1

Uvod

Mnogi misle da su napadi najveći problem u epilepsiji. Naravno, napadi jesu problem

i cilj lečenja je da ih potpuno sprečimo, ako je ikako moguće. Ali ukoliko ste vi osoba sa

epilepsijom, član porodice ili roditelj deteta sa epilepsijom, šta je to što čini vaš svakodnevni

život tako teškim. Da li su to napadi? Ili je to briga o tome kakvu štetu može naneti sledeći

napad? Da li neprestano mislite o tome šta će se sledeće desiti? 

Epileptički napad traje nekoliko minuta ili manje. Strah od sledećeg napada može da traje

doživotno.

Epilepsija predstavlja tendenciju ponavljanja epileptičkih napada. Epileptični napad

nastaje zbog iznenadne, prekomerne i sinhronizovane aktivnosti nervnih ćelija (neurona)

mozga, koja se sama prekida. Tek ponavljani napadi predstavljaju epilepsiju. Jedan napad

nije epilepsija, a imaju ga mnogi ljudi tokom života (5% populacije). Svaki čovek ima prag

dejstva različitih činilaca koji mogu izazvati epilepsiju. Kod epileptičara je ovaj prag za

pojedine činioce smanjen. Incidenca pojave epilepsije je 4-8‰. U 75%  epilepsija se javlja

pre 20. godine.

Prema etiologiji epilepsija može biti:

- Primarna – nepoznatog uzroka,

- Epilepsija koja se javlja u okviru različitih genetskih anomalija i njen tok je predvidiv.

Ona uključuje: infantilne i juvenilne absanse, juvenilnu miokloničku epilepsiju,

Lennox-Gestaut sy,

- Sekundarna epilepsija nastala na bazi oštećenja mozga od strane različitih bolesti. Ta

oštećenja mogu biti: delovanje teratogena, porodjajna trauma, neurotrauma, infarkt

mozga, krvarenje, tumor mozga, infekcija, inflamatorno-degenerativne promene.

2

1. Šta je epilepsija?

1.1. Definicija epilepsije

Reč “epilepsija” je grčkog porekla i znači “ščepati, iznenada zgrabiti”. Epilepsija je

zajednički naziv za veliku grupu anatomskih ili funkcionalnih poremećaja mozga koji se

ispoljavaju ponavljajućim napadima. Epileptični napad liči na unutrašnju električnu oluju.

Iznenada, obično bez najave, veliki broj moždanih ćelija nekontrolisano šalje impulse i stvara

se “električna moždana oluja”. Ova “oluja” remeti funkcije mozga i ispoljava se u vidu

napada. To je posledica nenormalne, prekomerne aktivnosti moždanih ćelija. 

Epileptični napad se javlja zbog iznenadne, prekomerne i nenormalne aktivnosti nervnih

ćelija.1

1.2. Šta izaziva epilepsiju?

Svaki mozak ima kapacitet da reaguje epileptičnim napadom u specifičnim uslovima.

Ali u većini mozgova se spontano ne događaju napadi i za njih se kaže da imaju "visok prag"

tj. otporni su za napade. Ljudi se međusobno razlikuju, a isto tako se razlikuju i njihov prag,

tj. otpornost prema napadima. Kao i ostale razlike među pojedincima, i ova otpornost

uglavnom zavisi od genetskih faktora. Osobe sa "niskim pragom" mogu da dobiju epileptični

napad spontano, bez ikakvog povoda. Nekada se sklonost ka napadima javlja familijarno, i

tada napade ima više članova porodice. Genetika epilepsije nije jednostavna. Kod određenih

osoba postojeći prag za napade može da se snizi ako je mozak pretrpeo povredu ili ako je

izložen neobičnim stimulacijama (kao što je treperava svetlost u diskoteci). Ukoliko je

povreda mozga ozbiljna i teška (bez obzira da li je to posledica saobraćajne nesreće,

infekcije, porođajne traume, tumora ili šloga), epilepsija se može razviti kao posledica čak i

kod ljudi koji prirodno imaju “visok prag”. Mnoge osobe povezuju početak epilepsije sa

određenim, nekada i minimalnim događajima, kao što su duvanje u lice, ili emotivno

uzbuđenje, iznenađenje ili velika radost. U ovakvim slučajevima značajnu ulogu ima

porodična sklonost ka napadima.

1.3. Istorijat

1 Eraković, T. (1999): Osnovi specijalne pedagogije sa metodikom, Sombor : Učiteljski fakultet, str. 16-18.

3

Epilepsija je bila prisutna u ljudskom rodu od prvih dana njegovog postojanja.

