Витомир Николић ДОБРИ ДУХ НИКШИЋА

УМЈЕСТО ПРЕДГОВОРА

Ja сам рођен у Мостару и мени ласка што сам се родио у граду једног Шантића, Ђоровића, Хамзе Хума, Матвејевића... али то сматрам и својом првом животном грешком, јер је требало да се родим у Граду у коме је или крај кога је рођено 15 кољена мојих предака. У њему сам током рата (гдје смо доселили послије бомбардовања Мостара) изгубио преостале чланове своје фамилије, оца и јединог брата, и нашао се усред ратног вртлога сам, без иђе икога, и у некој средини која је слабије духовно интегрисана од никшићке, вјероватно бих завршио као и толико других ископника. Управо је значајно питање: откуда то да ја који сам остао без родитеља и који сам се практично нашао на улици са овом својом природом склоној више авантури него миру и породици, да такав не изгубим оријентацију, да не посрнем и непропаднем. Сматрам да је средина у којој сам живио имала највише за то заслуга.

Неко вријеме био сам у дому за ратну сирочад, али сам се разболио од туберкулозе и дошао у Брезовик да се лијечим, одакле сам ускоро побјегао. Био сам тада непознати двадесетогодишњак који је објавио само неколико пјесама и репортажа у ондашњем "Омладинском покрету ", али једног дана позвала ме Вјера Ковачевић, секретар Среског комитета Савеза комуниста, и она је одмах ријешила cвe моје проблеме, и станбене и уопште социјалне. Тадашњи шеф станбеног одсјека, један честити човјек, изненадио се и рекао да у Никшићу нема никаквих других станова осим двије гарсоњере одређене да се издају стручњацима Жељезаре. Вјера му је одговорила: "И oвo су стручњаци какви нам требају".

Морам рећи, међутим, да сам ја имао и прије тога гдје да спавам и гдје да се осјаћам као члан фамилије, јер су се моји рођаци (особито моја стрина, глумица Анђа Николић) побринули за то, али ја нијесам могао да се прилагодим захтјевима које свака породица поставља пред cвoje чланове (да долазе у пристојно вријеме кући, итд.), па сам одустао од тога да им сметам.

Ја сам доживљавао Никшић из посебне перспективе из које сам могао да видим и да схватим животе не само оних људи који су се налазили на врху друштвеног живота већ и оних који су се налазили на његовим рубовима. У то вријеме дружио сам се са људима који данас представљају озбиљне значајке у разним областима живота oвe земље. Неко вријеме радио сам у Грађевинском предузећу и у cвojoj канцеларији сам откуцао на машини прву причу Мирка Ковача "Исидорова трка са змијом " која је ембрион његовог романа Губилиште, односно читавог Ковачевог књижевног опуса, Ту су били још и Бранко Бањевић, Слободан Бошковић, Војислав Никчевић, браћа Шарановићи... Бошковић се међу нама истицао тиме што нам је са заносом откривао свјетовe не само појединих писаца, већ и читавих литература, а он је исто тако бриљантно баратао својим шоовским цинизмом и префињеном иронијом, од којих је нешто усадио и у мене и цијелу моју генерацију.

Никшић, у вријеме када смо ја и моја генерација стасавали до новинских и часописних страница, у мом сјећању je остао бојен нашим поноћним састанцима на Тргу Саве Ковачевића односно ономе његовом дијелу између парка и куће Зиројевића који смо звали Космодром. У Никшићу педесетих година постојао је обичај да се млађи људи свакодневно скупљају на одређеним мјестима у Граду и на тим мјестима никад није могло бити да нема никога. Овај обичај је вјероватно био посљедица тадашњих прилика које су

карактерисали недостатак затворених простора за састајање и вођење културног и уопште јавног живота. У оној завјетрини код "Југопластике " на Тргу Маршала Тита увијек си могао наћи онога ко ти треба или онога ко би ти могао рећи гдје је тај што ти треба и кад ће се вратити. То је било и вријеме кад је једина разонода једног броја Никшићана у касним вечерњим часовима било испраћање и дочекивање возова на Жељезничкој станици, гдје је стално радио (и данас ради) један бифе у коме смо се окупљали и у коме смо доживљавали нешто од онога што се може прочитати у неким књигама Мирка Ковача, или у оним прозама југословенских писаца који се баве градском периферијом.

Никшић је у то вријеме имао за житеље и неке веома необичне и колоритне људе који се никако не могу заобићи кад се Говори о послијератном животу овога града и мени је жао што их овдје могу само поменути: Милија Ђуровић, Стеван Вуковић, Мињо Калуђеровић, Joвo Борозан кога смо звали Joвo Џада... Споља гледано Joвo Џада на прилику био је обичан носач, амалин, онај што вуче колица за собом, али он је био и још нешто друго, једна изванредно занимљива особа која је знала стихове Шекспира (он га је звао Виљем) или Шантића кога је такође звао присно, Алекса. Кад је умро, цијели је Никшић изашао да га испрати (јер је сахрањен на Цетињу одакле је родом). И данас људи причају како је Ђале (његов друг, исто тако носач) положио на његов ковчег двадесет хиљада динара које му је био дужан и плакао, не само због тога што је Joвo умро, већ и зато што није стигао да му за живота врати новац који му је дуговао.

