ANTOLOGIJA POLJSKOG ESEJA

PEANA KNJIGA

U r e d n i k Branko Kuki

Dizajn Milo Majstorovi

N a kor ic i Stanislav I g n a c i Vitkjevi

Iskuenje svetog Antonija II, 1921-1922 (detal j)

Antologija poljskog eseja Izbor, beleke i prevod sa poljskog Biserka Raji

Karol Iikovski

A L H E M I J A T E L A ( P r o b l e m o k r u t n o s t i )

oveanstvo umorno od rata, ono koje ne radi i ne misli, ali zato rado objavljuje najrazliitija bankrotstva, oekivalo je od rata neobine potrese i preporode svoje gnusne due. Nada je izneverila: promenio se samo dekor, ozbiljni zadaci svakodnevice ostali su i dalje isti i, kao to proraunati poverioci ne doputaju da budu prevareni, sve nam se neu-mitnije pribiavaju.

Ne jednom iroka skala ivota nije dodala nita istoriji oveanstva. Orgija tela koja se uzajamno sakate nee uiniti neophodnim zraenje misli iz mozgova.

Georg Bihner u drami Dantonova smrt stavlja junaku u usta sledee rei:

Kada su nas stvarali, nastala je nekakva greka; nedostaje nam neto, emu ne znam ime, meutim to neemo jedni drugima ieprkati iz utrobe, jer ne znam zbog ega bismo kvarili telo? Mi, alhemiari, ba smo ti jadni."

Dok Dantonov drug, Kamij Demulen, sugerie sledee: Moe se rei patetino: dokle e oveanstvo u venoj gladi prodirati vlastito telo? Ili: dokle emo mi, brodolomnici na splavu, u neutoljivoj ei sisati jedni drugima krv? Ili: dokle emo mi, algebristi mesa koji traimo nepoznato, koje se neprestano krije u X, svoje raune ispisivati polomljenim udovima?"

To su samo metafore, nekada su osim rata postojale posebne institucije algebre mesa koje su se nazivale torturama i u drutvenom ivotu oveanstva odigrale su veliku, mada jo uvek ne do kraja iskorienu ulogu.

Kada se posmatra istorija tortura, poetno oseanje uasa lagano otupljuje, j e r orua i vidovi tortura ostaju uglavnom isti i ne prekorauju odreene granice rafiniranosti. U njima je vie brutalnosti i podlosti nego istanane okrutnosti. Kolac, lomaa, peenje na tihoj vatri, pan-ske izme, stavljanje na toak za muenje, razvlaenje tela, upanje kle-tima, ereenje na toku za muenje, vuenje za konjskim repovima - to je manje-vie trajni repertoar. Svaka od tih tortura bila je uasna, meutim svojstvo posebne okrutnosti oduzima okolnost da su to bile zvanine

7

torture, obiaji i krivini zakonik ih je opravdavao kao sredstvo tokom istrage ili kao kaznu; ak su izvravane javno. U privatnom ponaanju" sebi je sigurno doputano i vie, mada je to jo u rimska vremena bilo zabranjeno. Postojali su licemerni propisi koji su normalizovali stepen tortura tokom istrage, kao sto je lekarska pomo ili odteta delinkventu koga su izvritelji odve unakazili.

Tu i tamo pojavljuju se ekstremni sluajevi tortura, manje ili vie okrutni, ali koji su upeatljiviji za matu zbog nekakve posebno talento-vane kombinacije, (primera radi navodim Helbingovu Istoriju tortura i Krvave utvare M. Vavenjeckog). Takve su, na primer, tormentum cum capra koje su primenjivali Rimljani. Okrivljeni je stavljan na klupu i na stopala mu je sipana so koju je kasnije lizala koza. To je izazivalo kakljanje, odnosno hrapav kozji jezik esto je rendao kou i meso do kostiju.

U Francuskoj se, kad se radilo o enama, primenjivala vodena tortura, koja se sastojala u sipanju kroz levak velike koliine vode koja je , ispunjavajui eludac i creva, izazivala nesnosne bolove iako nije ugroavala ovekov ivot. Prema jednom zapisu iz 1681. godine mladoj devojci koja je osumnjiena kao vetica na taj nain je usuto osam vedara ili 25 litara vode.

Godine 1770. u Platenburgu pogubljena je na toku Dorota Geterih, ubica. Kada i pored napora delata osuena nije umrla, kaznaje dovrena tako to su joj u lobanju ukucali tako dugaak ekser, da joj je trcao iznad glave za celu aku. Osuena se uhvatila obema rukama za glavu, a posle je izgrebanim rukama brisala krv koja joj je obilno tekla iz nosa i usta. I, ponovo su je udarali u grudi, a ona je neprestano davala znake ivota. Tada su joj ekser ukucali dublje, tako da joj je proao kroz grlo. Tek tada je pobledela i izgubila svest. Dok je pastor nad njom drao posmrtni govor, delatje oseao kako joj srce jo uvek kuca. Posle odranog govora telo je lancima privreno za toak i na taj nain egzekucija je dovrena.

I Rusija se u vreme Ivana Groznog, zahvaljujui svojoj klimi, proslavila neobinom torturom: osuenik je na mrazu polivan vodom, tako da se pretvarao u ledeni stub.

Meu inovima kolektivne torture - pre boljevika - istie se jedna epizoda iz borbi Engleza s domorocima u istonoj Indiji. Indusi su, osvojivi tvravu Sveti Viljem, naredili da 146 zarobljenih engleskih vojnika udu u zatvorsku prostoriju koja se zvala crna peina", irine jedva 20 kvadratnih stopa. Vojnici su to u poetku smatrali alom. Ugurali su ih na silu i drali zatvorene tokom vrele letnje noi. Zatvorenici su uzalud pokuavali da izvale vrata; gazili su jedni druge, borili su se za mesto kraj prozora s reetkama koji su bili vrsto zatvoreni i za minimalnu koliinu

8

vode koju su im ale radi ostavili. Ludeli su, molili, preklinjali strau da ih postrelja. uvari su sa upaljenim sveama prilazili reetkama, zabavljajui se prizorom uzaludnih napora svojih rtava. Na kraju je buka prestala; samo su se uli tihi jauci i prigueno disanje. Kada su ujutru otvorena vrata, meu masom leeva pronaene su 23 ive utvare koje ni roena majka ne bi prepoznala.

Ti primeri su daleko od Poove rafiniranosti u Ponoru i klatnu. U kineskoj i indijskoj kulturi, koje su veu panju nego evropska posveivale reakcijama tela na uivanja i bolove, o tome bi se sigurno nalo vie materijala, izmeu ostalog u groteskno-fantastinom. stilu. O kineskim torturama govori Vrt patnji Oktava Mirboa, koje su uglavnom autentine. Institucija tortura za te stare narode je isprobavanje kako bolnih, tako i blaenih kombinacija, to pokazuje Kama sutra. Evropske okrutnosti - treba priznati - malo su brinule o teatralnom efektu i duhovnim muenjima; zadovoljavale su se realnim telesnim efektima (uzuzetakje Rusija).1

Sada se namee pitanje da li je razvoj okrutnosti, koji svuda poinje tek na viim nivoima kulture, okonan pobedom savremenog humanizma, da li u okrutnosti postoje duhovni motivi koje dosadanji razvoj jo uvek nije iscrpao, podmirio i prevaziao koji se jo mogu eksplodirati u drugaijoj kulturnoj konjukturi.

II. openhauer i Zimel

openhauer (Svet kao volja i predstava, IV poglavlje) je bio prvi koji se duboko zamislio nad psihologijom okrutnosti. Cela stvar mu je savreno odgovarala za uenje o tome da je volja" kod svih ljudi ista, iako je zahvaljujui principium individuationis podeljena na delove i onaj koji blinjem zadaje patnju, upravo je zadaje sebi (zariva zube u vlastito telo"). Bez-dunik poseduje veoma jaku volju za ivotom; zbog toga izraz lica zlih ljudi uvek nosi ig unutranje patnje (?). Iz tog stanja unutranjih patnji proistie nekoristoljubiva radost zbog tuih patnji. Okrutno zadat bol drugome nije sredstvo za postizanje linih ciljeva, ve lini cilj. Blie objanjenje te pojave - pie Sopenhauer - je sledee. Covek stvarno i spoznato zadovoljstvo svoje volje uvek meri moguim zadovoljstvom koje mu sugerie mata. Otud potie zavist; svaki nedostatak se ublauje vienjem sitosti blinjeg, a olakanje se doivljava kada se sazna da i drugi 1 U skraenom vidu istoriju tortura daje Marjan Zehovski (O okrutnosti, Krakov,

1 9 2 8 ) , ali to delo je suvie moralizatorsko i ne pokuava da prodre u sutinu problema.

9

pate zbog tog nedostatka. Nesree, koje su svima zajednike i gotovo neodvojive (?) od ljudskog ivota rastuuju nas - slino onima koje su svojstvo klime ili cele zemljine kugle. Pominjanje veih patnji od naih donosi nam olakanje: a postojanje tuih patnji ublaava nae patnje.

Dakle, ako ovek koji je obuzet snanom voljom za ivotom eli grozniavo da doe do svega to bi utolilo glad njegovog egoizma, mada zbog toga na svakom koraku (?) doivljava razoarenje, j e r je svako uto-ljavanje prividno - u njemu se raaju veni nemir, neizleiv bol, koji, u nemogunosti da nae neposredno olakanje, trai za to posredne naine. Takav nainje posmatranje tue patnje koje je istovremeno znak vlastite moi tog oveka koga razdire volja. Njegova kasnija gria savesti (?) sastoji se u tome to predoseajui svoje transcedentalno zajednitvo s muenim, mora (?) poetno zadovoljstvo na kraju da plati patnjom i, kao drugo, da osea uas zbog svesti o vlastitoj ravoj prirodi, opsednu-toj snanom voljom."

Izostavljajui argumente koje openhauer izvlai iz pojave razmatrane na taj nain u korist svog uenja, u njegovom zakljuku treba podvui dva veoma vredna psiholoka motiva. Prvi je merenje vlastitih zadovoljstava i patnji - tuim; a drugi - koji je openhauer samo uzgred dodirnuo - jeste zadavanje bola blinjem, da bi istovremeno" u tome imao oseanje vlastite moi. Prema Nieu, taj sporedan motiv bio bi zapravo glavni.

Drugi filozof koji je zalazio ispod povrine okrutnosti je Zimel. On (u delu openhauer i Nie) istie daje openhauer kroz otkrie metafizikog identiteta muitelja i muenog dodirnuo jedan od najdubljih problema teorije saznanja; meutim, ipak osuuje openhauerovu hipotezu, po kojoj bezdunika mui prekomerna volja koja trai olakanje u tuim patnjama. Po Zimelovom miljenju, identinost krvnika i rtve ne igra ulogu u epilogu ina, u grizi savesti, ve je prisutna od samog poetka pojave okrutnosti.

Najdublju tajnu" - pie Zimel, i teko je ne sloiti se s njim - predstavlja uivanje u tuim patnjama, time to krvnik na odreen nain i u odreenoj meri najpre mora sam oseati bol koji zadaje drugom - j e r u suprotnom ne bi u njemu izazivao nikakvu reakciju, s obzirom da neposredno ne vidi patnje rtve, ve njene glasove i pokrete, na osnovu kojih tek treba donositi zakljuke. Na koji nain bi se to moglo dogoditi, kada se na osnovu vlastitih utisaka ne bi sreivalo neto to nam interpretira taj veno neprimetljiv incident koji se odvija u svesti drugih? Samo vlastito oseanje, premda preobraeno, moe iz izoblienog i bunog automata da nam stvori oveka koji osea patnju, u kojoj muitelj tek kasnije

10

uiva. Psihologiji dosad nije polo za rukom da tano opie i proui na koji e nain ovek taj svoj oseeni bol, izazvan spoljanjom predstavom, umeti da unese u predstavu koja pripada drugom oveku. Uostalom, nije bitno kako e psihologija analizirati tehniku tog postupka - sama injenica da oseanja drugog oveka doivljavamo kao vlastita oseanja, ima izvor u najdubljoj strukturi due i sveta. I, to je openhauer video jasno, s tim to je taj momenat opaao tek u ispatanju, premda je ovaj sadran u samom inu okrutnosti."

Drugo, prema Zimelu, s uivanjem zbog tueg bola tesno je povezano zadovoljstvo koje proistie iz vlastite patnje.

Taj paradoks oseanja - pie on - jo nije objanjen. Moglo bi se rei da uivanje u patnji izaziva u nama dijametralan raspon emotivnih mogunosti i otud nastaje neverovatna ekspanzija ovekovog bia, j e r nijedna druga istovremenost oseanja ne izaziva takve kontraste. Posebna je stvar na koje nas velike ambicije oseana patnja esto navodi; jer, mali broj ljudi je tako siguran: niko ne moe uiniti to mogu ja ! - a mnogi e rei: niko ne moe propatiti kao ja ! Moda je to oseanje pojaane unutranje rascepljenosti psiholoki most ka uivanju u okrutnosti, u ije podsticaje (dosad smo govorili o njihovom sadraju i osnovama tog sadraja) pre svega spada uivanje u moi koja drugog oveka ini naom svojinom; j e r je svojina sve u emu se naa volja moe ispoljiti, ne nalazei otpor, s obzirom da volja tu nalazi prostor za ispoljavanje, koji je vei ako istupa protiv volje oveka koji je poseduje na taj nain. Zbog toga je uivanje u okrutnosti svojstveno prirodama koje ude za ekspanzijom svoga ' j a ' , ali je ne mogu podmiriti na pozitivan nain, ve silom ili zaslugama.

