Ekonomika i organizacija poslovanja

MODUL1

Uvod u ekonomiju i nosioci privređivanja

Uvod u ekonomiku i organizaciju poslovanja

Uvod

Poslovna ekonomija omogućava upoznavanje načina upravljanja ne samo aktivnostima preduzeća, već i drugih organizacija, da bi se na što efikasniji način ostvarili ciljevi poslovanja.

Poznavajući poslovanje preuzeća, kao i principe i tehnike poslovanja, moguće je doprineti efikasnijem upravljanju, odnosno, efikasnijem obavljanju zadataka preduzeća. Karijera menadžera (rukovodioca ili koordinatora) i privrednog stručnjaka zahteva rešavanje mnogih problema, a poslovna ekonomija omogućava uvid i upoznavanje sa nekima od njih.

Pojam i predmet izučavanja poslovne ekonomije

Poslovna ekonomija je skup ekonomskih disciplina koje izučavaju poslovanje preduzeća u cilju utvrđivanja principa i tehnika, čija primena u privrednoj praksi omogućava efikasnije ostvarenje ciljeva preduzeća.

Principi poslovne ekonomije omogućavaju efikasnije ostvarivanje ciljeva preduzeća, izgradnju strukture i funkcionisanje preduzeća, organizaciju rada preduzeća... a različite tehnike poslovne ekonomije omogućavaju analizu rezultata poslovanja preduzeća, analizu položaja preduzeća na tržištu, realizaciju složenih projekata...

Standardne discipline poslovne ekonomije su proizvodnja, marketing, finansije, kadrovi kao i računovodstvo, informatika, međunarodno poslovanje, saobraćaj, turizam, bankarstvo i druge, koje se najčešće klasifikuju u četiri grupe: funkcionalna područja, pomoćna područja, posebna područja i povezujuće discipline.

Mikro i makro ekonomija

Posebno treba istaći pojmove mikroekonomija i makroekonomija. Mikroekonomija se odnosi na ekonomsko ponašanje pojedinih ekonomskih činilaca, prvenstveno preduzeća i individualnih potrošača. Sa druge strane makroekonomija se odnosi na proučavanje povezanih ekonomskih jedinica tj. privrede kao celine.

Ciljevi izučavanja Poslovne ekonomije

Osnovni zadatak poslovne ekonomije je da sistematski širi znanja o svim aspektima poslovanja preduzeća čime se omogućava potpunije razumevanje samog preduzeća, zakonitosti njegovog funkcionisanja, odnosa sa okruženjem, kao i razumevanje i objašnjenje poslovanja preduzeća.

Poslovna ekonomija omogućava sticanje znanja i veština potrebnih za uspešno upravljanje preduzećem. Ona propisuje kako, radi ostvarenja željenih ciljeva, preduzeće treba da funkcioniše. Poslovna ekonomija mora da utvrdi kako preduzeće stvarno funkcioniše. Međutim, iako su principi poslovne ekonomije prvenstveno formulisani za potrebe upravljanja preduzećem oni se koriste i u upravljanju drugim organizacijama - bolnicama, školama, fakultetima....

Pojave koje proučava poslovna ekonomija u velikoj meri su postale sastavni deo svakodnevnog života. Ipak, prema istraživanjima koja su sprovedena u SAD i dalje najveći broj ljudi ne smatra da porast ili pad profita utiče na njihove živote, velika većina građana ne ume da definiše profit kao prihod koji ostaje posle pokrivanja troškova poslovanja i poreza....

Ekonomija preduzeća pokazuje: šta i kako se ulaže u proizvodnju, odnosno koja se količina radne snage,

sredstava za rad i materijala proizvodnje ulaže u proizvodnju kakvi su rezultati proizvodnje - odnosno fizički proizvod, prihod i dobitak

preduzeća koji principi poslovanja se primenjuju tj. koje ekonomske principe poslovanja

preduzeće treba da uvaži tokom svog rada kakav je kvalitet proizvoda - odnosno ostvarenje većih rezultata uz manja

ulaganja čime se povećava kvalitet kakav je odnos ulagnja i rezultata odnosno kakva je efikasnost preduzeća.

Preduzeće

Preduzeće je osnovni činilac tržišne privrede osnovan kao samostalna organizacija ljudi i sredstava za proizvodnju. Neposredni cilj poslovanja preduzeća je uvećanje uloženog kapitala tj. ostvarenje profita koji predstavlja razliku između ostvarenog prihoda i uloženih sredstava i nabavku elemenata proizvodnje.

Osnovne karakteristike preduzeća

Osnovne karakteristike po kome se preduzeće razlikuje od drugih društvenih činilaca su sledeće:

Preduzeće je osnovni činilac tržišne privrede jer razmenjuje svoje proizvode sa drugim preduzećima na tržištu. Ono predstavlja:

osnovni činilac tržišne privrede organizacionu celinu koju čine ljudi i sredstva za proizvodnju samostalno privredno-pravno lice.

Preduzeće predstavlja organizacioni sistem tj. međupovezan skup ljudi i sredstava za proizvodnju

Preduzeće je samostalno privredno - pravno lice

Preduzeće svoju privrednu aktivnost ostvaruje kroz kolektiv koji čine zaposleni a pravna strana preduzeća ostvaruje se u njegovom odnosu prema članovima kolektiva kao i prema drugim preduzećima i duštvenoj zajednici.

Zadaci preduzeća proizilaze iz društvene podela rada. Vlasnik kapitala određuje gde će uložiti novac a odluka zavisi od očekivanog uspeha tj. očekivanog profita na uloženi kapital.

Elementi preduzeća

Strukturu preduzeća čine njegovi elementi, odnosno, radni kolektiv, sredstva za proizvodnju, organizacija i rezultati poslovanja.

Radni kolektiv

Radni kolektiv je osnovni element strukture preduzeća. Njega čine zaposleni sa odgovarajućom stručnom kvalifikacijom koja treba da je usklađena sa delatnošću i obimom poslovanja preduzeća. Interesi zaposlenih u preduzeću, iako su globalno usaglašeni nisu identični. Ciljevi i interesi zaposlenih i preduzeća zavise od stepena usklađenosti između njih.

Sastav radnog kolektiva mora da bude usklađen sa delatnošću i obimom poslovanja preduzeća. To je teško postići. Pojedini radnici nemaju odgovarajuću kvalifikaciju za određena radna mesta, a oni koji imaju često ne nalaze svoj interes za rad u preduzeću. Svako peduzeće teži da obezbedi optimalni sastav radnog kolektiva. Optimalan sastav radnog kolektiva je onaj koji se podudara sa potrebama poslovanja preduzeća. Dobrim upravljanjem i rukovođenjem tj. dobrim izborom ciljeva, nabavkom odgovarajućih sredstava za proizvodnju, dobrom

koordinacijom i organizacijom rada i kontrolom izvršenja zadataka može se obezbediti uspešnost izvršavanja zadataka radnog kolektiva.

Sastav radnog kolektiva mora da odgovara potrebama poslovanja preduzeća. Svako nepopunjeno radno mesto smanjuje mogućnost preduzeća a svaki suvišno zaposleni radnik nepovoljno utiče na poslovanje preduzeća. Preduzeće nastoji da formira sastav radnog kolektiva u kome se na svakom radnom mestu nalazi radnik sa vrstom i stepenom stručnosti koji se zahteva podelom rada.

Opimalan sastav radnog kolektiva nije moguće trajno obezbediti usled fluktuacije zaposlenih (odlazak u penziju, napoštovanje posla usled loših uslova poslovanja, nedovoljne motivisanosti...) i činjenice da se kvalifikovanost zaposlenih menja vremenom.

Sredstva za proizvodnju

Sredstva za proizvodnju čine sredstva za rad i predmeti rada. U sredstva za rad spadaju alati, postrojenja, mašine, građevine... Tokom procesa proizvodnje pojedina sredstva za proizvodnju se troše i vremenom se njihova novčana vrednost smanjuje. Ovakav vid trošenja sredstava za rad naziva se amortizacija. Postrojenja, kao sredstva za rad tj. imovina preduzeća, nazivaju se osnovna sredstva i predstavljaju materijalnu osnovu preduzeća.

Druga komponenta sredstva za proizvodnju je materijal. On može biti osnovni, pomoćni i režijski. Od osnovnog materijala izrađuje se novi proizvod (npr. koža za izradu cipela). Pomoćni materijal doprinosi karakteristikama novog proizvoda. U njega spadaju boje, začini, ambalaža (npr. šećer za pravljenje kolača). Režijski materijal se upotrebljava u pripremi i kontroli proizvoda. Troši se prilikom organizovanja proizvodnje i njegove karakteristike ne utiču na kvalitet proizvoda (npr. grejanje, osvetljenje, čišćenje radnih prostorija, ...).

Organizacija poslovanja

Organizacija poslovanja treba da omogući povezivanje delova sistema u celinu radi njegovog uspešnog delovanja. Za uspešno poslovanje preduzeća, pored obezbeđenja elemenata proizvodnje potrebno je i dobro organizovanje. Organizacija je važna ne samo u fazi proizvodnje već i u nabavci, prodaji, računovodstvu i finansijama kao i u svim ostalim aktivnostima preduzeća.

Poslovanje preduzeća je USMERENO na ostvarenje rezultata privređivanja. Rezultati koji se ostvare mogu se izraziti kao:

fizički proizvod - koji ima upotrebnu vrednost i može se prodati na tržištu vrednost proizvodnje tj. novčana naknada koju preduzeće dobija na

tržištu za svoje proizvode i usluge. Osnovne osobine proizvoda su sastav,

oblik i dimenzije kao i boja, dezen, miris, ukus... Usluga je poseban vid rezultata proizvodnje koji može da zadovolji potrebu potrošača (popravka urađaja...)

dohodak kao rezultat delovanja radne snage. Iz njega se podmiruju zarade radnika (lični dohoci) a preostali iznos predstavlja dobitak ili profit preduzeća. Profit predstavlja krajnji rezultat poslovanja preduzeća.

Preduzeće kao sistem Svojstva preduzeća kao sistema

Funkcije preduzeća Tržišno privređivanje preduzeća

Pojam sistema

Sistem čini skup elementa koji su, radi uspešnog funkcionisanja, međusobno povezani određenim odnosima. Sistemi se mogu podeliti u tri grupe :

prirodni (zasnovani na prirodnim zakonima) tehnički (zasnovani na primeni prirodnih zakona) organizacioni (zasnovani na principima ponašanja).

Preduzeće je ekonomski organizacioni sistem koji svoju delatnost obavlja u oblasti privređivanja. Poslove iz oblasti kulture, zdravstva, obrazovanja... obavljaju ustanove.

Organizaciona struktura preduzeća

Preduzeće kao organizacioni sistem čini više elemenata. Da bi ono moglo da posluje potrebno je rasporediti i međusobno povezati njegove elemente odnosno uspostaviti strukturu preduzeća.

Struktura preduzeća znači da su sredstva za rad, materijal i zaposleni raspoređeni i povezani u celinu koja omogućava uspešno poslovanje.

Organizaciona struktura preduzeća treba da obezbedi efikasnost poslovanja i efektivnost privređivanja. Pod efikasnim poslovanjem podrazumeva se blagovremeno izvršavanje zadataka, a efektivnost označava uspešnost ostvarenja ciljeva poslovanja.

Funkcije preduzeća

Skup istih ili sličnih (srodnih) poslova u organizacionoj strukturi preduzeća odnosno pojedinačna ili grupna aktivnost u poslovanju preduzeća naziva se funkcija. Funkcije preduzeća možemo podeliti po dva kriterijuma na vertikalne i horizontalne.

U vertikalnoj podeli su funkcije upravljanja, rukovođenja i izvršenja. Svaka od navedenih funkcija zahteva formiranje organa u preduzeću. Svako preduzeće ima organ upravljanja najčešće u vidu upravnog odbora koji odlučuje o ciljevima poslovanja preduzeća. Deo nadležnosti ovaj organ prenosi na organ rukovođenja. Obe grupe funkcija odnose se na menadžment preduzeća i obuhvataju usmeravanje, koordinaciju i kontrolu poslovanja preduzeća. Treća grupa funkcija odnosi se na izvršenje zadataka i obuhvata poslove kojima se izvršavaju zadaci preduzeća.

Horizontalna podela funkcija bazira se na tehničkoj podeli rada između nosilaca izvršnih zadataka preduzeća. To su obično izvršne funkcije, planiranja, proizvodnje, marketinga, finansija, razvoja, kontrole, zaštite na radu... i za svaku od njih postoji odgovarajući organ - sektor ili služba, pogon, odeljenje...

Osnivanje preduzeća

Preduzeće se osniva da bi ostvarivalo ciljeve osnivača a prestaje sa radom kada ne ostvaruje te ciljeve.

Osnivanje preduzeća podrazumeva da postoji ekonomska zainteresovanost osnivača, njihova spremnost da ulože sredstva u preduzeće, da učestvuju u radu ili upravljanju preduzećem, da snose rizik neuspeha preduzeća... Takođe, potrebno je da budu ispunjeni i određeni zakonski uslovi.

Preduzeće može biti osnovano po sistemu slobodnog osnivanja ili po sistemu prethodnog odobrenja .

Sistem slobodnog osnivanja znači da se preduzeće može osnovati kada su ispunjeni određeni zakonski uslovi tj. materijalni i formalni uslovi. Opšti materijalni uslov je da su obezbeđena sredstva za osnivanje i početak rada preduzeća. Formalni uslov se odnosi na donošenje osnivačkog akta. Preduzeće se zatim registruje kod privrednog suda, upisom u sudski registar stiče prava i obaveze u pravnom prometu.

Sistem prethodnog odobrenja znači da je osnivanje uslovljeno odobrenjem nadležnog organa uprave. I ovaj sistem osnivanja je praćen upisom u sudski

registar. U većini zemalja se kombinuju ova dva sistema s tim da je jedan preovlađujući a drugi ima status pratećeg.

Prestanak rada preduzeća

Do prestanka rada preduzeća može doći prinudno (po odluci nadležnog organa npr. stečaj, likvidacija,...) ili dobrovoljno (voljom osnivača). Razlozi prestanka mogu biti opšti - stečaj, odluka osnivača, ostvarenje cilja radi kojeg je preduzeće osnovano, istek vremena na koje je preduzeće osnovano, zabrana rada, transformacija u drugi oblik (pripajanje, spajanje, podela...)... Sem opštih - zajedničkih oblika prestanka rada postoje i specifični razlozi. Do prestanka formalno dolazi njegovim brisanjem iz sudskog registra.

Struktura funkcija u preduzeću:

Na narednim slikama data je struktura funkcija u preduzeću:

Slika 1: Vertikalna podela rada

Kao što je napred rečeno podelom rada u preduzeću ili unutrašnjom podelom rada i grupisanjem srodnih aktivnosti obrazuje se sistem funkcija. Vertikalnom podelom rada (prikazanom na slici), definiše se sistem primarnih funkcija preduzeća tj. funkcije upravljanja, rukovođenja i izvršenja.

-

Slika 2: Horizontalna podela rada

Horizontalnom (tehničkom) podelom rada (prikazanom na slici) zadatak preduzeća se deli na konkretne zadatke i zaduženja pojedinaca. Ove funkcije se nazivaju sekundarne i njihov broj zavisi od veličine preduzeća, delatnosti, tehničkih mogućnosti i kadrovske osposobljenosti kao i potreba preduzeća. Njih čine funkcije istraživanja i razvoja, planiranja, organizovanja, nabavke, proizvodnje, prodaje, finansija, računovodstva, kadrovskih poslova, informatike, kontrole...

Upravljanje, rukovođenje, izvršenje

Upravljanje kao primarna funkcija je proces donošenja odluka kojima se određuju ciljevi preduzeća i usmeravaju aktivnosti ka postizanju ciljeva i raspoređuju rezultati poslovanja.

Rukovođenjem se zadaci preduzeća konkretizuju u radne zadatke za članove radnog kolektiva tj. rukovođenje podrazumeva proveravanje zadataka, koordinaciju brojnih aktivnosti i kontrolu ostvarivanja zadataka. Proveravanje zadataka treba da obezbedi da svi zaposleni obavljaju one aktivnosti kojima se ostvaruje cilj preduzeća a za to je potrebno definisati ko će i na kom radnom mestu raditi, kada će se i u kom vremenskom periodu izvršavati pojedini zadaci, kako će se i na koji način oni izvršavati i da li je

postavljen zadatak izvršen dobro i na vreme. Nosioci funkcije rukovođenja su rukovodioci na različitim hijerarhijskim nivoima (od direktora do referenta) sa različitim stepenom ovlašćenja i odgovornosti.

Izvršenje znači da se radni zadaci neposredno obavljaju i to na radnim mestima u okviru pojedinih delova preduzeća. Konkretni radni zadatak utvrđuje se na osnovu tehničke podele rada. Nosioci ove funkcije su svi članovi radnog kolektiva - pojedinačno.

Privređivanje

Privređivanje je delatnost koja ima za cilj što bolje iskorišćavanje ograničenih dobara kojima se mogu zadovoljiti ljudske potrebe. Preduzeće je osnovni nosilac privređivanja. Kao takvo može imati različite organizacione oblike, različite oblike svojine, različitu delatnost, veličinu i uopšte može se razlikovati po mnogim drugim osobinama.

Sem preduzeća nosioci privređivanja su i - iz oblasti proizvodnje: zanatske radnje poljoprivredna gazdinstva trgovinske radnje ...

Iz oblasti potrošnje glavni nosioci privređivanja su domaćinstva. A u ostalim oblicima potrošnje tj. zajedničkoj i opštoj, nosioci privređivanja su organizacione jedinice iz oblasti:

zdravstva prosvete nauke kulture pravosuđa odbrane bezbednosti državne uprave, itd...

Organizacioni oblici preduzeća

Preduzeća u obliku privrednih društava Javno preduzeće

Organizacija poslovanja

Organizacija poslovanja povezuje delove sistema u celinu radi uspešnog poslovanja, odnosno, uspostavlja vezu između zaposlenih i kombinuje elemente proizvodnje. Ekonomski značaj organizacije proističe iz njenog značaja prilikom uspostavljanja preduzeća kao osnovnog nosioca tržišnog načina privređivanja. Neophodni element svake organizacije je - čovek.

Organizacija se javila sa nastojanjem ljudi da što lakše savladaju prirodu i prilagode je svojim potrebama. U početku je to bila spontana težnja, da bi vremenom postala svesna težnja za racionalnim obavljanjem procesa privređivanja. Usklađivanjem elemenata procesa rada javlja se organizacija rada.

Podela rada

Sa pojavom podele rada javlja se usklađivanje procesa rada i racionalno korišćenje sredstava za proizvodnju. Sredstva za proizvodnju omogućavaju da se kombinuje radna snaga većeg broja zaposlenih na zajedničkom poslu. Tako se javlja i potreba za organizovanjem kolektivnog rada.

Napred navedena podela rada može biti: prirodna - prema polu i uzrastu društvena - odvajanjem grupa ljudi po posebnim, samostalnim

zanimanjima tehnička - rasčlanjivanjem proizvodnog procesa na jednostavne operacije

koje obavljaju pojedinci.

Za uspešno poslovanje preduzeća potrebno je sem obezbeđenja elementa proizvodnje i dobro organizovanje. Organizaciji poslovanja se sve više posvećuje pažnja u svim fazama procesa poslovanja.

Rezultati poslovanja

Poslovanje preduzeća je orijentisano na ostvarivanje rezultata privređivanja. Na taj način se zatvara krug procesa poslovanja preduzeća koji se naziva ciklus reprodukcije. Reprodukcija predstavlja proces ponavljanja proizvodnje radi obezbeđivanja neprestanog zadovoljavanja potreba ljudi. Može biti prosta i proširena. Preduzeće iznošenjem proizvoda i usluga na tržište obezbeđuje sredstva za pribavljanje sredstava za proizvodnju i isplata zarada zaposlenih, čime obezbeđuju obnavljanje procesa poslovanja, odnosno, čime se obezbeđuje prosta reprodukcija. Ukoliko iz ostvarene dobiti, deo sredstava preduzeće usmeri na uvećanje raspoloživog kapitala preduzeća dolazi do proširene reprodukcije.

Poslovanje preduzeća počinje nabavkom elemenata proizvodnje, a njihovim kombinovanjem dobija se proizvod ili usluga. Rezultati poslovanja preduzeća izražavaju se u vidu:

fizičkog proizvoda vrednosti proizvodnje dohotka dobitka

Fizički proizvod ima određenu upotrebnu vrednost jer uspeva da zadovolji potrebu potrošača. Njegove osnovne karakteristike su sastav, oblik i dimenzije ali i boja, ukus, miris, ... Poseban oblik fizičkog rezultata je usluga. Usluga zadovoljava potrebu potrošača ali nema fizički tj. predmetni oblik već se javlja u vidu frizerske usluge, popravke aparata, organizovanja turističkih ili službenih putovanja...

Vrednost proizvodnje je novčana naknada za proizvod ili uslugu preduzeća dobijena na tržištu. Naplata novčane naknade naziva se realizacija proizvodnje. Novčani izraz vrednosti proizvodnje predstavlja ukupan prihod preduzeća u određenom vremenskom periodu. On predstavlja ukupnu sumu novca koju preduzeće dobija za svoje proizvode u određenom vremenskom periodu. Veličina ukupnog prihoda je uslovljena obimom proizvoda i pojedinačnom cenom.

Dohodak je izraz novostvorene vrednosti u poslovanju preduzeća i izračunava se kada se od ukupnog prihoda oduzmu troškovi sredstava za proizvodnju. Iz dohotka se podmiruju zarade radnika (u vidu ličnih dohodaka) a preostali iznos predstavlja dobitak ili profit preduzeća. Iz profita se podmiruju obaveze prema društvenoj zajednici i uvećava kapital preduzeća. On je krajnji rezultat poslovanja preduzeća a njegovo sticanje je uslovljeno izradom proizvoda ili pružanjem usluga, prodajom na tržištu i trošenjem elemenata proizvodnje.

Vrste preduzeća

Usled društvene podele rada došlo je do pojave velikog broja privrednih delatnosti a samim tim i do velikog broja preduzeća koja se osnivaju kao nosioci određenih privrednih aktivnosti. Na izbor privredne delatnosti kojom će se preduzeće baviti utiče tržište kao i sposobnost preduzeća za obavljanje zadataka u okviru društvene podele rada, odnosno spoljni faktori (tržište) i unutrašnji faktori (raspoloživa sredstva i stručnost radnog kolektiva).

Preduzeća možemo podeliti na više vrsta. Najčešći kriterijumi za razvrstavanje preduzeća su:

delatnost vlasništvo veličina karakter procesa rada struktura elemenata proizvodnje.

Svako preduzeće se može menjati i proširivati svoju delatnost. S obzirom da je osnovni motiv poslovanja preduzeća sticanje profita, pri izboru privredne delatnosti preduzeća se rukovode mogućnošću sticanja što većeg profita.