ТРИ МАЛЕ ПРИЧЕ ЗА СВЕЧАНИ ДЕФИЛЕ

Увертира

Три велика друма утачу се у мој град... Онај са планина, дурмиторски, којим долазе угојена крда, мирис катуна и сњегови, друм херцеговачки, који доноси жеге, вино и Конављанке и друм пјешивачки, којим се прикрадају меке југовине, шапутаве кише, јесен и ... ратови.

Несрећан сам помало због та три друма долазећа: никад нијесам могао да будем на сваком од њих истовремено, па да одједном - три пута уђем у мој град, у ту велику бјелину широко расуту пољем, која тако неодољиво личи на срдачан осмијех пријатељског лица.

Меко сам онесрећен том наивном дјетињастом жељом што се увијек изнова јавља при сваком повратку, при сваком новом сусрету и која, ето, увијек остаје неостварена. И боли - тихо, срећно, као гимназијалска љубав.

Прва прича

То је остало из дјетињства, тај чудни утисак да друмом пјешивачким долазе ратови. Ваљда од оног дана када се изнад Будоша појавило црно јато бомбардера? Или, можда, још од раније, од оне вечери која је била тамнија за двије хиљаде црних кошуља, које су дошле однекуд из Албаније, да се уграде у црну брану пред слободом, која је тих првих устаничких дана била тако близу граду? Не знам тачно од куда тај утисак, стравичан и таман, али он се дубоко урезао у дјечачку свијест и остао у њој да и данас заболи, обично

овако, у вечери претпразничке, под шумним заставама, под слапом ватромета. Уочи сваког славља бљесне у сјећању та давна слика, потраје тренутак-два у свој својој свирепој ружности и оде, да би иза ње љепота мога града остала потпунија, свјетлија.

Да, ратови долазе отуда, иза Будоша, друмом пјешивачким.

Ратови и тамне воде јесење...

Неком данашњем дјечаку Будош сигурно неће остати у таквом сјећању, јер он никад није видио злокобно јато авиона и црне кошуље, он никада није видио Будошке баре поплављене прљавомутном водом која је у сутонима, ћутљива и црна, личила на несрећу, велику, подмуклу несрећу, која ће искористити први мрак да се привуче граду и да га заувијек зароби својом тамом.

Данашњи дјечак ће запамтити Будош по неком излету, по неком успјелом веслачком такмичењу, одржаном на неком од језера у његовом подножју. Или ћe га, можда запамтити по лијепој пространој слици која се са његовог врха пружа, тамо - на питому Бјелопавлићку равницу и овамо - на бијели весели град пун сунца, које се, као нека снажна ријеч завршава узвичницима жељезариних димњака.

И ја ћу се временом сигурно ослободити тог непријатног утиска везаног за Будош, тог рата и тих стравичних јесењих вода, али никада нећу заборавити да је све то заиста било.

Jep - славља су љепша...

И ми у њима љепши за једно страдање и већи за један тријумф.

Друга прича

Змајевића хан... Омбла... Око крупачко...

Како то звучи архаично, а још до јуче то су били извјесни појмови, оријентационе тачке јучерашњег Никшића према истоку, сјеверу и западу.

Ми то данас зовемо: Жељезара "Борис Кидрич", Дрвни комбинат "Први мај", Крупачко језеро...

Beћ сјутра моћи ћете да се кладите с Никшићанином о старим именима мјеста и да будете сигурни да ћeте ту опкладу добити. Дођавола, ко се још cjeћa незгодног имена убогог поточића чије је корито отприлике ишло испод хотела "Оногошт", испод нових жељезариних зграда, покрај болнице и губило се негдје испод Улице Вука Мићуновића? Ко данас уопште и зна да је постојао тај поточић?

У Никшићу зиста гори све што изгорети може. На снажном пламену времена мало шта остаје од старог. Сваки час ту и тамо, као осмијех, заблиста фасада неке нове зграде, нове школе, нове болнице...

Гори...

И - топло је од тог сагоријевања. Радосно.

Али, нешто ипак неће сагорети. Остаће да траје у тишини тај кутак око "манастира", тај кутак за који је јучерашњи Никшићанин био везан и својим рађањем, и својим ђаковањем, и својом првом љубављу, и својом недјељном разонодом и, коначно својом смрћу.

Не знам да ли је тамо Завичајни музеј случајно, због недостатка неких бољих просторија, али је сасвим згодно што је баш тамо. Ма колико била озбиљна та установа, она би на сваком другом мјесту у овом малом граду дјеловала грубо, чини ми се. Овако, наш музеј је умузејио право срце некадашње паланке - школу, цркву, некадашње игралиште, парк и гробље.

Трећа прича

Ово у ствари и није прича о мом граду, већ неколике слике које ме увијек подједнако радују кад год их видим.

Постоји једна жељезничка рампа, тамо, на јужној периферији града. Она обезбјеђује прелаз преко помоћног жељезничког колосијека који води до утоварне рампе Рудника "Боксити". Пет-шест пута дневно она се спушта, затварајући пут према Титограду. Довољно је да остане само пет минута затворена, па да се са обадвије стране нађе по десетак разних возила. Неугледна је и незгодна та мала рампа, њу ћe, можда, ускоро дићи, али ја волим да у тренуцима њеног затварања будем негдје близу. Уживам да видим заустављени крвоток снажног, младог града... То је на свој начин лијепа и рјечита слика.