Epilepsija se u pisanom obliku, prvi put spominje još u starom Vavilonu u Hamurabijevom

zakoniku. Tim zakonikom se regulišu pravila o ženidbi ljudi sa epilepsijom i o vrednosti

njihovog svedočenja na sudu. U antičko doba epilepsiju su smatrali "svetom bolešću" i

natprirodnim fenomenom.

U kasnijim epohama uglavnom je povezivana s demonima i mistificirana je zbog

dramatične slike napada. Smatralo se da su ljudi koji boluju od epilepsije opsednuti zlim

duhovima i đavolom. 

Temelj savremenom konceptu epilepsije je dao 1875. godine engleski neurolog Džon

Hjulins Džekson. On je objasnio epilepsiju kao poremećaj nervnog sistema koji nastaje zbog

iznenadnog, preteranog pražnjenja moždanog nervnog sistema. 

Vekovima se epilepsija lečila vradžbinama i bajanjem, kao i drugim čudnim, nekada i

opasanim metodama. Sredinom XIX veka se pojavljuju lekovi koji su imali neki uticaj na

sprečavanje epileptičnih napada, a 1912 se uvodi fenobarbiton u lečenje epilepsije. 

Druga polovina XX veka je u znaku velikog napredovanja u shvatanju epilepsije, novih

dijagnostičkih mogućnosti i uvođenja većeg broja efikasnih lekova. Krajem veka se posebna

pažnja posvećuje psihosocijalnom aspektu epilepsije, i uvodi termin "Kvalitet života" kao

merilo celokupnog pristupa osobama sa epilepsijom.

2. Epidemiologija

Epilepsija može da pogodi bilo koga i ne postoje polne, rasne, profesionalne,

geografske razlike. Procenjuje se da 4 do 8 na 1000 osoba ima aktivnu epilepsiju. Pet

procenata opšte populacije će imati bar jedan epileptični napad u toku svog života. 60-80%

svih osoba sa epilepsijom uz odgovarajuće lečenje, neće imati napade. Ostali će imati

takozvanu rezistentnu epilepsiju, i kod njih lečenje može samo da smanji učestalost napada.

75% napada počinje kod osoba mlađih od 20 godina. Epilepsija se može povući, i tada, pod

kontrolom, lekovi mogu uspešno da se ukinu. Epilepsija je najčešći neurološki poremećaj koji

pogađa ljude svih uzrasta. Prevalencija je 0,5% (1 na 200). To znači da u Srbiji (na

10.000.000 osoba) ima 50.000 ljudi sa epilepsijom.2

2 Bojanin, S. (1985) Neuropsihologija razvojnog doba i opšti reedukativni metod, Beograd: Zavod za udžbenike

i nastavna sredstva; str. 31-33.

4

Svako može da dobije epilepsiju, bez obzira na uzrast, rasu i socijalni status.

Epilepsija se najčešće pojavljuje u detinjstvu ili ranoj adolescenciji, ili kod starijih od 65

godina.

2.1. Epileptični napad

Epileptični napad je zajednički imenitelj svih epilepsija. Ima svoj početak, trajanje i

kraj. Postoje događanja koja mu prethode i koja slede po završetku napada. Nekada se dešava

u određeno doba dana ili noći, za vreme spavanja, u toku buđenja, ili u budnosti. Nekada su

napadi vezani za određene, često vrlo specifične situacije. Po izgledu, epileptični napadi se

razlikuju. Postoji širok spektar napada, od "blagih" napada, koji se jedva primete, često i ne

zapažaju od posmatrača ili same osobe, pa do "velikog napada", ranije zvanog Grand mal,

napada koji je dugi niz vekova bio jedini prepoznatljivi znak epilepsije.

2.2. Dijagnoza

Za postavljanje dijagnoze epilepsije potrebno je da se epileptični napadi ponavljaju, tj.

potrebna su bar dva neprovocirana napada. Pored tipa napada, kod epilepsije se procenjuju i

mnoge druge osobine: postojanje poznate etiologije, učestalost napada, vreme pojave prvog

napada, reagovanje napada na lekove, pojava i drugih smetnji (mentalna zaostalost, problemi

u govoru...), EEG nalaz i dr. Sagledavanjem svih ovih karakteristika može se preciznije reći o

kom tipu epilepsije se radi (dijagnostikovanje epileptičnog sindroma). To znači, da se tada

sigurnije može odrediti tip lečenja, izabrati najbolji lek, ali i prognozirati uspešnost lečenja i

tok bolesti.