Proirenje oseanja vlastite linosti, prema tome, predstavljalo bi dublji cilj koji se postie okrutnou prema drugima i prema sebi samima. Takoe je bitno da je uivanje u vlastitoj i tuoj patnji - ije patoloke, seksualno jednostrane sklonosti nazivam sadizmom i mazohizmom - nalazimo kod mnogih ljudi povezanim u jedno, iako kroz veoma razliite meavine."

III. Pozitivan i negativan altruizam

Kao to vidimo, Zimel s pravom ukazuje na nov momenat: na preplita-nje uivanja u vlastitoj patnji s uivanjem u patnji drugih, tako to razvija dalje motiv napajanja vlastite moi patnjama zadavanim blinjima, koji je openhauer uzgred dotakao. To se veoma dobro naziva kinjenjem",

11

koje rudimentarno postoji ak u sitnim refleksima due u svakodnevnom ivotu. Kada sluamo o tuoj bolesti ili smrti, saoseanje se mea sa sramnim zadovoljstvom zbog vlastite sigurnosti. Dajui prosjaku milostinju, bogatiji ima utisak da mu na neki nain plaa za zastupanje ili za kontrasnu pozadinu, na kojoj se odraava njegova, bogataeva srea - milostinja mu pri tom pridaje karakter utljivca: da prosjak ne otkrije ili ne odgonetne da njegova nevolja za bogataa ima znaaj. I okruivanje atmosferom opasnosti, vratolomni izleti, lov na divlje ivotinje, uee u ratu mogu podmiriti potrebu za crnim tlom, na kome e se ivlje ose-titi vlastiti ivot, zdravlje ili dobrobit.

Ali, umesto da trai takva sitna zadovoljstva bezdunik sam stvara mogunost takve pozadine. Nehotina zloba raste do razmera okrutnosti. To je sutinska promena, j e r tu ve nastaje bezdani problem altruizma. Jo se moe izbei, ako se cela stvar prebaci na nivo igre i protivnik pobedi na sportskom polju, u turniru, u dvoboju, ak u ratu. Igra se zapravo sastoji u pretpostavci da su anse jednake, meutim onaj koji je siguran u prevagu stie privid istih ansi (igra make i mia); bilo kako bilo, ta prevaga sama se izlae opasnosti i tek za vreme igre, svaki put iznova, ponovo se pojavljuje, tobo iz nepoznatih izvora. Partner nije rtva", ve protivnik" i dobrovljno deluje u oblasti pozitivnog razvijanja vlastitih snaga.

Meutim, okrutnost je eksploatisanje fizikih i duhovnih mogunosti sadranim u partneru koji kao da je s druge strane, s tamne - neobine i nepoznate strane njegovog bia - suprotne pozitivnim ivotnim interesima rtve. ovek tu postaje za oveka riznica, kao u ljubavi, ali u krajnje druge svrhe. Tu najviu pljaku, kako primeuje Zimel, najvie doputaju oni koji na drugi nain ne mogu da ostvare ekspanziju svoga bia. U njima kao da se odvija nekakva nejasna energetska raunica: svaka nepravda naneta rtvi pojavljuje se na muiteljevom raunu kao plus. Moemo jo dodati: tu spadaju i ljudi koji, poput rimskih tirana, imaju stalnu potrebu za krpljenjem svog oseanja sigurnosti. Kako se saldo ove energetske raunice zbog grie savesti ili obinog straha od kazne neprestano smanjuje, raste muiteljeva gramzivost za sve daljim okrutnostima.

Osim sveta, najvea tajna za oveka je drugi ovek, kao poseban, viestruki odraz filtracija ovog sveta. Zbog toga mu se svaka kultura koja jedino tei osvajanju spoljanjeg sveta, na primer pomou rada, ini nepotpunom. Tehnika meuduhovne komunikacije je vanija od tehnike magnetskih talasa i radiotelegrafa. ak se ne znaju ciljevi, koji se u budunosti mogu pomoliti iz rudnika tog sekundarnog, beskrajnog sveta. Ceo svet vrednosti dobija znaenje tek kao rezultat berzanskih tokova

12

ljudske misli. Meutim, nije vano ko je ko, ta radi i ta postie, ve to kako se odraava u duama drugih i ta i koliko od njih dobija. Svet samih Robinzona ne samo to ne bi bio kompletan, ve bi bio lien i najzanimljivijih i najdubljih kosmikih zadataka koji proistiu iz meusobnog proimanja dua.

Okrutnost razmatrana u tom svetlu prikazuje se kao fragment posebnog socijalnog pitanja. Muenje ivotinje ne prua zadovoljstvo kakvo prua muenje oveka; prizor s ovekom koji sluajno pati bezdu-niku e pruiti manje zadovoljstvo ako sam nije izvritelj tue patnje; ta muka, meutim, predstavljae izvor njegovog potpunog zadovoljstva, ako mueni zna od koga ono potie. Ni u jednom drugom odnosu, osim valjda u erotskom orgazmu, ovek ne prodire tako intimno i tako daleko u bie drugog oveka kao u okrutnosti. Tu je s orgazmom, po svoj prilici, zajednika svojevrsna degradacija tela. Meusobno optenje ljudi kroz okrutnost dosad je bilo snanije nego optenje kroz samilost.

IV. Skeptine zamerke

Kada se od tih psiholokih razmatranja, koje nameu openhauerove i Zimelove opaske, vratimo istoriji tortura, iznenadie nas izvesna nesra-zmera. ini se da su nae pretpostavke odve slaba i vetaka konstrukcija, da bi izale na kraj sa stvarnou. U sutini, analiza - osobito open-hauerova - moe se odnositi samo na retke primere, da tako kaem, klasine, iste okrutnosti, na nesrene sluajeve, u kojima sliku psiholokog odnosa delata prema rtvi ne pomuuju ni obiaji ni zakoni. To to je tortura uopte pronaena kao sredstvo istrage ili kazne, nesumnjivo je bilo rezultat sklonosti ljudskih dua ka okrutnosti. Meutim, ako je jednom postala sredstvo, mogli su je koristiti ak pristojni i milosrdni ljudi, ali koji se ne mogu odupreti automatizmu zakona ili obiaja. Za pojedine demonske prirode taj obiaj ili taj zakon samo su privid, da bi utolili udnju za iivljavanjem nad ovekom i tada se klasini odnos okrutnosti u potpunosti ponavlja. Ali, bilo je i takvih kojima se inilo da tortura moe uiniti bitnu, a ponekad jedinu uslugu. Ti ljudi po svoj prilici nisu bili tako glupi da ne oseaju da priznanja iskamena torturom nisu uvek istinita, ali se u mnogim sluajevima, na primer kada je u pitanju uporan jeretik, tobonja vetica ili samo lopov, ili pak ubica, nisu mogli odrei tog sredstva. Kada je 1764. italijanski pisac Bekarija objavio gromoglasnu filipiku protiv tortura, nije mu se suprotstavio niko drugi

13

nego enciklopedista Didro, smatrajui daje tortura kao sredstvo odgovarajua kada se radi o otkrivanju sauesnika u zloinu.2

Namee se i sumnja u to da li svakoj okrutnosti mora prethoditi stanje udubljivanja u bol budue rtve, o emu je govorio Zimel. Sam oprezno kae da bezdunik mora na odreen nain i u odreenoj meri" da osea te bolove. Izostavimo pitanje naina", ali ostavimo pitanje ,,ste-pena". Skala stepena je posve sigurno ira i ko zna da li se u okrutnosti mnogo ee dogaaju najnii ili najvii stepeni i moda bezdunike treba osuivati samo zbog neosetljivosti i bezoseajnosti, to se esto dogaa. Zamislimo Indijanca koji mui svoju rtvu, Indijanca iz drugog plemena: njihov meusobni odnos je sliniji odnosima u sportu, takmienju, nego u sramnom postupku, skrivenom u tami. Muenje neprijatelja se kod njih odvija u prisustvu grupe ratnika pa je hrabrog, istraj-nog neprijatelja viteki nastrojen Indijanac spreman da prigrli i prihvati. U drugom sluaju, okrutnost moe biti pre izraz uzvienog prezira nego obrnutog saoseanja; oholi bezdunik je do te mere uveren u svoju superiornost i razliitost, i da bi izmiljenu distancu jo vie poveao on svoju rtvu poistoveuje sa stvari koja se moe unitavati do mile volje, ak joj vaditi i utrobu. Samo u malom broju sluajeva, kad je u pitanju posebna neurastenija, moemo primeniti openhaurovu formulu o tajnim simpatijama delata i rtve. S tom formulom stvar stoji kao sa Marksovom formulom o koncentraciji kapitala: verodostojna je samo kao tendencija, ili moda kao algebarska jednaina, meutim, stvarnost ne prua primere u kojima se ta tendencija ne ukrta s drugim.

To se jo vie ispoljava ako se udubimo u ulogu koju u okrutnosti igra njegova glavna osnova, to jest bol.

V. ta je bol?

Ako zavirimo u bilo koju psihologiju, da bismo potraili ta je u njoj napisano o bolu, nai emo samo podatke ponovljene iz specijalnih fiziolokih dela, pomen o tome da najverovatnije postoje posebni nervi koji prenose utisak bola u poseban centar, a dalje da je bol centar upozorenja prirode (to ak nije istina) itd. Psihologe nekako nije zainteresovalo da saznaju ta je bol koji se istrauje klinikim metodama, ve iskljuivo sa stanovita introspekcije, kao posebna pojava svesti. Ta nebudnost ne moe se opravdati time da je bol injenica tako svojstvena svesti i tako 2 Delo Zehovskog navodi i mnoge druge koji su osuivali torture kao sredstvo to

kom istrage.

14

kao nain opisa. Uostalom, kada u gornjem zakljuku odbacimo razliku izmeu fizikog i duhovnog bola, ostae duh kao svest, dok e telo" uopte biti tajanstvena stvarnost bola, koja kao neto strano tri ak u duhu". Daleku perspektivu posebno otvara opaska da u bolu nestaje miljenje, a javlja se posmatranje, neposredno obuhvatanje". To je svakako sutina bola koja se nepobitno namee, da vri nasilje nad sveu i ispunjava je sobom kao ogromnom telesinom, nalaui sebi neprestano posmatranje. Posmatranje - i nita vie. Duh se uzalud trudi da shvati tog uljeza, da ga nadvalada, da obuhvati spoznate doivljaje - meutim, on mu se ruga.. Duh se nalazi u stanju neprestanog, stalno osveavanog poraza, prisutan je samo kao svedok vlastite podlosti koju mora kritiki da posmatra, jer ne postoji nikakvo bekstvo?

VI. Bol - kriza tela

U svim vremenima postojali su majstori koji su uspevali da savladaju svoj bol, odnosno da snagom volje odravaju ravnoteu duha koja je neprestano naruavana silinom doivljaja. Isprobavati do koje granice tu dopire volja, udubljivati se u tu unutranju borbu, posmatrati to posmatranje" 3 Kasnije sam ponegde nalazio opaske o bolu bliske Hebelovoj misli. U svom Moralu bez sankcija . M. Gijo pie: Koren patnje je oseanje bespomonosti." V. Hamilton tvrdi da uivanje proizlazi iz uveavanja energije, a bol iz njenog smanjenja. Meu aforizmima G. Hauptmana postoji sledei: Dua ne osea bol, ve ga samo spoznaje." T. Lips nudi ispravnu opasku: Usredsreivanje na vrstu telesnog bola, na njegovo posmatranje, moe smanjiti neprijatnost koja prati bol - j e r to smo svesniji neprijatnosti koja prati bol - j e r postajemo svesniji sadraja doivljaja - oseanje se sve vie povlai."

Medu delima lekara o bolu najblii introspektivnom stanovitu je delo Semija Maj e r a (Der Schmerz) koji razmatra bol u psiholokom i fiziolokom pogledu. Stalo muje, kao i drugim fiziolozima, do svrsishodnosti bola; bol nije predodreen" (teleologija lekara!) da bude signal bolesti, priroda ga nije stvorila za tu svrhu, ve je dovoljan za normalan ivot, kao zatita od svakodnevnih opasnosti. S. Majerje otro suprotstavljao fiziki bol duhovnom (patnji), dokazujui da su oni razliite vrste. Uostalom, fiziolozi se bave pronalaenjem sredstava ili specijalnih provodnika bola u telu. Od poljskih de-la na ovu temu pomenuo bih delo Jotejke i Stefanovske Psychophysiologie de la douleur. Bavei se tobo suzbijanjem teleologije bola, 33 aforizma i definicija bola i patnje koju autork navode na poetku dela nema nieg bliskog s Hebelovim tezama.