Или Улица Вука Караџића, јутром, у пола шест... Ријека људи и возила. Велика артерија којом струји живот... Ноћу је то улица бучна од свијетлости неона.

Колико нас је пута само одвукла у дуге ноћне шетње.

Полако ми се намеће утисак да је том улицом дошао - Дан.

НА ЦАРИНАРНИЦИ СВИЈЕТЛЕ БУДУЋНОСТИ

Никада новинарска слава није имала неки нарочито дуг вијек, али су шансе новинара да потрају у сјећању свога читатељства до јуче биле куд и камо изгледније. Ако један лист, рецимо, не би стигао до читалаца истог дана и редовним путем, било је времена и начина да стигне кад тад. Трговци су, на примјер, у старе новине увијали своју робу, за домаћице су оне биле одлично средство за чишћење прозора, дјеца су њима коричили своје уџбенике, а сељацима и пензионерима су старе новине служиле као цигарет-папир. Све су то биле прилике, наравно, да каква генијална новинарска творевина, бар у посљедњем тренутку, буде још једном прочитана и отргнута од незаслуженог заборава.

Данас, међутим, свега тога више нема. Трговци морају да користе чисту бијелу хартију, домаћице имају колекције разних спрејова, дјеци купују пластичне корице, а сељаци и пензионери су након посљедњих поскупљења новина прешли на јефтиније пушење, тј. готове цигарете.

Старим новинама је тако остала жалосна судбина секундарне сировине која мора да иде на прераду као и сваки други отпад и шкарт.

Старе новине!... Тражимо старе новине! - вичу грлати сакупљачи, а онда додају оно питање које новинари гутају као рибље уље: "Имате ли старих новина или каквог другог непотребног папира?"

Боже, шта је дочекала некада славна "седма сила" ? Још се штампарска боја није честито ни осушила на новинама, а оне већ постале "стари, непотребни папир" ! Бацају их у некакве казане да се искувају као прљав веш, а онда их суше, пеглају и праве од њих Онај папир... Да, да, управо Онај...

Што због инфаркта, што због некаквих других смицалица, новинари су и до сада морали да напуштају овај свијет већ негдје око четрдесет и пете године живота, а гдје ћe се та граница сјутра наћи - не смијем ни да мислим. Можда ћe нас у најскоријој будућности помињати онако како се данас помињу мамути у укрштеним ријечима.

Ех, гдје ли су они дивни дани када је све то изгледало другачије и далеко љепше? Читање новина је тада било знак високе и правилно усмјерене свијести, па су их људи носили побожно, као какве дипломе или рјешења о постављању. Ако нијесу биле у читаочевим рукама, оне су вириле однекуд из његовог џепа, а ако их није било ни тамо - е, онда су сигурно остале "заборављене" у некојважној канцеларији, у неком клубу или у некаквој конференцијској сали. Налазник тих "заборављених" новина могао је одмах да уочи како је бар половина текстова пажљиво исподвучена оловкама што је значило, не само да су оне већ неколико пута прочитане, него да их треба дочитавати још два или три пута. Уосталом, све би то онај "расијани" читалац и написао на маргинама које су биле пуне по три пута подвучених ријечи "Сјајно! " "Снажно"! "Изврсно"!, "Још једном прочитати!", "Скренутипажњу осталима да ОБАВЕЗНО прочитају"!!!, "Исправно!", "Дивно!", "Честитати другу аутору!"... Хтио бих да видим тога идиота који је у оно вријеме смио да каже како су новине стари, непотребни папир.

Наравно, и новинари су тада били на много већој цијени него ови данашњи, о чему свједочи она историјска депеша једног општинског руководиоца своме колеги у забаченом селу: "Долазе другови новинари да пишу о нашој заосталости СТОП Припремите пиће и овцу за ражањ СТОП"

Не кажем, и данас се нађе чашица добродошлице, али оваца више нема ни у најзабаченијим крајевима. Осим тога, однекуд се испоставило да у нашим селима никада није ни било неке нарочите заосталости, или бар не онакве какву су новинари успијевали да виде иза ражња, па се данас тамо с подозрењем гледа на представнике ове професије.

"Јесте, кажу сељаци, било је и беспућа, и невиђелице, и свакојаких других сељачких невоља, али је, брате, било стоке и жита колико ти душа хоће. А сељак, ако ћeмо право зборит, и није дошао овамо да разбија атоме и бистри свјетску политику, него да узгаја стоку и жње жито... Ех, да нам се докопати оне наше старе заосталости, никада нас више нико не би могао натјерати у свијетлу будућност без наших говеда, коња, коза и оваца".

(...) - Старе новине!... Тражимо старе новине!... Имате ли можда старих новина или каквог другог непотребног папира?

Одавно слушам ове гласове. Некада их чујем овако, некада онако, али ми се најчешће учини да је то, ипак, глас оне свијетле будућности која, ето, хоће - прије него што уђемо на њену територију - да нас лиши непотребног и њој неприкладног пртљага.

Као на свакој царини, уосталом.

СЕПТЕМБАР 1944.