Podela preduzeća prema delatnosti

Prema delatnosti preduzeća se dele na: proizvodna trgovinska finansijska

U proizvodnim preduzećima dominira tehnološka faza procesa poslovanja. Njihov rezultat je fizički izražen proizvod. Trgovinska preduzeća obavljaju privrednu aktivnost nabavkom robe od proizvođača radi dalje prodaje. Delatnost trgovinskih preduzeća obuhvata samo komercijalne i finansijske poslove za razliku od proizvodnih u kojima dominira tehnološka faza uz fazu robne razmene i novčane faze. Ona takođe mnogo lakše menjaju delatnost jer u svojoj strukturi nemaju mnogo specifičnih građevina i specijalnih mašina kao proizvodna preduzeća. Finansijska preduzeća su banke, osiguravajuća društva, berze i sl. i ona se bave obavljanjem novčanog prometa. Imaju samo jednu fazu ciklusa reprodukcije - finansijsku tj. novčanu.

Podela preduzeća prema karakteru procesa rada

Prema karakteru procesa rada preduzeća mogu biti: industrijska poljoprivedna šumarska građevinska saobraćajna zanatska itd.

Industrijska preduzeća su privredni subjekti koji obavljaju delatnost prerade materijala koristeći specijalna sredstva za rad, tehnološke postupke zasnovane na naučnim saznanjima i uz specijalizovan i visokostručan radni kadar. Poljoprivredna preduzeća se bave gajenjem biljnih kultura i domaćih životinja i primarnom preradom ratarskih i stočarskih proizvoda. U njihovim sastavima pretežno su stručnjaci poljoprivredne kvalifikovanosti. Šumarska preduzeća se bave uzgojom i eksploatacijom šuma. Građevinska preduzeća obavljaju proces rada izgradnjom stambenim i poslovnih zgrada, puteva i mostova. Njihova sredstva za rad su uglavnom prenosiva i pokretljiva. Saobraćajna preduzeća obavljaju privrednu delatnost prevoza robe, putnika, pisama, paketa, uspostavljanja telefonskih i drugih veza među ljudima. Sredstva za rad su im uglavnom vozila i koriste velike saobraćajne sisteme. Zanatska preduzeća su privredni subjekti koji prerađuju materijal u različite proizvode uz korišćenje jednostavne opreme i jednostavnih tehnoloških postupaka sa zaposlenima nižeg stepena kvalifikovanosti.

Sem proizvodnih preduzeća, preduzeća prema karakteru rada mogu biti i:

trgovinska ugostiteljska turistička komunalna.

Podela preduzeća prema strukturi elemenata proizvodnje

Poslovanje preduzeća zavisi od raspolaganja elementima proizvodnje tj. radne snage, sredstava za rad i predmeta rada. Za preduzeća u kojima je dominantna zastupljenost sredstava za rad u odnosu na učešće ljudskog faktora kažemo da imaju visok organizacioni sastav elementa proizvodnje tj. kapitala.

Preduzeće u kojima je dominantna radna snaga u odnosu na zastupljenost sredstava za proizvodnju karakterišu niski organski sastav kapitala. Tipičan primer su zanatska preduzeća. Viši organski sastav imaju industrijska preduzeća a veoma visok stepen razvoja imaju industrijska preduzeća koja primenjuju automatizaciju u svojim proizvodnim procesima.

Podela preduzeća prema veličini

Po ovom kriterijumu preduzeća mogu biti: mala srednja velika.

Uobičajeni kriterijumi za razvrstavanje preduzeća po veličini su: broj zaposlenih radnika vrednost sredstava tj. raspoloživi kapital ukupni godišnji prihod ili profit.

Velika preduzeća u našoj privredi obično zapošljavaju nekoliko hiljada do nekoliko desetina hiljada radnika (nekada su u svakom pogledu to bila preduzeća «Zastava», «IMT», «IMR»...).

Mala preduzeća osnivaju se u delatnostima koje snabdevaju velike privredne subjekte, to su obično mala, porodična preduzeća sa manjim brojem zaposlenih i skromnim kapitalom. Tržišna konkurencija stalno nameće potrebu razvoja i ova preduzeća postepeno se usavršavajući postaju preduzeća srednje veličine.

Srednja preduzeća svojim poslovanjem prevazilaze lokalni značaj. Mogu nastati i udruživanjem većeg broja manjih preduzeća što je česta pojava u savremenom procesu privređivanja.

Podela preduzeća prema vlasništvu

Vlasnik preduzeća može biti: pojedinac udruženi pojedinci postojeća preduzeća druge organizacije država.

Opšta tj. generalna podela preduzeća prema svojini je podela na: privatna državna mešovita.

Privatna preduzeća zasnivaju svoje poslovanje na privatnom kapitalu. Pojedinac kao vlasnik upravlja samostalno poslovanjem preduzeća i snosi rizik od mogućih gubitaka. Partnerska preduzeća podrazumevaju vlasničko upravljanje poslovanjem i zajedničku odgovornost razultata privređivanja. Ako je reč o preduzeću zasnovanom na akcionarskom kapitalu, upravljanje i rukovođenje je prepušteno menadžerima.

Državna - javna preduzeća

Državna preduzeća zasnivaju svoje poslovanje na kapitalu čiji je vlasnik država. Upravljanje ovih preduzeća je u nadležnosti državnih organa, a rukovođenje prepušteno profesionalnim menadžerima, koje imenuje odgovarajuće ministarstvo. Za rezultate poslovanja menadžeri državnih preduzeća su nadležni državnom organu, koji ih je na tu dužnost postavio. Zbog svoje uloge i značaja za opšte interese za društvene zajednice imaju javni karakter, pa se često nazivaju i javna preduzeća.

Organizacioni oblici preduzeća

Osnovni organizacioni oblici preduzeća su privredna društva javno preduzeće

Pored napred navedenih oblika preduzeća u Zakonu o preduzećima definisano je da pojedinci mogu obavljati privrednu delatnost.

Privredna društva se dele na: društva lica (ortačko i komanditno društvo) društva kapitala (kompanije, korporacije) u koje spada društvo sa

ograničenom odgovornošću i akcionarsko društvo.

MODUL2

Sredstva i izvori sredstava preduzećaAngažovanje sredstava u reprodukciji

Pojam i podela sredstava

Da bi ostvarilo ciljeve i zadatke preduzeće mora raspolagati odgovarajućim elementima. Jedan od najvažnijih elemenata su sredstva preduzeća.

U procesu rada obavlja se razmena materije između čoveka i prirode. Materijalna sredstva su neophodna za obavljanje ovog procesa i u zavisnosti od uloge u njemu, javljaju se kao:

sredstva za rad predmeti rada.

Sredstva preduzeća su ekonomske vrednosti kojima ono raspolaže radi ostvarivanja svojih ciljeva i zadataka. Ove vrednosti mogu biti u vidu stvari, prava i novca. Sredstva preduzeća se često nazivaju i imovina odnosno kapital preduzeća.

Sredstva preduzeća imaju karakterisična obeležja i često se klasifikuju po:pojavnim oblicima

nameni fazama angažovanja izvorima.

Pojavni oblici sredstava mogu biti: stvari prava novac.

Prema nameni sredstva mogu biti: poslovna sredstva (osnovna i obrtna) posebna (sredstva rezervnog fonda i sredstva zajedničke

potrošnje).

Prema fazama ciklusa reprodukcije u kojima su angažovana, sredstva se dele na:

sredstva u početnom robnom obliku (zalihe materijala i sredstava za rad)

sredstva u tehnološkom procesu (proizvodnja u toku) sredstva u zalihama gotovih proizvoda.

Prema izvorima pribavljanja sredstva mogu biti: sopstvena tuđa.

Tok vrednosti

Preduzeće započinje svoje poslovanje obezbeđivanjem odgovarajuće sume novca koja je potrebna za nabavku sredstava za proizvodnju i za isplatu zarada radnicima.

Reprodukcija je neprekidno ponavljanje procesa proizvodnje u cilju obezbeđenja kontinualnog zadovoljavanja potreba ljudi.

Završetak jednog ciklusa reprodukcije i omogućavanje početka novog ciklusa čini proces tj. tok vrednosti u reprodukciji. Karakteristike toka vrednosti u procesu reprodukcije zavise od delatnosti preduzeća.

Od momenta obezbeđivanja vrednosti u novčanom obliku, pa do ponovnog sticanja novca posle razmene za proizvode potrebno je da protekne izvesni vremenski period. To vreme predstavlja jedan ciklus reprodukcije. Stalno ponavljanje toka vrednosti kroz navedene oblike naziva se kružno kretanje kapitala. Dužina ciklusa reprodukcije je uslovljena vrstom delatnosti preduzeća.

Pojam angažovanja sredstava

Pod pojmom angažovanja sredstava podrazumeva se vezanost vrednosti u naturalnim oblicima za određeni proces reprodukcije. Naturalni oblici vrednosti mogu biti:

sredstva za rad materijal nedovršena proizvodnja gotovi proizvodi roba.

Finalna i reprodukciona potrošnja

Kao što je napred rečeno reprodukcija treba da omogući kontinualno zadovoljavanje potreba ljudi. Potrebe se mogu zadovoljavati bilo finalnom, bilo reprodukcionom potrošnjom određenih upotrebnih vrednosti.Finalna potrošnja podrazumeva zadovoljavanje ličnih potreba ljudi (ishrana, odevanje, stanovanje,...) i zajedničkih potreba (obrazovanje, zdravstvo, kultura, itd.). To je konačna potrošnja ekonomskih vrednosti.Reprodukciona potrošnja podrazumeva zadovoljavanje proizvodnih potreba. Utrošene vrednosti u proizvodnji reprodukuju se u vidu proizvoda, a njihovom prodajom na tržištu njihovom vlasniku vraćaju uložene vrednosti.

Cilj angažovanja sredstava

Cilj angažovanja sredstava je omogućavanje delatnosti preduzeća, a time i uvećavanje raspoložive vrednosti tj. sticanje profita (dobitka). Bez ulaganja novca u nabavku sredstava za proizvodnju i u isplate zarada radnicima za obavljanje posla preduzeće ne bi moglo sticati dobitak (profit).

Elementi angažovanja sredstava

Slika 1: Elementi angažovanja sredstava

Na slici su prikazani elementi angažovanja sredstava preduzeća. To su stalna i obrtna sredstva. Stalna sredstva su sredstva koja zahtevaju dugotrajno angažovanje, a obrtna sredstva predstavaljaju deo vrednosti angažovane u materijalu. U obrtna sredstva spadaju i vrednosti uložene u isplatu zarada radnicima.

Oblici angažovanja sredstava

U strukturi ukupnih angažovanih sredstava sadržani su oblici naturalno izražene vrednosti tj.

početni robni oblik sredstava za proizvodnju koji treba da omogući početak procesa proizvodnje

prelazni tehnološki oblik vrednosti proizvodnje u toku koje se angažovana sredstva zadržavaju sve do završetka izrade novih proizvoda

završni robni oblik novih proizvoda koji služi za podmirivanje potreba kupaca.

Ciklus angažovanja sredstava

Vreme koje protekne od momenta obezbeđenja novčanih sredstava za nabavku sredstava za proizvodnju i za isplatu zarada, pa do pojave vrednosti u novčanom obliku predstavlja ciklus reprodukcije.

U toku ovog ciklusa preduzeće raspolaže vrednostima koje mogu biti u vidu:

novca početnog robnog oblika sredstava za proizvodnju prelaznog tehnološkog oblika (proizvodnje u toku) završnog robnog oblika.

Svaki od navedenih oblika vrednosti zadržava određeno vreme u okviru ukupnog ciklusa reprodukcije. Vreme koje vrednosti provode u naturalnim oblicima sredstava predstavlja ciklus angažovanja.

Ciklus reprodukcije je duži od ciklusa angažovanja za fazu u kojoj su sredstva u obliku novca.

Koeficijent angažovanja sredstava

Koeficijent angažovanja sredstava je pokazatelj dužine prosečnog ciklusa angažovanja sredstava u odnosu na godinu kao osnovu jedinicu vremena u privredi. Koeficijent angažovanja (Ka) je jednak:

gde su S angažovana sredsta a C vrednost ostvarene proizvodnje.

Angažovana sredstva mogu biti osnovna i obrtna. Koeficijent angažovanja osnovnih sredstava je po pravilu veći od 1 što znači da je prosečni ciklus angažovanja toga dela vrednosti duži od godine dana. Koeficijent angažovanja obrtnih sredstava je manji od 1.

Prosečni koeficijent angažovanja sredstava zavisi od odnosa veličina osnovnih i obrtnih sredstava u strukturi ukupno angažovanih sredstava. Veća zastupljenost osnovnih sredstava u ukupno angažovanim sredstvima znači da će prosečni koeficijent angažovanja biti veći od jedan, i obratno.

Koeficijent angažovanja predstavlja pokazatelj dužine ciklusa angažovanja sredstava u odnosu na jednu godinu. Skraćivanje ciklusa angažovanja sredstava omogućava preduzeću da raspolažući istom sumom kapitala, obavi veći obim poslovanja.

Kontrola angažovanja sredstava

U preduzeću se redovno kontroliše: obim angažovanih sredstava dužina ciklusa angažovanja sredstava.

Poslovna sredstva u preduzeću

Poslovna sredstva - uvod

Da bi preduzeće obavilo postavljene zadatke i ostvarilo cilj postojanja mora raspolagati određenom imovinom. Poslovna sredstva su najznačajniji deo ukupnih sredstava preduzeća jer predstavljaju osnovu za obavljanje delatnosti preduzeća - proizvodnju, pružanje usluga ili promet robe. Prema ekonomskom definisanju imovine preduzeća, sa jedne strane je skup različitih sredstava koja se koriste i koja su u funkciji obavljanja poslovnih zadataka preduzeća, a sa druge strane, to je imovina prema svom poreklu, tj. kome pripada i kome će pripadati u slučaju prestanka rada preduzeća.

Aspekti definisanja imovine

Na slici se vidi da je imovina (tj. sredstva) preduzeća uvek dvostruko izražena: Oblici sredstava - vlasništvo sredstava.

Slika 1: Aspekti definisanja imovine

Poslovna sredstva – podela

Poslovna sredstva su neophodna za obavljanje poslovnih zadataka (poslovne delatnosti) i ona se prema svojoj funkciji (nameni) dele na:

stalna sredstva obrtna sredstva

Stalna sredstva su sredstva koja se pri korišćenju postepeno vrednosno troše nemenjajući svoje konkretne oblike. U njih se ubrajaju:

osnovna sredstva dugoročna finansijska ulaganja (ulaganja u hartije od vrednosti,

udružena sredstva i banke, itd.).

Obrtna sredstva u toku poslovanja preduzeća menjaju svoje oblike i u celini prenose svoju vrednost na sledeći oblik sredstava. U njih spadaju:

gotovina zalihe (materijala, proizvoda, robe) potraživanja.

Osnovna sredstva

Osnovna sredstva predstavljaju osnovu za rad svakog preduzeća. Njegove osnovne karakteristike su:

vreme upotrebe koje je duže od vremena izrade jednog proizvoda postepenost trošenja postojanost fizičkog oblika i upotrebne vrednosti sve vreme korišćenja

sredstava za rad.

Odnosno, njihov vek upotrebe je duži od jedne godine i višekratno su upotrebljivi.

Osnovna sredstva - najznačajniji oblici

Takođe, osnovna sredstva obično ne služe za prodaju pa se zato i retko pretvaraju (konvertuju) u gotovinu. Njihova pojedinačna vrednost je znatno viša od vrednosti obrtnih sredstava i ona predstavljaju značajan deo angažovanih sredstava preduzeća kojima se ona vezuju za reprodukciju u dugom vremenskom periodu.

Najznačajniji oblici osnovnih sredstava su: zemljište

šume građevinski objekti mašine oprema višegodišnji zasadi, itd.

Kriterijum klasifikacije osnovnih sredstava

Kao kriterijumi za klasifikaciju osnovnih sredstava po vrstama koriste se: oblici u kojima se osnova sredstva javljaju i to:

u materijalnom obliku - u obliku sredstava za rad novčanom obliku obliku prava.

stepen upotrebljivosti sredstava.

Osnovna sredstva u obliku stvari

U materijalnom obliku osnovna sredstva su, kao što se može videti na slici: privredno zemljište, građevinski objekti, dugogodišnji zasadi, mašine i druga oprema.

Slika 2: Osnovna sredstva u obliku stvari

Osnovna sredstva - nastavak

Osnovna sredstva u novčanom obliku namenjena su za nabavku novih ili zamenu istrošenih sredstava za rad.Osnovna sredstva u obliku prava mogu biti:

patenti licence osnivačka ulaganja ostala prava.

Prema stepenu upotrebljivosti osnovna sredstva se javljaju u: pripremi upotrebi rezervi neupotrebljivom stanju.

Osnovna sredstva u pripremi predstavljaju investicije u toku tj. nedovršenu izgradnju. Kada su u upotrebi, osnovna sredstva se aktivno koriste za obavljanje delatnosti preduzeća a kada su u rezervi onda su to sredstva za rad koja je po potrebi uvek moguće aktivirati, a koje se trenutno ne koriste. Osnovna sredstva u neupotrebljivom stanju su osnovna sredstva koja više nisu za upotrebu (dotrajala ili u kvaru).

Obrtna sredstva

Obrtna sredstva su drugi deo poslovnih sredstava preduzeća. Imaju vek upotrebe kraći od jedne godine odnosno ona se brže obrću iz jednog pojavnog oblika u drugi. Često se nazivaju i opticajna sredstva.

U obrtna sredstva spadaju naročito vrednosti predmeta rada ali je pojam obrtnih sredstava širi i u njega spadaju sirovine, materijal, nedovršena proizvodnja, poluproizvodi. U njih spadaju i gotovi proizvodi, novčana sredstva i određena prava.

Najznačajniji oblici obrtnih sredstava su: gotovina zalihe potraživanja od kupaca.

Gotovina

Gotovina (novac) je najlikvidniji deo poslovnih odnosno obrtnih sredstava preduzeća. Proces reprodukcije počinje i završava se sredstvima u novčanom vidu. Veći iznos gotovine od potrebnog (koji preduzeće drži u banci ili blagajni) smanjuje rentabilnost preduzeća, a manjak gotovine ugrožava njegovu likvidnost. Zato preduzeće mora da održava saldo gotovine takav koji istovremeno zadovoljava zahteve za maksimiziranjem rentabilnosti i održavanjem likvidnosti.

Zalihe

Zalihe su deo obrtnih sredstava preduzeća koje se nalaze u različitim oblicima u periodu između nabavke sirovina i materijala neophodnih za proces proizvodnje i prodaje gotovih proizvoda. Postoje tri osnovne vrste zaliha:

zalihe sirovine i materijala koje preduzeće kupuje za potrebe procesa proizvodnje

zalihe nedovršene proizvodnje zalihe gotovih proizvoda.

Potraživanja od kupaca

Potraživanja od kupaca predstavljaju iznose prodatih, a nenaplaćenih proizvoda ili usluga, za koje se očekuje da budu konvertovana u gotovinu u periodu kraćem od jedne godine.

Vanposlovna sredstva u preduzeću

Sredstva preduzeća

Sredstva preduzeća su ekonomske vrednosti kojima se ostvaruju ciljevi tj. obavlju poslovi i zadaci preduzeća. Ona se grupišu u:

poslovnu aktivu vanposlovnu aktivu.

Poslovna i vanposlovna aktiva

U poslovnu aktivu spadaju: kapital stalna sredstva obrtna sredstva aktivna vremenska razgraničenja

a to sve čini poslovna sredstva.

Vanposlovna aktiva obuhvata : sredstva zajedničke potrošnje za potrebe stanovanja sredstva zajedničke potrošnje za druge potrebe ostala vanposlovna sredstva.

Vanposlovna sredstva

Vanposlovna sredstva obuhvataju: sredstva zajedničke potrošnje za potrebe stanovanja avanse date za pribavljanje sredstava zajedničke potrošnje (adaptaciju

stanova, druga vanposlovna sredstva)

stambene kredite odobrene zaposlenima potraživanja za prodate stanove druga vanposlovna sredstva po osnovu kojih se ne ostvaruju prihodi.

Vanposlovna sredstva se procenjuju po nominalnoj vrednosti izdvojenih sredstava, odnosno izvršenih ulaganja.

Vanposlovno zemljište obuhvata građevinsko i drugo zemljište na kom su izgrađene vanposlovne zgrade i ostali vanposlovni građevinski objekti od kojih se ne ostvaruje prihod, kao i drugo zemljište u vanposlovne svrhe.

Vanposlovne zgrade obuhvataju stambene zgrade, stanove i druge građevinske objekte po osnovu kojih se ne ostvaruju prihodi.

Ostala vanposlovna sredstva obuhvataju opremu, inventar i druga sredstva od kojih se ne ostvaruje prihod.

Sredstva zajedničke potrošnje

Sredstva zajedničke potrošnje za ekonomiju preduzeća imaju uglavnom sekundaran značaj jer su u pitanju sredstva koja «ispadaju» iz proizvodnje, pa nisu uslov za nastavak procesa proizvodnje.

U sredstva zajedničke potrošnje ubrajaju se odmarališta, rekreativni centri, restorani za ishranu, ambulante i drugi građevinski objekti, novčana sredstva (regres, usavršavanje zaposlenih), kao i druga sredstva koja doprinose poboljšanju standarda zaposlenih.

Sredstva posebnih namena

U teoriji se rezervna sredstva i sredstva zajedničke potrošnje nazivaju sredstva posebnih namena.

Rezervna sredstva preduzeća se mogu koristiti za: pokriće gubitka u poslovanju pokriće šteta nastalih usled elementarnih nepogoda pokriće izdataka za dokvalifikacije i prekvalifikacije zaposlenih pokriće preuzetih obaveza za druga preduzeća pozajmice u toku redovnog poslovanja s tim da se povraćaj ovih sredstava

izvrši u predviđenom roku druge svrhe.

Izvori vanposlovnih sredstava

Izvorima vanposlovnih sredstava obuhvataju se izvori sredstava zajedničke potrošnje za potrebe stanovanja, izvori sredstava zajedničke potrošnje za druge potrebe i izvori ostalih vanposlovnih sredstava prema nazivima računa ove grupe.

Sopstveni vanposlovni izvori, obuhvataju sopstvene izvore zajedničke potrošnje za potrebe stanovanja, zajedničke potrošnje za druge potrebe i ostale vanposlovne izvore.

Odnosi sredstava i zadataka

Za normalno funkcionisanje preduzeća potrebno je da preduzeće raspolaže sa dovoljno kvalitetnih i odgovarajućih sredstava. Takođe, potrebno je da postoji određena sinhronizacija između sredstava i zadataka u posmatranom vremenskom periodu tj. usklađenost sredstava sa zadatkom (poslom).

Amortizacija i revalorizacija vrednosti sredstava

Amortizacija

Pri upotrebi osnovnih sredstava na proizvod se prenosi njihova vrednost, pri čemu ona zadržavaju svoj oblik. Zbog toga se tokom godine vrši smanjenje ili otpisivanje njihove vrednosti.

Amortizacija je postupak kojim se prema utvrđenim pravilima i kriterijumima obračunava i nadoknađuje prenesana ili umanjena vrednost osnovnih sredstava u skladu sa njihovim fizičkim trošenjem. Za vrednost obračunate amortizacije treba ispraviti prvobitnu nabavnu vrednost osnovnih sredstava, kako bi se sačuvao integritet vrednosti osnovnih sredstava. Iznos za koji se smanjuje vrednost osnovnih sredstava za jednu godinu naziva se godišnji otpis osnovnih sredstava.

