući 26 prema 20. To je bio prvi put da se neki predsednik ukori od strane Kongresa. Jackson je ošinuo po banci: "Vi ste jazbina zmija! Nameravam da vas rasteram i tako mi Boga ja ću vas rasterati sve!"

Američka sudbina je bila blizu ivice noža. Ukoliko bi Kongres skupio dovoljno glasova da ukine Jacksonov veto, banka bi dobila dozvolu da u narednih 20 godina ima monopol nad Američkim novcem, dovoljno vremena da utvrde svoju već veliku moć. Onda se desilo čudo. Guverner Pennsylvanie je podržao predsednika Jacksonu i snažno napao banku. Povrh svega ovog, Biddle je bio uhvaćen da se javno hvali da banka planira da ruinira ekonomiju. Iznenada se digao talas. Aprila 1834, Kongres je glasao 134 prema 82 protiv produženje licence banci. Čak sta više glasano je da se oformi specijalni komitet koji će utvrditi da li je banka izazvala kolaps. Kad je istražni komitet došao pred vrata banke u Philadelphii sa sudskom dozvolom da pregleda knjige - Biddle je odbio da ih preda. Nije dozvolio ni inspekciju papira koji se odnose na lične pozajmice pojedinih Kongresmena. Takodje je odbio da svedoči pred komitetom uWashingtonu.

8 Januara 1835, Jackson je otplatio zadnju ratu nacionalnog duga. Ovo je bilo iznudjeno, jer su banke štampale novac za kupovinu državnih obveznica umesto da su jednostavno izdavani blagajnički zapisi. Bio je jedini predsednik koji je odplatio dug. Par nedelja kasnije, 30 Januara 1835, atentator pod imenom Richard Lawrence pokušao je da ubije predsednika, ali uz Božju pomoć, oba pištolja su promašila. Lawrence je kasnije proglašen nevinim pod izgovorom ludila. Kasnije kad su ga oslobodili, on se hvalio prijateljima da mu je jedna grupa moćnih ljudi iz Evrope dala zadatak i da će ga braniti ako ga uhvate.

Sledeće godine, kad je istekla licenca,Druga Banka SAD-a je prestala sa radom kao državna centralna banka. Biddle je kasnije uhapšen i optužen za prevaru. Bilo mu je sudjeno i proglašen je nevinimali je umro odmah posle toga. Posle svog drugog mandata, Jackson se povukao ovde u "usamljenoj kući", izvan Nashvillea, sa namerom da tu provede ostatak života. Ostao je upamćen po svojoj odlučnosti da ubije banku. Ustvari, on ju je toliko mnogo oštetio da je "menjačima" trebalo 77 godina da je povrate. Kad su ga upitali koje mu je najvažnije dostignuće bilo, on je odgovorio: JA SAM UBIO BANKU!

16. Abraham Lincoln

Nažalost i sam Jackson nije uspeo da shvati suštinu i njene korene. Mada je Jackson ubio centralnu banku, najlukavije oružje "menjača novca", bankarstvo sa delimičnom rezervom je ostalo u mnogim državnim bankama. Ovo je potpalilo ekonomsku nestabilnost u godinama pred Gradjanski Rat. Još uvek su "centralni" bankari bili slobodni a Amerika je napredovala u pohodu na zapad. Tokom ovog doba, glavnina "menjača" se borila da obnovi izgubljenu centralnu moć, ali bez uspeha.

Onda su se konačno okrenuli staroj formuli centralnih bankara: Rat da bi se stvorio dug i ovisnost. Pošto nisu mogli da uspostave svoju centralnu banku ni na koji drugi način, onda se Amerika mogla baciti na kolena guranjem u gradjanski rat, kao što su uradili i 1812 godine kada Prva Banka SAD-a nije obnovljena. Mesec dana od inauguracije Abarahama Lincolna, ispaljeni su prvi pucnji Gradjanskog Rata ovde u Fort Sumteru, Južna Karolina 12 Aprila 1861. Naravno ropstvo je bilo jedan od razloga rata ali ne i glavni. Lincoln je znao da ekonomija Juga zavisi od ropstva tako da pre početka gradjanskog rata nije imao nikakvu nameru da ukine ropstvo. Ovako je Lincoln tosaopštio u svom inauguracionom govoru: "Ja nemam nikakav cilj, direktan ili indirektan, da se mešam u poslove institucija ropstva u državama gde danas postoje. Verujem da ja nemam pravnu osnovu za tako nešto i nemam nikakvu nameru za tako nešto". Čak i posle prvih pucnjeva ispaljenih u Fort Sumteru, Lincoln je dalje insistirao da Gradjanski Rat nije vezan za problem ropstva: "Moj najvažniji cilj je da sačuvam Savez, nije mi cilj da sačuvam ili ukinem ropstvo. Ako mogu da spasim Savez bez oslobadjanja i jednog roba, to bi uradio".

Pa šta je onda bila pozadina Gradjanskog Rata? Bilo je puno faktora u igri. Severni industrijalci sukoristili zaštitne carine da bi sprečili Jug da kupuje jeftiniju Evropsku robu. Evropa se svetila zaustavlja-njem uvoza pamuka od Juga. Južne države su bile u duplom klinču, bile su primorane da plate više za većinu neophodnih namirnica dok im se prihod od pamuka urušavao. Jug je besneo. Ali bilo je još faktora u igri. "Menjači" su još uvek bili u nok-daunu od kada su izgubili kontolu pre 25 godina. Od tih dana, Američka ekonomija je obogatila naciju, loš primer za ostatak sveta. Bankari su shvatili da je sad šansa da podele bogatu naciju - zavadi pa vladaj ratom.

Da li je ovo bila samo teorija zavere tog doba? Pa, hajde da čujemo šta je imao da kaže jedan dobro pozicioniran posmatrač iz tog doba. Njegovo ime je Otto von Bismarck, nemački Kancelar koji je ujedinio Nemačke države samo par godina ranije: "Podela Sjedinjenih Država na federalne jedinice jednakih snaga je odlučeno mnogo pre Gradjanskog Rata od strane Evropskih finansijskih moćnika. Ovi bankari su bili uplašeni ukoliko Amerika ostane kao jedna celina, kao jedna nacija, da će postići ekonomsku i finansijsku nezavisnost što bi uzdrmalo njihovu ekonomsku dominaciju nad celim svetom".

Posle par meseci od kada su odjeknuli prvi pucnji ovde u Fort Sumteru, bankari su pozajmili Napoleonu III (Napoleonovom bratancu), 210 miliona Franaka da okupira Meksiko i da stacionira trupe duž granice sa Amerikom, koristeći situaciju zbog Gradjanskog Rata da bi prekršili Monroe-ovu Doktrinu i vratili Meksiko medju kolonije. Bez obzira na ishod Gradjanskog Rata, oslabljena Amerika, u teškim dugovima prema "menjačima", bi otvorilo vrata kolonizaciji Srednje i Južne Amerike od strane Evropljana. To je ono što je Američki Monroe-ov Ugovor zabranio 1823. U isto vreme, Velika Britanija je prebacila 11,000 vojnika u Kanadu, duž Američke severne granice kao neopsrednja pretnja. Njihova flota je stavljena u borbeno stanje za slučaj hitne intervencije.

Lincoln je znao da je duplo vezan. Zbog toga je bio očajan nad sudbinom Unije. Bilo je tu mnogo više toga po sredi, nego razlike izmedju Severa i Juga. Zato je on uvek naglašavao UNIJA a ne samo puki poraz Juga. Ali Lincolnu je trebao novac za pobedu. 1861, Lincoln i njegov ministar finansija Salmon P. Chase su otišli u New York da traže potrebne kredite. Željni da vide pad Unije, menjači su ponudili kamate sa stopom od 24-36%. Lincoln je rekao: Hvala, ali ne treba. Vratio se u Washington. Lincoln je pozvao starog prijatelja Pukovnika Dicka Taylora i postavio ga da reši problem finansiranja rata. Tokom jednog sastanka Lincoln je upitao Taylora šta je pronašao. On mu je objasnio: "Pa Lincolne to je lako, treba samo da proguraš kroz Kongres zakon koji će ti ozakoniti štampanje zakonskih blagajničkih zapisa. Time plati svoje vojnike i pobedi u ovom ratu". Kad ga je Lincoln upitao da li će Američki narod prihvatiti ove zapise, Taylor mu je odgovorio: "Narod ili bilo ko drugi neće imati izbora u ovom slučaju, ako ih učiniš zakonskim sredstvom plaćanja. Biće potvrdjene od strane Vlade i biće validne kao i svaki drugi novac, jer Kongresu je dato posebno pravo od strane Ustava."

To je upravo ono što je Lincoln uradio. U periodu 1862-1863 je odštampao $450 miliona dolara novih novčanica. U nameri da budu različite od drugih banknota u opticaju, poledjinu je štampao zelenom bojom. Zato se zovu Greenback (zelena-ledja). Ovim novim novcem Lincoln je platio vojnike i kupio im namirnice. Tokom rata, blizu $450 miliona je odštampano i to bez ikakvih kamata.

Lincoln je razumeo ko povlači konce i koji je ulog bio za Američki narod. Ovako je objasnio svoj stav: "Vlada treba da stvara, izdaje i obrće sav novac i kredite koji su potrebni da bi se zadovoljili potrošački zahtevi vlade i potrošača. Privilegija pravljenja i izdavanje novca nije samo prvenstveno pravo vlade, već i mogućnost da Vlada pokaže svoju kreativnost. Usvajanjem ovih principa, poreznici će biti poštedjeni ogromne količine kamata. Novac će prestati da bude gospodar te će postati sluga čovečanstvu"

Stvarno neverovatan redakcijski komentar u London Timesu je objasnio stav bankara prema Lincolnovim Greenback novčanicama: "Ako ova neposlušna finansijska politika, koja je nastala u Severnoj Americi, postane dobro utvrdjena, onda će ta Vlada sama sebe snabdevati parama bez troškova. Isplatiće sve dugove i biće bez duga. Imaće potrebne pare da vrši trgovinu. Postaće napredna bez premca u ljudskoj istoriji. Mozgovi i bogatstvo zemalja sveta će doći u Severnu Ameriku. Ta zemlja mora biti uništena inače će ona uništiti svaku monarhiju na ovom svetu".

Plan je bio efikasan, toliko efikasan da su sledeće godine, 1863, kad su se Federacijske i Konfederacijske snage spremale za odlučujuće bitke rata i kad je Ministarstvo Finansija čekalo odobrenje Kongresa da odštampa još Greenback novca, Lincoln je odobrio da bankari rade po Zakonu o Nacionalnoj Banci. Ove nove Nacionalne Banke bi bile oslobodjene poreza i zajedno bi imale ekskluzivno pravo da stvaraju novu formu novca - Banknote. Iako su Greenback novčanice bile u opticaju njihov broj se nije povećavao. Ali mnogo važnije, od tada celokupna količina Američkog novca bi se stvarao bez duga od strane bankara koji bi kupovali nacionalne obveznice i izdavali ih kao Banknote.

Kao što je objasnio istoričar John Kenneth Galbraith: "U godinama posle rata, Savezna Vlada je imala veliki suficit. Ipak ona nije mogla da otplati svoj dug, da povuče svoje novčanice, jer kad bi to uradila ne bi bilo obveznica za podršku nacionalnih Banknota. Otplata duga bi značilo uništenje novca u opticaju".

Kasnije, 1863, Lincoln je dobio neočekivanu pomoć od Ruskog Cara Aleksandra II. Car je isto kao i Bismarck znao šta smeraju medjunarodni "menjači" i čvrsto je odbio ostvarenje privatne centralne banke u Rusiji. Ako Amerika opstane i ostane van domašaja njihovih kandži, Carev položaj će biti osiguran. Ako bankari budu uspešni u podeli Amerike i delove podele izmedju Britanije i Francuske, obe nacije već pod kontrolom banakara, oni bi na kraju ugrozili Rusiju.

Dakle, Car je dao naredbe da ako Engleska ili Francuska intervenišu u pomoći Jugu, Rusija će smatrati takav akt kao čin objave rata. On je poslao deo svoje Pacifičke Flote u luku San Francisko. Lincoln je re-izabran sledeće godine, 1864. Da je ostao živ, on bi sigurno ukinuo monopol centralne banke koji mu je oduzet tokom Gradjanskog Rata. 21 Novembra 1864 je napisao sledeći tekst prijatelju: "Finansijski moćnici podrivaju naciju u doba mira a kuju zavere u nesrećna doba. Oni su veći tirani od monarha, drskiji su od autokrata, sebičniji od birokrata" Neposredno pre Lincolnovog ubistva, njegov ministar finansija Salrnon P. Chase mu je iskazao žaljenje što je pomogao u donošenju Zakona o Nacionalnoj Banci donet godinu dana ranije: "Moja podrška u promovisanju izglasavanja Zakona o Nacionalnoj Banci je najveća finansijaska greška mog života. Ona je stvorila monopol koji utiče na svaku delatnost u našoj zemlji".

14 Aprila 1865, 41-og dana nakon njegove druge inauguracije i petog dana pošto se Lee predao Grantu kod Appomattoxa, Lincolna je ubio John Booth u Fordovom pozorištu. Kancelar Nemačke Bismarck je sa žaljenjem prokomentarisao Lincolnovu smrt: "Lincolnova smrt pretstavlja katastrofu za Hrišćanstvo. U Americi nije bilo čoveka dostojnijeg da nosi njegove čizme. Plašim se da će strani bankari

sa svojom lukavošću i delikatnim trikovima preuzeti totalnu kontrolu nad obilnim bogatstvom Amerike i to iskoristiti da sistematično korumpiraju modernu civilizaciju. Oni neće oklevati da uvuku celo Hrišćanstvo u ratove i haos u nameri da svet pretvore u svoju ličnu baštinu". Bismarck je odlično razumeo plan "menjača". Tvrdnje da su medjunarodni bankari odgovorni za Lincolnovo ubistvo su isplivali 70 godine kasnije u Kanadi, 1934.

Gerald G. McGeer je bio popularan i veoma cenjen Kanadski advokat koji je objavio zapanjujuću optužbu u petosatnom govoru u Kanadskom Parlament napadajući Kanadsku monetu zasnovanu na dugu. Upamtite, to je bilo 1934, na vrhuncu Velike Depresije koja je takodje pustošila i Kanadu. McGeer je pribavio dokaze koji su bili izbrisani iz javnog zapisnika, koji su mu dali agenti Tajne Službe, sa sudjenja Johnu Boothu, tj posle njegove smrti. McGeer je izjavio da je Booth bio plaćeni ubica u najmu medjunarodnih bankara. Prema ovom članku iz Vancouver Sun-a, 2 Maja 1934: "Abraham Lincoln, mučenički oslobodilac robova je ubijen od strane zavereničke grupe medjunarodnih bankara koji su se plašili predsednikovih ambicija u sferi bankarstva. U to vreme u svetu je postojala samo jedna grupa, koja je želela njegovu smrt. To su bili ljudi koji su se suprotstavljali njegovom monetarnom programu i koji su se borili protiv njega kroz celi Gradjanski Rat zbog politike Greenback novca".

