Kad je došao na Rudnik, Miloš je zatekao narod već u pokretu. Odmah su

ga obavestili o situaciji i sastancima u Rudovcu i Vreocima. Rešen da se ustane

na Turke kako bi se sprečili dalji turski zulumi, Miloš je i sam organizovao

nekoliko tajnih viđenja s narodnim prvacima. „Ovakvih pohoda i skupova bilo

je: u manastiru Vraćevšnici, kod arhimandrita Melentija Pavlovića; u selu

Lunjevici-u kući njegovog pobratima Nikole Milićeviha Lunjevice; u Dragalju,

u kući Arsenija Lome; a pred Cveti, početkom cvetne nedelje, u selu Rudovcu,

u kući popa Ranka Mitroviha, gde se Miloš sastao sa viđenijim knezovima i

ljudima iz nahije beogradske i valjevske, koji su bili i na onom prvom skupu,

pod Milićevim brdom. Na ovom skupu ponovo su se zaverili, zakleli i utvrdili,

da se odmah podignu na oružje i oslobode narod od Turaka“. Miloš je odredio

da se na Cveti, crkveni praznik i narodni sabor u Takovu, oglasi novi ustanak na

Turke. Svog brata Jevrema poslao je s većim krdom volova u Ostružnicu kako

bi ih prebacio trgovcima u Srem i za to dobio preko potreban novac.

S Miloševom namerom bili su upoznati svi viđeniji ljudi iz beogradske,

valjevske, rudničke,a izgleda i iz čačanske (požeške), kragujevačke i

smederevske nahije. Međutim, slučaj je hteo da se tri dana uoči praznika Cveti

pojave haračlije u Jasenici i da započnu staru praksu iznuđivanja, ucene i

batinanja. To je nateralo Arsenija Lomu da udari na zulumćare i da ih razjuri, a

Jovan Obrenović, Sima Paštrmac i Blagoje iz Knića su dan uoči praznika, čak

ubili turskog skupljača poreza u gružanskom selu Konjuši. Glas o ovim

događajima brzo se preneo po široj okolini ovih nahija.

U nedelju 11. aprila (po starom kalendaru) 1815, na saboru kod crkve u

Takovu, Miloš je svečano objavio da se diže novi narodni ustanak, predajući

Simi Paštrmcu zastavu sa već legendarnim pozivom: „Evo mene, a eto vama

rata sa Turcima“. Slično kao i u prvom ustanku u Orašcu 1804, i ovde u Takovu

su prisutni, ubeđeni u pravednu stvar i s verom u dobar ishod, prihvatili oružje i

pošli za svojim vođama, bivši m vojvodama i barjaktarima iz Karađorđevog

5

vremena. Sa padina gorostasnog Rudnika, ustanak se naglo proširio na sve

okolne krajeve.

Koliko je narod tražio oduška u novom ustanku vidi se po tome što je na

saboru bilo gotovo celokupno odraslo stanovništvo iz okoline, kao i ljudi iz

udaljenijih krajeva. Po rečima Mihaila Gavrilovića, najboljeg poznavaoca ovog

perioda srpske istorije, „...duhovi su već bili pripremljeni agitacijom i

poslednjim događajima... I narod i kmetovi pa i sami starci koji su obično bili za

pomirljivu politiku tražili su da se na Turke ustane, da se otpočne borba na život

i na smrt i jednodušno zamole Miloša da ih ne izdaje već da i on bude s njima i

da im bude starešina. Njegov pristanak kao najznatnijeg čoveka po položaju bio

je jemstvo za srećan ishod ovog preduzeva. Miloš je dao pristanak da će povesti

narod protiv turskih zuluma „ako zaborave svoje međusobne svađe i zadevice“.

Nije mu bilo teško da dobije obećanje, pošto drugog izlaza pred turskim

zulumima nije bilo. „Odmah mu ljudi gologlavi - nastavlja Gavrilovih - stanu

redom prilaziti i ljubiti ruku, čestitajuhi i blagosiljajući novo preduzeće. Od

ovoga dana Miloš Obrenović nije više prvi starešina po Sulejman-pašinoj

milosti, buruntiju vezirovu zamenio je narodnim izborom: tu u Takovu Miloš se

predao Turcima, tu je javno s njima i raskrstio. Tada mu je bilo trideset i dve

godine.

RATOVANJE I PREGOVORI S TURCIMA

1815.

Primivši se vođstva ustanka, Miloš je imao određen plan borbe protiv

Turaka: najpre je, po Karađorđevom primeru U prvom ustanku, trebalo oslo-

boditi središnji deo pašaluka, oterati Turke iz nahijskih centara i opkoliti turske

garnizone po tvrđavama. Rudnička, čačanska i kragujevačka nahija činile bi

osnovu ustanka, sa osloncem na masiv Rudnika, odakle bi se ustanak mogao

docnije lako proširiti na sve strane. Stoga je Miloš iz Takova uputio vojvodu

6

Lazara Mutapa i svog brata Jovana na Čačak, a kneza Milutina Garašanina na

planinu Klještevicu da bi sprečili odlazak beogradskog garnizona u unutrašnjost

Srbije. Obe ove vojske imale su u početku po tri stotine momaka. Miloš je ostao

na Rudniku, u selu Majdanu, da prikuplja nove borce i upućuje ih prema

Valjevu i Kragujevcu. Međutim, Turci su odbili srpski napad na Čačak, pa su se

ustaiici povukli na obližnji Ljubić.

U isto vreme, Sulejman-paša je poslao svog ćehaju Imšir-pašu sa preko,

5.000 vojnika i nekoliko stotina konjanika protiv Miloša, sa ciljem da se Čačak

oslobodi srpskog pritiska i razbije glavna vojna snaga ustani ka. Videvši toliku

tursku silu i prozrevši turski plan, Miloš je naredio taktiku pokret ljive odbrane i

snažnih protivudara u pozadinu turske vojske. Do sukoba sa Imšir-pašom došlo

je na Liparu i kod sela Rudovca, posle čega je, prelazehi preko Rudnika, gro

turske vojske ušao u Čačak 24. aprila. Već sutradan je došlo do većeg okršaja i

na Ljubiću, ali su Turci bili odbijeni, posle čega su se povukli preko Morave da

se odmore i pregrupišu.

Dobivši pomoć od pet stotina Gružana pod knezom Jovom Dobračom i

dve stotine Rudničana pod Milihem Drinčićem, knez Miloš je istovremeno

izradio plan da se pređe u protivnapad prema Valjevu i Paležu, gde su se

tamošnji Turci spremali na Čačak u pomoć Imšir-paši. Po svoj prilici, tada je

drugo srpsko odeljenje pod R. J elečaninom krenulo na Karanovac da bi

sprečilo dolazak novopazarskih Turaka U pomoć Čačku. Ubrzo posle toga, Srbi

su izvojevali dve prve veće pobede: Drinčić je na Družetićima razbio valjevske

Turke, a Miloš na Paležu, pa su se na ustanak podigle i valjevska i beogradska

nahija. Na Paležu je više od dve hiljade Srba jurišalo na turske šančeve,

upotrebivši i tzv. domuzarabe; pri tom su zarobili i dva turska topa pošto su

prethodno potopipi turski četokaik. Veze Beograda sa Šapcem bile su potpuno

prekinute, a Petar Moler je bio upućen da motri na valjevske Turke.

Dalje širenje ustanka u smederevskoj, kragujevačkoj i jagodinskoj nahiji

bilo je usporeno zbog teških okršaja na Ljubihu gde su Srbi hrabro odbijali

7

Turke predvođeni Jovanom Obrenovićem, Jovanom Dobračom i bivšim

Karađorđevim barjaktarom Tanaskom Rajićem koji je imao pod komandom dva

topa. U ovim borbama su najpre Turci potukli Srbe 24. maja i zarobili srpske

topove, ali su potom pretrpeli težak poraz kad su ustanici ubili Imšir-pašu na

Moravi. Srbi su uspeli da zauzmu i Čačak i da krenu u silovitu poteru za

Turcima koji su nameravali da pobegnu u pravcu Sjenice. Utom bekstvu

izginulo je mnogo turske vojske na planini Jelici i kod sela Rtara, a ostatak su

dotukli starovlaški hajduci. U stanici su tada zadobili veliki plen u oružju, a

povratili su i oba topa koja su im Turci oteli na Ljubihu; tursko roblje su

sproveli u Užice. Tada je na Užice bio upućen knežev brat Jovan, u isto vreme

kad i Sima Nenadovih na Baurih, da brani pristup sokolskim Turcima.