Pošto u preduzećima postoje različita i raznovrsna osnovna sredstva sa različitim vekom trajanja, ona samim tim, imaju i različitu stopu amortizacije, pa se na

početku godine sastavlja predračun amortizacije čime se dobijaju iznosi amortizacije koji se tokom godina obračunavaju (knjiže).

Akumulirani dobici i amortizacijaPreduzeće koje raste i razvija se ne može da raspodeljuje ukupan neto dobitak, ostvaren poslovanjem, akcionarima. Jedan deo neto dobitka koji preduzeće zadržava za poslovanje, odnosno akumulira kao interni izvor finansiranja, u

bilansu stanja se posebno iskazuje kao akumulirani dobitak. Akcijski kapital preduzeća periodično se povećava za visinu akumuliranog dobitka.

Izdvajanje za amortizaciju predstavlja povećanje raspoloživih novčanih sredstava za finansiranje novih ulaganja. Kao periodična naknada troškova koji se ostvaruje redovnim poslovanjem amortizacija predstavlja interni izvor finansiranja preduzeća.

Polazne osnove revalorizacije osnovnih sredstava i zaliha

U inflatornim uslovima dolazi, između ostalog, do narušavanja ispravnosti osnovnih finansijskih izveštaja (bilansa stanja i bilansa uspeha). Dolazi do nepodudaranja između monetarnog (novčanog) i stvarnog (realnog) u bilansu stanja kao posledica razlikovanja merne jedinice kojom se izražavaju sredstva i onoga čime ta sredstva treba da se izraze. U inflatornim uslovima, takođe, dolazi do precenjivanja periodičnog rezultata.

Vanknjigovodstveni postupci neutralisanja uticaja inflacije su postupci aktuelizacije odnosno revalorizacije. Postupak revalorizacije sredstava predstavlja konvertovanje odgovarajućih prošlih, istorijskih veličina (nabavnih vrednosti, cena koštanja i rashoda) na tekuće (u momentu bilansiranja) tržišne vrednosti dobara.

Koeficijent revalorizacije je sredstvo za sprovođenje postupka revalorizacije. To je indeks cena koji pokazuje odnos između nabavne vrednosti sredstava i njehove tekuće tržišne vrednosti. Kao koeficijent revalorizacije sredstava mogu se koristiti:

opšti (generalni) indeks cena grupni indeksi cena pojedinačni indeks cena.

Revalorizacija realne aktive

Cilj revalorizacija realne aktive (osnovnih sredstava i zaliha) je utvrđivanje realne (tekuće) vrednosti osnovnih sredstava i zaliha u bilansu stanja. Postupkom revalorizacije osnovnih sredstava i zaliha, tj. njihovih nabavnih vrednosti je utvrđivanje realne (tekuće) vrednosti osnovnih sredstava i zaliha u bilansu stanja.

Postupkom revalorizacije osnovnih sredstava i zaliha nabavne vrednosti osnovnih sredstava i zaliha, koje potiču iz različitih monetarnih perioda se konvertuju na tekuću tržišnu vrednost.

Razlika između revalorizacione razlike kod nabavne vrednosti osnovnih sredstava i revalorizacione razlike kod otpisane vrednosti osnovnih sredstava predstavlja efekat revalorizacije osnovnih sredstava.

Veličina revalorizacionih razlika kod nabavne i otpisane vrednosti osnovnih sredstava, a time i veličina efekata revalorizacije osnovnih sredstava su u funkciji:

intenziteta inflacije u posmatranom obračunskom periodu dužine veka trajanja osnovnih sredstava stope porasta osnovnih sredstava u obračunskom periodu.

Visina revalorizacione razlike kod zaliha zavisi od: intenziteta inflacije u posmatranom obračunskom periodu brzine (vremena) obrta zaliha veličine ulaganja sredstava u zalihe metode koje se koristi za obračun kretanja zaliha (FIFO metoda, LIFO

metoda, itd.).

Revalorizacija rashoda

Cilj revalorizacija rashoda, tj. troškova amortizacije i troškova utrošenih (prodatih) zaliha (materijala, robe, gotovih proizvoda, nedovršene proizvodnje) je njihovo izraživanje ili konvertovanje u novčane jedinice iste kupovne moći kojim su izraženi i njima odgovarajući prihodi u bilansu uspeha. Drugim rečima, postupak revalorizacije troškova amortizacije i troškova utrošenih zaliha je sračunat na izjednačavanje novčanih jedinica različite kupovne moći.

Utvrđivanje veličine i strukture obrtnih sredstava

Obrtna sredstva

Obrtna sredstva su, uz osnovna, deo poslovnih sredstava preduzeća. Ona se brže obrću iz jednog pojavnog oblika u drugi odnosno, u kretanju u ciklusu reprodukcije javljaju se u svakoj fazi ciklusa u drugom obliku i na taj način trpe metamorfozu pri prelasku iz jedne faze u drugu.

U obrtna sredstva spadaju vrednosti predmeta rada: sirovine, materijal, nedovršena proizvodnja, poluproizvodi, kao i gotovi proizvodi, novac i određena prava.

Pojavni oblici obrtnih sredstava

Kao što je već rečeno, obrtna sredstva imaju vek upotrebe kraći od jedne godine . Najznačajniji pojavni oblici obrtnih sredstava su:

gotovine zalihe potraživanje od kupaca.

Gotovina ili novac je najlikvidniji deo obrtnih sredstava i preduzeće mora da održava neophodan saldo gotovine da bi zadovoljilo zahteve za maksimiziranjem i održavanjem rentabilnosti.Zalihe se nalaze u različitim pojavnim oblicima u periodu između nabavke sirovina i materijala neophodnih za proces proizvodnje i prodaje gotovih proizvoda. Svako odstupanje od optimalnog nivoa zaliha može da dovede do značajnih finansijskih posledica pošto niži nivo zaliha ugrožava kontinuitet proizvodnje i smanjuje prihod realizacije proizvoda dok previsoke zalihe angažuju više sredstava. Često se višak zaliha prodaje da bi se došlo do gotovine.Potraživanja od kupaca predstavljaju vrednosti isporučenih a nenaplaćenih proizvoda ili usluga.

Vrste obrtnih sredstava

Podela obrtnih sredstava slična je podeli osnovnih sredstava. Vrste obrtnih sredstava su:

stvari prava novčana sredstva.

Stvari

Stvari koje predstavljaju obrtna sredstva imaju jednokratnu upotrebu. To su predmeti rada i gotovi proizvodi. Predmet rada tj. materijal može biti

osnovni (služi za stvaranje novih proizvoda), pomoćni (koji ulazi u sastav novog proizvoda) i režijski (koji ne ulazi u sastav novog proizvoda ali omogućava njegovu izradu).

Prava i novčana sredstva

Prava mogu biti u vidu avansa (izvršene uplate za proizvod koji još nije dobijen) za prodati proizvod.

Novčana sredstva obrtnog karaktera mogu biti u vidu novca u blagajni ili na žiro računu ili hartija od vrednosti. Sva ova platežna sredstva služe za tekuće poslovanje tj. za izmirenje obaveza preduzeća.

Faktori korišćenja obrtnih sredstava

Na korišćenje obrtnih sredstava u poslovanju preduzeća utiču brojni faktori:

vrsta delatnosti preduzeća obim poslovanja uslovi kupoprodaje, itd.

Ovi faktori utiču na brzinu obrtanja sredstava, odnosno na prelazak obrtnih sredstava iz jednog oblika u drugi (novac se razmenjuje za predmete rada, predmeti rada se prerađuju u gotove proizvode, gotovi proizvodi se razmenjuju za novac).

Koeficijenat obrta (Ko)

Za efikasno i racionalno korišćenje obrtnih sredstava, pored ostalih parametara, je i vreme vezivanja obrtnih sredstava u pojedinim oblicima kao i vreme ukupnog trajanja obrta. To trajanje obrta dobija se kada se broj dana u godini (365) podeli sa koeficijentom obrta. Koeficijent obrta dobija se iz odnosa ostvarene realizacije i prosečne sume potrebnih obrtnih sredstava za ostvarenje planirane realizacije.

Pomoću koeficijenta obrta i vremena trajanja obrta omogućuje se kontrola brzine obrta, kontrola korišćenja obrtnih sredstava, a oni istovremeno služe za utvrđivanje volumena potrebnih obrtnih sredstava i ostvarenog nivoa rentabilnosti.

Koeficijenat obrta, znači, pokazuje koliko puta su se u toku godine obrnula sredstva. Preduzeće teži da ubrza obrt sredstava u svim fazama ciklusa reprodukcije. To se postiže:

skraćenjem vremena u stvaranju novog proizvoda smanjenjem zaliha gotovih proizvoda bržom naplatom prodatih proizvoda (izvršenih usluga)

Trošenje i reprodukovanje obrtnih sredstava, odnosno kružno kretanje obrtnih sredstava zahteva stalno praćenje i blagovremeno reagovanje na nastale promene.

Kružno kretanje sredstava preduzeća

Na slici je prikazano kružno kretanje sredstava preduzeća.

Slika 1: Kružno kretanje sredstava preduzeća

Informacije o obrtnim sredstvima

Informacije o obrtnim sredstvima preduzeće dobija popisom . Na osnovu popisa upoređuje se stvarno i željeno stanje i obavlja korekcija u:

količini obrtnih sredstava načinu sticanja ovih sredstava izvorima pribavljanja obrtnih sredstava stepenu korišćenja, itd.

Odnosi sredstava i zadataka

Za normalno funkcionisanje preduzeća, odnosno za uspešno i efikasno obavljanje poslovne aktivnosti, preduzeće mora da raspolaže sa dovoljno kvalitetnih i

odgovarajućih sredstava. Takođe potrebno je da postoji određena sinhronizacija između sredstava i zadataka u posmatranom vremenskom periodu.

Ukoliko preduzeće posluje uspešno, onda je normalna pojava viška obrtnih sredstava koji potiču iz ostvarenog pozitivnog finansijskog rezultata - deo sredstava je namenjen akumulaciji. Privremena imobilizacija tih sredstava vrši se i oročavanjem sredstava u banci ili davanjem na pozajmicu drugim organizacijama ili se opet povećava obim poslovne aktivnosti.

Takođe, mora postojati i vremenska usklađenost između sredstava i obima poslova. Poslovi se vremenski limitiraju, i ako se u tom vremenskom periodu ne obezbede dovoljna i potrebna sredstva, zadatak koji preduzeće preuzima od ukupnog zadatka u društvenoj reprodukciji neće biti izvršen.

Za normalno obavljanje poslovne aktivnosti imperativ je uspostavljanje harmoničnih odnosa između sredstava i zadataka (poslova).

ZaliheUvod

Zalihe su deo obrtnih sredstava neophodnih za normalno obavljanje proizvodnje i prodaje, i one omogućavaju da se ovi procesi odvijaju sa minimalnim poremećajima. Za njihovo angažovanje se često angažuju velika finansijska sredstva koja prouzrukuju značajan iznos troškova kapitala. U proizvodnim preduzećima u SAD ulaganja u zalihe predstavljaju približno 20% ulaganja u ukupna sredstva, dok u trgovinskim preduzećima to učešće iznosi oko 30%. Knjigovodstveno gledano zalihe sasvim sigurno nisu jedina važna stavka u bilansu stanja preduzeća, ali polazeći od interesa zajmodavca one vrlo često predstavljaju ključni faktor u odlučivanju o tome treba li nekom preduzeću dodeliti kredit za razvoj, finansijsku konsolidaciju ili svojinsku transformaciju.

Zalihe se reprodukuju u periodu kraćem od godinu dana, ili najduže u toku jednog proizvodnog ciklusa. One omogućavaju da se proces proizvodnje i prodaje u preduzeću obavlja normalno, odnosno bez zastoja ili uz minimalne poremećaje. Postoje tri osnovne vrste zaliha:

sirovine i materijal, nedovršena proizvodnja i gotovi proizvodi, odnosno roba.

Sirovine i materijal su dobra koja se nalaze u skladištu, odnosno koja još nisu predata u proces proizvodnje. Zalihe nedovršene proizvodnje predstavljaju sredstva koja se nalaze u tekućoj proizvodnji, na kojima se još obavljaju proizvodne operacije, da bi se kompletirao gotov proizvod. Gotovi proizvodi su završena dobra, spremna na prodaju. U trgovinskom preduzeću radi se o zalihama robe namenjene prodaji kupcima.

Vrste zaliha

Kao što je napred rečeno zalihe se grupišu u tri velike grupe:

1. zalihe sirovina i materijala2. zalihe nedovršene proizvodnje 3. zalihe gotovih proizvoda.

Zalihe sirovina i materijala

Zalihe sirovina i materijala obuhvataju sitan inventar i ambalažu. One predstavljaju dobra koja se nalaze u skladištu i nisu još predata u proizvodnju. U IT industriji one predstavljaju procesore, kartice, čipove, baterije, itd.

Veličina zaliha zavisi od njihovih karakteristika. Neke sirovine i materijali se mogu nabaviti odmah, u toku istog dana, ukoliko se dobavljači nalaze u istom mestu i ako ih imaju na zalihama. Međutim, najčešće će od trenutka slanja porudžbine do trenutka isporuke proteći izvestan vremenski period. Od dužine slanja tog perioda zavisiće i veličina zaliha koje će se držati. Jeftinije sirovine i materijali mogu se nabavljati u većim količinama, dok se kod skupih mora voditi računa da zalihe budu što manje, kako bi se izbegla angažovanja znatnih finanijskih sredstava. Sirovine i materijali koji se lako kvare, lome, podložne isparenju ili brzo zastaravaju, treba pribavljati u manjim količinama.

Zalihe nedovršene proizvodnje

Zalihe nedovršene proizvodnje predstavljaju sredstva koja se nalaze u tekućoj proizvodnji. Na njima se još obavljaju proizvodne operacije da bi se kompletirali gotovi proizvodi. U IT industriji kompjuteri ili štampači koji se montiraju predstavljaju zalihe nedovršene proizvodnje.

Ulaganja u ove zalihe zavise od dužine i složenosti proizvodnog procesa. Ako je za proizvodnju nekog proizvoda potrebno izvršiti veliki broj operacija sa određenim vremenskim trajanjem, onda će i proces proizvodnje biti dug, odnosno zahtevaće više vremena. Skraćenje procesa proizvodnje može se ostvariti boljim planiranjem, organizacijom i kontrolom procesa proizvodnje.

Zalihe gotovih proizvoda

Gotovi proizvodi su završena dobra u proizvodnom preduzeću, koja su spremna za prodaju. U trgovinskom preduzeću radi se o zalihama robe namenjene prodaji kupcima.

Veličina zaliha gotovih proizvoda je uslovljena dinamikom njihove prodaje. Ako se ne očekuju značajnije oscilacije u obimu i dinamici prodaje, zalihe će se prilagoditi zahtevanoj dinamici.

U nekoliko narednih slajdova prikazane su vesti koje su objavljene na internetu a koje se odnose na zalihe koje se pominju u IT industriji.

Apple: iPod na plafonu

Samo nekoliko dana nakon što je novi model MP3 plejera kompanije Apple, iPod mini, počeo da se prodaje širom sveta, pojavile su se prve zabrinute reakcije. U pitanju nisu slabi rezultati prodaje. Naprotiv, potražnja za Appleovim "mališom" je toliko velika da su mnogi prodavci za samo dva-tri dana rasprodali sve zalihe uređaja.

Chipset

Vrlo velika potražnja za novim Centrino chipsetom se može objasniti jako dobrim kritikama i intezivnom kampanjom od strane Intela. Preprodavači u Kini imaju problema pri nabavljanju zalihe prenosnih računara u koje je ugrađen novi chipset, dok Samsung, Acer i Asustek Computer imaju velikih problema pri nabavci istog chipseta za kineske preprodavače, jer je usko grlo nabavka Pentium M procesora. Sam procesor je deo novog Centrino chipseta koji ima integrisani Wi-Fi i bežični LAN. Chipset je dizajniran da produži rad baterije i smanji zagrejavanje. Ovo je prvi put da je Intel dizajnirao chipset posebno samo za prenosne računare.

HP

Da bi se ispunila vremenska obaveza popravka od poziva, održava se popis rezervnih delova za kritične namene za klijente obuhvaćene ovom vrstom podrške. Te zalihe čuvaju se u HP-ovom sedištu. Ti delovi su stalno dostupni inženjerima koji pružaju korisničku podršku i koji odgovaraju na zahteve za podrškom.

Microsoft prestaje da proizvodi bežične mreže

Kompanija Microsoft objavila je da prestaje da proizvodi opremu za bežicne mreže i da će ukinuti podršku za svoju opremu koja koristi mrežni standard 802.11b. Širokopropusni mrežni usmerivači i mrežne upravljačke kartice su prodavani isključivo na severnoameričkom tržištu, pa se potez Microsofta neće odraziti ni na koji način na Englesku i Evropsku zajednicu. Zvaničnici Microsofta odbili su da daju razlog zbog ukidanja njihovog mrežnogprograma.

Microsoft će prodati preostale zalihe i nastaviće zvaničnu podršku u trajanju od dve godine, nakon čega nikakva vrsta pomoći neće biti dostupna. Na tržište bežičnih mreža ušao je 2002. godine i njihovi proizvodi su generalno dobijali dobre ocene za kvalitet.

AMD i Intel poskupljuju procesore !!!

Rat u Iraku je uslovio velika tumbanja na IT tržištu i veliki distributeri su počeli da prazne svoje magacine prodajući robu po damping cenama na sivom tržištu (nemamo ga samo mi). Što se tiče prodaje procesora na ovom tržištu, ona nikad nije preterano uticala na globalnu cenu, tako da nije bilo neke potrebe za intervencijama, ali rat u Iraku je prouzrokovao da najveći broj azijskih distributera rasproda svoj zalihe, čime je potražnja drastično skočila. Dosadašnje stanje - mala potražnja i velike zalihe se promenilo, takoreći, preko noći. Da bi zaustavili ovaj diskontinuitet sa cenama, AMD i Intel su se odlučili za poskupljenje nadajući se da će to zaustaviti masovnu prodaju. AMD je definitivno poskupeo svoje procesore za prosečno 12$ po primerku! To znači da bi jedan T-bred 1700+ trebao da košta skoro 75 $, a ne do sadašnjih 60 i nešto...

Troškovi zaliha

Troškovi zaliha se grupišu u

- troškove porudžbine tj. troškove pribavljanja zaliha sirovina, materijala i robe i troškove pripreme proizvodne serije- troškove držanja zaliha- troškove nedostatka zaliha.

Troškovi porudžbine

Troškovi porudžbine se odnose na troškove pribavljanja zaliha sirovina i materijala u proizvodnom preduzeću, odnosno na troškove pribavljanja zaliha robe u trgovinskom preduzeću.

Troškovi držanja zaliha

Kada su sirovine, materijal i roba smešteni u skladište u vezi sa njihovim čuvanjem nastaju troškovi uskladištenja, osiguranja, zastarelosti, kvara i troškovi sredstava vezanih u zalihama.

Troškovi nedostatka zaliha

Troškovi nedostatka zaliha mogu se javiti kod bilo kojeg oblika zaliha. Njih će predstavljati i dodatni troškovi nastali zbog pokušaja da se brzo pokrene proces proizvodnje i poveća proizvodnja gotovih proizvoda.

Osnovne odluke o zalihama

Postoje dve osnovne vrste odluka o zalihama. Prva se odnosi koliko pribaviti zaliha a druga kada pribavljati zalihe. Ukoliko su troškovi u jednoj porudžbini sirovina i materijala veći utoliko pribavljanje zaliha treba da se obavlja u većim količinama. Sa druge strane veće porudžbine za zamenu zaliha uzrokuju da prosečan iznos ulaganja u zalihe raste.

Ukratko objašnjeno, optimalna veličina porudžbine minimizira ukupne troškove zaliha. Treba utvrditi broj jedinica sirovina materijala ili robe koji će se pribaviti plasiranjem jedne porudžbine da bi ukupni troškovi zaliha (troškovi porudžbine i troškovi držanja zaliha) bili minimalni.

Izvori sredstava preduzeća

Izvori sredstava

Izvori sredstava preduzeća predstavljaju način obezbeđivanja sredstava neophodnih za poslovnu delatnost preduzeća. Razlikuju se prema:

vlasništvu nastanku ročnosti.

Izvori sredstava prema vlasništvu

Prema vlasništvu, izvori sredstava dele se na:

sopstvena, koja se formiraju ulozima vlasnika i uvećanjem iz stečenog dobitka

pozajmljena ili tuđa, koja se formiraju iz zajedničkih ulaganja, zajmova, kredita i slično

druge izvore (pokloni, testamenti i sl.).

Odnosom sopstvenih prema ukupnim izvorima sredstava preduzeća iskazuje se stepen njegove finansijske samostalnosti, a odnos pozajmljenih prema ukupnim izvorima preduzeća pokazuje stepen finansijske zaduženosti. To znači da što je učešće sopstvenih sredstava veće veći je i stepen finasijske samostalnosti a što je veće učešće pozajmljenih odnosno tuđih izvora, stepen zaduženosti preduzeća je veći.

Sopstveni izvori finansiranja

Sopstveni izvori finansiranja sredstava preduzeća dele se na: eksterne (akcijski kapital) interne (akumulirani dobitak i amortizacija)

Pozajmljene izvore finansiranja preduzeća čine dugoročni, srednjoročni i kratkoročni dugovi (odnosno izvori sredstava prema ročnosti). Dugovi su jeftiniji izvor sredstava od spoljnih izvora sopstvenih sredstava. Podela dugova na dugoročne, srednjoročne i kratkoročne je pitanje dogovora. Obično se smatra da su kratkoročni dugovi oni koji moraju biti vraćeni u periodu do jedne godine, srednjoročni oni koji dospevaju za vraćanje u periodu do pet godina, dok je rok otplate dugoročnih dugova više od pet godina.

Izvori sredstava prema nastanku

Prema nastanku, izvori sredstava mogu biti iz: ulaganja osnivača rezultata poslovanja zajmova ili kredita emisija hartija od vrednosti namenske donacije (sredstva solidarnosti, ustupljeni porezi i

doprinosi bez obaveze vraćanja,itd.) stranih ulaganja i sl.

Izvori sredstava prema ročnosti

Prema ročnosti, izvori sredstava preduzeća mogu biti:

kratkoročni (dobijeni od banaka i drugih kreditora), radi nabavljanja sredstava za rad i materijala za isplatu radnika

dugoročni (zajmovi, obveznice i slično), radi nabavke sredstava za rad i poboljšanje strukture obrtnih sredstava

trajni, koji mogu biti poslovni fond, fond ulagača i rezervni fond.

Izvori sredstava prema ročnosti, opis pojmova

Kratkoročni krediti su krediti čiji je rok otplate do godinu dana. Najznačajniji kratkoročni izvori sredstava su:

komercijalni krediti bankarski kratkoročni krediti ukalkulisane obaveze.

Komercijalni krediti - su oblik finansiranja nabavke sirovina, materijala i usluga. Njima preduzeće nabavlja potrebne proizvode sa odloženim rokom plaćanja i na taj način tokom kreditnog perioda koristi proizvode koje je nabavilo.

