FINANSIJSKI MENADŽMENT Uvod Uloga finansija u održavanju finansijskog zdravlja preduzeća nikada ne može biti prenaglašena. Od svih područja u nekoj organizaciji, nijedno nema veću odgovornost za osiguravanje konstantnog fokusa na stvaranje vrednosti u organizaciji. Ova činjenica je posebno dobila na značaju u današnjoj eri globalne konkurencije gde spoljni činioci poput dramatične konkurencije među preduzećima, brzih i konstantnih tehnoloških promena, nestabilnosti kamatnih stopa i inflacije, deviznih kurseva, atmosfere opšte ekonomske nesigurnosti.... finansijskom menadžeru nameću potrebu za upravljanjem finansijama iz nove perspektive . Ova nova perspektiva zahteva širenje fokusa ciljeva i funkcija finansijskog menadžmenta, i značajnog otklona od njegove dosadašnje tradicionalne uloge koja se do skoro svodila na obezbeđenje i izveštavanje finansijskih informacija, na kontrolu troškova, trošenja i upravljanje tokovima gotovine. Danas finansijski menadžer igra dinamičnu ulogu u razvoju moderne kompanije, a finansije počinju da grade više funkcionalni koncept stvaranja vrednosti. Odeljenje finansija postaje strateški partner u poslu preduzeća, opsežno doprinoseći stvaranju i nadgledanju vrednosti organizacije. Kao što je već rečeno tradicionalna uloga finansija se svodi na domen kontrole. Aktivnosti su u najvećoj meri usmerene na izveštavanje, kontrolisanje različitih troškova i sa njima povezanih aktivnosti i na aktivnosti upravljanja rizikom. Međutim danas se od zaposlenih očekuje više. Očekuje se da da idu dalje od ovih tradicionalnih aktivnosti i postanu strateški partneri – lideri u doprinošenju evoluciji i rastu svoje kompanije i naravno konstantnom rastu njene vrednosti. Može se reći da su se finansije poput mnogih drugih funkcija unutar organizacije razvijale tokom vremena, prolazeći kroz četiri faze. U prvoj fazi finansije su se fokusirale na funkcije izveštavanja, i koncentrisale su se na izvođenje finansijskih izveštaja za internu i eksternu upotrebu. Druga faza razvoja funkcije finansija je potaknuta rastom organizacije u celini i karakteriše je zadatak dizajniranja i uvođenja različitih kontrolnih mehanizama kao važne funkcije izveštavanja. Ovo podrazumeva praćenje različitih troškova, njihovu kontrolu i podnošenje izveštaja, što se takođe odnosi i na rizik. Sa povećanem kompleksnosti posla i relevantne informacije postaju ekstremno fragmentirane , usled čega finansije ulaze u treću fazu. Nastaje potreba za analiziranjem različitih delova informacija, sa osnovnim ciljem da se akcionarima pruži ujedinjena perspektiva koja će im pomoći u procesu odlučivanja. Ova funkcija podrazumeva suštinsko, duboko razumevanje posla, koje će biti u stanju da generiše učinkovitu analizu podrške odlučivanju. Tako u ovoj trećoj fazi razvijanje višestrukih perspektiva stvaranja vrednosti postaje imperativ. Četvrta i završna faza evolucije funkcije finansijskog menadžmenta ide dalje od domena analize i prelazi u domen strateškog partnerstva. Ovo podrazumeva potrebu da finansije svoje analize moraju efektno prezentovati drugim grupama u organizaciji, objasniti njihove posledice za odlučivanje i biti uverljive u donošenju odluka koje se moraju podudarati sa ciljem maksimizacije bogatstva akcionara. Zanimljivo je da su finansije jedinstveno opremljene za posmatranje procesa

stvaranja vrednosti duž celog lanca vrednosti organizacije, za sticanje uvida u razmenu stvaranja vrednosti kroz različite aktivnosti, pa su tako u mogućnosti da vide celinu, kako svi delovi zajedno deluju (nabavka, proizvodnja, marketing, distribucija, prodaja, razvoj novih proizvoda, upravljanje ljudskim resursima, upravljanje IT). Finansije su stoga u poziciji da formiraju koherentnu celinu i pruže perspektivu koja na višestruki način govori o različitim aktivnostima stvaranja vrednosti unutar organizacije, a takva perspektiva je korisnija i privlačnija za akcionare. Evolucija finansijske funkcije od prve do četvrte faze, naprosto odražava evoluciju organizacija samih po sebi koje su od od vertikalnih hijararhija – izgrađenih u vremenu dominacije masovne proizvodnje pokretane ekonomijom obima, prešle na ravne više funkcionalne, procesom vođene organizacije, da bi u današnje vreme svoju glavnu orijentaciju prebacile na potrošača, na brzinu reagovanja i prilagođavanja. Tako je sredinom 1990 -ih finansijama dodeljena strateška uloga u preduzeću. Glavni finansijski direktor postaje timski igrač u naporu preduzeća ka konstantnom stvaranju vrednosti za sve stejkoholdere. Od današnjeg finansijskog menadžera se zahteva fleksibilnost u prilagođavanju promenama koje sve većom brzinom nameće spoljno okruženje. On mora imati sposobnosti pronalaženja adekvatnih izvora finansiranja, mudrog upravljanja imovinom, profitabilnog dugoročnog investiranja u imovinu koje će preduzeću obezbediti pozitivnu perspektivu rasta i razvoja i iznad svega sposobnost za pravovremeno i brzo donošenje odluka. Finansije predstavljaju krvotok jedne organizacije. Da bi krvotok nesmetano tekao telom organizacije, od finansijskog menadžera se zahteva poznavanje celokupne anatomije organizacije, što mu omogućava sticanje sveobuhvatne slike o potrebama delova organizacije i organizacije u celini. Takođe, možda ste se zapitali zašto se od vas traži da razumete problematiku upravljanja finansijama ukoliko vi nemate nameru da postanete finansijski menadžeri. Najbolji odgovor na to pitanje je da sebe pripremate za svoje buduće radno mesto, i za način rada i strukturu znanja koja odgovaraju potrebama nove ekonomije – ekonomije znanja i informacija. Tržište danas zahteva potpuno drugačiji profil zaposlenih. Sve više preduzeća smanjuje broj menadžerskih radnih mesta i spajaju različite nivoe korporacijske piramide. Zbog čega preduzeća to čine? Između ostalog zbog smanjenja troškova i povećanja produktivnosti! Međutim ono što je još bitnije je da tržište danas traži drugačiju vrstu radnika, radnika koji poseduju kompetencije, adekvatne stavove i intelektualnu fleksibilnost i okretljivost koja će biti u stanju da se na sistematski i kritički naćin nosi sa sve komplikovanijim i promenljivijim okruženjem. Drugim rečima, od vas će se zahtevati da budete fleksibilno i multidisciplinarno obrazovani, da budete u stanju da pored svoje ekspertize razumete i celu sliku u okviru koje vaše preduzeće posluje, što se odnosi kako na internu strukturu preduzeća, njegovih delova i njihovih funkcija, tako i na spoljašnje okruženje sa kojim je vaše preduzeće u interakciji. Kao rezultat toga odgovornosti zaposlenih i menadžera su se proširile. Kompetentnost zaposlenih se danas meri ne samo sposobnošću horizontalnog napredovanja već i vodoravnog, pa se samim tim zahteva univerzalnije obrazovanje.

PODRUČJA DELOVANJA FINANSIJSKOG MENADŽMENTA Finasijski menadžment se bavi problematikom sticanja, finansiranja i upravljanja imovinom, pri čemu sve vreme područja svog delovanja usklađuje sa osnovnim ciljem poslovanja preduzeća. Tri glavne funkcije finansijskog menadžmenta su:

• Finansijsko analiziranje i planiranje podrazumeva obradu podataka na osnovu kojih se donose odluke u funkciji ostvarivanja finansijskog rezultata.

• Donošenje investicionih odluka podrazumeva donošenje odluka o o kapitalnom

budžetiranju koje se odnose na ulaganje imovine u cilju razvijanja i rasta preduzeća i povećanja njegovog kapitala.

• Donošenje finansijskih odluka koje se odnose se na kratkoročno upravljanje

finansijskom imovinom preduzeća. Takođe Funkcije finansijskog odlučivanja se mogu podeliti na tri glavna područja::

► Investiranje ► Finansiranje ► Odluke o upravljanju imovinom

Odluka o investiranju - Ova odluka je od tri glavne odluke, najvažnija odluka za preduzeće. Ova odluka podrazumeva određivanje ukupnog iznosa imovine koji je potreban za poslovanje preduzeća. Bilo bi dobro da se na trenutak prisetimo izgleda bilansa stanja preduzeća. Na desnoj strani bilansa stanja se nalaze obaveze i vlasnička glavnica preduzeća. Na levoj strani bilansa se nalazi imovina. Zadatak finansijskog menadžera je da odredi novčani iznos koji treba da se pojavi iznad dvostruke crte na levoj strani bilansa stanja. Drugim rečima finansijski menadžer treba da odredi veličinu preduzeća. Kada je iznos konačno poznat, finansijski menadžer nakon toga treba da donese odluku o sastavu te imovine, naprimer koliki deo od ukupne imovine preduzeća treba držati u gotovini a koliki u zalihama. Takođe finansijski menadžer donosi odluke i o dezinvestiranju koje se odnose na imovinu koja je prestala da bude ekonomski opravdana, te se stoga ili mora samnjiti, eliminisati, ili zameniti.. Odluka o finansiranju - Kod odluke o finansiranju, finansijski menadžer se brine o sastavljanju desne strane bilansa stanja. Drugim rečima radi se o strukturi finansiranja preduzeća. Ukoliko bismo pogledali analizu strukture finansiranja preduzeća datu na nivou industrijskih grana, uočili bismo velike razlike. Neke kompanije imaju velika dugovanja, a neke druge ih skoro i nemaju. Ovo znači da se neke kompanije u velikoj

meri finansiraju putem duga a neke ne. Ovde se postavlja pitanje da li je važno kako se finansira preduzeće i ako jeste zašto je to bitno? Kakvu ulogu ovde igra politika dividendi i politika zadržane dobiti. Umeće finansija se svodi na balansiranje između isplate dividendi akcionarima koje mora biti u ravnoteži sa oportunitetnim troškom zadržane dobiti koja se takođe koristi kao sredstvo finansiranja. Kada finansijski menadžer konačno donese odluku o strukturi finansiranja, dalje mu predstoji pronalaženje načina pribavljanja potrebnih sredstava finansiranja. Da bi bio uspešan u tome on mora imati znanja o funkcionisanju finansijskih tržišta i finansijskih institucija i njihovih domena delovanja. Znači mora biti upoznat sa mehanizmima kratkoročnog finansiranja, srednjoročnog i dugoročnog finansiranja a isto tako i sa putevima finansiranja – direktnog finansiranja na finansijskom tržištu ili finansiranja putem finansijskih posrednika. Odluka o upravljanju imovinom - Ova odluka se tiče efikasnog upravljanja stečenom imovinom. Finansijski mendžer konstantno prati troškove poslovanja, racionalnost upotrebe postojeće imovine, brine o njenoj efikasnoj alokaciji i upotrebi. Sa obzirom da je finansijski menadžer optrećen različitim stupnjevima poslovne odgovornosti nad postojećom imovinom, usled ovih odgovornosti on u praksi više brine o tekućoj nego o fiksnoj imovini. Veoma je bitno imati na umu da finansijsku funkciju treba posmatrati u međusobnoj povezanosti sa ostalim funkcijama u poslovanju preduzeća: nabavnom, proizvodnom, prodajnom itd.. kako bi se izvršili sledeći zadaci za nesmetano obavljanje poslovanja: Planiranje finansijskih sredstava, Obezbeđenje finansijskih sredstava za proizvodnju i nabavnu funkciju i Naplata potraživanja po izvršenoj prodaji ZADACI UPRAVLJANJA FINANSIJAMA Osnovni motiv i cilj finansijskog poslovanja je maksimizacija bogatstva vlasnika preduzeća. Upravo se ocena uspešnosti odluka o finansiranju donosi na osnovu ovog standarda. Maksimizacija profita ne mora da znači i istovremeno povećanje zarade po akciji što je osnovni reper uspešnosti za svakog vlasnika preduzeća. Načini za maksimizaciju profita mogu biti različiti, a neki od njih direktno vode smanjenju udela vlasnika u profitu što vodi smanjenju zarade po akciji. Obične akcije predstavljaju dokaz o udelu u vlasništvu nad preduzećem, a bogatstvo akcionara je iskazano tržišnom cenom obične akcije preduzeća. Tržišna cena običnih akcija preduzeća odražava uspešnost odluka preduzeća po pitanju investiranja, finansiranja i upravljanja imovinom. Tako se uspešnost poslovnih odluka pokazuje preko uticaja koji te odluke imaju na cenu akcija. Međutim maksimizacija zarade po akciji nije u potpunosti prikladan cilj jer ima svoje bitne nedostatke. Prvi nedostatak je taj da ne uzima u obzir vremensku dimenziju novca, ne određuje rokove i trajanje očekivanih prinosa. Veoma mali broj akcionara će podržavati projekat koji bi prvi prinos obezbedio za 20 godina. Drugi nedostatak ovog repera kao cilja poslovanja je nedostatak od kog boluju i ostale tradicionalne mere

profitabilnosti, a to je nedostatak razmatranja rizika. Obično su rizičniji projekti profitabilniji od onih sa manjim stepenom rizika ali i procena očekivanog prinosa od ovakvih projekata je takođe rizičnija.. Zato bi i očekivano kretanje zarada po akciji bilo rizičnije ukoliko bi se donela odluka o realizaciji projekta sa većim stepenom rizika. Takođe odnos duga u ukupnoj strukturi kapitala povećava ili smanjuje rizičnost preduzeća. Može se desiti da dva preduzeća imaju iste očekivane zarade po akciji, ali preduzeće koje je rizičnije od drugog će imati veće fluktuacije u zaradi, pa iz tog razloga tržište kapitala može da percipira nižu cenu akcija za ovakvo preduzeće u poređenju sa onim sa nižim stepenom rizika. Takođe još jedan nedostatak maksimizacije zarade po akciji je taj što ne uzima u obzir uticaj politike dividendi preduzeća na tržišnu cenu akcije. Ukoliko je maksimizacija zarade jedini cilj, preduzeće nikada ne bi trebalo da isplati dividendu, jer ono uvek može povećati zaradu po akciji, putem zadržavanja dobiti i njenog daljnjeg investiranja po bilo kojoj pozitivnoj stopi prinosa. Upravo iz ovog razloga treba imati na umu da cilj maksimizacija zarade po akciji ne mora biti isti sa ciljem maksimizacije tržišne cene akcija. Tržišna cena akcije preduzeća predstavlja osnovnu procenu vrednosti preduzeća, jer uzima u obzir sadašnju i očekivanu buduću zaradu po akciji, vremensku dimenziju novca, trajanje i rizik zarada, dividendnu politiku preduzeća i ostale faktore koji utiču na tržišnu vrednost akcije. U okviru postavljenog cilja zadatak upravljanja finansijama se svodi na

1. Povećanje plasmana sredstava na finansijskom tržištu 2. Povećanje sredstava za investiranje 3. Upravljanje tokovima gotovine 4. Donošenje optimalnih investicionih odluka i odluka o raspodeli dividendi.

Maksimalno povećanje kapitala i efikasno upravljanje gotovinom, je odlučujući kriterijum upravljanja poslovanjem, te on stoga suštinski određuje i cenu H odV preduzeća na finansijskom tržištu. Glavne aktivnosti finansijskog menadžera Posao finasijskog menadžera predstavlja niz aktivnosti koje se mogu svesti na tri oblasti:

1. Finansijsko poslovanje – u ovoj oblasti dominiraju znanje i veštine sprovođenja finansijske analize, analize troškova i aktivnosti upravljanja gotovinom.

2. Investiranje - podrazumeva umeće u investicionom istraživanju, poslovanju sa hartijama od vrednosti, odnosima sa finansijskim institucijama poput banaka, osiguravajućih institucija itd.

3. Finansijske usluge - uključuju finansijsko planiranje, obezbeđenje sredstava za nesmetano poslovanje, organizovanje procesa rada, blagovremenu naplatu potraživanja, investiranje, finanijski konsalting, informisanje, upravljanje i kontrolu poslovanja.

Maksimizacija profita nasuprot stvaranju vrednosti i agencijska teorija --problem principala i zastupnika Već smo rekli da tržišna cena akcije preduzeća predstavlja barometar uspešnosti poslovanja, jer je glavna ideja u tome da se uspeh poslovnih odluka oslikava preko efekta koji te odluke imaju na tržište, zapravo preko tržišne cene akcije. Upravo iz ovog razloga, Menadžment je pod stalnim nadzorom akcionara i ukoliko su oni nezadovoljni njegovim poslovanjem oni mogu prodati svoje akcije i uložiti ih u drugu kompaniju, a ukoliko isto to učini veći broj akcionara, to će automatski rezultirati smanjenjenjem tržišne cene akcija datog preduzeća.

Bitno je imati na umu da je kod korporacijskog oblika preduzeća poslovanje odvojeno od Vlasnika – akcionara. Vlasništvo nad preduzećem i upravljanje preduzećem postaju razdvojene kategorije. Stvara se takozvano javno preduzeće. Upravo sa razdvajanjem vlasništva od kontrole nad preduzećem dolazi do pojave mogućnosti sukoba interesa između onih koji upravljaju preduzećem – menadžera i vlasnika akcionara. Ugovori o vlasničkom ulaganju poput običnih akcija predstavljaju pravo na udeo u profitu i imovini preduzeća. Ovi ugovori su predmet posebnog tipa moralnog hazarda koji se zove problem principala i zastupnika. Ciljevi menadžmenta se mogu razlikovati od ciljeva akcionara. Sa obzirom da akcionari nikada ne mogu imati stopostotni uvid i kontrolu nad poslovanjem menadžmenta, nastaje problem asimetričnosti informacija. Upravo iz ovog razloga menadžment može najbolje delovati u svom sopstvenom interesu umesto u interesu akcionara. Vlasnici akcionari su pretežno zainteresovani za povećanje vrednosti akcija preduzeća što se danas imenuje kao pritisak akcionara. Akcionarski problem tj razdvajanje vlasništva i kontrole nad preduzećem uključuje moralni hazard gde se menadžeri(zastupnici) u upravljanju preduzećem mogu ponašati u skladu sa svojim interesom a ne interesom većine akcionara(principala), budući da su manje motivisani za maksimiziranje profita od akcionara. Pored nedovoljne motivacije ovaj tip moralnog hazarda može biti uvećan i nepoštenjem menadžera koji će trošiti pare na luksuzno opremanje kancelarije ili kupovinu automobila. Pored težnje za ličnom koristi, menadžeri mogu takođe da teže korporativnim strategijama poput preuzimanja drugih preduzeća, jer ovakve operacije jačaju njihovu ličnu reputaciju i moć, ali mogu da ne utiču na povećanje profitabilnosti kompanije.

Problem principala i zastupnika ne bi postojao kada bi vlasnici preduzeća imali potpune informacije o tome na šta su sve menadžeri spremni, jer bi jedino tako mogli da spreče nepotrebne troškove i prevare. Ovaj problem nastaje samo zato što menadžeri raspolažu sa više informacija od akcionara, odnosno zato što postoje asimetrične informacije. Ovaj problem takođe ne postoji ukoliko vlasništvo i upravljanje nisu razdvojeni. Jedan od načina da akcionari smanje asimetričnost informacija između njih i menadžera je da pribegnu specifičnoj vrsti proizvodnje informacija u nadgledanju aktivnosti preduzeća kao recimo čestoj reviziji i proveravanju rada uprave. Problem je što proces nadziranja može biti skup u terminima vremena i novca a što se reflektuje u onome što finansijski stručnjaci zovu skupa verifikacija stanja. Skupa verifikacija stanja povećava troškove i čini ugovor o vlasničkom udelu manje poželjnim, što delimično objašnjava zašto glavnica nije najbitniji element finansijske strukture. ( drugim rečima osnovna imovina preduzeća, tj akcionarski kapital)

Isto tako i problem slepog putnika može da smanji proizvodnju potrebnih informacija. Ako znate da drugi akcionari plaćaju za proizvodnju specifičnih informacija nadzora, možda ćete poželeti da se prošvercujete i ne platite. Ako to možete učiniti vi, onda isto tako to mogu učiniti i drugi akcionari vašeg preduzeća. Tako odjednom niko ne bi hteo da plati za nadgledanje preduzeća. Ukoliko predpostavimo da menadžeri ipak rade u najboljem interesu za preduzeće oni se još uvek susreću sa suprotnostima koje proizilaze iz potrebe za zadovoljenjem zahteva akcionara i obezbeđenja stabilnog i uspešnog poslovanja preduzeća. Menadžeri pokušavaju da zadovolje zahteve akcionara ali i da preduprede prevelike rizike u poslovanju, recimo tako što će doneti odluku o investiranju u siguran projekat koji ne donosi preveliku, već pristojnu ali sigurnu dobit. Sa obzirom da finansijski menadžer odgovara za rezultate investiranja, iz tog razloga je i oprezan po pitanju donošenja riskantnijih odluka, koje ne samo što mogu da ugroze njegovu karijeru i reputaciju, već što je bitnije mogu da negativno utiču na budućnost korporacije. Problematika ovih sukoba interesa i odlika vezanih za njih se naziva AGENCIJSKA TEORIJA, što se u principu svodi na način rešavanja problema ostvarenja povećanja vrednosti kapitala. Ubaciti tabelu sa slajda 17 finansijski menadžment u organizacionoj strukturi. SPOLJNO OKRUŽENJE Strategija finansijskog menadžmenta se odražava kroz način na koji preduzeće koristi svoje resurse i sposobnosti u poslovnom okruženju da bi ostvarilo svoje ciljeve. Jedan od najbitnijih strateških ciljeva preduzeća je ostvarivanje što veće dobiti. Ukoliko preduzeće ispuni cilj maksimiziranja vrednosti kapitala akcionara – ostvari što veću dobit, koristi će imati različite interesne grupe: Akcionari, menadžeri, zaposleni, dobavljači, kupci, država. Najvažniji segmenti spoljnog okruženja za preduzeće su poslovno, finansijsko i poresko okruženje, koje svako preduzeće mora dobro da poznaje i razume ukoliko želi da uspešno posluje. Glavni zadatak preduzeća je da ostvari što veću dodatnu vrednost za sve svoje stejkholdere, dakle sve one interne i eksterne učesnike koji su na bilo koji način povezani ili zainteresovani za rad preduzeća. Tako danas svako moderno preduzeće mora da uvažava i razvija potencijale svojih zaposlenih, da izvršava svoje obaveze prema dobavljačima, da stalno izalazi u susret zahtevima i potrebama kupaca, i da respektuje vrednost okruženja i društva. Menadžment mora da pokaže adekvatnu osetljivost na potrebe i prohteve svoga okruženja u cilju međusobnog usklađivanja interesa različitih interesnih grupa.

FAKTORI KOJI UTIČU NA REALIZACIJU FINANSIJSKE POLITIKE SE DELE NA SPOLJNE I UNUTRAŠNJE

Najvažniji faktori su oni koji su sastavni deo privredno finansijskog sistema i oni koji čine tržišne uslove privređivanja. Stabilnost i razvoj finansijske politike preduzeća je u direktnoj zavisnosti od stabilnosti mera finansijsko privrednog sistema ( kreditno bankarski instrumenti, devizni i poreski propisi i drugi sistemski zakoni...) Praksa je pokazala da se česte i veće promene mera privrednog i finansijskog sistema, posebno kreditno bankarskih instrumenata, deviznih i poreskih zakona, negativno odražavaju na stabilnost finansijske politike preduzeća. Tržišni uslovi privređivanja su važan spoljni faktor finansijske politike preduzeća, jer spadaju u grupu relativno ograničavajućih faktora ponašanja preduzeća u svojim poslovnim aktivnostima. ( tržište dobavljača, kupaca, novčano tržište i tržište kapitala, devizno tržište, strane investicije i zajmovi..)

Dakle preduzeće pokušava da funkcioniše u skladu sa svojim poslovnim okruženjem, poreskim okruženjem i okruženjem finansijskog sistema.

Poslovno okruženje Jedan od aspekata poslovne okoline u kojoj preduzeće funkcioniše je oblik poslovne organizacije za koje se preduzeće odluči. Ono što je veoma bitno znati pre donošenja konačne odluke o organizacionom obliku preduzeća, su prednosti i nedostatci različitih alternativnih oblika poslovne organizacije. Tri osnovna organizaciona oblika poslovanja Preduzeća u vlasništvu pojedinca. Ovakvo Maršalsko jednofunkcionalno preduzeće u jednom preduzetniku udružuje sve funkcije. Ovo je i najstariji oblik poslovne organizacije. Ovakvo preduzeće ima samo jednog vlasnika. Vlasnik preduzeća ima pravo na svu imovinu preduzeća ali takođe snosi i svu odgovornost za sve nastale obaveze preduzeća. Dakle vlasnik preduzeća je lice koje posluje ličnom i poslovnom imovinom sa neograničenom poslovnom odgovornošću, što znači i da ličnu imovinu izlaže poslovnim obavezama. Njegova dobit je predmet poreza na dohodak građana. Osnivanje ovakvog preduzeća je vrlo jednostavno i zahteva male troškove. Ovakva organizaciona forma je raširena u manufakturnim delatnostima, uslužnim delatnostima....Najveća prednost ovog organizacionog oblika je upravo njegova jednostavnost. Najveći nedostatak preduzetničkog oblika organizacije je taj što je vlasnik preduzeća u potpunosti lično odgovoran za sve obaveze preduzeća. Dakle ukoliko se protiv preduzeća podigne tužba, onda je tužba podignuta i protiv vlasnika preduzeća. To drugim rečima znači da se lična imovina vlasnika ( njegove nepokretnosti i ostala dobra) može dobrim delom iskoristiti za namirivanje duga, ukoliko imovina samog preduzeća ne bude dovoljna za namirivanje potraživanja.