Podela epileptičnih napada

Postoji preko 30 tipova epileptičnih napada, od veoma blagih, tako da se teško i primete, do

upečatljivo markantnih. Najčešći su sledeći epileptični napadi:

Tonično klonični napad

- Apsans napad

- Mioklonični napad

- Jednostavni parcijalni napad

- Kompleksni parcijalni napad

5

Napadima mogu da prethode izvesne smetnje (aura, prodromi). Svi napadi mogu da se

jave samostalno, ili u kombinacijama. Često konkretni napad nema jasne karakteristike

jednog tipa, već ima pojedine karakteristike različitih napada. Napad nekada može da počne

sa karakteristikama jednog tipa, a da potom preraste u drugi tip napada (prerastanje

parcijalnih u tonično klonični napad, tzv “generalizacija”). Neki epileptični napadi su

karakteristični za određene epileptične sindrome, a kod nekih epilepsija se viđa i više

različitih tipova napada.

2.3. Aura

Neki epileptični napadi počinju sa predznakom. Aura na latinskom znači vetrić,

povetarac i nekada se javlja kod ljudi koji samo što nisu dobili napad. Obično se opisuje kao

nelagodnost u stomaku koja se polako penje ka grlu, traje nekoliko sekudni i prethodi tonično

kloničnom napadu. Postoje i drugi opisi aure, i vrlo su raznoliki, ali im je zajedničko da se

javljaju vrlo kratko pred sam napad, i kod iste osobe se uglavnom javljaju na isti način. Aura

je u stvari sam početak napada, i pretstavlja parcijalni napad koji se generalizuje.

2.4. Tonično klinični napad

Tonično klinični napad (ranije nazivan Grand mal napad) spada u generalizovane napade.

Napad se obično sastoji iz više faza.

- (1) Prva, tonična faza, počinje iznenadnim gubitkom svesti i grčem svih mišića tela.

Tada je lice u grču, oči poluotvorene sa očnim jabučicama uperenim naviše. Vilice su

u početku ukočene, poluotvorene a ubrzo dolazi do stezanja vilica i tada obično dolazi

i do ugriza jezika. Ekstremiteti su ispruženi i ukočeni. Zbog stezanja mišića grkljana

može se javiti i krik, koji traje 2 do 12 sec. Za vreme ove faze, zbog grča disajne

muskulature nema pokreta disanja. Cela prva, tonična faza napada traje 10 do 20

sekundi.

- (2) Druga, klonična faza nadovezuje se na prvu fazu, trzajevima svih mišića. Trzajevi

nastaju zbog naizmenične smene jake zategnutosti i opuštanja mišića. Trzajevi su

ritmični i u početku brzi ali malih amplituda, da bi postepeno postajali sve sporiji, ali

sve većih amplituda. Očni kapci podrhtavaju, ekstremiteti se trzaju, disajni mišići

dovode do čujnog krkljanja ili isprekidanog krika. Vilice se stežu i opuštaju u istom

ritmu i može da dođe do ugriza jezika. Mišići jezika svojim grčevima mogu da

6

pljuvačku pretvore u penu, a ukoliko postoji i ugriz jezika, pena postaje krvava. Ova

faza traje 20 do 30 sekundi.

- (3) Faza iscrpljena nadovezuje se na kloničku fazu. Trzajevi prethodne faze postepeno

prestaju dolazi do opuštanja mišića, disanje se uspostavlja, ali je u početku otežano,

čujno. Može doći do popuštanja sfinktera i umokravanja. Pacijent je bez svesti, ali

postepeno počinje da reaguje, spontano se pokreće. Ova faza traje 1 do 5 minuta, a

zatim nastupa postepeni oporavak sa postepenim dolaženjem k svesti. Obavezni znaci

napada: gubitak svesti, tonusni generalizovani spazam, generalizovani klonusni

trzajevi, karakteristična hronološka evolucija, i vegetativne promene. Neobavezni

znaci: ugriz jezika, popuštanje sfinktera.