Bankarski kratkoročni krediti - podrazumevaju formalno prihvatanje obaveze od strane preduzeća da će vratiti kredit uvećan za kamatu. Da bi dobilo kredit, preduzeće treba da ima dobre odnose sa bankom (nepisano pravilo).

Ukalkulisane obaveze - su specifičan oblik kratkoročnog kreditiranja preduzeća. Ove obaveze nastaju svakodnevno, ali se plaćaju u određenim vremenskim intervalima. Npr. obaveze plaćanja poreza na promet ili obaveze prema zaposlenima nastaju svakodnevno, a preduzeće ih izmiruje petnaestodnevno ili mesečno.

Obveznica je oblik dugoročnog duga koji se najčešće koristi. To je sertifikat kojim se obećava da će njen emitent (izdavalac) izvršiti određene isplate držaocu (debitor), a držalac obveznice je kreditor. Obveznice se izdaju na osnovu odluke organa upravljanja preduzeća. Mogu se izdavati i privatno.

Poslovni fond služi kao sopstveni izvor poslovnih sredstava i formira se na početku poslovanja, u toku obavljanja delatnosti iz namenskih dotacija i slično.

Fond ulagača formira se ulozima domaćih i stranih pravnih i fizičkih lica.

Rezervni fond takođe formiraju osnivači preduzeća u toku poslovanja iz raspodele dobitaka, ali kao trajno ulaganje bez obaveze vraćanja.

Preduzeće u svakom trenutku mora raspolagati informacijama o strukturi izvora sredstava, o učešću pojedinih izvora u ukupnim izvorima sredstava, o trajnosti izvora i o drugim bitnim podacima u vezi sa izvorima sredstava.

Izvori sredstava preduzeća

Na slici je dat grafički prikaz izvora sredstava preduzeća.

Slika 1: Grafički prikaz izvora sredstava preduzeća

Knjigovodstveni aspekt imovine

Knjigovodstvo definiše imovinu preduzeća kao bruto imovinu (aktivu) i kao neto imovinu (bruto imovinu umanjenu za obaveze). Sva sredstva preduzeća koja predstavljaju njegovu bruto imovinu nazivaju se zajedničkim imenom - aktiva. Izvori sredstava nazivaju se zajedničkim imenom - pasiva.

Razlika između ukupnih sredstava koja su u upotrebi (bruto imovina) i obaveza prema trećim licima (kreditorima i poveriocima), predstavlja kapital (neto imovinu) preduzeća.

Knjigovodstveni aspekt imovine - nastavak

Na slici je prikazan knjigovodstveni aspekt imovine:

Slika 2: Knjigovodstveni aspekt imovine

Kontrola korišćenja sredstava

Kontrola korišćenja sredstava obezbeđuje uvid u način njihove upotrebe u skladu sa ciljevima i zadacima preduzeća.

Preduzeće u namenskom korišćenju sredstava mora da poštuje određene principe raspolaganja sredstvima, a pre svega:

princip racionalnosti, tj. sredstva treba da se koriste tako da se uz minimalno trošenje obezbeđuju odgovarajući rezultati

princip kontinuiteta - sredstva treba da se koriste tako da obezbeđuju proširenje materijalne osnove

normativni princip, odnosno, sredstva treba da se koriste prema utvrđenim normativima (uputstvu proizvođača)

Vrste, cilj i zadatak kontrole

Kontrola može biti: eksterna interna

Eksternu kontrolu sprovode državni organi - uprava prihoda (finansijska policija), organi unutrašnjih poslova, opštine, itd.

Internu kontrolu obavljaju odgovarajući organi samog preduzeća.

Cilj i zadatak kontrole korišćenja sredstava je da se na vreme uoče eventualno nastali propusti u namenskoj upotrebi sredstava, da se nepravilnosti evidentiraju i da se predlože mere i rokovi za njihovo uklanjanje.

MODUL3

Osnovi poslovnih finansijaTroškovi poslovanja

Ulaganje u reprodukciju i trošenje elemenata proizvodnje

Uslov za ostvarivanje rezultata preduzeća je ulaganje u reprodukciju elemenata proizvodnje (elemenata reprodukcije), odnosno, materijala, sredstava za rad i radne snage. Sredstva za proizvodnje u procesu reprodukcije gube svoje prvobitne karakteristike da bi se dobili novi proizvodi. Istovremeno se odvija i proces trošenja vrednosti sredstava za proizvodnju i stvaranje novih vrednosti.

Ulaganje u reprodukciju ispoljava se u dva oblika i to kao: trošenje elemenata proizvodnje angažovanje vrednosti u procesu reprodukcije.

Trošenje elemenata proizvodnje

Trošenje elemenata proizvodnje odvija se tako što radna snaga uz pomoć sredstava za rad deluje na materijal radi dobijanja novog proizvoda. Trošenje se ispoljava kao:

trošenje radne snage trošenje materijala trošenje sredstava za rad.

Naturalni i novčani vid trošenja

Trošenje elemenata proizvodnje ispoljava se u dva vida:1. naturalni vid trošenja 2. novčani (finansijski) vid trošenja.

Naturalno trošenje je proces menjanja upotrebnih vrednosti elemenata proizvodnja. Trošenjem elemenata proizvodnje u naturalnom vidu nastaju utrošci.

Utrošci

Utrošci su količine elemenata proizvodnje koji se troše u procesu reprodukcije.

Kao bitno svojstvo utrošaka, količina utrošenih elemenata proizvodnje zavisi od intenziteta trošenja i vremena trošenja. Intenzitet trošenja predstavlja količinu utrošaka elemenata proizvodnje u jedinici vremena.

Utrošci elemenata proizvodnje razlikuju se po: mestima na kojima nastaju mogućnostima merenja jedinicama mere kojima se iskazuju vezi s nosiocima drugim karakteristikama.

Za pojam utroška nije bitno da li oni nastaju na radnim mestima na kojima se proizvode novi proizvodi (tehnološka radna mesta ili radna mesta izrade), ili nastaju na drugim radnim mestima (netehnološka – režijska radna mesta).

Utrošci elemenata proizvodnje uslovljeni su: tehničkim organizacionim faktorima.

Tehnički faktori trošenjaTehnički faktori trošenja su oni tehnički elementi na kojima se zasniva tekuća proizvodnja i koji na proizvodnju utiču direkno ili indirektno.

Najznačajnije grupe tehničkih faktora su: karakteristike proizvoda karakteristike tehnološkog procesa karakteristike sredstava za rad karakteristike materijala tehnički uslovi rada tipovi proizvodnje novo tehničke opremljenosti rada.

Organizacioni faktori trošenja

Organizacioni faktori su određena dejstva radnika i kolektiva preduzeća na proces reprodukcije. Dejstvo organizacionih faktora na utroške elemenata proizvodnje ispoljava se u određenim slabostima na polju iskorišćavanja tehničkih uslova privređivanja. Pod njihovim uticajem stvarni utrošci elemenata proizvodnje povećavaju se u odnosu na neophodne utroške za proizvodnju određenog proizvoda.

Drugi vid trošenja elemenata proizvodnje je novčani vid. Izražavanjem trošenja elemenata proizvodnje u novčanom vidu dobijaju se troškovi.

Troškovi predstavljaju novčani izraz utrošaka. Da bi postojali troškovi neophodno je da do trošenja dolazi u procesu reprodukcije, odnosno samo ona trošenja koja nastaju u proizvodnji ili prometu imaju karakter troška.

Utrošci elemenata proizvodnjePrema elementima proizvodnje koji se troše, utrošci se dele na:

utroške materijala utroške sredstava za rad utroške radne snage.

Utrošci materijalaUtrošci materijala su količine upotrebnih vrednosti materijala utrošene u proizvodnji. Osnovna karakteristika trošenja materijala u procesu proizvodnje je postepeno unošenje materijala u proces proizvodnje i njegova jednokratna upotreba u tom procesu.

U zavisnosti od faktora koji uslovljavaju trošenje, utrošci materijala se dele na:

standardne utroške stvarne utroške.

Standardni utrošci materijala nastaju pod delovanjem tehničkih faktora. Oni predstavljaju izraz maksimalne racionalnosti trošenja.

Stvarni utrošci materijala predstavljaju stvarno utrošene količine materijala u procesu proizvodnje. Oni su veći od standardnih utrošaka za iznos utrošaka nastalih pod uticajem organizacionih faktora.

Osnovni pojavni oblici organizaciono uslovljenih utrošaka materijala su: škart materijala kalo materijala rastur materijala.

Škart, kalo i rastur materijalaŠkart materijala nastaje usled nabavke pogrešnog materijala, grešaka u konstrukciji proizvoda, pogrešno izvedenog procesa rada, primena neadekvatnih sredstava za rad...

Kalo materijala predstavlja gubljenje određenih karakteristika materijala (mase, upotrebne vrednosti, itd.). Nastaje usled nepoštovanja režima uskladištenja i manipulacije materijalom (temperatura, vlaga, rukovanje materijalom, itd.).

Rastur materijala nastaje usled prekomernog, neracionalnog trošenja materijala. Nastaje i usled organizacionih slabosti i iskazuje se u nemogućnosti kontrole trošenja omogućavajući rastur i rasipanje materijala.

MaterijalSa stanovišta uloge u procesu reprodukcije razlikuju se sledeće grupe materijala:

osnovni materijal (materijal za izradu) pomoćni materijal i energija režijski materijal.

Osnovni i pomoćni materijalOsnovni materijal služi za izradu gotovog proizvoda. Na trošenje osnovnog materijala utiču:

karakteristike proizvoda karakteristike tehnološkog procesa karakteristike sredstava za rad karakteristike samog osnovnog materijala tehnički uslovi rada.

Pri izradi proizvoda pored osnovnog materijala troši se i određena količina pomoćnog materijala. Ovaj materijal ulazi u sastav proizvoda ili potpomaže odvijanje tehnološkog procesa i tako omogućava dobijanje novog proizvoda.

Režijski utrošciRežijski utrošci materijala nastaju trošenjem materijala na pripremno – završnim radnim mestima odnosno na poslovima:

održavanja sredstava za rad uređenja radnog mesta zaštite na radu organizavanja nabavke skladištenja prodaje, itd.

Zajedničko svim režijskim utrošcima materijala je da ne ulaze u suspstancu novog proizvoda.

Utrošci sredstava za radUtrošci sredstava za rad su pretpostavljeni iznosi fizičke istrošenosti sredstava za rad.

Osnovna karakteristika trošenja sredstava za rad je jednokratno unošenje u proces proizvodnje i višekratna upotrebljivost u tom procesu. Osnovni oblici stvarnog trošenja sredstava za rad su:

habanje starenje lom i kvar.

Utrošci radne snageRadna snaga je skup fizičkih i umnih sposobnosti čoveka da radi. Intenzitet trošenja radne snage izražava se količinom radne snage koja se troši u jedinici vremena. Standardni intenzitet je onaj intenzitet koji obezbeđuje minimalne utroške rada po jedinici proizvoda.

Vrste troškova

Osnovni kriterijumi klasifikovanja troškova

Osnovni kriterijumi klasifikovanja troškova su prema: elementima proizvodnje mestima nastanka načinu prenošenja na nosioce zavisnosti od obima proizvodnje.

Podela troškova prema elementima proizvodnje

Prema ovom kriterijumu troškovi se dela na:

troškove materijala troškove sredstava za rad troškove radne snage

Troškovi materijala i troškovi sredstava za rad

U troškove materijala spadaju troškovi: osnovnog materijala pomoćnog materijala i energije režijskog materijala

U troškove sredstava za rad spadaju: amortizacija troškovi tekućeg i investicionog održavanja sredstava za rad troškovi sitnog inventara i alata

Troškovi sredstava za rad

Amortizacijom sredstava za rad obuhvaćeno je fizičko trošenje i ekonomsko trošenje (zastarevanje) sredstava za rad. Amortizacija predstavlja prenošenje dela vrednosti sredstava za rad u cenu koštanja proizvoda. Deo vrednosti sredstava za rad koji se prenosi u cenu koštanja proizvoda utvrđuje se na osnovu pretpostavljanog veka upotrebe sredstava ili broja jedinica proizvoda koji se pomoću sredstava mogu izraditi.

Troškovi tekućeg održavanja obuhvataju troškove radne snage koji nastaju radi povremenog čišćenja i podmazivanja sredstava a troškovi investicionog održavanja nastaju usled potrebe da se zamene istrošeni delovi sredstava za rad i povremeno detaljnije proveri stanje u kome se nalazi.

Troškovi radne snageTroškovi radne snage obuhvataju naknade za izvršeni rad, naknade za odsustvovanja s posla (bolovanja, godišnji odmori, državni praznici, itd.), kao i poreze i doprinose za socijalno i zdravstveno osiguranje radnika.

Podela troškova prema mestima nastankaPrema mestima nastanka troškovi se dele na:

troškove izrade režijske troškove

Troškovi izrade i režijski troškoviTroškovi izrade nastaju na radnim mestima izrade proizvoda pa se zato nazivaju i proizvodni troškovi. U njih spadaju:

troškovi osnovnog materijala troškovi pomoćnog materijala troškovi pogonske energije troškovi radne snage na poslovima izrade troškovi radne snage na pomoćnim poslovima u proizvodnji troškovi sredstava za rad koja neposredno učestvuju u procesu proizvodnje

Režijski troškovi obuhvataju sve ostale troškove. To su troškovi koji nastaju:

u pripremi proizvodnje u komercijalnoj službi u finansijskoj službi u službi kontrole

Podela troškova prema načinu prenošenja na nosioce

Prema načinu prenošenja na nosioce, troškovi se dele na: direktne indirektne

Direktni troškovi se mogu preneti na pojedinačne nosioce na osnovu operativne evidencije (npr. radni nalog). U njih se ubrajaju:

troškovi osnovnog materijala troškovi pomoćnog materijala troškovi radne snage na poslovima izrade

U indirektne troškove spadaju troškovi koji su zajednički za više proizvoda i koji se zato u trenutku nastanka ne mogu direktno vezati za pojedinačne nosioce. Zato se indirektni troškovi po određenom postupku raspoređuju na pojedinačne nosioce.

Podela troškova prema zavisnosti od obima proizvodnje

U zavisnosti od promena obima proizvodnje, troškovi se dele na: fiksne varijabilne.

Fiksni troškoviFiksni troškovi se u svojoj masi ne menjaju sa promenama obima proizvodnje (vidi se na slici). Visina ukupnih fiksnih troškova je ista nezavisno od toga dali preduzeće koristi i koliko koristi svoje kapaciteta.

Sa povećanjem obima proizvodnje isti iznos fiksnih troškova se raspoređuje na sve veći broj jedinica proizvodnje.

Sa povećanjem stepena iskorišćenja kapaciteta fiksni troškovi se po jedinici proizvoda tj. prosečni fiksni troškovi smanjuju. Prosečni fiksni troškovi predstavljaju ukupne fiksne troškove podeljene sa količinom proizvoda.

U fiksne troškove ubrajaju se: troškovi sredstava za rad kada se amortizacija obračunava po vremenskom

metodu troškovi rada i materijala u pripremnoj fazi rada troškovi rada najviših rukovodilaca u preduzeću.

Ukupni fiksni troškovi

Na slici se vide ukupni fiksni troškovi:

Slika 1: Ukupni fiksni troškovi

Prosečni fiksni troškovi

Na slici se vide prosečni fiksni troškovi:

Slika 2: Prosečni fiksni troškovi

Varijabilni troškoviZa razliku od fiksnih, varijabilni troškovi se menjaju promenom obima proizvodnje. Ukupni varijabilni troškovi povećavaju se sa povećanjem obima proizvodnje, i obratno. Pri tome, promena ukupnih varijabilnih troškova nije proporcionalna promeni obima proizvodnje.

Varijabilni troškovi se raslojavaju na: komponentu proporcionalnih troškova

komponentu relativno fiksnih troškova.

Za razliku od fiksnih i varijabilnih troškova kod mešovitih troškova ukupni iznosi menjaju se sa obimom proizvodnje:

stepenasto u okviru relativno uskih zona zaposlenosti pravolinijski, ali ne u direktnoj proporciji sa obimom aktivnosti krivolinijski po opadajućoj stopi rasta u odnosu na rast obima aktivnosti krivolinijski po rastućoj stopi rasta u odnosu na rast stepena iskorišćenosti

kapaciteta (obima aktivnosti).

Ukupni, prosečni i marginalni troškoviUkupni troškovi su ukupni iznosi troškova i predstavljaju proizvod utrošaka i cena utrošenih elemenata.

Prosečni troškovi predstavljaju vrednost koja proizilazi iz odnosa ukupnih troškova i obima aktivnosti za određeni vremenski period i važe za čitav obim aktivnosti.

Marginalni troškovi se izjednačavaju sa promenom ukupnih troškova uslovljenom povećanjem ili smanjenjem obima aktivnosti. To su troškovi koji bi na određenom obimu aktivnosti dodatno nastali ili nestali dodavanjem ili oduzimanjem jedne jedinice aktivnosti odnosno oni se uvek računaju samo za određeni obim aktivnosti. Po pravilu su jednaki sa prosečnim varijabilnim troškovima.

Utvrđivanje tačke pokrića troškova

Tačka pokrića troškova

U postupku određivanja cene, preduzeće nastoji da odredi cenu koja će pokriti barem ukupne troškove. Zbog toga je važno znati koliko je jedinica proizvodnje (prodaje) potrebno za tačku pokrića. Tačka pokrića ili prelomna tačka rentabilnosti je tačka u kojoj su troškovi proizvodnje nekog proizvoda (UT) jednaki prihodu koji se dobija od njegove prodaje (UP).

Grafikon rentabiliteta, značaj

U svakom pristupu procesa donošenja odluka o cenama potrebno je sagledati kako troškovi i tražnja utiču na okvir cena koje preduzeće može da postavi. Analiza tražnje daje podatke o alternativnim cenama po kojima su potrošači

spremni da kupe određene količine proizvoda preduzeća. Analiza troškova ukazuje na odnose troškova za alternativne prodate količine sa cenama i rezultirajućom dobiti.

Obim proizvodnje je sa jedne strane uslovljen kretanjem troškova i cena, a sa druge strane uslovljava njihovo ponašanje. U određenoj fazi postupka potrebno je ustanoviti uzajamno delovanje obima proizvodnje, troškova i cena i njihov efekat na dobit preduzeća.

Grafikon rentabiliteta predstavlja korisnu tehniku da se ovi odnosi sagledaju i donose racionalne odluke o ceni proizvoda. Pretpostavka na kojoj se grafikon bazira je da postoji jedinstven odnos između dobiti i obima proizvodnje.

Prelomna tačka renatabiliteta(tačka pokrića troškova)Pri utvrđivanju prelomne tačke rentabiliteta metodološki se polazi od utvrđivanja ukupnih troškova i ukupnog prihoda. Ukupni troškovi se dobijaju jednačinom

y = a + bx

gde y predstavlja ukupne troškove, a fiksne troškove, b varijabilne troškove po jedinici proizvoda, a x broj jedinica proizvoda.

Jednačina bazira na pretpostavci o konstantnim fiksnim troškovima i varijabilnim troškovima proporcionalnim sa obimom proizvodnje. Ukupni prihod dobijamo jednačinom

y = cx

gde y obeležava ukupni prihod, c cenu po jedinici proizvoda, a x broj jedinica proizvoda. Jednačina bazira na pretpostavci da se sve količine proizvoda mogu prodati po istoj ceni. Prelomna tačka rentabiliteta predstavlja onaj iznos obima proizvodnje gde je UP = UT odnosno:

cx = a + bx

Na osnovu poznavanja relevantnih informacija o tražnji, konkurenciji, ekonomskoj politici i državnoj kontroli cena i troškovima, preduzeće koristeći grafikon rentabiliteta može da sagleda koliko jedinica proizvoda treba da proda po različitim cenama da bi poslovalo rentabilno.

Što je cena viša pri ostalim nepromenjenim uslovima, treba prodati manji broj jedinica proizvoda da bi se izjednačili prihod i troškovi. Prodaja svake dodatne jedinice proizvoda doprinosi dobiti preduzeća.

Preduzeće ne interesuje samo broj prodatih jedinica koji omogućava pokrivanje troškova prihodom već i vrednost prodaje.

Na bazi planskog bilansa uspeha moguće je izračunati prag rentabilnosti za ostvarenje poslovnog rezultata, kao i prag rentabilnosti ostvarenja bruto finansijskog rezultata.

Prag rentabilnosti

Prag rentabilnosti ili donju tačku rentabilnosti I možemo izračunati kao:

gde su: DTRI donja tačka rentabilnosti I, FT ukupni fiksni troškovi a SMP stopa marže pokrića (učešće marže pokrića u planiranim prihodima od prodaje).

Donja tačka rentabilnosti I predstavlja potreban obim prihoda od prodaje pri kom je poslovni dobitak jednak 0, dakle pri kom se ostvaruje neutralan poslovni rezultat.Donja tačka rentabilnosti II

Donja tačka rentabilnosti II utvrđuje se kao :

gde je: DTRII donja tačka rentabilnosti II, FT ukupni fiksni troškovi, NRF neto rashodi finansiranja a SMP stopa marže pokrića.

Donja tačka rentabilnosti II predstavlja potreban obim prihoda od prodaje pri kom je bruto dobitak jednak 0, dakle pri kom se ostvaruje neutralan bruto finansijski rezultat.

Primer

U primeru preduzeća «ABC» potrebno je ostvariti X novčanih jedinica prihoda od prodaje radi postizanja neutralnog poslovnog rezultata. Za ostvarivanje nultog bruto finansijskog rezultata potrebno je Y novčanih jedinica prihoda od prodaje.

Grafički prikaz donje tačke rentabilnosti I i donje tačke rentabilnosti II dat je grafikom.

Slika 1: Donja tačka rentabilnosti za prvu godinu

Ukoliko želimo izračunati koji je to fizički obim proizvodnje pri kom je poslovni rezultat neutralan (jednak nuli) koristićemo modifikovanu formulu:

gde je: DTR donja tačka rentabilnosti (fizički obim proizvodnje potreban za ostvarenje nulte poslovne dobiti),prodajna cijena po jedinici proizvodavarijabilni troškovi po jedinici proizvoda.

Analiza donje tačke rentabilnosti

Donja tačka rentabilnosti je ona tačka u kojoj se prihodi izjednačuju sa rashodima, što znači da je u toj tački finansijski rezultat neutralan (jednak nuli). U našem slučaju utvrđene su dve donje tačke rentabilnosti – tačka neutralnog poslovnog rezultata (to je tačka u kojoj su poslovni prihodi izjednačeni sa varijabilnim i fiksnim rashodima perioda, odnosno tačka u kojoj je poslovna dobit jednaka nuli) i tačka neutralnog bruto finansijskog rezultata (tačka u kojoj su redovni prihodi izjednačeni sa varijabilnim, fiksnim i neto rashodima finansiranja, to jest u kojoj je bruto dobitak jednak nuli)

Dve tačke rentabilnosti, koje su prikazane na grafikonima 1 i 2 za dve godine predstavljene su sledećim graficima:

Grafik 1. Analiza donje tačke rentabilnosti za prvu godinu

Slika 2: Donja tačka rentabilnosti za prvu godinu

Donja tačka rentabilnosti (tačka nultog poslovnog dobitka) ostvaruje se sa prihodom u iznosu od X3 novčanih jedinica.