Interasantno, McGeer trvdi da Lincoln nije ubijen zbog toga što su medjunarodni bankari hteli da povrate centralnu banku već i zbog što su hteli da zlato bude podloga za američku valutu, zlato koje oni kontrolišu, drugim rečima da stave zlatni standard. Lincoln je uradio sasvim suprotno izdavanjem Greenback novca, čija je osnova bila čista vera i poverenje u SAD. McGeer navodi u članku i kaže: "To su bili ljudi koji su zainteresovani u uspostavljanju zlatnog standarda kao i prava bankara da upravljaju monetama i kreditima svake nacije u svetu. Kako Lincoln više nije bio smetnja oni su mogli da nastave po planu i to su uradili u SAD-a. Posle 8 godina od ubistva Lincolna, srebro kao podloga je povučeno a uspostavljeno zlato kao standard u SAD-u.".

Niko od vremena Lincolna nije izdavao novac-bez-duga. Novčanice sa crvenom oznakom koje su izdate 1963 nisu nove novčanice izdate od predsednika Kennedya, već prosto stare Greenback novčanice reizdavane iz godinu u godinu. U jednom dokumentu ludosti i neznanja, Riegle Zakonu iz 1994, je omogućeno da se zamene Greenback novčanice sa novcem-sa-dugom. Drugim rečima Greenback novac je važio do 1994.

Zbog čega je srebro bilo loše za bankare a zlato dobro? Jednostavno - srebra je bilo dosta u Americi - i teško se kontrolisalo. Zlato je uvek bilo deficitarno. Istorija pokazuje da je relativno lako monopolisati zlatom dok srebra ima 15 puta više.

17. Povratak zlatnog standarda

Kako Lincoln više nije bio prepreka, "menjačima" je sledeći cilj bio da ostvare potpunu kontrolu nad Američkim novcem. Ovo nije bio lak zadatak. Kako je Američki zapad bio širom otvoren, srebro je bilo otkriveno u velikim količinama. Povrh svega, Lincolnov Greenback novac je bio vrlo popularan. Uprkos što su Evropski bankari namerno napadali Greenback novac oni su i dalje cirkulisali. U stvari oni su kružili do 1994. godine. Prema istoričaru W. Cleon Skousen: "Odmah posle Gradjanskog Rata bilo je dosta govora o oživljavanju kratkog Lincolnovog eksperimenta sa Ustavnim monetarnim sistemom. Da nije bilo intervencije od strane Evropskih bankarskih trustova, ovo bi bez sumnje postao utvrdjen sistem."

Sad je jasno da je Američki koncept štampanja sopstvenog novca poslao strujne udare prema eliti koja vodi Evropske centralne banke. Oni su sa užasom gledali kako bučno Amerikanci traže još više Greenback novca. Iako su možda oni ubili Lincolna, ipak je rasla podrška njegovim monetarnim idejama.

12 Aprila 1866, skoro godinu dana od Lincolnovog ubistva, Kongres je počeo da radi po nalogu interesa Evropskih centralnih banaka. Usvojili su Zakon o Povlačenju, kojim se ovlašćuje Ministar Finansija da počne povlačenje Greenback novca i da se smanji količina novca. Pisci Theodore R. Thoren i Richard F. Warner su objasnili rezultate povlačenja novca u njihovom klasičnom delu: Istina u Knjizi o Novcu. "Teška vremena koja su nastala posle Gradjanskog Rata mogla su se izbeći da je zakon o Greenback novcu i dalje važio po nameri predsednika Lincolna. Umesto toga desile su se serije "novčanih panika" to jest "recesije" koje vrše pritisak na Kongres da propiše zakon koji stavlja bankarski sistem pod centralizovanu kontrolu. Konačno je usvojen Zakon o Saveznim Rezervama, 23 Decembra 1913.". Drugim rečima "menjačima" su trebale dve stvari:1) Obnavljanje centralne banke pod isključivo njihovom kontrolom i 2) Američki novac sa zlatnom podlogom.

Njihova strategija je imala 2 dela. Prvo, da naprave seriju udara u nameri da ubede Američki narod da samo centralizovana kontrola obima novca može doneti ekonomsku stabilnost. I pod dva, povući što

više novca iz sistema tako da većina Amerikanaca vrlo brzo osiromaši te neće hajati - ili će biti isuviše slabi da se suprotstave. 1866 godine, bilo je oko 1.8 milijardi $ u opticaju što je oko $50.46 po glavi stanovnika. 1867 godine je povučeno $500 miliona iz ukupnog opticaja. 10 godina kasnije, 1876, obim novca je smanjen na $600 miliona, drugim rečima, 2/3 Američkog novca je povučeno od strane bankara. Ostalo je samo $14.60 po glavi. 10 godina kasnije, obim je smanjen na $400 miliona, iako se populacija povećala uveliko. Rezultat svega, samo $6.67 po glavi je ostalo u opticaju, gubitak od 660% u kupovnoj moći za 20 godina.

Danas ekonomisti pokušavaju da prodaju ideju da su recesije i depresije prirodne pojave u onomešto oni zovu "poslovni ciklus". Istina je da se našim novcem manipuliše isto kao i pre i posle GradjanskogRata. Kako se ovo desilo? Kako je novac postao tako deficitaran? Jednostavno, svi krediti su opozvani a novi nisu izdavani. Takodje je i srebrni novac topljen. 1872 godine je čoveku po imenu Ernest Seydu dato100,000 funti (oko $500,000) od strane Engleske Banke da podmiti odredjene Kongresmene da bi se srebro povuklo. Rečeno mu je da ukoliko nije dovoljno da doda još 100,000 ili onoliko koliko mu treba. Sledeće 1873 god, Kongres je usvojio Zakon o Kovanom Novcu te je kovanje srebrnog novca obusta-vljeno. U stvari, Predstavnik Samuel Hooper, je osoba koja je i predstavila zakon Kongresu, i potvrdio da je Gospodin Seyd taj koji je napravio nacrt zakona. Ali postaje čak i gore od ovog. 1874 godine, sam Gospodin Seyd je priznao ko stoji iza prevare: "Otišao sam u Ameriku u zimu 1872-73, opunomoćen da obezbedim izglasavanje zakona o povlačenju srebra. To je bilo u interesu onih koje sam ja predstavljao, a to su Guverneri Banke Engleske. Već 1873 godine, zlatni novac je bio jedina forma kovanog novca.".

Borba oko kontrole Američkog novca nije još bila gotova. Samo 3 godine kasnije, 1876, trećina radne snage je bilo nezaposlena, nemir je rastao u narodu. Ljudi su bučno tražili da se vrati Greenback novac predsednika Lincolna ili pak da se vrati srebrni novac, bilo šta što bi učinilo da ga ima. Te godine Kongres je oformio Komisiju za Srebro da prouči problem. Njihov izveštaj je izričito okrivio povlačenje novca iz opticaja od strane bankara. Izveštaj je interesantan jer uporedjuje namerno povlačenje novca posle Gradjanskog Rata sa padom Rimskog Carstva: "Propast Ranog Srednjeg Veka je nastao smanjenjem novca i padom cena. Bez novca civilizacija nema ni svoj početak, smanjivanjem dotoka ona vene i ukoliko se on ne otpusti ona umire. U doba Hrišćanstva, metalni novac Rimskog Carstva je brojao oko 1.8 milijardi $. Na kraju 15 veka on se smanjio na manje od 200 miliona $. Istorija beleži da nije bilo ni jedne kobnije promene nego od Rimskog Carstva pa kroz Srednji Vek."

Uprkos ovom izveštaju Komisije za Srebro, Kongres ništa nije preduzeo. Sledeće godine, 1877, su izbili nemiri, od Pittsburgha to Chicaga. Baklje izgladnelih vandala su upalile nebo. Bankari su se okupili da odluče šta dalje. Odlučili su da istraju. Sad kad su povratili kontrolu do izvesne mere, nisu imali nameru da odustanu. Na skupu njihove asocijacije te godine, oni su saletali svoje članstvo da učine sve u svojoj moći da spreče svaki pokušaj povratka novca Greenback. Sekretar asocijacije, James Buel, uputio je pismo članovima u kojem se otvoreno pozivaju banke da ne potkopavaju samo Kongres, već i štampu: "Savetujemo vas da uradite sve što je u vašoj moći da ostvarite kontrolu nad istaknutom dnevnom i nedeljnom štampom, pogotovo poljoprivrednu i versku, radi sprečavanja izdavanja "Greenback" novca kao i da uskratite svaku podršku klijentima koji se ne suprotstavljaju izdavanju Vladinog novca. Ukidanjem zakona o centralnoj banci ili pak da Vlada opet izdaje novac, čime bi narod došao do para a nama bi nanelo ozbiljnu novčanu štetu kao bankarima. Odmah posetite vašeg Kongresmena i obavežite ga da podrži naše interese tako da se obezbedi kontrola zakona"

Kako je politički pritisak usmeravao Kongres ka promenama, štampa je pokušala da zavede Američki narod od prave istine. The New York Tribune je ovo napisao 10 Januara 1878: "Prestonica zemlje je najzad organizovana i videćemo da li Kongres sme da im se suprotstavi". Ali ovo nije uspelo u celosti. 28 Februara 1878, Kongres je usvoji "Shermanov zakon", koji je dozvolio ograničeno izdavanje srebrnog novca, okončanje petogodišnje praznine. Ipak ovo nije bilo povratak zlata kao podloge, niti je u potpunosti oslobodilo srebro. Pre 1873 svako ko bi doneo srebro u Američku kovnicu novca mogao je besplatno da ga prekuje u srebrne dolare. Ne više. Barem je deo novca priticao nazad u ekonomiju. Kako je pretnja njihovoj kontroli nestala, bankari su omekšali izdavanje kredita i posleratna depresija se završila.

Tri godine kasnije, Amerièki narod je izabrao republikanca James Garfielda za predsednika. Znao je kako se manipulisalo ekonomijom. Kao Kongresmen bio je predsednik Komiteta za Raspodelu i bio je član Komiteta za Bankarstvo i Monetu. Posle inauguracije, 1881 javno je napao "menjače": "Ko god da kontroliše obim novca u bilo kojoj zemlji apsolutni je gospodar cele industrije i trgovine... I kad shvatiš da se ceo sistem veoma lako kontroliše, ovako ili onako, od strane par moćnika na vrhu, neće ti trebati niko da kaže kako nastaju periodi inflacije i depresije". Nažalost posle par nedelja od kada je dao ovu izjavu, 2 Jula 1881 predsednik Garfield je ubijen.

18. Slobodno Srebro

Menjači Novca su brzo prikupili snagu. Počeli su da periodično "šišaju ovce", kako su to zvali, tako što su pravili ekonomske skokove a zatim depresije, tako da su otkupili na hiljade domaćinstava za džabe. 1891, "menjači" su se spremali da obore Američku ekonomiju opet, a njihovi metodi i motivi su bili izloženi sa šokantnom jasnoćom u memorandumu izdatom od strane Asocijacije Amerčkih Bankara, organizacije u koju su učlanjeni skoro svi bankari.

Primećujete da ovaj memorandum poziva bankare da izazovu depresiju na tačno odredjen dan, 3 godine unapred. Prema Kongresnom zapisu, jedan deo je stajao: "Prvog Septembra 1894, nećemo obnoviti naše pozajmice ni pod kakvim uslovima. Tad ćemo zahtevati naše pare. Uskratićemo prava korišćenja i postaćemo vlasnici hipoteka. Možemo uzeti 2/3 farmi zapadno od Mississippi, takodje na hiljade istočno od reke i to po našim cenama. Farmeri će postati sustanari kao u Engleskoj".

Ove depresije su se mogle kontrolisati jer je Amerika tada imala zlatnu podlogu. Kako je zlato deficitarno, to je roba kojom se najlakše manipuliše. Narod je tražio da se vrati srebrni novac da bi se izbegao obruč zlatnog novca koji su držali "menjači". Narod je tražio obnavljanje srebrnog novca, ukidanje zakona Gosp. Seyda iz 1873 koji su zvali "zločin iz 1873".

1896. problem izdavanja srebrnog novca je postao centralna okosnica predsedničke kampanje te godine. Senator William Jennings Bryan, demokrata iz Nebraske bio je u predsedničkoj trci sa ciljem izdavanja slobodnog srebra. Na Kongresu Demokratske Stranke u Chicagu održao je emotivan govor koji mu je doneo nominaciju sa nazivom: "Kruna od trnja, krst od zlata". Mada je Bryan tada imao samo 36 godina, ovaj govor se ocenjuje kao najčuveniji govor na nekom Kongresu. U dramatičnoj završnici Bryan je rekao: "Naš odgovor na njihov zahtev za zlatnim standardom je: Niz liticu nećete gurnuti naš mučni rad, ljude nećete razapinjati na zlatni krst". Bankari su izdašno podržavali republikanskog kandidata Williama McKinleya, koji je podržavao zlatni standard. Završno takmičenje je bilo jedno od najžešćih borbi u istoriji predsedničkih kampanja. Bryan je održao preko 600 govora u 27 država. McKinley je imao na svojoj strani industrijalce koji su govorili svojim zaposlenima da ako Bryan pobedi da će se sve fabrike zatvoriti i neće više biti posla.

Prevara je uspela. McKinley je pobedio Bryana sa malom razlikom. Bryan se nominovao 1900 i 1908 ali je opet bio blizu. Tokom Demokratskog Kongresa, 1912, Bryan je bio moćna osoba koja je pomogla u nominaciji Woodrowa Wilsona. Kad je Wilson postao predsednik, on je postavio Bryana za državnog sekretara. Bryan se ubrzo razočarao Wilsonovom Vladom. Bio je samo 2 godine u Wilsonovoj Vladi pre nego što je dao ostavku 1915 kad je na krajnje sumnjiv način potonuo brod Lusitania - razlog zbog kojeg je Amerika ušla u Prvi svetski rat.

Iako Wllliam Jennings Bryan nikad nije postao predsednik, njegovi napori su odložili namere menjača 17 godina da dobiju novu privatnu centralnu banku Amerike.

19. J.P. Moragan i krah iz 1907

Sad je bilo vreme da se "menjači" vrate na posao da stvore novu privatnu Centralnu banku Amerike. Tokom prvih godina 20 veka, ljudi kao što su J.P. Morgan poveli su napad. Još jedna finalna panika je bila neophodna da bi se privukla pažnja nacije o navodnoj potrebi za Centralnom bankom. Obrazloženje je trebalo biti "Da se samo sa centralnom bankom mogu izbeći slomovi banaka." Morgan je bio najjači bankar u Americi i osumnjičeni agent Rothschild porodice. Morgan je pomogao u finansiranju Rockefellerovog Standard Oil carstva kao i Edwardu Harrimanu u železnici, Abdrew Carnegieu u čeličnoj industriji i drugima u različitim industrijama. Povrh svega ovog, J.P. Morganov otac - Junius Morgan je bio britanski agent u Americi. Posle očeve smrti, J.P. Morgan je našao sebi partnera, Edward Grenfella, dugogodišnjeg direktora Engleske Banke. Zapravo, nakon Morganove smrti, njegova imovina je vredela samo par miliona dolara. Veći deo hartija od vrednosti za koje su mnogi mislili da pripadaju njemu – ustvari pripadali su drugima.