U međuvremenu je došlo do pada Valjeva oko 15. maja i do turskih

poraza na Batočini i Crnom vrhu (kragujevačkom), a zatim u Požarevcu i

Ranovcu, gde je Srbe predvodio vojvoda P. Cukić i bivši leskovački vojvoda

Strelja. U borbama oko Požarevca, koje su trajale nedelju dana, Srbi su imali

blizu petnaest hiljada ljudi koje je predvodio lično knez Miloš uz pomoć Pavla

Cukića, Petra Molera, Stevana Dobrnjca i Marka Abdule Todorovića. Turci koji

su potučeni bili su ispraćeni za Ćupriju, posle čega je bila oslobođena cela

požarevačka nahija, a zatim ćuprijska i jagodinska. Pošto je zauzet i Poreč, bila

je oslobođena sva istočna teritorija Beogradskog pašaluka.

Za to vreme je Stojan Čupih u zapadnom delu uveliko bunio šabačku

nahiju. Beogradski Turci su u međuvremenu uzalud pokušavali da zadrže

beogradsku i smederevsku nahiju; u borbama kod Vinče i Grocke bili su

konačno potučeni i primorani da se zatvore u beogradsku i smederevsku

tvrđavu. Pokušaj bosanskog vezira Huršid-paše da preko Šapca dođe u pomoh

Beogradu propao je usled velikog poraza turske vojske na Dublju 14. jula 1815,

kad je poginulo oko hiljadu i dve stotine Turaka i oko pedeset Srba, među

kojima i Milić Drinčić i Sima Nenadović; tada su Srbi zarobili i Ibrahim-pašu

Nikšićkog. Tako je za kratko vreme od oko tri meseca bio oslobođen ceo

8

Beogradski pašaluk sem turskih gradova Beograda, Šapca, Sokola, Užica i

Smedereva, koje Srbi uostalom nisu ni nameravali da napadnu.

Uspeh srpskih ustani ka protiv turske sile u Beogradskom pašaluku

snažno je odjeknuo i izvan Srbije, posebno među Srbima na austrijskoj teritoriji.

Tada su se mnogi srpski emigranti vratili iz Austrije, a u Srbiju su takođe prešli

i brojni austrijski graničari Srbi. Za ustanak su se zainteresovale i srpske

vojvode u Rusiji na čelu s Karaćorđem, a zatim i austrijske pogranične vojne

vlasti. O toku ustanka, Srbi su preko prote Mateje Nenadoviha obeštavali i

ruskog cara koji je tada (u aprilu 1815) boravio u Beču, zatim austrijskog cara

Franca (u maju), kao i Dvorsko ratno veće u Beču, moleći pomoć, ali uzalud.

Jedino su Rusi obećali da će posredovati na Porti, ali su istovremeno zahtevali

od Srba da traže mir od sultana. Tek kasnije, u julu, na vesti o teškim turskim

porazima u Srbiji, ruski car je naredio delimičnu mobilizaciju ruske podunavske

armije na Prutu kako bi se Turci primorali da nađu mirno rešenje sa Srbima.

Početkom leta 1815, turska vlast je prestala da postoji u unutrašnjosti

Beogradskog pašaluka, a umesto nje su Srbi svuda preuzeli vlast. Pored bivših

vojvoda i starih knezova, zatim kaluđera, popova i trgovaca, zvanih „gazda“ (na

primer Nikola Lunjevica iz rudničke nahije i Nikola Topalović iz

kragujevačke), u ustanku su učestvovali i gotovo svi bivši ratnici iz prvog

ustanka, među kojima je bio priličan broj ranijih buljubaša, barjaktara i

kapetana. Oni su se još pod Karađorđem istakli u ratnoj veštini. Međutim,

osnovu ustaničke vojske sačinjavali su seljaci, naročito iz zadružnih kuća. Posle

prvih pobeda nad Turcima, u ustanku su učestvovali i mnogi „bećari“,

dobrovoljci, emigranti-povratnici, kao i izvestan broj austrijskih graničara Srba,

običnih boraca i oficira nižeg ranga. Tako je ustanak iz 1815. godine dobio

karakter pokreta oružanog džaroda protiv Turaka. Savremenik tih događaja,

kasnije poznati književnik Sima Milutinović Sarajlija, nazvao je ustanak iz

1815. godine „obšte narodna vtorična protiv turskog zuluma buna“.

9

Kao vođa ustanka, knez Miloš je dobro znao da vojni deo borbe Srba za

slobodu ne bi mogao biti uspešno završen ako ne bi došlo i do političkih

pregovora s Turcima i do njihovog priznanja srpskih zahteva. Srbi su inače

stalno isticali da je njihova borba uperena protiv zuluma Sulejman-paše

Skopljaka, a ne protiv sultanove vlasti. Dokaz za to istina je činjenica da je

ustanak obuhvatio samo Beogradski pašaluk, a ne i ostale teritorije Srbije iz

vremena prvog ustanka, kao i u humanom postupku Srba prema turskim

civilima i ratnim zarobljenicima, u čemu se složno i novi bosanski vezir Huršid-

paša, glavni komandant turske vojske u 1813. godini.

Novi srpski ustanak nije bio prijatan za Portu od samog početka, ali su

mišljenja o tome kako primiriti Srbe u Beogradskom pašaluku bila podeljena. I

spahije su se žalile Porti da je uzrok ustanku bio Sulejman-paša, a slično su

svedočili novopazarski i leskovački paša. Strahujyći od diplomatskih

komplikacija, a svakako i pod utiskom turskih poraza, Porta je početkom leta

1815. dala instrukcije Marašli Ali-paši, rumelijskom valiji i seraskeru turske

vojske u Evropi, da stupi u pregovore sa Srbima uz obećanja da će im se

poboljšati položaj, a vinovnici vuluma će biti kažnjeni. Slično uputstvo je dobio

i Huršid-paša. Tako je došlo do preokreta u srpsko-turskim odnosima, pa je

srpski ustanak ušao u drugu fazu. U toku jula i početkom avgusta počeli su

pregovori između kneza Miloša i Huršid-paše, a zatim i sa Marašli Ali-pašom.

Pregovorima kneza Miloša sa Huršid-pašom mnogo je pomogao Ali-aga

Serčesma, bivši delibaša velikog vezira, koji je u jesen 1813 primio Miloševu

predaju. On je bio za pomirenje sa Srbima, pa je u tom pogledu radio i kod

bosanskog vezira. Jedno Miloševo ranije pismo Huršic-paši (još pre bitke na

Dublju) u kome su Srbi izneli zulume turske uprave u Beogradskom pašaluku

pod Sulejman-pašom, takođe je uticalo na Huršid-pašu da stupi u pregovore sa

Srbima, utoliko pre što je i iz Carigrada stigla instrukcija u tom smislu. Tako je

Miloš otišao u Huršidov logor 9. avgusta i izneo srpske tužbe i molbe. Sa njim

su bili knez Avram Lukih iz požeške nahije, Petar Otaševih iz kragujevačke i

10

Nikola Simeunovih iz valjevske, kao i njegov pisar Dimitrije Đorđević.

Pregovori su trajali četiri dana, pa je Huršid-paša najzad pristao da izda

bujuruldiju, koju je knez Miloš odneo ustanicima, uz uslov da Srbi predaju „vas

silav“ i sve oružje da bi dobili amnestiju.

Za to vreme su Vujica Vulićević, Jovan Obrenović i knez beogradske

nahije Aksentije Miladinović, u Miloševo ime pregovarali na Moravi sa

predstavnicima Marašli Ali-paše. Jagodinski knez Miloje Todorovih i kaluđer

manastira Nikolje Neofit izneli su Marašliji srpske tužbe na Sulejman-pašu i

tražili „zaštitu“ za srpski narod u pašaluku. Srbima je u tome mnogo pomagao

Jermenin Jordan Hadži-Đorćević, valijin ćurčibaša. Marašlija nije tražio od Srba

da predaju oružje, nego da izjave pokornost sultanu, da obustave ratovanje i da

propuste jedno odeljenje njegove vojske u Beograd, s tim što će im on

obezbediti pratnju za srpsku deputaciju koja će otihi u Carigrad i predati Porti

srpsko „prošenije“. „Car kabuli ščo ja načinim ili razvalim“ - tvrdio je Marašlija

Srbima i uveravao ih u svoju zaštitu. Tako su srpski komandanti na ovoj strani

pristali da 12. avgusta pošalju Todorovića i Neofita s vezirovim harem-ćehajom

u Carigrad, a 14. avgusta da propuste odeljenje Marašlijine vojske za Beograd.