Najnovije stanje fiziolokih istraivanja bola prikazao je Karol Rokovski Zagadnienie blu w wietle wspczesnych bada i pogldw, separat Polskie Archiwum Medycyny Wewntrznej", 1929. U toj brouri nalazimo zanimljiv podatak koji kae da je najjai bol poznat u patologiji oveka izazvan elektrinim nadraajem sredinjeg dela preseenog utrobnog nerva" (prema Fersteru). U njemu takoe donosi i literaturu o predmetu.

16

- to je moglo da predstavlja posebnu dra za muene. Umesto elje da se blinjem nanosi teta, tu se pojavljuje novi motiv okrutnosti - znatielja, koja poprima oblike demonskog nagona ka ambisnosti postojanja.

U srednjem veku ljudsko telo je smatrano oruem Sotone, i pustinjaci i sveci su ga sami usmrivali i mrcvarili. S obzirom na nepoznavanje anatomije i fiziologije telo je predstavljalo tajnu, i kako je seciranje bilo zabranjeno, ispitivano je uz primenu tortura, da bi se saznalo staje. To je mogla biti radoznalost deteta koje unitava lutku, vadei joj utrobu; s tim to se u torturama znatielja koncentrisala na vivisekciju i na ono stoje tada najvie zanimalo sve ljudske umove: koliko ovek moe izdrati? ta se dogaa s telom koje se na ovaj ili onaj nain mui? ta e biti kada svojim oima ugledam iskopano oko rtve i nabodeno na penadlu? Kako izgleda odran ovek? Kako izgleda ovek na toku za muenje? Uopte, kako izgleda ovek kao stvar, kada ga seku kao dasku ili peku na vatri kao krompir?4

Pa ipak, namee se pitanje, zbog ega ti ljudi nisu utoljavali svoju znatielju na vlastitom telu? Istina, i to se dogaalo, ali u neznatnoj meri. Malo je bilo onih koji su kao Mateo Kazale, koji je 1805. godine u Veneciji na veoma istanan nain sebe razapeo na krst. Instinkt samoodranja bio je uvek snaniji. Uostalom, to su bila vremena, u kojima niko nije bio siguran da ga nee snai sudbina stavljenih na muke, prema tome niko nije urio; osim toga, este uasne bolesti i nesigurni odnosi podsticali su ni atmosferu grene solidarnosti, u kojoj su pitanja torture jo uvek bila aktuelna. Mada je osnovni razlog moda bila slutnja: ako sam pati, duh je tom bliskom patnjom tako suen, da ne uspeva da obuhvati vlastiti bol i da ga spokojno usmeri i promisli, kao kada se bol odraava u drugom biu. Duh rtve se sam povija pod fizikim bolom, i tek sve dok onaj koji na to gleda izdaleka, u sebi moe da rekonstruie sve moralne patnje koje razmerama odgovaraju tom fizikom bolu. Jer, takav je zakon distance.

To se moe shvatiti ovako: onaj ko prodire duboko u tue telo eli da postigne odgovarajui rezultat i da iz pokidane dubine uje glas koji govori o stvari masonog sveta. Zbog toga moda, ne zahvaljujui skupu okolnosti, ve doslednoj uzajamnosti kulturnih uticaja, period procvata inkvizicije pada u vreme najveeg verovanja u magiju. Iznuena prizna-* Moj pokojni prijatelj Konstanti Srokovski mi je j e d n o m nabacio misao o tome da su sloene, teatralne torture danas nepotrebne j e r , na primer, najobinije bue-nje zuba zadaje ogromne bolove. (Ferster nudi i uspenije naine - vidi zavretak prethodne fusnote.) I pored toga smatram da je dekoradvno-teatralni momenat - torturi bitan, j e r se ne radi o samom bolu, ve i o smodavanju, degradaciji o-veka. Na primer, hirurka operacija nije tortura, makar bila i najtea ili obavljena bez anestezije. J e d n o je sigurno: u buduoj epohi tortura glavnu ulogu nee igrati svetenici, kao u srednjem veku, ve fiziolozi, lekari i psiholozi.

17

nja o odnosima s avolom nisu samo umirivala savest delata i inkviziciji davala dalji zamah, ve su daleskosenim podsvesnim asocijacijma govorila i o samoj sutini bola. Oni uasni alhemiari bili su nagnuti nad telom kao nad retortom u kojoj je trebalo da se nataloi zlato nekakve istine.

Sjedne strane, i sami su licemernom ili naivnom sveu oseali svoju povezanost s avolom, a s druge, sam bol je bio invazija Sotone na zemlju, u vidu paklenog ognja koji okruuje ceo svet, j e r bol nije ni duh ni telo, ve neto tree, to zaviruje u taj svet, neprestano ga potapajui kroz pukotine ljudskih dua.

Od tog vremena guva duhova pred paklenom kapijom bola se smanjila, meutim, ipak ne moemo biti sigurni u to da se ta psiholoka konjuktura jednom nee vratiti u drugom obliku. Jer ovek nikada nee prestati da bude za oveka riznica, i spoljanja, epska kultura postaje unutranja, socijalna, dramska. Ako zamislimo da bol u budunosti, zahvalju

jui veoma preciznim instrumentima, moe postati proziran i itljiv, da se orue koje ga zadaje moe takoe veoma usavriti i postati raznovrsno, tada moe, pod nekim novim prividom ili bez privida, postati cilj osvajanja nove dimenzije stvarnosti - i ponovo se roditi kult bola koji e se temeljiti na metafizikom identitetu prinositelja rtve i rtvovanog, o emu govori openhauer. Istovremeno, samilost koja se dosad nikada nije mogla meriti s okrutnou, prenee teite u najpresudnije mesto, postae saoseanje u doslovnom smislu rei...

Tu je kosmiki momenat koji bi mogao postati polazna taka marti-rologije sasvim nove vrste...

1938.

[Karol Irzykowski: Alchemia ciaa i inne szkice oraz aforyzmy, Wrocaw, T o warzystwo Przyjaci Polonistyki Wrocawskiej, 1996, str. 8 1 - 9 7 ]

Karol Iikovski (Karol Irzykowski) ( 1 8 7 3 - 1 9 4 4 ) , pesnik, prozni i dramski pisac i kritiar studirao je germanistiku. Radio je kao gimnazijski profesor, s tenograf i novinar. Saraivao je s bro jn im asopisima. U prozi je eksperimentisao, naroito u oblasti psihoanalize, zahvaljujui e m u je 1933. postao lan Akademije knjievnosti. B i o je i veoma cen jen kritiar. Proslavio se kao polemiar sa Mlad o m Poljskom kao misaonom i stilskom formaci jom. P o s e b n o je bio cen jen u m e u r a t n o m periodu. Bio je i j e d a n od najznaajnijih teoret iara f i lma. Glavna dela: Arnjevi, Novele, Stihovi i drame, in i re I-II (eseji i kirit ike), Deseta muza. Estetski problemi kina, Prolegomena za karakterologiju, Bitka za sadraj, Mezimac. Stvar o Boju-Zelenjskom, Slon u porcelanskoj radnji, Manji kalibar.

18

Stanislav I g n a c i Vitkjevi

U T I S C I O N A A L O S T Z A K A S N E L O M P R V O M L E T U A E R O P L A N O M

Spadam u tip ljudi kod kojih se strah od prostora vremenom pojaava. U poetku sam ga oseao samo na balkonima i tornjevima, dok sam u planinama lako podnosio bilo kakvu ekspoziciju (na primer, usek u steni) i, naravno, lake vrhove. Kada sam se posle rata1 vratio u Zakopane, ispostavilo se da mi veoma teko padaju usponi i na tehniki lake vrhove. Pojmovi kao to su dole-gore, za mene su izgubili odreeni smisao: na primer, jezera koja sam posmatrao sa vrha inila su mi se kao da su na nekom plafonu", dok sam celim telom oseao kako me neto vue u predelu glave i direktno mi preti skokom u provaliju. Otad sam hodao iskljuivo dolinama i prelazio samo preko lakih prevoja. Zanimljivo je da sam katkad mogao da gledam direktno u provaliju, dok sam samo nekoliko koraka od planinskog grebena oseao nesavladivu vrtoglavicu. Ovaj utisak se zasniva na postojanju prvog plana, u odnosu na koji se dalji horizonti ine jo okomitiji i privlaniji".

Kada je na Kasprovi vrh2 postavljena iara (u poetku sam bio protiv re institucije), rekao sam sebi da se nikada njom neu voziti. Jednostavno, nisam mogao da zamislim da gledam u tristametarsku provaliju, uz to u .pokretnu" provaliju, s perspektivama koje se mimoilaze tokom sputanja nadole. Meutim, ljubitelji iare su me nagovorili i ja sam naterao sebe da se povezem. I udnog li uda!", kako bi rekao pesnik, nisam oseao ni najmanju neprijatnost. Gledao sam u Kasprovu dolinu kao to gledam *a stolice na pod, dok mi je uasavajuu pokretljivost provalije u mati ublaavala njena demonska mo. Otad sam postao ljubitelj iare, utoliko pre to ljudima koji se normalno ne mogu popeti vie od Kunjice prua mogunost da se dive nevienoj lepoti pogleda s planine na Krivanj, na zaarane vrtove Tihe Doline i na GonsjenjicovaJezerca na kojima se presijavaju sve nijanse paunovog perja i krila tropskih leptirova.

Misli se na Prvi svetski rat. - Prim. prev. - Kasprovi vrh je j e d n a od najpopularnijih planina u poljskim Tatrama, odnosno _ Zakopanu. - Prim. prev.

19

Uveravali su me da se ni u aeroplanu ne osea strah od prostora, kao to se ne osea u vagoniu iare. Nisam verovao u to. Posmatrajui sa zemlje letee maine i poistoveujui se sa ljudima koji su sedeli u njima, ve tada sam imao ono uasno oseanje nemanja pravca, nekakve amorf-nosti prostora koje se u meni javilo odmah posle prvog posleratnog izleta na Granate. Svaka osoba koja i pasivno leti, da ne pominjemo pilote koji prave akrobacije i dugoprugake letove, liila mije na junaka iz bajke, na nekog za mene, zemaljskog gmizavca, nezamislive psihike strukture.

Na kraju sam doao do zakljuka da bih se naprosto teko ogreio prema samom sebi, ako bih ivot zavrio ne savladavi podmukli strah od prostora i ne pokuavi neto tako neobino kao stoje letenje. I, nekako sam primorao sebe na probno letenje od Katovica do Varave, da bih na kraju bio ushien tom vrstom komunikacije.

Pred sam ulazak u mainu oseao sam izvesnu tremu. Ali, to oseanje je iezlo kada sam seo u aeroplan i svet pogledao kroz prozore: naao sam se ograen od stvarnosti, u izolovanom, zatvorenom sistemu, s tim to moram da priznam daje taj utisak bio pozitivan. Kada se avion odbio od zemlje koja je poela lagano da se udaljava, osetio sam se spokojan kao u eleznikom vagonu ili u tramvaju.

Kada je re o pogledima na pejzae, u prvom trenutku situacija je zabavna, ali posle izvesnog vremena oseanje novine ustupa mesto blagoj dosadi. Mogue je da bi letenje iznad planina pruilo raznorodne doivljaje, jer je iz mazovjecke ravnice3 u vozu, i pored razliitih planova, kada se radi o lepoti prirode, teko izvui neto bitno. Mapa, koja se zbog neo-seanja brzine lagano pomera, brzo postaje dosadna i uprkos potpuno novim doivljajima elimo da se bacimo na tzv. vagonsko" itanje.

Vreme je bilo divno, vazdunih rupa" minimalno, a zanoenje maine u stranu jedva primetno, tako da ja, koji na moru patim videvi prvi relativno veliki talas, nisam osetio ni najmanju dosadu. U prvom trenutku lako propadanje nije izazivalo nikakve neprijatne emocije, kao to ne izaziva ni na poetku vonje rudnikim liftom. Posle izvesnog vremena dolo je do potpunog navikavanja i sticanja poverenja u otka-zujuu mo motora i komandi koje smesta koriguju svako ateriranje. Pretpostavljam da su utisci o letenju po ravom vremenu intenzivniji, meutim to je pitanje stepena, a ne kvalitetne razlike.

Tumbanje horizonta prilikom zaokretanja uoi samog sletanja, sa ahovnicom polja koja kao daje na zidu", s iluzijom o vlastitoj nepo-kretnosti, stiemo specifian utisak koji se ne moe uporediti s bilo im 3 Mazovjecka ravnica - misli se na sredinju Poljsku, na region Mazova. - Prim,

prev.

20

zemaljskim". Bljetav natpis koji se pojavljuje - zakopati pojaseve i ugasiti cigarete"- podsea na jezivu priu o prinudnim sletanjima. Meutim, niko ne zakopava pojaseve, j e r je apsolutno uveren da e sleta-nje protei bez potresa. I avion grabi glatko po zemlji, kreui se kao auto prema hangarima; stie se utisak da to ini s izvesnim prezirom prema tom primitivnom zemaljskom nainu kretanja kroz vazduh. I pored svih tih lepih utisaka o letenju, za gmizavca koji se prvi put odvojio od zemlje taj momenat nije lien - moram da priznam - utiska oputaju-eg labavljenja situacije.