Predsednik Theodore Roosevelt je 1902 navodno pokrenuo Shermanov anti-monopolski zakon protiv Morgana i njegovih prijatelja da bi suzbio njihov industrijski monopol. U stvarnosti on je učinio veoma malo u sprečavanju monopolizacije Američke industrije od strane bankara i njihovih zamenika. Na primer, Roosevelt je navodno razbio monopol Standard Oil-a. Ali on uopšte nije bio razbijen. Ona je jednostavno podeljena u sedam novih kompanija koje su opet kontrolisali Rockefellerovi. Javnosti je bilo poznato ovo zahvaljujući političkom karikaturisti Thomasu Nastu koji je zvao ove bankare - "Trust $".

1907 godine, godinu dana posle Rooseveltovog reizbora, Morgan je odlučio da opet proba sa formiranjem Centralne Banke. Koristeći svoju udruženu finansijsku moć, Morgan i njegovi prijatelji su skriveno srušili berzu. Hiljade malih banaka je bilo nelikvidno. Mnoge se imale rezerve manje od 1% zahvaljujući bankarskoj tehnici sa delimičnom rezervom. Za samo nekoliko dana, "navala na banke" je bila uobičajna slika širom zemlje. Tada je Morgan istupio na javnu scenu ponudivši da podupre spotaknutuAmeričku ekonomiju tako što će podržati propale banke novcem koji će štampati bez pokrića. To je bio nečuven predlog, mnogo gori nego bankarstvo sa delimičnom rezervom što mu je Kongres dozvolio. Morgan je odštampao $200 miliona dolara bez pokrića. To je bio privatan novac kojim je kupovao stvari iplaćao usluge, jedan deo je poslao svojim filijalama da ga pozajmljuju sa kamatom. Njegov plan je uspeo. Uskoro je narod povratio poverenje u novac i prestao da zaobilazi svoju valutu. Ali kao rezultat, bankarska moć se samo jače utvrdila u samo par velikih banaka.

Tokom 1908 godine panika se završila i Morgan je pozdravljen kao heroj od čoveka po imenu Woodrow Wilson, Predsednika Princeton Univerziteta: "Svi ovi problemi su mogli biti sprečeni da smo imenovali komitet od šest ili sedam smelih ljudi kao što je J.P. Morgan da rukuju problemima zemlje". Udžbenici ekonomije su kasnije objasnili da su Savezne Rezerve stvorene upravo zbog panike iz 1907: “Zbog alarmantne epidemije propadanja banaka, narodu je bilo previše anarhije nestabilnih banaka" Medjutim Kongresmen iz Minnesote Charles Lindbergh, otac čuvenog "Srećni Lindy", kasnije je objasnio da je panika iz 1907 godine bila samo obična prevara: ”Oni koji nisu bili naklonjeni "Trustu $" bili su istisnuti iz posla, ljudi su bili preplašeni da traže promene monetarnih zakona koje bi Trust postavio.”

Znači, od kako je donesen Zakon o Bankarstvu iz 1863, menjači su uspeli da naprave seriju uspona i padova. Svrha ovog nije bilo samo da "ošiša" Američki narod, već da kasnije tvrde da je bankarski sistem vrlo nestabilan ako se ne utvrdi Centralnom Bankom.

20. Ostrvo Jekyll

Zbog sloma iz 1907 godine, Roosevelt je potpisao zakon kojim je formirana Nacionalna Monetarna Komisija. Zadatak ove komisije bio je da izučava problem banaka i da daje preporuke Kongresu. Naravno, u komisiji je bilo puno Morganovih prijatelja i poznanika. Predsedavajući je bio Senator Nelson Aldrich saostrva Rhode. Aldrich je predstavljao Newport, mesto na ostrvu Rhode gde su živele najbogatije Američke bankarske porodice. Njegova ćerka se udala za John D. Rockefeller Jr i imali su pet sinova: John, Nelson - koji će postati podpredsednik SAD-a 1974, Laurence, Winthrop i David-a - budućeg predsednika Saveta za Spoljne Poslove i Predsedavajućeg Chase Manhattan banke.

Čim je komisija počela sa radom, Senator Aldrich se uputio u Evropu gde je proveo dve godine konsultujući se sa privatnim bankarima u Engleskoj, Francuskoj i Nemačkoj. Ukupan trošak njegovog putovanja bio je 300,000 dolara - ogromna suma u to doba. Ubrzo nakon njegovog povratka, u veče 22 Novembra 1910, nekoliko najimućnijih ljudi Amerike se ukrcalo u senatorov privatni voz i u strogoj tajnosti doputovalo ovde na Ostrvo Jekyll - blizu obala države Georgia. Sa grupom je došao Paul Warburg. Data mu je godišnja plata od 500,000 dolara da lobira za uspostavljanje privatne Centralne Banke od strane investicione firme Kuhn, Loeb & Company. Warburgov partner u ovoj firmi bio je Jacob Schiff, unuk čiji je deda delio kuću Zeleni štit sa porodicom Rothschilds u Frankfurtu. Schiff je tada bio u procesu, a što ćemo videti kasnije, ulaganja 20 miliona dolara u zbacivanju Ruskog Cara.

Ove tri Evropske bankarske porodice: Rothschild, Warburg i Schiff bile su medjusobno povezane bračnim vezama baš kao i njihove Američke kopije: Morganovi, Rockefellerovi i Aldrich. Tajnost je bila toliko čvrsta da su se sva sedmorica glavnih aktera oslovljavali samo svojim imenom, tako da posluga ne bi mogla da utvrdi njihov pun identitet. Nekoliko godina kasnije, jedan od učesnika Frank Vanderlip, Predsednik National City Bank of New York i predstavnik Rockefellerovih, potvrdio je ovaj sastanaku izdanju "Saturday Evening Post-a", 9 Februara 1935: "Zaista sam bio tajanstven, pritajen kao svaki drugi zaverenik. Otkrivanje se jednostavno nije smelo desiti jer bi sve naše vreme i trud bio uzaludan. Da smo bili otvoreni i da se znalo da se naša grupa sastala i napisala zakon o bankama, taj zakon se nikad ne bi usvojio od strane Kongresa".

Učesnici su došli ovde da razreše svoj glavni problem - kako da uspostave natrag privatnu Centralnu Banku. Ali tu je trebalo rešiti još neke probleme. Kao prvo, smanjenje učešća velikih nacionalnih banaka na tržištu. Tokom 1910-ih, broj banaka u Americi se više nego udvostručio - na preko 20,000. Do 1913 godine, samo 29% banaka su bile nacionalne a držale su samo 57% svih uloga. Senator Aldrich je kasnije priznao u jednom novinskom članku: "Pre usvajanja ovog zakona, bankari New York-a mogli su da vladaju samo rezervama New York-a. Sada smo u mogućnosti da dominiramo rezervama cele zemlje".

Dakle, nešto je moralo da se uradi, kako bi ove nove banke uzeli pod svojom kontrolu. John D. Rockefeller je imao običaj da kaže - "Konkurencija je greh". Drugo, nacionalna ekonomija je bila toliko snažna da su korporacije počele da vrše ekspanziju od sopstvenih profita umesto da uzimaju velike krediteod velikih banaka. Tokom prvih 10 godina novog veka, 70% ulaganja u korporacije je dolazilo od profita. Drugim rečima Američka industrija je postajala nezavisna u odnosu na "Menjače" - taj trend se morao zaustaviti.

Svi učesnici su znali da se ovi problemi mogu lako rešiti, ali je njihov najveći problem bila javnost-samo ime nove banke. Ta diskusija se odvijala baš u ovoj sobi, jednoj od mnogobrojnih konferencijskih soba ovog odmarališta, danas poznat pod imenom Jekyll Island Club Hotel. Aldrich je tražio da se reč "banka" ne pojavljuje u nazivu. Warburg je tražio da se zakon nazove - Zakon o Nacionalnim Rezervama ili Zakon o Saveznim Rezervama. Glavna ideja je bila da se da utisak da je uloga nove Centralna Banke sprečavanje "navala na banke" ali i da se sakrije njen monopolski položaj. Medjutim, samoljubivi političar Aldrich je zahtevao da se zakon nazove Aldrichev Zakon.

Posle devet dana provedenih na Ostrvu Jekyll grupa se raštrkala. Nova Centralna Banka bi bila slična staroj Banci Sjedinjenih Država. Njoj bi bio dat monopol da izdaje nacionalni novac i to iz ničega. Kako Savezne izdaju novac iz ničega? To je četvorostepeni proces.

Ali prvo koju reč o obveznicama. One su jednostavno obećanje da ćeš biti plaćen - javni dug. Ljudi ih kupuju zbog sigurne otplate kamata. Kad se otplati cela glavnica i zadnja rata kamate – obveznica se uništava. Trenutno postoji obveznica vrednih 3,600 milijardi dolara. Da vidimo kako se pravi novac:

1. Savezna Tržišna Uprava odobrava kupovinu obveznica na slobodnom tržištu. 2. Otkup vrši Savezna Banka ko god da ih nudi na tržištu 3. Savezna Banka ih plaća elektronskim kreditom prodavcu na njegov račun kod njegove banke. Trik je u tome što ovi krediti nemaju nikakvo pokriće. 4. Banka koristi ove uplate kao rezerve. Oni mogu da pozajme 10 puta više nego što imaju rezerve novim pozajmljivačima i to sa kamatom.

Na ovaj način ako Savezna Banka kupi milion dolara obveznica, ovo znači da će se računi banaka povećati za 10 miliona. Savezna Banka pravi 10% od ovog novog novca a banke 90%. Da bi smanjili obim novca u ekonomiji, proces je samo obrnut. Savezna Banka prodaje narodu obveznice a novac dolazi sa računa kupca. Obim kredita se mora smanjiti 10 puta u odnosu na ponudu obveznica. Tako da ako Savezna Banka proda obveznicu od milion dolara to znači redukciju novca u opticaju od 10 miliona. Kakve su koristi imali od ovoga bankari koji su bili na skupu na Ostrvu Jekyll ?

1. Napori za reformu bankarstva su skrenuti skroz sa pravog puta 2. Sprečen je pravilan sistem vladinog finansiranja - bez duga. Lincolnov sistem se više nije mogao vratiti. Finansiranje Vlade se od sada temeljilo na obveznicama. 3. Dobili su pravo da naprave 90% našeg novca zasnovanom na delimičnim rezervama koje su onda mogli da pozajme sa kamatom. 4. Centralizovali su opštu kontrolu novca u ruke samo par ljudi. 5.Uspostavljena je Centralna Banka koja je bila veoma nezavisna i nije imala političku kontrolu.

Uskoro nakon njenog osnivanja, Centralna Banka je izazvala povlačenje novca u ranim tridesetim što je dovelo do Velike Depresije. Ova nezavisnost se povećala od tada usvajanjem dodatnih zakona. U nameri da prevare javnost da pomisle kako je Vlada zadržala kontrolu, plan ima deo gde se predlaže da Saveznu Banku vodi Odbor Guvernera koje imenuje Predsednik a odobrava Senat. Bankari su samo trebalida osiguraju da će njihovi ljudi biti imenovani. To nije teško. Bankari imaju pare a političari vole pare.

Kad su učesnici napustil ostrvo, propagandna mašina je uključena. Velike banke iz New Yorka su oformile Fond za Obrazovanje od 5 miliona kojim bi se finansirali profesori na uglednim univerzitetima da daju podsticaj novoj banci. Woodrow Wilson sa Princeton Univerziteta je jedan od prvih koji je uskočio u kompoziciju. Medjutim bankarski izgovor nije uspeo. Aldrichev Zakon je ubrzo razobličen kao zakon za bankare - zakon od kojeg bi profitirali samo Novčani Trust. Ovako je to Kongresmen Lindbergh objasnio u jednoj kongresnoj raspravi: "Aldrichev Plan je Plan Wall Streeta. On će dovesti do nove panike da bi se zastrašili ljudi. Aldrich je plaćen od strane Vlade da predstavlja narod, umesto toga on predstavlja plan za Trust."

Uvidevši da nemaju dovoljno glasova za pobedu u Kongresu, republikansko vodjstvo nije ni stavilo ovaj zakon na glasanje. Bankari su se okrenuli alternativi - Demokratskoj Partiji. Počeli su da finansiraju demokratskog kandidata Woodrow Wilsona. Istoričar James Perloff je naznačio da je kapitalista Bernard Baruch bio zadužen za njegovo obrazovanje: "Baruch je doveo Wilsona u štab

Demokratske Stranke u New York 1912-e, vodeći ga kao nekakvu pudlicu na uzici. Wilson je primio "kurs indoktrinacije" od strane lidera koji su bili prisutni ..."

Sad je pozornica bila nameštena. Menjači su sad bili u mogućnosti da opet instaliraju svoju privatnu Centralnu Banku. Štetu koju im je Predsednik Jackson naneo pre 76 godina je samo delimično popravljena zakonom o Nacionalnoj Banci tokom gradjanskog rata. Tokom decenija rat se rasplamsao. Jacksonovci su postali Greenbackovci a oni su postali tvrdokorni podržavaoci William Jennings Bryana. Bryan je predvodio napad, ovi oponenti Menjača su bili ignorisani od strane Barucha i počeli su da podržavaju Woodrow Wilsona. Uskoro su oni i Bryan bili izdani.

21. Zakon o Centralnoj Banci iz 1913

Tokom predsedničke kampanje, Demokrate su se obazrivo pretvarale da su protiv Aldrichevog Zakona. Predstavnik Louis McFadden, koji je i sam Demokrata ali i predsedavajući Komiteta za Bankarstvo i Monetarni Sistem, objasnio je činjenice posle 20 godina: "Aldrichev zakon je u svojoj suštini bio loš kad je Woodrow Wilson bio nominovan. Ljudi koji su vladali Demokratskom Strankom obećali su ljudima da ako dodju na vlast, neće biti Centralne Banke dok oni budu na vlasti. 13 meseci kasnije obećanje je prekršeno. Wilsonova administracija koja je bila pod upravom Pukovnika House-a i njegovih kobnih ljudi sa Wall Streeta osnovala je u ovoj slobodnoj zemlji jednu trulu monarhističku instituciju - "Kraljevsku Banku" koja će nas kontrolisati od vrha do dna, koja će nas porobiti od kolevke do groba".