Сјећам ce, Никшић je тада био пун пјесме, пуцњаве, момачких кола, застава, пушака, титовки, загрљаја - и рушевина... Многољудан, бучан... Уморан од рата и срећан од побједе, заборављао се, урањао у славље, у свјежину која се са свих страна сливала у њега. Што је то важно што близу двије хиљаде оваца пасу тамо, у градском парку, што се војнички коњи поје на градским чесмама?... Ко да забрани маси народа да уђе у и онако препуну салу позоришта, у којој су партизани изводили своју прву приредбу? Све ћe то послије доћи у склад, све ћe се то уредити, али сада само - пјесма, радост, заставе... "Хоћемо републику!"... "Живио друг Тито!"... "Живјела слобода!" - исписивало се масним, црним, незграпним словима по фасадама зграда... Естетика одушевљења.

Тих дана фронт је одмицао на југ. Битка под Жутом гредом, битка на Курилу, битка за Подгорицу... И док тамо гину посљедњи борци за коначну слободу, у Никшићу се рађају први слободни грађани.

Данас, ево, ја трагам за њима, седамнаестогодишњацима, са радозналошћу новинара и притајном тугом човјека који није имао ту срећу да своје дјетињство и живи у слободи. Каква су то дјеца, гдје су се устремила, шта осјећају и шта знају о оном великом времену, које се смиривало уз њихове колијевке?... (Вршњаци слободе)

ГАРСОЊЕРА

У историји Никшића десиле су се двије значајне примопредаје кључева. Први пут 27. августа 1877. године, када је турски пуковник предао Црногорцима кључеве од градске капије, а други пут, ту скоро, када је мени шеф станбеног одсјека предао кључеве од гарсоњере. Што се тиче првог пута - нијесам сигуран како је ствар текла, али претпостављам да је занимљиво. Уосталом, то није толико ни важно, јер је доказано да је некада било лакше узети град од Турака, него данас добити гарсоњеру. Према томе, за савременог историчара далеко је интересантнија ова друга примопредаја. Истина, за оног историчара који већ има стан ово није баш толико важно, али то не мијења ствар.

Дакле, ствар је текла овако.

На историјској сједници Станбене комисије НОО Никшић одржаној почетком октобра 1961. године, између осталих неустанбењених имена, појавило се и моје. Подвучено са три-четири енергичне црвене линије, дјеловало је као оно упозорење на кесама мишомора: "Пази! Отров!"

Резонујући, ваљда, да је далеко боље да ми дају стан, него да им ја и убудуће свакодневно трујем живот, као до сада, чланови Комисије су моје име преписали на листу оних који сјутрадан треба поново да се роде у новим станбеним просторијама.

Ову одлуку Станбене комисије примио сам отприлике онако као Иво Андрић одлуку Шведске академије наука o додјељивању Нобелове награде. Разлика је само у томе што је Андрићу муштулук ухватио шведски амбасадор, а мени један рођак, који је сасвим неотесан за овакве историјске муштулуке.

Тек што сам прекорачио праг, а он скочи:

"Добио си стан!"

Мене удари некаква свјетлосна кугла. Заиграше ми свици пред очима. Предмети почеше да се губе у некој измаглици.

"Како, молим?"

"Добио си гарсоњеру, будало."

Она свјетлосна кугла се опет поврати - звиз!

... Када сам се освијестио, лежао сам на кревету са хладним облозима на челу. Једна старица из комшилука приносила ми је чашу с водом, тјешећи ме притом:

"Немој ти, дијете моје, да се сјекираш. Жив човјек мора свашта да поднесе. Ето, у моје вријеме владала је шпањолица..."

"Бако, је ли истина да сам ја добио гарсоњеру?"

" Ајде не бестијај, богати... Што си запуцао све једно те једно! ... Не бој се, макањо моја, можда и нијеси. То се они само шале с тобом. Него, шта оно почех да ти причам?... Е, да... Кажем, у моје вријеме харала је шпањолица - покоси човјека ко муву..."

...Пред Станбени одсјек сам дотрчао као без душе.

Једно из галерије срећних лица, која су стајала тамо, издвоји се из групе и свечано ми приђе. "Значи - истина је", помислих ја и на своје лице аутоматски навукох академски израз.

"Срећно, комшија! " - рече дотично лице и са овим "комшија" доведе ме у такву забуну, да за тренутак ризиковах свој академски израз. Каква чудновата метаморфоза!... Ја - кога су до сада звали само "цимером", "собним другом" и таквим неким неозбиљнијим именима, одједном постајем нечији "комшија".

"А како си иначе?" пита мој комшија.

"Па, ето - гарсоњерично" - скромно одговарам ја.

Кључеве сам примио у стилу великих освајача, не заборавивши да противнику честитам на жилавој и упорној одбрани коју ми је пружао у току дугих година моје опсаде. И, вјероватно бих оставио лијеп утисак на присутне, да се не деси једна ситница која ме доведе у глупу недоумицу. Наиме, кад ми понудише кључеве од подрума, ја се просто згранух. Одједном ми у свијести искрснуше ријечи оне бабе: "То се они само шале с тобом".

"Да се ви не шалите, другови?" - кисјело упитах ја.

"Ама, не забога, ово су кључеви од вашег подрума."

"А, шта ћe мени подрум, сад, кад имам пристојну собу?"

"Па, ето, за дрва, угаљ и уопште за оставу..."