 

2.5. Apsans napad (Petit mal, fr. – pti mal)

Apsans napad (raniji naziv Petit mal – pti mal). Apsans napad se odlikuje naglim

početkom i završetkom u vidu prekida svesti i ispadom drugih mentalnih funkcija, uz

minimalne motorne znake. Osoba sa ovim tipom napada iznenada i naglo prekida aktivnost i

u bukvalnom smislu je odsutna u toku čitavog napada. Oči su okrenute malo naviše, pogled je

prazan i ukočen, kao da gledaju u prazno. Može postojati sitno treptanje. Ne dolazi do pada,

obično se zadrži položaj u kome je osoba bila na početku napada. K svesti se dolazi naglo,

nastavlja se započeta aktivnost. Sama osoba nije svesna napada (o napadu obično sazna po

reakcijama prisutnih, što može da deluje zbunjujuće). Napadi obično remete uobičajenu

aktivnost, tim više, ukoliko su duži. Sam napad traje od 6 do 25 sekundi, najčešće 8 do 15

sekundi. Postoje i kraći napadi, ali se oni teže klinički primećuju (jasno se vide na EEG

snimanju). U toku napada osoba ne reaguje na pozive, ali pri kraju napada poziv po imenu

može da prekine napad. Pored tipičnog apsans napada postoje i atipični apsansi sa manje

naglim početkom i završetkom ili prisutnim i motornim ispoljavanjem, u smislu promene

položaja tela (laganim spuštanjem, sedanjem, okretanjem glave..) ili izraženijim treptanjem sa

trzajevima cele glave, ili automatskim (nesvesnim) radnjama ruku, lica..

2.6. Mioklonični napad

Bilateralni mioklonus je glavna karakteristika ovog tipa napada, a u stvari predstavlja

iznenadni, kratkotrajni nevoljni pokret u vidu trzaja. Obično zahvata mišiće obe strane,

najuočljiviji je na ekstremitetima. Svest je očuvana i osoba je svesna napada. Ako nešto drži

u ruci, obično predmeti ispadaju iz ruku, i tada izgleda kao da ih osoba baca. Često se ovi

7

napadi javljaju u jutarnjim satima, u prvom satu posle buđenja. Pored epileptičkog

mioklonusa postoje i drugi tipovi, a precizno određivanje tipa mioklonusa radi se EEG

registracijom.

2.7. Jednostavni parcijalni napad

Samo ime kaže da su ovo napadi koji zahvataju samo jedan deo organizma (tj. potiču

iz jednog dela mozga). Zavisno od toga, koja funkcija je zahvaćena, napadi mogu da budu

motorni (u vidu ukočenosti, podrhtavanja ili trzajeva jednog dela tela), ili somatosenzitivni (u

vidu trnjenja, bridenja, bockanja, strujanja, žarenja, paljenja, ali i kao gubitak osećaja u

jednom delu tela). Parcijalni napadi mogu da imaju i druge karakteristike, nekada vrlo

neobične, kao što su na primer: okretanje glave i pogleda u jednu stranu, ispuštanje neobičnih

glasova, doživljavanje neobičnih zvukova (zviždanje, kucanje, muzički tonovi) osećanje

neobičnih, nekada izrazito neprijatnih mirisa (miris na upaljenu gumu), doživljavanje

neobičnih ukusa u ustima (ukus peska, metalni ukus..). Motorni, ali i somatosenzorni napadi

obično počinju u jednom delu tela, mogu da se tu zadrže tokom celog trajanja napada, ali

mogu i da se šire na ceo region, čitav ekstremitet, ili da zahvate i drugi ekstremitet i lice iste

strane (Džeksonov marš, nazvan po lekaru koji je prvi opisao ovakav tip širenja parcijalnog

napada). Jednostavni parcijalni napad može da se završi kao takav, ali može da preraste u

složeni parcijalni napad ili da se generalizuje, kada dolazi do gubitka svesti i nastupanje

klasičnog tonično-kloničnog napada.3

2.8. Složeni parcijalni napad

Ovaj tip napada se ranije nazivao "psihomotorni napad" i "temporalni epileptični

napad". Klinički ovaj tip napada se ispoljava na različite načine, ali neke karakteristike su

uvek prisutne. Uvek postoji izmenjeno stanje svesti (ne u kvantitativnom smislu – znači ne u

smislu pospanosti, kome, već u smislu smanjene svesnosti tj. osoba nije svesna radnji koje

vrši - otuda i naziv "automatizmi" za ovaj tip napada). Često postoji nesećanje za sam

događaj. Pojavljuju se pokreti i radnje koje se ponavljaju bez svrhe. Ovi automatizmi mogu

biti u vidu mljackanja, oblizivanja, žvakanja, coktanja jezikom, gutanja i retko pljuvanja

(alimentarni automatizmi). Pokreti mimične muskulature sa izmenama različitih izraza lica,

ili zauzimanja određenog položaja celog tela. Pokreti ekstremiteta u vidu četkanja odeće,

čačkanja po kosi, grebanja po licu, pljeskanje rukama, trljanje po butinama, otkopčavanje

3 Skala, A.: O vaspitanju dece ometene u razvitku, Nolit, Beograd 1959. God, str. 65-69.

8

dugmadi, preturanje po džepovima, privlačenje predmeta ili pridržavanje za druge osobe,

skidanje delova odeće (kravate, šala, šešira) retko se nastavlja do potpunog svlačenja.