Kad je Wilson imenovan, Morgan, Warburg, Baruch & Co napravili su nov plan koji je Warburg nazvao Savezne Rezerve. Demokratsko rukovodstvo je iznelo ovaj zakon i nazvalo ga Zakon Glass Owena, nešto što bi trebalo da bude radikalno drugačije od Aldrichevog Zakona. Medjutim u suštini ova dva zakona su bili identični. Demokrate su gromoglasno odbijale sličnosti do te mere da je Paul Warburg, autor oba zakona, morao kradomice da istupi i prizna svojim plaćenim prijateljima iz Kongresa da su zakoni ipak isti: "Kad izbrusimo razlike koje utiču na spoljašnjost, naći ćemo jezgra dva sistema koji su veoma slični".

Medjutim ovo priznanja je bilo samo za internu upotrebu. Trust je za javnost postavio Senatora Aldricha i Franka Vanderlipa, predsednika Rockefellerove National Citibank iz New Yorka, jedan on sedmorice onih koji su bili na Jekyll Ostrvu u suprotstavljanju novom zakonu o federalnim rezervama. Nekoliko godina kasnije Vanderlip je priznao za Saturday Evening Post da su dva predloga bila ista: "Iako je Aldrichev plan federalnih rezervi poražen kad se saznalo da je Aldrichev, njegove su glavne stavke sadržane u finalnom prilagodjenom planu"

Kako se približavalo glasanje u Kongresu, oni su zvali advokata Alfreda Croziera iz Ohioa da svedoči. Crozier je uočio sličnosti izmedju Aldrichevog Zakona i Glass-Owenovog Zakona. "Zakon upravo potvrdjuje ono za čim Wall Street i velike banke žude u poslednjih 25 godina – privatnu umesto narodne kontrole novca. On to radi na isti način kao i Aldrichev Zakon. Oba zakona ne daju mogućnost Vladi i narodu da efikasno kontroliše novac već se to daje bankama, one će imati opasnu i ekskluzivnu moć da daju ili oduzimaju narodu pare.". Tokom rasprave, Senatori su se žalili da velike banke koriste svoje finansijske mišiće da bi uticali na ishod. "Ima banaka u ovoj zemlji koje su neprijatelj narodnom dobru" - uzviknuo je jedan Senator.

Uprkos optužbama za obmanu i korupciju, zakon je napokon proguran u Senatu 22 Decembra 1913 i to kad je većina Senatora napustilo grad za praznike. Bili su uveravani od strane njihovog rukovodstva da se ništa neće usvajati do posle Božića 25 Decembra. Na dan kad je zakon usvojen Kongresmen Lindbergh je proročki upozorio svoje zemljake da: "Ovaj zakon uspostavlja najveći trust na svetu. Kad Predsednik potpiše ovaj zakon, nevidljiva Vlada monetarne moći će biti legalizovana. Narod to možda neće odmah znati, ali dan ponora je samo pomeren za koju godinu. Najgori kriminalni zakon u istoriji je donesen ovim bankarskim zakonom".

Povrh svega ovoga, samo nekoliko nedelja pre, Kongres je usvojio Zakon o Prihodu. Zašto je ovaj Zakon o Prihodu bio toliko važan. Zato što su sad bankari imali ceo sistem koji je stvarao neograničen državni dug. Kako bi se kamate na ovaj dug otplaćivale, zanemari glavnicu? Zapamti privatna Centralna Banka pravi glavnicu ni od čega. Savezna Vlada je bila mala tada. Do tada ona se izdržavala uglavnom od carina i trošarina. Sada bi se kao i u slučaju Engleske Banke kamata garantovano plaćala direktnim oporezivanjem gradjana. Menjači su znali da ako se moraju uzdati od doprinosa država pojedinačno, eventulno bi neka od njih mogla da se usprotivi i odbije da plaća kamatu na svoj novac, ili pak da političkim pritiskom smanje dug.

Interesantno je znati da je 1895 Vrhovni Sud proglasio neustavnim zakon sličan ovom. Takodje je Vrhovni Sud proglasio neustavnim Zakon o Prihodu Korporacija iz 1909. Zbog ovog je Senator Aldrich

progurao ustavni amandman koji je omogućio da se usvoji Zakon o Prihodu u Kongresu. Predloženi 16 ustavni amandman je onda poslat državama članicama na odobrenje. Medjutim neki kritičari tvrde da 16 amandman nije ni ratifikovan od potrebnih 3/4 država članica. Drugim rečima 16 amandman je možda nelegalan. Menjači nisu uopšte bili raspoloženi da se raspravljaju o spornim tačkama. U Oktobru 1913 Senator Aldrich je progurao kroz Kongres Zakon o Prihodima. Zakon bi imao mnogo manje značaja da je ostavljeno državama članicama da se pitaju, ovako je uvedeno direktno oporezivanje iz razloga uvlačenja Amerike u velike dugove.

Godinu dana posle usvajanja Zakona o Saveznim Rezervama, Kongresmen Lindbergh je objasnio kako ova banka pravi ono što danas zovemo poslovni ciklus radi svoje koristi: "Da bi proizveli visoke cene, sve što Savezne Rezerve treba da urade je da smanje eskontnu stopu. Ovo dovodi do ekspanzije kredita i tržišta, i onda kad se ljudi naviknu na ovakve uslove u sred započetih poslova se proizvoljno povećaju kamate. Oni isto tako mogu da tržišno klatno pomeraju nežno – malim promenama eskontnih kamata, ili pak mogu da vrše veće promene povećanjem kamate. U oba slučaja oni poseduju informacije o stanju finansija unapred. Ovo je najčudnija, najopasnija prednost data u ruke posebno privilegovane klase od strane neke Vlade. Sistem je u privatnim rukama, vodjen radi ostvarivanja najvećeg mogućeg profita uz pomoć tudjih para. Oni znaju unapred kad da prave paniku radi svoje koristi. Znaju kad će panika i da stane. Inflacija i deflacija jednako dobro radi za njih.".

Kongresmen Lindbergh je bio u pravu u svim tačkama. Ono što on nije znao je da je većina evropskih nacija već pala kao plen centralnih bankara pre nekoliko decenija ili vekova. Ono što je takodje interesantno napomenuo je činjenicu da je samo pre godinu dana Centralna Banka uzurpirala tržište zlata, rečima: "Savezne su već uzurpirale zlato i njene sertifikate."

Medjutim Kongresmen Lindbergh nije bio jedini kritičar Saveznih Rezervi. Kongresmen Louis McFadden, predsedavajući Komiteta za Bankarstvo i Monetarni Sistem od 1920 do 1931 je naglasio da je Zakon o Saveznim Rezervama doneo: "Super državu kontrolisanu od strane medjunarodnih bankara i industrijalaca, a radeći zajedno cilj im je da porobe svet radi svog zadovoljstva". Jeste li primetili kako McFadden daje medjunarodni karakter vlasnicima Saveznih Rezervi? Drugi predsedavajući istog komiteta tokom 1960-ih, Wright Patman iz Texasa: "Mi danas u Sjedinjenim Državama imamo u stvari dve Vlade. Imamo valjanu izabranu Vladu. Isto tako imamo nezavisnu, nekontrolisanu i nekoordinisanu Vladu u vidu Saveznih Rezervi koja ima moć u novcu što je po Ustavu trebalo da bude rezervisano za Kongres".

Čak se i pronalazač električne struje Thomas Edison pridružio gomili koja je kritikovala sistem Saveznih Rezervi: "Ako naša nacija može da izda dolarsku obveznicu onda može da izda i novčanicu dolara. Element koji čini obveznicu dobrom čini i novčanicu. Razlika izmedju obveznice i novčanice je ta što obveznice daju mogućnost brokerima da zarade duplo od izdate vrednosti i još 20%, dok kod novčanica ovoga nema već je korisna samo u trgovini. Apsurdno je reći da naša zemlja može da izda 30 miliona u obveznicama a ne 30 miliona u valuti. Obe su obećanje da ćeš biti plaćen, medjutim u jednom slučaju debeli lihvare dok u drugom pomaže ljudima".

Tri godine posle usvanja Zakona o Saveznim Rezervama čak je i Predsednik Wilson stekao drugačije mišljenje u vezi onog što je usvojeno tokom njegovog prvog mandata: "Mi smo postali jedna od najgorih Vlada, jedna od najkontrolisanijih Vlada u civilizovanom svetu – Mi nismo više Vlada slobodnog mišljenja, nismo više Vlada izabrana većinom glasova, već smo Vlada mišljenja i prisile male grupe dominantnih ljudi. Neki od najznačajnijih ljudi u SAD-u iz oblasti privrede i industrije se boje nečeg. Oni znaju da postoji negde moć tako dobro organizovana, prepredena, obazriva, povezana, da im je bolje da ih ne spominju".Pre nego što je umro 1924, Predsednik Wilson je shvatio koliku je štetu naneo Americi kad je priznao: "Ja sam nehotično uništio svoju Vladu".

Menjači - osobe koje profitiraju manipulišući količinom novca u opticaju - najzad su dobili svoju privatnu Centralnu Banku u Americi. Najvažnije novine, koje oni takodje poseduju, su pozdravile usvajanje Zakona o Centralnoj Banci 1913 objavljujući da će se sad depresije naučno sprečavati. Medjutim činjenica je je da će se sad depresije naučno kreirati.

22. Prvi Svetski Rat

Moć je sad bila enormno koncentrisana. Sad je bilo vreme za rat, za jedan zaista veliki rat. U stvari za Prvi Svetski Rat. Za centralne bankare politički problemi koji uzrokuju rat nisu uopšte bitni koliko su im bitni potencijalni profiti. Ništa ne stvara više duga od rata. Engleska je najbolji primer u to vreme. Tokom 119 godina od kako je stvorena Engleska Banka pa do Napoleonovog poraza kod Waterloo-a, Engleska je bila u ratu 56 godina dok je u preostalom vremenu bila u pripremi za rat.

Za vreme Prvog Svetskog Rata, nemački Rothschildsi su pozajmljivali novac Nemcima, isto to su radili njihova rodbina u Engleskoj i Francuskoj. U Americi J.P. Morgan je bio prodavac ratnog materijala Britancima i Francuzima. Nakon samo 6 meseci otkako je izbio rat, Morgan je postao najveći potrošač na svetu trošeći 10 miliona dnevno. Njegova kancelarija ovde na Wall Streetu 23 je bila prepuna brokera i trgovaca. Posao je išao toliko "loše" da je banka morala da postavi čuvare na svaka vrata kao i kod njegovih partnera.

I ostali bankari iz New Yorka su dobro prošli u ratu. Predsednik Wilson je imenovao Bernarda Barucha da vodi Odbor za Ratnu Industriju. Prema istoričaru James Perloff, oboje Baruch i Rockefellerovi su profitirali nekih 200 miliona dolara tokom rata. Medjutim profit nije bio jedini motiv. Tu je bila i osveta. Menjači nikad nisu oprostili Ruskom Caru zbog podrške Lincolnu tokom Gradjanskog Rata. Takodje Rusija je bila zadnja velika evropska zemlja koja je odbila da primi shemu privatne centralne banke.

Tri godine pošto je Prvi Svetski Rat počeo, izbila je Ruska Revolucija koja je zbacila Cara i instalirala Komunizam. Jacob Schiff iz Kuhn, Loeb & Company se hvalio na svojoj samrtnoj postelji da je potrošio 20 miliona dolara da bi zbacio Cara. Novac je takodje dolazio iz Engleske da bi se podržala revolucija.

Zašto bi neki od najbogatijih ljudi na svetu finansirali Komunizam, sistem koji se otvoreno bori da uništi Kapitalizam, sistem koji ih je i obogatio? Istraživač Gary Allen ovako to objašnjava: "Ako neko razume da Socijalizam nije program podele društvenog bogatstva, već je u stvarnosti metoda grupisanja i kontrole moći, onda ovaj očigledni paradoks da super-bogati ljudi promovišu Socijalizam nije uopšte paradoks. Ustvari ovo je sasvim logično, čak šta više ovo je savršeno orudje za megalomane koji traže moć. Komunizam, ili još tačnije Socijalizam, nije pokret ugnjetavanih masa već ekonomske elite".

W. Cleon Skowsen je to ovako napisao u svojoj knjizi iz 1970 godine - Ogoljeni Kapitalista: "Moć iz bilo kog izvora uvek teži da stvori dodatnu moć. Neminovno je bilo da će super-bogati jednog dana hteti da kontrolišu ne samo svoje bogatstvo već i celog sveta. Da bi postigli ovo, oni su hranili ambicije političkih zaverinika željnih moći koji su bili odani ideji da zbace sve postojeće Vlade i da ustanove globalnu diktaturu." Ali šta ako neko od ovih revolucionara izmakne kontroli i pokuša da uzme moć od super bogatih? Najzad, zar nije Mao Ce Tung 1938. izneo svoj stav u vezi moći da: "Politička moć dolazi iz puščane cevi".

Osovina Wall Street - London se odlučila na rizik. Projektanti su nameravali da kontrolišu revolucionarne komuniste tako što će im davati velike količine novca kad se povinuju, a smanjili bi im dotok novca ili bi pak finansirali njihove oponente kad izmaknu kontroli. Lenjin je počeo da shvata da iako je on apsolutni diktator Sovjetskog Saveza da on ne povlači finansijske konce. Neko drugi je neprimetno imao kontrolu: "Država ne funkcioniše onako kako smo želeli. Kola ne slušaju vozača. Vozač je za volanom i čini vam se da ih vozi, medjutim kola ne idu u željenom pravcu. Kola se kreću kao da ih neka druga sila vozi".

Ko je bio iza ovog? Predstavnik Louis T. McFadden, predsednik Komiteta za Bankarstvo i Monetarni sistem tokom dvadesetih i tokom Velike Depresije u tridesetim kaže: "Na kurs Ruske istorije u velikoj meri su uticale operacije medjunarodnih bankara. Sovjetskoj Vladi su date pare od strane Ministarstva Finansije iz Federalnih Rezervi. Pare su išle preko Chase Banke. Engleska je pozajmila pare od Saveznih Rezervi te ih pozajmila Sovjetskoj Vladi sa mnogo većom kamatom. Dnjeparska Brana je sagradjena od para koje su nezakonito uzete od Ministarstva Finansije preko nečasnih i korumpiranih Saveznih Rezervi".

Drugim rečima, Savezne Rezerve i Engleska Banka su u ime svojih osnivača medjunarodnih bankara, stvarale čudovište koje će podsticati tokom 7 decenija: komunističke revolucije, ratove i najvažnije - dugove. U slučaju da mislite da su nekim slučajem Menjači stvorili komunizam pa izgubile kontrolu - Washington Times je 1992 godine objavio da je Ruski Predsednik Boris Jeljcin izjavio, uznemiren činjenicom da najveći deo strane pomoći se: "Vraća direktno nazad zapadnim bankama na ime dugova".