Za trenutak vonja autobusom prema gradu i normalan izgled zemaljske stvarnosti stvaraju iluziju daje sve to se asak ranije dogaalo samo nekakva onostrana, nemogua vizija nastala u momentu kada smo mimoili oblake na visini od pet stotina metara. Za prvi put i ta visina je dobra, meutim, i u meni koji patim od vrtoglavice javlja se enja za jo viim regionima atmosfere.

Neobino je da u avionu, stoje u potpunoj suprotnosti s prvim planom u vozu, koji moe posluiti za procenu rastojanja, vidi njegovo krilo pored same mape pejzaa, to je u suprotnosti sa utiscima o planini, ali da to ne izaziva nikakve neprijatne situacije.

Sletanje je proteklo s apsolutnom tanou, kao u najtanijem vozu.

Prema tome, ako neko kao ja osea uasan strah od prostora, a doslovno nije osetio nita tako, osim stanja izazvanih neobinou situacije uopte, promene mesta na taj nain mogu da preporuim i izuzetno nervoznim i osetljivim osobama.

Jedino pretpostavljam da bi sledei letovi, bez specijalnih atmosferskih utisaka, u pozadini s dosadnim pejzaom spljeskanim na mapi, mogli biti malice monotoni, s obzirom na letenje prvi put, koje prua toliko utisaka i ne moe se uporediti ni sa im drugim. Meutim, i za to postoji lek: lektira, posebno filozofska literatura koju pokuavam da propagiram na sve naine, zasad naalost bez veeg uspeha.

29. VI1938.

[Stanislaw Ignacy Witkiewicz: Bez kompromisu. Pisma krytyczne i pu-blicystyczne, Paristwowy Instytut Wydawniczy, Warszawa, 1976, str. 5 0 8 - 5 1 0 ]

Stanislav Ignaci Vitkjevi (Stanislaw Ignacy Witkiewicz), pseudonim Vitkaci ( 1 8 8 5 - 1 9 3 9 ) , slikar, pisac, filozof, teoretiar umetnosti - najoriginalnija linost

21

meuratnog intelektualnog i umetnikog ivota Poljske, koji je uglavnom proveo u Zakopanu k o j e j e bilo j e d a n od najznaajnijih kulturnih centara Poljske u X I X i prvoj polovini XX veka. Do studija slikarstva u Krakovu, koje nije zavrio, j e r nije imao ta naui", roditelji umetnici su mu obezbedivali prvorazredne privatne uitel je. Zahvaljujui s t e e n o m znanju s l akoom je polagao ispite u kolama svih nivoa. S istom lakoom kasnije se kretao po raznim oblastima umetnost i (knjievnost, slikarstvo, muzika, umetnika fotografija) i filozofije. B i o je poliglota i Iako se kretao po Evropi i svetu. U o i izbijanja Prvog svetskog rata u svojstvu fotografa pratio je na Novu Gvineju i u Australiju svog druga iz detinjstva, svetski poznatog antropologa Bronjislava Malinovskog. Sa savre-m e n i c i m a (izmeu ostalih i sa profesorima filozofije iz Nemake, Francuske i Engleske) je razmenjivao sudove o avangardnoj umetnosti, s ko jom se susreo tokom Prvog svetskog rata i Oktobarske revolucije u Rusiji. Tvorac je Teor i je iste forme u umetnosti . Kao slikar, pripadao je grupi Formisti. Kao pisac, b i o j e blizak ekspresionizmu i nadrealizmu. M e u prvimaje istraivao uticaj narkotika na umetniko stvaralatvo. Oboavao je polemike i sve s t o j e novo. Sve novo" nalo je odraza u njegovim umetnik im i teorijskim delima, o e m u svedoi i ovaj mali tekst o prvoj vonji avionom od Katovica do Varave 1938. godine. Kada je S S S R 1939. objavio Poljskoj rat, u 54. godini je izvrio samoubistvo, j e r je naslutio dolazak komunizma i nestanak svih vrednosti zbog kojih vredi iveti, umetnosti, filozofije i religije. Glavna dela - romani : Nezasitost, Jedini izlaz, 622 sluaja Bunga, ili Demonska ena, Oprotaj od jeseni; drame (tridesetak sauvanih); estetika i teorija umetnosti : Nove forme u slikarstvu. Eseji iz estetike. Pozorite, Cista forma u pozoritu, 0 znaaju filozofije za kritiku i drugi polemiki lanci, 0 idealizmu i realizmu. Pojmovi i tvrdnje obuhvaene pojmom postojanja i drugi filozofski radovi, Izbor filozofskih spisa, Bez kompromisa.

22

Stanjislav V i n c e n c

H O M E R - O T A C O B L I K A Njegovi p r e t h o d n i c i i njegovi d u h o v n i n a s l e d n i c i k a o oevi n a i h f o r m i ili knj ievnih k o n c e p c i j a "

Na osnovu ega se Homer moe uvrstiti u evropsku knjievnost? tavie: kako se moe smatrati ocem naih knjievnih formi? Da bi se ocenio znaaj takvog pitanja i tekoe u vezi sa preciznijim odgovorom, treba imati u vidu da su nastanak i irenje Homerove poezije, u periodu od VII do VIII veka pre Hrista, istorijski bili povezani s ostrvima i obalama Male Azije. Dakle, bilo je to mnogo vekova ranije nego to su njegovi spe-vovi dospeli na grki kontinent i na olimpijske igre i svetkovine koje su kasnije postale centralno sredite panhelenske svesti. Spevovi su nastali mnogo ranije nego injenica, koja je manje ili vie utvrena, da su na osnovu mnogih usmenih verzija prvi put zapisani na papirusnim svicima u VI veku u Atini. To je naredio, ili se bar tako smatra, tiranin Atine, Pej-zistrat, a naredbu je realizovala neka vrsta naune komisije. Meutim, papirusni svici i prepisivanje veoma su mnogo kotali, tako da privatna lica nisu mogla posedovati primerke Homerovih spevova. A to je imalo za posledicu da su, i znatno kasnije, vekovima prepevavani, recitovani i sluani vie nego to su itani iz knjiga.

Homerovi epovi su bili rezultat velike meavine elemenata iz sfere grke tradicije na kontinentu koji je prenet u Malu Aziju, delimino od strane jonskih osvajaa azijskih gradova, delimino od strane kasnijih izbeglica pred invazijom Doraca, koji su izbegli pustoenja, spasavi se tako to su preplivali Egejsko more.

U tom konglomeratu su sadrani drevni religijski elementi, kao to su kultovi Apolona i Artemide koji su se irili u Maloj Aziji, dospevajui sa svih strana azijskog kontinenta, kao na primer iz Vavilona ili ak iz dravidske Indije. Kao to nam je sada poznato, ni jezik Homerove poezije nije bio jedinstven jezik jer je stvoren ili, ak se moe rei, specijalno i vetaki konstruisan od mnogih grkih dijalekata koje su irili tadanji Grci koji su dolazili iz razliitih gradova i luka Male Azije. Veina naunika danas smatra da se radilo o vetakom pesnikom sredstvu kojim u stvarnosti niko nije govorio. To sredstvo, koje je samo po sebi umetniko

23

delo, usmeravano je i organizovano tuinskom merom, odnosno ritmom zvanim heksametar koji je nametnut spolja, po svoj prilici razliitim religijskim kultovima i obredima negrkog porekla. Na taj nain Homerova poezija je predstavljala veoma sloen konglomerat razliitih elemenata, stvoren da bi sluio dvema hijeratinim vrstama poezije: himnama koje slave bogove i epovima koji slave ljude koji su smatrani herojima, svetim zatitnicima odreenih mesta, grobova i hramova.

Preko mnogobrojnih posrednika, najrazliitijim sredstvima, pre svega putem heksametra, koji nosi kao snana reka ili olujni vetar, preko brojnih prevoda, putovanja rapsoda, putovanja mnogih rukopisa, Homerova poezija se prenosila iz jedne epohe u drugu, iz jednog milenijuma u drugi i s jednog kontinenta na drugi, kao snaan talas, iji svaki deli povezuje istinsku mo prirode s najuzvienijom virtuoznou umetnosti. Taj talas se kotrlja i hita ka drugim buduim talasima, kao i samo ovean-stvo. Mada nijekao amerika reka Misisipi, od izvora najdua reka u Misu-riju koja je za svoju veliinu zahvalna pritokama. Eksplozija te duhovne homerske reke svoju mo ispoljava na samom izvoru. Povezana je s religijom ili pre sa vie religija, proklamujui na taj nain religiju budunosti. Na taj nain obraa se sluaocima, koji smesta postaju njene pristalice. Reju, obraa se budunosti ljudskog roda. Bio je to ogroman zadatak i, kako bez napora moemo dokazati, svesna namera samog pesnika.

Homerov stav prema religiji je uzdran i nesiguran, pogotovu kada se prua s druge strane groba. U toj mranoj provaliji njegovi koraci su bojaljivi. Moglo bi se ak rei i stidljivi, jer je zagrobne prostore rezervisao za Besmrtnike, dok smo mi, ljudi, u Homerovim oima krajnje smrtni. Zbog toga on oveka obino naziva smrtnikom". Postoji samo jedna dimenzija njegove religiozne enje, u kojoj se izraava slobodno, odvano, ak drsko. To je dimenzija buduih ljudi. Odriui se nade u to da budua pokolenja znaju njegovo ime ili da mu odaju ast, svojom osnovnom misijom smatra prenoenje prolog i sadanjeg ivota buduem, zakljuno sa radostima i patnjama mnogih generacija, mnogih kultura, kultova i vera: prenoenje oveku koji e doi - essomenois pythestai. Taj cilj je u tome da budui ovek moe ovladati" podjednako dobro kao i on, pesnik, znanjem o ivotu, od prvog do poslednjeg daha ili znanjem o umiranju: o umiranju ljudi i ivotinja, gradova, carstava i naroda. U toj oblasti pesnik izraava vee saoseanje od bilo kog drugog religioznog pesnika. O Homeru se moe rei samo to, daje za njega umiranje drugi oblik ivota, kojim rasipniki raspolae ruka boija, kao na primer ruka boga Apolonove lire i luka, koja istovremeno udeljuje lepo i ushienje, kao i bolesti i smrt: je r su bog i ivot beskrajni okean koji se preliva preko obala.

24

Moemo rei da je Homer izmislio pojam oveanstvo koji nam je toliko blizak i drag, i to je najznaajniji argument da Homera nazovemo ocem poezije i evropskog duha.

Kada u Odiseji sluamo rei feakog kralja Alkinoja (ime oznaava snagu misli) koji tei svog gosta Odiseja, govorei mu da ne plae i ne oajava zbog propasti Troje i pogibije mnogih Grka: Zamisli se nad tim" - ree Kralj. - Tu propast su smislili i izveli bogovi. Zbog ega? Zbog toga da bi iz toga nastala pesma radosti u ast budueg ljudskog roda."

Ker homerovske poezije, tragina filozofija Heraklita Efeanina koji je najverovatnije bio potomak jonskog kralja, osvajaa i svetenika Androkla,1 potvruje i razvija homersku koncepciju oveanstva. Hera-klit je napisao da e ovek koji se iskljuivo bavi linim stvarima i privatnim prihodima, koji misli samo na sebe i ne tei nikakvoj zajednici s drugima, zauvek ostati u sferi snova i nee se probuditi. Postoji zakon svemira koji Heraklit naziva logos, to znai smisao" ili ,,re". ovek koji sledi logos, zajednicu s drugima mora se probuditi, izai iz carstva snova. I mora je shvatiti kao zajednicu dananjih i buduih ljudi.

Staje organ te zajednice koji uspostavlja vezu s budunou? Zajednike vrednosti. Kakve su zajednike vrednosti u svim vremenima u Homerovim oima? Kleos esthlon - plemenita slava. I Heraklit isto misli. Rekao je : Oni koje je u ratu pobio Arej, potuju bogovi i ljudi." Za veu smrt" dobija se vea nagrada. Zbog ega? Heraklit odgovara: Zbog toga to oveanstvo treba da sledi ono to je zajedniko i opte, da uestvuje u Boanskom Zakonu Svemira. Jer se svi ljudski zakoni hrane tim zajednikim Boanskim Zakonom koji je pravilo za itavo oveanstvo." Kao to vidimo, Heraklit nasleuje pojam oveanstva od Homera.

Na snanim talasima heksametra kleos esthlon i kleos aeneon odneti su dalje. Bio je to sveti ritam koji je vrio svetu i sveanu misiju. Vrativi se heksametru, otkriemo daje njegova sutina stranog porekla. S obzirom na to da je kultivisan u hramovima, postao je najdugoveniji meu poetskim ritmovima Grke i antikog sveta. I prihvaenje od strane kasnijih pokolenja u knjievnim delima svih civilizovanih naroda, ije je kulturno naslee predstavljala evropska, to jest grka tradicija.