U zamenu za to, Marašlija je pristao da ostane u Ćupriji do sultanove odluke, a

da Srbi zadrže svoju vojsku na Moravi, tj. u Belici i na planini Juhoru.

Vraćajući se od Huršid-paщe, Miloš je na putu saznao za sporazum sa

Marašlijom, i to od Prote Mateje. Iako nevoljno, znajući da Huršid postavlja

teže uslove, Miloš je odobrio rad Vujice Vulićevića i svoga brata Jovana, pa je

krenuo na Vračar kako bi se i lično sporazumeo s Marašlijinim ćehajom i zatra-

žio od njega da se Sulejman-paša što pre premesti iz Beograda.

Miloš je krajem avgusta pošao Marašliji na razgovor o sporazumu. U dva

razgovora sa njim izneo mu je Sulejman-pašine zulume i želju naroda da živi

mirno sa Turcima, za šta je naveo primer sultanovih povlastica prema tzv.

Ičkovom miru iz 1806. Sa svoje strane, Marašli Ali-paša je odluku o budućim

srpsko-turskim odnosima prepuštao Porti i sultanu, ali je Milošu u znak

11

priznanja za njegove napore da bi došlo do sporazuma s Turcima poklonio

skupocen ćurak, dobrog konja i starinske brojanice kao simbol velikog

poverenja i uvažavanja. Uz to je kao se raske r izdao naređenje Huršid-paši da

ne napada Srbe i ne kreće s vojskom dalje od Drine.

Srpska deputacija je bila dobro primljena na Porti, ali zadugo nije

dobijala nikakvo rešenje u pogledu narodnih molbi i zahteva. U međuvremenu

su Sulejman-paša i Huršid-paša stalno optuživali Srbe nasuprot Marašliji koji se

za njih zauzimao, a to je otežavalo rešenje srpsko-turskog sukoba. Druga

deputacija, koja je istog dana po povratku prve otišla u Carigrad, pod vođstvom

arhimandrita Melentija Nikšića trebalo je da pored ostalog moli Portu da

Marašliju postavi za beogradskog vezira, u vezi sa čim je i patrijarh zamoljen za

podršku. Naknadna molba „raje smederevskog sandžaka“ sastojala se iz traženja

da dobije sledeće: 1. vezira koji će boraviti u Beogradu sa izvesnim brojem

Turaka, od kojih nijedan nije ranije živeo u Srbiji, kako bi se zaboravila mržnja,

a zaplašeni narod umirio; 2. slobodu veroispovesti, poučavanje dece i nošenje

oružja kao u doba Mustafa-paše da bi se mogli braniti do dolaska sultanove

vojske ako „rđavi“ Turci napadnu zemlju; 3. zabranu Turcima da stanuju po

palankama i selima, kao i dozvolu knezovima da mogu suditi male sporove; 4.

zabranu svim Turcima izuzev trgovaca i glasnika turske vlade i vezira da ulaze

u Srbiju; 5. dozvolu Srbima da mogu trgovati po celoj carevini i sa stranim

državama, a takođe uvoziti iz njih robu; 6. zabranu spahijama da žive među

narodom i odobrenje da prihode mogu primati preko svoga starešine alajbega; 7.

ovlašhenje za vrhovnog kneza da sporazumno s vezirom uredi zemlju, da

izabere kneza za svaku nahiju i da im izradi fermane od turske vlade; 8.

naslednost položaja vrhovnog kneza; 9. odobrenje nahijskim knezovima da

prikupljaju harač i da svake godine u sporazum s vezirom odrede tri Turčina i tri

Srbina koji će odneti novac u carsku blagajnu u Carigrad, da primaju narodne

molbe, da ih predaju sultanu i da carske odluke saopštavaju narodu; 10. danak

od 800.000 groša prema fermanu od 1806. godine. Kako se može videti,

12

narodna molba je u stvari predstavljala uređenje srpsko-turskih odnosa na dosta

širokoj osnovi nacionalne autonomije, što bi bio prvi korak u zadobijanju

potpune unutrašnje samouprave oslobođenog dela Srbije.

Još dok Porta nije bila potvrdila srpske:zahteve,kiezMiloš i Marašli Ali-

paša su sačinili usmeni sporazum po kome su Srbi u Beogradskom pašaluku

dobili ova prava: da danak skupljaju Srbi bez turskog mešanja; da u nahijskim

mestima uz turskog muselima budeipo jedan srpski knez za slučajeve kad se

sudi Srbima; da spahije dobijaju samo ono što je po zakonskoj osnovi (što im

pripada po beratu); da se u Beogradu uspostavi Narodna kancelarija od dvanaest

knezova kao vrhovno sudsko i administrativno telo za srpske stvari. Marašlija je

prećutno prihvatio i to da se Miloš može predstavljati u narodu kao glavni među

srpskim knezovima, da se ne mogu ponovo uspostavljati čitluci, da se u

pašaluku ne dopusti naseljavanje „Arnauta“ i „Bošnjaka“, na koje se narod

najviše žalio i pre prvog ustanka i za vreme Sulejman-pašine vladavine, a

takođe i da se srpske izbeglice iz Austrije mogu vratiti svojim kunama.

Posebnom proklamacijom Narodne kancelarije od 9. novembra 1815.

objavljeno je mirno stanje u Beogradskom pašaluku i u srpsko-turskim

odnosima: narod je bio pozvan da se vrati svojim poslovima i da živi u miru i

bezbednosti.

Međutim, ovaj usmeni sporazum mogao je dobiti punu zakonsku snagu

samo ako ga potvrdi i Porta. Ona je tek početkom 1816. godine poslala Marašli

Ali-paši osam posebnih fermana koji su regulisali položaj Srba pod novom

turskom upravom. Porta je to svakako učinila i stoga što se ruska diplomatija

počela živo interesovati za stanje u Srbiji, kao i zato što je knez Miloš naredio

da se arhimandrit Melentije Nikšić vrati natrag da bi time izvršio neku vrstu

pritiska na Portu. Po Mih. Gavriloviću, smisao ovih osam fermana ogledao se u

ovome: „1. Carina da se naplaćuje strogo po tarifi i da se srpski trgovci ne

globe; 2. spahije da uzimaju desetak strogo po beratima ... ; 3. svakome Srbinu

slobodno je hoditi i trgovati po Turskoj carevini; 4. poreza da se plaća u dve rate

13

(o Ćurđevu i o Mitrovu dne); 5. vojna posada Srbije da bude samo po

gradovima i da ne čini nikakve obide narodu; iz posade se isključuju janjičarske

porodice (pod kojima su se podrazumevali Bosanci i Arnauti) koje su dotle

čuvale gradove i činile zlo narodu i da se na njihovo mesto dovedu Turci

dobroga vladanja iz Rumelije; 6. po gradovima i palankama da sedi uz turskog

starešinu po jedan srpski knez za otpravljanje poslova; sem toga dopušta se

jedan permanentan savet u kome će svaka nahija imati po jednog

predstavnika ... ; 7. sultan prašta Srbima svu prošlost i da se niko ne usudi da im

zbog nje čini prigovaranja. Nešto ranije Porta je bila izdala ferman odnosno

harača u Beogradskom pašaluku, smanjivši ga znatno prema onome koliki je bio

pod Sulejman-pašom“.

Srbi su po nevolji prihvatili ove fermane, iako su oni tek manjim delom

ispunjavali narodne zahteve. Umesto široke autonomije sankcionisana je neka

vrsta poluautonomnog statusa. Međutim, u poređenju s prethodnim periodom

bilo je ipak postignuto osnovno: Sulejman-pašinu strahovladu zamenio je

relativno blag režim Marašli Ali-paše. Turci su bili odstranjeni iz narodne

sredine, a narodne veze i obaveze s turskim vlastima, i sudske i poreske prirode,

ubuduće je trebalo održavati posredstvom srpskih organa uprave po knežinama i

preko Narodne kancelarije. Kao nosilac sultanovog suvereniteta u Beogradskom

pašaluku, beogradski paša je opštio sa narodom u redovnim slučajevima preko

njegovih predstavničkih organa: knezova i Narodne kancelarije.