Niko zdravorazumski ne može da tvrdi da je Prvi Svetski Rat imao samo jedan uzrok. Ratovi su kompleksne stvari sa mnogo uzročnih faktora. Opet, bilo bi potpuno ludo zanemariti da je jedan od glavnih uzroka Prvog Svetskog Rata upravo oni koji su profitirali najviše. Uloga Menjača u svemu tome nije nikakva teorija zavere. Oni su imali motiv, kako kratkoročni sebični tako i dugoročni politički gde bi uspostavili totalitarne vlade koje bi oni iz pozadine kontrolisali.

Sledeće što ćemo videti je krajnji cilj Menjača.

23. Velika Depresija

Odmah nakon Prvog Svetskog Rata, politički plan Menjača je postao jasniji. Sad kad su kontrolisali svaku nacionalnu ekonomiju ponaosob, trebalo je sad udružiti tu moć u jednu - Svetsku Vladu. Novoj Svetskoj Vladi je dat primat na Pariskoj Mirovnoj Konferenciji. Ona je nazvana Liga Naroda. Paul Warburg i Bernard Baruch prisustvovali su sastanku zajedno sa predsednikom Wilsonom. Bili su veoma iznenadjeni saznanjem da svet još uvek nije spreman da se reši svojih nacionalnih granica. Nacionalizam je još uvek snažno kucao u grudima ljudi. Britanski Ministar Inostranih Poslova Lord Curson je nazvao Ligu Naroda dobrom šalom iako je zvanična Britanska politika podržavala. Američki Predsednik Wilson je bio ponižen u Kongresu odbijanjem ratifikacije ugovora. Uprkos činjenici da je ugovor ratifikovan od strane mnogih zemalja, Liga je zamrla jer nije bilo Amerièkog novca.

Posle Prvog Svetskog Rata američka javnost je bila umorna od medjunarodne politike koju je vodio demokrata Woodrow Wilson. Na predsedničkim izborima 1920 godine, republikanac Warren Harding je nadmoćno pobedio sa 64% glasova. Harding je bio vatreni neprijatelj boljševizma i Lige Naroda. Njegovim izborom je otvorena dvanaestogodišnja vladavina republikanaca u Beloj Kući i do nezapamćenog prosperiteta poznatim pod imenom Burne Dvadesete.

Uprkos činjenici da je rat doneo Americi dug deset puta veći nego što je Gradjanski Rat doneo – Američka ekonomija je rasla. Zlato je stalno ulazilo u zemlju i i taj trend se održavao. U ranim dvadesetim, guverner Centralne Banke New York-a, Benjamin Straw se često sastajao sa tajanstvenim i ekscentričnim guvernerom Engleske Banke, Montagu Normanom. Norman je bio odlučan u nameri da vrati zlato koje je Engleska izgubila tokom rata od Amerike i da povrati lidersku poziciju Engleske Banke u svetu. Povrh svega, Američka ekonomija koja je sada bila puna zlata mogla bi da se otrgne kontroli kao što je uradila posle Gradjanskog Rata. Tokom sledećih 8 godina predsednikovanja Hardinga i Coolidge-a, veliki državni dug koji se stvorio tokom rata, smanjio se za 38% na 16 milijardi $ - najveći pad u američkoj istoriji.

Tokom izbora 1920, Warren Harding i Calvin Coolidge su se borili protiv James-a Cox-a, Guvernera Ohio-a i malo poznatog Franklin D. Roosevelt-a koji je bio Wilson-ov pomoćnik ministra Ratne Mornarice. Ubrzo posle inauguracije, Harding je krenuo u napad da uništi Ligu Naroda. Onda se okrenuo da smanji domaće poreze dok je povećao carine do rekordnih visina. Ovo je bila Politika Prihoda kojom bi se većina Očeva Nacije složila. Tokom svog drugog mandata Harding se razboleo pri obilasku zapada u vozu i iznenada umro. Mada autopsija nije izvršena, kao uzrok je navedeno upala pluća ili trovanje hranom. Kad je Coolidge preuzeo kormilo on je nastavio istu ekonomsku politiku visokih carina i malih poreza. Rezultat svega ovog je bio veliki privredni rast i povećanje prihoda. Ovo se moralo zaustaviti. Kao što su to često radili ranije, Menjači su odlučili da uruše Američku ekonomiju. Centralna Banka je počela da zasipa društvo sa novcem. Povećali su obim novca 62% tokom tih godina. Novca je bilo u izobilju. Zato su se i zvale Burne Dvadesete.

Pre nego što je umro 1919 godine, bivši Predsednik Theodore Roosevelt je upozorio Američki narod šta se dešava. U izdanju The New York Times od 27 Marta 1922, Roosevelt je izneo: "Ovi medjunarodni bankari i Rockefellerov Standard Oil kontrolišu veći deo štampe i čine sve da pokore ili oteraju zvaničnike vlasti koji odbijaju naredbe moćnih podmićenih klika koji čine nevidljivu Vladu.".

Samo jedan dan ranije u New York Times-u, gradonačelnik John Hylan je citirao Roosevelt-a i razapeo one za koje je smatrao da preuzimaju kontrolu nad Amerikom, kontrolu nad njenom politikom i štampom: "Upozorenje Theodore Roosevelta je dato u pravo vreme, jer prava pretnja našoj republici dolazi od ove nevidljive Vlade koja kao džinovski oktopad pruža svoje sluzave krake nad našim gradovima, državom i nacijom. On grabi svojim moćnim kracima naše izvršne organe, pravosudje, škole, sudove, štampu i svaku drugu instituciju koja radi u interesu naroda. Da bi bio što konkretniji, dopustite da vam kažem da je glava ovog oktopada Rockefellerov Standard Oil i mala grupa moćnih banaka koje obično zovemo medjunarodni bankari. Ova mala klika moćnih medjunarodnih bankara praktično vodi Američku Vladu zbog svojih sebičnih potreba. Oni praktično kontrolišu obe partije, pišu političke platforme, biraju partijske lidere, kontrolišu vodeće ljude privatnih firmi, koriste sva moguća sredstva da bi imenovali samo one ljude na visoka mesta koji su povodljivi korupciji krupnog biznisa. Ovi medjunarodni bankari i Rockefeller-ov Standard Oil kontrolišu veći deo štampe i časopisa u ovoj zemlji."

Zašto ljudi nisu slušali ova snažna upozorenja i zahtevali od Kongresa da ukine zakon o CentralnojBanci iz 1913? Zato što su to bile dvadesete. Stalni dotok kredita je doprineo rastu tržišta. Drugim rečima, to vidimo i danas, u doba prosperiteta niko ne želi da misli o ekonomskim problemima. Medjutim postoji tamna strana tog prosperiteta. Poslovi se šire i oni postaju nategnuti u odnosu na kredite. Špekulacije se takodje šire srazmerno narastanjem tržišta. Na prvi pogled sve deluje ružičasto, ustvari to je sve kula od

karata. Kad je sve bilo spremno u Aprilu 1929, Paul Warburg, otac Centralne Banke je poslao tajnog savetnika da upozori svoje prijatelje o predstojećem kolapsu i nastupajućoj depresiji. U Avgustu 1929 Savezna Banka je počela da povlači novac.

Uopšte nije slučajnost da u biografiji svih džinova sa Wall Streeta: John Rockefeller, J.P. Morgan, Joseph Kennedy, Bernard Baruch stoji da su se zadivljujuće spretno povukli sa berze taman pre kraha i pretvorili svoju imovinu u zlato i keš.

24 Oktobra 1929 godine, veliki bankari New Yorka su opozvali svoje 24-satne pozajmice. Ovo je značilo da su i prodavci i kupci morali da istovare svoje akcije u cilju pokrivanja ovih pozajmica bez obzira na cenu otkupa akcija. Ovo je rezultiralo urušavanjem berze i taj dan je poznat kao Crni Četvrtak.

John Kenneth Galbraith je u knjizi "Veliki Slom 1929" napisao da je u jeku najvećeg prodajnog ludila, Bernard Baruch doveo Winston Churchill-a na poslovni balkon berze da bude svedok panike i da ga impresionira svojom moći nad prizorom ispod njih.

Kongresmen Louis McFadden predsednik Komiteta za Bankarstvo i Monetarnu Politiku od 1920 do 1931 je znao koga da okrivi. On je optužio Centralnu Banku i medjunarodne bankare za orkestrirani slom: "Ovo nije bila slučajnost. Ovo je bio prižljivo smišljen dogadjaj. Medjunarodni bankari su tražili način da nas dovedu u poziciju očajanja kako bi se onda oni pojavili kao gospodari svih nas".

Medjutim, McFadden je otišao još dalje. On ih je otvoreno optužio za krah u nameri da pokradu Američko zlato. U Februaru 1931 godine u sred depresije on je izjavio: "Mislim da se bez ikakve rasprave može reći da su Evropski državnici i finansijeri spremni da preduzmu bilo koji korak u nameri da povrate zlato od Amerike, koje je Evropa izgubila kao posledicu Prvog Svetskog Rata".

Curtis Dall, Broker Lehman Brothers-a je bio u berzi na dan kraha. U svojoj knjizi "FDR, my exploited father-in-law" iz 1970 godine, objasnio je da slom bio iniciran planiranim i iznenadnim opozivom kratkoročnih pozajmica: "Zapravo to je bilo proračunato šišanje naroda od strane bankarskih moćnika koji su inicirali taj iznenadni opoziv pozajmica na berzi New York-a".Za samo par nedelja izgledalo je kao da je nestalo 3 milijarde $. Za godinu dana nestalo je 40 milijardi. Medjutim da li su nestali? Ili su se jednostavno preselili u ruke par ljudi? I šta je Centralna Banka uradila? Umesto da je krenula da pomogne ekonomiji snižavanjem kamatnih stopa, ona je nastavila sa brutalnim povlačenjem novca iz opticaja – produbljujući krizu. Izmedju 1929 i 1933 godine, Centralna Banka je povukla 33% novca iz opticaja.

Iako veæina Amerikanaca nikad nije ni čula da je Savezna Banka uzrok krize, ovo je poznato medju elitnim ekonomistima. Ekonomista Milton Friedman, dobitnik Nobelove Nagrade sa Univerziteta Stanford, 1969 god je u jednom intervjuu za nacionalni radio rekao: "Savezna Banka je definitivno uzrokovala Veliku Depresiju povlačenjem novca iz opticaja za 1/3 u periodu od 1929 do 1933 godine".

Novac koji su Amerikanci izgubili tokom Velike Depresije nije tek tako nestao. On je jednostavno preseljen u ruke par onih koji su se povukli sa berze pre samog kraha i kupili zlato koje uvek ima vrednost. Novac je takodje otišao preko mora. Prosto je neverovatna činjenica, dok je Predsednik Hoover herojski pokušavao da spasi banke i privatne firme i dok je nekoliko miliona Amerikanaca gladovalo, milioni dolara su odlazili u obnovu Nemačke koja se oporavljala od Prvog Svetskog Rata.

8 godina pre nego što je Hitler okupirao Poljsku, Predstavnik Louis McFadden, predsednik Komiteta za Bankarstvo je upozorio Kongres da Američki narod plaća Hitlerov uspon: "Posle Prvog Svetskog Rata Nemaèka je pala u ruke medjunarodnih bankara. Ti bankari su kupili sve od igle do lokomotive. Oni su kupili njihovu industriju, drže sve hipoteke, oni kontrolišu njihovu proizvodnju, drže sve javne servise. Medjunarodni bankari sponzorišu sadašnju Nemačku Vladu, oni isto tako daju svaki dolar Adolphu Hitleru za njegove raskošne kampanje kao pretnja Bruening-ovoj Vladi. Kada Bruening-ova Vlada prestane da sluša medjunarodne bankare oni će dovesti Hitlera da ih plaši i da ih natera na poslušnost. Preko Centralne Banke je u Nemačku upumpano preko 30 milijardi dolara. Svi ste već čuli kako se u Nemačkoj troši na moderne kuće, velike planetarijume, dvorane, bazene, auto-puteve, savršene fabrike. Sve ovo je napravljeno od naših para. Te pare su date Nemačkoj od strane naše Centralne Banke. Centralna Banka je upumpala toliko milijardi dolara u Nemačku da se ne usudjuju da kažu koliko".

Franklin D. Roosevelt je izabran 1932 godine za Predsednika. Kad je Roosevelt preuzeo kormilo, hitne i opsežne mere su najavljene koje ništa nisu pomogleveć su povećale moć Centralne Banke nad novcem. Tada je počela da popušta omča Centralne Banke, te su počeli da daju novac izgladnelom Američkom narodu.

24. Franklin D. Roosevelt / Drugi Svetski Rat

U samom početku svog mandata Roosevelt je ošinuo po Menjačima kao krivcima za Veliku Depresiju. Verovali ili ne, ali ovo je on rekao 4 Marta 1933 u svom inauguralnom govoru: "Aktivnosti bezobzirnih Menjača su pod osudom javnog mnenja. Oni su odbačeni iz srca i glava naroda. Menjači su pobegli sa svojih visokih pozicija u Hramu Civilizacije".

Medjutim dva dana kasnije Roosevelt je objavio bankarski odmor i zatvorio sve banke. Kasnije je u toku te iste godine stavio van zakona posedovanje zlata izuzev retkih zlatnih kovanica. Veći deo novca koji je prosečan Amerikanac posedovao je bio u formi zlatnika. Novi Dekret je u stvarnosti bila konfiskacija. Oni koji se nisu pokoravali su rizikovali 10 godina zatvora i kaznu od 10,000 dolara, što je otprilike današnjih 100,000 dolara. U Američkim gradovima neki ljudi nisu verovali Rooseveltovom naredjenju. Mnogi su bili razapeti da li da zadrže svoj teško stečeni imetak ili da se pokore Vladi. Oni koji su predali svoje zlato dobijali su dolare po zvaničnoj ceni od 20.66 dolara za uncu zlata. Ova konfiskacija je bila toliko nepopularna da niko iz Vlade nije hteo da preuzme "zaslugu" da je autor. Isto tako niko iz Kongresa. Na ceremoniji potpisivanja Predsednik Roosevelt je jasno svima prisutnim naznačio da on nije autor teksta i da ga nije ni pročitao. Čak je i Ministar Finansija rekao da ga nije pročitao, pritom je rekao: "to su eksperti tražili". Roosevelt je ubedio narod da preda svoje zlato izjavivši da je predaja nacionalnog blaga neophodna mera da bi se država izvukla iz depresije. Pompezno je naredio da se sagradi novi trezor za zlato koji bi mogao da prihvati brdo zlata koje je Američka Vlada ilegalno konfiskovala.

1936 godine je završen trezor za zlato Fort Knox. U Januaru 1937 god, prvo zlato je počelo da pristiže. Otimačina veka je počela. Kad je svo zlato predato 1935 godine zvanična cena zlata je skočila na 35 dolara po unci. Medjutim trik je bio u tome što su samo stranci mogli da prodaju svoje zlato za ovu novu višu cenu.