U svakoj knjievnosti moe se nai heksametar koji su, s veim ili manjim uspehom, koristili najistaknutiji pesnici. Sjajan primer za to nalazimo u Geteovim delima. On je taj ritam preuzeo formirajui svoj jezik, kao da gaje fonetski i muziki transponovao u grku poeziju. I veliki 1 Homer, Ilijada; preveo Milo Duri, Prosveta-Nolit-Zavod za udbenike i nastavna

sredstva, Beograd 1983. - Homer, Odiseja; preveo dr Panajot Papakostopulos, Presveta, Beograd, 1950.

25

slovenski pesnici, kao to su Mickjevi i Pukin, stvarali su poeme u hek-sametrima, svaki na svom jeziku.

Neophodno je podsetiti da su i najslavniji latinski pesnici, kao to su Vergilije i Ovidije, bili veliki majstori heksametra, iako je ovaj bio dosta stran latinskom jeziku. Teko je i zamisliti kakvo je veliko dostignue na poecima latinske poezije predstavljalo prilagoavanje latinskog okvirima heksametra. S druge pak strane, ini se verovatnim da narodna epika balkanskih Slovena, a takoe i ruska narodna epika, takozvane biline, i ukrajinska narodna koleda nastavljaju naslee heksametra, koji su preuzeli od nepoznatih posrednika.

Ovde imamo zanimljivog svedoka u linosti rimskog istriara Tacita koji je u prvom veku hrianske ere uestvovao u obredima hrama Klea-ros u Maloj Aziji. I pria kako je lokalni narodni gatar proricao u prisustvu mnogih, uglavnom prostih ljudi koji su elei da se obogate i hteli da saznaju ta ih eka u budunosti. Tacit jo pria kako je gatar recito-vao svoja proroanstva besprekornim grkim ritmom, odgovarajui na elje i pitanja mnogih osoba. Poznati pisac, stanovnik prestonice sveta, bio je iznenaen i pun divljenja prema darovima tog skromnog lokalnog svetenika i augura. To dokazuje koliko je heksametar bio duboko ukorenjen u grkom, zahvaljujui primeni u religiji, koja je toliko dugo trajala, daje dopirala i do najireg puanstva.

Da lije dovoljno uverljiva tvrdnja da su i drugi stranci, ak kad nisu bili tako svestrano obrazovani kao Tacit, poseivali velike hramove, gde su sluali predskazanja i proroanstva u heksametru koja su ostavljala dubok utisak i ak uticala na njih? U tom sluaju primamljiva je pretpostavka da su i slovenski narodni pevai starogrki ritam, koji su sluali, preuzeli i uklopili u svoju poeziju, kao, na primer, u sluaju bilina.

Samo sam uopteno govorio o uticaju homerske poezije u kasnijim vekovima i epohama. Sada moram da pomenem neke pojedinosti, imenujui rei i pojmove koji su najpre uli u grki duh, a odatle su se razili po celokupnoj kulturi civilizovanog sveta i u njoj pustili duboko korenje. Meutim, teko je navesti vie od dva upustva koja je grka antika preuzela iz naslea posle Homera. Cine ih dve rei, iji je uticaj neizmeran. To je re xeinos, koja oznauje stranca", tuinca", a katkad i gosta i to je bilo najstarije grko naslee koje je Homer preneo potomstvu; i iz te rei koja proklamuje prijateljstvo prema strancima, satkan je celokupan sistem grkog zakonodavstva. Zeus xeinos, koji oznauje najvieg boga koji brine o strancima, bio je zatitnik meunarodne i meuplemenske razmene, kao i zatitnik irenja prijateljstva, razmene znanja i bratstva meu ljudima.

26

Druga re koju treba navesti je aidos. Istinu govorei, njeno znaenje se jasno ne razlikuje od drugih, kasnijih grkih izraza, od racionalnih i precizno odreenih rei grke etike koje su kasnije, u brojnim diskusijama i dijalozima, utvrdili grki mislioci. Aidos znai stid" ili takt", a i meru", i u sebi sadri veoma diskretnu zapovest o tome kako treba da se ponaaju bogovi, a takoe i ljudi, kada imaju tekoe u donoenju odluka. Aidos sadri neku vrstu pravila, ne suvie jasnog, kao i sve odluke koje imaju veze sa oseanjem takta. Tako, na primer, ako Zevs ne spaava svoje omiljene heroje, kao to se dogodilo sa Sarpedonom, njegovim sinom, ili sa Hektorom, braniocem Troje, to se dogaa kroz aidos, j e r mu takt, odnosno fair play, moda ne doputa da postupi upr-kos predskazanju ili stanovitu drugih bogova. Stoga treba rei da izraz aidos ima i dublje osnove u starogrkom jeziku. Najstarije znaenje rei aidos ili srodnih rei odnosilo se na polne organe ljudskog tela. Oni su istovremeno oznaavali nepristojno i potovano. U tom znaenju je sadrano neko intuitivno oseanje tajne i svetosti polnog ina, kao i tajne plodnosti i razmnoavanja.

Na taj nain moemo u Homerovom nasleu da istraimo duboko srodstvo sa najstarijom tradicijom religiozne intuicije. Istina, Homer nije opisao nijedan ljubavni in ljudi koji je bio potpuno nevin i religiozan, kao da ljudi nisu bili dostojni takvog ina. Opis koji nam je ostavio u etrnaestom pevanju Ilijade predstavlja poetski opis ljubavi bogova. Tu se sreemo sa fantastinom ljubavlju neba i zemlje. U samom tekstu, naalost, imamo posla s drugaijom, prizemnijom interpretacijom ili moda s kasnijom verzijom speva u kome je ta kosmika perspektiva izokrenuta zbog ogranienosti ljudske vizije. Zevsova ena i sestra, Hera, prikazana je za vreme posete svojim roacima, starim kosmikim boanstvima koja borave na dnu okeana meusobno se svaajui, i samo ona je u stanju da povrati staru ljubav i prijateljstvo meu njima. U svojoj nebeskoj dvo-kolici Hera prelazi prostranstva sve do dna okeana. Meutim, u poemi postoji i druga radnja i druga interpretacija. Hera treba da pomogne Grcima u borbi protiv Trojanaca, sakrivi od Zevsa pomo drugih bogova. Smilja ensko lukavstvo, zavodi supruga tako da obuzet ljub'avlju ne vidi ta se dogaa na zemlji. Zevs se tada nalazio na planini Idi, kuda se Hera uputila da bi primenila svoja zavodnika lukavstva. Opis njihove ljubavi, u kome s radou uestvuju cela priroda i cela zemlja, spada u najlepe stranice Ilijade. Pre svega, zadivljuju sveina i ari sa kojimaje Homer opisao stare mitove o ljubavima bogova, koje kao da posveuje oveanstvu. Ti primeri ljubavi, meutim, nisu navedeni u smislu ljudskog morala, ve pre u smislu vene mladosti. Moglo bi se rei da je takva poetska

27

tendencijama. Meutim, ta dijagnoza je pogrena. Prvo, nije istina da je Homer bio pristalica rata. Na rat je gledao kao njegov bog, Zevs, smatrajui ga najveom nesreom. Takoe je znao i daje rat poput vode, vazduha, oluje, vetrova i poplava, poput osnovnih uslova ljudskog ivota. I, kao to smo ve pominjali, Homerje oseao ogromno saaljenje prema rtvama rata. Pratio je svakog ko pati i umire u ratu, sauestvujui stoje mogue vie s njegovom sudbinom. I, na kraju, Homer usred tog vrtloga ratnih stihija protestuje protiv rata svojom molitvom. Kroz Ahilejeva usta, sa kojim se poistoveuje, moli se (u 107. stihu XVIII knjige):

Samo iz roda bojeg i ljudskog da nestane svae i gneva koji i mudra oveka goni da besni! Mnogo je sladi gnev od meda to tee iz usta i to kao dim se u grudima podie ljudskim: tako sada borcima kralja Agamemnon rasrdi mene...

To je najdublji uzdah samog Homera iz dubine ratnog vihora i, istovremeno, protest protiv rata, iako se pretpostavljalo daje bio za rat. U Heraklitovim fragmentima otkrivamo iznenaujuu reakciju na taj Homerov protest. On strogo osuuje Homera, svog uitelja i, vie od toga, upuuje mu prezrivo slovo. O Homeru veli: Kada se Homer kroz Ahileja moli za opti prestanak rata, ne vidi da se moli za unitenje sveta. Jer, svet ne moe da postoji bez rata." Taj dijalog izmeu Homera i njegovog pobunjenog uenika sadri do dana dananjeg jedan od najznaajnijih dijaloga oveanstva. Homerje celim srcem protiv rata, istovremeno uestvuje u njemu kroz saoseanje sa svim rtvama rata.

Da lije Zevs autentini otac evropskog oveanstva? Nae pitanje na poetku lanka bilo je opravdano. Jer Homer, pristalica Zevsa ijedan od njegovih vernika, kao to vidimo, bio je otac naih duhovnih horizonata. Mi, Evropljani i Amerikanci, imali smo uvek posla s ratovima, mi koji smo njegovi estoki protivnici. ta prouzrokuje tako duboku protivure-nost? Postoji pravi homerovski odgovor. Homer ne jednom kae daje sloboda najvea ljudska vrednost. U Odiseji izjavljuje da ovek polovinu svojih vrednosti gubi, ako ga Zevs u roba pretvori". Zbog ovog stanovita Platon naziva Homera najmudrijim pesnikom sveta".

Meutim, moramo da pomenemo i drugo vano stanovite, koje doprinosi tome daje Homer tako mudar pesnik. Ne samo u svojoj epohi, ve i u budunosti ljudskog roda koji toliko voli. Te moemo rei daje njegova ljubav prema budunosti ljudskog roda neto vie od ovekove besmrtnosti. Zbog ega? U njegovom odnosu prema junacima njegovih spevova, prema svim njegovim junacima, opaamo stav oca. On nikada ne moralise, jer, jednostavno, nije moralista. Njihove karaktere tretira kao

29

otac: znam vae mane, ali vas molim da se malice popravite. Sa slinim po-verenjem tretira sve nas, pa i oveka budunosti, govorei nam: niste tako loi, ukazujem vam poverenje. Ne ljutite se, ali me nemojte razoarati.

Rekao bih da ima neeg zajednikog sa stavom dede koji se ali s unucima poput dobrodunog aljivdije. Posle hiljada godina to ose-amo na stranicama Homerove poezije: smeak, a istovremeno duboku dobrotu, blagost i simpatije prema oveku kome oprata.

Isto moemo nai u njegovim sudovima o ratu i ratobornosti, pogotovu ako ih uporeujemo s drugim poemama i opisima rata, kao na primer kod autora Mahabharate ili u Bibliji. Iz Biblije znamo dajejoua dobio nareenje od Boga da uniti prethodne stanovnike Palestine tokom osvajanja te zemlje u korist Izrailja, da bi Izraeliani dobili vlastitu zemlju, a ne da lutaju pustinjom. Kratko reeno, taj rat je imao praktian cilj. U Mahabharati induski junak Arjuna kae: Uzaludno je i besmisleno ubijanje ljudi zvanih neprijatelji, koji su moji roaci", i vie voli da umre nego da ubija druge. A bog Krina mu odgovara: Svako ko ivi na zemlji ve je mrtav. Obavezan si da se bori za vie ciljeve, da stekne mesto u sferama nebeskim. Treba obaviti in, j e r e bez ina svet biti uniten." Arjuna, koga je na taj nain podstakao Krina, krenuo je u boj, j e r je rat imao evidentno vii cilj.

Kakav je tu onda Homerov stav? On nam veli da rat nema uopte smisla, ali daje nuan, uglavnom tragino nuan. U njemu se mora uestvovati, s tim to se nikada ne srne zaboraviti da rat ima samo jedan smisao - biti junak, umreti, poginuti. Stoga niko nije kriv, j e r mrnja prema protivniku nema smisla. U ratu izmeu dva naroda, Trojanaca i Grka, koji su podseali na smrtne neprijatelje, Homerje na obema stranama: j e r je sapatnik patnje.

Ve sam pominjao da je Homer bio vatreni pristalica slobode. Kakvo je onda bilo njegovo stanovite prema novoj demokratiji mnogih gradova u Maloj Aziji? Treba shvatiti da su se u vezi s tom novom organizacijom ponekad pojavljivali protivnici starih vitezova. ak ako je postojala nova klasa demagoga, Homer samo jednom opisuje takav lik (u drugom peva-nju Ilijade), oveka zvanog Tersit koji je s Grcima doao u Troju. Bio je pravi demagog, koji je pred vojskom neprestano ismevao svoje kraljeve i voe. Bio je veoma ruan ovek, neobino iskrivljene figure, koju je veto koristio, oponaajui klovna i uveseljavajui vojnike, izazivajui ne-prestan smeh, tako da je retko koja naredba od strane grkih vojnika i predvodnika mogla biti izvrena ozbiljno. Slino se ponaao i kad nije postojala neposredna ratna opasnost, dok je za vreme bitke obino nestajao i na taj nain izbegavao opasnost. Vojskovoe, najvii kralj Agamemnon,

30

a takoe i Ahil i Odisej, svi su ga mrzeli, meutim nisu znali kako sa njim da postupe. Na kraju Odisej, koji je bio veoma domiljat i prepreden, prebio gaje u prisustvu vojske tako daje Tersit zbog toga lio gorke suze. Za posmatrae je najzabavnije bilo to stoje Tersit od tog vremena zauvek izgubio svoj cinizam i pogubnu mo, odnosno prestao je da bude tetan po disciplinu vojske.