"А, тако... Дајте их онда овамо..."

Психологија новопеченог гарсоњерца би била занимљиво подручје за психоаналитичара, али, нажалост још се нико није прихватио њене обраде. То је заиста велики пропуст психоанализе. Ето, на примјер, ја ни данданас не могу себи да објасним како ми се десило то да сам се већ први дан у новој гарсоњери посвађао са самим собом?!

Замислите, долазим ја пред гарсоњеру, звоним, као што је то ред, нарочито у новосаграђеним зградама. Чекам, али нико се не јавља. Откључавам, погледам - нема никога. Одједном чујем свој рођени глас, глас гарсоњерца:

"Изволите"

"Тражим... овај... друга..." -јављам се ја својим бившим гласом

"Није ту!" одсјечено одговори мој глас, не давши ми ни да завршим.

"Али, молим вас, хитно ми је потребан".

"Није ту и квит. Оставите ме на миру".

Ја одједном планем:

"Шта си дигао нос!... И други су добијали гарсоњере па се нијесу тако понашали... Имам права да тражим кога ја хоћу."

"Немаш права да досађујеш мирним грађанима!"

"А ко си ти па да ти не досађујем".

Ријеч по ријеч - ту се грдно дохватисмо, и ко зна шта би било да у том тренутку не наиђоше неки пријатељи и раздвојише нас.

Сада већ живим као стари гарсоњерац, све је постало обично, свакидашње. Али, када ми долазе гости, обавезно их изводим на терасу наше зграде, само да бих им тамо могао рећи:

"Утоплите се, молим вас, овдје је надморска висина већа за десет метара него - у Никшићу."

ЧОВЈЕК CA ДВИЈЕ ВИЈУГЕ

Пустите ви њега. Он има вијугу. Њему тај посао лежи", говорили су за једнога у његовом предузећу.

И - не без разлога.

Ту скоро, послије темељне анализе, заиста се испоставило да је дотични имао само једну вијугу и да му је посао - лежао,.

Сада, дабоме, лежи он.

Али, тај већ није важан. Претворио се у број, а као такав он ће свакако више интересовати једног математичара, него писца ових редова, коме, узгред, математика никада није била пасија.

Важан је један други "човјек са вијугом".

Човјек са вијугом за свој и туђи посао, што ћe рећи: човјек са двије вијуге.

Човјек са двије вијуге има обичај да свако јутро сврати негдје на кафу и да првом познанику понуди мјесто за својим столом.

"Али - вајка се познаник - бојим се да не закасним на посао".

"Нећеш, човјече, имаш кад. Сједи да попијеш кафу... Конобар!... Ало, конобар...

И, чим се поручи кафа, човјек са двије вијуге почне:

"Јеси ли чуо?"

"Шта?"

"Пшш...шпш... сст... (и тако даље)

"Хм... не... чуди се познаник."

"E, па ти си сасвим необавијештен!" Човјек сажаљиво гледа свога познаника "Па јутрос читав град о томе прича".

"Кад се то десило?, пита већ изнервирани познаник.

"Синоћ, човјече".

"Е, немогуће, јер ја сам јутрос видио Стојана. Баш је појео два бурека с месом у "Централу", а да је такво што направио синоћ, не би јутрос могао да једе бурек с месом", мудро закључује познаник.

"Не би?... Велиш: не би? јетко говори човјек, ангажујући обадвије своје вијуге. Такви су у стању свашта да направе. Они упропашћују ову заједницу. Јеси ли чуо говор. То су ти елементи једни који разједају ову државу... Бурек с месом?... Пих! Они су у стању и тебе да поједу, а не бурек с месом"

Познаник је био доведен у озбиљну недоумицу и сигурно би се окомио са свим својим жаром на Стојана, да се на вратима не појави - Стојан.

"О, добро јутро, директоре. Сједи мало код нас мајка му стара, нијесмо се клали", пожури човјек ономдругом вијугом, која води рачуна "о свом послу". А ми баш мало о твојим колегама. Знаш, ово вријеме као да им није најнаклоњеније... О, боже сачувај, не мислим ја на тебе Стојане. Ти си, бре, прави народни човјек, што се каже... А за она кола - баш те брига. Ја сам увијек говорио да бих смио моју главу положити да су добављена на најпоштенији могући начин. Сад, скоро, кад је она прича била, посвађао сам се најмање са десеторицом пријатеља: ко, кукала вам мајка, тај не би на државне паре дигао руку прије него на своју мајку".

Директор ce смјешка задовољно, познаник ce смјешка довитљивости ЧОВЈЕКА, а ЧОВЈЕК се смјешка својим вијугама.

На крају испаде тако да кафе плати директор. Човјек се вареничасто смијешио.

"Довиђења, мили моји, и срећна работа".

Затим друга кафа, у другој кафани, код другог познаника. И - друга жртва.

"Ама, то уопште није жена. То је жентурача, алапача једна. Погледај само каква јој је кућа. То је срамота... Па још - свега, него нијесам ја од оних што оговарају...."

При трећој кафи човјек са двије вијуге дигао се у веће свере:

"Ми данас апсолутно немамо умјетности. Погледај ти само како се сада пише, шта се све тамо трућа... То су најобичније мекиње. Гдје ти данас имаш једног... једног, напримјер, "Хамлета"?... Ух, кад се само сјетим "Хамлета": он мали... ето, мали, а стриц му, уф... Трагедија..." (Овдје би човјек са трећом вијугом могао пустити и коју сузу, али наш јунак има само двије и према томе очи су му остале суве).