Knez Miloš, glavna politička ličnost među Srbima, nije dobio od Porte

nikakvu posebnu potvrdu svoga položaja i svoje uloge među Srbima, premda su

ga beogradski paša i turske starešine u pašaluku i dalje smatrali za glavnog

kneza. On je upravo bio taj koji je kao najstariji i najugledniji po položaju među

Srbima, kao i po političkom iskustvu, najbolje uviđao slabe političke i pravne

osnove novog stanja u srpsko-turskim odnosima. Stoga je da bi što potpunije

osigurao tekovine ustanka 1815. počeo tražiti tajne veze sa Rusima (već u

februaru i oktobru 1816) preko ruskog konzula u Bukureštu. Urećenje

14

oslobođenog dela Srbije odvijalo se sporo, s teškoćama i neizvesnošću sve do

1826, zatim 1828-29, kad je Rusija energično uzela na sebe obavezu da se VIII

član Bukureškog ugovora koji se odnosio na Srbiju sprovede dosledno u delo.

IZGRADNJA KNEZ-MILOŠEVE VLASTI

U međuvremenu su i knez Miloš i Narodna kancelarija imali mnogo

problema unutrašnjopolitičkog karaktera, koje je takođe trebalo rešavati imajući

pri tom u vidu prisutnost turske uprave u Beogradskom pašaluku.

Narodna kancelarija je počela da radi odmah posle sporazuma između

Miloša i Marašlije, dok još nije bila zvanično potvrđena u Carigradu.

Predstavljena kao izborno administrativno telo od narodnih predstavnika

dvanaest nahija Beogradskog pašaluka, ona je trebalo da bude vrhovni organ

poluautonomne Srbije u kojoj je knez Miloš bio samo „predsedatelj“, a Petar

Moler „nadziratelj“ njenih poslovanja. Međutim, ona se nije nikad potpuno

konstituisala, pa je već u početku izgubila dosta od autoriteta usled rivalstva

između svojih prvih članova. Sukob između kneza Miloša i Petra Molera

označavao je taj početak.

Još za vreme ustanka, Moler je zastupao načelo zajedničke vlade četvo-

rice istaknutih ljudi u Srbiji toga vremena, a to su bili: Petar Moler, Pavle

Cukić, prota Mateja Nenadović i knez Miloš, s tim da svaki od njih u svom

području od nekoliko nahija upravlja narodom. Time bi se izbegla mogućnost

da samostalno vlada jedan od starešina, što kao iskustvo iz vremena prvog

ustanka i Karađorđeve uloge u političkom životu Srbije nije bilo naročito po

volji narodu, a posebno bivšim vojvodama i knezovima, što je bilo u potpunoj

oprečnosti s demokratskom ustanovom knežinske samouprave. Sa tim se tada

prećutno složio i knez Miloš. Posle drugog ustanka, i Moler i Miloš su započeli

15

borbu o prvenstvo u Narodnoj kancelariji, a borbi se početkom 1816. pridružio i

Vujica Vulićević. Težeći da se narodu nametne za vrhovnog narodnog starešinu

po ugledu na vladike u Crnoj Gori, na političku scenu je početkom 1816. stupio

i studenički arhimandrit Melentije Nikšić, član deputacije koja je u jesen 1815.

otišla u Carigrad; on se naročito okomio na Molera, nasuprot Cukiću koji je s

Molerom bio protiv Miloša.

Sukob među srpskim starešinama preneo se i na pašin konak, pa je to dalo

priliku Turcima da se pobliže zainteresuju za njihov rad, a posebno za njihove

odnose u Narodnoj kancelariji. Sukob je zatim doveo do toga da je Moler na

Đurđevdanskoj skupštini nahijskih starešina 1816. optužen za nasilja i za

proneveru novca prikupljenog od naroda na ime poreza. Pod uticajem većine

knezova i Miloša, a posebno Melentija Nikšića (koji se iz Carigrada vratio sa

dostojanstvom vladike), posle izvesnog kolebanja, beogradski paša Marašlija

prihvatio je želju narodnih predstavnika i naredio da se Petar Moler udavi na

Kalemegdanu zajedno sa starim Karađorđevim vojvodom Radičem Petrovićem i

jednim beogradskim kujundžijom. Posle toga je Miloš kao politički predstavnik

srpskog naroda pred Turcima umesto Molera postavio za nadziratelja svog

pisara Dimitrija Đorćevića i time potpuno potčinio Narodnu kancelariju. Ubrzo

zatim poginuo je i Melentije Nikšić, pa se Miloš tako oslobodio dvojice svojih

najopasnijih protivnika.

Međutim, Miloševa vlast u srpskom narodu još nije bila obezbeđena, tim

više što su u emigraciji u Rusiji živeli Karađorđe, Mladen Milovanović, Jakov

Nenadović, vojvode Antonije Pljakić i Vule Ilić, savetnik Stevan Živković i

drugi koji su se živo interesovali za prilike u Srbiji, u kojoj su imali svoje tajne

pristalice: Simu Markovića, Vujicu Vulićevića i druge.

Kao vrhovni knez koji je odgovarao pred beogradskim pašom za rad i

bezbednost u Srbiji, zapravo u srpskom narodu, Miloš je imao pune ruke posla

oko izmirenja poreskih, novčanih i naturalnih obaveza prema Porti, oko

određivanja kuluka za turske potrebe, zatim oko gušenja hajdučije koja se

16

javljala kao vid narodnog nezadovoljstva s načinom njegove uprave i visinom

poreza. Pogorelost i veliko siromaštvo naroda kao posledica stradanja u 1813. i

Sulejman-pašine pljačke do 1815, bili su razlozi zbog kojih je narod teško

mogao podneti izdržavanje dveju uprava: turske i srpske, utoliko više što je

izvoz stoke u Austriju veoma opao, a narod nije imao novca za izmirenje velikih

poreskih obaveza. Propaganda nekih emigrantskih starešina iz Vlaške i

Besarabije (Rusija) bila je naročito pojačana protiv Miloševe despotske uprave,

njegovih monopola i ograničenja u trgovini. U isto vreme, u Srbiji počinje

agitacija tajnih grčkih revolucionara, heterista, za novi ustanak protiv Turske

kako bi na Balkanu započela opšta revolucija protiv Osmanske Carevine.

Poznati heterist Georgije Nikolajević Olimpiti, zvani Jorgać, beogradski žitelj,

održavao je vezu između Karađorđa, koji je bio član „Heterije“, i Vujice

Vulićevića, a imao je pristalice naročito među beogradskim trgovcima Grcima.

Nezadovoljstvo sela sa knez-Miloševom upravom bilo je izraženo na više

načina, a imalo je i nekoliko određenih uzroka. To je bilo ono što je sačinjavalo

osnovni problem za brži razvoj oslobođene Srbije i donekle otežavalo dalji

proces srpske emancipacije u vezi sa osnovnim ciljevima koje su i prvi i drugi

srpski ustanak postavili u odnosu prema Turskoj.

Nezadovoljstvo srpskog sela u Beogradskom pašaluku s domaćom

upravom izbijalo je iz sledehih razloga: 1. velike strogosti Miloševih upravnih

organa koja je često prelazila u surovost i bezakonje; 2. velikih kuluka bilo za

potrebe turske države u pašaluku bilo kao besplatan rad na imanjima kneza

Miloša i njegovih „činovnika“; 3. ograničenja u trgovini i slobodnoj razmeni

dobara, od čega su zadugo trpeli blagostanje seljaka i napredak seljačkih

domaćinstava. Posledice toga bili su sukobi s nacionalnom vlašću, progoni

nezadovoljnika i buntovnih sela, hajdučija, represalije što je sve stvaralo

atmosferu lične i imovne nesigurnosti, strah od iznenadnih mera Miloševih

organa vlasti, čak i bojazan od uplitanja Turaka u odnose između Miloša i

nezadovoljnog naroda.

17

U nizu više manifestacija otvorenog narodnog negodovanja, zavera, buna

i pokušaja da se organizuje opoziciono-ustanički pokret protiv Miloša. Đakova

buna iz 1825. godine bila je najkarakterističnija za ondašnje stanje u srpskoj

narodnoj sredini i za Miloševu upravu. Međutim, Đakova buna nije bila prva

koju je knez ugušio na način koliko energičan i smišljen toliko i krvav i svirep.

Istorija Srbije na teritoriji Beogradskog pašaluka za to vreme odigravala se u

jednoj vrsti političkog dvoboja između kneza Miloša i njegovih političkih

protivnika, koji se uglavnom nisu mirili s njegovim despotskim načinom

upravljanja, sa upravom koja je pored ostalih neprijatnih strana imala i nameru

da potpuno ukine narodu knežinsku samoupravu, da ukloni knežinske i nahijske

knezove, kao i seoske zborove i knežinske narodne skupštine kao nosioce

lokalnih narodnih samouprava i demokratske narodne organizacije srpskih

seljaka. Tako je knez Miloš još 1816. došao u sukob s nekolicinom narodnih

starešina u nastojanju da ih sasvim eliminiše i suzbije njihov uticaj na vršenje

narodnih poslova.