Kretanje u toku složenog parcijalnog napada može da bude u smislu nastavljanja koračanja

koje je postojalo i pre napada, ili počinje sa napadom, i tada osoba sa ovim tipom napada

može da se kreće sa obilaženjem prepreka, ali i da udara u njih. Može da se kreće praveći

krugove, ili čak da trči. Nekada osobe sa ovim tipom napada mogu da nastave da voze bicikl

ili automobil i tada predstavljaju veliku opasnost za sebe i druge. 

Ovaj tip napada se završava postepeno, a može, s druge strane, da preraste u generalizovni

konvuzivni napad (kaže se da je nastupila sekundarna generalizacija).

Epileptični napad koji traje neobično drugo, ili serija epileptičnih napada između

kojih osoba ne dolazi k svesti zove se epileptični status. Epileptični status je ozbiljno stanje i

zahteva hitno lečenje.

3. Ostali tipovi epileptičkih napada

Postoje i drugi tipovi napada, uglavnom su ređi i obično imaju karakteristike različitih

napada. Nekada su ovi napadi potpuno atipični, pa čak i takvi da se ne prepoznaju kao

epileptični događaj.

Podela epilepsija (epileptičnih sindroma)

Epilepsije se grubo mogu podeliti na dve grupe.

1. Idiopatske epilepsije - Kod ovih epilepsija se ne zna uzrok ali se pretpostavlja da su

najbitniji nasledni faktori. Obično nema drugih oštećenja. Idiopatske epilepsije

uglavnom dobro reaguju na antiepileptične lekove.

2. Simptomatske epilepsije - Ove epilepsije su posledica nekog prepoznatljivog uzroka,

(strukturalna moždana lezija nastala pri porođaju ili kasnije). Kod simptomatskih

epilepsija lečenje se može usmeriti u dva pravca:

- Na sprečavanje napada, uglavnom lekovima koji sprečavaju napade (antiepileptici)

- Na lečenje samog uzroka koji je doveo do pojave epilepsije

9

Postoje i druge podele epilepsija. Uzimajući u razmatranje uzrast kada se epileptični

napadi javljaju, mogu se razmatrati epilepsije u dečjem i odraslom uzrastu. I dalje, ima

specifičnih vrsta epilepsija za svaki period detinjstva, kao što i u različitim godinama

odraslog života određene vrste epilepsija dominiraju. 

Tako, na primer, idiopatske epilepsije se uglavnom javljaju u detinjstvu i ranoj

adolescenciji.  S druge strane, simptomatske epilepsije, kao posledica porođajne traume

mozga, javljaju se u ranom detinjstvu, a kao posledica moždanog udara ili alkoholizma u

kasnim decenijama života.

3.1. Epileptični sindromi

Kao dodatak klasifikacije napada, postoji i poseban sistem klasifikacije epileptičkih

sindroma. Epileptični sindromi se određuje na osnovu kliničkih karakteristika, uzrasta prvog

napada, porodične istorije epilepsije, vrsta epileptičkih napada, postojanje udruženih

neuroloških znakova, EEG specifičnosti itd. 

Postavljanje dijagnoze epileptičkog sindroma omogućava doktoru da precizno

predvidi tok bolesti i prognozu, obezbedi genetski savet, i izabere odgovarajuću terapiju.  

Epileptički sindromi su jasno i precizno definisane epilepsije. Obuhvataju samo jedan deo

svih epilepsija, tj. ne mogu sve epilepsije da se svrstaju u neki od epileptičkih sindrom.

3.2. Živeti sa epilepsijom (Psihosocijalni aspekti)

Epilepsija pogađa sve članove porodice, ne samo osobu sa napadima. Uobičajena

reakcija svakog člana porodice kada je nekome postavljena dijagnoza epilepsije, jeste

anksioznost, strah i panika. Ubrzo se pojavljuje i sumnja, pa negacija. Potom se prolazi kroz

depresivnu fazu i na kraju se dođe do faze prihvatanja. Svaka od ovih faza može da traje

različito dugo. Neko ne prođe kroz sve faze, a neko ne stigne do poslednje, do prihvatanja

stanja kakvo jeste. I druga osećanja, različite jačine i u kombinacijama mogu se javiti kod

članova porodice, ili same osobe sa epilepsijom a to mogu biti bespomoćnost, sramota,

neprijatnost, ljubomora, prezaštićenost, depresija, osećaj krivice. Neke od ovih reakcija mogu

vas iznenaditi, ali one nisu neobične. Prvo ih trebate prepoznati kod sebe ili člana svoje

porodice. Koliko će se osoba sa epilepsijom dobro adaptirati zavisi od toga koliko dobro se

10

članovi porodice dobro adaptiraju na dijagnozu. Prepoznavanje osećanja i učenje kako da se

reaguje na najbolji način je vrlo važno. 