У четвртој кафани човјек са двије вијуге слистио је једног доброг пријатеља, изјавивши, без бојазни за своје достојанство, да је то ништа човјек, дволичњак и овијана фукара.

У петој, деветој, једанаестој, петнаестој - свуда је био исти, а на изглед тако различит.

Првога је, наравно, добио своју пензију.

Идућег првог добиће је опет и - баш га брига.

MОГУ ЉУДИ СВАШТА

Сједим на оптуженичкој клупи у Среском суду и мислим, онако, незванично мислим, како бих мислио да сам, рецимо, сасвим озбиљно сјео на ову клупу, као предмет, напримјер број тај и тај, шта бих мислио, мислим ја ама баш незванично мислим.

А званично сам мислио: каквих све гаћа није видјела ова клупа и - каквих све гаћа може бити на једној оваквој клупи оптуженичкој? Онда сам мислио зашто мора ова клупа да се фарба да би била црна - то је само узалудан посао. Тај детаљ, и непланско расипање подсјети ме на то како би било згодно да се и судије плаћају по учинку, тада би сигурно водили рачуна о томе да не сипају со у море и да не фарбају ову клупу. Послије сам се мало кориговао: па и не би било баш најзгодније да се судије плаћају по учинику - ипак је боље бити оптужени него производни материјал. Уосталом, ни за судије то не би било богзна како добро; колико смо загрижљивци (што судије врло добро знају) могли бисмо постати најдисциплинованији народ и оставити људе без коре хљеба.

Кад може тамо неки Н.Ђ. да из чистог каприца отрује своме комшији јато кокошака, зашто тај исти Н.Ђ. не би могао сјутра из неког разлога да то - не уради. Могао би, рецимо, да сједи на прагу, да ваби комшијине кокице: "Ћук, ћук, мале коке, а ви, другови судије, тражите себи хљеба..."

Зашто не би могао, баш би могао!

Људи могу све.

Људи, напримјер, могу да испребијају ближњега свога на мртво име и презиме, а послије да се чуде као Марија Преподобна; шта би брату нашему, ко га то нагрди, осушиле му се. Па и шљивовице да му донесу, да му ране честитају.

Био, тамо, некакав (ни завичај му нећу поменути, шта је знам, могао би се наћи неко да ме тужи) и тај се, кажу, парничио да је Суд скоро био ријешио да га ангажује за себе као човјека са великим искуством и драгоцјеном праксом. Ако погријешиш у падежу кад с њим разговараш, био је у стању да те тужи. Брат његов очигледно није познавао граматику, па је морао да бјежи од њега у бијели свијет. Такав је то човјек био. " Ако је закон за људе, мислио је он, онда треба да им се суди". И он, бога ми, тужио људе, тужио, док људима није - дотужило. Ухвате једну ноћ и - испребијају га, онако, од срца, словенски - просто милина једна. Сјутрадан они код њега; шта би, како би, ко, гдје и - само што се не бију шакама у главу од велике жалости.

Али стари лисац изгледа осјети, по гласу, по смијешку, како ли, и све њих - тужи.

На суду, на овој истој оптуженичкој клупи, нађу се они.

"Јесте ли?" - пита судија.

"Нијесмо!"

"Јесу, јесу лажу..." - виче испребијани.

" А, добро, племениче, дођосмо ли ми чим чусмо за твоју погибију са ракијом и ђаконијама, арам ти било, да те обиђемо и утјешимо?"

"Дођосте, али..."

Судији мало чудна ова ракија, гледа, рашчлањује ствар, гледа, позива свједоке. Испаде на крају да сви оптужени имају сигуран алиби да "инкриминисане ноћи нијесу могли бити на мјесту догађаја, па се лрема томе ослобађају оптужбе, а приватни тужитељ... и тако даље".

То је била посљедња тужба приватног тужитеља. Сад он мирно живи у своме селу, узгаја воћке и, кажу, плодови му личе на параграфе: све некако заврнути, кукасти.

Ето, шта могу људи.

Једном судији овдашњем дошло писмо и у писму - двије хиљадарке:

" Драги Слобо, ја за сад оволико, па ћемо се послије видјети. Твој С.Б."

Судија почне да се присјећа: ко је С.Б., шта је С. Б., па кад се сјети да је то један који треба сјутрадан да сједне испред њега на оптуженичку клупу, маши се закона па свога С.Б. - по ребрима чланом 325. што му испадне: за подмићивање лица на службеној дужности.

"Зашто ти посла оне двије хиљаде Слободану Бијелићу?" пита један други судија С.Б.

" Па, знаш, то ја био њему дужан још од ономлани, па вељу да му вратим".

То он - судији!

А судија њему - три мјесеца.

Могу људи, видите, могу.

А могу помало и дјеца, нејач наша.

"Мајко, избила ме тета..." - дере се малиша, очи мамине, и то је довољно мами да оде код дотичне тете и да јој ишчупа оно неколико длака које су јој остале на глави, "кучки једној безобразној".

"Зар ти мога сина?" - и, "грло за прождирало".