Drugi veliki nedostatak ovog organizacionog oblika preduzeća je ograničenost mogućnosti povećanja kapitala preduzeća. Ono baš i nije najatraktivnija forma preduzeća u koje bi investitori ulagali novac. Naravno sudbina ovakvog preduzeća je u potpunosti vezana za jednu osobu – njenog vlasnika i njegove sposobnosti. Svi ovi nedostatci ukazuju na nedostatak jedne bitne karakteristike koja je neophodna za današnji uspeh u poslovanju a to je nedostatak fleksibilnosti. Ortakluk - predstavlja sporazumno udruživanje imovine i rada između dva ili više fizičkih lica u zajedničkom poslovanju Ovaj organizacioni oblik se razlikuje od preduzetničkog po tome što uključuje više vlasnika. Međutim kao i u preduzeću u vlasništvu pojedinca, vlasnici imaju neograničenu odgovornost. Dakle ortaci takođe ličnu imovinu izlažu poslovnim obavezama, ali prednost ovog organizacionog oblika je taj što preduzeće raspolaže sa većim iznosom kapitala. Takođe prednost mu je i u tome što može privući više kapitala jer su kreditori radiji da daju sredstva onim preduzećima koja sama poseduju veći kapital, koji im automatski predstavlja veću garanciju da će preduzeće biti u stanju da vrati dug. Kao i u preduzeću u vlasništvu pojedinca, u ortakluku se ne plaća porez na dobit. Svaki partner pojedinačno, svoj deo dobiti ili gubitka iz poslovanja uključuje u svoj lični oporezivi dohodak. Opštim ugovorom o ortakluku se definišu prava svakog partnera, ulog svakog partnera, raspodela profita, procedura primanja novog partnera i postupci raskidanja ugovora u slučaju smrti ili povlačenja jednog od partnera. Ovaj organizacioni oblik je dosta prisutan kod osnivanja advokatskih firmi, konsalting kuca, turističkih agencija i ostalim sličnim uslužnim delatnostima.

Korporacija. Ovaj organizacioni oblik možemo definisati kao - pravno lice čije je poslovanje vlasništvo akcionara koji imaju ograničenu poslovnu odgovornost, pa njihova lična imovina nije predmet nikakvih obaveza iz poslovanja. Oni biraju upravni odbor direktora koji imenuje menadžera. Tako dolazi do odvojenosti vlasničke i upravljačke strukture. Ovaj oblik poslovne organizacije je danas najšire prihvaćena forma organizacije preduzeća. Černe( 1981, str. 14.) kaže da: » korporacijski (akcionarski) kapitalizam predstavlja ukidanje klasičnog privatno – sopstveničkog kapitalizma i afirmisanje grupno – svojinskog, menadžerskog (tehnokratskog) kapitalizma.» Ovo nam ukazuje i na glavnu karakteristiku ovog oblika poslovne organizacije – na odvojenost korporacije od njenih vlasnika. U korporaciji, vlasnička odgovornost je ograničena visinom uloga ili udela u vlasništvu. Šta ovo konkretno znači za vlasnika ? Privatna imovina vlasnika se ne može zapleniti na osnovu ugovora o potraživanju. Tako se bez izlaganja vlasnika neograničenoj odgovornosti može prikupljati kapital u ime korporacije. Marshall (1819) kaže: » korporacija je veštačko stvorenje, neopipljivo, nevidljivo, koje postoji samo kao zamisao zakona.« Vlasništvo nad korporacijom se dokazuje akcijama, koje predstavljaju deo udela njihovih vlasnika u odnosu na ukupan broj akcija u prometu. Akcije su takođe lako prenosljive što znači i da je vlasništvo lako prenosljivo, što predstavlja drugu značajnu prednost ovog oblika poslovne organizacije. Takođe život korporacije nije ograničen životom njenih vlasnika jer korporacija egzistira odvojeno od svojih vlasnika. Dakle prednosti koporacije su : ograničena odgovornost vlasnika,

jednostavan prenos vlasništva putem prodaje običnih akcija, neograničeni vek trajanja i sposobnost da prikuplja kapital odvojeno od svojih vlasnika. Moramo priznati da su ove prednosti veoma značajne, što i jeste razlog što su korporacije postale najpopularniji organizacioni oblik poslovanja. Jedini nedostatak, ukoliko on to zaista i jeste se odražava u sferi poreza. Profit korporacija je podložan dvostrukom oporezivanju. Prvo sama kompanija plaća porez na ostvarenu dobit, a potom i akcionari(vlasnici) plaćaju porez na dohodak koji stiču u obliku novčanih dividendi. Takođe osnivanje je komplikovanije, traje duže i troškovi osnivanja su veći.

PREGLED FINANSIJSKOG SISTEMA Pretpostavite da na vestima ili u novinama saznate kako je tržište obveznica postalo

trenutni hit za ulaganje, kao sto kod nas zaista i jeste. Šta bi ta informacija vama mogla da znači. Da li to znači da će kamatne stope pasti pa će pozajmice i krediti biti jeftiniji.

Da li će te tada lakše i jeftinije moći da dođete do sredstva potrebnih za finansiranje nekog poslovnog poduhvata? Ili to možda znači da će se ekonomija oporaviti u budućnosti pa je sada pravo vreme za investicije? Za koji vid finansiranja bi ste se vi odlučili na osnovu ove informacije: finansiranje putem emisije obveznica ili putem uzimanja kredita? Proučavanje načina funkcionisanja finansijskih tržišta i finansijskih institucija nam daje mogućnost da se upoznamo i znamo odgovore na ova pitanja. Finansijske institucije i tržišta ne utiču samo na svakodnevni život već i na države i svet u celini. Ona obrću stotine milijardi dolara i tako utiču na novčane tokove svetske ekonomije. Zahvaljujući alokaciji i plasmanu novca ona povratno utiču na proizvodnju, dobit iz poslovanja i ekonomsko blagostanje država. Iz tog razloga ona su i pitanje od velikog političkog značaja. Drugi najvažniji predmet našeg proučavanja jesu finansijske institucije. Finansijska tržišta funkcionišu upravo zbog njih. Bez njih finansijska tržišta ne bi mogla prenositi sredstva od štediša do ljudi koji znaju kako bi ih plasirali. Tako finansijske institucije takođe imaju veliki uticaj na funkcionisanje ekonomije u celini. Najvažnija finansijska institucija u finansijskom sistemu je centralna banka. Ona je državna institucija koja je odgovorna za vođenje monetarne politike. Monetarna politika podrazumeva upravljanje kamatnim stopama i količinom novca u opticaju koji se još naziva i ponuda novca. Sa obzirom da monetarna politika utiče na kamatne stope, inflaciju i poslovne cikluse što ima veliki uticaj na finansijska tržišta u poglavljima 6 i 7 istražujemo kako i pomoću kojih mehanizama centralna banka vodi monetarnu politiku.

Struktura finansijskog sistema Finansijski sistem je dosta složen i sastoji se od različitih vrsta privatnih

finansijskih institucija poput: banaka, osiguravajućih društava, investicionih fondova, finansijskih kompanija investicionih banaka i sve njih reguliše i nadzire vlada. Ako želite da kreditirate neku kompaniju ne ćete otići direktno predsednicima kompanija već ćete to učiniti preko finansijskih posrednika, institucija poput komercijalnih banaka, štedno

kreditnih zadruga, štedionica, investicionih fondova..Sve ove institucije posuđuju novac onih koji su ga uštedeli plasirajući ga onima kojima treba za poslovne poduhvate.

Treba da saznamo odgovore na pitanja Zašto su finansijski posrednici od tako velikog značaja za efikasno funkcionisanje finansijskih tržišta? Zašto nekima daju a nekima ne daju kredite? Zašto je to najviše i najstrože regulisan posao u celoj privredi?

Već Smo rekli da je finansijski sistem, jedan od najvažnijih faktora sa kojim

preduzeće usklađuje svoju finansijsku politiku Glavna funkcija finansijskih tržišta je spajanje ljudi koji imaju višak novca i žele nekako da ga oplode sa ljudima koji znaju da ga produktivno uposle. Tržišta i institucije to postižu seljenjem sredstava od ljudi sa novčanim viškom ka ljudima sa novčanim manjkom, pri tom naplaćujući svoje usluge (institucije) i kreirajući infrastrukturu, regulativu i instrumente u cilju efikasne i kvalitetne alokacije sredstava ( tržišta). Ako su preduzeću potrebna recimo sredstva za razvoj novog proizvoda, do ovih sredstava obično dolazi preko finansijskih institucija. Finansijske institucije i finansijska tržišta koja su efikasna i dobro organizovana su nam potrebni kako bi poboljšali naše ekonomsko blagostanje pa su zato bitni i za ekonomsko zdravlje kako pojedinaca, tako i nacija i cele svetske ekonomije. Bili smo svedoci raspada finansijskog sistema naše zemlje pa tako vrlo dobro znamo sta znači kada on ne funkcioniše onako kako bi trebao. Tada se u principu raspada i čitava ekonomija jedne zemlje.

Kako bi istražili uticaj finansijskih tržišta i posrednika na ekonomiju, i njihov

značaj za preduzeća, moramo prvo razumeti opštu strukturu finansijskog sistema i način njegovog funkcionisanja.

Uloga finansijskih tržišta Već smo rekli da je bitna ekonomska uloga finansijskih tržišta preusmeravanje

slobodnih sredstava od ljudi koji su uštedeli višak novčanih sredstava trošeći manje od svog dohotka do ljudi kojima nedostaju novčana sredstva jer žele trošiti više od stvorenog dohotka.

Slika 3 – Tok sredstava kroz finansijski sistem Oni koji štede i kreditiraju (štediše – kreditori) prikazani su na levoj strani, a oni

koji moraju da pozajmljuju novac su na desnoj strani. Glavni štediše kreditori su domaćinstva ali i preduzeća i vlada a takođe i strani investitori i strane vlade nekada imaju slobodna sredstva koja ulažu u drugoj zemlji. Najznačajniji dužnici tj potrošači finansijskih sredstava su preduzeća i država. Ali i domaćinstva pozajmljuju sredstva zarad kupovine automobila, kuća i nameštaja. Strelice na slici pokazuju kako sredstva teku od štediša – kreditora prema dužnicima potrošačima koristeći pri tom dva pravca.

U direktnim finansijama ( pravac u dnu slike) dužnici pozajmljuju novčana sredstva direktno od kreditora tako što im na finansijskim tržištima prodaju hartije od vrednosti. Hartije od vrednosti predstavljaju potraživanja prema dužnikovom budućem dohotku ili imovini. Hartije od vrednosti su imovina osobe koja ih kupi ali i obaveza tj dug za preduzeća ili preduzeće koje ih prodaje ( izdaje ili emituje) Na primer ako Shell ima potrebu da pozajmi novčana sredstva da plati novi pogon za vađenje nafte, mogao bi ta sredstva da pozajmi od štediše tako što bi mu prodao obveznicu – dužnički vrednosni papir koji predstavlja obećanje plaćanja u redovnim vremenskim intervalima tokom unapred utvrđenog vremenskog razdoblja.

Zašto je preusmeravanje sredstava od štediša ka potrošačima toliko bitno za ekonomiju. Odgovor leži u jednostavnoj činjenici da ljudi koji štede najčešće nisu preduzetnici tj ljudi koji znaju gde da usmere sredstva, koji znaju za raspoložive profitabilne mogućnosti ulaganja. Recimo da posedujete iznos ušteđenog novca u iznosu od 1000 evra ali ta sredstva nemožete da plasirate jer finansijska tržišta ne postoje. Tako će vam ta sredstva stajati i na njima nećete zaraditi kamatu. Međutim neko drugi zna

kako da produktivno uposli taj vaš višak sredstava. Kada bi uspeli da stupite u kontakt sa tom osobom mogli biste joj ponuditi vaših 1000 evra uz cenu pozajmljenih sredstava od 100 evra godišnje. Tako bi ste oboje bili na dobitku. Ako finansijska tržišta ne bi postojala, možda nikada ne bi ste sreli tu osobu. Bez finansijskih tržišta je vrlo komplikovano preneti sredstva od osobe koja ne vidi mogućnosti za ulaganja do osobe koja ih vidi. Obe osobe su zatočene u status quo i obema je lošije nego kada tržišta funkcionišu. Upravo zato su finansijska tržišta ključna za poboljšanje ekonomske efikasnosti. Jer posredstvom njih zajmodavci zarađuju neku kamatu a zajmoprimaoci dolaze do sredstavai koje su im potrebne u datom vremenu. Sada kada smo razumeli glavne funkcije finansijskih tržišta treba da proučimo njihovu strukturu. Slede opisi nekoliko načina podele finansijskih tržišta preko kojih su oslikana njihova glavna obeležja.

Struktura finansijskih tržišta

Postoji nekoliko načina podele finansijskih tržišta preko kojih su oslikana njihova

glavna obeležja. Ona se mogu podeliti na : Tržišta duga i vlasničkog kapitala Primarna i sekundarna tržišta Berze i vanberzanska tržišta Tržište novca i kapitala Devizno tržište

Tržište duga i vlasničkog kapitala

Postoje dva načina na koje pojedinac ili preduzeće mogu na finansijskom tržištu doći

do potrebnih sredstava. Jedan od najčešćih načina je metoda izdavanja dužničkog instrumenta poput

obveznice ili hipoteke. Ovi instrumenti predstavljaju ugovornu obavezu dužnika da će imatelju instrumenta isplaćivati fiksni novčani iznos u redovnim vremenskim intervalima ( isplate kamate i glavnice) do unapred određenog datuma(datum dospeća), kada se obavlja završena isplata. Dospeće dužničkog instrumenta je vreme (rok) do dana isteka instrumenta. Kratkoročni dužnički instrument je onaj kome je dospeće kraće od godinu dana. Dugoročni dužnički instrument je onaj kome je dospeće deset godina ili duže. Srednjoročni dužnički instrument je onaj kome je rok dospeća između jedne i deset godina.

Drugi način prikupljanja novčanih sredstava je emitovanje vlasničkog udela, poput običnih akcija, što predstavlja potraživanje prema udelu u neto dohotku ( dohodak nakon podmirenja troškova i poreza) i neto imovini preduzeća. Ako ste postali vlasnik jedne takve akcije kompanije koja je izdala milion takvih akcija, onda imate pravo na milioniti deo neto dohotka i na isti toliki deo neto imovine kompanije. Akcije ili instrumenti vlasničkog kapitala obično svojim vlasnicima obezbeđuju povremene isplate ( dividende) i smatraju se dugoročnim hartijama od vrednosti jer nemaju rok dospeća.

Vlasništvo nad akcijom pretpostavlja da ste vlasnik dela preduzeća pa zbog toga imate i pravo glasa u vezi važnih pitanja za firmu poput recimo izbora njenih direktora.

Glavna mana posedovanja akcija namesto obveznica kompanije je ta što je vlasnik akcije tj vlasničkog udela rezidualni verovnik. To znači da preduzeće mora prvo da isplati sve vlasnike obveznica tj kompanijinog duga, pa tek onda imaoce vlasničkog udela tj akcija. Sa druge strane prednost posedovanja akcija je u tome što njihovi vlasnici imaju direktnu korist od povećanja profitabilnosti ili vrednosti imovine preduzeća. Razlika spram obveznica je ta da se upravo na osnovu vlasničkog udela određuju i dodeljuju vlasnička prava imatelja vlasničkog udela. Oni koji poseduju obveznice ne mogu da dele tu korist jer su njihove novčane isplate fiksne. Vlasnici akcija snose rizik deljenja pozitivne i negativne sudbine preduzeća. Pošto u ekonomiji kao i u životu važi pravili da ko ne rizikuje i ne profitira, šanse za ostvarivanje većeg profita svakako više leže u posedovanju akcija.

Primarna i sekundarna tržišta

Još jedna od podela finansijskih tržišta je podela na primarna i sekundarna tržišta. Primarno tržište je finansijsko tržište na kom preduzeća ili državne jedinice

kojima nedostaju novčana sredstva, ista posuđuju od prvih kupaca prodajom nove emisije hartija od vrednosti poput obveznica ili akcija. Sekundarno tržište je finansijsko tržište na kom se preprodaju prethodno izdate hartije od vrednosti.

Obično primarna tržišta hartija od vrednosti nisu dovoljno poznata široj javnosti, jer se prodaja HodV prvim kupcima često odvija iza zatvorenih vrata. Veoma bitna finansijska institucija koja pomaže u početnoj prodaji HodV na primarnom tržištu se naziva investiciona banka. Ona to čini upisom izdanja HodV, čime jamči cenu emisije HodV koje zatim pokušava da proda široj investicionoj javnosti.

Najpoznatiji primeri sekundarnih tržišta su Njujorška berza koja trguje prethodno izdatim akcijama, mada se na tržištima obveznica na kojima se trguje prethodno izdatim obveznicama korporacija i američke vlade ostvaruje daleko veći obim trgovine. Drugi primeri sekundarnih tržišta su tržišta deviza, ročnica i opcija. Ključne uloge na ovim sekundarnim tržištima pripadaju brokerima i dilerima. Brokeri deluju u ime ulagača i spajaju kupce sa prodavcima HodV. Dileri povezuju kupce i prodavce kupujući i prodajući H od V po unapred određenim (kotiranim) cenama.

Kada na sekundarnom tržištu dođe do prodaje HodV, osoba koja je prodala papir dobija novac, ali kompanija koja je izdala vrednosni papir ne dolazi do novih sredstava, jer je do tih sredstava došla kada je svoje HodV prvi put prodala na primarnom tržištu. Pitaćete se čemu je onda svrha sekundarnih tržišta? Sekundarna tržišta poseduju svoje dve vrlo važne funkcije. Prva je da olakšavaju prodaju finansijskih instrumenata radi dolaženja do novca tj drugim rečima zbog njih finansijski instrumenti postaju likvidniji – lakše utrživi. Povećana likvidnost finansijskih instrumenata čini ih privlačnijim, što kompaniji izdavatelju olakšava nove prodaje HodV na primarnom tržištu. Druga vrlo bitna funkcija sekundarnih tržišta je da ona određuju cenu HodV koje je kompanija prethodno izdala na primarnom tržištu. Institucije koje kupuju HodV na primarnom tržištu kompaniji izdavatelju za njih neće platiti veću cenu od one za koju smatraju da mogu postići na sekundarnom tržištu. Što je veća cena na sekundarnom tržištu veća će biti i cena koju će kompanija izdavatelj postići putem nove emisije HodV na primarnom

tržištu, a samim tim će i iznos kapitala koji će kompanija tim putem prikupiti biti veći. Tako kretanja na sekundarnom tržištu predstavljaju najznačajnije uslove za korporacije koje izdaju HodV. Zato ćemo se fokusirani na proučavanje ponašanja ne primarnih već sekundarnih tržišta.

Berze i vanberzanska ( engl. Over-the-Counter, OTC) tržišta

Postoje dva načina organizovanja berzanskih tržišta. Jedan je organizovanje berzi,

gde se kupci i prodavci HodV sastaju na jednom središnjem mestu, radi obavljanja trgovine. Njujorška i Američka berza akcija i Chicago Board of Trade ( berza roba pšenica, kukuruza, srebra i drugih sirovina) su primeri organizovanih berzi.Organizovane berze pretpostavljaju i postojanje fizičkih mesta (zgrada) u kojima učesnici berze borave i obavljaju transakcije.

Drugi način organizacije sekundarnog tržišta je neuređeno ili vanberzansko OTC tržište. Na ovom tržištu dileri koji su smešteni na različitim lokacijama, drže zalihu HodV i spremni su ih kupovati i prodavati bilo kome ko želi prihvatiti njihove cene. Kompjuteri dilera na ovom tržištu su konstantno povezani, što im daje mogućnost poznavanja cena kod svih drugih dilera, pa OTC tržište može biti veoma konkurentno i ne mora se bitno razlikovati od tržišta sa organizovanom berzom. Ova tržišta egzistiraju u virtuelnom prostoru, dakle ne poseduju fizička mesta za okupljanje učesnika.

Mnoge obične akcije se kupuju i prodaju na OTC tržištima, mada velike korporacije imaju svoje akcije uvrštene na organizovanim berzama poput Njujorške, Londonske, Tokijske. Tržište državnih obveznica vlade SAD, koje ima veći obim trgovanja nego Njujorška berza je organizovano kao OTC tržište. Četrdesetak dilera sa svojom spremnošću da u svakom trenutku kupe ili prodaju obveznice američke vlade sačinjava ovo tržište. Na drugim OTC tržištima trguje se drugim finansijskim instrumentima kao što su depozitni certifikati, federalna sredstva, bankovni akcepti i devize.

Tržište novca i kapitala Još jedan od načina razlikovanja pojedinih tržišta polazi od kriterijuma ročnosti

HodV. Tako imamo tržište novca koje je finansijsko tržište na kom se trguje samo kratkoročnim dužničkim instrumentima.( izvorni rok dospeća kraći od godinu dana). Instrumentima tržišta novca se trguje više nego dugoročnim HodV pa su ovi instrumenti i likvidniji. Isto tako kratkoročne HodV beleže manje oscilacije u cenama od dugoročnih, što ih čini sigurnijim za ulaganja. Iz tog razloga banke i preduzeća aktivno koriste instrumente novčanog tržišta da bi ostvarili kamatni prihod na privremene viškove novčanih sredstava. Tako novčana tržišta za preduzeća predstavljaju mesto za privremeno skladištenje sredstava.

Zatim imamo tržište kapitala na kom se trguje instrumentima dugoročnog duga ( izvorni rok dospeća od godinu dana i duže) kao i instrumentima vlasničkih udela tj akcija. H od V tržišta kapitala dugoročne obveznice i akcije se često nalaze u posedu finansijskih posrednika kao što su osiguravajuća društva i penzioni fondovi, za koje je karakterističan nizak stepen neizvesnosti u pogledu iznosa sredstava koja će im u

budućnosti morati stojati na raspolaganju. Za preduzeća tržišta kapitala predstavljaju spoljni izvor dugoročnog finansiranja.

Tržište novca

Tokom 2002 godine većina Američkih banaka je davala 1% kamate na sredstva na tekućim računima. U isto vreme novac uložen u tromesečne rizične zapise donosio je zaradu od 3,5%. Poredeći ove kamate nije ni čudo što su pojedinci i pravna lica tražili druga rešenja od držanja svojih sredstava na bankarskim računima sa niskim kamatama. Mogućnost veće zaradu na kratkoročna sredstva pružaju tržišta novca. H od V tržišta novca su kratkoročni pa nose i mali rizik a veliku likvidnost. Zbog velikog stepen likvidnosti i sigurnosti, ovi vrednosni papiri su vrlo blizu toga da budu novac, pa im odatle i potiče naziv. Definicija tržišta novca

Na tržištu novca se ne trguje novčanicama. Međutim sa obzirom da su Hod V sa

kojima se na tržištu novca trguje kratkoročni i izuzetno likvidni, ove Hod V su vrlo blizu toga da budu novac. Hod V sa kojima se trguje na novčanom tržištu imaju tri zajedničke osnovne karakteristike:

• Uglavnom se prodaju u velikim apoenima • Imaju nizak rizik neplaćanja • Dospevaju u toku godine dana od datuma njihovog prvobitnog izdavanja ( većina

ovih instrumenata dospeva u toku 120 dana)

Svrha tržišta novca Dobro razvijeno i aktivno tržište novca predstavlja idealno mesto kratkoročnog

skladištenja viška sredstava za preduzeća i finansijske institucije. Isto tako novčana tržišta državi i preduzećima nude jeftin izvor sredstava, kao i posrednicima kojima je potrebna novčana infuzija. Većina ulagača na novčanim tržištima koji kratkoročno skladište svoja sredstva ne očekuju neobično visok prinos na uložena sredstva. Oni tržište novca koriste pre svega kao privremeno ulaganje koje će im omogućiti veći prinos nego držanje gotovine u bankama. Oni jednostavno mogu proceniti da tržišni uslovi nisu povoljni za kupovinu akcija, ili recimo očekuju porast kamatnih stopa što ih demotiviše da novac ulože u obveznice. Ono što se iznad svega treba imati na umu je da je držanje ne angažovanog novca skupo za ulagača, jer neangažovana gotovina predstavlja oportunitetni trošak u smislu izgubljene zarade na kamatama. Prisetimo se da je oportunitetni trošak nekih sredstava jednak iznosu kamata žrtvovanih zbog neulaganja u alternativna sredstva. Upravo tržišta novca nude načine angažovanja gotovine čime se može izbeći ili smanjiti oportunitetni trošak sredstava. Investicioni savetnici često angažuju znatna sredstva na tržištu novca koja mogu brzo povući ukoliko im se ukaže povoljna prilika za investiranje. Isto tako i veliki broj investicionih fondova i finansijskih posrednika angažuju značajna sredstva na tržištu novca kako bi brzo mogli da pokriju

iznenadni odliv uloga ili depozita. Tržište novca se generalno smatra jeftinim izvorom kratkoročnih sredstava.

Banke mogu izdati HodV na obavezne rezerve, da bi dobile sredstva na tržištu novca i udovoljile trenutnom deficitu obaveznih rezervi. Države takođe finansiraju veliki deo svog duga preko rizičnih zapisa. Finansijske kompanije izlaze na tržište novca da prikupe sredstva koja se koriste za davanje zajmova za kupovinu vozila. Postavlja se pitanje zašto korporacije i vlade država ponekad imaju potrebu da brzo dođu do novca? Prvenstveni razlog je što su priliv i odliv novca vrlo retko sinhronizovani. Na primer fiskalni prihodi dolaze samo u određenom periodu u toku godine, ali se zato troškovi nakupljaju tokom cele godine i potrebno ih je konstantno izmirivati. Zahvaljujući tržištu novca vlada ima mogućnost da kratkoročno pozajmi sredstva koja će vratiti kada primi fiskalne prihode. Preduzeća se takođe suočavaju sa istim problemom neusaglašenosti svojih prihoda i rashoda. Tržište novca nudi efikasan i jeftin način rešavanja ovih problema.

Ko učestvuje na tržištima novca

Jedan od identifikacije učesnika na tržištu novca je njihovo navođenje po

kriterijumu dužnika i kreditora. Međutim veliki broj učesnika na tržištu novca su istovremeno aktivni i kao dužnici i kao kreditori. Najpouzdanije je da identifikujemo primarne učesnike na tržištu novca : Ministarstvo finansija, NB, komercijalne banke, pravne osobe, investicioni fondovi, kompanije za trgovinu HodV, privatne osobe.

Instrumenti tržišta novca

Razni instrumenti na tržištu novca udovoljavaju različitim potrebama učesnika na

ovom tržištu. Jedna HodV savršeno odgovara potrebama jednog ulagača a druga će biti najbolja za drugog. Sada ćemo da steknemo znanje o karakteristikama kratkoročnih HodV i da naučimo kako ih učesnici na tržištu novca koriste u svrhu upravljanja svojim novcem.

Rizični zapisi. Da bi finansirala nacionalni dug državna blagajna izdaje razne dužničke HodV. U SAD najzastupljenija likvidna HodV je rizični zapis. Rizični zapisi imaju rok dospeća od 91 dana, 182 dana, ili 12 meseci. Do 1998 Američki rizični zapis je imao minimalnu denominaciju od 10.000 dolara. Tada su izdati novi sa denominacijom od 1000 dolara. FED je organizovao mogućnost direktne kupovine, što je pojedincima omogućilo kupovinu ovih zapisa putem interneta. Vlada u principu ne plaća kamate na rizične zapise, ali namesto toga ih izdaje po diskontnoj ceni u odnosu na nominalnu vrednost. Prinos ulagačima dolazi iz povećanja vrednosti zapisa od vremena kada je kupljena do vremena kada dospeva.