Jedino kada se dođe u fazu prihvatanja, osoba može da stvori jasnu, čvrstu, realnu

strategiju po pitanju svoje epilepsije (ili epilepsije člana porodice). Razumevanje epilepsije sa

svim njenim aspektima smanjuje strah od nepoznatog, omogućava da se lakše prihvati

realnost, da se brže prođe kroz “negativne” faze i da se izgradi najbolja strategija za borbu

protiv epilepsije. Svi članovi porodice imaju koristi od upoznavanja činjenica o epilepsiji, a

najčešći izvori informacija su lekari, ma da se i na drugi način može doći do razumljivih

činjenica o epilepsiji. Ovaj Web Site (www.epilepsija.co.yu) je jedan od načina. 

Znanje o epilepsiji je posebno od značaja za osobe (i njihove porodice) kod kojih nije lako

postići kontrolu napada. 

Članovi porodice imaju potrebu da svoju situaciju i svoja osećanja iznesu i

prodiskutuju s drugima, najčešće sa onima koji imaju slične probleme. Podelom neprijatnih

osećanja sa drugima koji to dobro razumeju (jer imaju slični problem) i saznanjem da u

okruženju postoje i drugi sa sličnim problemima, i upoznavanje sa tuđim iskustvima može

olakšati tešku situaciju.

Postoji 30 vrsta epileptičnih napada.

            Osnovna podela epileptičnih napada je prema tome da li je napad generalizovan

(simetrično kreće u obe hemisfere mozga) ili parcijalan (električna aktivnost počinje u

odredjenom delu mozga- fokusu)

Generalizovani napadi

Toničko-klonički napad (grand mal ili «veliki» napad)

Absance (petit mal ili «mali» napad)

Mioklonički napad

Tonički napad

Atonički napad

Parcijalni (fokalni)

napadi

Jednostavni parcijalni napad – bez poremećaja stanja svesti

Kompleksan parcijalni napad – sa poremećajem stanja svesti

Parcijalni napad koji se sekundarno generalizuje

Neklasifikovani  napadi  

            Dijagnostikom i medikamentoznim lečenje epilepsije se bave epileptolozi- neurolozi.

11

   Dijagnostika podrazumeva odredjivanje o kom obliku epilepije se radi i da li je ona,

po poreklu, primarna ili sekundarna. Mnogi patološki procesi se manifestuju prvo epilepsijom

i tek kada se dalje razviju daju druge simptome. Zbog toga kod prvog epileptičnog napada

treba isključiti sekundarnu epilepsiju.Zato je u dijagnostičkoj obradi obavezan MR

snimak mozga (CT snimak ne može detektovati mnoge patološke promene u početnoj fazi

kada izazivaju samo epilepsiju). Hirurškim lečenjem ovih promena često se može izlečiti

epilepsija.4

            Dijagnostički protokol obuhvata detaljni pregled, EEG, MR snimak mozga. Druge

dijagnostičke metode, pogotovo ako se radi o sekundarnoj epilepsiji, zavise od uzroka

epilepsije. (lab krvi i urina, oftalmološki pregled, kardiološka obrada, pulmološka obrada,...)

            Tumor mozga je redak uzrok epilepsije u dečijoj dobi, dok je kod starijih od 25 god.

to slučaj u svega 10%. Benigniji tumori maju veću endenciju da izazivaju dugotrajnu

epilepsiju. (Oligodendrogliom u 80%, glioblastom u 40%.)

            Postoperativna epilepsija je prvo javljanje napada tek nakon operacije.

            Posttraumatska epilepsija može biti:

- inicijalna – javlja se nek. minuta posle povrede. Nema tendenciju da postane stalna

- rana – javlja se unutar 7 dana posle povrede i ostaje stalna kod 25% odraslih, a redje

kod dece.

- kasna -  javlja se posle 7 dana. 50% epilepsija se manifestuje unutar prve godine.