Ve sam pominjao kritiku, ak osudu homerovskih vrednosti od strane Eptona Sinklera. ini se da je Tersita smatrao predstavnikom nove grke demokratije. Kao to smo rekli, Sinkler je gajio simpatije prema komunizmu, smatrajui ga korisnim oruem protiv rata. U Ter-sitovom sluaju, meutim, ini se da je njegova simpatija bila krajnje pogreno usmerena. Zamislimo samo kako bi vii sovjetski voa podneo ponaanje oveka poput Tersita kad bi se pojavio na frontu i pokuao da ismeva politike i vojne voe sovjetske vlasti.

U stvarnosti Homer nam ne prua sliku demokratije, ve pre sliku njene degeneracije i hipertrofije. Jer je bio krajnje uveren da bez dobrih manira i plemenitog ponaanja sloboda nigde ne moe postojati. Za Homera, i jo radikalnije za Heraklita, ovek tipa Tersita ne predstavlja narod, ve pre nehatnost. Ljudi nalik Tersitu u svom nehajnom besu prljaju sve slobodno i smiono. Prema tome, Sinkler, simpatini i pravdoljubivi pisac, ini greku kada Tersita smatra jedinim predstavnikom starogrke demokratije. I drugde se ini daje demagoki stav neraskidiva, mada tuna pojava koja prati demokratiju.

Zavravajui sa ovih par rei razmatranje o Homerovom stavu prema problemima slobode, mogli bismo rei da delim Platonovo miljenje, prema kome je svaki napor koji ima za cilj da stvori istinski lepo, bolno teak.

Kao to vidimo, poslednja re ili poslednje uputstvo koje se odnosi na regulaciju slobode za Homera je uvek aidos - takt. Inae, teko je utvrditi istinske granice slobode. Drugim recima, one se nikada ne mogu utvrditi, j e r sloboda mrzi granice: u manjoj ili veoj meri samo se moe odgonetnuti pomou aidsa.

Ovde valja pomenuti da se Homerova poezija oslanjala na ivot mnogih drutvenih slojeva, izmeu ostalih i pastira, istorijski najstarijeg sloja, meutim, istina je da se ta poezija, iako stvarana za vitezove, za njihove dvorce i po njihovom ukusu, oslanjala na ivot i obiaje mnogih drugih slojeva. Na primer, kada Homer opisuje putovanja bogova kroz vresita, na njihovim sjajnim bojnim kolima, oigledno je da se radi o iskustvu pastira koji su ivei sa svojim stadima na visokim planinskim panjacima pratili zvezde i meteore, koji su prelazili nebeska prostranstva. Na slian

31

nain Homer opisuje ivot i zanimanja zanatlija - demijurga, u koje, po njemu, ne spadaju samo zidari i drvodelje, ve i lekari, pesnici i muziari. Te zanatlije je nazivao javnim radnicima", to oznaava svakoga k o j e koristan za ljudsko drutvo. Meutim, bilo bi pogreno smatrati da se Homerove epske poeme odnose samo na feudalno drutvo, na vladare i plemstvo. Istinaje da se projektuju na prolost, na iskonsku, po-luistorijsku, polumitsku prolost, kakva je drevna tradicija, Troja, ili kakvi su dvorci i palate mikenske epohe. Oligledno je daje Homer iveo mnogo kasnije nego njegovi junaci, i da njegov jezik nije jezik te daleke prolosti, ve vetaki, arhaizovan jezik, koji se ini drevnim.

Dosad takorei nisam govorio o drugoj Homerovoj epopeji, o Odiseji. Veina naunika danas pretpostavlja daje nije napisao isti autor koji je napisao Ilijadu. Istinaje da autor Odiseje ini stoje u njegovoj moi da ne izae iz Homerovog stila i atmosfere, meutim nije u pitanju samo drugaiji jezik, ve drugaiji pojmovi i opisi. To je i nova epska forma, veoma istanana, koju je uveo novi autor Odiseje. Meutim, on je bio neobjanjivo odan Homeru, do te mere da ga neki naunici nazivaju Homerovim unukom. Odiseja ne spada samo u novu epiku, ve geografski i u drugi deo sveta. Posebno se moe rei da se ne odvija na Egejskom moru koje je u ono vreme bilo udaljeno i nedostupno. Promena mesta pokazala se veoma korisnom za opise putovanja i stranstvovanja sve do granice Sredozemnog mora, koja se danas naziva Gibraltar, a u antika vremena Heraklovi stubovi.

Odiseja je najstarija poema oveanstva koja prikazuje napetost izmeu enje za domom, elje za povratkom domu i udnje za putovanjima, otkriima novih zemalja, novih naroda i novih vidokruga. Kuni ivot, sjedne, a s druge strane putovanja, poznati uski horizonti detinj-stva i novi nepoznati, beskrajni horizonti su najznaajnije oblasti ljudskog ivota koje je otkrio Homer. Kao to nam je poznato, Dante Aligi-jeri i mnogi drugi hrianski i religiozni mislioci nebo su zvali naim domom". Neki savremeni psiholozi i psihijatri su otkrili da dugo odsustvo majke deluju tetno na duhovno i emotivno zdravlje deteta. Na taj nain dospevamo do pokazatelja koji se odnose na zagonetnost korenova psihikog ivota i korenova ljudske linosti. Ukratko reeno, takozvani ko-renovi mogu se nalaziti i u prolosti, kao i u budunosti, j e r nas privlae mnogi nagovetaji kako u prolosti, tako i u budunosti. Savremeni filozof Fridrih Nie je tu misao izrazio na veoma sugestivan nain, rekavi da dodiruje mnoge nevidljiive ake".

Na poetku bee oblik. I Homer je vie nego u jednom smislu majstor i otac naih oblika". Znaenje rei oblik" (ili forma") mora biti

32

razmatrano viestrano, j e r u formu ne spada samo ritam, ve i njegov fonetski ili muziki deo. Jedno od osnovnih znaenja i osnova homerske forme bilo je to daje Homer posedovao veliku lakou komuniciranja. Voleo je kontakte, diskusije, razmenu misli, razgovore i dijaloge i za to je koristio veoma vanu grku re homilia". ak Platon kae da je Homer bio glavni predvodnik grkih tragiara, i to je nesumnjivo istina, j e r su prve dramske i tragine scene u pozoritu u Atini prikazivali glumci koji su samo govorili dijaloge iz Homerovih epopeja. Primera radi valja navesti diskusiju, ak svae, iz prve knjige Ilijade, izmeu Agamemnona, Ahileja, Nestora i drugih. Moe se rei da se u veini Homerovih pesama nalaze tako brojni i bogati dijalozi, koji se bez napora mogu pretvoriti u dramsku i scensku formu. Nema naina da se u ovom kratkom izlaganju pomenu ili ak imenuju sve homerske forme. Gete je postavio pitanje da li posle Homera uopte postoje neke nove forme u naim savre-menim knjievnostima, a ako postoje, koje su? To pitanje e dominirati u nekom mom sledeem predavanju.

[Stanisaw Vincenz: Po stronie dialogu, tom 2, Warszawa, Pastwowy Instytut Wydawniczy, 1983, str. 7 - 2 0 ]

Stanislav Vincenc (Stanisaw Vincenz, 1 8 8 8 - 1 9 7 1 ) bio je j e d n a od najsve-stranijih linosti svoga vremena. Romanopisac, esejista, kulturolog, etnograf, prevodilac. P o h a a o je klasinu gimnaziju. Studirao je prava, f i lozofi ju i biologiju u B e u , g d e j e i doktorirao na Hegelovoj filozofiji religije. Prevodio je s maarskog, ruskog i engleskog. Najvie se proslavio kao prouavalac pastirske kulture H u c u a (Karpati), e m u je posvetio kapitalno delo Na visokim panjacima. Taj prostor je zauvek napustio na samom poetku Drugog svetskog rata, ivei u Budimpeti, Nemakoj , Francuskoj i Svajcarskoj. P o r e d ozbiljnih studija, bavio se i esejistikom koja se odlikuje s lobodnom naraci jom, erudici jom i veoma o d r e e n i m etikim stavovima. U svojim esejima rado je posezao za t e m a m a iz antike i n a r o d n e kulture. Izmeu ostalog, interesovao se srpsku narodnu poeziju. Glavna dela: Ostaci arhaine kulture kod Hucua, Na visokim panjacima III, Istina o starom veku, Opaske o narodnoj kulturi, O knjigama i itanju, Gandijeva godinjica, Na strani pamenja, Dijalozi sa Sovjetima, Sokratove posleratne peripetije, Outopos. Zapisi izmeu 1938-1944.

33

Jaros lav Ivakjevi

S E Z O N A J A B U K A

Svaki put kada se blii kraj leta, priseam se drveta rajske jabuke" koja se nalazila iznad ribnjaka u Timouvki.1 Kako sam u Timouvki uvek boravio u vreme sezone jabuka, seam se tog drveta celog pokrivenog sitnim rumenim vokama. Rajske jabuice rasle su toliko gusto da se nije videlo lie. I kada zatvorim oi, vidim tu rumenu jabuku u pozadini plave vode ribnjaka.

To jabukovo drvo je sadrano u meni (i po svoj prilici u mom stvaralatvu) kao i mnoge druge kljune rei ili kljuni predmeti koje sam poneo iz doma Simanovskih.

Meutim, Pola Gojaviinjska2 je drugaije videla tu rajsku jabuku". Stoga veoma esto otvaram njen roman na pretposlednjoj stranici i itam:

I, ta?! - Sve, sve je prinudni ivot. ivot pod prinudom. Nunost preivlja

vanja, kao u raju, ispod drveta saznanja dobra i zla." (To kae Bronka, koja e ubrzo zavriti traginom smru.) U ruci je drala ogromnu jabuku; gledali su kao hipnotisani u njena

gorka, mrka usta i od uenja razrogaene oi." Kada nastupi sezona jabuka, voa koje veoma volim, istovremeno

me fascinira njihov simbol. Da li onda kada ih vidim na obali ribnjaka, ili kada njihov obli oblik preda mnom iarava Bronkine rei - taj simbol mi govori: postoji nunost doivljaja, sve treba proiveti.

Proiveti visoko i nisko, proiveti lepo vreme i lapavicu, proiveti poetak i kraj, proiveti susret i rastanak. U tome se sastoji spoznaja dobra 1 zla, u tome se jednostavno sastoji ivot.

Za mene je jabuka simbol ivota. 1970.

[Jarosaw Iwaszkiewicz: Ludzie i ksiki, Warszawa, Czytelnik, 1983, str. 3 5 2 -3 5 3 ] 1 Timouvka, imanje Karola Simanovskog, velikog poljskog kompozitora i roaka

Jaroslava Ivakjevia u Ukrajini. - Prim. prev. 2 Pola Gojaviinjska ( 1 8 9 6 - 1 9 6 3 ) , poznata poljska prozna knjievnica, izmeu osta

log autor romana Rajska jabuka III. - Prim. prev.

34

Jaroslav Ivakjevi (JarosawIwaszkiewicz) ( 1 8 9 4 - 1 9 8 0 ) , pesnik, pripoveda, romanopisac, dramski pisac, kritiar, esejista i prevodilac. Studirao je prava, muziku i ori jentalne jez ike . Radio je u diplomatiji, izvrsno ureivao vie knjievnih asopisa, bio predsednik Saveza poljskih pisaca i skuptinski poslanik. U mladosti je pripadao grupi Skamander, bliskoj s imbolizmu i modernizmu. Najee je obraivao temujubavi , smrti i usamljenosti pojedinca. Sjajan stilista. Glavna dela: Oktostisi, Dionizije, Knjiga dana i knjiga noi, Povratak u Evropu, Olimpijske ode, Tamne staze, Ksenije i elegije, Hilari, knjigovoin sin, Mesec se raa, Urota mukaraca, Gospoice iz Vilka, Crveni titovi, Mlin na Utrati, Italijanske novele, Slava i hvala, IIII, Ljubavnici iz Marone, O psima, makama i avolima, Muzike prie, Friderik Sopen, Susreti sa Simanovskim, Jan Sebastijan Bah, Pisma s putovanja po Junoj Americi, Knjiga o Siciliji, Razgovori o knjigama, Knjiga mojih seanja, Labudova gnezdo. Eseji o Danskoj, Ljudi i knjige

Je i Stempovski

I Z I S T O R I J E K O M P O N O V A N O G P E J Z A A

Bernske seoske kue nikada se ne skrivaju iza zidova ili ograda od drvenih letava. Oko gazdinstava nema nieg to moe zaklanjati pogled, u najboljem sluaju nalazi se ivica ili nekakva laka ograda, kakva se obino sree na panjacima, po kojima se stoka slobodno kree.