Kod rizičnih zapisa rizik neplaćanja je gotovo jednak nuli, jer i u slučaju da država ostane bez novca, ona uvek ima mogućnost da doštampa novac kako bi isplatila obaveze po osnovu izdatih HodV. Rizik iznenadnih promena inflacije je takođe nizak, naravno zbog kratkog roka dospeća ovih zapisa. Za tržište rizičnih zapisa se kaže da je izuzetno duboko i likvidno. Duboko tržište je ono koje poseduje mnogo različitih kupaca i prodavaca. Likvidnim tržištem se smatra ono tržište na kom se HodV mogu brzo kupiti i

prodati uz niske troškove transakcije. Drugim rečima ulagači na dubokim i likvidnim tržištima malo rizikuju da neće moći brzo da prodaju svoje HodV kada to požele. Kamatna stopa na rizične zapise. Rizični zapisi su blizu da postanu potpuno bezrizični. Kamatna stopa rizičnih zapisa je među najnižim kamatnim stopama. Ona je toliko niska da nekada ne može da prati korak sa inflacijom. Iz ovog razloga rizični zapisi ne predstavljaju ulaganje koje se može koristiti za bilo šta drugo osim za privremeno skladištenje viška sredstava. Prenosivi depozitni certifikati. Prenosivi depozitni certifikati su HodV koji izdaje banka, a kojima se dokumentuje depozit, određuje kamatna stopa i datum dospeća. Budući da je određen datum dospeća, depozitni certifikat je ročna HodV, za razliku od depozita po viđenju. Ročne ili oročene HodV imaju određeni datum dospeća. Prenosivi depozitni certifikat se takođe naziva instrumentom na donositelja, što znači da ko god je vlasnik ovog papira, prima glavnicu i kamate po dospeću. Ovaj certifikat se može kupiti i prodati pre dospeća. Uslovi za prenosive depozitne certifikate. U SAD denominacije prenosivih depozitnih certifikata se kreću od 100.000 dolara do 10 miliona dolara. Vrlo je malo onih koji imaju denominacije manje od 1 miliona. Razlog veličine ovih instrumenata leži u tome što su dileri utvrdili da zaokružena veličina serije bude 1 milion dolara. Zaokružena veličina serija predstavlja minimalnu količinu kojom se može trgovati, a da brokerske provizije pri tom ne budu veće od normalnih. Ove HodV imaju rok dospeća od jednog do četiri meseca. Neki dospevaju i za šest meseci, ali potražnja za depozitnim certifikatima dužeg roka dospeća je mala. Komercijalni zapisi. Komercijalni zapisi su neosigurane dugovne HodV koje izdaju preduzeća. One dospevaju na naplatu najviše za 270 dana. Budući da su neosigurani, samo najveća preduzeća sa najvećim kredibilitetom izdaju komercijalne zapise. Kamatna stopa koje na njih plaća preduzeće odražava stepen njegovog rizika. Uslovi i izdavanje: Komercijalni zapisi uvek imaju izvorni rok dospeća, koji je kraći od 270 dana. Time se izbegava potreba registracije zapisa kod komisije za hartije od vrednosti, jer se obaveza registracije ne primenjuje za hartije sa rokom kraćim od 270 dana. Najveći broj komercijalnih zapisa ima rok dospeća između 20 i 45 dna. Kao i kod rizičnih zapisa većina komercijalnih zapisa se izdaje uz diskont. Oko 60% komercijalnih zapisa izdavatelj prodaje direktno kupcu što nam govori da ne postoji snažno sekundarno tržište komercijalnih zapisa. Obično će trgovac otkupiti komercijalni zapis ukoliko njegov držatelj ima krajnju potrebu za gotovinom i ako to nije obavezno.

Velika preduzeća koja izdaju komercijalne zapise to rade ili preko jednog od dilera na tržištu komercijalnih zapisa ili sredstva direktno plasiraju, gde zaobilaze dilera i prodaju zapise direktno samom investitoru. Prednost direktnog plasmana je u tome što izdavaoc zapisa uštedi na naknadi koju bi morao da dileru za posredovanje.

Bankovni akcepti. Bankovni akcepti predstavljaju naloge za plaćanje određenog novčanog iznosa, donositelju akcepta na tačno određeni dan. Ovi instrumenti se koriste još od 12 veka. Međutim nisu predstavljali neke značajnije i veće HodV sve dok 1960-ih

volumen njihove međunarodne trgovine nije i značajnije porastao. Uglavnom se koriste za finansiranje roba koje još nisu prenesene od prodavca ka kupcu. Ove HodV su ključne za međunarodnu trgovinu, jer se bez njih mnoge transakcije jednostavno ne bi dogodile. One uključene strane praktično štite od potencijalnih gubitaka. Isto tako izvozniku se plaća odmah, što je važno kada je rok dospeća plaćanja mnogo vremena nakon isporuke. Takođe izvoznik je zaštićen od valutnog rizika, jer lokalna banka plaća u domaćoj valuti. Izvoznik takođe ne mora procenjivati kredibilitet uvoznika, jer uvoznikova banka garantuje plaćanje.

Sekundarno tržište bankarskih akcepta je veoma aktivno. Sa obzirom da su ovi akcepti plativi donositelju, mogu se kupovati i prodavati do dospeća. Prodaju se diskontovani, poput komercijalnih i rizičnih zapisa. Dileri na tržištu spajaju kompanije koje žele da diskontuju bankarske akcepte i one koje žele da u njih ulože novac. Kamatne stope na bankarske akcepte su niske jer je rizik neplaćanja vrlo mali.

Eurodolari. U mnogim državama širom sveta se ugovara plaćanje u američkim dolarima zbog njegove stabilnosti. Zato mnoge države i kompanije preferiraju upravo dolare. Pre Drugog svetskog rata, većina dolarskih depozita je bila položena u Njujorku u takozvanim bankama novčanih središta. Međutim hladni rat koji je usledio je prouzrokovao bojazan da bi depoziti držani na američkom tlu mogli biti izvlašteni. Neke velike londonske banke su se dosetile i ponudile da drže depozite nominovane u američkim dolarima u britanskim bankama. Ovi depoziti su nazvani Eurodolari.

Tržište eurodolara je brzo raslo, pre svega zahvaljujući činjenici da deponenti primaju veće prinose u vidu kamatnih stopa na dolarske uloge na eurodolarskom, nego na domaćem tržištu. Ovo je moguće iz tog razloga što multinacionalne banke ne podležu istim propisima koji ograničavaju američke banke, pa zbog toga žele i mogu da imaju manje raspone između kamata koje plaćaju na depozite i kamata koje uzimaju za kredite.

Londonsko međubankarsko tržište. Na međubankarskom eurodolarskom tržištu su aktivne neke od najvećih londonskih banaka koje deluju kao brokeri. Kamata koje banke plaćaju za kupovinu sredstava se zove londonska međubankarska stopa ( London interbank bid rate- LIBID). Sredstva se nude i prodaju na tom tržištu po londonskoj međubankarskoj ponuđenoj stopi ( London interbank offer rate, LIBOR) Ovo je tržište konkurentno jer na njemu učestvuju mnogobrojne banke. Razlika između kamatne stope ponude i potražnje retko prelazi 0,125%. Eurodolarski depoziti su oročeni depoziti, što znači da su zarobljeni u nekom određenom vremenskom periodu. I ako je najčešći period dospeća preko noći, dospeća mogu biti razna.

Eurodolarsko tržišta danas više nije ograničeno samo na londonske banke. Primarni brokeri na tom tržištu imaju kancelarije u svim većim finansijskim središtima širom sveta.

Eurodolarski certifikati na depozite: Sa obzirom da ovi certifikati imaju određeni rok dospeća, oni su do određene mere i nelikvidni. Kao i obično finansijska tržišta su bila kreativna kako bi premostila ovaj problem. Stvoreni su prenosivi certifikati o depozitima. Sa obzirom da većina eurodolarsih depozita ima veoma kratak rok dospeća, tržišta za eurodolarske prenosive certifikate su vrlo ograničena i obuhvataju manje od 10% iznosa redovnih eurodolarskih depozita.

Upoređivanje HodV tržišta novca

Sve HodV tržišta novca karakteriše likvidnost, sigurnost i kratki rokovi dospeća.

Međutim one se razlikuju po nekim svojim specifičnostima. Kamatne stope Instrumenti tržišta novca tj njihove kamatne stope se kreću veoma blizu jedni

drugih, iz razloga što su kratkoročni i nose nizak stepen rizika. Svi ovi instrumenti imaju duboka tržišta i konkurentne cene, i lako jedni drugima mogu biti supstituti sa obzirom na slične kamatne stope i veličinu rizika.

Likvidnost Pošto po pravilu dubina sekundarnog tržišta određenog finansijskog instrumenta

određuje i njegovu likvidnost, za ove kratkoročne instrumente možemo reći da su vrlo likvidni jer imaju razvijena duboka sekundarna tržišta koja omogućavaju da se ovi instrumenti mogu brzo kupiti ili prodati uz niske transakcione troškove. Tržište kapitala

Motivi kompanija koje izdaju HodV tržišta kapitala se bitno razlikuju od motiva

aktera na tržištima novca. Preduzeća i pojedinci primarno koriste tržište novca da bi privremeno skladištili svoja sredstva, tokom kratkih vremenskih perioda sve dok se ne pojavi neka važnija potreba ili produktivniji način upotrebe tih sredstava. Tržište kapitala sa druge strane koristi preduzećima za finansiranje dugoročnog rasta.

1996 godine softverska kompanija Netscape je imala potrebu za prikupljanjem dodatnih sredstava u svrhu finansiranja svog eksplozivnog rasta, koji je privukao pažnju mnogih drugih uspešnih kompanija u softverskoj branši, pa time i naravno Microsofta koji je hteo u potpunosti da zaposedne tržište. Netscape se odlučio za strategiju finansiranja putem izdavanja akcija. U ovom poglavlju ćemo istraživati HodV sa originalnim dospećem preko godinu dana, sa kojima se trguje na tržištu kapitala. Najpoznatije HodV tržišta kapitala su akcije, obveznice i hipoteke.

Svrha tržišta kapitala Već smo rekli da preduzeća koriste tržišta kapitala za finansiranje svog dugoročnog

rasta. Tržišta kapitala sa druge strane investitorima predstavljaju alternativu ulaganjima u imovinu kao što je nekretnina ili zlato. Pretpostavimo da je nakon pažljive analize kompanija odlučila da investira u novi pogon kako bi zadovoljila povećanu tražnju za svojim proizvodima. Analiza je izvedena pomoću kamatnih stopa koje odražavaju trenutni dugoročni trošak sredstava za kompaniju. Ukoliko se kompanija odluči da dođe do sredstava izdavanjem HodV tržišta novca, recimo komercijalnih zapisa, sve dok

kamatne stope ne budu rasle sve će biti u redu. Međutim onog momenta, ako kamatne stope narastu, kompanija će shvatiti da nema dovoljno prihoda koji će podržavati taj pogon, jer će kad komercijalni zapisi dospeju na naplatu, kompanija morati ponovo emitovati i pri tom za njih plaćati veću kamatnu stopu. Da je kompanija kao izvor finansiranja koristila akcije ili obveznice, povećane kamatne stope ne bi bile toliko kritične. Upravo iz ovog razloga osnovni razlog odlučivanja kompanija za strategiju finansiranja putem HodV tržišta kapitala je smanjenje rizika promene kamatnih stopa u vremenskom periodu dok se ne otplati dug. Ali pošto sve ima svoju cenu tako i smanjenje rizika ima svoju cenu. Većina dugoročnih kamatnih stopa je uobičajeno viša od kratkoročnih kamatnih stopa, jer u sebi uključuje i premiju rizika.

Učesnici na tržištu kapitala

Primarni emitenti HodV na tržištu kapitala su savezne vlade, lokalne vlasti i

korporacije. Savezna vlada izdaje dugoročne obveznice da bi pomoću tako prikupljenog novca finansirala velike investicione projekte. Vlada nikada ne može izdati akcije jer ne mogu prodavati prava vlasništva. Korporacije izdaju i akcije i obveznice. Jedna od najdelikatnijih odluka sa kojom se suočavaju kompanije je izbor između strategije finansiranja putem dužničkih HodV tj obveznica ili putem vlasničkih HodV tj akcija. Raspored kapitala preduzeća između duga i osnovnog kapitala se naziva strukturom kapitala preduzeća. Motivi ulaska kompanija na tržište kapitala se kreću između potrebe da prikupe kapital za finansiranje određenog dugoročnog projekta i potrebe da sačuvaju svoj kapital za podmirenje neočekivanih potreba.

Najveći kupci na tržištu kapitala su domaćinstva. Pošto domaćinstva i pojedinci masovno polažu svoja sredstva u finansijske institucije, poput investicionih i penzionih fondova, ovi fondovi ova sredstva koriste za kupovinu instrumenata tržišta kapitala poput obveznica i akcija.

Trgovanje na tržištima kapitala

Na tržištima kapitala se trguje na primarnom i sekundarnom tržištu. Primarno tržište

je ono na kom se vrši primarna emisija akcija i obveznica. Kompanije, investicioni fondovi i investitori pojedinci mogu kupovati HodV na primarnom tržištu. O primarnoj tržišnoj transakciji možemo razmišljati kao o transakciji u kojoj emitenti HodV dobijaju novac od prodaje. Onog momenta kada kompanije po prvi put u javnosti izađu sa prodajom HodV, ovo izdavanje se zove inicijalna javna prodaja (initial public offering - IPO) Svaka sledeća prodaja novih akcija i obveznica javnosti se naziva primarnom tržišnom transakcijom. ( nasuprot inicijalnoj)

Isto tako tržišta kapitala imaju dobro razvijena sekundarna tržišta, preko kojih se odvija prodaja prethodno izdanih HodV. Ovo tržište je bitno, jer investitorima omogućava da ukoliko to požele ili imaju potrebu, prodaju kupljene HodV pre roka njihovog dospeća. Postoje dva tipa berze na sekundarnom tržištu: organizovane berze i vanberzanska tržišta – over the counter, OTC. Za razliku od tržišta novca gde se većina transakcija odvija u virtuelnom prostoru i završava telefonom, većina transakcija tržišta kapitala se odvija na organizovanoj berzi.

Hartije od vrednosti tržišta kapitala

Hod V tržišta kapitala se dele na tri kategorije: 1. Obveznice 2. Akcije 3. Hipoteke

Obveznice Obveznice su HodV koje predstavljaju dug izdavatelja prema ulagaču. One

obavezuju svog izdavatelja da plati određeni iznos na određeni datum, uglavnom sa periodičnom isplatom kamata. Obveznica ima svoju nominalnu vrednost koju izdavatelj mora da isplati po njenom dospeću na naplatu. Obveznice koje imaju kuponsku stopu koja predstavlja kamatnu stopu koju izdavatelj mora da plati. Stopa je uglavnom fiksirana za vreme trajanja obveznice i nije podložna fluktuiranju u skladnu sa kamatnim stopama na tržištu. Ukoliko izdavatelj nije u stanju da ispuni uslove iz obveznice, vlasnik obveznice stiče pravo na imovinu njenog izdavaoca.

Dugoročne obveznice sa kojima se trguje na tržištu kapitala su državne obveznice, municipalne obveznice i korporacijske obveznice. Državne obveznice. Država izdaje zapise i obveznice najčešće da bi finansirala svoj dug. Razlika između zapisa i obveznice je u tome da zapisi imaju rok dospeća od 1 do 10 godina, dok obveznice imaju rok dospeća od 10 do 20 godina. Cene zapisa i obveznica kotiraju se kao procenat od 100 dolara nominalne vrednosti. Ove HodV nemaju rizik neplaćanja, sa obzirom da vlada uvek može da odštampa novac kako bi podmirila dugovanja. Međutim ove HodV nisu u potpunosti bez rizika, jer uvek postoji mogućnost da će kamatne stope na tržištu porasti i prouzrokovati pad vrednosti obveznica.

Kamatne stope na državne obveznice: Državne obveznice imaju vrlo male kamatne stope jer nemaju rizik neplaćanja, tako da ulagači ponekad na ovim obveznicama zarađuju manje od trenutne stope inflacije. Međutim dugoročni ulagači očekuju da se izuzetno visoke ili niske stope inflacije vrate na normalne vrednosti, tako da se dugoročne stope ne menjaju toliko kao kratkoročne stope.

Postoje takozvane Inflacijski indeksirane državne obveznice: Ove obveznice indeksirane inflacijom imaju kamatnu stopu koja se ne menja tokom života obveznice. Međutim iznos glavnice koji se koristi za proračun plaćanja kamate se menja zavisno o indeksu potrošačkih cena. Po dospeću, obveznice se otkupljuju po ceni višoj od njihove glavnice prilagođene inflaciji ili od paritetnog iznosa izvornog izdanja. Prednost ovih indeksiranih obveznica je ta što investitorima pruža priliku kupovanja obveznice čija vrednost neće biti umanjena sa inflacijom. Ove obveznice su pogodne za penzionere koji žele da svoju imovinu ulažu u niskorizične portfelje HodV.

Municipalne obveznice Municipalnim obveznicama se nazivaju obveznice koje izdaju lokalne i pokrajinske vlasti. Sredstva prikupljena ovim obveznicama se koriste za

finansiranje projekata od javnog značaja, poput škola, komunalne infrastrukture, puteva i sl. Ove obveznice su izuzete od oporezivanja na dohodak, što im je i najveća prednost. Postoje dve vrste municipalnih obveznica: opšte obveznice i prihodne obveznice

Opšte obveznice nemaju osiguranje niti je neki određeni izvor prihoda namenjen za njihovu otplatu. Namesto ovih faktora ukoliko se odlučuju za njihovu kupovinu za investitore je presudno poverenje u bonitet njihovog izdavaoca. Izdavaoc tj lokalne vlasti obećavaju da će iskoristiti svaki mogući izvor u svrhu isplate obaveza po izdatim obveznicama.

Prihodne obveznice, suprotno od opštih podupire novčani tok određenog projekta za čiju svrhu finansiranju su i emitovane. Recimo ukoliko su izdate da bi se finansirala izgradnja mosta, sredstva od naplaćivanja mostarine se nude kao garancija otplate. Prihodne obveznice se izdaju mnogo češće od opštih obveznica.

Rizik na tržištu municipalnih obveznica: Municipalne obveznice nisu izuzete od rizika neplaćanja. Nekada projekti usled dramatičnih preokreta uslova tržišta ne moraju da se ostvare, pa investitori tada trpe gubitke. Za razliku od savezne vlade, lokalne vlasti ne mogu da štampaju novac. Korporacijske obveznice. Velike korporacije izdaju obveznice u svrhu finansiranja dugoročnog rasta. Većina korporacijskih obveznica ima nominalnu vrednost od 1000 dolara i plaća polugodišnju kamatu. Većina njih je takođe opoziva, što znači da izdavatelj može da otkupi obveznice nakon određenog datuma.

Obveznički ugovor je ugovor koji razjašnjava prava i povlastice koje pripadaju kreditoru, i obaveze koje je preuzeo dužnik. Bilo koji kolateral ponuđen za osiguranje vlasniku obveznice se takođe opisuje u obvezničkom ugovoru.

Stepen rizika ovih HodV ume dosta da varira od izdanja do izdanja, sa obzirom da se rizik neplaćanja procenjuje u skladu sa zdravljem preduzeća. Tako se i kamatna stopa na korporacijske obveznice menja u skladu sa trenutnim stepenom rizika vezanim za zdravlje kompanije. Obveznice sa višim rejtingom imaju niže kamatne stope, od većine rizičnih obveznica obeleženih kao BBB. Kamatna stopa na obveznicu u principu zavisi od svojstava i karakteristika obveznice.

Karakteristike korporacijskih obveznica.

Nekada su se obveznice na donositelja prodavane sa priloženim kuponom vlasnika

obveznice. Tako su se plaćanja vršila onome koji je fizički posedovao kupon. Međutim poreskoj upravi nije odgovarao ovaj način plaćanja jer nije mogla da prati dohodak od kamata. Obveznice na donosioca su tako zamenjene u obveznice na ime koje nemaju kupone. Umesto njih, vlasnik se morao registrovati u određenoj kompaniji da bi dobio isplatu kamata. Međutim kamata koja se isplaćuje na konto obveznica se i dalje naziva kuponskom kamatnom stopom.

Ograničavajuća odredba. Finansijski menadžeri korporacija se zapošljavaju i otpuštaju po odluci upravnog i nadzornog odbora kompanije. Ovi odbori predstavljaju sve akcionare preduzeća. Ovakav način zapošljavanja menadžera polazi od toga da će oni tako biti više motivisani da zaštite interese akcionara od interesa držatelja obveznica. Ovde se javlja i pitanje moralnog hazarda. Isto tako menadžeri možda neće iskoristiti sredstva prikupljena emisijom obveznica onako kako bi to vlasnici obveznica najviše

želeli. Budući da se vlasnici obveznica ne mogu okrenuti menadžerima da ih zaštite kada se preduzeće u koje su investirali nađe u finansijskim problemima, postavljena su pravila i ograničenja za menadžere koja štite njihova prava. Ova pravila i ograničenja se nazivaju ograničavajućim odredbama. Ove odredbe uglavnom ograničavaju iznos dividende koje preduzeće može isplaćivati, i sposobnost preduzeća da izdaje novi dug. Isto tako druge finansijske aktivnosti poput uključenost preduzeća u spajanje preduzeća se takođe može ograničiti. Ograničavajuće odredbe se uključuju u obveznički ugovor. Što su ograničavajuće odredbe obveznice veće kamatna stopa će biti niža, jer će smanjiti rizik obveznice.

Odredba o opozivu: Većina obvezničkih ugovora sadrži i odredbe o opozivu, kojom

se izdavatelju daje za pravo da otkupi obveznicu nakon određenog vremenskog perioda. Cena isplaćena vlasniku obveznice je uglavnom nominalna cena obveznice ili nešto malo iznad nje. Padnu li kamatne stope cena obveznice će porasti. Ako kamatne stope dovoljno padnu, cena će skočiti iznad cene opoziva, a preduzeće će opozvati obveznicu. Ulagači uglavnom ne vole odredbe o opozivu.

Drugi razlog uvođenja odredba o opozivu je da se izdavatelju omogući otkup obveznica prema uslovima amortizacionog fonda (sinking fond). Amortizacijski fond predstavlja zahtev u obvezničkom ugovoru da preduzeće u celosti otplati deo izdanja obveznica svake godine. Ovo pravilo je atraktivno za vlasnike obveznica jer smanjuje verovatnost neispunjenja obaveza po dospeću.

Treći razlog za izdavanje obveznica uz opoziv je taj da će preduzeće doći u situaciji kada će morati da otkupi obveznice usled ograničavajućih odredbi koje joj ne dozvoljavaju da pribegne nekim aktivnostima za koje ona smatra da su u najboljem interesu akcionara. Drugim rečima ukoliko preduzeće želi da emituje novi dug, a to ne može da učini usled ograničavajuće odredbe na nova zaduživanja pre isplate obaveza po prethodnoj emisiji obveznica, preduzeće će otkupiti prethodne obveznice da bi moglo da pribegne novom zaduživanju.

Konačno preduzeće mora pribeći opozivu obveznica ukoliko želi da promeni svoju strukturu kapitala.

Budući da vlasnici obveznica generalno ne vole odredbe o opozivu, obveznice sa ovim odredbama kao dodatnu stimulaciju za ulagače nose i veće kamatne stope. Sa druge strane uprkos većim troškovima koje uzrokuju odredbe o opozivu kompanije i dalje izdaju ovakve obveznice jer im pružaju veću fleksibilnost.

Konverzija. Neke obveznice se mogu pretvoriti u akcije. Ovo obeležje omogućava

vlasnicima obveznica posedovanje udela u dobroj budućnosti kompanije ukoliko vrednost njenih akcija poraste. Na većini takozvanih konvertibilnih obveznica stoji da se obveznica može promeniti u određeni broj običnih akcija prema nahođenju njenog vlasnika. Kurs konverzije je takav da cena akcije mora znatno porasti pre nego što se dogodi konverzija. Izdavanja konvertibilnih obveznica je jedan od načina kojim preduzeća žele da izbegnu slanje negativnih signala na tržište. Drugim rečima ukoliko menadžeri preduzeća čvrsto veruju u svoju buduću uspešnost poslovanja onda preduzeće može sebi priuštiti da izda konvertibilne obveznice. Ako su menadžeri upravu i cena akcija zaista poraste, onda će vlasnici obveznica iste prebaciti u akcije po relativnoj visokoj ceni koju menadžeri smatraju pravednom. Ukoliko cene akcija ne porastu, neće

se pribeći konvertovanju. Zapaženo je da vlasnici obveznica preferiraju svojstvo konverzije. Ovo svojstvo je vrlo slično kupovinu obveznice uz opciju na obveznice i opciju na akcije.

Vrste korporativnih obveznica

Na tržištu je dostupno mnogo vrsta korporativnih obveznica. Uglavnom se razlikuju

po opcijama kolaterala koji osigurava obveznicu i po redu po kom se obveznica isplaćuje u slučaju stečaja preduzeća.

Osigurane obveznice su one sa pridruženim kolateralom. Hipotekarne obveznice se

koriste za finansiranje određenih projekata. U slučaju neispunjenja obaveza po osnovu izdate obveznice vlasnici obveznica stiču pravo da pribegnu likvidaciji imovine kako bi obezbedili isplatu. Ove obveznice su manje rizične od uporedivih neosiguranih obveznica, i kao rezultat toga imaju manju kamatnu stopu. Certifikat uz zalog opreme poput mašina ili aviona, su osigurane materijalnom imovinom koja nije imovine. One su i brže utrživije od hipotekarnih obveznica.

Neosigurane obveznice: Od neosiguranih obveznica postoje Zadužnice (debentures)

koje predstavljaju dugoročne neosigurane obveznice kojima je garant opšti bonitet preduzeća. One ne poseduju pridruženi kolateral kao garanciju za otplatu dugovanja. U slučaju neispunjenja obaveza vlasnici obveznica moraju sudski potraživati sredstva. Pridružen ugovor zadužnica, uglavnom nabraja uslove obveznice i odgovornost menadžmenta. Ovaj ugovor se naziva ugovor o zadužnici. Zadužnice imaju niži prioritet isplate od osiguranih obveznica ako preduzeće dođe u situaciju da ne ispunjava obaveze.

. Obveznice sa promenljivom kamatnom stopom, predstavljaju finansijsku inovaciju

koju je pokrenula povećana promenljivost kamatnih stopa tokom 1980-ih i 1990-ih godina. Kamatna stopa na obveznice je povezana sa drugim kamatnim stopama na finansijskom tržištu, kao što je stopa na rizične zapise i prilagođava se periodično.

Spekulativne obveznice: su obveznice korporacija sa niskim rejtingom i visokim

stepenom rizika. Ako se prisetimo rangiranja obveznica po stepenu rizika od strane agencija poput Standard and Poor's , setićemo se da su sve obveznice ispod Aaa rejtinga tretirane kao spekulativne. Šta to konkretno znači? Obveznice spekulativnog rejtinga se često nazivaju i Junk bonds, ili u slengu smeće. Tokom 1980-ih mnoge kompanije su iskoristile emitovanje spekulativnih obveznica za prikupljanje kapitala u svrhu preuzimanja drugih kompanija. Kada preduzeće poveća nivo svoje zaduženosti u svrhu kupovine akcija drugog preduzeća, povećanje finansijske poluge čini obveznice visoko rizičnim. Iz tog razloga su kompanije često prodavale delove preuzetih preduzeća kako bi namirile dugove stvorene izdavanjem spekulativnih obveznica.