Da je politička situacija u Beogradskom pašaluku bila teška moglo se

najočitije videti po buni kneza Sime Markovića u februaru 1817, buni koja je

iznenada obuhvatila šest nahija u severozapadnom delu pašaluka. Uz kneza

Simu, na čelu bune bili su još i Pavle Cukić i Dragih Gorunović, bivši

Karađorđev kapetan. Buna je u početku imala uspeha, ali je ipak bila krvavo

ugušena. Marašli Ali-paša, kome su izruče ne pobunjeničke vođe, posekao je

kneza Simu Markoviha i kapetana Gorunovića, a zatim je od Miloševe ruke

poginuo i Cukih (navodno je pao s konja i polomio se). Nešto kasnije, u maju,

nastradao je od Miloševih momaka i jagodinski pop Sava koji se odmetnuo u

hajduke pred progonima kneževih organa vlasti.

Ugušenje poslednje bune uklonilo je glavne Miloševe protivnike s

političke scene u Srbiji i sa puta izgradnje njegove jake centralne vlasti, utoliko

pre što su Turci bili sigurni da Miloš ne radi protiv sultanovog i Portinog

suvereniteta. Da bi još jače učvrstio svoju vlast, Miloš je uveo izvesne novine:

18

1. smenjivao je dotadašnje knezove knežina i umesto domahih ljudi postavljao

svoje pristalice koji su bespogovorno izvršavali njegova naređenja; 2. oduzeo je

od Narodne kancelarije gotovo sve administrativno-političke i finansijske

(poreske) nadležnosti i uzeo pravo da jedino on može obavljati krupnije narodne

poslove direktno sa beogradskim pašom, preko svog bivšeg tumača i haznadara

Grka Georgija Popovića (Papazoglua) zvanog Ćeleš - inače člana Narodne

kancelarije. Koliko se izmenila politička situacija u Srbiji u Miloševu korist

videlo se po tome što njegovo zvanje vrhovnog kneza nije niko osporavao, bar

ne glasno i javno. On je sam o tome pisao: „Od knezova sada ne osećam

nikakvoga da što na stranu tegli; svi su sa mnom u jednom soglasiju. Protivne

partije sve sam uničtožio. Narod je u svemu zadovoljan. Zuluma nikakva neima,

samo je poteška dacija, a narod jošt nije se okrepio od one Sulejmanpašine

globe i gladan [je] mnogo“. Iako nerado, i sami Turci su počeli smatrati kneza

Miloša za jedinog pravog predstavnika srpskog naroda u Beogradskom

pašaluku.

Politička zbivanja u Srbiji u leto 1817. bila su obogaćena jednim velikim

događajem: pogibijom Karađorđevom u Radovanjskom lugu 13/25. jula. Taj

događaj je imao svoju predistoriju i bio je presudan za Miloševa shvatanja o

daljem jačanju lične vlasti, shvatanja koja će ga utvrditi u nameri da od Porte

zatraži da ga prizna i za naslednog kneza Srbije.

Kao i većina starešina iz prvog ustanka Karađorđe nije bio zadovoljan

životom u izbeglištvu i stalno je želeo da se vrati u Srbiju. Međutim, to mu je

bilo onemogućeno u tadašnjim političkim uslovima, tim pre što je knez Miloš

vodio lojalnu politiku prema Turcima i energično se protivio novim zapletima.

Stoga je Karađorđe pristupio grčkoj „Heteriji“ (među ostalima i Mladen

Milovanović i Hadži-Prodan Gligorijevih) koja je bila za zajednički ustanak

Grka, Srba i Bugara i za stvaranje velike balkanske države, nalik na nekadašnju

Vizantiju, koja bi bila sastavljena od prave Grčke i „prisajedinjenih oblasti“.

Heteristi, koje je predvodio Aleksandar, sin Konstantina Ipsilantija, prijatelja

19

prvog srpskog ustanka, izabrali su Karađorđa za komandanta nameravanog

velikog ustanka, pošto im je propao pokušaj da pridobiju kneza Miloša, i ujedno

su odredili da Srbija bude operaciona baza za napad u pravcu Bugarske,

Makedonije, Epira i Tesalije. Ubeđen u istinitost izveštaj a emisara „Heterije“

da je stanovništvo turskih provincija spremno na ustanak protiv Turaka, kao i u

to da ga narod u Srbiji nestrpljivo očekuje, Karađorđe je tajno u pratnji svog

momka Nauma, Grka iz Moreje, prešao u Srbiju u smederevsku nahiju. Preko

svoga kuma Vujice Vulićevića potražio je Miloša radi dogovora o akciji protiv

Turaka. Ali Miloš nije prihvatio Karaćorđev predlog, nego je naredio da se bivši

srpski vožd potajno ubije i ujedno je poslao svoje momke Vulićeviću s

naredbom da to što pre učini. Pošto je Karađorđe ubijen mučki na spavanju,

Miloš je poslao njegovu glavu u Beograd, a zatim i u Carigrad. Vest o pogibiji

vođe prvog srpskog ustanka primljena je na Porti s velikim zadovoljstvom, a

Miloš je dobio tursko priznanje.

Karađorđeva smrt je odjeknula u narodu u Beogradskom pašaluku, ali i u

ostalim delovima naseljenim srpskim narodom, naročito kod Srba u Austriji i

Crnoj Gori. Mnogi su Miloša teško osuđivali, smatrajući da su izgledi za

oslobođenje od Turaka veoma umanjeni. Međutim, Miloš je imao svoje razloge

za Karađorđevo ubistvo, pravdajući to višim „državnim“ razlozima, očuvanjem

teško stečenog mira s Turcima i jedva zalečenim ranama i stradanjima naroda

između 1813. i 1815. godine. Svaku opoziciju takvom shvatanju strogo je

kažnjavao, ne prezajući ni od ubistava ljudi koji su mislili protivno.

Tako se pod utiskom ovog poslednjeg događaja desilo da je Mitrovska

skupština narodnih starešina od 6. novembra 1817. proglasila kneza Miloša za

naslednog kneza Srbije. Adresu o tome su potpisali svi nahijski knezovi,

beogradski mitropolit Agatangel, užički vladika Gerasim, valjevski prota i

arhimandriti manastira Vraćevšnice, Kalenića i Ravanice. Posle proglašenja

kneza Miloša za vrhovnog kneza stigla je i saglasnost narodnih starešina za

njegovu naslednost. Tako je u Srbiji istaknuto monarhijsko načelo, a teritorija

20

Beogradskog pašaluka počela se smatrati za odeljenu teritoriju koja će se

izgrađivati kao samoupravna državna zajednica oslobođenog dela srpskog

naroda, uprkos tome što je Miloš sebe isticao pred Portom i vezirom uvek kao

administrativnu a ne političku ličnost, kao slugu i činovnika Portinog, a ne kao

vladaoca narodnog. Od Porte se očekivalo da ovaj čin narodne želje potvrdi

sultanovim fermanom. Srpska deputacija u Carigradu, koja je došla da od Porte

izmoli povlastice što ih je Petar Ičko doneo u Srbiju 1806, trebalo je da navede

Karađorđevo ubistvo kao argument za to traženje uz naglašavanje lojalnosti

sultanu. Porta je međutim odbila zahteve na osnovama Ičkovog mira.

Zadovoljenju srpskih zahteva za proširenje autonomije smetale su i dalje

nesređene političke prilike u zemlji. Godine 1821. izbila je nova buna u

ćuprijskoj i požarevačkoj nahiji koju su podigli knezovi Stevan Dobrnjac i

Marko Todorović Abdula. Ona je imala obeležje otpora prema knez-Miloševoj

despotiji i ekonomskim ograničenjima koja su pogađala čak i ove knezove.

Buna je bila kratkotrajna, a u nju su pokušali da se umešaju i Turci, odnosno

spahije, kojima je Miloševa oružana pratnja na Moravi preprečilaprebacivanje u

požarevački kraj. Buna je ugušena, Abdula ubijen, a Dobrnjac je prebegao u

Leskovac kod Šašit-paše. Miloš je pred Portom okarakterisao bunu kao delo

heterista i samovolje pomenutih knezova.

Za istoriju razvitka političkih prilika i društvenih odnosa bila je mnogo

značajnija Đakova buna u januaru 1825. koja je izbila u Jasenici, a delimično se

proširila na smederevsku, kragujevačku, pa i beogradsku i požarevačku nahiju.

Bunu je podigao Miloje Popović, zvani Đak, zbog zuluma knežinskih knezova.