Menjači su napustili berzu pre samog kraha. Tada su kupili zlato po ceni od 20.66$ i preneli ga u London a onda su ga vratili i preprodali Američkoj Vladi. Ovim su maltene duplirali svoje prihode dok su Amerikanci gladovali.

Riznica Fort Knox leži u sred vojnog kompleksa Fort Knox, 50 kilometara jugo-zapadno od Louisville, Kentucky. Do ovde imamo dozvolu da pridjemo trezoru, uprkos mnogobrojnim pismima koje su godinama slati od strane Kongresmena da se dozvoli našoj kameri unutra. Na zemlji od 1.6 hektara nalazi se zgrada koju okružuje električna ograda, kanal i mitraljeska gnezda na ćoškovima. Kada je zlato počelo da pristiže 13 Januara 1937 god bilo je prisutno nevidjeno obezbedjenje. Hiljade zvanica je posmatralo dolazak voza sa 9 vagona iz Philadelphiae, čuvan od strane vojnika, poštanskih inspektora, ljudi iz Tajne Službe, čuvara Američke Kovnice Novca. Jedno veliko pozorište. Američko zlato iz cele zemlje je dovučeno, navodno zbog javnog dobra sve je stavljeno u Fort Knox. Svo to silno obezbedjenje će biti uskoro narušeno od strane same Vlade. Scena je sada nameštena za jedan veliki rat. Rat koji bi daleko nadmašio dug iz Prvog Svetskog Rata.

Na primer, 1944 godine Američki nacionalni prihod je bio 183 milijardi dolara i pored toga 103 milijardi $ je potrošeno na rat. To je 30 puta veći odnos potrošnje nego u Prvom Svetskom Ratu. U stvari Američki poreznici su plaćali 55% savezničkih troškova. Ali isto tako je važno napomenuti da je svaka nacija mnogostruko uvećala svoj dug u Drugom Svetskom Ratu. Na primer, Američki dug od 43 milijardi u 1940 godini se povećao na 275 milijardi 1950 godine, povećanje od 598%. Japanski dug se povećao 1348%, Francuski 583%, Kanadski 417%.

Posle rata, svet je podeljen na dve ekonomske celine: komunističko centralizovana ekonomija sa jedne strane protiv kapitalističke sa druge. Obe strane su nameštene da se beskonačno bore u visoko profitabilnoj trci naoružanja. Došlo je vreme da se centralni bankari ozbiljno posvete svom planu od 3 koraka sa kojim će se centralizovati ekonomije celog sveta i da na kraju postave svoju Svetsku Vladu ili Novi Svetski Poredak. Faze ovog plana su:

Prvi Korak - Upravljanje nacionalnim ekonomijama preko nacionalne centralne banke.

Drugi Korak - Centralizovati pojedine ekonomije u organizacije kakve su Evropska Unija ili regionalne trgovačke unije kakva je NAFTA.

Treći Korak - Centralizovati svetsku ekonomiju preko Svetske Centralne Banke, svetske monete, ukidanjem svih carina ukinuti nacionalnu nezavisnost - Svetska Trgovinska Organizacija.

Prvi korak je odavno završen. Drugi i treći korak su daleko odmakli i blizu su završetka. Šta je sa zlatom? Od svih Centralnih Banaka, najveći posednik je MMF. Ove Centralne Banke kontrolišu 2/3 svetskog zlata, što im daje mogućnost da manipulišu tržištem zlata. Zapamtite pravilo Menjača: onaj ko ima zlato -taj kroji pravila.

Pre nego što se upustimo u rešenja naših problema, hajde da pogledamo šta se desilo sa zlatom u Fort Knoxu jer ako ne shvatimo da je zlato zapravo ukradeno, mi ćemo biti navedeni na pogrešno rešenje - da se postavi zlatna podloga moneti.

Većina Amerikanaca još uvek veruje da je zlato ovde u Fort Knoxu. Na kraju Drugog Svetskog Rata, Fort Knox je čuvao preko 700 miliona unci zlata, neverovatnih 70% svetskog zlata. Koliko je zlata ostalo? Niko ne zna. Uprkos činjenici da Savezni Zakon zahteva godišnju kontrolu Fort Knox-a, oni uporno odbijaju da se sprovede brojanje. Istina je da pouzdana revizija nije bila od 1953 godine kada je Predsednik Eisenhower naredio jednu takvu kontrolu.

Gde je otišlo Američko zlato iz Fort Knox-a? Tokom godina prodato je Evropskim Menjačima po ceni od 35 dolara po unci. Zapamtite ovo se desilo tokom vremena kad je bilo ilegalno da Amerikanci kupuju svoje zlato iz Fort Knox-a. Bio je jedan sraman slučaj gde je porodica Firestone postavila lanac lažnih firmi u Švajcarskoj odakle su kupovali zlato. Na kraju su uhvaćeni i optuženi.

Do kraja 1971, celokupno zlato je konačno izneto iz Fort Knoxa, krišom se odlilo u London. Kad je konačno sve odneto iz Fort Knoxa, Predsednik Nixon je staviotačku na "Slučaj Zlato" ukidanjem Roosevelt-ovog Zakona o Zlatnim Rezervama iz 1934 što je konačno omogućilo Amerikancima da kupuju zlato. Prirodno, cena zlata je počela da raste. 9 godina kasnije je dostiglo cenu 880 dolara, 25 puta veća cena nego što je prodato. Neko bi pomislio da bi na kraju neko iz Vlade obznanio šta se dešava. Najveće bogatstvo u istoriji sveta je pokradeno. Senka starog filma Jamesa Bonda, Goldfinger.

U stvari, Ian Fleming, autor serijala o James Bondu je bio šef Britanske Kontra-Obaveštajne Službe MI5. Neki ljudi iz sveta obaveštajnih službi veruju da je on napisao svoje delo kao upozorenje što mnogi pisci fikcija rade. Ako se ovo prebacivanje celokupnog zlata iz Fort Knoxa može posmatrati kao namerna pljačka Američkog Ministarstva Finansija, onda se takva operacija verovatno sprovodila duži niz godina, verovatno 40 godina. Zasigurno dovoljno dugo vremena da je to Fleming uočio i pokušao da upozori.

Dobro, kako je onda priča o Fort Knox-u došla na svetlost dana? Sve je počelo člankom u New York Periodical iz 1974 godine. Članak je optužio Rockefellerovu familiju da manipulišu Centralnom Bankom tako što su prodavali zlato iz Fort Knox-a nepoznatim špekulantima iz Evrope po bagatelnoj ceni. Tri dana kasnije je poginula Louise Auchincloss Boyer, ona je bila izvor ove priče. Pala je sa desetog sprata svog stana u New York-u. Kako je Gospodjica Boyer znala za Rockefeller-ovu vezu sa zlatom iz Fort Knoxa? Zato što je ona bila dugogodišnja sekretarica Nelsona Rockefellera.

Sledećih 14 godina, ovaj čovek Ed Durell, bogati industrijalac iz Ohio-a se posvetio zadatku da sazna istinu o zlatu iz Fort Knox-a. Poslao je na hiljade pisama Vladama i bankarskim zvaničnicima, želeći da sazna koliko je zlata zaista ostalo. Edith Roosevelt, unuka Predsednika Theodore Roosevelta, postavila je pitanja u vezi rada Vlade u članku The New Hampshire Sunday News iz 1975 godine: "O tvrdnji da je zlato nestalo iz Fort Knoxa se naširoko diskutuje u Evropskim finansijskim krugovima. Medjutim, ono što je zbunjujuće u svemu ovome je da se Administraciji ne žuri da odlučno demonstrira da nema razloga za brigu - ako su zaista u poziciji da pokažu išta". Nažalost Ed Durell nikad nije završio svoj osnovni zadatak, potpuna kontrola zlata u Fort Knoxu.

Potpuno je neverovatna činjenica da najveća riznica zlata na svetu nije imala češće kontrole. Ovo zlato pripada Američkom narodu, ne Centralnoj Banci i njenim stranim vlasnicima. Jedna stvar je sigurna, Vlada bi mogla da razbije sve špekulacije za samo par dana kad bi dozvolila javno brojanje zlata pred kamerama. Ali ona je odlučila da to ne uradi. Neko bi pomislio da se boje istine šta bi kontrola otkrila. Čega se Vlada boji? Evo odgovora.

Kad je Predsednik Ronald Reagan preuzeo kormilo, njegovi konzervativni prijatelji su ga nagovorili da prouči mogućnost da se dolar vrati na Zlatni Standard, kao jedina opcija da se obuzda Vladina potrošnja. Ovo je zvučalo kao razumna opcija. Predsednik Reagan je imenovao grupu ljudi koja je dobila ime Komisija za Zlato, da prouče situaciju i da izvesti Kongres. Ono što je Komisija izvestila Kongres 1982 je bilo šokantno otkrovenje da: "Ministarstvo Finansija NE poseduje nikakvo zlato". Zlato koje je preostalo u Fort Knoxu je sada u vlasništvu Savezne Banke, tj to je sad u rukama privatnih bankarakao obeštećenje za nacionalni dug. Prava istina je da nikad ranije nije toliko novca ukradeno od naroda i dato u ruke male grupe privatnih bankara - Menjača.

25. Medjunarodni Monetarni Fond / Svetska Banka

Stojim ispred sedišta Medjunarodnog Monetarnog Fonda u Washingtonu. Preko puta tamo se nalazi štab Svetske Banke. Kakve su ovo organizacije? Ko ih kontroliše? I ono najvažnije, dali će one napraviti Svetsku Depresiju?

Za trenutak da se vratimo na posledice Prvog Svetskog Rata. Ljudi su bili umorni od rata. Pod plaštom "očuvanja" mira, medjunarodni bankari su skovali plan kako da svoju moć prošire još više. Tvrdeći da samo medjunarodna Vlada može da stane na put svetskim ratovima, Menjači su ponudili predlog za formiranjem Svetske Vlade koja će imati tri stuba: Svetska Centralna Banka koja će se zvati Banka za Medjunarodna Poravnanja, svetsko sudstvo će se zvati Medjunarodni Sud Pravde koji će biti u Hagu, Holandija, i svetskog zakonodavca koji će se zvati Liga Naroda.

Mentor Predsednika Clintona, istoričar Carroll Quigley sa univerziteta Georgetown je napisao 1966 godine u svojoj knizi "Tragedija i nada": "Moćnici finansijskog kapitalizma imaju dalekosežni plan, ništa manje nego formiranje svetskog finansijskog sistema koji će biti u privatnim rukama i koji će kontrolisati politički sistem svake zemlje i sveta uopšte. Ovaj sistem će se kontrolisati na feudalan način, koordinisanim radom centralnih banaka, tajnim sporazumima i čestim sastancima čelnika. Na vrhu sistema će biti Banka za Medjunarodna Poravnanja u Bazelu, Švajcarska. To je privatna banka koju će kontrolisati ostale privatne centralne banke. Svaka Centralna Banka će vladati nad svojom Vladom jer će imati moć da kontroliše državne kredite, da manipuliše spoljnom trgovinom, da utiče na privrednu aktivnost, i da utiče na političare stimulisanjem ekonomije kad su kooperativni."

Uprkos žestokom pritisku od strane medjunarodnih bankara i štampe, mala grupa Senatora koju je predvodio Henry Cabott Lodge, držala je SAD van ovih nacrta. Bez učešća SAD-a, Liga je bila osudjena na propast. Prosto je neverovatno da uprkos činjenici da je SAD odbacila Banku za Medjunarodna Poravnanja, Centralna Banka iz New Yorka je ignorisala Vladu i arogantno je slala svoje predstavnike u Švajcarsku da učestvuju na sastancima medjunarodnih bankara sve do 1994 godine, kad su najzad i zvanično primljeni.

Njihova shema o Svetskoj Vladi je bila osujećena, te su bankari pribegli staroj formuli - ratu koji će smanjiti otpor Svetskoj Vladi dok će isto tako zgrnuti velike profite. Zbog ovog cilja, Wall Street je pomogao da se nacistička Nemačka uzdigne preko Thiseen Banke, koja je bila Harriman-ova filijala u New Yorku, isto onako kako je Chase Banka pomogla finansijski da Boljševici dodju na vlast tokom Prvog Svetskog Rata. Chase Banku kontroliše Rockefeller-ova porodica. Kasnije je ona spojena sa Warburgovom Manhattan Bankom te je stvorena Chase-Manhattan Banka. Ova banka se onda spojila sa Chemical Bankom iz New Yorka stvorivši tako najveću Wall Street banku.

Njihova strategija je proradila. Čak pre nego što se Drugi Svetski Rat završio, svetska Vlada je opet bila aktuelna. 1944 godine u Bretton Woods, New Hampshire, MMF i Svetska Banka je ustanovljena sa punim učešćem SAD-a. Druga Liga Naroda je promenila ime u Ujedinjene Nacije koje su ustanovljene 1945 godine. Uskoro je ustanovljen i novi medjunarodni sudski sistem. Svi veliki protivnici ovih medjunarodnih tela pre rata su nestali tokom rata, kako je i planirano. Ove nove organizacije su jednostavno ponovljene na svetskom nivou kao što je to Zakonom o Nacionalnoj Banci iz 1864 i Zakonom o Centralnoj Banci iz 1913 ustanovljeno u SAD-u. Oni su stvorili bankarski kartel sastavljen od pojedinih centralnih banaka, koji je postepeno skupio moć da diktira svim bankama sveta. Na primer, kao što je Centralna Banka SAD-a autorizovala novo zakonsko sredstvo plaćanja Savezne Obveznice tako je i MMFautorizovao svoje svetsko sredstvo plaćanja - Specijalna prava vučenja (SPV). Do današnjeg dana, MMF je napravio 30 milijardi SPV novčanica. Nacije članice su pritisnute da njihove monete budu zamenljive za SPV novčanice. Kongres je 1968 godine usvojio zakone sa kojima se dozvoljava SPV kao rezerva i da se Savezne Obveznice menjaju za SPV.

Šta ovo znači? To znači da je u SAD-a SVP novac već deo našeg novčanog sistema. A šta je sa zlatom? SPV novac je već delimično pokriven zlatom a kako je 2/3 svetskog zlata u rukama centralnih bankara oni sada mogu da grade buduću finansijsku strukturu sveta na način koji im se čini najprofitabilnijim.

Imajte na umu, kao što je Centralna Banka kontrolisana od strane Saveta Guvernera, tako je i MMF kontrolisan od strane njihovog Saveta Guvernera a taj odbor sačinjavaju ili glave pojedinih centralnih banaka ili ministarstva finansija. Glasačku moć u MMF-u daje SAD i Engleska odnosno u suštini Centralna Banka SAD-a i Engleske Banke. Kao što Centralna Banka kontroliše količinu novca u Americi, tako Banka za Medjunarodna Poravnanja (BMP), MMF i Svetska Banka (SB) kontrolišu novac u svetu.