Akcije Posedovanje akcije znači da njen vlasnik poseduje udeo u vlasništvu preduzeća koje

je izdalo akciju. Veličina udela je u skladu sa procentom akcija koje se poseduju. Investitori mogu zaraditi povrat od akcija na dva načina. Ili cena akcije poraste tokom vremena ili preduzeće vlasnicima akcija isplaćuje dividende. Često se desi da ulagači ostvare prihod iz oba izvora. Pošto deoničari imaju niži prioritet od vlasnika obveznica u situacijama kada je preduzeće u neprilikama, ove hartije od vrednosti nose i veći rizik. Isto tako povrati su manje sigurni sa obzirom da se dividende mogu lako promeniti, a niko ne može da garantuje ni cenu akcija. Međutim uprkos rizicima, na akcijama se može sjajno zaraditi. Još jedna razlika između akcija i obveznica je ta da akcije nemaju rok dospeća.

Vlasništvo akcija daje akcionarima prava rezidualnih poverioca. Akcionari stiču prava nad svim sredstvima i zaradom preostalom nakon izmirenja ostalih poverioca. Ukoliko se desi da ništa ne preostane, ništa neće ni dobiti. Većina akcionara stiče pravo da izglasava direktore, upravni i nadzorni odbor preduzeća, i da utiče na poslovnu politiku preduzeća.

Obična akcija naspram povlašćene akcije

Postoje dve vrste akcija, obične i preferencijalne. Udeo običnih akcija u preduzeću predstavlja vlasnički udeo u tom preduzeću.

Obični akcionari glasaju, primaju dividende i nadaju se da će cena njihovih akcija porasti. Postoje različiti razredi običnih akcija poput akcija tipa A, tipa B i td, međutim ovi tipovi nisu standardizovani na nivou preduzeća. Razlike među tipovima uglavnom uključuju razlike u distribuciji dividendi ili glasačka prava. Bitno je da onaj koji želi da investira u akcije tačno zna koja prava idu uz određene akcije.

Preferencijalne akcije su oblik osnovnog kapitala u pravnom i poreskom smislu, ali one se razlikuju od običnih akcija u nekoliko bitnih obeležja. Prvo preferencijalni akcionari primaju fiksnu dividendu koja se nikad ne menja, što veoma liči na obveznicu. Drugo, zbog fiksne dividende, cena povlašćenih akcija je relativno stabilna. Treće, povlašćeni akcionari uglavnom ne glasaju, osim u slučaju kada preduzeće nije isplatilo obećanu dividendu. Četvrto, povlašćeni akcionari imaju preče pravo na sredstva preduzeća od običnih akcionara, ali je ovo pravo u redosledu prioriteta namirivanja obaveza preduzeća i dalje iza prava drugih poverioca, poput vlasnika obveznica. Manje od 25 posto novih emisija akcija sačinjava preferencijalne akcije, a samo oko 5% od ukupnog kapitala se sakupi kroz povlašćene akcije. Razlog ovome je taj što se preferencijalne dividende ne odbijaju preduzeću od poreza, dok je to slučaj sa kamatama na obveznice.

Vrednost akcija

Cena udela u akcionarskom kapitalu je sadašnja vrednost očekivanih budućih

novčanih tokova, koji se sastoje od dividendi i konačne prodajne cene akcije. Investitori su voljni da plate cenu akcije koja odražava zbir svih budućih novčanih tokova koje će

akcija generisati, nakon prilagođavanja za vremensku vrednost novca. Međutim problem je predvideti buduće novčane tokove preduzeća, jer ako je preduzeće uspešno, preostali novčani tokovi mogu podmiriti visoke dividende, a visoka cena akcija će biti opravdana. Međutim ako preduzeće u budućnosti ne bude uspešno poslovalo, može se desiti i da ne generiše tokove novca koji bi mogli podmiriti dividende.

Berzanski indeksi

Berzanski indeks se koristi za praćenje ponašanja grupe akcija, kako bi ulagači

mogli da dobiju određeni uvid u uspešnost veće grupe akcija. Različiti berzanski indeksi se objavljuju, u svrhu predočavanja uspešnosti različitih grupa akcija. Najpoznatiji indeks je Dow Jones industrijski prosek, koji se zasniva na uspešnosti 30 akcija velikih kompanija. Ostali slični indeksi su Standard and Poor's 500 index, NASDAQ kompozitni indeks, NYSE kompozitni indeks, koji mogu biti od veće koristi za praćenje uspešnosti rizičnih grupa akcija.

Javna izdanja akcija i obveznica

Jednom kada preduzeće odluči da bi trebalo da izda akcije ili obveznice, ono ih

mora dostaviti javnosti po najvišoj mogućoj ceni. Što više javnost plati za akcije ili obveznice, to će preduzeće imati niži trošak finansiranja. Postoje dva osnovna načina javne prodaje HodV. Prvi je putem prodaje koju organizuju investicioni bankari, koji se bave detaljima plasiranja HodV u ruke javnosti. Drugi način je putem privatnih plasmana.

Svetsko tržište akcija

Do nedavno najveće tržište akcija je bilo američko tržište. Međutim ovaj način

finansiranja je polako uzeo primat i u Evropi i ostalim delovima sveta. Kompanije se sve češće odlučuju na finansiranje putem ovog tržišta nasuprot doskorašnjem tradicionalnom vidu finansiranja putem bankarskih kredita. Tako i investitori danas ne gledaju samo jedan berzanski indeks već čitav dijapazon indeksa finansijskih tržišta u svetu. Naraslo interesovanje za strane akcije je podstaklo formiranje investicionih fondova koji su specijalizovani za trgovanje na međunarodnom tržištu. Internacionalizacija finansijskih tržišta ima veliki uticaj na uspon svetske ekonomije. Države se danas u velikoj meri finansiraju od strane stranog kapitala i to važi podjednako za razvijene zemlje i zemlje u razvoju. Tako internacionalizacija finansijskih tržišta otvara vrata još čvršćoj integraciji svetske ekonomije u kom transfer tehnologije, kapitala i robe postaje svakodnevnica.

Kako tržište određuje cenu akcija

Na tržištu cenu određuje kupac koji je spreman da plati najveću cenu. Ta cena nije

obavezno i najviša cena po kojoj bi se imovina mogla prodati, ali je viša od neke koju bi neki drugi kupac hteo da plati. Drugo, tržišnu cenu određuje kupac koji može najbolje da iskoristi tu imovinu. Primer za ovu tvrdnju su visoke premije iznad trenutnih tržišnih cena koju su pojedine kompanije spremne da plate za kupovinu drugih kompanija. Kompanije

koje kupuju druge kompanije su uverene da su sposobne da bolje iskoriste resurse kupljene kompanije, što opravdava premijsku cenu. Takođe informacije igraju ogromnu ulogu u određivanju cene. Superiorna informacija o imovini može povećati njezinu vrednost tako što smanjuje rizik. Ako razmišljamo o kupovini akcija postoje mnoge nepoznanice o budućem toku novca. Kupac koji ima najbolju informaciju o tim novčanim tokovima, će biti u prilici da ih diskontuje po nižoj kamatnoj stopi od kupca koji je nesiguran.

Devizno tržište Privrede nekih zemalja u toku određenog vremenskog perioda mogu da budu manje

konkurentne u odnosu na druge zemlje, a da glavni razlog tome bude visoka cena domaće valute u poređenju sa stranim. Kada domaća valuta izražena u drugim valutama vredi više, to čini proizvode zemlje sa jakom valutom skupljim i manje konkurentnim u poređenju sa proizvodima drugih zemalja. Cena jedne valute izražene u drugoj valuti se naziva devizni kurs. Devizni kurs utiče na privredu i celokupnu ekonomiju jedne zemlje. Pored mogućnosti uticaja na smanjenje i povećanje međunarodne konkurentnosti zemlje devizni kurs ima i veliki uticaj na finansijske institucije zato što je veliki deo njihove aktive denominiran u stranim valutama. Kada se vrednost stranih valuta promeni, menja se i tržišna vrednost finansijskih institucija. Da bi smo razumeli razloge promena deviznih kurseva treba da proučimo devizno tržište.

Većina zemalja u svetu poseduje sopstvenu valutu. Trgovina među zemljama pretpostavlja razmenu različitih valuta. Kada na primer naša firma kupuje strane proizvode, usluge ili finansijsku imovinu, dinari, odnosno bankarski depoziti denominirani u dinarima) moraju biti zamenjeni za stranu valutu (bankarske depozite denominirane u stranoj valuti)

Na deviznom tržištu se odvija trgovina valutama i bankarskim depozitima, denominiranim u različitim valutama. Obim transakcija širom sveta dnevno premašuje 100 milijardi američkih dolara. Transakcije na deviznom tržištu određuju stope po kojima se valute razmenjuju, što sa druge strane određuje cenu stranih dobara i finansijske imovine.

Devizno tržište je tržište na kom se kupuju i prodaju devize, tj strane valute. Ovo tržište nema centralno mesto, već postoji svugde gde se vrši razmena valuta. Ono je organizovano kao OTC tržište, na kom nekoliko stotina dilera (većinom banaka), čeka da kupi odnosno proda depozite denominovane u stranoj valuti. Dileri su u stalnoj telefonskoj i kompjuterskoj vezi. Tržište je jako konkurentno. Kada banke, kompanije ili vlade prodaju valute na deviznim tržištima, one ne raspolažu sa buntovima novčanica, već trgovina podrazumeva kupovinu i prodaju bankovnih depozita denominovanih u različitim valutama. Trgovina na deviznim tržištima se sastoji od transakcija gde svaka premašuje 1 milion dolara.

Osnovna svrha deviznog tržišta je da omogući i olakša međunarodnu trgovinu i kretanje kapitala. Ono je kao takvo, bitan instrument međunarodnog poslovanja, pretvaranja

valuta jednih u druge i likvidiranja međusobnih potraživanja i dugovanja u međunarodnim plaćanjima. Devizni kurs je iznos jedne valute potreban da bi se kupila druga valuta. On je cena valute izražena u drugoj valuti.

Ravnotežni devizni kurs je kurs koji se formira slobodno na osnovu ponude i potražnje. Ovaj kurs se naziva i paritetom kupovne snage zato što se njime uspostavlja nivo ravnoteže na kom se sve cene proizvoda i usluga na domaćem tržištu mogu izraziti u cenama strane valute. Teorija pariteta kupovne snage sugeriše da ukoliko nivo cena u jednoj zemlji poraste u odnosu na drugu, njena valuta bi trebalo da depresira ( valuta druge zemlje bi trebalo da apresira)

Faktori koji utiču na devizni kurs u dužem roku su: relativni nivo cena, trgovačka ograničenja poput carina ili kvota jer mogu uticati na povećanje ili smanjenje tražnje za dobrima jedne zemlje. Zatim preferiranje domaćih dobara u odnosu na strana ili stranih u odnosu na domaća tako što povećana potražnja za izvozom neke zemlje uzrokuje apresijaciju njene valute u dugom roku i obratno, povećana potražnja za uvozom uzrokuje depresijaciju valute. I produktivnost je jedan od faktora koji na duži rok utiče na devizni kurs, tako što u dužem roku ako zemlja postane relativno produktivnija u odnosu na druge zemlje njena valuta apresira.

Devizno tržište je podeljeno na dva tržišta: Dnevno ili promptno devizno tržište i

terminsko devizno tržište.

1. Dnevno ili promptno devizno tržište ( Spot exchange market ) – tržište na kom se kupovina i prodaja valuta vrši sa dospećem do dva dana, po dnevno deviznom kursu.( Spot exchange rate)

2. Terminsko devizno tržište ( forward exchange market) je tržište na kom se kupovina i prodaja deviza vrši na duži rok od dva dana, po terminskom budućem kursu. Na njemu se kupovina i prodaja deviza ugovara danas, a isplata ili isporuka se vrši u budućnosti. Postoje standardizovani rokovi od jedan, dva, tri i šest meseci. Posao se likvidira u budućnosti, po kursu koji je važio na dan zaključenja ugovora. Tako se preduzeće štiti od mogućnosti promene kursa, jer ugovoreni terminski kurs ostaje na snazi do izvršenja ugovora. Ako je po terminskom kursu ugovorena vrednost valute viša od buduće, ostvaruje se terminska premija. Uloga finansijskih posrednika (insitucija) Kao što smo videli na slici 1., sredstva se mogu kretati od kreditora ka dužnicima i

drugim pravcem nazvanim indirektne finansije. Ovaj pravac uključuje finansijskog posrednika koji stoji između štediše kreditora i dužnika potrošača. Posrednik prenosi sredstva od jednog do drugog tako što posuđuje sredstva od štediše kreditora i koristi ih za odobravanje kredita dužniku-potrošaču. Banka recimo može prikupiti sredstva emitovanjem obaveza u obliku štednih depozita. Tako prikupljena sredstva može iskoristiti za formiranje imovine u vidu kredita General Motorsu ili u vidu kupovine IBM

– ove obveznice na finansijskom tržištu. Konačni rezultat je taj da je šira javnost u vidu štediša kreditora prenela sredstva IBM dužniku potrošaču i to uz pomoć banke kao finansijskog posrednika. Dakle proces indirektnog finansiranja u kom se pojavljuju finansijski posrednici se naziva finansijsko posredovanje. To je glavni put kojim se sredstva kreću od kreditora ka dužnicima. Mada mediji uglavnom usmeravaju pažnju na tržišta HodV pogotovo berze, finansijski posrednici su za preduzeća daleko važniji izvor sredstava od tržišta HodV. Zašto su finansijski posrednici toliko važni? Da bi dobili odgovor na ovo pitanje moramo razumeti ulogu transakcionih troškova i informacionih troškova na finansijskim tržištima. Transakcioni troškovi su zapravo vreme i novac koje potrošimo vršeći jednu finansijsku transakciju. Oni upravo predstavljaju glavni problem ljudima koji poseduju viškove sredstava koje žele da nekom pozajme. Da bi ljudi zaštitili svoje samostalno ulaganje morali bi angažovati advokata koji bi sastavio ugovor o zajmu. Ugovorom će se tačno odrediti koliko i kada vaš dužnik treba da plati na ime kamate i kada mora otplatiti glavnicu. Sastavljanje ugovora vas može koštati 250 evra. Ukoliko posedujemo 1000 evra i želimo da ih pozajmimo po kamati od 25% što je ogromna godišnja kamata i pitanje je ko bi bio spreman da je plati uz trošak od 250 evra za advokata ne bi smo zaradili ništa. Ovo nam govori kako male štediše mogu biti istisnuti sa direktnog učešća na finansijskom tržištu. Ali ima ko može da spase situaciju. To su finansijski posrednici. Finansijski posrednici mogu da bitno smanje transakcione troškove jer razvijaju specifična znanja o njihovom smanjivanju i jer im njihova veličina i obim posla dopuštaju iskorišćavanje ekonomije obima. Ekonomija obima nastaje kada se smanjuje jedinična transakcija troška po jednoj novčanoj jedinici transakcije zbog povećanja vrednosti ili obima transakcija. Banka ugovor o zajmu koji je sastavio dobar advokat koristi u svim zajmovnim transakcijama iznova i iznova pa je trošak njegovog pravljenja u startu naveliko otplaćen tj pravnički troškovi po transakciji su drastično smanjeni. Recimo ugovor se može iskoristiti u 2000 slučajeva uz trošak od 2,5 evra po zajmu ukoliko se zaposleni pravnik plaća 5000 evra mesečno.

Finansijski posrednici omogućavaju indirektno pozajmljivanje sredstava onima koji znaju za mogućnosti produktivnih ulaganja. To možemo zahvaliti njihovoj sposobnosti smanjivanja transakcionih troškova. Niski transakcioni troškovi takođe finansijskim posrednicima daju mogućnost pružanja usluga likvidnosti- usluga koje klijentima olakšavaju obavljanje transakcija. Recimo banke štedišama nude tekuće račune koji im olakšavaju plaćanje računa. Pri tom štediše mogu zaraditi i kamatu na tekuće i štedne račune ne gubeći pri tom mogućnost da novac na tim računima pretvore u robu ili uslugu kad im je to potrebno. Asimetrične informacije: negativna selekcija i moralni hazard

Transakcioni troškovi jednim delom objašnjavaju bitnu ulogu finansijskih

posrednika i indirektnih finansija na finansijskim tržištima. Još jedna bitna uloga finansijskih posrednika se odražava u činjenici da na finansijskom tržištu jedna strana o drugoj često ne zna sve što je potrebno za donošenje ispravne odluke. Ta nejednakost u informacijama se naziva asimetričnost informacija. Na primer dužnik koji podiže zajam često ima bolje informacije o potencijalnim prinosima i rizicima investicionog projekta u

koji želi da se upusti od kreditora. Nedostatak informacija u finansijskom sistemu stvara dve vrste problema: jedna se pokazuje pre izvođenja finansijske transakcije a druga nakon nje.

Negativna selekcija je problem koji nastaje zbog asimetrije informacija pre izvođenja transakcije. Ona se pojavljuje na finansijskim tržištima u situaciji kada rizični dužnici koji će najverovatnije proizvesti negativan ishod, dakle oni sa visokim kreditnim rizikom – najaktivnije traže zajam zbog šega će im isti najverovatnije biti i odobren. Kreditori – oni koji posuđuju sredstva znaju da u uslovima negativne selekcije je verovatnije da će dobiti kredit klijent sa većim kreditnim rizikom pa zato i nastaje opasnost obustave kreditiranja koja se odražava na sve jer na tržištu posluju i klijenti sa niskim kreditnim rizikom.

Moralni hazard je problem koji nastaje usled asimetričnih informacija nakon izvođenja transakcije. Moralni hazard na finansijskom tržištu predstavlja rizik (hazard) uključivanja dužnika u aktivnosti koje su sa stanovišta kreditora nepoželjne (nemoralne) jer se zbog istih smanjuje verovatnost otplate zajma, pa kreditori koji su svesno ovog rizika mogu obustaviti kreditiranje. Recimo sredstva su pozajmljena za pokretanje profitabilnog investicionog projekta, međutim kompanija koja ih je pozajmila reši da ih uloži u još profitabilniji projekat ali sa izuzetno visokim stepenom rizika. Tko će moći da otplati kredit i zadrži veću dobit. Međutim posto je stepen rizika projekta vrlo visok stepen verovatnoće da izgubi vaš novac je mnogo veći od onog sa kojim je kreditor bio upoznat odobravajući zajam za projekat koji mu je predočen. Kada se moralni rizik i ostvari neki kreditori umeju da budu u potpunosti obeshrabreni da u budućnosti dalje pozajmljuju sredstva.

Problemi koje stvaraju negativna selekcija i moralni hazard predstavljaju važne prepreke za dobro funkcionisanje finansijskih tržišta. Međutim finansijski posrednici preko razvijanja specifičnih znanja mogu premostiti takve probleme. Male štediše mogu svoja sredstva poveriti finansijskom tržištu preko posrednika u koje imaju poverenje. Finansijski posrednici zarađuju veća sredstva na ulaganjima jer su bolje osposobljeni za razlikovanje dobrih od loših dužnika pa tako i mogu smanjiti gubitke koji nastaju zbog negativne selekcije. Između ostalog finansijski posrednici razvijaju specifična znanja i stiču specifično iskustvo u nadziranju ponašanja dužnika pa tako isto smanjuju gubitke koji mogu nastati usled moralnog hazarda. Upravo usled ovih sposobnosti oni štedišama mogu da obezbede kamatu ili da im pruže druge usluge koje ostvaruju dobit.

Struktura finansijskog sistema

Najvažnija finansijska institucija u finansijskom sistemu je centralna banka. Ona je državna institucija koja je odgovorna za vođenje monetarne politike. Monetarna politika podrazumeva upravljanje kamatnim stopama i količinom novca u opticaju koji se još naziva i ponuda novca. Da bi preduzeće uspešno poslovalo za njega je od najveće važnosti da tačno zna i razume kakve efekte proizvode instrumenti monetarno kreditne politike na njegovo sadašnje i buduće poslovanje i na njegove sadašnje i buduće odluke vezane za finansiranje. Sa obzirom da monetarna politika utiče na kamatne stope, inflaciju i poslovne cikluse, ona ima direktni uticaj na ponašanje finansijskih tržišta, a

takođe i na kreiranje finansijske politike preduzeća. Tako će preduzeće u skladu sa određenom monetarnom politikom i prirodom mera koje iz nje proizilaze, ukoliko naravno poznaje značaj ??? moći pravovremeno da reaguje u kontekstu izbora načina finansiranja sredstava, izbora načina plasmana sredstava, budžetiranja, dizajniranja cena u skladu sa očekivanim inflatornim tokovima i sl.

Finansijski sistem je dosta složen i sastoji se od različitih vrsta privatnih finansijskih institucija poput: banaka, osiguravajućih društava, investicionih fondova, finansijskih kompanija investicionih banaka i sve njih reguliše i nadzire vlada. Ako želite da kreditirate neku kompaniju ne ćete otići direktno predsednicima kompanija već ćete to učiniti preko finansijskih posrednika, institucija poput komercijalnih banaka, štedno kreditnih zadruga, štedionica, investicionih fondova..Sve ove institucije posuđuju novac onih koji su ga uštedeli plasirajući ga onima kojima treba za poslovne poduhvate.

Treba da saznamo odgovore na pitanja Zašto su finansijski posrednici od tako velikog značaja za efikasno funkcionisanje finansijskih tržišta?I za efikasno funkcionisanje preduzeća. Zašto nekima daju a nekima ne daju kredite? Zašto je to najviše i najstrože regulisan posao u celoj privredi?

Centralna banka i Regulacija finansijskog sistema Regulacija finansijskog sistema U gotovo svim zemljama finansijski sistem spada u sektor najstrože regulisanih

sektora privrede. Vlada reguliše finansijska tržišta zbog tri glavna razloga: • povećanja i transparentnosti informacija koje stoje na raspolaganju ulagačima • osiguranja stabilnosti finansijskog sistema • povećanja kontrole sprovođenja monetarne politike Bitno je da shvatimo kako su ova tri razloga za državnu intervenciju oblikovala

današnje regulatorno okruženje.

Povećanje informacija koje stoje na raspolaganju ulagačima. Već smo rekli da asimetrične informacije na finansijskim tržištima znače da investitori mogu imati probleme zbog negativne selekcije i moralnog hazarda. To u znatnoj meri može uticati na efikasno delovanje finansijskog tržišta. Rizična preduzeća ili prikriveni prevaranti mogu biti snažno motivisani da prodaju HodV neopreznim ulagačima. Tako problem negativne selekcije može odvratiti ulagače od učešća na finansijskom tržištu. Dale kad je ulagač kupio HodV može se susresti sa problemom moralnog hazarda tj situacijom kada dužnik ima motiv da uđe u rizičnu situaciju ili motiv da učini neku prevaru ( izvlačenje novca iz preduzeća zarad lične koristi). Problem moralnog hazarda kao što smo rekli takođe može odvratiti ulagače od učešća na finansijskom tržištu. Upravo državna regulativa može da umanji ove probleme i da time poveća efikasnost finansijskih tržišta kroz povećanje količine i kvaliteta informacija koje stoje na raspolaganju investitorima.

Osiguranje stabilnosti finansijskih posrednika. Asimetrične informacije mogu da prouzrokuju kolaps finansijskih posrednika, što se naziva finansijska panika. Usled nedostatka potpunog poverenja u stabilnost finansijskih posrednika ljudi koji su istima poklonili poverenje mogu poželeti da iz istih povuku novac. Tako se dešava da u slučaju nekih manjih kriza više ljudi želi da povuče novac iz kako nesolventnih tako i solvetnih finansijskih institucije i time se stvara takozvana finansijska panika koja deluje po principu domino efekta i koja dovodi do velikih gubitaka i koja uzrokuje velike štete celokupnoj ekonomiji jedne zemlje.

Zato je vlada uvela regulacije kako bi u celini zaštitila javnost i ekonomiju od pogubnog uticaja finansijske panike:

Ograničenja ulaska na tržište. Državne komisije za banke i osiguravajuće institucije kao i agencija za kontrolu valute su uveli stroga pravila koja uređuju ko sme a ko ne sme osnovati instituciju finansijskog posrednika. Pojedinci ili grupe koje žele osnovati finansijskog posrednika, poput banke ili osiguravajućeg društva moraju od države dobiti licencu za rad. Licenca će biti odobrena samo ako se radi o istaknutim subjektima, nepomućene reputacije i velikim početnim kapitalom.

Objavljivanje informacija je regulisano uvođenjem strogih obaveza izveštavanja za finansijske posrednike. Njihova računovodstva se moraju vršiti po strogo određenim načelima, a njihove knjige su predmet povremenog nadzora sa obavezom da određene informacije uvek moraju biti na raspolaganju javnosti. Isto tako i korporacije koje emituju obveznice i akcije obavezne su da daju detaljne izveštaje o svojoj imovini i obavezama, zaradama i prodajama akcija i zakonski su kažnjive trgovine povlašćenim informacijama, dakle onim koje nisu dostupne svim investitorima na finansijskom tržištu.

Ograničenja ulaganja i aktivnosti postoje u vidu ograničenja prirode aktivnosti kojom se posrednici smeju baviti kao i u pogledu vrsta imovine koje posrednici mogu držati. Da bi se postigao osećaj sigurnosti ulagača u institucije finansijskih posrednika jedan od načina je ograničenje njihovog angažmana u rizičnim aktivnostima. Recimo komercijalno bankarstvo nije smelo da se bavi rizičnijim poduhvatima koji su bili dozvoljeni investicionim bankama. Isto tako još jedan od načina je zabrana držanja neke vrste rizične imovine ili u blažoj verziji ograničavanje držanja rizične aktive na određene iznose. Tako je fondovima životnog osiguranja dozvoljen samo ograničeni iznos ulaganja u akcije, a poslovnim bankama uopšte nije dozvoljeno ulaganje u obične akcije, zbog podložnosti cena ovih instrumenata čestim promenama.

Osiguranje depozita. Država može osigurati ljude koji poveravaju svoja sredstva finansijskim posrednicima od bilo kakvog finansijskog gubitka u slučaju propasti posrednika. Naša agencija je agencija za osiguranje depozita koja osigurava od gubitka svakog pojedinog štedišu u svakoj pojedinoj banci do određenog iznosa po računu. Sve komercijalne banke i štedionice uplaćuju depozite u ovaj fond. Sredstva ovog fonda se koriste za isplatu osiguranih depozita ako neka od banaka članica propadne.