Donja tačka neutralnog bruto finansijskog rezultata postiže se sa ostvarenim prihodom u iznosu od X4 novčanih jedinica.

Grafik 2. Analiza donje tačke rentabilnosti za drugu godinu

Slika 3: Donja tačka neutralnog bruto finansijskog rezultata

Za ostvarenje neutralnog poslovnog rezultatu u 2001. godini bilo je potrebno X7 novčanih jedinica. Donju tačku neutralnog bruto finansijskog rezultata preduzeće ostvaruje sa prihodom u iznosu od X8 novčanih jedinica.

Cena koštanjaŠta je cena koštanja?Cena koštanja je zbir utrošenih i izdatih vrednosti u vezi s trošenjem elemenata proizvodnje, tj. vršenjem funkcije u reprodukciji. Njene komponente mogu biti:

troškovi reprodukcije izdaci uslovljeni trošenjem elemenata proizvodnje u reprodukciji izdaci uslovljeni vršenjem funkcije u reprodukciji

Postupak raspoređivanja ukupnih troškova na nosioce naziva se kalkulacija – izračunavanje cene koštanja. Cilj utvrđivanja cene koštanja je da se svaki proizvod optereti onim iznosom troškova koje je svojom proizvodnjom izazvao. Time se omogućava efikasnija kontrola troškova i stvara osnova za donošenje odluka o:

visini prodajne cene proizvoda načinu povećanja obima proizvodnje proizvodnji ili nabavci proizvoda

Principi kalkulacije cene koštanja

Prilikom kalkulacije cene koštanja moraju se poštovati principi koji uslovljavaju da kalkulacija bude:

tačna prilagodljiva načinu poslovanja preduzeća blagovremena dokumentovana odgovarajućom knjigovodstvenom evidencijom pregledna ekonomična

Kalkulacija cene koštanjaKalkulacije se mogu podeliti prema:

vremenu izrade načinu izrade

Prema vremenu izrade mogu biti: prethodna ili planska međukalkulacija naknadna ili stvarna

Planska kalkulacija sastavlja se pre otpočinjanja proizvodnje ili druge ekonomske aktivnosti i ima za cilj da pruži prethodni uvid u ekonomsku opravdanost određenog posla.

Međukalkulacija predstavlja obračun cene koštanja u toku procesa proizvodnje radi kontrole i poređenja ostvarenih i planiranih troškova.

Stvarna kalkulacija vrši se po završetku proizvodnje tj. po obavljenom poslu na osnovu stvarno nastalih troškova.

Podela kalkulacijePrema načinu izrade tj. metodu raspoređivanja troškova na nosioce, kalkulacije se dele na:

divizionu kalkulaciju kalkulaciju ekvivalentnih brojeva kalkulaciju vezanih proizvoda dodatnu kalkulaciju

Diviziona kalkulacijaDiviziona kalkulacija primenjuje se za raspoređivanja troškova na jednorodne (homogene) proizvode ili usluge.

Postupak divizione kalkulacije podrazumeva utvrđivanje ukupnih troškova nastalih na određenom mestu troškova (pogonu, sektoru..) i deljenju (diviziji) tih troškova sa ukupnom količinom proizvoda proizvedenom na tom mestu.

Kalkulacija ekvivalentnih brojevaKalkulacija ekvivalentnih brojeva koristi se za raspoređivanje indirektnih troškova kada se proizvodi više srodnih proizvoda (npr. tipovi ili modeli nekog proizvoda).

Indirektni troškovi raspoređuju se u skladu sa određenim odnosima u trošenju za pojedine vrste proizvoda. Ovi odnosi se uspostavljaju na osnovu tehničkih normativa, iskustva ili procenom i pokazuju učešće pojednih proizvoda u nastanku indirektnih troškova i nazivaju se koeficijenti. Oni se mogu utvrditi za pojedine proizvode na osnovu njihovih normativa rada, normativa rada mašina, količina dobijenih proizvoda u određenom periodu i slično.

Kalkulacija vezanih proizvodaKalkulacija vezanih proizvoda koristi se za raspoređivanje troškova na proizvode koji nastaju u jedinstvenom tehnološkom postupku.

Proizvod zbog koga se organizuje proces proizvodnje je osnovni proizvod, a ostali proizvodi koji su pratioci tehnološkog procesa su sporedni proizvodi. Po ovom metodu kalkulacije, troškovi se utvrđuju u ukupnom iznosu i od tog iznosa oduzima se procenjena vrednost sporednih proizvoda, obično očekivana prodajna cena sporednih proizvoda.

Dodatna kalkulacijaDodatna kalkulacija se koristi za raspoređivanje indirektnih troškova na heterogene – raznorodne proizvode (u metaloprerađivačkoj industriji, elektronskoj industriji...). Primenjuje se kada se ostali metodi kalkulacije ne mogu primenjivati.

Ključ za raspodelu troškova je odnos ukupnih indirektnih troškova i zbira ukupnih direktnih troškova. Oni mogu biti jedinstveni za celo preduzeće ili specijalni za pojedine organizacione delove preduzeća.

Kontrola troškova preduzeća

Radi kontrole poslovanja u preduzeću postoje centri odgovornosti. Centri odgovornosti mogu biti:

centri troškova centri prihoda centri profita investicioni centri.

Centar troškova je organizaciona jedinica čija se poslovanja kontroliše na osnovu troškova poslovanja. Stepen preciznosti kontrole troškova poslovanja zavisi od hijerarhijskog nivoa na kome se kontrola vrši. Najdetaljniji podaci o troškovima su sadržani na najnižem nivou. Oni su prisutni (i važni takođe) i na višim nivoima, ali se viši nivoi ne izveštavaju o svim detaljima tj. izveštaji na višim nivoima imaju manje detalja.

Rezultati poslovanja preduzeća

Pojavni oblici rezultata poslovanja Cilj poslovanja preduzeća je ostvarivanje rezultata kojima se mogu zadovoljiti potrebe. Preduzeće je osnovni privredni subjekt, a privredna aktivnost se obavlja da bi se zadovoljile potrebe ljudi. Cilj poslovanja preduzeća je stvaranje proizvoda kojima se mogu zadovoljiti društvene potrebe. Zato se proizvod smatra rezultatom poslovanja preduzeća.

Proizvodi preduzeća iznose se na tržište, gde se razmenjuju za novac. Na tržištu se javljaju kupci za koje ovi proizvodi imaju upotrebnu vrednost.

Prodajom proizvoda na tržištu potvrđuje se njihova upotrebna vrednost da zadovolje određenu vrstu potreba kupaca. Ako je iznos novca koji preduzeće dobija za svoje proizvode dovoljan da se pokriju ulaganja elemenata proizvodnje i da preostane odgovarajući deo za podmirivanje obaveza prema društvenoj zajednici i za razvoj preduzeća, ostvaren je cilj poslovanja. Kao drugi oblik rezultata poslovanja preduzeća javlja se vrednost proizvodnje potvrđena na tržištu. Iz naplaćene sume novca, preduzeće mora da pokrije vrednost uloženih elemenata proizvodnje, a preostali iznos naplaćene vrednosti proizvodnje predstavlja dobitak, tj. profit koji se javlja kao poseban oblik rezultata poslovanja preduzeća.

Rezultati poslovanja preduzećaRezultati poslovanja preduzeća izražavaju se kao:

fizički proizvod (izražen prirodnim jedinicama mere – fizički obim proizvodnje)

ukupni prihod ili vrednost proizvodnje (izražena u novcu) dobitak (profit)

i svi su međusobno uslovljeni i povezani.

Fizički proizvod

Proizvod se kvantitativno izražava i meri fizičkim jedinicama. Reč je o upotrebnoj vrednosti određenog materijalnog dobra kojim se mogu podmiriti pojedine ekonomske potrebe ljudi. Ovaj oblik rezultata poslovanja naziva se fizički proizvod, a ukupna količina proizvoda u datom periodu naziva se fizički obim proizvodnje. Fizički obim proizvodnje jednog preduzeća je skup proizvoda odgovarajuće veličine, oblika i kvaliteta koje imaju upotrebnu vrednost.

Upotrebna vrednost proizvoda određuje njegovu namenu. Neki proizvodi mogu imati više namena, a namena proizvoda tj. njegova upotrebna vrednost može se menjati u skadu sa promenama u društvu.

Kada preduzeće proizvodi širi asortiman proizvoda, javljaju se problemi izražavanja fizičkog obima proizvodnje jedinstvenom jedinicom mere. Zato se koriste postupci svođenja raznovrsnih proizvoda na jedinstveni imenitelj.

Fizički obim proizvodnje

Fizički obim proizvodnje se lako iskazuje jednim brojem u preduzećima koja proizvode jednu ili više vrsta proizvoda istovetne mere. Ali, vrlo često preduzeća imaju raznovrsnu proizvodnju pa se njihov fizički obim proizvodnje iskazuje u vidu:

radnih časova ekvivalenata tj. uporedivih pokazatelja novčano izražene vrednosti

Fizički obim proizvodnje iskazan u radnim časovima zahteva poznavanje normativa tj. potrebnih časova rada po svakoj jedinici proizvoda. Obračun se sastoji tako što se pomnože odgovarajuće količine svake vrste proizvoda određenim normativima i dobije se ukupan broj časova rada.

Fizički obim proizvodnje prikazan u vidu ekvivalenata (uporednih pokazatelja) izračunava se množenjem različitih količina (po jedinicama mera) utvrđenim ekvivalentima i tako dobija fizički obim ekvivalentne (uslovne) proizvodnje koja je iskazana u istoj jedinici mere.

Novčano iskazivanje fizičkog obima proizvodnje je najjednostavnije za preduzeća i to se postiže preko:

stalnih, odnosno standardnih cena

tekućih cena

Razlika u ovim cenama je u tome što su stalne cene nepromenjene u dužem vremenskom periodu, dok su tekuće cene promenljive. Za preračunavanje fizičkog obima proizvodnje preporučljivo je koristiti samo stalne cene.

Ukupan prihod

Ukupan prihod, kao oblik rezultata poslovanja, je vrednosni (novčani) izraz obima proizvodnje koja je prodata na tržištu.

Kao rezultat poslovanja preduzeća u procesu privređivanja veličina ukupnog prihoda zavisi od:

fizičkog obima proizvodnje tržišnih cena proizvoda

Proizvod izražen fizičkim jedinicama mere ima i karakter robe. Robni karakter proizvod stiče zato što ga preduzeće iznosi na tržište. Veličina ukupnog prihoda uslovljena je količinom i kvalitetom proizvoda datog preduzeća.

Tržišne cene proizvoda predstavljaju drugi element ukupnog prihoda preduzeća. Tržišnim cenama izražava se vrednost proizvoda, odnosno društveno priznanje opravdanosti određene proizvodnje.

Ukupni proizvod se često naziva bruto produkt. To je izraz količine izrađenih proizvoda obračunat po cenama koje bi se mogle postići na tržištu. On se razlikuje od ukupnog prihoda po tome što izražava obim proizvodnje koji još nije realizovan tj. prodat na tržištu.

Na veličinu ukupnog prihoda utiču: interni eksterni faktori.

Interni ili unutrašnji faktori ukupnog prihoda deluju na fizički obim proizvodnje. Ispoljavaju se preko veličine proizvodnog kapaciteta preduzeća i stepena istrošenosti sredstava za rad. Ako je dejstvo ovih faktora povoljnije preduzeće će ostvariti veći fizički obim proizvodnje.

Eksterni tj. spoljni faktori deluju na veličinu ukupnog prihoda preko tržišnih cena ali i preko prirodnih faktora ili faktora koji potiču iz karaktera privrednog sistema društvene zajednice.

Dobitak kao rezultat poslovanja preduzeća

Dobitak, dobit ili profit je treći pojavni rezultat poslovanja i utvrđuje se kao finansijska razlika između ukupnog prihoda i ukupnih rashoda. Ono postoji samo ako se iz ukupnog prihoda mogu pokriti ukupni rashodi inače nastaje gubitak u poslovanju. U tom slučaju preduzeće donosi mere za pokriće ili otklanjanje ostvarenog gubitka ili ide pod stečaj i likvidaciju tj. prestaje sa radom.

Dobitak kao rezultat poslovanja preduzeća može se poistovetiti sa profitom. Sticanje dobitka tj. profita predstavlja konačni cilj ulaganja kapitala u poslovanje preduzeća.

Da bi preduzeće steklo profit na svoj kapital, potrebno je da proizvede određeni obim upotrebnih kvaliteta proizvoda i da njihovom prodajom stekne dovoljno veliki ukupni prihod koji će biti veći od nastalih troškova poslovanja i drugih rashoda.

Praćenje i upoređivanje rezultata

Preduzeće mora redovno da prati i kontroliše rezultate da bi što uspešnije poslovalo. Na veličinu rezultata poslovanja deluju objektivni i subjektivni faktori.

Objektivni faktori su dejstva na koja preduzeće ne može da utiče i oni mogu biti:

prirodni tehnički društveni

Prirodni faktori su dejstvo klime, reljef, rudno bogatstvo, itd. i preduzeće na njih ne može da deluje merama svoje organizacije.

Tehnički faktori se ispoljavaju u vidu raspolaganja proizvodnom opremom i tehnologijom. Njihovo dejstvo je moguće promeniti jedino ulaganjem u nabavku nove, savremenije opreme i uvođenjem novih tehnoloških postupaka.

Društveni faktori se ispoljavaju preko tržišta delujući na visinu cena.

Subjektivni faktori su određene slabosti u organizaciji poslovanja koji uslovljavaju odstupanja ostvarenih od objektivno mogućih rezultata.

Pored upoređivanja sa drugim preduzećima, ostvareni rezultati poslovanja mogu se upoređivati sa planiranim, a to obavezuje preduzeće da planira buduće rezultate u skladu sa svojim mogućnostima i uslovima koji vladaju na tržištu. Pošto se uslovi poslovanja menjaju iz godine u godinu potrebno je upoređivati

ostvarene rezultate iz jednog perioda sa rezultatima drugog perioda da bi se poboljšalo poslovanje preduzeća.

Upoređivanje poslovnog rezultata

Slika 1: Upoređivanje poslovnog rezultata preduzeća

Na slici je prikazano upoređivanje poslovnog rezultata preduzeća sa određenim standardima.

Raspodela rezultata

Raspodela rezultata podrazumeva raspoređivanje ukupnog prihoda preduzeća prema nameni potrošnje sa ciljem zadovoljenja potreba. Učesnici u raspodeli ukupnog prihoda su:

pojedinci preduzeća institucije

Radnici su zainteresovani za zarade, preduzeća za reprodukovanje troškova elemenata proizvodnje i akumulaciju, a institucije za poreze i doprinose.

Odnosi u raspodeli rezultata

Odnosi u raspodeli rezultata su prikazani na narednoj slici.

Slika 2: Odnosi u raspodeli rezultata

Od pravilne raspodele rezultata i postizanja skladnih odnosa između komponenti ukupnog prihoda zavisi i uspešnost poslovanja preduzeća i ostvarivanje njegove uloge u okviru društvene reprodukcije.

Efikasnost poslovanja

Efikasnost i efektivnost

Efikasnost predstavlja zahtev da se realizacija određenog stepena izabranih ciljeva ostvari uz najmanje korišćenje raspoloživih resursa, tj. uz najveću racionalnost njihove upotrebe.

Efektivnost podrazumeva zahtev da se prvo izvrši izbor pravih ciljeva a potom korišćenjem raspoloživih resursa ostvari maksimalna realizacija izabranih ciljeva.

Efektivnost je orijentisana na izbor potreba koje će preduzeće zadovoljavati a efikasnost na proizvodnu sposobnost i racionalnost upotrebe resursa kojima preduzeće raspolaže.

Efektivnost i efikasnost zajedno pokazuju alokativnu sposobnost preduzeća. Efektivnost je nastojanje preduzeća da odabere prava

područja svoje delatnosti – raditi prave stvari, a efikasnost je nastojanje da se odabrani poslovi što bolje obave – raditi stvari na pravi način.

Pojam efikasnosti i efektivnosti preduzećaDefinisanje efikasnosti kao ekonomskih fenomena u preduzeću polazi od toga da ekonomska efikasnost izražava stanje jedne ekonomije gde niko ne može poboljšati svoju poziciju a da istovremeno ne pogorša tuđu. Smatra se da postoje tri tipa efikasnosti kojima se takvo stanje ekonomije izražava:

proizvodna efikasnost kao zahtev da se output (proizvod ili usluga) ekonomije proizvode uz što niže troškove,

alokativna efikasnost, kao zahtev da se raspoloživi resursi alociraju na proizvodnju onih proizvoda i usluga koje tržište traži, i

distributivna efikasnost, kao zahtev da se output distribuira na takav način da potrošači ne žele da svoj dohodak troše na bilo koji drugi način.

Efektivnost preduzeća predstavlja stepen ostvarenja njegovih ciljeva, a viši stepen ostvarenja ciljeva preduzeća je pokazatelj veće efektivnosti preduzeća. Ona počiva na poređenju ostvarenih rezultata kriterijumom koji je određen na osnovu ranijih rezultata i očekivanih rezultata.

Samo u kratkom roku je moguće pretpostaviti da je preduzeće ekonomski efikasno a da to ne prati i ekonomska efektivnost, jer će to značiti da proizvodi zalihe nekurentnih proizvoda ili ih prodaje po cenama koje ga vode u gubitak. Preduzeće može da bude efektivno i ako nije ekonomski efikasno, jer u uslovima velike tražnje može prodavati manje racionalno proizvedene proizvode, ali će ukupan efekat biti manji zbog visokih troškova.

Shvatanja efektivnosti i efikasnostiTradicionalni (klasični) pristupi efikasnosti i efektivnosti karakteriše parcijalno merenje uspeha preduzeća. Postoje tri osnovna pristupa i to:

1. pristup ostvarenja ciljeva2. pristup sistema resursa i 3. pristup internih procesa.

Pristup ostvarenja ciljevaOvaj pristup je najčešće korišćen metod ocene efektivnosti preduzeća. Njegova suština se svodi na utvrđivanje uspešnosti preduzeća na osnovu stepena ostvarenja njegovih ciljeva. Što je stepen ostvarenja ciljeva veći, to je veći stepen efektivnosti preduzeća i obratno.

Pristup ostvarenja ciljeva se najčešće koristi kada su ciljevi jasno određeni i kada se oni odnose na rezultate funkcionisanja preduzeća, kada je broj ciljeva mali i kada ih određuju, definišu i razumeju menadžeri preduzeća.

Ovaj pristup je jednostavan zato je i široko rasprostranjen i menadžmentu pruža povratnu informaciju o efektima njihovih odluka na stepen ostvarenja ciljeva preduzeća.

Postupak podrazumeva identifikovanje ciljeva koje posmatramo kao zvanične (službene) i operativne ciljeve preduzeća.

Pristup sistema resursa i pristup internih procesaPristup sistema resursa je okrenut ulazima u sistem preduzeća. Efektivnost i efikasnost zavise od sposobnosti preduzeća da nabavi retke i vredne resurse iz okruženja. On se zasniva na pretpostavci da preduzeće koje želi da bude efektivno mora biti sposobno da iskoristi mogućnosti koje mu pruža okruženje i pribavi neophodne retke i vredne resurse.

Nedostatak ovog pristupa je u naglasku na značaj pribavljanja resursa u odnosu na značaj njihove upotrebe. U tom smislu teško se može smatrati da je efektivno preduzeće koje uspešno obavlja neophodne resurse ali ih ne koristi na način koji omogućava realizaciju ciljeva.Po pristupu internih procesa, preduzeće je efektivno ako su procesi koji se u njemu odvijaju dobro uhodani i prijatni, ako su zaposleni u preduzeću zadovoljni, ako su usklađene aktivnosti organizacionih delova preduzeća,...

Kriteriji efektivnosti i efikasnostiNe postoje univerzalni kriteriji efektivnosti i efikasnosti koji odgovaraju svakom preduzeću. Faktori koji imaju posebnu važnost na izbor kriterija su uticaj menadžera, merljivost ciljeva preduzeća i uslovi koji vladaju u okruženju.

Uticaj upravljačkog vrha proističe iz uloge koju on ima u određivanju ciljeva preduzeća. Utičući na ciljeve preduzeća menadžeri određuju i moguće kriterije za merenje uspešnosti preduzeća.Merljivost ciljeva predstavlja drugi značajan faktor. Što se preciznije odredi cilj preduzeća to se preciznije može utvrditi i stepen realizacije cilja.

Karakteristike okruženja predstavljaju treću značajnu grupu faktora koja opredeljuje izbor kriterija za ocenu uspešnosti preduzeća. Među ovim faktorima posebnu ulogu imaju mogućnosti i uslovi nabavke resursa, složenost i dinamičnost okruženja.

Međusobni odnosi efikasnosti i efektivnostiEkonomska efikasnost predstavlja proizvodnu efikasnost tj. sposobnost efikasnog organizovanja transformacije inputa u outpute preduzeća.

Ekonomska efektivnost je izraz efikasnosti razmene jer se izbor ciljeva kojima se zadovoljavaju društvene potrebe i resursa kojima se definišu proizvodni potencijali preduzeća svodi na prodaju output-a i nabavku input-a, odnosno na celokupne marketing aktivnosti.

Integracijom efikasnosti i efektivnosti u jedinstven izraz ukupne ekonomske efikasnosti je u funkciji merenja ukupnih efekata u uspešnosti preduzeća.

Merenje ukupne efikasnosti preduzećaMerenje ukupne efikasnosti preduzeća ima različite aspekte koji podrazumevaju razmatranje svrhe, suštine i metodološko-tehničkih problema za primenu odgovarajućih ekonomskih instrumenata. Svrha za merenje ukupnog poslovnog uspeha preduzeća su zainteresovani vlasnici preduzeća jer kroz to imaju preciznu informaciju o stvarnoj ekonomskoj efikasnosti svojih preduzeća kao i o realnim ekonomskim efektima njihovih investicija u preduzeća.

Merenje poslovnog uspeha im omogućava efikasnije upravljanje ekonomijom njihovog preduzeća:

simulacijom preko odgovarajućih modela budućih efekata alternativnih varijanti odluka

kontrolom efekata svih poslovnih aktivnosti Izražavanje poslovnog uspeha, preko zakonom utvrđenih šema o bilansima

stanja i bilansima uspeha je zakonski osnov bez koga preduzeće ne može da postoji.

Principi poslovanja

Osnovni ekonomski princip poslovanja U procesu privređivanja rezultati treba da budu veći od ulaganja. Osnovni ekonomski principi poslovanja preduzeća se i ispoljavaju kao težnja da se ostvare sve veći rezultati sa što manje ulaganja.