И док се мама обрачунава са тетом, мали шврћа игра негдје брунџе или се зноји на каквом игралишту и сигурно му је чудно зашто се мама онако дере, није ваљда полудјела. А кад мама оде на суд са тетом, малом шврћи је још чудније: "Па шта је то било тако важно", приcjeћa се он и уопште не може да се сјети."Е, довиђења, другови судије" , дижем се ја са оптуженичке клупе."Навратите негдје опет, има код нас занимљивих ствари!"Сјутра, напримјер, имамо три случаја: клевета, самовлашће и бесправну сјечу шуме"."Немам кад сјутра, а баш ми је жао"."Имамо ми тога увијек. Два три случаја дневно, то је норма"."0, па онда није пао шећер у воду. Имамо кад".А да се судије плаћају по учинку?

ЗБОГОМ БИЈЕЛИ СВИЈЕТЕ

Шестог фебруара, кажу, биће смак свијета.

То, кажу, пише у књизи пророковој, то пише, кажу, у Вјечитом календару; кажу да је то казало креманско пророчанство; кажу, по казивању, да је то казао и Мато Глушац - чувени Мато Глушац из Бјелопавлића, како кажу.

Шестог фебруара, значи, има да нас нема.

Истина, пророци нијесу сагласни само у једном; на који ћемо начин бити ликвидирани.

Једни кажу да ћe дувати снажни вјетрови, други да ћe бити велико крвопролиће, а трећи предвиђају судар свјетова.

Овако или онако - тек, све се своди на то да ћe седмог фебруара људи са других планета причати о нама као о жутим мравима.

Ја лично нијесам узбуђен због свега овога, јер сам прије неколико година прочитао негдје да земља треба да се распадне послије двије милијарде и двјеста шездесет милиона година, па сам се, богами, полако и припремао за ту прилику. То никад није згорег - мало психичког тренинга....

Мени је он добро дошао, иако нијесам, као што сам већ рекао, очекивао смак свијета овако брзо.

Ето, рецимо, кад се десио овај задњи земљотрес и кад сам ја био убијеђен да су се и пророци побркали, па да је смак свијета почео читав мјесец дана раније него су то они планирали, ја сам прво помислио на новац. Сјетивши се да немам ништа више него три банке у џепу; био сам спреман да савршено мирно сачекам смрт.

"Три банке - размишљао сам ја очекујући да будем докусурен - то није бог зна шта... То није ни мали коњак, ни мала лоза - то је једно обично кисјело млијеко са шећером... Умријети са тридесет хиљада, или са триста хиљада, или са три милиона у џепу - то су тек мученичке смрти. А срећом, ја нијесам ни доктор ни приватни занатлија. Једноставно, ја сам човјек са три банке, а човјеку са три банке душа излази као из чарапе...

Господе боже, прими моје три банке, заједно ћемо их попити у чистилишту! Наљоскаћемо се као свиње, Господе, тамо је, ваљда, јефтиније пиће него у "Оногошту" и тамо нема, ваљда, сервиса угоститељског...

"Услиши, Господе..." Молио сам се ја.

А баш ми је жао што тада није био смак свијета - била је то идеална прилика. Шестог фебруара, шта знам, могла би да ми се нађе која хиљада.

Могла би, кажем, могла би - хоће на мене пара у невријеме. Озринић сам ја.

Ноћас сам мало лутао градом, нијемо се опраштао са свим и свачим, па ме на крају срце забољело, па сам се расплакао: зар смо дотле догурали, мили моји - ни двадесет дана нам није остало; двадесет и првога идемо Богу на истину ... збогом бијели свијете!

Одозго су ме посматрале звијезде, безазлено жмиркајући као - фол - оне ништа не знају, праве се тоше. А овамо - оне су све ово и замутиле. Главу дајем да су оне нешто смућкале овој сиротој земљи, намигуше једне рофијанске.

Знам ја њих - оне имају сопствену свјетлост и топлоту, аристократиње једне, па праве смицалице сиротињи који се поштено грије на сунцу.

Срамота!

У жељезничку станицу сам улетио као моторни воз, љут на звијезде и читаву галаксију, на Бога оца, творца неба и земље. Какав ми је и то бог, богаму, кад од своје пастве хоће да направи овакву папазјанију?...

И од мене, и од папе и од Пека Бурића.

"Хоће ли и папа?" - пита мој сусјед.

"Хоће".

"Нека, нека" - каже он и испија.

На лицу му трепери неки тајанствени израз, види се, мило му бараби. Мора да се негдје грдно закачио са папом - хоће тај, богу не прашта.

Иначе, на станици се људи не узбуђују много, навикли су они тамо на такве ситуације.

Шта је то шести фебруар?...

Ништа. Треба доћи и видјети станичне туче, па да видиш шта је прпа, шта је смак свијета, такорећи.

Дижем се и идем по осуђеној кугли земаљској, не гледам више у звијезде - нека сад намигују коме хоће - гледам у нови тротоар, у млади дрворед, у нове неонске арматуре.

Чему ово, и зашто ово, другови комуналци, ово свијетло нарочито? Шта ћe нам то осим да боље видимо тај смак. Зар не би било боље да смо неосвијетљени као Бистричко насеље; у мраку је увијек лакше погинути - не видиш одакле ти пукне погибија.