Ograničenje tržišne konkurencije. Političari često izjavljuju da nekontrolisana konkurencija finansijskih posrednika može dovesti do stečajeva finansijski posrednika u kojima najviše strada široka javnost. I ako su dokazi da je konkurencija uzrok nevolja u koje zapadaju finansijski posrednici dosta slabi, države i njihove vlade i dalje postavljaju mnoga restriktivna pravila poslovanja poput restriktivnih pravila za otvaranje novih poslovnih lokacija tj podružnica, poreklo vlasničkog kapitala, ograničenje poslovnih aktivnosti i sl.

Ograničenje kamatnih stopa je takođe u duhu sputavanja tržišne konkurencije. Ovim država ograničava visinu kamatnih stopa koje se mogu plaćati na depozite. Danas je ova regulacija uglavnom ukinuta u većini zemalja.

Unapređivanje kontrole monetarne politike. Sa obzirom da banke imaju važnu ulogu u određivanju ponude novca, veliki deo regulative finansijskih posrednika je sastavljen u cilju unapređivanja kontrole nad ponudom novca. Jedna od regulacija iz te familije je nama dobro poznata obavezna rezerva prema kojoj su sve depozitne institucije dužne da kod centralne banke drže propisani deo depozita. Isto tako i osiguranje depozita se može objasniti potrebom države da kontroliše novčanu masu u opticaju svojom ulogom u otklanjanju nepoverenja građana i mogućnosti dešavanja čestih stečaja finansijskih posrednika čime se izbegavaju ili umanjuju šanse ua nekontrolisane velike promene u ponudi novca.

CENTRALNA BANKA CB predstavlja monetarnu vlast i centralnu instituciju bankarskog sistema svake nacionalne ekonomije. Ona je banka banaka.Ona kao državna institucija ima osnovni zadatak da održava stabilnost nacionalne valute i sprovodi utvrđenu monetarno kreditnu politiku putem mehanizama monetarno kreditnog regulisanja. CB takođe za državu obavlja različite finansijske usluge tako da predstavlja i banku države. Poslovi koje CB obavlja za državu su::

Držanje sredstava državnog budžeta Prodaja vrednosnih papira za račun države na tržištu novca, putem kojih država

premošćava trenutne debalanse budžetskih sredstava Davanje kredita državi za svrhu premošćavanja kratkoročnih budžetskih deficita Kreditiranje države iz primarne emisije radi finansiranja privrednog razvoja Centralna banka kao banka banaka

CB kao centralna institucija bankarskog sistema daje:

1. Ocenu i mišljenje o ispunjenosti propisanih uslova za rad poslovnih banaka

2. Daje ili uskraćuje ovlašćenje poslovnoj banci za otvaranje deviznog računa u inostranstvu

3. Dimenzionira kreditnu aktivnost poslovnog bankarstva 4. Kontroliše bilansnu strukturu, likvidnost i solventnost banaka.

Osnovni cilj kontrole poslovnog bankarstva je stvaranje poverenja vlasnika slobodnih novčanih sredstava u stabilnost bankarskog sistema, što predstavlja osnovnu pretpostavku nesmetane mobilizacije slobodnih novčanih sredstava i njihovog daljnjeg usmeravanja u

društvenu reprodukciju u cilju postizanja privrednog razvoja zemlje. Stabilnost bankarskog sistema pretpostavlja zadovoljavajući stepen likvidnosti bankarskog sistema. Stoga su poslovne banke dužne da u vođenju svoje poslovne politike vode računa o sopstvenoj likvidnosti. One su takođe u obavezi da jedan deo propisanih sredstava od strane CB drže na računu obaveznih rezervi, dok drugi deo rezervi likvidnosti drže na svom transakcionom računu. Poslovne banke svoju trenutnu nelikvidnost mogu da premoste na tržištu novca međutim u slučaju vanrednih kriznih likvidnosnih perioda CB se javlja kao zajmodavac kako bi sprečila opšte bankrotstvo banaka. Osnovne funkcije NBS

Osnovne funkcije Narodne banke Srbije su:

• utvrđivanje i sprovođenje monetarne politike, • vođenje politike kursa dinara, • čuvanje deviznih rezervi i upravljanje njima, • staranje o funkcionisanju platnog prometa i finansijskog sistema.

1. Utvrđivanje i sprovođenje monetarne politike – funkcija kontrole novca u opticaju i instrumenti monetarno kreditne politike.

Stabilnost svake ekonomije oslanja se u velikoj meri na adekvatnu monetarnu politiku. Zadatak monetarne politike jeste da utvrdi potrebnu količinu novca koja treba da se nalazi u opticaju. Upravo ovaj zadatak postavlja se pred centralnu banku, koja različitim instrumentima i mehanizmima utiče na količinu novca u opticaju. CB preko poslovnog bankarstva sprovodi mere Monetarno Kreditne politike. CB reguliše obim novca i kredita u opticaju držeći ga na nivou potrebnom za nesmetano funkcionisanje društvene reprodukcije i na nivou potrebnog očuvanja stabilnosti domaćeg novca. CB prati realizaciju zacrtane monetarno kreditne politike preko stope rasta monetarnih agregata. Monetarni agregati u najširem smislu podrazumevaju novac i druga slična finansijska sredstva čiji je stepen konvertovanja u novac različit. Naša CB definiše monetarne agregate i knjigovodstveno prati monetarna kretanja po metodologiji MMF – a :

1. Monetarni agregat M1 – novčana masa gotov novac u opticaju depoziti po viđenju bez javnog sektora

2. Monetarni agregat M2 novčana masa i oročeni štedni dinarski depoziti

3. Monetarni agregat M3 Monetarni agregat M2 i devizni depoziti

4. Neto domaća aktiva banaka Razlika između M3 i neto devizne aktive prema inostranstvu.

5. Neto domaća aktiva centralne banke Razlika primarnog novca i neto devizne aktive prema inostranstvu.

Uloga centralne banke se svodi na balansiranje monetarnih agregata, jer ekspanzivno kreiranje novčane mase dovodi do inflacionih tokova, dok restriktivno kreiranje može da ugrozi normalni proces proširene reprodukcije tj privredni rast. Glavni tokovi formiranja novčane mase su:

1. Krediti banaka – volumen kredita usmeren ka sektoru privrede, stanovništva i javnom sektoru.

2. Devizne transakcije kao novčani tok između domaćih i stranih transaktora, bitno utiče na na kvantum novčane mase.

Instrumenti i mehanizmi monetarno kreditne politike koje koristi centralna banka:

1. Eskontna i diskontna kamatna stopa 2. Operacije na otvorenom tržištu 3. Obavezna rezerva 4. Rediskontni krediti 5. Specijalni depoziti 6. Direktivne mere

Eskontna i diskontna kamatna stopa Eskontna i diskontna kamatna stopa – centralna banka će u slučaju pretnje inflacije poskupeti novac povećanjem eskontne i diskontne kamatne stope. Povećanje ovih kamatnih stopa ima direktan uticaj na kamatne stope po kojima finansijske institucije odobravaju svoje kredite, te se na taj način utiče na smanjenje kredita. U slučaju povećane potrebe za novcem, smanjenjem eskontne i diskontne kamatne stope banka će uticati na pad kamatnih stopa finansijskih institucija, i time će stvoriti povoljnu klimu za uzimanje kredita. Operacije na otvorenom tržištu Operacije na otvorenom tržištu – predstavljaju instrument centralne banke putem kojeg se, kupovinom i prodajom državnih hartija od vrednosti i hartija od vrednosti izdatih od strane centralne banke, utiče na ukupna novčana sredstva u opticaju. U slučaju da se javi višak novca u opticaju, centralna banka će prodajom ovih hartija od vrednosti praktično „izvući“ jedan deo novca iz opticaja. Suprotno, ukoliko se javi potreba za većom količinom novca, kupovinom hartija od vrednosti centralna banka pušta jedan deo novca nazad u opticaj.

Obavezna rezerva Obavezna rezerva predstavlja iznos sredstava koji poslovne banke moraju da drže beskamatno kod CB. CB utvrđuje stopu obavezne rezerve i vrstu depozita na koje će se primeniti jedinstvena ili različita stopa u zavisnosti od vrste depozita. Na taj način smanjuje se kreditna sposobnost banaka, jer se deo koji je deponovan kod centralne banke ne može odobriti kao kredit klijentima. Centralna banka utvrđuje stopu obavezne rezerve, i povećanjem ove stope može uticati na smanjenje kreditne sposobnosti banaka, a samim tim i na smanjenje količine novca u opticaju. Sa druge strane, ukoliko dođe do smanjenja ove stope, poslovne banke će moći da veću količinu sredstava izdvoje za odobravanje kredita, te će se samim tim povećati i količina novca u opticaju.

Rediskontni krediti

Rediskontni krediti su alternativni mehanizam kreditiranja poslovnih banaka. CB kupuje robne menice koje su prethodno diskontovale poslovne banke. Tako CB daje kredite poslovnim bankama koji se automatski likvidiraju u momentu naplate menice.

Specijalni depoziti Specijalni depoziti su sredstva poslovnih banaka koja se drže kod CB i koja se ili uopšte neukamaćuju ili se ukamaćuju po niskoj kamatnoj stopi. U uslovima prevelike kreditne ekspanzije CB može da pored povećanja stope obavezne rezerve, odredi stopu iznad obavezne rezerve na prirast depozita, kako bi se radikalnije smanjila kreditna aktivnost banaka. Imaju isto dejstvo na količinu novca u opticaju kao i obavezne rezerve. Direktivne mere Ove mere se mogu primeniti kratkoročno, u posebnim uslovima, koji zahtevaju brzu i efikasnu monetarnu politiku. Treba imati u vidu da je loša strana ovih mera ograničavanje slobode tržišta. Direktivne mere se najčešće odnose na ograničavanje obima kreditnih plasmana banaka, i na limitiranje visine kamatnih stopa.

Treba imati u vidu da će svako „upumpavanje“ ili povlačenje novca iz opticaja od

strane centralne banke imati multiplikovani efekat na ukupna novčana sredstva u opticaju. To znači da će, usled dejstva multiplikatora, količina novca koja će se pojaviti u opticaju usled dejstva određenog mehanizma centralne banke biti veća od količine novca koju je centralna banka ubacila u opticaj. Poznavanje ovih multiplikatora je od velikog značaja pri doziranju monetarne politike.

2. Čuvanje deviznih rezervi i upravljanje njima

Centralna banka je zadužena za praćenje kursa domaće valute, i eventualno

reagovanje u slučaju mogućeg negativnog dejstva deviznog kursa na privredu. Zaštitu kursa centralna banka vrši putem deviznih rezervi, koje predstavljaju rezerve novca koje centralna banka drži u stranim valutama. Pri tome treba imati u vidu da je osnovni cilj

držanja deviznih rezervi minimiziranje rizika, nikako ostvarenje dobiti, te se stoga devizne rezerve zemlje drže samo u valutama i hartijama od vrednosti koje sa sobom nose minimalni rizik.

3. Staranje o funkcionisanju platnog prometa i finansijskog sistema

Centralna banka je državna institucija koja je ovlašćena da se stara o funkcionisanju platnog prometa i finansijskog sistema. To znači da je njen zadatak da obezbedi red u poslovanju finansijskih institucija, nesmetano obavljanje platnog prometa, i sigurnost učesnika u finansijskom sistemu. Centralna banka to čini tako što predstavlja jedinu instituciju koja je ovlašćena za izdavanje i oduzimanje dozvola za rad ostalim finansijskim institucijama. Ukoliko neka od finansijskih institucija ne poštuje propisana pravila ponašanja unutar finansijskog sistema, centralna banka joj može oduzeti dozvolu za rad. Na taj način stvara se određeni red i osećaj sigurnosti i poverenja klijenata u poslovne banke, što je preduslov za nesmetano obavljanje platnog prometa.

4. Vođenje politike kursa dinara - vrednost novca Inflacija i deflacija Unutrašnja neravnoteža može da se manifestuje preko inflacije i deflacije Inflacija je smanjenje kupovne snage novca usled veće količine novca u opticaju od optimalne. Manifestuje se kvantitativno preko rasta cena i kvalitativno nemerljivo preko nestašica robe. Deflaciju karakteriše jačanje kupovne snage domaćeg novca usled njegove nedovoljne količine u opticaju. Takođe karakteriše je slabljene poslovne inicijative koja se manifestuje preko pada cena, rasta realne kamatne stope u odnosu na nominalne, i pada ukupne privredne aktivnosti.

Najznačajniji finansijski posrednici

Svako preduzeće mora biti u stanju da razlikuje najznačajnije finansijske

posrednike, načine na koji oni obavljaju funkciju posredovanja i njihove najznačajnije aktivnosti, jer će mu upravo ovo znanje pomoći u izboru finansijskog posrednika koji će biti u stanju da najadekvatnije posluži preduzeću u skladu sa njegovim namerama plasmana sredstava ili potrebe spoljnog finansiranja sredstava. Finansijski posrednici se mogu svrstati u tri kategorije: Depozitne institucije, institucije ugovorne štednje i investicioni posrednici.

Depozitne institucije Depozitne institucije su finansijski posrednici koji prihvataju depozite pojedinaca i

institucija i bave se odobravanjem zajmova. U ove institucije spadaju banke i štedne institucije: štedno kreditne zadruge, štedionice i kreditne zadruge.

Tabela 1 - Vrste finansijskih posrednika

Poslovne banke su finansijski posrednici koji uglavnom prikupljaju sredstva izdavanjem transakcijskih depozita ( depozita na osnovu kojih se mogu izdavati čekovi) zatim štednih depozita ( depozita koji se mogu trenutno isplatiti ali na osnovu kojih se ne mogu izdavati čekovi) i oročenih depozita ( depozita sa fiksnim rokovima dospeća) Tako prikupljena sredstva koriste se za odobravanje poslovnih, potrošačkih i hipotekarnih kredita, za kupovinu državnih obveznica i obveznica lokalnih vlasti.

Štedno kreditne zadruge – prikupljaju sredstva uglavnom kroz štedne depozite,

oročene depozite i tekuće račune. Ovako prikupljena sredstva se uglavnom koriste za

odobravanje hipotekarnih kredita. Pre nastupajuće deregulacije štedno kreditnim zadrugama je bilo odobreno samo odobravanje hipotekarnih kredita bez mogućnosti otvaranja tekućih računa. Međutim problemi sa kojima su se suočile ove institucije zbog velikih fluktacija kamatnih stopa u periodu između 1960 – 1980 koje su ostavile izuzetno negativne efekte na dugoročno plasirana sredstva za hipotekarne kredite (sa rokovima dospeća dužim od 25 god.) koja su bila odobrena po tada važećim kamatnim stopama za koje se u kasnijem periodu ispostavilo da ne mogu da pokriju troškove pribavljanja novih sredstava su podstakli vlade mnogih zemalja da ovim institucijama takođe odobre poslove otvaranja tekućih računa, odobravanja potrošačkih kredita i druge aktivnosti koje su do tada bile privilegija samo poslovnih banaka. Danas su ove institucije dužne da kao i poslovne banke deponuju obavezne rezerve kod centralne banke. Tako je danas usled deregulacije poslovanja finansijskih posrednika zamagljena razlika između poslovanja poslovnih banaka i štedno kreditnih zadruga pa su zato ove institucije ušle i u otvorenije konkurentske odnose.

Štedionice – su veoma slične štedno kreditnim zadrugama. Razlikuju se donekle u korporativnoj strukturi jer se štedionice struktuiraju kao zajedništva ili kooperative. To znači da su štediše ujedno i vlasnici. Poput štedno kreditnih zadruga štedionice takođe prikupljaju sredstva preko štednih depozita(udela) i plasiraju ih u vidu hipotekarnih kredita. Usled procesa deregulacije poslovanja finansijskih institucija i štedionicama je danas odobreno otvaranje tekućih računa i odobravanje drugih vrsta kredita.

Kreditne zadruge – su male kooperativne kreditne institucije koje su organizovane oko postojećih društvenih grupa ili zajednica poput sindikata, zajednice zaposlenih jednog preduzeća i sl. One prikupljaju depozite( udele) i plasiraju ih u potrošačke kredite. Zahvaljujući novoj regulativi i njima je dozvoljeno otvaranje tekućih računa i odobravanje hipotekarnih kredita.

BANKE KAO NAJZNAČAJNIJE DEPOZITNE INSTITUCIJE

Banke su najvažniji izvor spoljnih sredstava korišćenih za finansiranje poslovanja. Kao što se vidi na slici 1 i 2 primarni spoljni izvor finansiranja poslovanja korporacija predstavljaju krediti. Većina ovih kredita su bankarski krediti . Iz ovoga možemo zaključiti da banke igraju najvažniju ulogu u finansiranju poslovnih aktivnosti za većinu svetskih preduzeća. U SAD se godišnje četiri puta više sredstava odobrava putem bankarskih kredita nego putem emisije akcija. Međutim banke imaju još veći značaj za evropske zemlje i ostale zemlje širom sveta pogotovo za zemlje u razvoju. Šta to čini banke toliko važnim za funkcionisanje finansijskog sistema i ako su one toliko važne zašto njihov udeo u spoljnom finansiranju tokom poslednjih godina opada. Koji je uzrok opadanju?

Grafikon na slici 1 pokazuje kako su američka preduzeća finansirala svoje poslovne aktivnosti, koristeći spoljna sredstva finansiranja ( ona koja ne proističu iz njihove poslovne aktivnosti) u periodu od 1970. do 1996.

bankovni kreditinebankovni kreditiobvezniceakcije

Slika 1 – Spoljni izvori sredstava nefinansijskih korporacija u sjedinjenim državama

Kategoriju bankarskih kredita sačinjavaju primarno bankarski krediti; nebankarske

kredite sačinjavaju krediti ostalih finansijskih posrednika. Kategorija obveznica podrazumeva dužničke HodV poput korporativnih obveznica i komercijalnih zapisa. Kategorija akcija se sastoji od izdanja novih vlasničkih udela. Slika 2 koristi istu klasifikaciju kao slika jedan, i upoređuje podatke SAD sa onima u Nemačkoj i Japanu.

Slika 2 – Spoljni izvori sredstava nefinansijskih korporacija: poređenje Sjedinjenih Država sa Nemačkom i Japanom

Iz svake definicije banke može se zaključiti da je banka institucija čija je osnovna delatnost uzimanje i davanje kredita i posredovanje u novčanim plaćanjima. Uzajmljivanje i pozajmljivanje novca predstavlja bankarski primarni posao, u kom banke nastupaju kao posrednici između stvarnih zajmodavaoca i zajmoprimaoca novčanog kapitala. Profit banke se sastoji u tome da uzajmljuje kapital po nižoj ceni, od one po kojoj taj kapital prodaje. Ovaj profit je praktično marža kamate. Savremene banke danas univerzalizuju svoje poslovanje. Procesi liberalizacije i deregulacije finansijskog tržišta koji uklanjaju državnu zakonsku kontrolu nad sferama poslovanja finansijskih posrednika, zajedno sa procesom globalizacije finansijskog tržišta, utiču na dramatičan rast konkurencije u ovom sektoru. Velike kompanije gutaju male, potrošači tačno znaju šta hoće, postaju obrazovaniji i razmaženiji pa traže sve vrste usluga na jednom mestu, terajući banke u proces univerzalizacije poslovanja, na širenje lepeze usluga, što dovodi do nastanka finansijskih konglomerata, danas popularno nazvanim finansijskim supermarketima. Poslovi koje današnje banke obavljaju sa pravnim i privatnim subjektima se mogu svrstati u nekoliko grupa:

Depozitni poslovi; Kreditni poslovi; Devizni poslovi; Emisioni poslovi; Depo poslovi; Poslovi sa efektima; Garancijski poslovi; Poslovi platnog prometa; Brokerski poslovi – poslovi posredovanja sa H od V; Kupovina i naplata potraživanja; Osiguranje; Lizing; Finansijski konsalting.

Poslovna aktivnost banke sa stanovništvom Banka sa sektorom stanovništva obavlja:

1. Depozitne poslove : stanovništvo drži kod banaka račune po viđenju tj depozite na kratak rok i štedne depozite dugoročnijeg karaktera koji nose kamatu.

2. Kreditne poslove : Potrošački krediti, stambeni krediti i krediti za mala preduzeća.

3. Poslove izdavanja sefova u zakup : čuvanje dragocenosti Poslovna aktivnost banke sa privredom Privreda svoja depozitna sredstva drži na računima u bankama u obliku :

Depozita po viđenju koja predstavljaju sredstva preduzeća uložena bez roka, na koje banka ne plaća kamatu;

Oročenih depozita koji se drže na posebnim računima, imaju različite rokove dospeća i različite kamate;

Specijalnih depozita

Depoziti privrede i stanovništva određuju obim i strukturu kreditnog potencijala banaka. Upravo ovaj posao pruža bankama osnovu i mogućnost da na osnovu prikupljenih sredstava kreiraju novac i odobravaju kredite. Sa obzirom da svaki uspešni finansijski menadžer preduzeća mora biti upoznat sa vrstama, načinima i procedurama kreditiranja od strane banaka posebnu pažnju ćemo posvetiti kreditnim poslovima banke. Funkcija kredita u privrednom sistemu Kreditni odnos se zasniva između poverioca i dužnika u uslovima kada poverilac želi svoja sredstva da najcelishodnije iskoristi a dužnik ima potrebu za sredstvima da bi finansirao određenu prvrednu aktivnost. Kredit predstavlja imovinsko pravni dnos između poverioca i dužnika u kojem poverioc svoja novčana sredstva ustupa dužniku na određeni vremenski period i pod određenim uslovima. Danas se pojam finansiranja vrlo često poistovećuje sa pojmom kreditirnja. Međutim između ova dva pojma postoji jasna razlika. Pojam finansiranja je šira ekonomska kategorija koja se odnosi na aktivnosti i načine obezbeđenja sredstava za finansiranje tokova reprodukcije a koja se mogu obezbediti iz različitih izvora a ne samo putem kredita. Tako je kredit samo jedan od oblika finansiranja te je stoga sadržan u pojmu finansiranja. Kreditni odnos kao ekonomska kategorija sadrži sledeće važne funkcije: Funkcija prikupljanja sredstava – koja je istovremeno i njegova istorijska funkcija. Usitnjena i slobodna novčana sredstva koja se trenutno nalaze van proizvodje i prometa se prikupljaju i plasiraju u dalnji tok reprodukcije. Banke prikupljaju slobodna novčana sredstava putem depozita, i alociraju ih tamo gde su potrebna za obavljanje procesa reprodukcije. Funkcija stabilnosti i likvidnosti proizvodnog procesa - Kreditiranje omogućuje održavanje kontinuirane likvidnosti privrednih subjekata a time i kontinuitet proizvodnje. Pomoću kreditiranja se takođe regulišu tržišni odnosi, ponuda i tražnja, čime se ubrzava razvoja procesa reprodukcije. Privredni subjekti se u održanju procesa reprodukcije ne mogu isključivo osloniti na sopstvene izvore sredstava. Dopunska sredstava obezbeđena putem kreditiranja omogućavaju proširenje i ubrzavanja procesa proizvodnje pa preduzeća mogu da se brže razvijaju. Takođe zahvaljujući kreditu kupci se na tržištu pojavljuju kao potrošači čak i kad nemaju dovoljno sopstvenih sredstava. Upravo se iz ovog razloga kaže da su krediti u stanju da regulišu ponudu i tražnju i time utiču na stabilizaciju cena. Funkcija razvoja međunarodnih privrednih odnosa - Banke putem kredita za obrtna sredstav izvoznicima pružaju podsticaj, jer im omogućavaju premošćavanje vremenskog perioda potrebnog za naplatu potraživanja pogotovo ukoliko je ugovoreno odgođeno plaćanje. Ovaj period traje od samog ulaganja privredni proces do realizacije i naplate

istog deviznim prilivom iz inostranstva. Krediti vezani za izvozne poslove postoje u svim oblicima, od kratkoročnih preko srednjoročnih i dugoročnih. Funkcija razvoja privredno nedovoljno razvijenih područja - Ovom funkcijom kredita se dopunjava nedostatak akumulacije u pojedinim nerazvijenim područjima te se time ubrzava privredni razvoj tih područja. Tako se uspostavlja ravnomernost u privrednom razvoju regiona jedne zemlje. Funkcija kontrole privrednih tokova - podrazumeva de se preko kredita privredni tokovi dopunjavaju određenom količinom novca i to putem mehnizma emisione politike CB. Oblik kontrole kredita se ostvaruje putem stalne kontrole poslovanja preduzeća koja se kreditiraju. Kontrolu u praksi sprovode banke tako što kontrolišu da li preduzeća namenski koriste kredit, da li su preduzeća likvidna, da li posluju rentabilno uz što manje sumnjivih i spornih potraživanja. Ova kontrolna funkcija proističe iz zainteresovanosti banke da joj preduzeće vrati kredit prema utvrđenim uslovima i rokovima dospeća. Dakle ekonomske funkcije kredita utiču na otvaranje tržišta za nove kupce, povećanje prometa robe i usluga, kupovine i prodaje, povećava se tražnja za uvoznim proizvodima i sl. Bez kredita proces reprodukcije bi bio značajno usporen i smanjen. Vrste kreditnih bankarskih poslova Kreditni oblici koje banka odobrava se dele po nekoliko kriterijuma:

Prema ekonomskoj nameni (potrošačke, proizvodne, uvozne, izvozne) Prema roku trajanja (kratkoročne, srednjoročne, dugoročne) Prema načinu vraćanja (jednokratne, obročne, amortizacione) Prema vrsti obezbeđenja kredita (lične i pkrivene) Prema plaćanju kamate (kamatni, beskamatni) Prema upotrebi kredita (opšte i namenske) Prema obliku (naturalne, robne, novčane)

Ovde ćemo se upoznati detaljno sa oblicima kratkoročnog, srednjoročnog i dugoročnog kreditiranja. Kratkoročni krediti Kratkoročni krediti se odobravaju za finansiranje tekućeg poslovanja tj za nabavku obrtnih sredstava i održavanje likvidnosti. Ovi krediti su primenljivi u svim privrednim delatnostima. Obično se ovi krediti odobravaju na period trajanja do jedne godine a u izuzetnim slučajevima i do dve godine. Pokazatelj kratkoročnih potrebnih bankarskih sredstava za jedno preduzeće dobija se oduzimanjem tekuće pasive od tekuće aktive. On je pokazatelj kontinuirane potrebe finansiranja preduzeća. Ovaj pokazatelj se dopunjuje procenom kreditne sposobnosti preduzeća i praćenjem namene korišćenja kredita.