Ona je okupila više hiljada seljaka i u početku isterala predstavnike Miloševe

vlasti iz mnogih sela. 3auzevši Požarevac, seljaci su spalili konak Miloševog

brata Jovana, a njegovu imovinu razgrabili.

21

Vuk Stefanović Karadžić, rad Dimitrija Avramovića, Narodni muzej, Beograd.

Sima Milutinović, rad Katarine Ivanović,Narodni muzej, Beograd.

22

Buna, koja je imala karakter povećeg ustanka, izazvala je veliki odjek u

javnosti, ali je bila ugušena posle nekoliko dana. Ustanici su na sastanku u

Topoli 20. januara izneli svoj program koji je u suštini značio kritiku Miloševe

uprave u pobunjenim krajevima i zahtevao dublje reforme u vezi sa društvenim

i ekonomskim položajem naroda: liberalizovanje trgovine, zabranu činovnicima

da se njome bave, ukidanje Posrednih poreza, smanjenje novčanih poreskih

obaveza, smanjenje kuluka, „ukidanje knjaževskog zuluma“, narodni izbor

starešina. Više obećanjima nego stvarnom snagom koju je imao, Miloš je uspeo

da najpre pokoleba pojedine vođe bune, a zatim da krvavo slomi one koji su se

okupili oko Miloja Popovića, dok je sam Popović bio ubijen više na prevaru.

Potom su se Miloševi ljudi okrutno obračunali sa seljacima iz pobunjenih

sela.

Đakova buna nije ostala bez uticaja na dalje Miloševe postupke prema

narodu. Po ugušenju bune počeo je sprovoditi politiku stišavanja i sređivanja

opštih prilika. Naredio je potčinjenim vlastima da ispitaju prave uzroke pobune,

smenio neke lokalne starešine i njihove momke, smanjio porez i delimično

ukinuo đumruk na prodaju seljačkih proizvoda. Međutim, da ne bi izgledalo

kako je te novine uveo pod pritiskom događaja ili iz straha, on je potajno

naredio da se ubiju oba kneza koja su bila izabrana po želji Đakovih pristalica.

Time je želeo da istakne legitimnost svoje vlasti i svog prava koje je po

njegovom mišljenju stajalo iznad prava naroda. Ugušenje Đakove bune nije

ipak dovelo do potpunog smirenja u narodu, premda je Miloš naredio da se

ubuduće pažljivo razmatraju narodne žalbe upućene protiv starešina, da se ukine

batinanje i izbegavaju tajna ubistva. Dozvolio je i slobodnije kretanje, ukinuo

neka ograničenja u trgovanju, uneo više pravičnosti pri suđenju. Pa ipak je

godinu dana kasnije, 1826. izbila nova buna, tzv: Čarapićeva.

Cilj bune koju je predvodio Ćorđe Čarapić, sinovac vojvode Vase Čara-

pića, bio je uklanjanje kneza Miloša sa vlasti i povratak iz emigracije vođa iz

prvog ustanka na ponovnu upravu Srbijom. Organizovalisu je pre kao puč nego

23

kao bunu pretežno neki poznatiji beogradski trgovci i zanatlije, zatim seljaci iz

sela oko Beograda. Preko beogradskih heterista Grka i tajnih kanala

posredstvom trgovaca Srba, ona je imala veze sa izbegličkim voljama prvog

ustanka u Besarabiji i Hotinu. Rano otkrivena, nije imala vremena da se razvije

u pravu bunu. Njene vođe su se sklonile na planinu Avalu, ali su bile pohvatane

i pobijene, a zatim su istragom otkriveni njeni pripadnici i u Beogradu. Piscima

antimiloševskih letaka, beogradskim učiteljima P. Radosavkiću i Mih.

Berisavljeviću, bile su odsečene ruke do zglavaka odnosno i deo jezika.

Okrutnost kneževih organa i ovom prilikom je bila užasavajuća.

Ugušenjem bune iz 1826. godine propao je još jedan pokušaj opozicije,

kao i namere da se putevi unutrašnjopolitičkog i spoljnopolitičkog razvoja

Srbije usmere drugim putem. Miloš je u stvari sve više učvršćivao svoju vlast

pytem eliminacije svih svojih protivnika. Pri tom je značajno da je ipak uzimao

u obzir težinu opšteg stanja naroda pod svojom upravom i da je sprovodio, ili

bar pokušavao da sprovede, neke reforme, ali one suštinski nisu mnogo menjale

u odnosima između njega i naroda sem što su znatno, posle 1825-26, ublaženi

ekonomski tereti i poreske obaveze. Izvesne reforme u ekonomskom i sudsko-

upravnom položaju naroda, neuspesi oružanih pokreta protiv režima, kao i lična

Miloševa ubeđivanja naroda da bi se unutrašnjim krizama u Srbiji najviše

koristili Turci i grčki heteristi (Miloš je takođe navodio i realnu opasnost koja

postoji od dolaska oružanih bašibozučkih družina iz unutrašnjosti carevine u

Beogradski pašaluk; a posebno od oružane intervencije skadarskog Mustafa-

paše) doveli su do popuštanja zategnutosti u društveno-političkom životu zemlje

i do stišavanja međusobnih suprotnosti.

Veliki rat koji je Porta vodila već nekoliko godina na najbrutalniji način

protiv grčkih ustanika i zapletena međunarodna situacija u vezi sa Istočnim

pitanjem, kao i zastoj u rešavanju srpskih narodnih zahteva u Carigradu, skretali

su i Miloševu i narodnu pažnju na tu stranu. Od rešenja tih opštih pitanja

evropske politike zavisila je velikim delom i dalja perspektiva srpske

24

poluautonomije, a u vezi sa tim i dalja liberalizacija Mipoševog režima u Srbiji.

Miloš, koji je obimnost ekonomskih opterećenja. srpskog stanovništva dovodio

u vezu sa spoljnopolitičkim faktorima, odnosno s potrebama izdržavanja

Narodne deputacije u prestonici Osmanskog Carstva, plaćanjem specijalnih

kurira i agenata za vezu sa Rusima u Vlaškoj, Beču i Petrogradu,

podmićivanjem važnih činovnika na Porti - smatrao je da je i od povoljnog

konačnog ishoda srpsko-turskih pregovora zavisilo i povoljnije rešenje

socijalnog i ekonomskog položaja srpskog naroda u Beogradskom pašaluku.

Uprkos kritikama na račun njegovog režima koji se očitavao s jedne strane u

prilično jakoj hajdučiji, a sa druge u narodnim bunama, Miloš je video problem

srpske emancipacije i s lica i s naličja: u povezanost i unutrašnjopolitičkih sa

spoljnopolitičkim faktorima. Samo jedno potpuno rešenje srpskog pitanja na

Porti stvorilo bi realnu osnovu za društveni i ekonomski prosperitet srpskog

naroda u Srbiji.

Oslobođenje Srbije u granicama Beogradskog pašaluka, postignuto uz

velike gubitke u ljudskim životima srpskih seljaka i po cenu popaljenih i

opljačkanih sela, posle 1815. se bez sumnje pozitivno odrazilo na dalje tokove

narodnog života i dalji materijalni razvitak srpske autonomije. Srpsko

stanovništvo se već od 1816. godine u dvanaest nahija u pašaluku počelo

oporavljati od posledica Sulejman-pašine strahovlade. Posle nekoliko godina

„demografskog osipanja“ počeo je rasti natalitet, jačati proizvodnost na selu,

počela se postupno osećati ekonomska stabilizacija u seljačkim domaćinstvima.

Sem perioda mira, tome je vanredno doprinelo i to što je posle 1815. gotovo

prestalo bilo kakvo mešanje Turaka u društveni i javni život srpskog naroda na

selu, a naročito što su, sem harača, spahijskog desetka i carske glavnice, prestali

svi vidovi neposredne turske ekonomske i poreske pljačke. Sultanovi fermani iz

1815. i 1816. godine, kao rezultat delimičnog uspeha, a posebno veština s

kojom je knez Miloš vodio narodnu politiku prema Turcima, omogućili su da se

uticaj upravnih organa beogradskog paše i spahija po unutrašnjosti Srbije svedu

25

na najmanju meru. A to je pre svega značilo da je dobar deo „nacionalnog

dohotka“, tj. narodnog privrećivanja, ostajao u zemlji i da se Turci nisu mogli

koristiti njime, na šta su inače polagali formalno pravo. Najveća promena u

korist oslobođenih Srba osetila se u njihovom novom poreskom položaju prema

Porti, i to uglavnom zaslugom kneza Miloša.