Rezultati poslovanja preduzeća se ispoljavaju u obliku: fizičkog proizvoda vrednosti proizvodnje (ukupnog prihoda kao njegovog novčanog izraza) dobitka

Ulaganja u proces poslovanja preduzeća mogu se izraziti u vidu: utroška radne snage (rada) troškova elemenata proizvodnje angažovanih sredstava

Produktivnost, ekonomičnost, renabilnostUže, preciznije izražavanje osnovnog ekonomskog principa poslovanja predstavljaju:• princip produktivnosti• princip ekonomičnosti • princip rentabilnosti

ProduktivnostPrincip produktivnost predstavlja zahtev da se ostvari što veći fizički obim proizvodnje sa što manjim utrošcima radne snage. Takođe, produktivnost se odnosi i na uspešnost u ostvarivanju principa produktivnosti, koja se izražava odnosom između ostvarenog fizičkog obima proizvodnje i stvarnih utrošaka radne snage.Preduzeće se u svom poslovanju mora pridržavati principa produktivnosti kao jednom od važnih uslova njegove uspešnosti. U poslovnoj praksi preduzeća princip produktivnosti izražava se kao težnja da se ostvari objektivno mogući fizički obim proizvodnje, uz utroške radne snage. Posle završetka jednog perioda poslovanja ocenjuje se stepen uspešnosti u sprovođenju principa produktivnosti. Stvarna produktivnost je niža od objektivnog uslovljenja a u najboljem slučaju jednaka objektivno uslovljenoj produktivnosti.

Da bi se izračunala ostvarena produktivnost potrebno je utvrditi: ostvareni fizički obim proizvodnje ostvarene utroške radne snage

faktore koji su uslovili veličinu ostvarenog obima proizvodnje i utrošaka radne snagePri planiranju poslovanja preduzeće mora poznavati faktore koji uslovljavaju produktivnost a ove faktore spadaju dejstva koja mogu da utiču na odnos između ostvarenih rezultata i utrošaka radne snage. Sva dejstva se mogu grupisati kao:

objektivno uslovljeni faktori subjektivno uslovljeni faktori

Objektivni faktoriObjektivni faktori su oni na koje preduzeće ne može da utiče i da ih menja u toku procesa poslovanja. To su tehnički i društveni faktori.

Tehnički faktori su sva materijalna i tehnička sredstva koja služe za konkretnu proizvodnju i utiču na produktivnost preko karakteristika:

sredstava za rad tehnološkog procesa materijala proizvoda

Društveni faktori produktivnosti su uticaji državnih organa, tržišta i ispoljavaju se u vidu:

odnosa ponude i tražnje poreske politike razvijenosti saobraćajne mreže obrazovnog nivoa stanovništva

Subjektivni faktoriSubjektivni (organizacioni) faktori produktivnosti su dejstva koja su vezana za čovekovu ličnost u proizvodnji i ispoljavaju se preko:

nepotpunog korišćenja proizvodnog kapaciteta nivoa stvarne kvalifikovanosti radnika radne discipline

Izražavanje produktivnostiProduktivnost se izražava odnosom fizičkog obima proizvodnje i utrošaka radne snage. Ako preduzeće proizvodi više vrsta proizvoda koji se međusobno razlikuju po dimenzijama, obliku, sastavu, kvalitetu, itd. fizički obim proizvodnje ne može se iskazati jedinstvenom jedinicom mere. Oni se moraju svesti na zajedničku meru množenjem:

tržišnom cenom proizvoda normiranim radnim vremenom za jedinicu proizvoda

Sprovođenje principa produktivnostiNastojeći da sprovede princip produktivnosti, preduzeće preduzima odgovarajuće mere, i to:

da otkloni dejstvo subjektivno uslovljenih faktora da poveća postojeću objektivno uslovljenu produktivnost

Preduzeće mora stalno težiti promenama usled zahteva potrošača. Sprovođene principa produktivnosti predstavlja samo jedan od uslova za uspešno poslovanje preduzeća. On je uslov za uspešnost preduzeća u fazi proizvodnje.

Ekonomičnost

Princip ekonomičnosti predstavlja zahtev za ostvarenjem što veće vrednosti (ukupnog prihoda) uz što manje trošenje elemenata proizvodnje.

Nastojanje preduzeća da ostvari što veći ukupni prohod sa što manjim troškovima ograničeno je dejstvom objektivnih i subjektivnih faktora.

Za izračunavanje ostvarene ekonomičnosti potrebno je utvrditi: ostvarenu vrednost proizvodnje stvarne troškove elemenata proizvodnje faktore koji su uslovljavali veličinu ostvarene vrednosti proizvodnje i stvarnih

troškova elemenata proizvodnje

Vrednost proizvodnje čine: fizički obim proizvodnje tržišne cene proizvoda

Sprovođenje principa ekonomičnostiEkonomičnost predstavlja izraz racionalnosti trošenja elemenata proizvodnje. On odražava odnos proizvodnje prema ukupnim troškovima za razliku od produktivnosti kojom se ocenjuje racionalnost trošenja samo radne snage, te je zato on obuhvatniji metod kontrole ekonomske uspešnosti poslovanja preduzeća.

RentabilnostPrincip rentabilnosti je zahtev da se ostvari što veća dobit sa što manje angažovanih sredstava. Stepen uspešnosti u njegovom sprovođenju izražava se odnosom između ostvarenog dobitka i stvarnog iznosa angažovanih sredstava.

Da bi se izračunala ostvarena rentabilnost potrebno je utvrditi:• ostvareni dobitak (profit)• stvarnu sumu angažovanih sredstava (kapitala) • faktore koji su uslovili veličinu ostvarenog dobitka i stvarne sume angažovanih sredstava

Dobitak

Ostvareni dobitak je iznos novca koji je jednak razlici između ukupnog prihoda i ukupnih rashoda preduzeća u određenom periodu poslovanja. To je iznos profita na uloženi kapital.

Veličina dobitka zavisi od: veličine ukupnog prihoda (vrednosti proizvodnje) visine troškova elemenata proizvodnje (poslovnih rashoda)

Sprovođenje principa rentabilnostiSprovođenje principa rentabilnosti ne završava se dostizanjem objektivno uslovljene rentabilnosti u datom periodu. Preduzeće je obavezno da usavršava svoje poslovanje da bi se što uspešnije borilo sa konkurencijom.

Rentabilnost predstavlja izraz sposobnosti «oplođavanja uloženog kapitala». On je, kao pokazatelj, širi i obuhvatniji način kontrole ekonomske uspešnosti poslovanja u odnosu na produktivnost i ekonomičnost.

Obuhvata sve elemente ulaganja i rezultata poslovanja. Smatra se konačnim izrazom uspešnosti poslovanja.

Povezanost i uslovljenost rentabilnosti, ekonomičnosti i produktivnostiNa narednoj slici je prikazana povezanost i uslovljenost principa poslovanja. Vidi se da rentabilnost obuhvata i elemente produktivnosti i ekonomičnosti.

Pojam i vrste finansijskih pokazatelja

UvodProces materijalne proizvodnje predstavlja transformaciju vrednosti utrošenih sredstava za proizvodnju proizvoda, pri čemu se stvara nova vrednost kao rezultat uloženog umnog i fizičkog ljudskog rada.

Ekonomski uspeh poslovanja preduzeća zavisi od ostvarene tržišne vrednosti proizvodnje (visine novčanih primanja ostvarenih realizacijom proizvoda ili usluga) i visine troškova. Ako je razlika između ovih vrednosti veća – preduzeće je postiglo bolji rezultat poslovanja. Rezultate poslovanja preduzeća možemo meriti pomoću više različitih pokazatelja kojima se utvrđuje i meri ostvarena ekonomska efektivnost proizvodnje u toku poslovne godine.

S obzirom na ekonomsku suštinu procesa reprodukcije, rezultate poslovanja možemo izraziti sledećim vrstama pokazatelja:

pokazateljima vrednosti proizvodnje pokazateljima troškova poslovanja pokazateljima ekonomskog (finansijskog) rezultata

Pokazatelji vrednosti proizvodnjeVrednost proizvodnje predstavlja tržišnu vrednost proizvoda (usluga) u toku jedne poslovne godine. Vrednost proizvoda koji nisu predmet redovnih promena na tržištu pa zato nemaju opšte poznatu tržišnu cenu se utvrđuju procentom, odnosno utvrđivanjem njihove relativne nabavne vrednosti, upotrebne ili preradne vrednosti, odnosno cene koštanja i dr.

Sabiranjem vrednosti proizvoda i usluga utvrđuje se ukupna vrednost proizvodnje u preduzeću koja može da se izrazi kao:

vrednost ukupne proizvodnje vrednost finalne proizvodnje

Vrednost ukupne i finalne proizvodnjeVrednost ukupne proizvodnje predstavlja zbir vrednosti svih proizvoda bez obzira na njihovu namenu, tj. bez obzira da li su proizvodi realizovani na tržištu ili su upotrebljeni u daljoj reprodukciji (kao sredstva proizvodnje). Pokazatelj kojim se izražava vrednost proizvodnje naziva se ukupni obrt.

Vrednost finalne proizvodnje predstavlja vrednost proizvoda i usluga realizovanih na tržištu. Pokazatelj kojim se izražava ukupna vrednost finalne proizvodnje u preduzeću se naziva ukupni prihod. Iz ostvarenog ukupnog prihoda vrši se nadoknada utrošenih sredstava za proizvodnju, uloženog ljudskog rada i drugih obaveza preduzeća, i obezbeđuju potrebna finansijska sredstva za proširenu reprodukciju.

Prilikom utvrđivanja ekonomskih rezultata poslovanja potrebno je razlikovati sledeće pojmove:

proizvodi upotrebljeni za dalju reprodukciju proizvodi upotrebljeni za izgradnju novih proizvodnih kapacitata

Proizvodi upotrebljeni za dalju reprodukciju su proizvodi koji se upotrebljavaju kao reprodukcioni materijal u narednom procesu proizvodnje, ili u drugom procesu proizvodnje u istom preduzeću.

Proizvodi upotrebljeni za izgradnju novih proizvodnih kapaciteta (nove investicije) u preduzeću su proizvodi koji su upotrebljeni kao materijali za izgradnju novih ili povećanje postojećih proizvodnih kapaciteta (osnovnih sredstava) preduzeća.

Pokazatelji troškova poslovanja

Pri utvrđivanju vrednosti proizvodnje jedan deo proizvoda koji se upotrebljava za dalju reprodukciju u preduzeću postaju sredstva za proizvodnju a njihova vrednost, koju prenose na finalne proizvode su materijalni troškovi. Ovako nastali troškovi imaju karakter internih troškova jer njihovom nastajanju ne prethode neposredna novčana izdavanja u preduzeću, dok su svi ostali troškovi – eksterni tj. novčana izdavanja u toku poslovne godine.

Značajan pokazatelj troškova proizvodnje predstavlja i cena koštanja, tj. iznos troškova po jedinici mere proizvoda.

Pokazatelji ekonomskog (finansijskog) rezultata

Ekonomski ili finansijski rezultat poslovanja preduzeća se utvrđuje kao razlika između ostvarene vrednosti proizvodnje i iznosa ostvarenih troškova u toku poslovne godine. Kada je vrednost proizvodnje veća od iznosa ostvarenih troškova onda je ostvaren pozitivni finansijski rezultat. Što je ova razlika veća ekonomski uspeh preduzeća je veći. Nasuprot tome, ako je iznos troškova veći od ostvarene vrednosti proizvodnje tada je preduzeće poslovalo sa gubitkom (negativnim finansijskim rezultatom).

Ekonomski rezultat može biti izražen različitim pokazateljima, od kojih se kao osnovni mogu navesti:

neto produkt (dohodak) čist prihod dobit (gubitak)

Neto-produktNeto-produkt ili dohodak je nova vrednost koja je ostvarena ulaganjem ljudskog rada u procesu proizvodnje u preduzeću. Ekonomski posmatrano, obavljanje procesa proizvodnje ima za cilj da dobijanje novih proizvoda čija se vrednost sastoji od prenete vrednosti utrošenih (osnovnih i obrtnih) sredstava za proizvodnju i od ostvarene nove vrednosti. Iznos ostvarenog dohotka se može izračunati kao razlika između vrednosti proizvodnje i zbira materijalnih troškova i troškova amortizacije (vrednosti utrošenih sredstava za proizvodnju).

Neto-produkt = Ukupni obrt - (ukupni materijalni troškovi + amortizacija)Neto-produkt = Ukupni prinos - (eksterni materijalni troškovi + amortizacija)

Stvaranje nove vrednosti u procesu materijalne proizvodnje predstavlja osnovni uslov opstanka i daljeg razvoja pojedinih preduzeća i društva kao celine. Ostvareni neto-produkt u preduzeću je moguće utvrditi i prema elementima njegove strukture, odnosno novoostvarene vrednosti na pojedine učesnike u proizvodnji.

Neto-produkt = naknada za uloženi rad (lični dohoci) + kamate i doprinosi + dobit

Čist prihodOvim pokazateljem se izražava višak vrednosti koji je ostvaren u procesu proizvodnje u preduzeću. Čist prihod se izračunava kao razlika između ostvarene vrednosti proizvodnje i vrednosti upotrebljenih faktora proizvodnje (vrednosti utrošenih sredstava za proizvodnju i naknade za uloženi ljudski rad). U zavisnosti od ekonomskog pokazatelja iz koga se izračunava, čisti prihod se može izračunati na sledeće načine:

Čist prihod = Ukupni obrt – (ukupni materijalni troškovi + amortizacija + troškovi rada, ili lični dohoci)

Čist prihod = Ukupni prihod – (eksterni materijalni troškovi + amortizacija + lični dohoci)

Čist prihod = Neto-produkt – lični dohoci

Čist prihod predstavlja deo dohotka koji je ostvaren kao rezultat ulaganja sredstava u proizvodnju u procesu reprodukcije. Odnosno, ostvareni višak vrednosti predstavlja kamatu koju su donela ukupno uložena sredstva u preduzeću.

Dobit

Utvrđivanje dobiti za preduzeće vrši se kao razlika između vrednosti proizvodnje i ukupnog iznosa nastalih troškova.

Dobit = ukupni obrt – ukupni troškovi proizvodnje

Dobit = ukupni prihod – ukupni eksterni troškovi proizvodnje

Ostvarena dobit predstavlja deo viška vrednosti (odnosno iznos kamate) koji je ostvaren ulaganjem sopstvenih sredstava i rada u procesu proizvodnje. Ako je iznos učinjenih troškova veći od ostvarene tržišne vrednosti proizvodnje tada se dobija negativni finansijski rezultat ili gubitak. U tom slučaju proces proizvodnje nije ekonomski opravdan.

Načini merenja ekonomskih rezultata

Posle utvrđivanja ekonomskih rezultata poslovanja potrebno je utvrditi da li je poslovanje preduzeća u posmatranom periodu bilo, i u kojoj meri, efikasno. Da bi

se mogla dati ocena ekonomske efektivnosti poslovanja potrebno je izvršiti različita poređenja, tj. merenja ostvarenih ekonomskih rezultata sa planiranim.

Prostorno i vremensko poređenje ostvarenih rezultata kao apsolutnih vrednosti moguće je jedino pod uslovom nepromenjenih proizvodnih uslova. Poređenje ekonomskog uspeha u više preduzeća na osnovu ekonomskih rezultata (u apsolutnim vrednostima) ne bi bilo moguće zbog toga što se pojedina preduzeća razlikuju po veličini i strukturi kapaciteta sredstava za proizvodnju, po broju zaposlenih, ... veliko preduzeće će po pravilu imati (apsolutno) veći ostvareni rezultat od manjeg preduzeća (ukupni prihod, dohodak ili dobit) ali to ne znači da će se proces proizvodnje u većim preduzećima obavljati uvek i sa većim stepenom efikasnosti.

Da bi se uspešno izvela poređenja ekonomskih rezultata i izražavati stepen ekonomske efektivnosti poslovanja preduzeća ostvarenih u određenom vremenskom periodu potrebno je izmeriti iznose pojedinih ekonomskih razultata. Umesto u apsolutnom iznosu, ekonomski pokazatelji se izražavaju kao odnosi između ostvarenih rezultata i količine uloženih faktora proizvodnje.

Ovako izražene rezultate kao relativne vrednosti moguće je međusobno porediti bez obzira na razlike u veličini i strukturi proizvodnih kapaciteta. Osnovni pokazatelji stepena ekonomske efikasnosti poslovanja su:

ekonomičnost proizvodnje rentabilnost proizvodnje proizvodnost rada.

Ekonomičnost proizvodnjeEkonomičnost je stepen korisnog dejstva utroška proizvodnih faktora u procesu proizvodnje. Što je utrošak za određeni obim proizvodnje manji to je stepen njegove ekonomičnosti veći i obratno. Ovo je u skladu sa osnovnim ekonomskim principom obavljanja procesa proizvodnje sa što manjim utroškom sredstava za proizvodnju i ljudskog rada, ili sa najmanjim mogućim iznosom troškova.

Stepen ekonomičnosti proizvodnje se izražava koeficijentom ekonomičnosti:

Koeficijent ekonomičnosti= (tržišna vrednost proizvodnje)/(troškovi proizvodnje)

Proizvodnja je ekonomična ako je izračunati koeficijent ekonomičnosti jednak ili veći od jedinice (≥1), odnosno kada je ostvarena vrednost proizvodnje veća od troškova.

Stepen ekonomičnosti moguće je utvrditi iz obrnutog odnosa, tj. odnosa između troškova i ostvarene vrednosti proizvodnje:

Koeficijent ekonomičnosti= (troškovi proizvodnje)/(tržišna vrednost proizvodnje)

RentabilnostPokazateljima rentabilnosti se meri stepen ekonomske efektivnosti proizvodnje, odnosno efektivnosti uloženih sredstava za proizvodnju u određenu privrednu delatnost. Pojmom rentabilnosti se izražava:

rentabilnost proizvodnje rentabilnost uloženih sredstava

Da bi proizvodnja bila rentabilna potrebno je da se u njoj ostvari pozitivni finansijski rezultat (dobit). Stepen rentabilnosti proizvodnje se pri tome izražava stopom rentabilnosti (stopom dobiti) koja se utvrđuje iz odnosa između ostvarenog (pozitivnog) finansijskog rezlutata i tržišne vrednosti proizvoda.

(Dobit x 100)/(Tržišna vrednost proizvodnje)= Stopa rentabilnosti (%)

Produktivnost radaPored sredstava za proizvodnju kao materijalnog proizvodnog faktora, ulaganje ljudskog rada predstavlja neophodan uslov za dobijanje novih proizvoda, odnosno stvaranje nove vrednosti u procesu proizvodnje. Od dostignutog stepena produktivnosti rada zavisi ekonomska efektivnost poslovanja preduzeća.

Merenjem rezultata poslovanja u odnosu na obim uloženog rada dobijaju se pokazatelji produktivnosti (proizvodnosti) rada. Osnovni pokazatelj produktivnosti rada se utvrđuje iz odnosa količine proizvoda i obima utrošenog rada.

Produktivnost rada= (Količina dobijenih (proizvedenih) proizvoda)/(Utrošak rada (časova))

ZaključakMerenje ekonomičnosti, produktivnosti i rentabilnosti proizvodnje u preduzećima predstavlja osnovu za objektivnu i složenu ocenu ostvarene ekonomske efikasnosti poslovanja preduzeća.

Sa povećanjem ekonomičnosti povećava se po pravilu i stepen rentabilnosti proizvodnje i obrnuto. Za proizvodnju koja se obavlja na donjoj granici ekonomičnosti (kada su troškovi jednaki tržišnoj vrednosti proizvoda, a finansijski rezultat = 0) može se reći da je rentabilna.

Pokazatelji likvidnosti, aktivnosti i rentabilnosti

Finansijska analiza

Cilj finansijske analize je istraživanje odnosa pojedinih pozicija bilansa stanja i bilansa uspeha. Ona je neophodna s obzirom da bilansne pozicije imaju malu ili nikakvu analitičku vrednost.

Da bi se sagledao finansijski položaj preduzeća, moraju se uspostaviti značajni odnosi između pojedinih bilansnih pozicija. Ovi odnosi se uspostavljaju u formi racio brojeva, odnosno razlomaka kojim se jedna veličina stavlja u odnos sa drugom veličinom.

Prema cilju koji se želi ostvariti analizom, racio brojevi mogu se svrstati u sledeće grupe finansijskih pokazatelja:

pokazatelji likvidnosti pokazatelji aktivnosti pokazatelji fiansijske strukture pokazatelji rentabilnosti

Pokazatelji likvidnosti

Analiza likvidnosti vrši se sa ciljem da se utvrdi sposobnost preduzeća da plaća dospele obaveze. Plaćanje dospelih obaveza ne sme ugroziti kreditnu sposobnost preduzeće niti da naruši strukturu obrtnih sredstava. Najznačajniji pokazatelji likvidnosti su:

opšti racio likvidnosti posebni (rigorozni) racio likvidnosti neto obrtna sredstva (neto obrtni fond)

Opšti racio likvidnosti

Opšti racio likvidnosti pokazuje sa koliko obrtnih sredstava je pokriven jedan dinar kratkoročnih obaveza i utvrđuje se na sledeći način:

Opšti racio likvidnosti= (Obrtna sredstva)/(Kratkoročne obaveze)

Smatra se da odnos 2:1 u korist obrtnih sredstava predstavlja indikator zadovoljavajuće likvidnosti. Da li će utvrđeni opšti racio likvidnosti posmatranog preduzeća ukazivati na zadovoljavajuću likvidnost preduzeća zavisi od vrste, veličine i obima aktivnosti preduzeća, vremena vezivanja obrtnih

sredstava u pojedinim fazama ciklusa reprodukcije, efikasnosti naplate potraživanja...

Rigorozni (posebni) racio likvidnosti

Ovaj racio može poslužiti za proveru opšteg racija likvidnosti. Da bi se on utvrdio, iz ukupnih obrtnih sredstava moraju se izdvojiti likvidna sredstva (gotovina, potraživanja od kupaca i kratkoročni plasmani u hartije od vrednosti). Stavljanjem ovako utvrđenih likvidnih sredstava u odnos sa kratkoročnim obavezama dobija se posebni racio likvidnosti tj.

Posebni racio likvidnosti= (Likvidna sredstva)/(Kratkoročne obaveze)

Smatra se da je odnos 1:1 likvidnih sredstava i kratkoročnih obaveza pokazatelj relativno zadovoljavajuće likvidnosti, ali je za procenu stvarnog stanja likvidnosti važno sagledati u kojoj meri su potraživanja od kupaca zaista likvidna sredstva.

Neto obrtna sredstva

Neto obrtna sredstva predstavljaju apsolutnu razliku između obrtnih sredstava i kratkoročnih obaveza, tako da visina ovih sredstava pokazuje koliki se deo obrtnih sredstava finansira iz dugoročnih izvora finansiranja.

Kao dugoročni izvor finansiranja, neto obrtni fond omogućava zaštitu interesa kratkoročnih poverilaca preduzeća i određuje sposobnost zaduživanja preduzeća na kratak rok.

Pokazatelji aktivnosti

Finansijski pokazatelji aktivnosti izražavaju se različitim ekonomski relevantnim odnosima između ukupnih prihoda i troškova, s jedne strane, i između ukupnih i pojedinačnih ulaganja u poslovna sredstva, s druge strane. Ovim odnosima određen je sadržaj različitih koeficijenata obrta poslovnih sredstava, kao što su:

koeficijent obrta kupaca koeficijent obrta zaliha koeficijent obrta dobavljača koeficijent obrta ukupnih obrtnih sredstava koeficijent obrta ukupnih poslovnih sredstava

Polazeći od ovih koeficijenata preduzeće može utvrditi i dodatne pokazatelje aktivnosti koji su važni za analizu likvidnosti i rentabilnosti poslovanja preduzeća.