Sada vidimo reprizu stare zlatarske prevare, koja je ovaj put kopirana na nacionalnom nivou od strane Centralne Banke a na medjunarodnom nivou od strane tri tela Svetske Centralne Banke. Da li ove

organizacije: BMP, MMF, SB koje skupa čine Svetsku Centralnu Banku, danas šire i sužavaju kredite u svetu? Da. Regulative koje su stupile na snagu 1988 godine od strane BMP traže da banke podignu svoj kapital i rezerve na 8% od dugova do 1992 godine. Ove mere su stavile gornji limit na sistem sa delimičnom rezervom na isti način kao kod zahteva za potrebnim kešom. Šta ova prividno beznačajna regulativa, koja je kreirana u Švajcarskoj, znači za svet?

Ona znači da naše banke ne mogu pozajmljivati više novca da bi dobile na vremenu pre sledeće depresije jer je sada namešten maximalni kreditni odnos. To znači da one nacije koje imaju najmanje bankarske rezerve u svom sistemu već osećaju ove strašne efekte kreditne kontrakcije jer se njihove banke sada žustro bore da podignu svoje novčane rezerve na 8%. Da bi podigle nivo novca, one su morale da prodaju akcije što je dovelo do pada tržišta akcija prvo u njihovim zemljama i do početka depresije.

Kako je Japan 1988 godine imao najmanji nivo potrebnog rezervnog kapitala, oni su samim tim i najviše pogodjeni ovom regulativom te su doživeli finansijski kolaps koji je počeo 1989 godine. Ovo je zbrisalo zapanjujućih 50% vrednosti njihovog tržišta akcija do 1990 i 60% vrednosti nekretnina. Banka Japana je spustila svoju referentnu kamantnu stopu na 0.5%, ona je praktično davala novac za džabe da bi podigla ekonomiju, medjutim depresija se samo pogoršavala.

Zbog Američke pomoći od 20 milijardi dolara Meksiku, finansijski kolaps u toj zemlji je već poznat ovde. Uprkos ovoj pomoći ekonomija je i dalje u velikim problemima. Jedan veliki dug se naduvava drugim, jer novi krediti se odobravaju Meksiku da bi platili kamate na stare kredite. Na jugu Meksika, siromašni se otvoreno bune, jer svaki zaradjeni Pezos se izvlači iz zemlje da bi se platile kamate.

Važno je napomenuti, da se radikalni prenos moći danas sprovodi kako nacije postaju pokorene od strane nad-nacionalne Svetske Centralne Banke koju kontroliše šaka najbogatijih bankara. Kako MMF štampa sve više i više SPV novca potezom penkala u glavnim knjigama MMF-a, sve više nacija ih pozajmljuje da bi otplatili svoje ogromne dugove i postepeno padaju pod kontrolu bezličnih birokrata Svetske Centralne Banke (SCB). Kako se svetska depresija produbljuje i širi to će dati SCB moć da odlučuje o životu i smrti svake ekonomije. Oni će odlučivati kojoj naciji će se dozvoliti da prima kredite a koje će gladovati.

Uprkos celoj retorici o razvoju i suzbijanju siromaštva, rezulat svega je transfer bogatstva od bespomoćnih nacija prema Menjačima i njihovoj SCB koja kontroliše MMF i SB. Na primer, 1992 godine bespomoćne zemlje trećeg sveta koje su pozajmljivale od SB platile su 198 miliona $ više centralnim bankama razvijenih zemalja da bi vratile dugove SB. Ali ovo je samo povećao njihov večni dug u zamenu za privremeno olakšanje od siromaštva prouzrokovano kreditima, iako ove otplate prevazilaze iznos novih pozajmica. Do 1992 godine Afrički spoljni dug je dostigao 290 $ milijardi, 2.5 puta veći nego 1980 godine. Ovo je dovelo do velikog porasta smrtnosti dece, nezaposlenosti, urušavanje školstva, stambene izgradnje i zdravstva. Ceo svet se suočava sa nemerljivom patnjom koja već uništava zemlje trećeg sveta a sada i Japan, sve ovo zbog profita Menjača.

Jedan istaknuti Brazilski političar je istakao: "Treći svetski rat je već počeo. To je tihi rat. Zbog ovog on nije ništa manje zlokoban. Taj rat uništava Brazil, Južnu Ameriku i praktično sve zemlje trećeg sveta. Umesto da vojnici umiru, umiru deca. To je rat oko duga trećeg sveta, rat u kome je glavno oružje kamata, oružje koje je mnogo smrtonosnije nego atomska bomba, razornije nego laserski zraci".

26. Zaključci

Bilo bi apsurdno da se ignoriše središnja uloga uticajnih porodica kao što su Rothschilds, Warburg, Shiff, Morgan i Rockefellerovi prilikom bilo kakvog razmatranja istorije centralnog bankarstva. Imajte na umu - centralne banke postoje već tri veka i duboko su utkani u ekonomski život mnogih nacija. Ove banke više nisu zavisne od sposobnih pojedinaca kakvi su bili Nathan Rothschild. Ranije je pitanje vlasništva bilo važno, sada to više nije.

Na primer, Engleska Banka i Francuska Banka su nacionalizovane posle Drugog Svetskog Rata i ništa se nije promenulo. One su istrajne i nastavljaju da rastu sada pod zaštitom mnogobrojnih zakona, plaćenih političara, kupljenih media, nedirnuti uprkos smeni generacija. Tokom ta tri veka dobili su auru čestitosti. Kravatu stare škole sada nosi sin šeste generacije koji je vaspitan u maniru da vodi upravne odbore mnogobrojnih dobrotvornih organizacija.

Kada bi danas fokusirali pažnju na pojedince ili familije ili pak pokušali da uklonimo sadašnje nosioce moći, to bi bili od slabe vajde i bilo bi odvraćanje od pravog leka. Problem je mnogo veći od toga. To je korumpirani bankarski sistem koji se koristi da bi se uvećalo veliko bogatstvo u ruke par moćnika. To je trenutno naš ekonomski problem. Smena nekoliko glavnih igrača sada ni najmanje ne bi rešio problem. Isto tako, od mnogobrojnih birokrata koji rade u SB, centralnim i medjunarodnim bankama,

samo mali broj njih zna šta se dešava. Bez sumnji oni bi bili užasnuti da znaju da njihov posao dovodi do užasnog osiromašenja i postepenog porobljavanja ljudi od strane par bogatih plutokrata. Tako da dalje uopšte nema svrhe naznačavati ulogu pojedinca.

Problem takodje prevazilazi politički spektar po pitanju levice ili desnice. Zajedno, Komunizam i Socijalizam kao i monopolistički kapitalizam su korišćeni od strane Menjača. Danas oni profitiraju od obe strane političkog spektra, sa leve strane od Vlada koje vode socijalnu politiku, a sa desne od Vlada koje vode Neo-konzervativnu ne-interventnu politiku gde se Vlada ne meša u ekonomiju.

U oba slučaja bankari pobedjuju. Monetarna reforma je najvažniji politički problem sa kojim se suočava ova nacija. Hladne glave treba da predjemo na zaključke a sve u duhu Lincolnove izjave:"zlo nikome, dobro svakome.".

Na početku ovog filma postavili smo brojna problematična pitanja. Postarajmo se da odgovorimo na sva. Šta se danas dešava Americi? Zašto smo u dugovima preko glave? Zašto političari ne mogu da obuzdaju zaduživanje?

Zato što radimo u novčanom sistemu koji je zasnovan na dugu i koji je dizajniran i kontrolisan od strane privatnih bankara. Neki sugerišu da je Centralna Banka kvazi-vladina agencija. Medjutim Predsednik imenuje samo dva od sedam članova upravnog odbora guvernera svake četvrte godine. On ih imenuje na mandat u trajanju od 14 godina mnogo duže od njegovog. Senat potvrdjuje ova imenovanja. Medjutim prava istina je ta da Predsednik ne sme da imenuje nekog ko nije već izabran od strane Wall Streeta. Naravno ovo ne isključuje mogućnost da neki časni ljudi udju u upravni odbor guvernera. Medjutim, prava istina je da je Centralna Banka posebno dizajnirana da vrši svoju funkciju nezavisno od Vlade kao i sve druge centralne banke. Neki sugerišu da Centralna Banka pomaže monetarnu stabilnost. Kao što vidimo sadašnji direktor Engleske Banke, Eddie George, tvrdi da je to najvažnija uloga centralne banke. U stvarnosti iz istorije rada centralne banke se vidi jadan učinak u vezi ovog. U prvih 25 godina postojanja, Centralna Banka je prouzrokovala 3 velika privredna pada, uključujući Veliku Depresiju, a u zadnjih 30 godina je odvela Američku ekonomiju u eru nečuvene inflacije. Ponavljam, ovo nije neka luda teorija zavere, ovo je veoma poznata činjenica medju elitnim ekonomistima.

Ekonomista i Nobelovac Milton Friedman je to ovako objasnio: "Obim novca, cene i proizvodnja su definitivno nestabilniji od kako je oformljena Centralna Banka. Naravno najdramatičniji period nestabilnosti u privredi je bio izmedju dva rata i to u periodima većih monetarnih kontrakcija 1920-21, 1929-33, i 1937-38. Ni jedan drugi 20-godišnji period nema toliko kontrakciija kao taj. Ovi dokazi me uveravaju da je Centralna Banka doprinela porastu cena za najmanje 1/3 od Prvog Svetskog Rata. Za oštrinu velikih kontrakcija 1920-21, 1929-33, i 1937-38 su direktno odgovorni nadležni organi CB svojim naredbama i propustima. Svaki sistem koji daje toliku moć i slobodu u ruke par ljudi koji prave greške, opravdano ili ne, a sve to može da ima dalekosežne posledice je u suštini loš sistem. To je loš sistem za sve one koji veruju u slobodu jer daje preveliku moć samo u ruke par pojedinaca bez ikakve političke kontrole. Ovo je ključni politički momenat protiv nezavisnosti ove banke. Da parafraziram Clemencea - novac je i suviše ozbiljna stvar da bi se ostavio u milost centralnim bankarima.".

Mi moramo da učimo iz naše istorije pre nego što bude prekasno. Zašto političari ne mogu da kontrolišu državni dug? Zato što je to novčani sistem zasnovan na dugu. Naš novac je u samom početku stvoren kupovinom Američkih Obveznica. Narod kupuje obveznice, kao što su državne obveznice, banke ih kupuju, stranci ih kupuju, i onda kada Centralna Banka želi da poveća obim novca u sistemu ona kupuje obveznice ali ih plaća jednostavnim upisom u knjige, ondnosno stvara iz ničega. Onda se ovaj novonastali novac uveća od strane banaka množenjem faktorom 10, zahvaljujući sistemu sa delimičnom rezervom. Tako da iako banke ne štampaju monetu, one prave knjigovotstven novac preko depozita i pozajmica. Oničak investiraju ovaj novac. U stvari preko hiljadu milijardi dolara ovog privatno kreiranog novca se koristi za kupovinu Američkih Obveznica na otvorenom tržištu. Ovo obezbedjuje bankama blizu 50 milijardi $ profita od kamata, bez rizika svake godine, što je i manje isplate kamata štedišama. Na ovaj način se kroz bankarski sistem sa delimičnom rezervom stvara 90% novca, te one izazivaju 90% naše inflacije.

Šta mi možemo da uradimo u vezi ovog? Na sreæu postoji način da se problem brzo i lako reši i to bez velikih finansijskih problema. Mi možemo izvući našu državu iz duga za 1-2 godine jednostavno otplatom Američkih Obveznica sa Američkom monetom koja nije zasnovana na dugu kao što je to Lincoln uradio.

Naravno ovo bi proizvelo ogromnu inflaciju jer sadašnja moneta je višestruko uvećana sistemom sa delimičnom rezervom. Medjutim postoji genijalno rešenje delimično unapredjeno od strane Miltona Freidmana kako da se očuva stabilnost novca a da se izbegne inflacija i deflacija i dug smanji. Dok Ministarstvo Finansija bude otkupljivalo obveznice sa dugom sa novcem bez duga, potrebne rezerve u tvojoj lokalnoj banci će proporcionalno rasti do iznosa da obim novca u opticaju ostane isti. Kako se

obveznice sa dugom budu optlaćivale novcem bez duga, oni će deponovati ovaj novac tako da ovaj novac bude upotrebljen za povećanje rezervi banaka.

Kad se jednom Američke Obveznice zamene Američkim Banknotama (novac bez duga), banke će imati 100% rezervi umesto delimičnih kao sada. Od tog momenta, bivša zgrada Centralne Banke će se samo koristiti kao kuća za centralni kliring čekova i trezor. Zakon o Centralnoj Banci više neće trebati I može biti opozvan. Monetarna moć će se tada vratiti u Ministarstvo Finansija. Banke više neće moći da stvaraju niti da povlače novac. Ovim činom, naš nacionalni dug će se moći otplatiti za nekih godinu dana, Centralna Banka i sistem sa delimičnom rezervom se može napustiti bez bankrotstva, inflacije i deflacije ili promene načina života u Americi. Za prosečnu osobu najvažnija razlika će biti da će po prvi od kako je ustanovljena Centralna Banka 1913 godine – porezi početi da padaju. To bi bio pravi blagoslov za tebe umesto za Hamiltonove bankare.

Hajde da pogledamo pažljivije detalje ovog predloga. To su glavne tačke predloženog Zakona o Monetarnoj Reformi koji bi Kongres trebao da usvoji. Mi smo napravili nacrt Zakona o Monetarnoj Reformi koji će biti prikazan na kraju ovog filma. Naravno, varijacije sa istim rezultatima su isto tako dobrodošle.

1. Otplatiti dug sa Amerièkim Banknotama (novac bez duga). Kao što je Thomas Edison rekao, ako SAD može da izda dolarsku obveznicu onda može i dolarsku novčanicu. Obe su zasnovane na čistom poverenju i kredibilitetu prema Američkoj Vladi. To bi bila jednostavna zamena jedne Vladine obveznice drugom. Jedna nosi kamatu, druga ne. Američke Obveznice bi se mogle iskoristiti ali se ne bi više mogle štampati kad se ugasi Centralna Banka, te mi predlažemo Američke Banknote.

2. Ukinuti bankarstvo sa delimičnom rezervom. Kako se dug bude otplaćivao potrebne rezerve svih banaka i finansijskih institucija će rasti proporcionalno tako da se apsorbuju nove Amerièke Banknote sve dok one ne postanu bankarske rezerve. Pri kraju prve godine tranzicionog perioda preostale obaveze finansijskih institucija bi bile plaćene od strane Vlade jedinstvenim činom - plaćene Američkim Banknotama kako bi se sačuvao obim novca. Na kraju prve godine ili malo posle, nacionalni dug bi se otplatio i počeli bi da uživamo u prednostima bankarstva sa punim rezervama. Centralna Banka bi bila prevazidjena, anahronizam.