Posle 4 godine rizik od javljanja epilepsije je mali. U 50% slučajeva se radi o Grand

mal napadima kao sekundarno generalizovanim fokalnim epilepsijama. Obično se

javlja više napada, ali se redje radi o rezistentnim epilepsijama. Absansi nikada ne

nastaju zbog neurotrame. Kasna epilepsija se javlja najčešće kod krvarenja i kontuzija

u mozgu ( u 50%) i impresivnih fraktura (u 70% zbog konkomitantne lezije korteksa

ispod frakture).

            Ukoliko se jave inicijalni ili rani napadi ili se radi o epileptogenim traumama ordinira

se antiepileptik (najčešće Carbamazepin ili Fenitoin) i, ukoliko nema napada, lek se ukida

posle 12 meseci.

4 Bojanin, S. (1985) Neuropsihologija razvojnog doba i opšti reedukativni metod, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva; str. 31-33.

12

4. Lečenje

Lečenje ima za cilj da napadi prestanu ili da im  se smanji učestalost, a da pacijent pri

tome nema nuzefekte lečenja. U većini slučajeva lečenje podrazumeva izmenu načina života

(izbegavanje situacija koje mogu provocirati napade ili biti opasne ukoliko do njega dodje), te

upotrebu lekova (antiepileptici). Od svih pacijenata 60-80% neće imati napade uz

odgovarajuće lekove. Ostali imaju tzv. rezistentnu epilepsiju i kod njih lečenje ima za cilj da

se barem smanji broj napada.

Ukoliko se napadi ponavljaju bez pauze, izmedju njih, to se zove epiletički status i

predstavlja urgentno stanje. Ukoliko se napadi dugo ne ponavljaju lekovi se mogu postepeno

ukinuti. Takodje ako se napadi javljaju retko i izazvani su poznatim provocirajućim

situacijama lečenje nije obavezno. (npr febrilne konvulzije).

Kod refrakternih epilepsija sprovodi se dodatno sofisticirano ispitivanje da bi se

odredilo da li je pacijent kandidat za neurohirurško lečenje. Dijagnostički protokol treba da

odgovori na sledeća pitanja:

- Da li se radi o fokalnoj epilepsiji ili ne

- Da li se može detektovati fokus

- Da li je fokus u slepoočnom režnju ili van njega

- Da li se mogu isključiti deficiti od operacije

            Dijagnostički protokol obuhvata:

- Detaljnu anamnezu i neurološki pregled

- MR snimak često prikazuje promene koje se ne vide na CT snimku, a predstavljaju

fokus (ishodište epilepsije).

- EEG – interiktalni i iktalni, kao i EEG za 24h (video EEG) pomažu u detekciji fokusa.

Ukoliko standardne metode ne prikažu fokus mogu se hirurški postavljati posebne

elektrode u mozak.

- Psihološki testovi

- Testovi u detekciji dominatnih centara za govor i memoriju. Time se sprečava

neurokognitivni deficit nakon operacije.

 

13

4.1. Neurohirurško lečenje

Ukoliko se radi o sekundarnoj epilepsiji sa primarnom bolešću koja se može operisati

(tumor, absces mozga, intrakranijalna krvarenja,...) često se lečenjem primarnog uzroka može

izlečiti  epilepsija, ali ne uvek.

Ukoliko je epilepsija rezistentna na lekove (2-3 god nakon savremenog tretmana), a

postoji fokus. To je domen Funkcionalne neurohirurgije koja se sprovodi u specijalizovanim

centrima.  Fokus je deo mozga u kome se generišu impulasi i šire dalje u mozak da bi došlo

do epiletičnog napada. Fokus je načešće lokalizovan u srednjim (limbičkim) strukturama

slepoočnog i čeonog režnja mozga, ali može biti lokalizovan bilo gde u njegovoj kori. Veliki

broj generalizovanih napada je generalizovana fokalna epilepsija.

            Postoje tri vrste operativnog lečenja epilepsije:

- Ukanjanje fokusa- lesionektomija, kortikotomija, lobektomija, hemisferektomija

(kada je hemisfera inače neaktivna posle velikih oštećenja u ranom detinjstvu). Ova

grupa metoda ima superiornije rezultate od sledeće dve.

- Presecanje veza izmedju fokusa i ostalih delova mozga. (sekcija korpus kalozuma,

subpijalno presecanje puteva).  Obe metode se mogu vršiti u delovima mozga u

kojima se ne nalaze elokventne regije. (moždani centri čijim oštećenjem sigurno

dolazi do deficita).

- Električna stimulacija, implantiranim stimulatorima, nervus vagusa ili delova malog

mozga kojima se smanjuje epiletička aktivnost mozga.