ODNOSI S TURSKOM DO 1830.

OSLANJANJE NA RUSIJU

Utvrđujući pravno-ekonomske osnove srpske autonomije 1815, Miloš je

uspeo da u poreskim obavezama prema Porti utvrdi stavku od 28.954 oženjena

muškarca, tj. poreska lica, i 43.527 haračkih, te da po tom osnovu sve do 1830

(odn. 1833) isplaćuje ovu fiskalnu obavezu, tzv. „carsku porezu“ Osmanskom

Carstvu. Kako se, međutim, stanovništvo u Beogradskom pašaluku povećavalo

prirodnim priraštajem, povratkom izbeglica iz 1813, ili novim doseljavanjima -

već u 1820. godini na okruglo 65.000 oženjenih muškaraca, 1825. na preko

69.000, a 1830. na 72.500 lica - to je sav višak poreza ostajao u srpskim

rukama. Polugodišnja razlika, „ušteda“, u odnosu na 1815. iznosila je 1820.

godine preko 320.000 groša, a do 1830. popela se na preko 587.000 groša. Već

ovo novo stanje omogućilo je da se i stopa poreskog opterećenja snizi od 23

groša i 15 para u 1815. na 17 groša u 1830. godini.

Slično kao sa porezom - od kojeg je izdržavana turska yppava u Beograd-

skom pašaluku - bilo je i sa ostalim fiskapnim obavezama Srba prema Porti.

Turci su dotadašnju prednost izgubili tako što je knez Miloš u narodno ime već

1816. godine zakupio carske spahiluke (mukade, malićane, hasove) i carski

harač, a 1826. i carine (sem beogradske), skele i prevoze. Tako je samo na

haraču u periodu 1826-33. Postigao „uštedu“ od preko dva miliona groša. Iako

se taj novac slivao u Miloševu ličnu kasu, on je upravo u toliko manjem iznosu

odlazio u turske ruke, što bi se inače desilo da su ga skupljali organi turske

26

uprave. U tom gotovo potpunom eliminisanju Turaka iz ekonomske

eksploatacije Srbije, knez Miloš je za vreme 1826-33. zadržao za sebe čistih 4,2

miliona groša od harača, čibuka, mukada, carina, skela i prihoda Porečke reke.

Likvidacija turske uprave u unutrašnjosti zemlje i smanjenje poreza bili

su dve važne tekovine Miloševe vlasti u Beogradskom pašaluku posle 1815.

Godine. Pošto su Srbi regulisali i kontrolisali spahijska prava iz agrarno-pravnih

obaveza, srpski seljak je stekao osnovu za sređeniji i mirniji život, bar što se tiče

odnosa s Turcima. Sem Miloševih organa vlasti, niko drugi nije ga mogao

oterati sa zemlje. Bili su otpali gotovo svi vidovi turskih zuluma, vanredne i

vanzakonske poreske obaveze prema Turcima, razne vrste turskih zloupotreba u

srpskim selima. To su nesumljivo bila važna dostignuća uspešnog završetka

drugog srpskog ustanka. Usled toga počeli su se sve više doseljavati emigranti i

izbeglice iz turskih provincija, Vlaške, pa u izvesnom broju i iz Austrije, čime je

osetno jačala populaciona, poreska, ekonomska i odbrambena moć Srbije pošto

je Miloš zauzeo protektorski stav prema doseljenicima. Uprkos raznim, katkad i

nepredviđenim teškoćama pri kolonizaciji doseljenika, posebno oko uskla-

đivalja interesa doseljenika i starosedelaca, uvećan broj žitelja Srbije omogućio

je Milošu da smanji prvobitno veoma visoku poresku stopu.

Međutim, sa odlaskom Turaka iz narodne sredine nisu bili rešeni i svi

problemi koji su mučili srpskog seljaka. Nesređene unutrašlje političke prilike

ne samo da su dovodile u pitanje dalji razvoj srpskih zahteva za što potpunije

oslobođenje od turske vlasti nego takođe i dotad postignute uspehe. Prisustvo

turske vlasti među srpskim narodom bilo je još uvek veliko, premda se najviše

osećalo kao sporadično kršenje sporazuma koje je Miloš postigao sa

Marašlijom. To kršenje su najčešće činili organi beogradskog paše, a uz to je

bilo pokušaja da se pojedine spahije ponovo nametnu za gospodare svojih

spahiluka, tj. da budu čitluksahibije, a pokušavano je i vanzakonsko

oporezivanje seljaka u davanju prihoda sa zemlje. Izbijalje grčkog ustanka

početkom 1821. zahtevalo je nove napore kneza Miloša da se odnosi s Turcima

27

poboljšaju u korist srpskog naroda. To je prvenstveno zavisilo od prethodnog

sporazumevanja s Portom koja je preko beogradskog paše i turskih garnizona

održavala suverenitet sultanove vrhovne vlasti. Da bi postigao ciljeve sa kojima

je verovao da će bolje zaštititi i uvećati stečene pozicije, Miloš je poveo

pregovore s Portom i poslao u Carigrad nekoliko narodnih deputacija.

Dok Porta konačno nije 1833. godine svečano priznala sve zahteve Srba u

Beogradskom pašaluku, u Carigrad je bilo poslano sedam deputacija: prva i

druga 1815, treća u leto 1816, četvrta u proleće 1820, peta u jesen 1820, šesta u

februaru 1827, sedma u februaru 1830. Nasuprot prvoj i drugoj, treća i četvrta

deputacija nisu postigle vidnije rezultate. Turci su koristili zauzetost Rusije

evropskim pitanjima, pa su namerno zapostavili srpske zahteve. Tako je

odbijena i četvrta deputacija koja je za Srbiju tražila potpunu samoupravu u

unutrašljim poslovima, zatim da se danak plaća „odsekom“ (paušalno) i da se

nacionalna samouprava proširi na tzv. otrgnute predele - prema granicama iz

1813. godine.

Postavljanjem navedenih zahteva došlo je do znatnog zaoštravanja

odnosa između Turaka i kneza Miloša. Porta je već pomišljala da ga tajno

smakne, ili bar da ga politički oslabi u unutrašnjoj upravi u Srbiji. Nameravala

je da se „poveže“ s nezadovoljnicima, u prvom redu sa opoziciono

raspoloženim knezovima i drugim uglednim narodnim predstavnicima. Tada su

i spahije započele u većoj meri izazivati incidente po selima u pašaluku. Imajući

sada Rusiju za sobom, Miloš je u takvoj situaciji rešio da preduzme političku

kontraofanzivu: on šalje u Carigrad petu veliku narodnu deputaciju koja je u

prikladnoj ali odlučnoj formi trebalo da postavi čitav niz novih zahteva.

Deputacija je službeno bila sastavljena od šest lica i nosila je „vsepokornjejšeje

prošenije“ od devet „punktova“. Tada je postavljen i zahtev za priznanje

naslednog kneževskog dostojanstva u Srbiji. Međutim, drugi događaji, buna

heterista u Moldaviji i grčki ustanak potisli su u pozadinu nastojanja srpske

deputacije u Carigradu.

28

Zbog razvoja grčkog ustanka, nepovoljnog za Turke, srpski deputati su

čak bili zatvoreni za duže vreme. Da bi zaštitila svoje interese, Porta je poslala u

Niš veliki broj vojnika, a istovremeno su Stevan Dobrnjac i Marko Abdula u

ćuprijskoj i požarevačkoj nahiji podigli bunu protiv kneza Miloša. Zaoštrena

unutrašnja i spoljna situacija nagnale su Miloša da obrati glavnu pažnju na

očuvanje pozicija koje je već imao, utoliko pre što je i bosanska turska vojska

izazivala incidente na Drini i u šabačkoj varoši. Pretnja od vojne okupacije

Beogradskog pašaluka bila je utoliko ozbiljnija što su vođe „Heterije“ iz

Moldavije održavale vezu s Milošem preko pisama i stalno ga pozivale na

dizanje zajedničkog ustanka. Na nesreću, Turci adakalskog paše Abdurahmana

zaplenipi su još uoči ustanka izvesna veoma poverljiva pisma iz ove prepiske,

tako da je Miloš jedva uspeo da se odbrani i do kaže Porti da nije imao veze sa

Ipsilantijem, vođom heterista.