Osnovni kriterijum kreditne sposobnosti je stepen likvidnosti preduzeća tj sposobnost pokrivanja dospelih kratkoročnih obaveza. Ovi krediti se po dospeću moraju vratiti da bi se po potrebi opet odobrili njohovom korisniku (pod uslovom da su u direktnoj funkciji procesa reprodukcije). Krediti za održavanje likvidnosti imaju dnevnu dospelost i prenose se sa računa jedne banke na račun druge banke koji se vode kod CB. Kamata se posebno računa i iskazuje. Oblici kratkoročnih kredita za privredu Eskontni krediti. Ovi krediti predstavljaju jedan od najstarijih oblika bankarskih poslova plasmana sredstava. I danas ima veoma značajno mesto u sferi međunarodne trgovine. Ovi krediti se mogu posmatrati sa šireg i užeg aspekta. Posmatrajući eskontni kredit sa šireg aspekta možemo reći da je to posao u kom banke kupuju potraživanja pre roka njihovog dospeća. Sa užeg aspekta eskontni kredit podrazumeva odobravanje kredita od strane poslovne banke na osnovu menica. Banka odobrava kredit po osnovu otkupa meničnog portfelja ( služi kao pokriće kredita) koji može da se proda pre roka dospeća uz određeni diskont tj umanjenje vrednosti menice, kao naknadu za kamatu i troškove izdavanja kredita. Ova naknada se naziva eskontna provizija.. Eskontni - Diskontni krediti predstavljaju praktično otkup meničnog portfelja preduzeća po nižoj ceni u odnosu na ugovoreni menični iznos. Menica sa visokim bonitetom je ona koja je avalirana - robno pokrivena i sa rokom dospeća do 90 dana. Ovim kreditom preduzeća unovčavaju svoja potraživanja na osnovu prodate ali još ne naplaćene robe. Na ovaj način preduzeća otklanjaju neizvesnost oko mogućnosti prodaje menice pre njenog roka dospeća. Takođe strogost zakonskih propisa u odnosu na menicu kao instrument obezbeđenja plaćanja ima pozitivan uticaj kako na sigurnost plaćanja tako i na brzinu plaćanja, pa se potraživanja po menicama realizuju po skraćenim i efikasnim postupcima. Avalni kredit. Avalni kredit banka obezbeđuje putem avala na menici. Dakle on se ne odobrava u klasičnoj kreditnoj formi, već u obliku posebne garancije na licu menice. On u suštini predstavlja menično jemstvo, jer avalista tj banka u menicu unosi pismenu izjavu kojom se obavezuje da će biti jemac tj garant da će neko od potpisnika menice ispuniti svoju meničnu obavezu. Tako avalist spada među regresne dužnike što znači da mu se poverilac može neposredno obratiti za isplatu obaveze po menici, ukoliko glavni dužnik odbije da isplati menicu. Karakteristika meničnog avala je jeste da se aval može dati samo na ukupan menični iznos, te stoga banka ne može delimično avalirati menični iznos. U slučaju da banka kao avalista isplati dug umesto svog klijenta, ima pravo da traži povraćaj sredstava od komitenta za gog je garantovala kao i od svih potpisnika menice. Lombardni kredit. Ovaj oblik kratkoročnog kredita podrazumeva da banka odobrava kredit na osnovu zaloga u obliku trajnijih i vrednijih pokretnih stvari na određeno vreme i naravno uz određenu kamatu. Zaloge na osnovu kojih se odobrava lombardni kredit su obično plemeniti metali, hartije od vrednosti, umetnine, roba i druge pokretne vredne stvari. Što se tiče hartija od vrednosti, kao zaloga se uzimaju samo one HodV koje se kotiraju na berzama. Isto tako zbog nedostatka skladištenog prostora u kojima bi se skladištila založena roba i predmeti, banka kao zalogu može prihvatiti odrešena

dokumenta za robu koja predstavlja predmet zaloge. Ova dokumenta mogu biti skladišnica, konosman, tovarni list i sl. Tako banka ne mora fizički da prenese robu kod sebe, jer posedovanjem ovih dokumenata ona stiče pravo raspolaganja ovom robom. Naravno banka obavezuje dužnika da vodi brigu o zalogu tj o kvalitetu i kvantitetu založene robe. Ono što je karakteristično za lombardni kredit je činjenica da banka nije zainteresovana za kreditnu sposobnost dužnika, već za stanje, vrstu i vrednost dužnikove zaloge. On se obično odobrava u iznosu od 60% - 80% pune vrednosti zaloge, čime banka pokriva u celini iznos datog kredita u slučaju da on ne bude otplaćen, tako što zalogu prodaje na javnoj prodaji. Kod ove vrste kredita kamatna stopa je nešto veća od eskontne stope i kamatne stope po tekućem računu, iz razloga što banka oko ovog kredita ima više posla: primanje i izdavanje zaloge, manipulaciju zalogom i sl. Ovaj oblik kratkoročnog kreditiranja je posebno značajan za vlasnike HodV jer oni na osnovu njih mogu dobiti kratkoročni kredit a da pri tom ne moraju prodati svoje HodV ispod njihove tržišne vrednosti. Akceptni kredit. Ovaj oblik kratkoročnog kreditiranja podrazumeva da banka klijentu ne odobrava odmah kredit, već stavlja svoj potpis na menicu, te ovim činom povećava bonitet i kvalitet te menice, i time omogućava izdavaocu menice da dobije kredit eskontovanjem menice ili da dobije kredt od neke domaće ili strane banke.Akceptiranjem menice banka postaje glavni dužnik – trasat, dakle svojim ugledom i finansijskom sposobnošću stoji ispred izdavaoca menice – trasanta, te time banka izdavaoca menice čini poslovno sposobnijim te ga tako posmatra i poslovno okruženje.Naravno banka daje ovakvu garanciju samo kreditno sposobnim klijentima sa kojima ima izgrađene trajne dugoročne odnose. Ovo je i logično jer se potpisivanjem menice banka obavezuje da će isplatiti menični iznos ukoliko to učini izdavalac menice. Akceptirana menica je intezivno prisutna u sferi međunarodnog robnog prometa. U privredi je često nazivaju trgovački akcept. Za uslugu pružanja svog ugleda i potpisa banka naravno naplaćuje određenu proviziju. Preduzeća se odlučuju za ovaj vid kratkoročnog kreditiranja ukoliko su u prilici da dobiju robu na menični kredit, uz akcept banke, jer je kamata u odnosu na neki drugi oblik kratkoročnog kreditiranja mnogo manja. Pri sklapanju ugovora o akceptnom kreditu utvrđuju se uslovi: visine iznosa do kog će banka dati garanciju na menicu, vremenski rok trajanja menice, oblik pokrića u slučaju da banka iskupi menicu, visina provizije i ostalih troškova koji se naplaćuju klijentu za ovu uslugu. Rambursni kredit. Ova vrsta specifičnog kratkoročnog kredita je najzastupljenija u sferi međunarodnog robnog prometa, i primenjuje se u slučaju izvoza i uvoza robe. Ovaj kredit je praktično kombinacija akceptnog kredita, lombardnog kredita i robnog dokumentarnog akreditiva. Kod odobravanja ovog kredita učestvuje više banaka iz zemlje i inostranstva. Banka odobrava akceptni kredit uvozniku, gde uvoznik kao pokriće na ime banke prenosi na banku robna dokumenta (konosman) i drugu prateću dokumentaciju. Rambusni poslovi praktično predstavljaju isplatu duga, plaćanje izvoza ili uvoz putem bankarskog akcepta koji je pokriven robnim dokumentima. Osnovni cilj upotrebe rambusnog kreditiranja je podsticanje i olakšavanje međunarodne trgovine. To se postiže time što rambusni kredit otklanja nepoverenje na strani izvoznika, uvoznika i na strani banke. Postoje tri načina odobravanja rambusnog kredita. Prvi je kada rambusni kredit odobrava banka u zemlji

izvoznika po njegovom nalogu. Drugi je kada ovaj kredit odobrava banka u zemlji uvoznika po njegovom nalogu. Treći način koji je i najšire primenjen je odobravanje indirektnog rambusnog kredita gde učestvuju sledeći subjekti: kupac-uvoznik, banka kupca uvoznika sa sedištem u zemlji uvoznika, rambusna banka u nekoj trećoj zemlji, banka prodavca-izvoznika sa sedištem u zemlji izvoznika i prodavac-izvoznik. Kod indirektnog rambusnog kreditiranja zaključuje se ugovor između kupca-uvoznika i prodavca –izvoznika, kojim se predviđa da će se plaćanje poslovne transakcije izvršiti menicom koju će akceptirati poznata poslovna banka u nekoj trećoj zemlji. Vinkulacioni kredit. Ova vrsta kredita podrazumeva odobravanje kredita od strane banke klijentu uz uslov tj obavezu da krajnji korisnik kredita banci uruči određena dokumenta(tovarni list) putem kog će banka u celini ili delimično raspolagati sa odgovarajućom vrednošću robe na koju se dokument odnosi. Vinkulacioni kredit se najčešće koristi u veletrgovini prilikom otkupa raznih roba na terenu. Ovim kreditom banka praktično veletrgovcima daje određeni avans unapred, na osnovu robe koja putuje krajnjim korisnicima i tovarnih listova koje veletrgovci predaju banci. Dakle banka po prijemu tovarnog lista i drugih dokumenata od prodavca,prodavcu vrši isplatu protuvrednosti robe uz pozivanje kupaca da njoj izvrše isplatu vrednosti robe i da preuzmu od nje dokumenta(tovarni list) sa kojim će moći da preuzmu robu. Ovi krediti se nazivaju vinkulacionim jer potiču od latinske reči vinculare koja znači spojiti, vezati,obavezati, i oni upravo to i čine jer se prodavac po isporuci robe veže tj traži novčana sredstva od banke, a banka po prijemu dokumenta traži od kupca da se obaveže da ista dokumenta isplati. Overdraft krediti – takozvani otvoreni kreditni sistem gde kreditno sposobna preduzeća stiču automatsko pravo da vuku određene iznose sredstava sa tekućih računa kod banaka. Kreditne linije – ugovaraju se na godišnjem nivou u određenom iznosu, predpostavljaju određeni depozit preduzeća i odobravaju se po određenom automatizmu. Odobravaju se proverenim klijentima i iz tog razloga nisu osigurani. Revolving krediti – hibridni krediti koji su kombinacija kratkoročnog, srednjoročnog i dugoročnog finansiranja.Oni imaju klauzulu obnavljanja ugovora pre isteka ugovorenog dospeća pa su praktično stalno u dospeću. Faktoring – kreditiranje u vidu cesije potraživanja izvoznika na faktorske kompanije.Oblik finansiranja izvoza Srednjoročni krediti sa rokom od 1 do 5 god. Srednjoročni krediti se koriste za finansiranje trajnih obrtnih sredstava i za investicije manjeg obima. Odobravaju se na period od pet godin i služe za finansiranje određene proizvodne aktivnosti čiji je period realizacije duži od poslovne godine. Mogu se odobravati u uslovima kada se sprovodi sanacija preduzeća. Koriste se za nabavku trajnih

potrošnih dobara, opreme i investicionu izgradnju u roku trajanja od dve do pet godina. U srednjoročne kredite spadaju potrošački krediti i građevinski krediti. Potrošački krediti. Potrošačke kredite odobravaju poslovne banke, privredna preduzeća građanima za nabavku trajnih potrošnih dobara. Ovaj oblik srednjoročnog kreditiranja se koristi kao sredstvo podsticanja proizvodnje i prometa, sredstvo uravnoteženja robno-novčanih odnosa i kao sredstvo koje utiče na porast društvenog standarda sektora stanovništva. Ovu vrstu kredita pored banaka odobravaju i specijalizovane finansijske kompanije i proizvodne organizacije. Rok vraćanja ovih kredita se kreće od 12 do 36 meseci. Građevinski krediti. Ovi krediti se najčešće odobravaju za objekte koji se nalaze u fazi izgradnje. Odobravaju ih komunalne i hipotekarne banke. Rok vraćanja ovog kredita traje od dve do tri godine. Banke ove kredite odobravaju putem tekućeg računa, i eskonta menica. Ukoliko se odobrava preko tekućeg računa, odobrava se u fazama, pa banka putem kontrole izgradnje objekta, može da prati i kontroliše namensko trošenje sredstava. Ako se kredit odobrava putem eskonta menica, menicu vuče izvođač građevinskih radova, akcept na menicu stavlja investitor, a banka vrši njeno eskontovanje. U ovom slučaju banka ne može da kontroliše faze izgradnje objekta. Banke koje odobravaju ove kredite moraju da poseduju znanje o tehničkim pitanjima vezanim za oblast građevinarstva. Dugoročni krediti sa rokom dospelosti preko 5 god Dugoročno finansiranje privrede se sprovodi preko bankarskog sistema i finansiranjem preko tržišta kapitala. Američka privreda se tradicionalno od II svetskog rata dobrim delom dugoročno finansira preko tržišta kapitala mada je finansiranje preduzeća putem bankarskog sistema i dalje najzastupljeniji put finansiranja.. Evropska privreda se za razliku od američke do nedavno najviše oslanjala na bankarski sistem dugoročnog finansiranja. To što se finansiranje i dalje u najvećem delu vrši preko banaka nije začuđujuće ukoliko uzmemo u obzir postojanje problema asimetričnosti informacija iz kojeg proizilaze problemi negativne selekcije i moralnog hazarda. Dugoročni krediti se odobravaju za dugoročne investicione potrebe. Najčešće se koriste za finansiranje infrastrukturnih radova, izgradnju fabrika, nabavku investicione opreme ili nabavku mašina. Odobravaju se na vremenski period duži od pet godina. Davaoc kredita pre njihovog odobravanja mora imai jake argumente da će kredit biti u ugovorenom roku vraćen i da će investicija zbog koje se kredit zahteva biti rentabilna i profitabilna.. Osnovne karakteristike dugoročnih kredita su da im je rok dospelosti duži od 5 godina; da se otplata vrši mesečno,kvartalno, polugodišnje i godišnje; da postoji grace period – mirovanje obaveze po osnovu otplate kredita od momenta davanja kredita do 1 ili 2 godine; da se kredit otplaćuje u anuitetima koji obuhvataju deo kamatne obaveze i glavnicu. Kod dugoročnih kredita nivo kamatnih stopa je uslovljen opštim nivoom kamata na finansijskom tržištu, obimom i rokom dospelosti kredita i stepenom

zaduženosti preduzeća. Veći obim kredita povlači nižu kamatu i obratno. Izvor otplate dugoročnih kredita je iz neto dohotka preduzeća koji je i pokazatelj kreditne sposobnosti i novčanog potencijala preduzeća. Takođe dugoročni krediti su obezbeđeni krediti. Obezbeđeni su najčešće u vidu zaloga na H od V , učešćem sredstava, davanja zalage na fiksnu imovine. Krediti mogu da se osiguraju i kod osiguravajućih kompanija. Obezbeđenje kredita poskupljuje njegovu cenu. Isto tako rizik ovih kredita je veći, usled veće mogućnosti promene kamatne stope u slučaju kada se ugovara fiksna kamatna stopa i usled rizika nemogućnosti otplate kredita od strane preduzeća zbog izbora lošeg investicionog projekta. U dugoročne kredite spadaju hipotekarni krediti, investicioni krediti, stambeni krediti, konzorcijalni krediti, forfetiranje. Hipotekarni kredit. Na svom samom pocetku hipotekarni krediti su se koristili za razvoj poljoprivrede i zanatstva. Danas se ovaj način eksternog finansiranja primenjuje u svim privrednim granama kao i u sektoru stanovništva. Hipotekarni kredit predstavlja dugoročnu vrstu kredita koji se odobrava uz zalog nepokretnih stvari. Zalog za hipoteku mogu biti nepokretnosti - nekretnine i zemljište poput: stanova, fabrika, hala, poljoprivrednog zemljišta a u određenim slučajevima predmet hipoteke mogu biti i pokretne stvari velike vrednosti poput aviona, brodova i sl.. Pri odobravanju hipotekarnog kredita poverioca interesuje isključivo bonitet nekretnine koja se daje u zalog za kredit, jer poverioc uz saglasnost dužnika ostvaruje pravo zaloge nad predmetnom nepokretnom imovinom. Pravo zaloge poverioc realizuje tako što uz saglasnost dužnika, uknjižava u zemljišne knjige u visini odobrenog hipotekarnog kredita, pravo vlasništva nad nepokretnom stvari. Ovim se dužniku koji je vlasnik nekretnine praktično ograničava pravo raspolaganja sa tom nekretninom, ali on i dalje ostaje vlasnik nekretnine. Vlasnik u toku perioda trajanja zaloge može da otuđi zalogu ali poverilac i dalje ima pravo naplate iz te nekretnine bez obzira sto je ona promenila vlasnika. Novi vlasnik je time samo preuzeo dug kojim je data nekretnina opterećena. Dakle pravo zaloge nad nekretninom je aktuelno sve dok se odobreni hipotekarni kredit u celini ne vrati poveriocu. Ugovor o hipotekarnom kreditu se zaključuje između dužnika i poverioca i treba da sadrži sledeće elemente: Iznos kredita, visinu kamatne stope, rok vrćanja, način isplate kredita, pravo otkazivanja kredita. Pošto vrednost nekretnina takođe može da raste i da se smanjuje u zavisnosti od uslova ponude i tražnje na tržištu, poverioc da bi se zaštitio od promenljivosti tržišnih cena nekretnina obično odobrava kredit u manjem iznosu od tržišne vrednosti date nekretnine. Ovaj iznos se obično kreće od 50% do 70% tržišne vrednosti nepokretnosti. Takođe u cilju smanjenja rizika obezvređivanja vrednosti imovine, dužnik se obavezuje da istu tretira na najbolji mogući način kao i da je osigura od elementarnih i katastrofalnih događaja (poplava, požar, zemljotres i sl.) a polisu osiguranja vinkulira na poverioca. Kamatne stope na ove kredite se kreću u visini tržišnih kamatnih stopa za dugoročne kredite na finansijskom tržištu. Rok vraćanja hipotekarnih kredita se utvrđuje sporazumno i obično se odobrava u trajanju od 10 do 30 godina. Ovaj kredit se može otplaćivati na dva načina. Prvi način je putem fiksne otplate što znači da se kredit otplaćuje odjednom u celosti. Drugi način je anuitetska otplata, pri čemu se sastavlja amortizacioni plan koji postaje sastavni deo ugovora o hipoteci, i uglavnom se

otplaćuje u tromesečnim ili šestomesečnim ratama. Ovaj način otplate kredita sadrži i deo kamate i deo glavnice. O ovom načinu otplaćivanja sredstava ćemo se detaljnije upoznati pri izučavanju amortizacionog zajma. Ukoliko se desi da dužnik ne isplaćuje kredit u dogovorenom roku ili rokovima, banka ima prvo da svoje potraživanje naplati prisilnim putem, recimo tko što ce nekretninu prodati na licitaciji. Tkođe banka ima pravo da dužniku uvede mere prinudne uprave. Investicioni kredit. Investicioni krediti se odobravaju za:

Izgradnju i nabavku osnovnih sredstava( izgradnja novih objekata i rekonstrukcija postojećih, nabavku industrijskih prava poput kupovine patenata i licenci, nabavku opreme i sl.

Za osnivačka ulaganja koja podrazumevaju troškove realizacije određene investicije: imovinsko prvni troškovi, troškovi istraživanja, obuke i treninga kadrova, režijski troškovi pri izgradnji i sl.

Ulaganja u stalna obrtna sredstva koja podrazumevaju ulaganja u nedovršenu proizvodnju, gotove proizvode i gotovinu.

Finansiranje sanacionog programa koje podrazumeva ulaganje u preduzeće kojim se obezbeđuje nastavak njegovog poslovanja.

Kod odobravanja investicionog kredita poverioc naročito razmatra kreditnu sposobnost tražioca kredita. Da bi stekao realni uvid u kreditnu sposobnost zajmotražioca, poverilac od njega zahteva na uvid, bilans stanja i uspeha, finansijski plan, projekciju budućeg prihoda i mogućnosti vraćanja kredita. Takođe tražioc kredita poveriocu podnosi investicioni elaborat koji sadrži investiciono tehničku dokumentaciju u kojoj se razrađuje tehnološko privredna koncepcija predmeta investicije. Elaborat sadrži podatke o vrsti i nameni kredita, načinu njegovog korišćenja i načinu vraćanja kredita kao i sve ostale podatke za koje banka smatra da su relevantni za podnošenju kreditnog zahteva. Stručna služba banke pregleda da li su uz zahtev predata sva potrebna dokumenta, proverava sve podatke, utvrđuje da li predložena finansijska konstrukcija obezbeđuje završetak planirane investicije, utvrđuje kreditnu sposobnost tražioca kredita. Takođe banka angažuje grupu eksperata iz oblasti tehnologije, inžinjeringa tj onih oblasti na koje se odnosi investicija da daju mišljenje o opravdanosti preduzimanja date investicije. Ukoliko se kredit odobri banka i zajmotražioc zaključuju ugovor o kreditu. Potom banka prati realizaciju investicionog projekta i kontroliše da li se tražioc kredita pridržava ugovorenih obaveza. Na kraju pri završetku investicionih aktivnosti, projekat se pušta u eksploataciju i počinje otplaćivanje kredita. Vremenski rok otplate kredita počinje da teče sa danom utvrđenim ugovorom. Način vraćanja ove vrste kredita je putem anuitetskih otplata (kamata i glavnica) sa grejs periodom ili bez grejs perioda ili putem jednokratne isplate nakon određenog grejs perioda (kamata se plaća u toku grejs perioda, a ceo iznos se isplaćuje nakon isteka grejs perioda) Konzorcijalni kredit. Konzorcijalni kredit predstavlja dugoročni bankarski posao koji podrazumeva udruživanje više banaka u cilju obezbeđenja novčanih sredstava za finansiranje dugoročnih i velikih investicionih projekata. Banke pribegavaju osnivanju konzorcijuma u slučaju kada potrebno ulaganje prevazilazi finansijsku mogućnost jedne poslovne banke. Tada banke potpisuju ugovor o povezivanju u konzorcijum u kom

definisu cilj i svrhu organizovanja konzorcijuma. Ovi konzorcijumi mogu biti privremenog ilitrajnog karaktera. Povremeni se osnivaju kod ad hok poslova dok se trajni konzorcijumi osnivaju za projekte dugoročne poslovne kooperacije i specijalizacije. Organizovanjem konzorcijuma banka smanjuje rizik pri davanju kredita, jer se isti ravnopravno raspoređuje na ostale banke partnere. Konzorcijum poslovnih banaka zaključuje ugovor sa tražiocem kredita o odobrenju i vraćanju kredita. Ugovor prestaje da važi kada glavni dužnik o roku vrati konzorcijalni kredit, a banke clanice konzorcijuma dobiju iznos uloženih sredstvava. Ovi krediti se odobravaju za izgradnju autoputeva, gasovoda, naftovoda i sl. Forfetiranje. Forfeting je vrsta dugoročnog kreditiranja namenjenog finansiranju izvoza. Ovaj kredit se realizuje prodajom izvoznog potraživanja preduzeća banci uz odbitak fiksnog iznosa tj premije za preuzimanje potraživanja, a na osnovu dokumenata kojim uvoznik garantuje otplatu duga. Drugim rečima banka otkupljuje dugoročno potraživanje preduzeća prema trećem licu. Tako izvoznik prodaje uvozniku robu na kredit,a prodajom svog potraživanja banci uz određeno umanjenje iznosa potraživanja,koje banci daje kao provizij, brzo dolazi do gotovine. Ova frsta finansiranja je slična faktoringu koji podrazumeva kupovinu kratkoročnih potraživanja. Procedura forfetiranja podrazumeva da banka – forfetor, otkupljuje potraživanje koje izvoznik ima prema nekom trećem licu putem preuzimanja menice, akreditiva sa odloženim plaćanjem, i tako na sebe preuzima rizik naplate tog potraživanja. Ukoliko se radi o forfetiranju menice, tada banka izvozniku isplaćuje sumu naznačenu na menici umanjenu za iznos eskonta. Banka ovu vrstu kredita odobrava iz svog redovnog kreditnog potencijala, zarađuje kamatu ali i preuzima rizik naplate potraživanja iz posla. Upravo zbog preuzetog rizika banke nastoje da vrše forfetiranje prvorazrednih menica koje su obezbeđene avalom ili garancijom poznatih svetskih banaka. Iz tog razloga preduzeća nastoje da pribave prvorazredne menice. Dobra strana ove vrste dugoročnog kreditiranja za preduzeće je u tome što se preduzeće izvoznik oslobađa potencijalnog valutnog rizika tako što svoje potraživanje prodaje pre roka dospeća. Takođe putem forfetiranja preduzeće izvoznik odmah dolazi do gotovog novca i nema potrebe da trži kredit od svoje poslovne banke. Instrumenti obezbeđenja kredita Banka svojom poslovnom politikom može propisati obavezu osiguranja kredita za određene namene. Osigurani krediti imaju zalogu u obliku trajnih fizičkih dobara ili u vrednosnim papirima. Vrednost zaloge mora biti jednaka ili iznad vrednosti ugovorenog kredita. Najčešći oblici osiguranja kredita su: Garancija ili jemstvo za kratkoročne kredite. Postoji oblik supsidijarnog jemstva i solidarnog jemstva. Kod supsidijarnog jemstva prvo je odgovoran glavni dužnik a potom jemac. Kod solidarnog jemstva banka ima pravo da proceni kome će se prvo obratiti za naplatu duga, da li prvo glavnom dužniku ili jemcu.