Koeficijenti obrta poslovnih sredstava

Koeficijent obrta kupaca je odnos između neto prihoda od prodaje i prosečnog salda kupaca. Prosečan saldo kupaca može se utvrditi kao prosečan mesečni iznos potraživanja od kupaca tokom godine ili kao prosečan iznos po stanju na početku i kraju godine.

Koeficijent obrta kupca= (Neto prihod od prodaje)/(Prosečni saldo kupaca)

Dobijena vrednost koeficijenta obrta kupaca pokazuje koliko se puta godišnje naplaćuju potraživanja od kupaca. Na osnovu ovog koeficijenta može se utvrditi i prosečan period naplate potraživanja:

Prosečan period naplate= (360 dana)/(Koeficijent obrta kupaca)

Koeficijent obrta zaliha utvrđuje se deljenjem cene koštanja realizovanih proizvoda sa prosečnom vrednošću zaliha tokom godine:

Koeficijent obrta zalihe= (Cena koštanja realizovanih proizvoda)/(Prosečni saldo zaliha)

Deljenjem približnog broja dana u godini sa koeficijentom obrta zaliha utvrđuje se prosečno vreme trajanja jednog obrta sredstava u zalihama, kao pokazatelj prosečne starosti zaliha.

Prosečno vreme trajanja jednog obrta= (360 dana)/(Koeficijent obrta zaliha)

Prosečno vreme trajanja jednog obrta sredstava angažovanih u zalihama pokazuje prosečno vreme koje protekne od nabavke materijala za proizvodnju do prodaje gotovih proizvoda.Koeficijent obrta dobavljača se utvrđuje kao odnos vrednosti godišnjih nabavki materijala i usluga na kredit i prosečnog salda dobavljača u toku godine. Kada se broj dana u godini podeli sa koeficijentom obrta dobavljača dobija se prosečno vreme plaćanja:

Prosečno vreme plaćanja = (360 dana)/(Koeficijent obrta dobavljača)

Koeficijent obrta ukupnih obrtnih sredstava predstavlja odnos između ukupnih rashoda poslovanja preduzeća i prosečno angažovanih obrtnih sredstava i kao takvo predstavlja efikasnost njihovog korišćenja. To se, istovremeno, odražava na likvidnost i rentabilnost poslovanja.

Koeficijent obrta ukupnih obrtnih sredstava = (Ukupni rashodi)/(Prosečna obrtna sredstva)

Koeficijent obrta fiksnih sredstava utvrđuje se kao odnos između neto prihoda od realizacije i prosečne nabavne vrednosti fiksnih sredstava.

Koeficijent obrta fiksnih sredstava = (Neto prihod od realizacije )/(Prosečna nabavna vrednost fiksnih sredstava)

Niska vrednost ovog koeficijenta ukazuje na suvišna ulaganja u fiksna sredstva kao i nepovoljnu strukturu ulaganja koja se ogleda u prevelikim ulaganjima u građevinske objekte i druga neproizvodna sredstava.

Koeficijent obrta ukupnih poslovnih sredstava utvrđuje se deljenjem neto prihoda od realizacije s prosečnom vrednošću ukupnih poslovnih sredstava prema sledećem obrascu:

Koeficijent obrta poslovnih sredstava = (Neto prihod od realizacije )/(Prosečna ukupna poslovna sredstva)

i predstavlja najopštiji pokazatelj poslovne efikasnosti, pošto se ukupnim poslovnim sredstvima iskazuje ukupan potencijal privređivanja.

Koeficijent obrta sopstvenih sredstava pokazuje efikasnost korišćenja sredstava koja potiču iz sopstvenih izvora i utvrđuje se prema obrascu:

Koeficijent obrta sopstvenih sredstava = (Neto prihod od realizacije )/(Prosečna sopstvena sredstva)

Pokazatelji finansijske strukture

Analiza finansijske strukture preduzeća ima za cilj da sagleda odnos sopstvenih i pozajmljenih izvora finansiranja u ukupnim poslovnim sredstvima preduzeća. Kao osnovni pokazatelji finansijske strukture koriste se učešće sopstvenih i pozajmljenih izvora u ukupnim izvorima finansiranja. Takođe, kao pokazatelj finansijske strukture koristi se koeficijent pokrića ukupnog duga.

Odnos pozajmljenih prema ukupnim i sopstvenim izvorima finansiranja dobija se stavljanjem u odnos pozajmljenih sredstava sa ukupnim poslovnim sredstvima. Ovaj racio pokazuje učešće pozajmljenih izvora u ukupnim izvorima finansiranja preduzeća.

Odnos pozajmljenih prema ukupnim izvorima finansiranja = (Pozajmljeni izvori )/(Ukupni izvori sredstava)

Za sagledavanje finansijske strukture preduzeća potrebno je utvrditi i odnos dugoročnih dugova i sopstvenih izvora finansiranja.

Koeficijent pokrića fiksnih rashoda na ime kamate pokazuje opterećenost poslovnog dobitka finansijskim rashodima na ime kamate.

Koeficijent pokrića kamate = (Poslovni dobitak )/(Rashodi na ime kamate)

Ne postoje jasni standardi kada je reč o tome šta se može smatrati zadovoljavajućim stepenom opterećenosti poslovnog dobitka rashodima na ime kamata, pa ova ocena zavisi od subjektivnog stava analitičara.

Prilikom utvrđivanja koeficijenta pokrića ukupnog duga moraju se uvažavati razlike u poreskom tretmanu rashoda na ime kamate i izdataka na ime otplate glavnice duga. Obe veličine se moraju svesti na istu osnovu a to se postiže korekcijom otplata na deo poslovnog dobitka prema sledećem obrascu:

gde je p stopa poreza na dobitak.

Na osnovu visine ovog koeficijenta kreditori preduzeća mogu proceniti visinu rizika.

Pokazatelji rentabilnosti

U analizi rentabilnosti koriste se dve grupe pokazatelja. Prvi su stope poslovnog i neto dobitka koji izražavaju parcijalnu rentabilnost poslovanja a drugi su stope prinosa na ukupna poslovna i sopstvena sredstva i izražavaju globalnu rentabilnost.

Stopa poslovnog i neto dobitka utvrđuje se racio analizom bilansa uspeha. Poslovni dobitak predstavlja periodičan prirast poslovnih sredstava korišćenih u njegovom sticanju, a stopa prinosa se utvrđuje kao odnos između poslovnog dobitka i prosečno korišćenih poslovnih sredstava tj.

Stopa dobitka na ukupna poslovna sredstva = (Poslovni dobitak )/(Prosečna poslovna sredstva)

Stopa prinosa na neto dobitak izračunava se prema obrascu:

Stopa neto dobitka = (Neto dobitak )/(Prosečna poslovna sredstva)

O visini ostvarenih stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva i sopstvena sredstva može se suditi sa stanovišta visine ovih stopa ostvarenih u ranijim periodima ili na osnovu stopa koja su ostvarila druga konkurentska preduzeća.

MODUL4

Upravljanje i organizovanje preduzećaUpravljanje preduzeća

Menadžment

Menadžment (upravljanje) podrazumeva planiranje, organizovanje, vođenje i kontrolu rada zaposlenih u preduzeću uz korišćenje sredstava organizacije radi postizanja planiranih ciljeva. To je stalan i kontinuiran proces. Za ostvarivanje ciljeva preduzeća odgovoran je menadžer.

Menadžment je veština i nauka o usmeravanju napora i resursa da bi se postigli utvrđeni ciljevi jednog preduzeća u skladu sa prihvaćenom politikom.

Upravljanje

Postoji više definicija upravljanja: Prema Fajolu upravljati znači predviđati, planirati, komandovati, koordinirati

i kontrolisati. Masi i Daglas smatraju da je to proces kroz koji odabrana grupa ljudi

usmerava sve zaposlene u kompaniji - prema zajedničkom zadatom cilju.

Po Kuncu i O'Donelu to je koordiniranje različitih resursa u procesu planiranja, organizovanja, usmeravanja i kontrole - usmereno prema utvrđenim zajedničkim ciljevima.

Upravljanje je proces planiranja, organizovanja, motivisanja i kontrole u pravcu postizanja odredjenih ciljeva preduzeća.

Upravljanje je univerzalna aktivnost, jer su njegovi principi primenljivi u svim oblastima ekonomije i društva (proizvodnja, bankarstvo, trgovina, poljoprivreda, sport, vojska, umetnost, zdravstvo, religija, medjunarodno poslovanje, itd.).

Upravljačke aktivnosti

Ukratko, možemo reći da je upravljanje (ili menadžment) veština da se poslovi obave uz pomoć ljudi, što znači da menadžeri (koji su odgovorni za ostvarivanje ciljeva u preduzeću) ne učestvuju neposredno u ostvarivanju ciljeva preduzeća.

Postoje četiri aktivnosti upravljanja (upravljačke aktivnosti). To su: 1. Planiranje - postavljanje ciljeva i određivanje toka akcije za njihovo

postizanje2. Organizovanje - raspoređivanje i dodeljivanje posla radi

ostvarivanje ciljeva3. Liderstvo (ili vođstvo) - usmeravanje zaposlenih, motivisanje4. Kontrola - utvrđivanje standarda, merenje rezultata, utvrđivanje

rezultata određenom normom, preduzimanje korektivnih akcija tj. obezbeđuje da ostvareni rezultati odgovaraju planiranim.

Povezanost upravljačkih aktivnosti

Na slici su prikazane upravljačke aktivnosti i može se videti da su sve četiri aktivnosti međusobno povezane, a često i neodvojive.

Planiranjem se određuju ciljevi poslovanja ali se postavljaju i standardni kontrole; zaposleni se usmeravaju i motivišu za rad ali se i organizuju u radni kolektiv. Upravljački proces je sistem povezanih upravljačkih aktivnosti koje se često stapaju jedna sa drugom.

Upravljačke aktivnosti su međusobno veoma uslovljene, pa tako promena jedne od njih uslovljava promenu ostalih aktivnosti upravljanja.

Slika 1: Upravljačke aktivnosti

Područja upravljanja

Kao što je već istaknuto, aktivnost upravljanja definisana je kao proces planiranja, organizovanja, vođenja i kontrolisanja rada članova kolektiva i korišćenja svih resursa preduzeća radi ostvarivanja njihovih ciljeva.

Složenost upravljanja uslovljena je složenošću organizacione strukture preduzeća koja obuhvata veći broj elemenata koji su međusobno povezani vertikalno i horizontalno. Za uspešno funkcionisanje preduzeća potrebno je da su svi elementi njegove organizacione strukture skladno povezani i usmereni na ostvarivanje planiranih ciljeva koji su utvrđeni upravljačkim aktivnostima menadžera.

Efikasnost i efektivnost poslovanja preduzeća zahteva sprovođenje principa podele rada. Na toj osnovi formiraju se nosioci posebnih zadataka u organizacionoj strukturi, na koje se raspoređuju i upravljačke nadležnosti i odgovornosti za obavljanje poslova koji su im dodeljeni na osnovu podele rada.

U vezi sa stepenom nadležnosti u procesu odlučivanja i odgovornosti za ostvarivanje ciljeva preduzeća razlikuju se tri osnovna oblika upravljačkih aktivnosti:

1. strateško upravljanje2. operativno upravljanje 3. upravljanje poslovnim područjima

Strateško upravljanje

Strategija je upravljačka aktivnost preduzeća koja se odnosi na izbor pravaca, metoda i instrumenata za ostvarivanje ciljeva njihovog funkcionisanja. Ona treba da obezbedi najpovoljniji način ostvarivanja ciljeva preduzeća u uslovima tržišne konkurencije i usled dejstva dinamičnih promena u okruženju.

Klasifikacija strategija preduzeće vrši se prema sledećim kriterijumima: razvojne mogućnosti preduzeća hijerarhijski nivoi karakteristike promena odnos prema konkurenciji položaj na tržištu

Prema kriterijumu razvojnih mogućnosti, bira se strategija: ograničenog rasta ekspanzivnog rasta redukcije poslovanja

Hijerarhijski nivoi predstavljaju kriterijum po kome se razlikuju: strategija preduzeća, strategija poslovnih jedinica i strategija poslovnih funkcija

Promene o kojima se odlučuje u okviru strategije preduzeća su: restrukturiranje preorijentacija revitalizacija

Što se tiče odnosa prema konkurenciji može biti strategija napada, odbrane ili saradnje.

Operativno upravljanje

Operativno upravljanje čine: upravljačke aktivnosti na prevođenju strateških ciljeva u operativne ciljeve i

zadatke

delatnost menadžera na nivou poslovnih funkcija i organizacionih jedinica preduzeća

Operativni menadžment je usmeren na planiranje, organizovanje, vođenje i kontrolisanje izvršnih poslova.

Donošenje odluka o operativnim ciljevima i zadacima organizacionih jedinica i poslovnih funkcija preduzeća zasniva se na strateškim odlukama upravljačkog vrha i predstavlja njihovu operacionalizaciju.

Upravljanje poslovnim područjima

Poslovanje preduzeća obuhvata veći ili manji broj srodnih poslova koji su grupisani u odgovarajuće funkcije - poslova područja.

Osnovne funkcije obuhvataju proizvodnju, robnu razmenu (marketing i nabavku) i finansiranja. Ove funkcije predstavljaju osnovu organizacione strukture preduzeća. Preko osnovnih funkcija preduzeće ostvaruje uvid u:

kretanja na tržištu i u širem društvenom okruženju tehnološka dostignuća izvore kapitala.

Posebne funkcije su nosioci odgovarajućih stručnih poslova koji obezbeđuju potrebne podloge za odlučivanje menadžerima osnovnih funkcija.

Sve funkcije imaju važnu ulogu u pripremi i sprovođenju poslovnih odluka upravljačkog vrha preduzeća.

Organizovanje preduzeća

Organizovanje

Organizovanje je upravljačka aktivnost kojom se optimalno kombinuju aktivnosti i resursi preduzeća u povezanu celinu. To je aktivnost menadžmenta koja treba da obezbedi skladno povezivanje ljudi i sredstava za rad i materijala radi uspešnog poslovanja preduzeća.

Organizovanje se zasniva na podeli rada između učesnika u procesu poslovanja preduzeća. Ukupno poslovanje preduzeća se raspoređuje na pojedine grupe zaposlenih a zatim i na pojedince. Tako se postiže stvaranje specijalizovanih grupa i pojedinaca za određene poslove a samim tim i povećanje

efikasnosti ukupnog poslovanja. Sve to zahteva aktivnosti koordinacije čija efikasnost se obezbeđuje autoritetom rukovodioca.

Menadžment preduzeća koristi organizovanja da što efikasnije kombinuje ljudske i materijalne resurse prilagođavajući se uslovima u okruženju preduzeća. Organizovanje se kao element menadžmenta ispoljava preko organizacione strukture i organizacionog oblika.

Aktivnosti organizovanja

Osnovne aktivnosti procesa organizovanja su: utvrđivanje posebnih poslova koje treba obavljati povezivanje poslova u zadatke i raspoređivanje na zaposlene grupisanje poslova i formiranje organizacionih jedinica usklađivanje poslova u jedinstven sistem decentralizacija poslova i ovlašćenja

Organizaciona struktura preduzeća

Sve veća konkurencija na tržištu zahteva od preduzeća visok stepen efikasnosti poslovanja i racionalno iskorišćenje raspoloživih potencijala. Zato je potrebno formirati organizacionu strukturu preduzeća koja može da odgovori na izazove koji dolaze iz okruženja.

Proces organizovanja preduzeća podrazumeva formiranje organizacione strukture koja obuhvata veliki broj aktivnosti menadžmenta. Formiranje organizacione strukture započinje analizom tj. sa raščlanjivanjem ukupnog zadatka na parcijalne poslove. Proces analize ukupnog zadatka preduzeća i sinteza parcijalnih aktivnosti se zatim nastavlja grupisanjem poslova u radne zadatke i formiranje radnih jedinica. Nakon toga sledi postupak decentralizacije upravljanja i podela na sektore ili odeljenja kao i uspostavljanje centara odgovornosti.

Poslovanje preduzeća je složena aktivnost koja obuhvata različite poslove za koje su potrebna odgovarajuća znanja i sposobnosti. Prva aktivnost menadžera u okviru funkcije organizovanja je da utvrdi pojedinačne poslove koje treba obaviti da bi se obezbedilo ostvarivanje ciljeva poslovanja preduzeća. Ukupan zadatak preduzeća raščlanjuje se postepeno, od složenijih ka jednostavnijim poslovima.

Postupkom raščlanjivanja utvrđuje se nekoliko nivoa složenosti poslova, kao što su:

poslovne funkcije područje rada, odnosno delovi poslovnih funkcija pojedinačni poslovi radni postupci

Povezivanje poslova u radne zadatke

Sprovođenje podele rada u preduzeću podrazumeva raspoređivanje određenih poslova na pojedince ili grupe izvršilaca. Posle definisanja radnih postupaka i pojedinačnih poslova menadžer ih povezuje u zadatke i dodeljuje ih izvršiocima.

Formiranje radnih zadataka izvršilaca je složena aktivnost bazirana na organizacionim merama kao što su:

podela rada specijalizacija posla proširenje radnih zadataka inovacija u strukturi i trajanju radnog vremena.

Pojedinačni poslovi definisani i povezani u osnovne radne zadatke moraju se grupisati i rasporediti na odgovarajuće organizacione jedinice. Zatim se vrši raspodeljivanje nadležnosti i odgovornosti nad pojedinim segmentima posla između menadžera. Ovaj postupak zavisi od vrste delatnosti, obima složenosti poslovanja i od ciljeva preduzeća i stila upravljanja, nije trajan i menja se sa promenom poslovanja preduzeća.

Decentralizacija upravljanja

Decentralizacijom upravljanja se funkcija menadžmenta iz jednog centra raspoređuje na pojedine segmente preduzeća kojima se daje određeni stepen samostalnosti u poslovanju.

Decentralizacija se sprovodi: prenošenjem ovlašćenja i odgovornosti sa menadžera višeg nivoa na njima

podređene menadžere raščlanjavanjem poslovanja preduzeća na relativno osamostaljene poslovne

jedinice.

U manjim preduzećima decentralizacija se sprovodi prenošenjem dela nadležnosti i odgovornosti sa nadređenih menadžera na podređene menadžere tj. menadžere poslovnih funkcija ili drugih segmenata poslovanja, dok u većim preduzećima koje karakteriše obimno i složeno poslovanje ovaj proces se sprovodi raščlanjivanjem ukupne poslovne aktivnosti na relativno osamostaljene organizacione jedinice za čije funkcionisanje su nadležni i odgovorni njihovi menadžeri.

Decentralizacijom upravljanja omogućuje se podsticanje inicijative svih zaposlenih u preduzeću.

Decentralizacija i centralizacija

Proces decentralizacije je suprotan od smera procesa centralizacije kojim se koncentrišu ovlašćenja tj. nadležnosti u donošenju odluka o ciljevima poslovanja preduzeća a i odgovornosti za uspeh njihove realizacije. Ovi procesi se međusobno dopunjuju i u odgovarajućoj kombinaciji daju optimalne rezultate.

Centralizacijom se obezbeđuje odlučivanje o strateškim ciljevima preduzeća i sprovođenje kontrole ostvarivanja ciljeva ukupnog poslovanja a decentralizacija doprinosti rasterećenju top menadžmenta briga o neposrednim poslovnim aktivnostima u pojedinim delovima preduzeća.

Organizacioni oblici preduzeća

Preduzeća se organizuju u odnosima prema okruženju, a posebno prema tržištu kao samostalni privredni subjekti. Privredni subjekti se, prema svojinskim odnosima, javljaju u sledećim oblicima:

preduzetnik ortačko društvo komanditno društvo društvo sa ograničenom odgovornošću akcionarsko društvo

Integracija preduzeća

Konkurencija na tržištu, tehničko-tehnološki proces i međunarodna podela rada su uslovili međunarodno povezivanje preduzeća u krupnije poslovne sisteme, efikasnije u procesu privređivanja i sa boljim uslovima za razvoj. Ovo povezivanje (udruživanje) više preduzeća u veće privredne subjekte predstavlja proces integracije.

Integracioni procesi se obavljaju u zavisnosti od načina povezivanja i postoji:

vetikalno horizontalno konglomeratsko integrisanje.

Vertikalno preduzeće nastaje povezivanjem više samostalnih privrednih subjekata čiju se tehnološki procesi nadovezuju i dopunjuju. U horizontalnu integraciju ulaze preduzeća iste ili srodne delatnosti. A za razliku od vertikalnih i horizontalnih oblika integracije konglomeratski oblik udruživanja zasniva se na povezivanju preduzeća različitih delatnosti i njegova osnova su kapital i stručni kadrovi.

Informacioni sistemi kao osnova praćenja efikasnosti

Upravljački informacioni sistem

Upravljačke aktivnosti se zasnivaju na protoku informacija unutar i van preduzeća. Informaciona tehnologija ima veoma široku primenu u poslovanju i sve više služi kao pomoć za donošenje poslovnih odluka, te kada govorimo o povezivanju informacionih tehnologija i upravljačkih aktivnosti govorimo o upravljačkom informacionom sistemu (MIS - Management Information System).

Ovakav informacioni sistem omogućava efikasnije planiranje, odlučivanje i kontrolu. On obezbeđuje prikupljanje, obradu, čuvanje podataka i prezentaciju informacija koje su neophodne za donošenje poslovnih odluka.

Informacioni sistem, takođe, postaje značajna poslovna funkcija koja zahteva stručnog menadžera koji upravlja delom preduzeća.

Upravljanje informacionim sistemom podrazumeva brigu o svim njegovim elementima, tj. brigu o:

hardveru softveru bazi podataka ljudima pravilima i procedurama priručnicima

Uloga menadžera u informacionom sistemu

Zadatak menadžera je da se planira ulaganje u hardver tako da se postigne optimalan efekat između ulaganja u sistem i performansi sistema a potrebno je obezbediti i kompatibilnost uređaja, odnosno, njihovu povezanost u jedinstven informacioni sistem.

Prikupljanje podataka mora biti sistematski organizovano. Oni se čuvaju u centralnoj bazi. Menadžer mora da vodi računa da se prikupljaju važni podaci, da

je metodologija njihovog prikupljanja ispravna i da su troškovi prikupljanja prihvatljivi.

Najosetljiviji deo sistema su ljudi a menadžer mora voditi računa o tome da je za dobro funkcionisanje sistema neophodno imati zaposlene različite specijalnosti (administrator sistema, administrator baze, projektant sistema, operater...).

Upravljanje informacionim sistemom zahteva planiranje, organizovanje i kontrolu funkcionisanja svih njegovih delova. To je složen posao imajući u vidu da se odvija u veoma promenljivom okruženju. Menadžeri informacionog sistema moraju stalno da obnavljaju informatička znanja koja brzo zastarevaju da informacioni sistem ne bi postao kočnica poslovanju preduzeća.

Zadaci upravljanja informacionim sistemom

Osnovni zadatak informacionog sistema je prikupljanje svih važnih podataka i njihova prerada u informacije. Važni podaci su oni koji su menadžmentu potrebni za donošenje poslovnih odluka.