3. Ukinuti Zakon o Federalnim Rezervama (Ukinuti CB) iz 1913 godine i Zakon o Nacionalnoj Banci iz 1864. Ovi zakoni daju novčanu moć privatnom bankarstvu. Oni moraju biti ukinuti i monetarna vlast se mora vratiti u ruke Ministarstva Finansija gde je i u osnovi bilo kod Predsednika Lincolna. Ni jednom bankaru, ni jednoj osobi koja je u vezi sa finansijskim institucijama se ne sme dozvoliti da ona reguliše bankarstvo. Kad se sprovedu prve dve stavke, ovi Zakoni ionako neće služiti ničemu jer su vezani za prva dva predloga.

4. Povući Ameriku iz MMF, Banke za MP i Svetske Banke. Ove institucije kao što su Federalne Rezerve su stvorene da bi se centralizovala moć medjunarodnih bankara u svetskoj ekonomiji i SAD mora da se povuče iz istih. Njihova manje važna funkcija kao što je zamena valuta bi se mogla nadomestiti nekom novom organizacijom ograničena ovim funkcijama. Ovakav Zakon o Monetarnoj Reformi bi garantovao da količina novca u opticaju ostane konstantna te bi problem inflacije i deflacije bio rešen.

Zapamtite, u zadnje tri dekade CB je duplirala količinu novca svakih 10 godina. Ta činjenica i sistem sa delimičnom rezervom su pravi razlozi inflacije i smanjenja kupovne moći - skriveni porez. Ovi i ostali porezi su pravi razlog zašto oba roditelja danas moraju da rade. Obim novca mora sporo da se povećava da bi se cene održale stabilnim, približno porastu broja stanovnika, oko 3% godišnje, a ne po volji grupe bankara na tajnim sastancima. U stvari, sve buduće odluke koliko novca treba da bude u Američkoj ekonomiji mora da se donosi na osnovu statistike rasta stanovnika i indeksa cena. Novi monetarni regulatori i ministarstvo finansija, možda da ih nazovemo Monetarni Komitet, neće imati nikakva diskreciona prava sem u slučaju rata. Ovo bi osiguralo stalan i stabilan rast novca približno 3% godišnje što bi dovelo do stabilnih cena i bez naglih promena obima novca. Da bi se osiguralo da ovaj proces bude u potpunosti otvoren i pošten, svi dogovori bi bili javni a ne tajni kakvi su danas sastanci upravnog odbora Centralne Banke.

Kako ćemo znati da ovo funkcioniše? Zato što ovi koraci otklanjaju dva velika uzroka ekonomske nestabilnosti: Centralnu Banku i sistem delimičnog bankarstva kao i najnoviju Banku za Medjunarodna Poravnanja. Ali najvažnije otkloniće opasnost ozbiljne depresije. Poslušajmo Miltona Freedmana šta on

navodi kao glavni razlog depresije: "Ja ne znam ni jednu depresiju u bilo kojoj zemlji, bilo kada, koju nije pratio nagli pad obima novca a isto tako znam tamo gde je bilo naglog pada obima novca došlo bi do depresije".

Štampanje sopstvene monete uopšte nije radikalno rešenje. To rešenje je bilo podržavano od Predsednika Jeffersona, Madisona, Jacksona, Van Burena i Lincolna. Ono se takodje praktikovalo u Evropi u raznim periodima. Možda su najbolji primer mala ostrva blizu Francuske u Lamanšu. Zovu se Guernsey, oni su koristili novac koji nije zasnovan na dugu, da se plate veliki infrastukturni projekt već skoro 200 godina. Guernsey je jedan od najuspešnijih primera kako novac koji nije zasnovan na dugu dobro funkcioniše. 1815 god je imenovan komitet da ispita kako je najbolje da se finansira ovo tržište. Osiromašena ostrva nisu mogla sebi više priuštiti nove poreze, te su Očevi Ostrva odlučili da probaju revolucionarnu ideju - da štampaju sopstveni papirnati novac. To je bio višebojni papirnati novac koji nije imao nikakvu podlogu, medjutim narod ovih sićušnih ostrva se složio da ga prihvati i da se njime trguje. Da bi osigurali široku cirkulaciju proglašene su kao "Dobro za plaćanje poreza". Naravno ova ideja nije nova. To je upravo ono što je Amerika uradila pre Američke Revolucije, a postoje i mnogi drugi primeri u svetu. Medjutim ovo je bilo novo za Guernsey i napravilo je čudo. Ovo tržište još uvek radi i zapamtite - ono je sagradjeno bez duga ljudi sa ostrva.

Šta bi se desilo kad bi mi pratili primer Guernsey ostrva? Kako bi bankari reagovali na ove reforme? Sigurno bi kartel medjunarodnih bankara pružio otpor reformi koja ukida njihovu kontrolu svetske ekonomije kao i u prošlosti. Jedno je sigurno, Kongres ima ustavno pravo i odgovornost da odobri štampanje novca koji nije zasnovan na dugu i da promišljeno reformiše bankarske zakone. Nesumnjivo da će bankari tvrditi da će izdavanje ovakvog novca izazvati ozbiljnu inflaciju ili neke druge kobne posledice.

Zapamtite, bankarski sistem sa delimičnom rezervom je pravi uzrok 90% inflacije a ne novac bez duga sa kojim se plaća državni deficit. U sadašnjem sistemu svaka prekoračena potrošnja odobrena od Kongresa se pretvara u Obveznice sa dugom, 10% istih koje kupi CB se množi 10 puta od strane banaka što izaziva 90% inflacije. Naš sistem sa delimičnom rezervom i bankarstvo zasnovano na dugu je u suštini problem. Mi moramo da ignorišemo njihov neminovni otpor za reformom i da ostanemo čvrsti dok lek ne proradi.

Osvrnuvši se na današnji sistem sa delimičnom rezervom, Direktor Engleske Banke Sir Josiah Stamp tokom 1920-ih je rekao: "Bankarstvo je začeto u zločinu i rodjeno u grehu. Bankari su vlasnici sveta. Ako im oduzmite svet a ostavite im moć da izdaju novac, začas posla napraviće dovoljno para da otkupe svet nazad. Ali ako im oduzmete moć da izdaju novac, sva velika bogatstva kao moja će nestati, i treba da nestanu. Zbog ovog svet bi bio mnogo srećniji i lepši za život. Ako želite da ostanete robovi bankara i da plaćate ceh robovanju, ostavite im da štampaju novac i da kontrolišu kredite".

Amerikanci polako uvidjaju sve ovo. Danas je u više od 3,200 gradova i opština prihvaćen predlogneprofitabilne organizacije Suverenitet. Suverenitet pokret poziva Kongres da ovlasti Ministra Finansija da izdaje godišnje 90 milijardi Američkih Banknota, ne one iz Centralne Banke koje su zasnovane na dugu. Da izdaje bezkamatni novac gradovima, opštinama i distriktima za potrebne investicije. Za svaku pohvalu je to što je asocijacija bankara Illinois-a, njih 515 članova, prihvatilo ovaj predlog Suveriniteta što je korak u dobrom pravcu.

Kao što je Milton Friedman često isticao - Ni jedna ozbiljna depresija ne može da se pojavi bez ozbiljne kontrakcije novca. U našem sistemu samo CB, Banka za Medjunarodna Poravnanja (BMP) u saradnji sa američkim bankarima sa Wall Streeta mogu da izazovu depresiju. Drugim rečima, naša ekonomija je toliko velika i gipka da je nemoguće da se depresija slučajno desi. Ukoliko ne reformišemo naš bankarski sistem oni će uvek imati tu moć. Oni mogu da uruše našu ekonomiju kad god hoće. Jedino rešenje je da se ukine Centralna Banka, sistem sa delimičnom rezervom i da se povučemo iz Banke za Medjunarodna Poravnanja.

Samo će ovo slomiti moć medjunarodnih bankara nad našom ekonomijom. Imajte na umu, slom berze ne može da izazove ozbiljnu depresiju. Samo ozbiljna kontrakcija našeg novca može da izazove depresiju. Slom berze iz 1929 godine je samo zbrisao berzanske špekulante, uglavnom male i srednje, što je dovelo do transfera bogatstva od 3 milijardi $. Medjutim slom je poslužio kao dimna zavesa da se povuče 33% novca od strane CB sledećih 4 godine što je dovelo da se bogatstvo od 40$ milijardi iz ruku srednje klase preseli u ruke bankara. Onda je uprkos slabašnim pokličima protesta podeljeneg Kongresa, nezavisna CB držala mali obim novca punu deceniju.

Drugi Svetski Rat je okončao strašnu patnju Američkog naroda koju je izazvala CB. U depresiji bi se preostalo bogatstvo Američke srednje klase opeterećene dugom istopilo nezaposlenošću, smanjenim platama i bankrotstvima. Ako počnemo da reformišemo postojeći monetarni sistem, menjači će možda

uraditi isto ono kao i 1929 godine i tokom tridesetih, urušiće berzu i onda će im to poslužiti kao dimna zavesa da izvrše povlačenje novca iz opticaja.

Medjutim ako odlučimo da se borimo da povratimo kontrolu nad našim novcem iz ovog možemo izaći relativno brzo, možda za par meseci, dok Američke Banknote ne počnu da cirkulišu i zamene postojeći novac. Što duže čekamo, veća je opasnost da ćemo trajno izgubiti kontrolu nad našom državom. Neki se još uvek pitaju zašto bi medjunarodni bankari izazvali depresiju? Zar to ne bi bilo kao da ubijaju zlatnu koku? Upamtite šta je Larry Bates rekao na početku ovog filma: “Mi vidimo da u periodu ekonomskih previranja i kriza bogatstvo nije uništeno, već je samo izvršen transfer”.

Da li mi uopšte imamo nekih znakova šta nam menjači spremaju? Evo šta je izjavio David Rockefeller, Predsednik Chase-Manhattan Banke, najveće banke sa Wall Streeta: "Mi smo na domaku globalne promene. Sve što nam treba je jedna prava i velika kriza i nacija će prihvatiti Novi Svetski Poredak".

Znači potrebna je samo kriza da bi im se planovi ispunili. Pitanje je samo kad će kriza početi. Na sreću imamo nešto malo vremena na raspolaganju. Malo je verovatno da će se kriza desiti pre izbora 1996, medjutim posle toga pretnja će rasti. Bez obzira da li se odluče da izazovu krizu preko neodmerenog povećanja poreza i gubitka stotinu hiljada radnih mesta jer su poslovi izmešteni preko mora, zahvaljujući trgovinskim sporazumima kao što su Svetska Trgovinska Organizacija ili Severnoamerički Sporazum o Slobodnoj Trgovini, američka srednja klasa je postala ugrožena vrsta.

Jeftina radna snaga kao i ropski rad u crvenoj Kini, koju je Harry Wu junački dokumentovao, koristi se kao konkurencija Američkoj radnoj snazi. Drugim rečima, novac se grupiše u sve manji broj ruku kao nikad pre u istoriji ove nacije ili sveta. Bez reformi, Američka srednja klasa će uskoro nestati tako da će ostati veoma mali broj bogatih i mnogo siromašnih kao i u većem delu sveta. Na sve ovo su nas upozoravali tokom mnogih godina kongresmeni, predsednici, industrijalci i ekonomisti. Religijski lideri su takodje uvideli pretnju.

Oko 1898 godine u doba William Jennings Bryan-a, Papa Leo XIII je izjavio: "Sa jedne strane imamo grupu ljudi koja drži svu moć jer drže sva bogatstva, svu radnu snagu i trgovinu, jer manipulišu svim resursima u svoju korist, jer su jako dobro predstavljeni u državnim organima. Sa druge strane imamo siromašnu i nemoćnu većinu koja se muči i pati. Gramzivo lihvarstvo, iako je više puta osudjivano od strane Crkve, opet se pojavilo ali u drugoj formi. Ono je isto tako grešno i još uvek se praktikuje od strane pohlepnih i prokletih ljudi tako da veoma mali broj bogatih ljudi drže masu siromašnih na jarmu ropstva."

Nešto svežije, tokom Velike Depresije, Papa Pius XI je govorio o istom problemu: "Danas, ne samo što se bogatstvo akumuliralo, nego se ogromna ekonomska moć i despotska dominacija skupila u ruke par njih. Ova moć je praktično postala nezaobilazna jer oni koji je praktikuju drže i kontrolišu obim novca. Oni su u mogućnosti da vladaju kreditima i da odredjuju njihovu raspodelu jer oni daju krv celom ekonomskom telu. Niko ne sme da kaže ništa protiv njih jer u svojim rukama drže dušu naše ekonomije."

Obrazujte svoje prijatelje. Našoj zemlji treba jedna čvrsta grupa ljudi koja stvarno razume kako se manipuliše novcem i koja su rešenja. Jer ako dodje depresija, biće onih koji će sebe nazvati konzervativcima i koji će istupiti sa već gotovim rešenjima koje su im pripremili medjunarodni bankari. Čuvajte se poziva na povratak na zlatni standard. Zašto? Jednostavno zato što zlato nikad kao sad nije koncentrisano van Amerike u rukama par njih. Isto tako nikad kao sad se toliko zlata drži u posedu medjunarodnih tela kakve su Svetska Banka i MMF. Moneta sa zlatnom podlogom obično donosi bedu naciji i nama bi dao loše rezultate. Upamtite, mi smo imali monetu sa zlatnom podlogom 1929 godine i tokom Velike Depresije.

Isto tako, pazite se nekakvih planova o regionalnim ili o svetskoj moneti - to je trojanski konj medjunarodnih bankara. Obrazujte vaše Kongresmene. Potrebno je samo par ubedljivih članova da se privuče pažnja. Većina Kongresmena jednostavno ne razume sistem. Neki razumeju ali su pod uticajem bankarskih lobija te ignorišu problem, uopšte ne shvataju posledice svoje nebrige.

Mi se nadamo da smo dali dragocen doprinos nacionalnoj raspravi o reformi monetarnog sistema. Ostaje da svaka osoba uradi svoje, svako prema svojim moguænostima.

Neka nam Bog da mudrosti da reformišemo našu naciju I nas same. Mi kažemo nas same, iz razloga što će na kraju krajeva većina ljudi biti dovedena do očaja jer par njih je zgrnulo svetsko bogatstvo, ljudi će postati kao njihovi tlačitelji - sebični i gramzivi.

Bolje bi bilo da ne izgubimo iz vida tokom ove reforme, upozorenja o značajnijim stvarima, Papa Pius XI je to ovako rekao: "Jer kako će koristiti ljudima što im promišljenija podela i upotreba bogatstva omogućava da dobiju čak i ceo svet ako time oni gube svoje duše! Kako će im koristiti učenje zdrave ekonomije, ako dozvoljavaju sebi da ih obuzme sebičluk, nezauzdana i prljava pohlepa, da “čuvši Zapovesti Gospoda, oni rade sve suprotno.”.