Ovakav izgled bernskog sela posebno okira onog koji tu dolazi s juga, na primer iz oblinjeg Delfinata.1 U dolini reke Izer esto se viaju ograde. I stare staze se proteu izmeu dva zida, katkad visoka i tri metara, iji izgled izaziva u putniku oseanje opustelosti francuskog sela. Iza zidova esto nema nieg osim starih drveta voaka i trave poutele od sunca.

Uporeivanje s Delfinatom veomaje pouno, jer se kamen u obema oblastimajavlja manje-vie u istim koliinama, iako graevinski materijal ne odluuje o izgledu predela. Rimski hortus je obino bio ograen. Ovi-dije kae da je Pomona, boginja vrtova, zidovima okruivala vonjake, da bi ih titila od fauna i drugih seoskih boanstava. Ograde su postojale svuda gde su vrtovi obraivani, zbog toga se smatra da francuski zidovi potiu jo iz vremena Rimskog carstva. Plemena koja su ivela od stoarstva nisu znala za zidove, j e r su se zadovoljavala lakim i pokretnim plotovima koji su omoguavali produktivno korienje livada. U bazenu Crnog mora nailazimo na brojne primere tih obeju tradicija. Zidove vidimo svuda gde je nekada cvetalo grko-rimsko vrtlarstvo, dok se stari stoarski regioni prepoznaju po lakim plotovima.

vajcarski pejza, ukoliko je uoblien ljudskom rukom, jeste pastirski pejza, uz nekoliko manjih izuzetaka. Da li u zavisnosti od epohe u kojoj je uoblien obiajima koje je nametalo stoarstvo? Ne ulazei u detalje moemo konstatovati da su njegove forme veoma stare. Na primer, pleter koji je u Gornjem Kantonu do danas trajan element pejzaa, spada u o-vekove najstarije pronalaske. Star je kao i gortaci, zbog ega ga je Julije Cezar morao videti, stigavi u tu oblast da bi se borio sa Helvetima.

1 Delfmat - oblast na jugoistoku Francuske koja obuhvata zapadne padine Alpa.

dolinu reke Izer i deo doline reke Rone, iji je glavni grad Grenobl, nosi naziv po delfinu u grbu francuskih vladara - Prim. prev.

36

Osnovna svojstva vajcarskog pejzaa nalazimo na brojnim gravi-rama i starim slikama. Breuljci koji okruuju enevsko pristanite, koje je Norad Vic naslikao na slici Hodanje po vodama Genezaretskog jezera 1444. godine, malo su se od tog vremena promenili. Travnate padine ispre-secane zelenim ivicama nalazimo irom Svajcarske, upravo onakve kakvim ih je video umetnik petnaestog veka. Te trajne crte koje proistiu iz uoblienosti terena i naina obrade zemlje, ine osnovu koju su na razliite naine ukraavali naredni vekovi.

Zbog brdskog karaktera Svajcarske i uloge koju je u njoj uvek igralo stoarstvo, istorija njenog pejzaa se razlikuje od opte istorije evropskog pejzaa. Kraljevi i kneevi tu nisu ostavili prostrane parkove. Velika diskusija izmeu pristalica francuskog i engleskog vrta jedva daje dotakla Svajcarsku. Taj brdski predeo odolevao je mati arhitekata koji su stvorili poznate parkove u Francuskoj i Nemakoj. Turistima osetljivim na tako uoblien pejza Svajcarska je mogla da ponudi samo park oko palate Bjersek koji su preporuivali vodii osamnaestog veka. Tek kasnije je otkrivena ista priroda", to je privuklo gomile turista u visoke planine. Meutim, izgled bernskog pejzaa je izmicao panji stranih posetilaca. Iako se nije pridravao utvrenih uzora bernski pejza je ipak odrazio sve ideje koje su od srednjeg veka formirale prirodu u Evropi.

Vreme renesanse i baroka odigraloje odluujuu ulogu u istoriji ose-anja prirode. Jer, upravo u tom razdoblju nestaje predstava prirode kao neeg neprijateljskog i demonskog. Na slikama Grinevalda, Kranaha, Hijeronima Boa, Manuela Doja jo uvek vidimo prirodu koja je neprijateljski nastrojena prema ljudima, naseljena zlim dusima, puna zaseda i opasnosti, ije drvee prua svoje dugake kande prema uasnutom oveku. Zbog straha od demona koji su u pomrini vrebali neoprezne u srednjem veku se nou nije izlazilo u dvorite.

Knjievne predstave prirode nisu se mnogo razlikovale od slikarskih. Sam Petrarka u jednom sonetu kae: solitario orrore d'ombrosa selva. Njegovo svedoenje o tome je veoma vano, pogotovu ako se prisetimo opisa pejzaa rasutih po Petrarkinim pismima, naroito uvenog pesni-kovog penjanja na Monte Ventozo koje mu je donelo slavu prvog alpiniste. O tome govori i u jednom pismu na latinskom koje je pisao u pastirskoj kolibi na sam dan pohoda. Krenuvi u pratnji brata i nekolicine slugu u podnoju planine je sreo starog pastira koji se pedeset godina pre njega popeo na vrh, meutim sada je smatrao da sa njega nije doneo nita osim aljenja i umora: nihil inde retulisse praeter poenitentiam et taborem. Paljivije itanje tog pisma nam ne nudi utiske koje je sam Petrarka stekao tokom tog pohoda. Njegova pria, meutim, zasluuje panju

37

i zbog jasnoe prikazanih injenica i zbog uzdranosti naratora. Vlastite misli zaokupljale su ga do te mere da je na trenutke zaboravljao zbog ega se tamo uputio. Meutim, pomenuta ispovest je jedini fragment njegovog pisma, u kome italac ima utisak da je naiao na trag emocija. U ostalom delu izvetaja pesnik se dri hladnog i malice uzvienog tona koji Bokau nalae da sumnja u injenicu daje madona Laura ikada bila neto drugo osim alegorine predstave lovora, kojim je Petrarka kasnije u Rimu ovenan. Od svih srednjovekovnih pisaca, po svoj prilici, najvie je sam proputovao i najbolje je poznavao prirodu. Planine i ume nisu izazivale u njemu bojazan. Njegovi opisi pejzaa pored toga to ostavljaju na itaoca dubok utisak, asociraju i vebe iz topografije.

Reju, ljudi srednjeg veka su iveli u neprijateljskim odnosima s prirodom. inila im se nepomirljiva i puna mranih i zlokobnih sila. ak su im se njene ari inile zavodljive, iskuavajue i usmeravajue na stranputicu.

Ove istorijske reminiscencije padaju nam napamet kada vidimo stare zamkove u dolini reke Are. Tokom vekova njihova okolina morala se mnogo puta menjati, tako da je njihovo okruenje veoma teko zamisliti pre 1600. godine. Stoga stiemo utisak da stari zamkovi nikada nisu bili dobro ukomponovani u okolni pejza. Njihova osamljenost, ponekad impozantna i ponosna, je oigledna. Oseamo da su izgraeni usred neprijateljske prirode. Ljudi su izlazili iz njih naoruani, nepoverljivi, spremni na sve.

Da bi se ocenile promene u oseanju prirode, do kojih je dolo u razdoblju izmeu srednjeg veka i baroka, dovoljno je stare zamkove uporediti s aristokratskim bernskim rezidencijama podignutim u XVII i XVIII veku. Obino su okruene parkovima koji omoguavaju postepen prelazak od krutih linija arhitekture ka blaim obrisima breuljaka i panjaka. Igra terasa, palira, travnjaka, drvea i otpora stvarala je oko kue prijatnu atmosferu. Tu se ne osea samo elja za preoblikovanjem prirode, ve i za njenim razumevanjem.

Na koji nainje dolo do te duboke promene u ovekovom stavu prema prirodi? Sta ga je izleilo od straha i nepoverenja? Poznate su nam samo osnovne linije tih promena. Naputajui utvrene gradove, ljudi baroka su uglavnom bili osloboeni duhovnih nemira koji su pratili Petrarku na vrh Monte Ventoza. Prirodi su se pribliavali kao hedonisti koji pre svega trae uivanje. Prvi italijanski parkovi, delo inenjera i arhitekata, nametnuli su im misao o likovnosti prirode, o njenoj pokornosti umetnikovoj ruci. Upravo u toj epohi se proirilo poznavanje antikih bukolikih pesnika, posebno Vergilija i Ovidija koji su opevali

38

blagu i ooveenu prirodu. Ovidije je prikazao drvee koje plae, donosi utehu, neto predskazuje ili ispod kore skriva bia osuena na kaznu zbog grene ljubavi. Radi opisa i objanjenja prirode pesnik je svojim itaocima uinio dostupnim simboliki jezik, prebogat renik alegorija i aluzija. Taj jezik je uskoro prihvatilo celokupno drutvo, uao je u narod i ostavio bezbrojne tragove u pejzau uoblienom u toj epohi.

Upravo tokom tih promena roena je jedna od velikih ideja baroka - koncepcija uobliavanja prirodnog pejzaa iznova. U preobrae-nom pejzau priroda je trebalo da bude posluna umetnikovoj mati, da oponaa umetnost, da se obraa ljudima konvencionalnim jezikom simbola i alegorija.

Istorija te ideje koja je uznemiravala ljude starog veka, nije nam dobro poznata. Povezana je sa predstavom koju je ovek stvorio o zemaljskom raju. Grka re paradeisos pre nego to je dobila smisao koji ima u Knjizi postanja znaila je vrt ili park. Grki pisci je koriste kada govore o parkovima koje su persijski kraljevi imali u Maloj Aziji. Od pamtiveka je za pojam vrt vezivana predstava o neem rajskom. Posle zlatnog veka nastupiilo je gvozdeno doba, ljudi su izbaeni iz raja, meutim, njegova slikaje i dalje ivela u pamenju mnogih pokolenja. Povratak zlatnog veka, obnova raja na zemlji ljudskim sredstvima postala je veliki san svih epoha nae civilizacije. Pojavljivala se - kako emo kasnije videti - u svakom komponovanom ili izmatanom pejzau sve do kraja XVIII veka.

Da bi se snovi ostvarili, potrebno je najpre dati im konkretnu formu, odnosno da budu opisani elementima saznanja. Taj uslov je ispunjen u doba baroka. Ljudi te epohe - pre nego to su promenili pejza koji ih je okruivao - istakli su cilj i sredstva pomou kojih e to postii. Stvar je imala slikarski i knjievni aspekt.

Pejzano slikarstvo XVI i XVII veka ostavilo nam je uglavnom izma-tane pejzae. Umetnici su marljivo studirali prirodne elemente pejzaa: graevine, vode, drvee, rastinje i slino, a zatim su ih povezivali tako da stvaraju celinu koja prua predstavu o vedrini, velianstvenosti ili usamljenosti i tuzi. Naelo koje su vrtlari stvorili na osnovu toga moglo bi se rezimirati na sledei nain: koristiti slikarske elemente koji postoje u prirodi radi stvaranja novih i sugestivnih celina.

Barok je ostavio ogroman broj deskriptivnih poema. Tadanji pesnici su uivali u opisima vetakih pejzaa, njihova mata je podjednako bila bogata i smela. Na primer, Dambatista Marini nam u Adonisu pokazuje ogromno pozorite u kome bogovi, okupljeni u gledalitu, posma-traju Akteonov tragian lov koji se odigrava u pejzau smetenom na

39

pokretnoj sceni. Ti tekstovi su danas gotovo nepoznati. Postoji jedan koji je postao klasian i esto je citiran sve do kraja XVIII veka. To je opis Armidinog vrta u esnaestom pevanju speva Osloboeni Jerusalim:

Od spletenih kad staza se rastali, lijep vrt u divnom prizoru osvane: stajae vode, pomini kristali, stabla i cvijee, trave rascvjetane, sunani humci, sjene u uvali, ume i pilje, dotad negledane, a tvorac svijeta, to tu sjajan bio, iza tog divnog, lijepog se skrio.

Umjetno tako s prirodom se splelo, prirodnim smatra ukras, smjetaj, boju. Ko da za alu prirodi se htjelo sljedbenicu sad oponaat svoju.2

Taj zaarani vrt, tamnica hrabrog Rinalda, bio je opasan zidom sa sto kapija, odnosno krajnje vetakom tvorevinom. Za pejza je bio isto to je za ivotinjsko carstvo bila Nojeva barka. Sve ari prirode, sve vrste pejzaa predstavljene su Armidinim vrtom, nevelike povrine, koja se moe obuhvatiti pogledom. Tu smo veoma blizu tradicionalne predstave o Edenskom vrtu.

Metod koji je vrtlarima nudila Armidina palata moe se svesti na sledeu formulu: uzeti to vei broj prirodnih elemenata pejzaa i slagati ih u ivopisne kontraste. Ovaj recept je doslovno primenjen u mnogim italijanskim parkovima, u kojima su vode, brdaca, travnjaci i peine smeteni na malom prostoru. Dobar primer za taj stil je Vila Palaviini u blizini Denove.