Za različite nivoe upravljanja potrebne su različite informacije, tako su za:

Operativnu kontrolu potrebne detaljne i precizne informacije Srednji nivo upravljanja potrebne su informacije za tekuće i buduće rezultate Najviši nivo upravljanja potrebne suinformacije za strateško planiranje

Informacija treba da bude blagovremena tj. treba da bude dostupna pre isteka kritičnog datuma. Mora da ima pravi oblik tj. da izveštaj koji sadrži informaciju treba da bude prilagođen korisniku. Troškovi prikupljanja i obrade informacija se stalno smanjuju pa treba pratiti tehnološke inovacije koje to omogućuju.

Sa razvojem Interneta razvila se i elektronska trgovina. Danas je moguće ne samo predstaviti se na Internetu već i istog časa obaviti i prodaju. Menadžer informacionog sistema treba da brine i o kvalitetu i načinu prezentacije preduzeća na elektronskim medijima.

Upravljanje informacionim sistemom

Upravljanje informacionim sistemom sadrži sledeće faze:1. planiranje2. organizovanje 3. kontrolu

Planiranje se sastoji iz: analize zahteva korisnika planiranja razvoja projektovanja informacionog sistema planiranja tekućeg rada

U fazi organizovanja obavljaju se poslovi: programiranja testiranja eksploatacije održavanja sistema

A u fazi kontrole vrši se: kontrola bužeta i vrednosti informacija kontrola rada zaposlenih kontrola ispravnosti

Karakteristike i implementacija

Informacioni sistem treba da služi prvenstveno menadžmentu kompanije, kao sredstvo koje će im pomoći u odlučivanju, informisanju i sprovođenju poslovne politike. Upravo zbog toga, on treba da teži da se proširi i na celokupnu liniju rukovođenja po svim nivoima hijerarhije, a zatim i na što veći broj različitih segmenata poslovanja.

Karakteristike i prednosti sistema su biznis logika u organizaciji i tehnologiji rada, mogućnost da više kompanija povezanih u holding ili poslovni sistem dele jedan informacioni sistem, povećanje informisanosti, efikasnosti i brzine poslovanja, kao i mogućnost istovremenog korišćenja sistema od strane velikog broja zaposlenih, uz jednostavnost upotrebe.

Implementacija informacionog sistema svodi se na postepeno uvođenje modula opšte namene i navikavanje zaposlenih na nov način poslovanja. Sledeći korak je analiza i unapređenje postojećih poslovnih i prodajnih modela iz ugla novih tehnologija i izrada novih modula informacionog sistema, koji pokrivaju određenu specifičnu oblast poslovanja.

Integracijom sa postojećim softverskim paketima (vrlo često starije generacije i zatvorenog za uži krug korisnika), dolazi se do konačnog cilja - integrisanog informacionog sistema. Direktni efekti njegove primene su oslobađanje

zarobljenih informacija i njihovo prosleđivanje do menadžmenta i zaposlenih, što daje novi kvalitet u poslovanju i omogućava rast kompanije.

Uloga i značaj

Informacioni sistem, doprinosi smanjenju troškova komunikacije, kao i njenoj brzini i efikasnosti. Ukoliko je dobro postavljen, on obezbeđuje veću proizvodnju informacija u jedinici vremena, kao i bržu cirkulaciju podataka kroz preduzeće. Svako u hijerarhijskoj strukturi dobija one informacije koje su mu potrebne za odluke iz njegovog domena. MIS omogućava da se ostvari isti nivo zadovoljenja informatičkih potreba uz manje troškove informisanja.

Velikim i decentralizovanim preduzećima pomaže da se informacije rasute po manjim organizacionim delovima integrišu u smislenu celinu.

Zahvaljujući MIS-u preduzeće brže prepoznaje šanse u okruženju, potencijalne opasnosti svodi na minimum, maksimalno koristi prilike koje mu se ukazuju, brže reaguje na zbivanja u okruženju i po tom osnovu povećava svoj profit.

Problemi uvođenja informacionog sistema

Problemi koji prate uvođenje informacionog sistema je najznačajniji problem menadžera informacionog sistema. Najčešći problemi su:

inercija pogrešan pristup automatizaciji čuvanje informacija promena odnosa moći manipulacija informacija nerazumevanje projektanata i korisnika sistema

Zadatak menadžera je da planski radi na prevazilaženju prepreka. Pošto je u pitanju nova tehnologija, upravljanje informacionim sistemom je i dalje najznačajniji deo zaduženja menadžera informacionog sistema.

Definisanje poslovne aktivnosti i strategija razvoja preduzeća

Planiranje

Planiranje je osnovna faza procesa upravljanja. Planiranje predstavlja formulisanje ciljeva i načina njihovog ostvarenja, odnosno, predstavlja pre svega, izbor ciljeva i određivanje načina njihovog ostvarenja.

Rezultat procesa planiranja su planske odluke a ciljevi su osnovna planska odluka. Ostale planske odluke služe ostvarenju ciljeva. Glavne planske odluke su: strategija, biznis plan i projekat. Planiranje je proces, promene se stalno dešavaju, pa je i planiranje kontinualan proces.

Planiranje, ciljevi i poslovna aktivnost preduzeća

Pre organizovanja, vođenja i kontrole, menadžeri moraju da planiraju kako bi za definisanu misiju i viziju, odredili glavne pravce delovanja koji definišu šta je potrebno uraditi, kada, kako i ko da uradi.

Planiranje ne samo da je primarna, ono je i suštinska, odnosno, faza koja pokriva najveći broj aspekata strategijskog menadžmenta.

Svako preduzeće ima misiju. Misija je opšti cilj preduzeća. Iz misije se izvode vizije, ciljevi i druge planske odluke. Da bi ostvarilo misiju preduzeće planira svoje akcije. Rezultat procesa planiranja su planske odluke. Ciljevi predstavljaju jednu od najvažnijih planskih odluka. Ciljevi predstavljaju željeno stanje ili nivo aktivnosti prema kojoj je celokupna aktivnost preduzeća usmerana. Oni su orijentiri u kretanju.

Svako preduzeće ima veliki broj poslovnih ciljeva koji utiču na poslovnu aktivnost preduzeća. Neki od njih su: diversifikacija rizika, ekonomska efikasnost, rentabilan rast i tržišno učešće.

Razvojna politika

Poslujući u promenljivoj sredini, preduzeće reagujući na izazove iz okruženja menja svoju veličinu, strukturu i unutrašnju konfiguraciju. Razvoj tržišta, tehnologije i nauka o preduzeću, omogućavaju i zahtevaju prilagođavanje veličine, strukture i načina upravljanja.

Težeći da uskladi svoju veličinu, strukturu delatnosti, tehnološke mogućnosti i upravljanje sa tržišnim, ekonomskim i organizacionim kriterijumima, preduzeće dolazi u situaciju da:

povećava obim postojećeg poslovanja (ekspanzivan rast) širi (diversificira) svoju delatnost (da bi osiguralo više izvora za ostvarivanja

profita)

samostalno pokreće i realizuje nove razvojne projekta pripaja, udružuje se, kupuje ili preuzima druga preduzeća stupa u strategijske poslovne veze sa drugim preduzećima kroz transformacione i procese prestrukturiranja osamostaljivanjem,

prodajom ili napuštanjem delova poslovanja, razmenom akcija i sl, preuređuje makro organizacionu strukturu i stil upravljanja

U pitanju su promene koje treba da dovedu do optimiziranja veličine delova poslovanja. Preduzeće teži da se osposobi i da sa faktorima uspeha, efektivnije ostvari svoju misiju, tj. iskoristi šanse i izbegne opasnosti (pretnje) koje nastaju sa promenama.

Strategije preduzeća i njegove veze sa okruženjem, mogu da variraju od fleksibilne organizacione strukture, kooperacije, zajedničkog optimiziranja i nastupanja do dominacije okolinom.

Izbor razvojne strategije preduzeća

Analiza poslovnog ambijenta i predviđanje faktora koji će uslovljavati konkurentsku strukturu je prvi korak u utvrđivanju razvojnih mogućnosti preduzeća. Dinamika tržišnih i društvenih faktora dovodi do toga da postojeće (privredne i vanprivredne) grane imaju promenljivu atraktivnost, pa se savremeno preduzeće pojavljuje kao dinamični preduzetnik koji svoje resurse (kadrovske i finansijske) usmerava zavisno od atraktivnosti pojedinih područja privređivanja. Tako, prilikom analize svojih razvojnih mogućnosti, preduzeće danas odgovara na pitanje u kojim delatnostima treba da bude, a ne kao nekad u kojem području delatnosti treba da bude.

Okvir za opredeljivanje razvojnog ponašanja treba da bude zasnovan na predviđanju šansi odnosno opasnosti koje se javljaju u okruženju i utvrđivanjem mogućnosti razvoja internih sposobnosti preduzeća. Cilj je da se istraže uslovi neophodni da bi se uspostavio balans između eksternih šansi i internih mogućnosti koji treba da:

omogući nesmetan nastavak poslovanja omogući nove šanse za rast i razvoj preduzeća stvara pretnju postojećem obimu, vrsti i načinu poslovanja preduzeća

Način i brzina kojima će preduzeće reagovati na određene izazove je uslovljeno:

stepenom do kojeg je ono u stanju da iste sagleda intenzitetom potreba za reagovanjem

mogućnošću da na iste reaguje blagovremeno

U pitanju je mogućnost preduzeća da uz pomoć informacionog sistema, blagovremeno i na pravi način otkrije šanse i opasnosti i sklonost preduzeća da «pliva ispred struje» (preaktivistička orijentacija preduzeća) odnosno, da se blagovremeno prilagodi i/ili da inicira nove tržišne i tehnološke trendove - preusmerava struju.

Analitički okvir za izbor razvojnih strategija

Analitički okvir za izbor razvojnih strategija mora da uvažava: potrebu da preduzeće opslužuje tržišta različitih profila rasta mogućnost ostvarivanja zadovoljavajućeg tržišnog učešća na svakom od

tržišta dalji razvoj šansi i opasnosti i uslova koji se zahtevaju za uspeh na svakom

području poslovne aktivnosti.

Pri izboru razvojne strategije preduzeće mora da nastoji da usaglasi svoje razvojne mogućnosti i intentitet izazova (pretnji) koje se formiraju u okruženju. Osnovna strategija mora da odrazi i kombinuje osnovne interese koji uzimaju u obzir jake i slabe strane preduzeća.

Okvir za izbor razvojne strategije

Moguć okvir za izbor razvojne strategije preduzeća dat je na sledećoj tabeli gde koordinate pokazuju područja interesa odnosno svrha razvojne strategije opredeljuje aktivnost pojedinih pravaca rasta.

Slika 1: Okvir za izbor razvojne strategije

Oslanjajući se na dve ključne promenljive: svrhu strategije i atraktivnost metoda rasta, moguće je identifikovati 4 strategijske opcije za pravac rasta:

1. strategije koje podrazumevaju da se slabosti prebrode uz oslanjanje na interni metod rasta

2. strategijske pravce rasta ako preduzeće želi da prebrodi slabosti uz oslanjanje na eksterni metod rasta

3. orijentaciju na jačanje učešća na tržištu na osnovu internih prednosti 4. orijentacija preduzeća na maksimiziranje prednosti kroz eksterni metod

rasta

Okvir za izbor strategije

Okvir za izbor razvojne strategije mora da usaglasi ciljeve i mogućnosti preduzeća uz dejstvo faktora okruženja. Razvojna strategija treba da omogući preduzeću da tokom svog životnog veka na vreme koristi šanse za svoj rast.

Izbor razvojne strategije mora biti u vezi sa potencijalom tržišta i mogućnostima preduzeća da prebrodi kritične faktore uspeha koji važe u pojedinim granama. Poželjno je da se oslanjajući se na koncepte analize i predviđanja obezbedi kombinacija pravaca, metoda i tempa rasta koja će omogućiti zdravo razvojno ponašanje tj. ono koga prati stalno povećanje profitabilnosti preduzeća.

Razvojna politika preduzeća i investicije

Definisanje razvojne politike

Reagujući na izazove iz okruženja preduzeće se menja. Sa razvojem tržišta, sve većom primenom info-komunikacionih tehnologija preduzeće prilagođava svoju veličinu, strukturu i stil upravljanja zahtevima i izazovima sa kojima se suočava.

Uz dejstvo tržišnih, ekonomskih i organizacionih kriterijuma, preduzeće: Povećava obim svog poslovanja radi povećanja učešća na tržištu Proširuje svoj proizvodni program da bi obezbedilo stabilnost u poslovanju Pokreće i realizuje razvojne projekte u cilju prilagođavanja tržišnim i

tehnološkim trendovima Udružuje se, pripaja se, kupuje ili preuzima druga preduzeća Ulazi u druge oblike saradnje sa partnerima Preuređuje svoju strukturu i stil upravljanja, kroz procese transformacije

osamostaljivanjem, prodajom, napuštanjem delova poslovanja

Preduzeće pokušava da u dinamičnom okruženju u kome posluje bude sposobno da efektivnije ostvari svoju misiju i ciljeve poslovanja. Da bi bilo u mogućnosti da to i ostvari, preduzeće mora maksimalno da koristi i unapređuje svoje veze sa okruženjem, ali i da inicira i realizuje tehnološke i tržišne trendove a ne samo da na njih reaguje.

Pojam, svrha i karakteristike

Rast i razvoj preduzeća prate procesi usaglašavanja njegove veličine, asortimana i organizacione strukture. Stopa rasta koja pokazuje brzinu promene veličine preduzeća ne zavisi samo od šansi već i od ograničenja koje se javljaju.

Upravljanje rastom i razvojem preduzeća podrazumeva donošenje odluka o pravcima, metodima i tempu njegovog okrupnjavanja. Razvojna politika predstavlja skup načela, principa i kriterijuma kojima se preduzeće rukovodi prilikom donošenja odluka iz domena upravljanja rastom i razvojem. Razvojna politika podrazumeva predviđanje promena koje se dešavaju u okruženju kao i načine njihovog iskorišćenja radi boljeg poslovanja u budućnosti.

Prilikom njenog formulisanja( formulisanja razvojne politike ) treba uzeti u obzir stavove preduzeća o:

tržištu na koje će se preduzeće orijentisati (domaće ili strano) tehnologiji na kojoj će se bazirati proizvodnja (domaća ili strana) elementima na kojima će se bazirati buduća konkurentska pozicija (da li će

proizvod biti superioran, da li će preduzeće biti lider u grani, itd.) visini učešća preduzeća u ukupnoj vrednosti zajedničkog proizvoda (u

zavisnosti da li će prodavati ili dalje prerađivati proizvod) načinima finansiranja (sopstvena sredstva, tuđa, itd.)

Na ovaj način preduzeće unapred definiše stav o pitanjima koja se odnose na razvoj i obezbeđuje efikasnost odlučivanja o razvojnim projektima.

Razvojna politika

Razvojna politika treba da: prikaže stavove preduzeća u odnosu na prediviđene promene u okruženju da bude bazirana na dugom vremenskom i širokom prostornom horizontu uskladi ciljeve, instrumente i mogućnosti preduzeća obezbedi rast i razvoj preduzeća bude razumljiva za sve organe i pojedince koji je sprovode

Međuzavisnost razvojnih odluka preko kojih se ostvaruje rast i razvoj preduzeća

Na slici je prikazana međuzavisnost razvojnih odluka preko kojih se ostvaruje rast i razvoj preduzeća.

Slika 1: Međuzavisnost razvojnih odluka

Dugoročno predviđanje trendova je glavna pretpostavka za utvrđivanje i realizaciju razvojne politike. U pitanju je dugoročna politika. Razvojna politika predstavlja osnovu za realizaciju investicione politike. Ostvarivanje rasta i razvoja preduzeća podrazumeva uspostavljanje veze između dugoročnih ciljeva, mogućnosti, stavova i načela za njihovu realizaciju, reagovanja na impulse i mogućnosti iz okruženja i investicija i projektnih planova.

Definisanje rasta i razvoja

Rast preduzeća znači povećanje njegove veličine i širine delatnosti u cilju obezbeđenja efektivnog i efikasnog ostvarenja misije preduzeća. Meri se vrednosnim i fizičkim pokazateljima, odnosno brojem zaposlenih, sredstvima, postrojenjima, imovinom, prodajom, poslovnim uspehom i uvek ga prate promene.

Razvoj se definiše kao proces transformacije da bi se iskoristile prednosti veličine preduzeća. I rast i razvoj su pokazatelji promena kroz koje prolazi preduzeće. Oba procesa su međuzavisna i odvijaju se simultano pa ih je teško odvojeno posmatrati.

I rast i razvoj se, odvijaju pod dejstvom različitih faktora, ali oni istovremeno utiču na promene u preduzeću. Definisani ciljevi podrazumevaju identifikovanje izvora rasta a zatim izbor strategije rasta. Rast dovodi do povećanja veličine koja se izražava brojem zaposlenih, porastom ukupnog prihoda, porasta preduzetne moći. Tokom vremena, promene koje se javljaju unutar preduzeća kao i u odnosu sa okruženjem kvalifikujemo kao razvoj preduzeća.

Rast odražava povećanje veličine, dok je razvoj serija promena u cilju iskorišćenja efekta okrupnjavanja preduzeća.

Upravljanje rastom i razvojem znači donošenje odluka o ciljevima, izvorima, pravcima, metodima i tempu okrupnjavanja njihove veličine, da bi preduzeće moglo da reaguje na izazove i pretnje (šanse i opasnosti) koji se formiraju razvojem eksternih i internih faktora rasta.

Karakteristike rasta i razvoja preduzeća

Rast i razvoj preduzeća:1. Podrazumevaju povećanje dimenzija preduzeća2. Omogućavaju preduzeću da efikasno i efektivno ostvarue svoju delatnost3. Omogućavaju preduzeću da izbegne opasnost i iskoristi šanse iz okruženja4. Izazivaju promene u organizacionoj strukturi5. Dovode do usavršavanja sistema upravljanja i boljih odnosa preduzeća sa

okruženjem

Takođe, rast i razvoj treba da omoguće preduzeću da se dokaže kroz optimizaciju veličine i odnosa organizacionih delova. Tako, okrupnjavanje preduzeća tj.

razvijanje delova sistema kao uslova njegovog rasta, preduzeće želi da obezbedi uslove kojim će ostvariti konkurentske prednosti.

Rast i razvoj utiču i na efikasnost procesa odlučivanja. Sa povećanjem proizvodnje, tržišta i tehnologije koju koristi preduzeće i sa ukrupnjavanjem njegove veličine i stvaranjem autonomnih celina, pitanje upravljanja postaje dominantno. Upravljanje rastom i razvojem preduzeća zahteva i razvoj onih delova organizacije koji će preduzeću obezbediti vitalnost.

Kao važno pitanje nameće se izbor i način organizovanja funkcija u preduzeću koje obezbećuju jedinstvo preduzeća u decentralizovanom sistemu odlučivanja. To znači da je potrebno obezbediti jedinstvene razvojne, marketing i finansijske funkcije u preduzeću.

Faze razvoja preduzeća

Faze u rastu i razvoju preduzeća možemo posmatrati sa stanovišta: kretanja proizvodne efikasnosti promena u strukturi delatnosti razvoja organizacione strukture

Prema prvom konceptu razlikujemo pet faza rasta i razvoja preduzeća, i to:

1. osvajanje procesa proizvodnje2. fazu normalne proizvodnje3. normalnu proizvodnju sa stagnacijom efikasnosti4. period otežane ekonomske situacije 5. poslednja ili kritičnu fazu u kojoj preduzeće posluje sa gubitkom

Prema drugom konceptu - promena u strukturi delatnosti - identifikujemo sledeće faze:

1. osnivanje koju karakteriše jedan proizvod i neformalna organizaciona struktura

2. rast proizvodnje i razvoj funkcija proizvodnje, prodaje, finansija3. faza proširanje proizvodnog programa4. faza koju karakteriše rast putem konglomeratske diversifikacije

Prema trećem konceptu faze rasta preduzeća su:1. inicijalni rast odnosno osvajanje proizvodnje i resursa, posle koga sledi2. birokratizovani rast koji uključuje rast i učvršćivanje preduzeća u postojećoj

delatnosti3. sledeću fazu karakteriše rast putem diversifikacije i drugačije organizacione

strukture preduzeća4. poslednju fazu koju karakteriše nastajanje velikog organizacionog kompleksa

- multinacionalno ili transnacionalno preduzeće

Podsticajni i ograničavajući faktori rasta preduzeća

Brojni faktori mogu da podstiču rast i razvoj preduzeća. Od internih faktora najznačajnije su finansijske, kadrovske i istraživačko razvojne mogućnosti preduzeća. Eksterni faktori formiraju se usled promenama faktora okruženja. To su faktori koje preduzeće ne može ili može samo delimično predvideti.

Takođe, postoji i čitav niz ograničavajućih faktora rasta preduzeća. Teorijski preduzeće može da raste dokle god je u stanju da pronalazi strategije koje mu omogućavaju da obezbedi dodajne izvore dobiti tj. može rasti beskonačno. Ali brojni su faktori koji ga ograničavaju. Od eksternih faktora to su:

stagnacija tj. opadanje tržišnih potreba konkurencija zakonska ograničenja nerazvijenost saobraćaja i trgovine mere ekonomske politike

Najznačajniji interni faktori koji ograničava rast je nedovoljan kadrovski potencijal, odnosno neodgovarajuće brojčano stanje, znanje i motivacija. Razvojna politika preduzeća sadrži principe i kriterijume za upravljanje dugoročnim poslovanjem preduzeća pa se njeno formulisanje bazira na širokom prostornom i dugačkom vremenskom horizontu. O njenom formulisanju više će biti reči u delu o ciljevima, izvorima i pravcima rasta preduzeća.

Investicije

Da bi moglo da ostvari svoju misiju preduzeće mora da investira. Investicijama se obezbeđuje i prosta i proširena reprodukcija preduzeća. One su osnova za egzistenciju, rast i razvoj preduzeća, održanja i poboljšanja njegove konkurentske prednosti.

Investicije se odnose na održavanje postojećeg poslovanja, racionalizaciju poslovanja, proširenje obima i strukture delatnosti. Poseban značaj investicija imaju u slučajevima kada preduzeće teži povećanju konkurentnosti i za ulazak u nova područja delatnosti.

Investiranje podrazumeva četiri elementa:1. investitora - onog koji investira2. investicioni projekat - predmet u koji se investira3. kamata - cena odricanja od potrošnje 4. diskontna stopa - vrednost potencijalne dobiti

Pošto se realizacija razvojne politike i strategije rasta preduzeća u najvećoj meri bazira na investicijama, izabrani pravci, metodi i tempo rasta preduzeća su osnovna pretpostavka planiranju investicija.

Investicije se mogu razmatrati sa stanovišta različitih aspekata u zavisnosti od toga šta se investiranjem želi postići. Pored ulaganja u objekte, opremu, uređaje i instalacije, karakter investicija imaju i ulaganja u hartije od vrednosti, sigurnosne zalihe, licence, školovanje kadrova, istraživanje i razvoj, poboljšanje konkurentske pozicije, itd.

Smisao investiranja je u ostvarivanju određenih efekata. Efekti investicionog ulaganja mogu biti različiti zavisno od vrste investicija i ciljeva koji se žele ostvariti. Da bi se donela racionalna investiciona odluka treba precizirati ciljeve konkretnog investicionog ulaganja i utvrditi efekte koji se žele ostvariti jer oni predstavljaju kriterijum na osnovu koga se vrši izbor između investicionih mogućnosti.