4.2. Najčešći neurohirurški metodi u lečenju epilepsije

Lezionektomija- podrazumeva uklanjanje fokusa vidljivog na MR snimku, kao što su

gliom, kavernom, glioza, atrofija korteksa,.... Pored ovoga, ukoliko je moguće, vrši se

uklanjanje i  nekoliko okolnih mm korteksa. Ova metoda se radi ukoliko je lezija izvan

temporalnog lobusa i ima odlične rezultate.

Resekcija (bezbedno uklanjanje dela) slepoočnog (temporalnog) lobusa -Ukoliko je

opisana lezija u temporalnom lobusu vrši se lezionektomija i resekcija temp. lobusa.

14

Resekcija temp. lobusa podrazumeva odstranjenje temporalnog pola i hipokampusa. Smatra

se da hipokampus predstavlja često mesto fokusa, ali pored toga učestvuje u njegovom

širenju i amplifikaciji. Druga varijacija ove operacije je uklanjanje samo amigdala i

hipokampa. Morbiditet (najčešće poremećaj govora i/ili kvadrantanopsija) nakon operacije

nije visok i iznosi oko 0,5%. Ova operacija daje najbolje rezultate (dobri rezultati u 80%). U

slučaju da je na MR snimku vidljiva mezijalna temporalna skleroza ili atrofija hipokampa

izlečenje se postiže u čak 90%.

5. Zaključak

Mozak je izuzetno složena struktura i sastoji se od miliona nervnih ćelija - neurona.

Neuroni su među sobom povezani nervnim produžecima i dodiruju se međusobno preko

specifičnog spoja koji se zove sinapsa. Procenjuje se da u ljudskom mozgu postoji 15 000

000 000 000 000 sinapsi (da, dobro ste pročitali: broj 15 i još 15 nula). Neuroni, njihovi

15

produžeci i spojevi čine nedokučivo komplikovanu mrežu. Ljudski mozak je najsloženija

struktura u univerzumu. Aktivnost neurona je obično dobro organizovana jer oni poseduju

mehanizme za samoregulaciju. Neuroni u mozgu su zaduženi za mnoge funkcije, kao što su

na primer svest, budnost, pokretljivost, hodanje i govor. 

Epileptični napad se javlja zbog iznenadne, prekomerne i nenormalne aktivnosti

nervnih ćelija. Mnogi ljudi imaju jedan napad u nekom trenutku u svom životu, ali to ne čini

epilepsiju. O epilepsiji se govori ako neko ima tendenciju ka ponavljanju napada zbog

unutrašnje osobine nervnog sistema. Znači, tek napadi koji se ponavljaju čine epilepsiju.

Jedan napad nije epilepsija. 

Epilepsija nema jednostavno objašnjenje i često nije lako navesti konkretni razlog

zašto je neko dobio epileptični napad i zašto se napadi ponavljaju. Epilepsija pogađa različite

ljude na različite načine.

Literatura

1. Bojanin, S. (1985) Neuropsihologija razvojnog doba i opšti reedukativni metod,

Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva; str. 31-33.

2. Eraković, T. (1999): Osnovi specijalne pedagogije sa metodikom, Sombor : Učiteljski

fakultet, str. 16-18.

16

3. Skala, A.: O vaspitanju dece ometene u razvitku, Nolit, Beograd 1959. God, str. 65-69.

Sadržaj

Uvod .......................................................................................................1

1. Definicija epilepsije ..........................................................................2

1.1. Šta je epilepsija? ...................................................................2

1.2. Šta izaziva epilepsiju? ..........................................................2

17

1.3. Istorijat ..................................................................................3

2. Epidemiologija ..................................................................................3

2.1. Epileptični napad ...................................................................4

2.2. Dijagnoza ..............................................................................4

2.3. Aura ........................................................................................5

2.4. Tonično klinični napad ...........................................................5

2.5. Apsans napad (Petit mal, fr. – pti mal) ...................................6

2.6. Mioklonični napad ..................................................................7

2.7. Jednostavni parcijalni napad ...................................................7

2.8. Složeni parcijalni napad ..........................................................7

3. Ostali tipovi epileptičkih napada .........................................................8

3.1. Epileptični sindromi ...............................................................9

3.2. Živeti sa epilepsijom (Psihosocijalni aspekti) .........................9

4. Lečenje ................................................................................................12

4.1. Neurohirurško lečenje ...........................................................13

4.2. Najčešći neurohirurški metodi u lečenju epilepsije ................14

5. Zaključak .............................................................................................15

6. Literatura .............................................................................................16