Situacija se u tom pogledu nije mnogo izmenila ni sledećix nekoliko

godina. Nemoćan da sam postigne želje ne ciljeve, Miloš je očekivao snažnu

podršku od Rusije, u kojoj je na prestolu od 1825. Bio energični i ratoborni car

Nikola J. To je bilo vreme kad su se usled turskih poraza u Grčkoj i velikih

stradalja grčkog naroda, evropsko javno mnenje i diplomatija velikih sila počeli

veoma interesovati za stanje potlačenih hrišćana u Turskoj. Poraz turske

diplomatije bio je očevidan. Ultimatum koji je Rusija postavila Turskoj u martu

1826. doveo je do sklapanja tzv. Akermanske konvencije čije su se odredbe

odnosile i na Srbiju.

U svojoj spoljnoj politici, upravo u traženju podrške i zaštite za ostvarelje

ciljeva srpske autonomije, knez Miloš se oslanjao na Rusiju. Pristalica proruske

spoljno političke orijentacije još iz vremena prvog ustanka, on je svakako znao

za ruske obaveze prema Srbima iz ugovora u Bukureštu 1812. godine, pa se još

1814, za vreme Supejman-pašine uprave u Beogradskom pašaluku, u ime celog

naroda obraćao ruskom- caru, carici i nekolicini ruskih diplomata koji su do

1813. radili u vezi sa rusko-srpskim odnosima. Prepiska je delimično obavljana

29

preko prote Mateje Nenadovića koji je tada živeo u Austriji kao emigrant. Grof

A. Italinski, ruski poslanik u Carigradu, bio je na početku drugog ustanka-prvi

ruski diplomat kome su se Srbi obratili za pomoć i koji je zatim dobio zadatak

od ruske vlade da na Porti uzme u zaštitu interese srpskog naroda u

Beogradskom pašaluku. Naslednici Italinskog u Carigradu nastavili su taj kurs

ruske politike i znatno doprineli povoljnom rešenju srpskog pitanja na Porti i -

ostvarelju VIII tačke Bukureškog ugovora, naročito koristeći Akermansku

konvenciju iz 1826, uspešan ishod rusko-turskog rata 1828-29. i Jedrenski

ugovor o miru 1829. Veliku ulogu u uspostavljanju veza s Rusima, posebno s

konzulima u Bukureštu i u Jašiju, imao je Mihailo German, „uroženec

makedonski“ iz Razloga, koji je uživao naročito poverenje kneza Miloša i koji

je učinio velike usluge za stvar srpske autonomije. a kasnije bio Milošev

poverenik u nadgledanju srpske emigracije u Besarabiji.

Akermanska konvencija iz 1826. sa svojim V članom značila je za tursko-

srpske odnose prve korake javnog Portinog priznanja da je dužna da ispuni

obaveze iz Bukureškog ugovora u odnosu na Srbiju, i to u dogovoru sa srpskom

deputacijom. To je značilo pravo Srba na punu nacionalnu samoupravu, uz

obavezu da se Srbiji vrate predeli koji su joj oduzeti 1813, odnosno teritorije

tzv. Šest nahija. Srbija je tako izišla iz političke izolacije i postala objekt

međunarodnih Portinih obaveza. Srbi iz Beogradskog pašaluka dobili su po

Akermanskoj konvenciji i značajnu privilegiju da kao trgovci mogu putovati po

turskim provincijama sa srpskim pasošima koje će turske vlasti samo overavati.

Sem nesumnjive praktične strane ove privilegije, ona je imala i političku i

moralno-psihološku stranu. Podigla je ugled kneza Miloša među slovenskim

hrišćanskim podanicima Turske, zatim posebno kod Cincara i Grka, i u nekim

slučajevima poslužila kao sredstvo za stvaranje povereničkih kanala i veza sa

istaknutijim narodnim prvacima, posebno u Makedoniji, Staroj Srbiji i

Bugarskoj, što će se naročito odraziti u vreme rusko-turskog rata 1828-29.

godine. Ruski car je inače bio protiv učešća Srba u njenu, smatrajući da će ih

30

time zaštititi od Mogyće turske okupacije. Miloš je ipak predlagao da Srbi

zarate u pravcu Kladova i Vidina, ali je bio odbijen iz navedenih razloga. Srbija

je tako ostala po strani, ali je koristila ruskoj vojsci u Bugarskoj slanjem

obaveštenja o kretanjima turske vojske i u vezi sa snabdevanjem ruske vojske

na Dunavu. Sem toga, Srbija je na posredan način zadržavala jače kontingente

turske bosanske vojske da stignu na ratišta Dunava, što je prilično koristilo

povoljnom razvoju ruskih operacija u Bugarskoj. Sličnu uslugu Rusima učinio

je knez Miloš i time što je nagovorio moćnog skadarskog vezira Mustafa-pašu

Škodraliju, sa kojim je odranije bio u dobrim odnosima, da odustane od

pravovremenog priticanja u pomoć sultanovoj vojsci u odsudnim časovima

turske odbrane balkanskih prevoja, naročito na Šumli (Šumenu), što je uveliko

doprinelo uspešnom razvoju ruskih operacija i brzom slomu turske vojske.

Mustafa-paša je verovao da će ga Rusi Miloševim posredovanjanjem priznati za

„vladatelja“ Albanije. Izvestan broj Srba iz Beogradskog pašaluka učestvovao je

„ispod ruke“ kao dobrovoljci u sastavu ruske vojske, svakako sa znanjem i

prećutnim odobrenjem kneza Miloša. Sam Miloš je dao deset hiljada dukata za

ruske ranjenike, zbog čega je dobio posebnu zahvalnost od ruskog dvora.

Šesta tačka Jedrenskog ugovora odnosila se na Srbiju i obavezivala Portu

na izdavanje hatišerifa; sultan ga je poslao knezu Milošu još krajem 1829.

godine. Njime je bila priznata puna unutrašnja samouprava, odn. nacionalna

autonomija Srba pod Miloševom upravom, a Srbija se teritorijalno imala

proširiti sa tzv. Šest nahija. Miloševa nastojanja da se Srbiji priključe i krajevi

oko Niša i Vidina (Vuk Karadžić je u to vreme pisao čak i do „blizu“ Sofije, „to

je sve upravo srpsko“) nisu naišla na odobravanje uticajnog dela ruske

diplomatije, a naročito generala Dibiča, generalisima ruske vojske. Oni nisu bili

za veća teritorijalna oštećenja Turske na Balkanskom poluostrvu. Plan grofa

Kapocistrije da Rusija iskoristi poraz i da na Balkanu stvori pet kraljevina, od

kojih bi Srbiju sačinjavale Srbija, Bosna i Bugarska, takođe je bio odbijen

(slično kao i bivšeg beogradskog mitropolita Leontija Lambrovića) iz straha

31

zbog mogućne političke komplikacije oko nasleđa Osmanskog Carstva u Evropi

i oživljavanja stare ideje evropskih diplomata o deobi Turske na interesne sfere

velikih sila na Balkanu. Nasuprot narodnooslobodilačkim pokretima u Evropi i

na Balkanskom poluostrvu, u tadašnjoj ruskoj državnoj politici bio je

dominantan princip legitimizma. On će docnije doći do izražaja i u odnosu na

Tursku sa kojom je Rusija 1833.sklopila u Unkjar Iskelesiu tajni ugovor kojim

je ruska strana garantovala integritet Osmanskog Carstva. Sa Jedrenskim

ugovorom, međutim, Rusija je primorala Turke na znatne koncesije Srbima i uz

to uzela na sebe ulogu zaštitnika autonomije Srbije (koja će važiti sve do 1856).

Lično priznanje knezu Milošu, Rusi su odali dodeljivanjem visokog Ordena

svete Ane i saglasnošću da dobije titulu naslednog kneza Srbije.

Ruska diplomatija je posle 1829. pružila podršku knezu Milošu prilikom

njegove akcije podizanja narodnog ustanka u istočnoj Srbiji u proleće 1833. i

prihvatila je da se srpski mladići obučavaju u vojnim školama u Rusiji o njenom

trošku. Rusija je na posredan način doprinela i tome da i Austrija bez opiranja

prihvati nov politički položaj Srba u odnosu na Portu, što je nesumnjivo uticalo

na stvaranje većeg ugleda Srbije i njenog kneza u svetu u širim međunarodnim

odnosima, (Rankeova Istorija srpske revolucije, 1829, i Pirhovo Putovanje po

Srbiji, takođe 1829; zatim Boa le-Kontovi izveštaj i o Srbiji 1834, bez sumnje

su bili ppvi izraz shvatanja o Srbiji kao novom činiocu u kompleksu Istočnog

pitanja i njene civilizatorske uloge na Balkanu). Miloš je održavao dobre veze

sa Rusijom sve do 1837, kad je došao u sukob sa njom zbog ustavobraniteljskog

pokreta.

32