Obratimo panju na srodnost izmeu Tasove pesnike vizije i prvobitnih seoskih gazdinstava koja su u pomenutoj epohi u Italiji bila brojna. Raznorodnost bilja, naina obrade zemlje i iskoristivosti prostora bilaje, kako smo ve videli, ekonomske prirode.

Uklapanje razliitih prirodnih elemenata pejzaa postojalo je i pre baroka. U desetoj knjizi Metamorfoza Ovidije govori o tome kako je Or-fej nakon konanog gubitka Euridike seo na livadu i dodirnuo ice lire, zbog ega su se ume uznemirile i poele da mu alju po jedno drvo od svake vrste, okruivi muziara sa svih strana. Taj odlomak Metamorfoza 2 Torquaro Tasso, Osloboeni Jeruzalem; s italijanskog preveo Gjorgjo Ivankovi, Zora, Zagreb, 1965, str. 417.

40

u kome se nabraja najvanije drvee starog veka zanimljiv je kako zbog forme, tako i zbog opisanih dogaaja. Upuuje nas na injenicu da je Ovidije morao videti da se drvee sadi na taj nain i na osnovu toga je dao pesniko objanjenje te pojave. Obiaj krunog saenja drvea svih moguih vrsta oko kue u nekim zemljama istone Evrope sauvao se do danas i mora da je iskonski.

Primera radi, ve smo naveli nekoliko formula na osnovu kojih su ljudi baroka pokuavali da uobliuju pejza koji ih je okruivao. Te formule su se do kraja XVIII veka neprestano menjale, postajui sve istananije. Pejzane fantazije Paninija, Lokatela, Marijeskija i Gvardija podjednako dobro - kao i brojne deskriptivne poeme sve do Vrtova oca Delila - svedoe o neprestanim promenama oseajnosti i sklonostima ka uobliavanju pejzaa. Stoga su praktina uputstva sadrana u njima od ogranienog znaaja za naa istraivanja. Ne mogu se direktno pir-meniti na bernski region koji je - kao to smo videli - bio pre svega pastirske prirode i, pre nego u Italiji i Francuskoj, podreen je zah-tevima ekonomskog sistema. Iz duhovnog naslea ljudi baroka ovde bismo eleli posebno da istaknemo samo jedan osnovni motiv, naime prekomernost ideja i mo matarija koje su ih navodile da ooveuju prirodu, kao i da nalikuju na predstavu koju su stvorili o zemaljskom raju. Upravo iz ove ideje se rodilo vrtno ludilo XVII i XVIII veka koje je doprlo do najudaljenijih kutaka naeg kontinenta i duboko preobli-kovalo njegov pejza.

[Jerzy Stempowski: Ziemia berneska, Czytelnik, Warszawa, 1990, str. 3 6 - 4 4 ]

Jei Stempovski (Jerzy Stempowski) ( 1 8 9 4 - 1 9 6 9 ) je pisao pod raznim pseudonimima, najee kao Pavel Hostoyjec. B i o je kritiar i esejista, j e d a n od najobrazovanijih Poljaka XX veka. Plemikog je porekla i z dananje Ukraj ine, a nekadanje Poljske. S t u d i r a o j e filozofiju, knjievnost, drutvene nauke, medicinu i ekonomiju u Varavi, Krakovu, M i n h e n u , Cirihu, Zenevi i B e r n u . Znao je desetak stranih jezika, a izvrsno klasine. U m e u r a t n o m per iodu radio je u Ministarstvu spoljnih poslova, kao dopisnik PAT-a, bio je e f kabineta premij e r a Bartla, vladin ekspert za nac iona lne manj ine, predavao je istoriju drame u Dravnom institutu za pozorinu umetnost . Saraivaoje s bro jn im asopisima. Na samom poetku Drugog svetskog rata preko Rumuni je, Maarske i Srbije dospeo je u Svajcarsku, gde je iveo do kraja ivota. Pisao je kritiku, recenzije, feljtone, dnevnike, putopise i pre svega eseje. Posedovao je enciklopedijsku erudiciju. Vladao je nizom oblasti humanist iih nauka, bio je istanan opservator

41

i sjajan stilista. S pravom se smatra ocem savremenog poljskog eseja". Glavna dela: Hodoasnik. Utisci tokom boravka u Holandiji i Nemakoj u zimu 192324, Dnevnik putovanja u Austriju i Nemaku, Belenica sporog prolaznika, La Terre bernoise, Eseji za Kasandru, Himera kao teglea marva, Pokuaj ekonomske interpretacije futuri-zma i nadrealizma, Knjievni eseji III, U dolini Dnjestra, Pisma o Ukrajini.

J u z e f apski

O V I Z I J I I K O N T E M P L A C I J I

Slikamo samo procenat kontemplacije. Norvid

Sta je vizija? Izvesno sintetizujue, jedinstveno vienje sveta koji nas okruuje. Trenutak takvog vienja pada na oveka uvek neoekivano, poput milosti. Ponekad bez ikakve pripreme, bez ikakve sposobnosti ovaploe-nja, a ponekad posle mnogo godina rada, u odnosu na uloeni trud kao nesrazmerna, ak neizmerljiva nagrada. Ponekad dolazi jedva primetno, ispoljava se lagano i sve izrazitije u delu zapoetom bez vizije ili takorei bez vizije.

Ako itamo srednjovekovne mistiare, u njima nalazimo okantne analogije izmeu vizija umetnika, puteva ka tim vizijama i puteva koji nas vode ka stanjima ekstaze, ka onome to sveti Jovan od Krsta naziva contactus Dei. Meutim, ovde ne bih eleo da znatno ulnije, materijal-nije umetnike doivljaje guram ispod ekstaza i molitvenih stanja svetog Jovana i drugih, premda su analogije sa njima okantne, a dijagrami tih stanja u svojim padovima i usponima, u svesnim povlaenjima u ma-terijalnije molitve mnogo puta identini, tako da se svetovnije orijenti-san umetnik mora zamisliti nad tim. Pitanje moltvene tehnike, metode, tj. kako doi do tih viih molitvenih stanja, razradili su mistian najrazli-itijih religija. Sam nikada dublje nisam istraivao to pitanje, ali smatram daje dovoljno proitati Biografiju svete Tereze Avilske ili pre Saetak mistine doktrine svetog Jovana od Krsta koji je objavljen u Sent Maksiminu i videti koliko ta lektira moe koristiti slikaru. Taj suvoparan prirunik, pisan takorei kao gimnastiki prirunik, ipak nam moe pomoi da u sebi razlikujemo istinska od vetakih, iluzornih, sugerisanih ushienja i nadahnua, koja u biti rezultiraju nejasnom i mistifikovanom umet-nou. Meutim, elim da budem pravilno shvaen: uopte mi nije stalo do crkvene umetnosti u uobiajenom znaenju. Stalo mije do umetno-sti uopte koja se razlikuje od ne-umetnosti, od svega to pod prividom efekata, trikova, originalnosti ili obinog imitatorstva oponaa ovu ili

43

onu umetniku formu. Tanije, podjednako m i j e stalo do umetnosti Direra, Sezana, Degaa ili Gjerimskog.

ini mi se da su putevi nadahnua neizmerno razliiti, tako da tu nema i ne moe biti obavezujuih teorija i metoda, da svako novo iskustvo nastaje iz bezbrojnih kombinacija predoseanja, genijalnosti, svesti, rada (kada je re o religioznom nadahnuu, koliko je samo mistiara sumnjieno zbog jeresi); pa ipak, upoznavanje najrazlicitijih puteva, poniranje u taj stvaralaki mehanizam, koji ta stanja u drugima pribliuje na drugom, viem planu, moe nam pomoi i na rad proistiti i produbiti. Umetnici koji grade sve na talentu, ekajui po kafanama nadahnue, nepovezani svesno s bilo kakvom dubljom tradicijom, lako gube mogunost daljeg razvoja, tapkaju u mestu, ak nazaduju.

Upravo je Norvid1 rekao da slikamo samo procenat kontemplacije. Promiljanje, izvoenje analogija izmeu duhovne kontemplacije i, na primer, sezanovske kontemplacije mogli bi da budu polazite u korie-nju riznice znanja o kontemplaciji u umetnosti, sadranoj pre svega u literaturi mistiara. Ali, ko je ita? Svetenici, monasi, moda psiholozi i patolozi, za koje je umetnost uglavnom stran svet. Koliko nam je poznato, slikari malo itaju, a ako i itaju, po svoj prilici ne itaju mistiare.

STVARALAKA L E N J O S T

Nie je rekao da je ovek najpre kamila, zatim lav i na kraju dete. S tim to je stvaralaka lenjost za kamile zatvorena knjiga. Isto je kada su u pitanju lavovi i deca. U ivotu se taj Nieov redosled stvari mnogo puta menjao i komplikovao. ovek je u jednom trenutku lav ili ak dete, a onda ponovo postaje kamila, mada, ini se, ima srenih ljudi koji nikada nisu doiveli kamilja" razdoblja, a moda nisu imali ni potrebu da ih doivljavaju.

Saznanje stvaralake lenjosti za umetnika je jedno od najvanijih - a katkad jedno od najteih. Za to mora postojati neprestana, izotrena svest, premda ni to uvek ne pomae; moramo neprekidno podsvesno, instinktivno biti budni, da stvaralakoj lenjosti ne dopustimo da se pretvori u jalovu lenjost koja umesto da obogauje, slabi i onemoguava svako stvaranje. 1 Ciprijan Kamil Norvid ( 1 8 2 1 - 1 8 8 3 ) , poljski pesnik, dramski pisac i slikar, j edan od

glavnih predstavnika romantizma; stvarao je u duhu modernizma, ak avangarde. S obzirom d a j e iveo u emigraciji u Francuskoj, za ivotaje ostao nepriznat, iveo u krajnjoj bedi, sahranjen u zajednikoj grobnici. Priznanje i slavuje stekao tek u XX veku. - Prim. prev.

44

Rad u kamiljem razdoblju je naizgled najjaloviji, mada je svako noenje tereta bolje od lenjosti, j e r je lenjost isprazna i sve vie vue u nita-vilo. To dobro oseamo i, hteli ne hteli, idemo tekim kamiljim putem, lienim radosti. Iako umorni, ispunjeni smo, proieni naporom iz koga izlazimo budniji, bodriji, osetljiviji. Opservacija prestaje da bude iskljuivo in volje, miia, odnosno prinude, i postepeno postaje refleks, pa druga priroda, a tek posle toga moemo govoriti o stvaralakoj lenjosti, kada pasivan dan biva norvidovski predah, iz koga se ovek vraa radu obogaen, s punim akumulatorima. oveku sposobnom za takvu lenjost preti pad", opasnost: sklonost ka produavanju tog stanja, j e r je to stanje sree. Sree, mada pasivne kontemplacije, j e r ako se produava, ono vremenom neopaeno gubi snagu vibracija, otrinu osetljivosti, rasipa se ili bledi. Zbog toga je svaki pokuaj realizacije ispunjen tekoama, neprestano nam preti prelaenjem preko mrtvih polja ili povratkom u kamilje stanje, u kome gubimo ukus prvobitnog doivljaja koji nas je naveo na rad, uinio rodnim, umesto ega padamo u iskuenje da postanemo jo pasivniji. Zbog ega bismo se muili kada smo sreni leei u krevetu i kontemplirajui senku tafelaja koja se odraava na plafonu. Ta sposobnost pasivne sree neke umetnike je dovela do krajnjeg i neplodnog uvenua, do stanja koje je stvaralo oseanje sree. Tu je jedini spas unutranja nezavisnost u odnosu na uivanje ili na patnju, na karakter stvaranja koji nam ne doputa da se odmorimo, premda to elimo.

Ta stvaralaka pasivnostje zapravo sanjanje budnih oiju, stanje prividnog odmora. Meutim, vie nego ikad budan je stvaralaki instinkt, budne su facultes en eveil zamotane u klupe, spremne da se bace na prvi plen, da ponovo skoe u punom zaletu, a istovremeno hladne, proraunate svesti.

Umetnik obuzet radom i milju o radu koristi sve mogunosti. Nema pustinje, nema sivljeg, jadnijeg okruenja u kome nee otkriti blaga za svoje stvaralatvo. Kada je Gogen otputovao na Tahiti da slika - Renoar je , kau, rekao: Ne razumem zbog ega je otputovao toliko daleko, zar nije mogao da slika u Banjolu?"

Stari Delakroa je govorio da je posle tekog radnog dana srean kada moe da odigra partiju karata s domarom iz kue preko puta. Znam daje to samo jedna varijanta umetnika i da postoje i druge, da su Satobrijan i Bajron izjedani dosadom morali neprestano da stiu sve novije i novije utiske i doivljaje koji nikada nisu mogli da ih zasite. Bili su veliki umetnici - meutim, ine mi se dostojnijim potovanja skromni Delakroa sa svojom starom sluavkom Deni i stari Sezan upregnut u neprekidni trud u gluvoj francuskoj provinciji.

[Jzef Czapski: Patrzc, Znak, Krakw, 1983, str. 3 0 - 3 9 ]

45

Juzef apski ( Jzef Czapski)