Prenos u fudicijarnu svojinu – predstavlja založno pravo zajmodavca na osnovno sredstvo. Hipoteka - predstavlja založno pravo na nekretninu kojom se obezbeđuju dugoročni krediti. Nakon procene nekretnine, kredit se odobrava obično u iznosu manjem od vrednosti nekretnine. Pravo zaloge na nekretnine se uknjižava u zemljišne knjige ili tapije ukoliko ne postoje zemljišne knjige. Uslovi odobravanja kredita Pri postupku odobravanja kredita privrednim subjektima, poslovna banka je dužna da poštuje bankarske uzanse, bankarska načela, da utvrdi bonitet klijenta i njegove poslovne interese. Za poslovnu banku je pri tom od izuzetne važnosti da se vodi politikom efiksnosti ulaganja, jer se efikasnim ulaganjem postiže veća korist od ulaganja, veća rentabilnost, veća kamatna stopa, kraći rok povrata sredstava i veći stepen sigurnost ulaganja. Uslovi za odobravanje kredita preduzećima mogu biti opšteg i posebnog karaktera. Opšti uslovi se odnose na one koji su bliže determninisani zakonom, propisima i aktima poslovne banke. Ovi uslovi po pravilu važe za sve vrste kredita kao i za sve korisnike kredita. Takođe za iste kategorije tražilaca kredita se utvrđuju i isti uslovi. Posebni uslovi odobravanja kredita su selektivnog karaktera, predviđeni su za pojedine vrste namenskih kredita. Privredni subjekt da bi mu se odobrio kredit mora da ispunjava sledeće uslove:

Da je kreditno sposoban Da namenski troši kredit Da ispunjava i posebne uslove za pojedine vrste kredita

Postupak kreditiranja privrednog komitenta Da bi privredni subjek od poslovne banke dobio kredit on pre svega mora biti ocenjen kao kreditno sposoban. Privredni subjekt se smatra kreditno sposobnim kada:

ostvaruje pozitivan finansijski rezultat – pozitivni finansijski rezultat se ostvaruje kada preduzeće ima višak prihoda u odnosu na svoje rashode. Realna ocena i analiza strukture finansijskog rezultata se vrši putem analize ukupnih prihoda i ukupnih rashoda preduzeća. Tako se dolazi do pokazatelja uspešnosti poslovanja preduzeća u određenom vremenskom periodu.

kada nema nepokriven gubitak po završnom računu iz prethodne godine. Ukoliko preduzeće prikaže negativan finansijski rezultat a u sanju je da ga pokrije na propisani način smatra se kreditno sposobnim i obrnuto. Banka preduzeću koje ne

može da pokrije iskazani gubitak ne odobrava novi kredit niti mu može produžiti ranije odobreni kredit, sve dok preduzeće ne reguliše pokriće iskazanog gubitka. Ukoliko je gubitak iskazan u toku poslovne godine, banka može da proceni da je ovakav gubitak privremenog karaktera, dakle da je nastao usled sezonskih oscilacija, i da će biti nadoknađen do kraja poslovne godine te se stoga može odlučiti da preduzeću da kredit.

kada ima mogućnost da vrati kredit u roku. Ova mogućnost je u direktnoj vezi sa stepenom likvidnosti obrtnih sredstava preduzeća. To konkretno znači da likvidna sredstva treba da budu takvog karaktera da se mogu brzo i lako pretvoriti u novčani oblik.

kada ima uredno finansijsko poslovanje. Za jedno preduzeće se smatra da ima uredno finansijsko poslovanje kada uredno i na vreme izmiruje dospele obaveze, prema banci, državi, dobavljačima i ostalim poslovnim partnerima, a takođe i kada u roku naplaćuje svoja potraživanja jer poslovna banka ne može dati kredit preduzeću koje ima dospela ne naplaćena potraživanja tj ako je od dana dospelosti nenaplaćenih potraživanja proteklo više od 60 dana, i kada iznos potraživanja prelazi 20% od ukupnog iznosa dospelih potraživanja u vreme podnošenja zahteva za kredit.

kada ažurno vodi svoje knjigovodstveno stanje. Ažurno vođenje knjigovodstvenog stanja podrazumeva da se preduzeće u vođenju knjigovodstva striktno pridržava propisa o knjigovodstvenoj evidenciji. Dakle preduzeće mora da poslovnoj banci redovno podnosi mesečno knjigovodstveno stanje, periodični obračun i završni račun a ukoliko to ne čini bankaa ga nee smatrati kreditno sposobnim.Takođe uslov za pozitivnu ocenu kreditne sposobnosti preduzeća od strane poslovne banke je da preduzeće svoju knjigovodstvenu imovinu i obaveze evidentira po stvarnoj vrednosti na osnovu odgovarajućih propisa.

kada svoju imovinu i obaveze iskazuje po stvarnoj vrednosti u skladu sa važećim propisima.

Postupak kreditiranja Postupak kreditiranja preduzeća u sebe uključuje sve potrebne pravne i ekonomske aktivnosti koje preduzima banka i tražilac kredita u svrhu odobravanja kredita. Svaki postupak kreditiranja se u principu sadrži od sledećih faza:

Podnošenje zahteva za kredit Razmatranje i obrada kreditnoh zahteva Rešenje po kreditnom zahtevu Zaključivanje ugovora o kreditu Korišćenje i vraćanje kredita

Podnošenje kreditnog zahteva Zahtev za kredit treba da sadrži:

svrhu ili namenu kredita,

visinu iznosa kredita. uslove korišćenja kredita koji se odnose na dinamiku korišćenja, visinu kamatne

stope, rok vraćanja, ačin otplate i sl. instrumente obezbeđenja vraćanja kredita

Tražioc kredita obično prilaže neophodnu dokumentaciju i detaljno obrazloženje potrebe za kreditom. Potrebna dokmentacija koja se podnosi uz zahtev za odobrenjem kredita se definiše u zavisnosti od poslovnog odnosa između tražioca kredita i poslovne banke. Takođe dokumentacija se definiše i u zavisnosti od vrste kredita, obima kredita, namene kredita, ročnosti kredita i sl. Bitno je napomenuti da svi podaci koji se daju poslovnoj banci predstavljaju poslovnu tajnu. U detaljnom obrazloženju potrebe za kreditom preduzeće objašnjava banci materijalne i finansijske efekte za koje očekuje da će se ostvariti pomoću finansiranja putem kredita. Obrazloženje treba da bude potkrepljeno odgovarajućim dokumentovanim podacima kao što su podaci o obimu proizvodnje, finansijskom rezultatu, položaju na tržištu, finansijskoj situaciji i ostalim relevantnim podacima. Potrebno je istaći stanje obrtnih sredstava, njihove izvore, potrebu za dopunskim izvorima finansiranja i sl. Banka od dkumentacije najčešće zahteva: plan razvoja preduzeća; plan proizvodnje; ostvarenu proizvodnju preduzeća izraženu kvartalno, po asortimanu i vrednosno; ostvarenu realizaciju proizvodnje- strukturu troškova i prodajne cene; mesečno bruto knjigovodstveno stanje; kretanje zaliha sirovina, materijala, nedovršene proizvodnje i gotovih proizvoda; završni račun za prošlu poslovnu godinu; stanje obrtnih sredstava i njihovih izvora; stanje zaduženosti; pregled potraživanja; pregled stanja i kretanja fondova trajnog kapitala; plan potrebnih obrtnih sredstava za proces redovnog poslovanja, bilans uspeha. Razmatranje i obrada kreditnog zahteva Druga faza u postupku kreditirnja je razmatranje i obrada kreditnog zahteva preduzeća od strane poslovne banke. Razmatranje i obradu kreditnih zahteva vrše stručna lica banke sa zvanjem kreditnih referenata i po potrebi stručne komisije u slučajevima investicionih kredita. Kreditni referenti analiziraju preduzeće koje je podnelo kreditni zahtev sa formalno pravne strane i materijalno finansijske strane. Kreditni referenti su u obavezi da utvrde kreditnu sposobnost preduzeća., gde se posebni naglasak stavlja na ostvareni finansijski rezultat, pa tako bilans uspeha predstavlja osnovni dokument pomoću kog se može identifikovati finansijski rezultat i kreditna sposobnost preduzeća. Takođe razmatranje kreditnog zahteva podrazumeva da kreditni referent proverava namensku upotrebu sopstvenih i tuđih sredstava preduzeća. Ukoliko se utvrdi da je preduzeće ranije bilo sklono ne namenskoj upotrebi sredstava za banku to znači da je u preduzeću prisutna finansijska ne disciplina i nepoštovanje ugovorenih i preuzetih obaveza, te da je stoga preduzeće sklono rizičnom ponašanju. Takođe referent obraća pažnju na stanje ukupnih obrtnih sredstava preduzeća i izvore obrtnih sredstava i način njihovog anagažovanja. Kod analize knjigovodstvenog stanja posebna pažnja se obraća na stanje naplate potraživanja, jer na osnovu ovih podataka kreditni referent stiče uvid u prodajnu politiku preduzeća, posebno u kontekstu kreditiranja kupaca i naplate potraživanja. Prilikom analize kreditnog zahteva ključna je analiza i ocena kreditnog rizika. Ova analiza se se

odnosi na nemogućnost otplate kredit, i na neočekivane promene cene plasiranog kapitala. Krajnje donošenje odluke se uglavnom utemeljuje na kvantitativnoj analizi Ukoliko kreditni referent dođe do zaključka da je preduzeće tražioc kredita kreditno sposobno, ali da su mu neke stvari ipak ostale sumnjive što direktno utiče na pozitivnu procenu u pogledu naplate bančinog potraživanja, tada banka može tražiti dodatne garancije u vidu određenih instrumenata obezbeđenja kredita poput hipoteke, lombarda, garancija drugih privrednih subjekata i sl. Nakon što kreditni referenti završe analizu kreditnog zahteva, pristupaju izradi referata, putem kog se izvode zaključci o prihvatanju ili odbijanju zahteva za kredit. Može se desiti da zaključak u vezi kreditnog zahteva bude pozitivan ali uz izmenjene kreditne uslove i umanjeni kreditni iznos odobrenog kredita. Rešenje po kreditnom zahtevu i izveštaj tražiocu kredita Kreditni odbor poslovne banke na osnovu zaključa kreditnog referenta o tražiocu kredita, donosi rešenje koje dostavlja preduzeću koje je podnelo zahtev za kredit. Kreditni odbor može usvojiti predlog kreditnog referenta, može ga odbaciti ili može preinačiti predlog kreditnog referenta takošto će uvesti dodatne uslove za odobravanje kredita. Ukliko kreditni odbor donese pozitivno rešenje, tada se pristupa zaključivanju ugovora o kreditu. Uslovi pod kojima se kredit odobrava se navode i u rešenju i u ugovoru o kreditu. Zaključenje ugovora o kreditu Ugovor o kreditu se obavezno sastavlja u pismenoj formi. Ugovorom o kreditu se obuhvataju svi posebni uslovi pod kojima se kredit odobrava. Takođe ugovor treba da sadrži pored naziva davaoca i primaoca kredita, iznos odobrenog kredita, namenu kredita, vremenski rok korišćenja i vraćanja kredita, vremenski rok u kom se može tkazati ugovor o kreditu, kamatnu stopu, kaznenu kamatu, instrumente obezbeđenja, namensku kontrolu uporebe kredita, izdvajanje depozita, obezbeđenje deviznih sredstava, nadležnost u slučaju spora i druge relevantne elemente. U svaki ugovor se ne unose sve navedene klauzule, već samo one koje su se konkretno ugovorile u zavisnosti od vrste, namene i korisnika kredita.Ugovor mogu potpisati samo ovlašćena lica čiji su potpisi registrovani kod nadležnih sudova. Ugovor se najčešće sastavlja u dva istovetna primerka. Korišćenje i vraćanje kredita Nakon potpisivanja ugovora o kreditu poslovna banka pušta kredit u tečaj. Preduzeće korisnik kredita nakon toga može izdati nalog svojoj banci da izvrši plaćanja određenih obaveza za njegov račun a na teret sredstava iz odobrenog kredita. Bnka koja je odobrila kredit vodi u svom knjigovodstvu poseban kreditni račun. Na kreditnim računima poslovnih banaka se evidentiraju i obračunavaju iznosi puštenih kredita i iznosi primljenih otplata po odobrenim kreditima. Korisnik kredita treba da vodi računa o utvrđenim rokovima otplate kredita.

POSLOVI PLATNOG PROMETA Platni promet podrazumeva sva gotovinska i bezgotovinska plaćanja koja se vrše između pravnih lica i fizičkih i pravnih lica putem novca. Proces plaćanja se može vršiti na neposredan i posredan način. Neposredan način plaćanja podrazumeva plaćanje koje se vrši između pravnih i fizičkih lica odnosno sektora stanovništva. Posredan način plaćanja podrazumeva postojanje posrednika poput banaka, poštanskih štedionica, i sl. Dobro organizovani platni promet omogućava adekvatno napajanje tokova reprodukcije novčanim sredstvima, utiče na povećanje privredne aktivnost zemlje, omogućava viši stepen likvidnosti i sigurnosti poslovanja. Svaka zemlja poseduje sopstvene specifičnosti platnog prometa koje se odražavaju u načinu organizacije platnog prometa, instrumentima plaćanja, broju nosilaca platnog prometa, načinu i oblicima plaćanja i na i u pridavanju značaja platnog prometa od strane jedne zemlje. Dakle platni promet se razvija u zavisnosti od dinamike društveno – ekonomskih odnosa određene zemlje.1 Kada se proces plaćanja odvija u okviru jedne zemlje on se naziva unutrašnjim platnim prometom. Kada se odvija između više zemalja radi se o međunarodnom platnom prometu. Polazeći od oblika i načina plaćanja postoji: Gotovinsko plaćanje - plaćanje gotovim novcem koje se koristi za isplatu ličnih zarada, putnih troškova, dnevnica i drugih primanja zaposlenih; otkup poljoprivrednih proizvoda; nabavku i plaćanje roba i usluga do određenoh iznosa i isplatu građanima koji po važećim propisima nisu dužni da poseduju žiro račun. Gotovinsko plaćanje je ograničeno i može se obavljati samo pod unapred određenim uslovima. Uslove i način plaćanja određuje ministarstvo za finansije. Bezgotovinski platni promet je obavezni način plaćanja u unutrašnjem platnom prometu našeg privrednog sistema. Bezgotovinski platni promet se vrši između deponenata tako što se sredstva sa računa dužnika prenose na račun poverioca u skladu sa datim nalogom. Izbor instrumenata plaćanja vrši deponent. Vrši se u svrhu plaćanja građanima putem žiro računa građana za ostvarene autorske honorare, naknade po ugovoru o delu, lične dohotke, penzije i sl. Plaćanja upotrebom vrednosnih papira se vrši putem čeka, menice, akreditiva, garancije, obveznice, blagajničkog zapisa, certifikata, akcije, cirkularnog kreditnog pisma i potvrde o deponovanim sredstvima banke. Posebni oblici bezgotovinskog plaćanja se koriste u svrhu razrešavanja nastalih ekonomsko finansijskih odnosa između privrednih subjekata. U ove oblike

1 Nenad Vunjak, 1994, Finansijski Menadžment, ekonomski fakultet, Subotica, Minerva.

bezgotovinskog plaćanja spadaju kompenzacija, asignacija, cesija potraživanja, obračun putem preuzimanja duga, kontokorentni obračun i kliring. Kompenzacija predstavlja uzajamno izmirenje obaveza iste vrste između privrednih subjekata putem međusobnog prebijanja obaveza – potraživanja. Ona praktično znači prebijanje duga na osnovu sporazuma između poverilaca i dužnika. Poverilac od dužnika na mesto novca prima robu. Ona se primenjuje samo u slučaju kada su preduzeća međusobno i dužnici i poverioci, kada se preduzeća izjasne da žele da izmire međusobne obaveze - potraživanja ovim putem, kada su obaveze i potraživanja preduzeća iste vrste, i kada su obaveze i potraživanja dospela na naplatu. Ukoliko je situacija takva da postoje jednake obaveze i potraživanja između preduzeća, one se međusobno gase. Ako obaveze i potraživanja nisu jednaki vrši se prebijanje za iznos manje obaveze koja se u celini gasi a iznos veće obaveze se tako jednim delom smanjuje. Preostali deo obaveze se izmiruje redovnim plaćanjem. Kompenzacija može biti:

Bilateralna kompenzacija nastaje u slučaju kada se prebijaju dve obaveze iste vrste.

Multilateralna kompenzacija nastaje kada se vrši prebijanje više obaveza iste vrste

Prednost kompenzacije kao načina plaćanja je ta što preduzećima pruža mogućnost da izbegnu rizik insolventnosti jer je privredni subjekti mogu sprovoditi i kada su insolventni. Takođe ovim načinom plaćanja se izbegava angažovanje gotovog novca. Takođe izjava o kompenzaciji ima retroaktivno dejstvo jer se smatra da je urađena u momentu davanja izjave, bez obzira da li se kompenzacija izvršila tog trenutka ili nesto kasnije. Time privredni subjekti ne dolaze u docnju sa tim obavezama sto znači da po tim obavezama ne plaćaju ni kaznenu kamatu. Asignacija je način plaćanja putem kojeg se vrši izmirivanje dve obaveze preko tri subjekta. Ovde se asignat pojavljuje i kao dužnik i kao poverilac. Obaveze treba da su iste vrste i da su dospele na plaćanje. Predmet asignacije je najčešće novac a može biti i potraživanje bez uključenja gotovog novca. Ovaj način plaćanja ćemo najbolje shvatiti ukoliko zamislim da postoje tri preduzeća A, B i C. Preduzeće A duguje preduzeću B a pri tom ima nenaplaćeno potraživanje od preduzeća C. Tada će preduzeće A tražiti od preduzeća C koje mu duguje novac da umesto njemu taj novac isplati preduzeću B kome preduzeće A duguje novac. Naravno preduzeće B mora imati ovlašćenje od preduzeća A da od preduzeća C može primiti novac. Cesija predstavlja prenošenje potraživanja sa jednog poverioca na drugog, tako da dužnik i dug ostaju isti ali sada dužnik duguje novom poveriocu. Kamate sa prenosom glavnog potraživanja takođe prelaze na novog poverioca cesionara. Obaveza je cedenta dosadašnjeg poverioca da obavesti dužnika cesusa o prenošenju potraživanja na novog poverioca cesionara. Sa cesijom ne bi smeo da se pogorša položaj dužnika, jer novi poverilac ima ista prava prema dužniku kao i dosadašnji poverilac. Novi poverilac mora posedovati potvrdu o izvršenoj cesiji koja mu služi kao dokaz da je na njega preneto pravo potraživanja.

Obračun putem preuzimanja duga je oblik plaćanja po kom novi dužnik preuzima dug od starog dužnika i obavezu njegovog izmirenja pod uslovom da poverilac da svoj pristanak jer se on mora uveriti u likvidnost novog dužnika. Ukoliko poverilac ne da svoj pristanak, tada se ugovor tretira kao ugovor o preuzimanju ispunjenja. Moguće je da između poverioca i novog dužnika dođe do promena po pitanju postojećih uslova i načina isplate duga. Kliring se obično koristi u unutrašnjem platnom prometu u slučajevima masovnog izmirivanja obaveza između privrednih subjekata, tako što se vrši prebijanje međusobnog duga i potraživanja između više preduzeća i konačno podmirenje preostalih salda. Da bi se kliring primenio potrebno je da između više privrednih subjekata postoji međusobna povezanost, da postoje obaveze iste vrste i da su obaveze dospele na plaćanje. Primenjuje se u uslovima velikog stepena nelikvidnosti privrednih subjekata koji rezultira lančanim neizmirenjem obaveza između više preduzeća. Instrumenti plaćanja u okviru unutrašnjeg platnog prometa Pod instrumentima unutrašnjeg platnog prometa podrazumevaju se obrasci koji se koriste pri sprovođenju novčanih transakcija u korist ili na teret deponenata. Svaki instrument platnog prometa ima naziv, brojčanu oznaku i svrstan je u dekadnu grupu. Ovi instrumenti su prilagođeni za automatsku obradu podataka. Uloga instrumenta platnog prometa je obezbeđivanje efikasnog i ekonomičnog prenošenja novčanih sredstava između korisnika sredstava. Putem njih se takođe obezbeđuje kontrola i evidencija kretanja novčanih tokova. U našoj zemlji platni promet se organizuje i sprovodi putem banaka. Dobro organizovan platni promet podrazumeva pružanje mogućnosti korišćenja savremenih instrumenata plaćanja, a sa druge strane primenu više oblika i načina plaćanja. Danas se uveliko koristi i elektronski način plaćanja. Instrumenti platnog prometa se mogu svrstati po načinu plaćanja takođe na gotovinske, bezgotovinske i posebne instrumente platnog prometa. Gotovinski instrumenti platnog prometa se koriste pri uplatama gotovog novca u korist određenog računa ili pri isplatama i podizanju novčanih sredstava. U grupu instrumenata gotovinskog platnog prometa spadaju :

Nalog za uplatu na račun privrednih subjekata (opšta uplatnica i posebna uplatnica)

Nalog za isplatu sa računa privrednih subjekata ( uputnica, nalog za gotovinsku isplatu, gotovinski ček)

Bezgotovinski instrumenti platnog prometa su: opšti i posebni nalog za prenos sredstava sa računa na račun, nalog za naplatu, nalog za obračun, zbirni nalog za prenos, interni nalog za prenos, akceptni nalog, obračunski ček. Specijalni instrumenti platnog prometa služe za gotovinska i bezgotovinska plaćanja i u njih spadaju : menica, akreditiv, cirkularno kreditno pismo, ček, platna kartica

Menica se može definisati kao sredstvo plaćanja kojim jedan subjekt izdaje nalog drugom subjektu da u naznačeno vreme i naznačenom mestu isplati menični novčani iznos subjekta imenovanog u menici kao nalogodavcu, obavezujući se istovremeno da i sam izvrši isplatu novčanog iznosa ako to ne učini subjekt kom je nalog upućen.2 Menica u platnom prometu poseduje trojaku funkciju. Ona se pojavljuje i kao sredstvo plaćanja, kao sredstvo za obezbeđenje kredita, kao instrument za obezbeđenje plaćanja. U okviru meničnog plaćanja pojavljuju se sledeći subjekti:

trasant kao lice koje izdaje trasiranu menicu, tj daje nalog licu koje vuče menicu da u roku isplati meničnu sumu.

Trasat kao lice na koje trasant vuče menicu i koje o roku treba da isplati menicu Remitent kao lice u čiju korist trasant vuče menicu i kome će se isplatiti menična

suma. Akceptant kao treće lice koje je prihvatilo vučenu menicu tj koju je akceptirao, i

dao svoj pristanak da će o roku isplatiti menicu. Akreditiv je instrument plaćanja koji se koristi i u unutrašnjem i međunarodnom platnom prometu. Ovim instrumentom plaćanja banka po zahtevu korisnika daje nalog drugoj banci ili pravnom licu da isplati određenu sumu novca. On se može otvoriti samo ukoliko nalogodavac na svom žiro računu poseduje pokriće za njegovo otvaranje. Za ovaj instrument plaćanja je karakteristično da se po istek kalendarske godine može preneti u narednu godinu ukoliko mu je takav rok trajanja. Akreditiv je sastavljen od tri primerka: izveštaj sedištu; izveštaj korisniku; za evidenciju. Sredstva po otvorenom akreditivu se koriste gotovo identično kao sredstva na žiro računu, sa tim što kod akreditiva korisnik sredstava je obavezan da vodi računa da se na teret akreditiva ne mogu izdavati uplatnice i barirani čekovi, i da je pri svakoj isplati po akreditivu korisnik dužan da podnese svoj primerak akreditiva zarad otpisa iskorišćenog iznosa. Postoje opozivi i neopozivi keditivi, potvrđeni i nepotvrđeni; prenosivi i neprenosivi; uslovni i bezuslovni. Cirkularno kreditno pismo predstavlja instrument platnog prometa koji izdaje banka određenom licu u svrhu da to lice može podići gotov novac do određenog iznosa jednokratno ili u više navrata, kod neke druge banke. Ono mora glasiti na određeno ime. Ukoliko se radi o privrednom subjektu, korisnik cirkularnog kreditnog pisma je dužan da izvrši prenos sredstava sa svog žiro računa u korist posebnog računa koji glasi na račun cirkularnog kreditnog pisma. Na poleđini cirkularnog pisma se vodi evidencija o plaćanjima. MEĐUNARODNI PLATNI PROMET On podrazumeva plaćanja koja se vrše između rezidenata različitih zemalja po osnovu prometa proizvoda, izvršavanja određenih usluga, dužničko poverilačkih odnosa, obaveza koje proizilaze iz finansijskih odnosa. Ono što čini razliku između nutrašnjeg i međunarodnog platnog prometa je da kod međunarodnog platnog promet postoji prostorna udaljenost korisnika i nalogodavca, međunarodni platni promet se obavlja isključivo uz posredovanje domaćih i stranih banaka; u okviru međunarodnog platnog 2 Nenad Vunjak, 1994, Finansijski Menadžment, ekonomski fakultet, Subotica, Minerva., str. 655

prometa se primenjuju različite novčane jedinice, i među zemljama postoje razlike u zakonima i propisima kojima se reguliše način međunarodnog plaćanja. Postoje tri sistema međunarodnog plaćanja: slobodna devizna plaćanja; klirinška plaćanja; plaćanja putem kompenzacije Slobodna devizna plaćanja podrazumevaju da se plaćanje između zemalja vrši u konvertabilnim valutama uz pretpostavku da zemlje raspolažu ovakvim deviznim sredstvima. Klirinška plaćanja se vrše u slučaju da zemlja ne raspolaže konvertabilnim valutom, pa se plaćanja vrše u nacionalnom novcu. Ovde se ne pojavljuje efektivan novac već se vrednost izvoza i uvoza u oba pravca iskazuje preko jedinstvenog klirinškog računa kod centralne banke. Plaćanja putem kompenzacije predstavlja naturalni oblik razmene, robne razmene i javlja se usled nedostatka konvertabilnih deviznih sredstava. Za razliku od kliringa kompenzacija se dešava na nivou preduzeća a ne države. Bezgotovinski transfer novca SWIFT. Ovo je sistemplaćanja koji se vrši putem tehnoloških i komunikacijskih mreža deviznih transakcija u svetu tj preko:“Svetske organizacije za međubankarsku finansijsku telekomunikaciju” SWIFT SWIFT poruka je standardizovana, sadži određenu formu i broj polja koja se popunjavaju po standardizovanim pravilima. Pomoću SWIFTA se obavljaju sledeći poslovi: Transferi banaka

Slanje poruka o postojanju pošiljke za korisnike Menjački poslovi Depoziti i zajmovi, Mogućnost pozajmnice, plaćanje kamate

Instrumenti međunarodnog platnog prometa Dokumentarni akreditiv – ugovor po osnovu koga banka koja otvara akreditiv

po nalogu svog komitenta, preuzima obavezu da izvrši plaćanje korisnika akreditiva ili može ovlastiti neku drugu banku da izvrši plaćanje uz podnošenje dokumenata. Dokumentarni akreditiv se javlja na osnovu ranije zaključenog ugovora koji se odnosi na kupovinu ili prodaju određenog proizvoda. Sam akt otvaranja dokumentarnog akreditiva predstavlja poseban samostalan ugovor između kupca – uvoznika i prodavca – izvoznika u kom se ugovara da će prodavac izvoznik dostaviti kupcu-uvozniku niz dokumenata predviđenih u okviru ugovorenih uslova akreditiva. Značaj akreditiva je u tome što pruža pogodnosti za obe strane koje učestvuju u međunarodnoj poslovnoj transakciji. On pruža obostranu zaštitu, kupca i prodavca koji se međusobno dobro ne

poznaju i zaštitu od nepredviđenih okolnosti koje mogu da nastanu od trenutka isporuke do realizacije naplate i koje mogu direktno da utiču na naplatu posla. U međunarodnom platnom prometu akreditiv je najbolja zaštita prodavca da će isporučena roba biti plaćena i takođe najbolja zaštita kupca da neće ostati bez robe koju je platio.

Međunarodna bankarska doznaka je pismeni ili telegrafski nalog banke jedne

zemlje banci druge zemlje, za isplatu naznačenog iznosa određene valute korisniku bankarske doznake. Primena ovog instrumenta je najšira kod nerobnog plaćanja, dok se kod robnog plaćanja koristi u situaciji kada je primljena pošiljka iz inostranstva. Razlika između doznaka u domaćem i međunarodnom platnom prometu je ta što se u slučaju međunarodnog platnog prometa isplata po doznakama obavlja na teret dveiznih računa domaćih banaka koji se vode kod korespodentskih banaka u inostranstvu. Kod unutrašnjeg platnog prometa isplate doznaka se vrše na teret žiro ili tekućih računa. Domaća i strana banka naplaćuju troškove realizacije doznake i proviziju za pruženu uslugu.

Menica, Ček , Kreditne kartice

Nedepozitne finansijske institucije

Osiguravajuća društva

Ove institucije na ugovornoj osnovi prikupljaju sredstva u redovnim vremenskim intervalima. Ovi finansijski posrednici koje karakteriše visok stepen sigurnosti mogu predviđati isplate svojih obaveza u nadolazećim godina pa za razliku od depozitnih institucija ne moraju biti pogođeni trenutnim gubitkom. Njima nije glavna briga postizanje likvidnosti imovine, pa iz tog razloga teže ka dugoročnim ulaganjima u korporativne obveznice, akcije i hipotekarne kredite.

Industrija osiguranja ima veoma značajnu ulogu u finansijskim sistemima zemalja širom sveta. Svetsko tržište osiguranja iz godine u godinu beleži sve veći rast i to u najvećoj meri zahvaljujući otvaranju tržišta osiguranja zemalja u razvoju. Tržišta osiguranja zemalja u razvoju su do nedavno bila zatvorena za strane kompanije, pa su stoga, usled nedostatka konkurencije i adekvatnog znanja upravljanja osiguravajućim društvima bila i neadekvatno razvijena. Osiguravajuća industrija danas pored velikog značaja koji ima u razvijenim delovima sveta, dobija sve veći značaj i na tržištima zemalja u razvoju. U razvijenim zemljama sveta gotovo da ne postoji pojedinac koji nema jednu ili više polisa osiguranja: životno osiguranje, zdravstveno, od invaliditeta, auto-odgovornosti, kasko, od požara, i sl. Osiguravajuća industrija važi i za jednog od najvećih poslodavaca u svetu, sa tim da je u razvijenim zemljama stopa zapošljavanja u ovom sektoru blago počela da opada, dok u zemljama u razvoju zbog velikog potencijala rasta njihovih tržišta osiguranja beleži uzlazni trend. Razlog opadanja stope rasta u razvijenim zemljama sveta se pripisuje razvoju tehnologija koje su osiguravajućim

društvima omogućile da na pojednostavljeniji način obrađuju prispele odštetne zahteve za naknadu štete, čime je umanjena potreba za administrativnim radnicima. Isto tako proces deregulacije koji je zahvatio finansijska tržišta širom sveta je prouzrokovao ogromnu konkurenciju između depozitnih i nedepozitnih finansijskih institucija, tako da su poslovne banke i brokerske kuće počele da zadiru u delove tržišta koji su do nedavno bili tradicionalno rezervisani za osiguravajuća društva. Istovremeno osiguravajuća društva su se suočila sa još jednim moćnim konkurentom – privatnim penzionim fondovima. Privatni penzioni fondovi iz godine u godinu beleže sve veći obim prodaje svojih proizvoda penzionog osiguranja, a jedan od najvećih razloga uspona poslovanja ovih fondova se nalazi u produženju prosečnog životnog veka stanovništva.

Osiguravajuća društva se smatraju finansijskim posrednicima iz nekoliko razloga. Prvi razlog je taj, što oni od svojih klijenata dobijaju sredstva za daljnja ulaganja. Mnogi ljudi koriste osiguravajuća društva kao institucije u koje ulažu najveći deo svoje štednje. Drugo razlog zbog kojih se ove institucije smatraju finansijskim posrednicima je taj da ove institucije uložena sredstva svojih klijenata plasiraju u čitav niz investicija koje im donose novac. Ove institucije takođe odobravaju velike komercijalne hipotekarne kredite i ulažu sredstva na tržištima akcija i obveznica. Dakle one uzimaju sredstva od jednog sektora i ulažu ih u drugi sektor. Osiguravajuća društva se bave preuzimanjem rizika u ime svojih klijenata u zamenu za naknadu u vidu premije. Osiguravajuća društva ostvaruju dobit tako što naplaćuju premije osiguranja koje su projektovane tako da budu dovoljne da se isplate očekivani zahtevi za naknadu štete i da se ostvari određena dobit.

Postavlja se pitanje zašto ljudi plaćaju osiguranje? Zato što većina ljudi nije sklona riziku. Oni će radije da plate određeni ekvivalent sigurnosti u vidu premije osiguranja nego da prihvate rizik da u potpunosti izgube kuću usled požara ili automobil usled krađe. Osiguranje im omogućava da izgorelu kuću ili obnove ili kupe novu. Namesto da ljudi svoj novac stavljaju na stranu rezerve za takve slučajeve, svesni su da će im osiguravajuća društva pomoći u slučaju nužde. Isto tako čak i ukoliko bi sukcesivno izdvajali novac u rezerve za neželjene događaje, bilo bi nam potrebno dugo vremena da prikupimo u celosti iznos koji bi odgovarao stvarnom iznosu nastale štete – recimo u slučaju gubitka kuće u požaru. Ono što nam osiguranje omogućuje je miran san i sigurnost da će takav događaj, ako do njega dođe, imati ograničeni uticaj na naš život.

Osnovna načela osiguranja

Sve vrste osiguranja počivaju na nekoliko osnovnih načela:

1. Mora postojati veza između osiguranika ( stranke pokrivene osiguranjem) i korisnika osiguranja ( stranke koja dobija isplatu u slučaju gubitka). Korisnik osiguranja mora biti neko izložen potencijalnom gubitku, recimo članovi porodice koji dobijaju isplatu životnog osiguranja u slučaju smrti jednog od svojih članova. Ili na primer to može biti vlasnik automobila koji je oštećen u sudaru krivicom drugog vlasnika automobila.

2. Osiguranik se obavezuje da će osiguravajućem društvu dostaviti potpune i tačne podatke.

3. Osiguranik ne sme da profitira od polise osiguranja

4. Ako treća stranka osiguraniku nadoknadi gubitak, obaveza osiguravajućeg društva se smanjuje za iznos te naknade.

5. Osiguravajuće društvo mora imati veliki broj osiguranika da bi rizik mogao da bude raspoređen na veliki broj različitih polisa.

6. Mora postojati mogućnost kvantifikovanja gubitka 7. Osiguravajuće društva mora imati mogućnost izračunavanja verovatnosti

spomenutog gubitka. Cilj primene ovih načela je u očuvanju integriteta procesa osiguranja. Ako ova

pravila ne bi postojala ljudi bi došli u iskušenje da koriste osiguravajuća društva za kockanje i špekulisanje o budućim događajima. Načela pružaju mogućnost podele rizika na mnoge polise osiguranja, i određivanje cene svake polise osiguranja koja će omogućiti očekivani povrat. Međutim i pored ovih načela osiguravajuća društva se suočavaju sa problemom asimetričnih informacija.

Društva životnog osiguranja – osiguravaju ljude od finansijskog rizika koji

nastaje usled smrti te prodaju anuitete ( godišnje isplate dohotka po penzionisanju tj rentu). Sredstva prikupljaju putem premija koje ljudi plaćaju da bi svoje polise osiguranja održali aktivnim. Ovako prikupljena sredstva društva uglavnom ulažu u korporativne obveznice i hipotekarne kredite. Kupuju i akcije ali iznos akcija koji mogu kupiti je ograničen. Ova društva su najveća društva ugovorne štednje.

Društva osiguranja od požara i nezgoda – osiguravaju vlasnike polisa od gubitka usled krađe, požara i nezgoda. Takođe sredstva prikupljaju putem uplata premija na polise osiguranja. Razlikuju se od društava za životno osiguranje po tome što poseduju veću mogućnost gubitka sredstava u slučaju katastrofalnih događaja. Iz ovog razloga ova osiguravajuća društva ulažu sredstva u likvidnije HodV u poređenju sa društvima za životno osiguranje. Najveći deo imovine ulažu u obveznice lokalnih vlasti. Međutim kupuju i korporativne obveznice, akcije i državne obveznice.

Penziono osiguranje

Penziono osiguranje čine sredstva koja se akumuliraju tokom radnog veka

pojedinca, i koja se isplaćuju u periodu kada osoba više ne radi. Ova vrsta osiguranja doživljava veliki bum u celom svetu. Veliko interesovanje za penziono osiguranje se može objasniti produženjem prosečnog ljudskog života. Dakle ljudi žive duže, a u penziju odlaze ranije. Mnoge kompanije u urbanim sredinama podstiču svoje starije zaposlene na odlazak u penziju, jer smatraju da oni često zarađuju više na osnovu svoje dobi, dok su možda manje produktivni od mlađih radnika. Rezultat ovakvog trenda je taj da prosečna osoba može da očekuje da će provesti više vremena u penziji, a spomenuti period treba nekako finansirati.

Vrste penzionog osiguranja Penziono osiguranje se može definisati na nekoliko načina: Penziono osiguranje sa

definisanim iznosom isplate ili penziono osiguranje sa definisanim uplatama doprinosa. Isto tako penziono osiguranje može biti javno ili privatno.

Penzijsko osiguranje sa definisanim iznosom isplate Penzijsko osiguranje sa definisanim iznosom isplate podrazumeva da poslodavac

svojim zaposlenima obećava određeni iznos novčanih sredstava kada odu u penziju. Formula za isplatu uzima u obzir godine radnog staža i iznos poslednje plate zaposlenog. Poslodavac preuzima obavezu da osigura adekvatna sredstva i dogovorenu isplatu. Ove polise osiguranja podležu spoljnoj reviziji koja je dužna da utvrdi da li je preduzeće uplaćivalo dovoljno sredstava. Ukoliko je preduzeće izdvajalo dovoljno sredstava za penziono osiguranje, ovo osiguranje se smatra potpuno finansiranim. Ukoliko je uplaćeno više sredstava nego što je potrebno, raspolaže se sa prevelikim sredstvima. Međutim, najčešće se dešava da preduzeća uplaćuju nedovoljno sredstava. Do nedovoljnog finansiranja penzionog osiguranja dolazi iz razloga što nije protivzakonito da preduzeće koje sponzoriše penziono osiguranje uplaćuje manje sredstava nego što je potrebno da bi bilo u potpunosti finansirano. Ova činjenica ne utiče na odgovornost poslodavaca da isplati svoje obaveze na osnovu penzionog osiguranja. Poteškoće nastaju jedino ukoliko preduzeća bankrotiraju. Tada se osobama koje su otišle u penziju može dogoditi da ostanu bez naknada koje im pripadaju.

Penziono osiguranje sa definisanom uplatom doprinosa Ova vrsta osiguranja definiše koliki će se iznos uplaćivati u fond penzionog

osiguranja. Tako iznos penzije u stvari zavisi od zarade fonda. Polise ove vrste osiguranja su obično organizovane tako da poslodavac u fond uplaćuje određeni procenat plate zaposlenog. U nekim slučajevima doprinose uplaćuju i sami zaposleni. Uloga osiguravajućeg društva je da upravlja ovim fondom i plasiraju njegova sredstva. Zaposleni često mogu sami da odrede koliko sredstava žele da se plasira sa njihovog računa. Oni koji nisu skloni riziku najčešće traže da se njihov novac ulaže u državne HodV, dok oni koji su skloniji riziku zahtevaju da se veći deo njihovih sredstava ulaže u akcije preduzeća. Ova vrsta osiguranja postaje sve popularnija jer je odgovornost vođenja fonda prebačena sa poslodavca na institucije koje se profesionalno bave upravljanjem ovim fondovima.

Osiguranici često ne razumeju potrebu za diversifikacijom portfelja. Jedan od problema ove vrste penzionog osiguranja je taj da mnogi zaposleni nisu dovoljno upoznati sa problematikom ulaganja da bi mogli samostalno da donesu ispravne odluke. Na primer samo oko 3,7% osiguranika se odlučuje za ulaganje većeg dela svojih sredstava u akcije, i ako je dugoročno gledano potencijal tržišta akcija najveći.

Privatno i državno penziono osiguranje

Privatno penziono osiguranje koje finansiraju poslodavci grupe osoba ili pojedinci je počelo da se brzo razvija usled porasta zabrinutosti o održivosti socijalnog osiguranja kao i usled nedovoljnosti sredstava koja se obezbeđuju iz fonda državnog penzionog osiguranja. Ranije su privatna penziona osiguranja najveći deo sredstava ulagala u državne i korporativne obveznice. Međutim danas akcije, hipoteke, utrživi zapisi i oročeni depoziti postaju primarniji oblici ulaganja sredstava iz penzionih fondova jer nose i veću zaradu. Danas penzioni fondovi važe za najveće institucionalne investitore na tržištu akcija, čime postaju potencijalno veoma moćna sila koja može uticati na upravu preduzeća.

Penzioni fondovi i državni penzioni fondovi – Privatni i državni penzioni fondovi se bave osiguravanjem dohotka po penzionisanju u obliku anuiteta(renti) za zaposlene koji su uključeni u penzioni plan. Sredstva se prikupljaju putem doprinosa zaposlenih i poslodavaca. Postoje obavezni doprinosi koji se automatski izdvajaju iz bruto plate i dobrovoljni doprinosi. Penzioni fondovi najveći deo prikupljenih sredstava ulažu u korporativne obveznice i akcije. Vlade država su aktivno podsticale osnivanje penzionih fondova kroz regulativu koja je zahtevala obavezne penzione planove, ali i kroz poreske olakšice za uplatu doprinosa.

Investicioni fondovi

Mnoge finansijske institucije poput brokerskih kuća, banaka i nezavisnih finansijskih kompanija osnivaju investicione fondove. Investicioni fondovi udružuju sredstva puno malih ulagača, tako što im prodaju vlasničke udele u fondu – akcije, a ovako prikupljena sredstva ulažu u HodV. Pošto izdate male udele transformišu u ulaganja u velike blokove HodV, investicioni fondovi iskorišćavaju prednost popusta na brokerske usluge koji se daju za kupovinu velikih blokova HodV, pri čemu kupuju diversifikovane portfelje HodV. Tako investicioni fondovi omogućuju malim ulagačima da iskoriste prednosti nižih troškova pri kupovini HodV i takođe da smanje rizik putem posedovanja diversifikovanih portfelja. Još jedan od razloga velike zainteresovanosti ulagača za kupovinu udela u investicionim fondovima je taj da što im oni omogućuju jeftiniju mogućnost diversifikacije portfelja kupovinom stranih akcija.

Tokom 1980-ih, investicioni fondovi beleže veliki rast ukupnog udela akcija koje drže u svom vlasništvu. Glavni razlog je nagli rast tržišta akcija tokom 1990-ih kao i pojava investicionih fondova specijalizovanih za dužničke instrumente. Fondovi koji ulažu u dužničke instrumente mogu se subspecijalizovati za ulaganja u korporativne obveznice, državne obveznice, ili municipalne obveznice oslobođene poreza kao i za ulaganje u dugoročne i kratkoročne vrednosne papire.

Investicioni fondovi obično nude više vrsta zasebnih investicionih fondova. Ovakva struktura se naziva kompleksom fondova i definiše se kao grupa investicionih fondova pod zajedničkom upravom.

Većina investicionih fondova zahteva minimalno ulaganje pre mogućnosti otvaranja računa. Na primer 14% fondova zahteva početni depozit od 500 evra, dok 37% fondova zahteva minimalni depozit u vrednosti od 1000 evra. Većina fondova ne traži minimalni depozit ukoliko se ulagač reši da otvori IRA račun – takozvani automatski investicioni program.

Vrste investicionih fondova Investicioni fondovi se po vrsti HodV u koje ulažu klasifikuju na četiri osnovne

vrste:

1. Fondovi koji ulažu u akcije 2. Fondovi koji ulažu u obveznice 3. Fondovi koji ulažu i u akcije i obveznice, takozvani Hibridni fondovi 4. Fondovi tržišta novca

Investicioni fondovi se mogu podeliti i prema cilju ulaganja: Akcionarski fondovi • Fondovi apresijacije kapitala • Fondovi agresivnog rasta • Fondovi rasta • Sektorski fondovi Fondovi ukupnog povrata • Fondovi rasta i dohotka • Dohodovni i akcionarski fondovi • Svetski akcionarski fondovi • Fondovi tržišta u nastajanju • Globalni akcijski fondovi • Međunarodni akcijski fondovi • Regionalni akcijski fondovi Hibridni fondovi • Fondovi alokacije • Uravnoteženi fondovi • Fondovi fleksibilnog portfelja • Mešoviti dohodovni fondovi Oporezivi obveznički fondovi • Fondovi korporativnih obveznica • Obveznički fondovi visokog prinosa • Svetski obveznički fondovi • Fondovi državnih obveznica • Fondovi hipotekarnih HodV • Strateški dohodovni fondovi Neoporezivi obveznički fondovi • Fondovi državnih municipalnih obveznica

Fondovi tržišta novca • Oporezivi fondovi tržišta novca • Neoporezivi savezni fondovi tržišta novca • Fondovi tržišta novca sa instrumentima oslobođenim državnim porezima Vlasništvo investicionih fondova Najveći vlasnici sredstava investicionih fondova su domaćinstva. Domaćinstva

poseduju oko 49% sredstava investicionih fondova. Krajem 2000 godine domaćinstva su posedovala oko 80% sredstava investicionih fondova dok je ostatak bio u rukama drugih poslovnih organizacija. Biće zanimljivo da znate da je 1980 godine samo 5,7% domaćinstava u SAD posedovalo udele u Investicionim fondovima. Prema institutu za investiciona društva, prosečni ulagač u investicione fondove pripada srednjoj klasi, ima 44 godine, oženjen je , zaposlen, i poseduje finansijsku imovinu u vrednosti od 80.000 dolara. Punih 84% vlasnika udela u IF navodi štednju za penziju kao glavni razlog za držanje udela, dok 26% kao razlog navodi štednju za školovanje dece.

Investicioni fondovi su struktuirani na dva načina kao : • Otvoreni investicioni fondovi koji su i najčešći oblik organizacije i koji

otkupljuju svoje vlasničke udele u svako doba po ceni vezanoj za vrednost sredstava fonda. Veća popularnost ovih fondova se može objasniti većom likvidnošću njihovih akcija koje mogu biti otkupljene u svakom trenutku.

• Zatvoreni investicioni fondovi, koji izdaju ograničeni broj akcija koje nisu

spremni da otkupe i koje prodaju na inicijalnoj ponudi da bi potom njima trgovali izvan berze kao redovnim akcijama. Tržišna cena akcija im oscilira zajedno sa vrednošću sredstava fonda. Za razliku od otvorenih fondova cena udela može biti viša ili niža od vrednosti sredstava fonda, što zavisi od mnogih faktora poput likvidnosti udela ili kvaliteta uprave.

Investicioni fondovi i penzioni sistem Oko 20% američkog penzionog tržišta se nalazi u investicionim fondovima. Sa

preostalim delom penzionih sredstava upravljaju osiguravajuća društva, penzioni fondovi, banke i brokerske kuće. Oko 35% sredstava namenjenih penzionoj štednji učestvuju u ukupnim sredstvima investicionih fondova. Ulozi u penzione fondove ove vrste dolaze iz dva izvora: iz programa uplate doprinosa koje finansiraju poslodavci i individualnih penzionih računa – takozvanih IRA računa. Prosečna struktura sredstava uloženih u penzione programe nam pokazuje da je veliki deo sredstava uložen u fondove koji ulažu u akcije, nakon čega sledi direktno ulaganje u akcije preduzeća. Mlađi ulagači i oni koji su skloniji preuzimanju većeg rizika, veći procenat svojih sredstava ulažu u akcije – oko

63%. Radnici u šezdesetim godinama života 44% sredstava ulažu u fondove koji ulažu u obveznice.

PORESKA OKOLINA

Porezi direktno ili indirektno utiču na mnoge poslovne odluke.Iz tog razloga, finansijski menadžer mora dobro da poznaje državne i javne finansije i poreski sistem kako svoje zemlje tako i zemlje strane kompanije sa kojom poslovno sarađuje.

Termin fiskalna politika – poreski budžetski sistem, predstavlja proces oblikovanja poreza i javnih rashoda. Osnovni zadatak fiskalne politike je mobilizacija finansijskih resursa za finansiranje društvenih potreba. Osnovne funkcije fiskalne politike su:

Funkcija alokacije sredstava – distribucije finansijskih resursa na potrebe društva. Redistributivna funkcija – finansijskim transferima država interveniše i koriguje

postojeću raspodelu dohotka između primarnih, sekundarnih i tercijalnih delatnosti.

Stabilizaciona funkcija – sprovodi se u okviru stabilizacionih potencijala u cilju eliminisnja inflatornih, deflatornih i depresivnih tendencija.

Razvojna funkcija - je praktično stimulativno dejstvo na stopu privrednog rasta i harmoničan privredni razvoj.

Ciljevi oporezivanja

Glavni ciljevi fiskalne politike su : 1. Fiskalni cilj – obezbeđenje sredstava za potrebe budžeta 2. Ekonomski ciljevi - koji mogu biti mikroekonomske prirode – podrazumevaju stimulaciju stranih investicija, favorizovanje pojedinih grana, podsticanje investicija.i makroekonomske prirode – stabilizacija cena, puna zaposlenost, uravnoteženje platnog bilansa 3. Socijalni ciljevi – smanjenje razlike u materijalnom položaju poreskih obveznika putem poreskih olakšica, diferencijalnog oporezivanja, oslobađanjem od poreza. 4. Politički ciljevi Pod fiskalnim opterećenjem se podrazumeva učešće javnih prihoda odnosno rashoda u ukupnom društvenom proizvodu.Visina fiskalnog opterećenja je različita i kreće se u rasponu od 35 % do 50% Po osnovnom karakteru i sadržaju svi javni prihodi se mogu grupisati u četiri bloka:

1. Prihodi od oporezivanja 2. Prihodi od aktivnosti državnih preduzeća i upotrebe državne imovine 3. Javni prihodi od naknada za obavljene usluge državnih organa i javno pravnih tela. 4. Sredstva prikupljena po osnovu emisije javnog duga.

Klasifikacija poreza Porez predstavlja obavezu davanja državi. Plaća se po teritorijalnom principu.Porezi se mogu klasifikovati kao: 1. Subjektivni i objektivni – objektivni ne uvažavaju subjektivne okolnosti poreskog obveznika. To je porez na prinos, a subjektivni je porez na ukupni dohodak. 2. Fundirani i nefundirani - Fundinarim se oporezuju prihodi iz stalnih izvora, nefundiranim iz nestalnih izvora. 3. Sintetički ( subjektivni) i analitički ( objektivni ). Prvima se oporezuje ukupna poreska snaga poreskog obveznika uz uvažavanje njegovih ekonomskih i socijalnih prilika. Analitičkim se zahvata svaki pojedinačni prihod ili imovina bez uvažavanja subjektivnih okolnosti. 4. Katastarski i tarifni porezi - Svode se na razliku između neposrednih i posrednih poreza. Osnovica za oporezivanje zarade od poljoprivrede je katastarski prihod, dok recimo porez na promet ima za osnovicu maloprodajnu cenu robe. 5. Redovni i vanredni porezi – redovni porezi pokrivaju budžetske redovne rashode koji se redovno naplaćuju, vanredni porezi se javljaju povremeno. 6. Opšti i namenski porezi – Kod opštih poreza namene nisu unapred poznate, kod namenskih je utvrđena svrha naplate. 7. Neposredni i posredni porezi – kriterijum za razlikovanje ovih poreza je da li je lice koje podnosi poreski teret toga svesno ili ne. Kod neposrednog jeste kod posrednog nije. Vrste poreza 1. Porez na dohodak fizičkih lica – Objekt ovog poreza je dohodak. Stope ovog

poreza su u načelu progresivne. Postoje tri pristupa oporezivanju dohotka: Cedularni pristup – oporezuje svaku vrstu prihoda obveznika posebno. Poreska stopa je proporcionalna. Po svojoj prirodi je objektivan jer ne uvažava subjektivne okolnosti obveznika i analitčan jer pogađa samo pojedinačne vrste prihoda obveznika. On je u suštini porez na pojedinačni prihod.

Globalnim pristupom - oporezuje se sav prihod koji obveznik ostvari najčešće u toku kalendarske godine. Poreska stopa je progresivna.On je subjektivan i sintetičan jer obuhvata ukupan dohodak. Mešovit pristup kombinuje prethodna dva 2. Porezi na prihod – pogađaju različite vrste prihoda obveznika i to po

proporcionalnim stopama. Porez je objektivan jer tereti prihod po njegovim stvarnim svojstvima i analitičan jer pogađa jednu vrstu prihoda obveznika.

Porezi na prihod mogu biti:

Od zemljišta Od zgrada Od privredne delatnosti Od pozajmljenog kapitala Od zaposlenosti Od akcijskog kapitala Na dobitke od igara na sreću, kapitalne dobitke, na prihod od eksploatacije

intelektualne svojine, od osiguranja lica.. 3. Porez na dobit korporacija - dobit preduzeća je podeljena na deo koji se raspodeljuje akcionarima u obliku dividende i deo koji se zadržava u fondovima za daljnje investiranje. Tu se praktično oporezuje dobit korporacije, a potom i dividende. Tako dolazi do dvostrukog oporezivanja, zbog kog su upravo mnoge korporacije sklone da se finansiraju preko duga namesto preko sopstvenog kapitala. 4. Porez na imovinu – ovi porezi obuhvataju periodične poreze na nepokretnosti, na neto imovinu i na jednokratne realne poreze iz imovine. Oni obuhvataju porez na prenos imovine sa naknadom ( H od V, intelektualna svojina,..) I prenos prava bez naknade( nasleđe, poklon..) 5. Porez na potrošnju se javlja u obliku:

Porez na promet Porez na dodatnu vrednost PDV Porezi na pojedinačna dobra i usluge

Porez na promet - On se vezuje za promet i njegov teret se prevaljuje na krajnjeg potrošača. On je opšti jer pogađa široki krug roba. Pošto ne može da se primeni na oporezivanje usluga, opseg mu je uzan, pa ga danas ni jedna zemlja OECD- a, ne primenjuje .

Porez na dodatnu vrednost - Članice EZ su početkom1960 počele da primenjuju PDV kao rešenje potrebe za uvođenjem jedinstvenog poreza na promet. Danas je ovaj porez uslov za članstvo u EU. Prednosti PDV u odnosu na porez na promet su : Veća izdašnost, efikasno sprečavanje izbegavanja plaćanja poreza, neutralnost u spoljnotrgovinskim transakcijama, može se primeniti i na usluge. Nedostatci u odnosu na porez na promet se najviše odnose na povećanje administrativnih troškova i troškova plaćanja. Porez na pojedinačna dobra i usluge. - Najvažniji su Akcize i Carine Akciza - je porez na određeno pojedinačno dobro. Ona je najstariji oblik poreza na potrošnju. Ona se ne vezuje za čin prometa, nego za sam proizvod čija potrošnja treba da se dogodi ( puštanje u promet, uvoz) Carina – je porez na potrošnju koji se primenjuje kada proizvod prelazi državnu granicu. Carine spadaju u značajan elemenat ekonomske politike. Taksa - je poreski prihod koji se naplaćuje za podmirenje troškova prouzrokovanih radom javnih organa u pružanju usluga.