Збогом, бијели свијете, бијели окрсни свијете, кога смо тако савјесно прокрстарили са парама предузећа...

А баш и некасмо, имало се шта видјети - лијеп је то свијет био, алал му паре, алал му динари девизни.

Збогом, бијели свијете...

Збогом друтови трговци - остаћете ви и послије шестог фебруара, знам ја вас. Снаћи ћете се ви некако, увијек се ви сналазите на наш рачун.

СЛУЧАЈ СИМА ШЋЕПАНОВА

У љето 1942. године, када је главнина партизанских снага одступила у Босну, непријатељ је у Никшићу, као уосталом и у читавој Црној Гори, кренуо у невиђену хајку на позадинске

борце, њихове сараднике, и, уопште, на све симпатизере ослободилачког покрета. Шуме су те године биле скоро пусте, а тамнице и казамати дупке пуни.

Хајка је достигла врхунац почетком зиме када су се борци морали повући у земунице и скровите пећине, јер сада је не само снијег већ и сваки прамен дима издајнички служио гониоцима који су непрестано крстарили бијелим просторима, држећи на нишану све што се кретало или било спремно да се покрене.

У једној земуници, тамо негдје испод Лигунара, већ мјесец и по дана налазила су се три борца Никшићког партизанског одреда: Војо Николић, политички комесар, Божо Марковић и син Божов Никола. Захваљујући искуству старог комите Божа Марковића који је у сличним околностима провео и оне три зиме у првом сјветском рату борећи се против аустијског окупатора, у тој земуници се могло сасвим безбједно презимити. Божо се постарао да одабере и сигурно мјесто и да земуницу учини што удобнијом. Но, снијег је те године пао много раније него претходних зима, па оних неколико сарадника који су знали гдје је земуница, нијесу смјели да ризикују и да донесу борцима храну, љекове и друге ствари потребне за дугу и опаку зиму. Тако су се њих тројица обрела у одиста тешкој ситуацији - да морају напустити удобно и сигурно склониште како би негдје нашли поштена и повјерљива човјека који ћe их нахранити и пружити им привремено уточиште док нађу нове или успоставе оне своје старе везе. Што је још више отежавало њихов положај, они онако исцрпљени и гладни нијесу били кадри да иду даље од оближњег села Броћанца које је у то вријеме било под јаким утицајем непријатеља и његове пропаганде и - сасвим ненаклоњено партизанима.

У сами расвит децембарског јутра банули су пред кућу Сима Шћепанова Гардашевића у броћанском засеоку Срни До. Мало су шта знали о Симу и његову кућу су одабрали само због тога што се налазила на осами, подаље од села. Али, ако већ они нијесу ништа знали о Симу, Симо је о њима знао све.

- Уђите људи и нека сте ми добро дошли - рекао је мирно Симо, толико мирно да је то могло да изазове сумњу оне тројице прогоњених људи којима су биле постављене толике замке широм овог студеног и опаког децембра. Мало потом Симо је послао свог најстаријег дјечака да из села донесе литар-два ракије, да има са чиме понудити госте. То је већ био моменат када је требалопосумњати у поштене Симове намјере, али, некако, и тај детаљ је промакао њиховој пажњи, као да су били омађијани топлим млијеком и веселим лелујањем ватре на огњишту.

И - само што се дјечак вратио из села са оном ракијом, пред Симову кућу је бануло једно потјерано одјељење од тридесетак четника.

- Домаћине, јеси ли рад гостима? - викнуо је неко споља као да говори какву већ уговорену шифру.

Тројица бораца су се брзо повукла у једну собу остављајући за собом отворена врата како би могли да контролишу она главна на којима ћe се за који тренутак појавити четници.

Војо Николић је шапатом издао наређење: првим плотунима убити Сима и групу четника која прва закорачи преко прага, а касније - да свак уштеди по један метак за себе.

Отворивши широм кућна врата Симо је стајао на прагу нијемо гледајући гомилу покислих и промрзлих гонитеља.

- А гдје сте то кренули по овом кијамету? - упитао је.

- Тражимо ону банду комунистичку: Воја Николићa, Божа Марковића и сина Божова Николу.

- А знате ли гдје су?

- Не знамо, али имамо обавјештења да им је земуница на нашем терену и овога пута нам неће умаћи да су тице... Него, Симо можеш ли нас пустити у кућу да се мало огријемо и присушимо?

- Пустићу вас, како нећу... Симо Шћепанов никога није вратио с кућног прага. Него, ја имам у кући неке госте с којима се ви не гледате најбоље, па бих вас молио, док сте под мојим кровом, да не започињете какву давију, јер ћете прво самном да се обрачунате па тек онда с њима.

Док је говорио Симо је извадио из џепа једну па другу "крагујевку" и почео да се игра њима као јабукама.

- А ко су ти гости? - упита неко у по гласа као да је слутио о коме је ријеч.

- Војо Николић, Божо Марковић и син Божов Никола! - одлучно и гласно је побројао имена својих гостију Симо Шћепанов.

Као громом погођени четници су поћутали неколико тренутака, а онда су се повукли према Броћанцу. Са првим мраком три борца су напустила Симову кућу, окријепљени и снабдјевени храном.

Тако је, ето, почела Симова сарадња са партизанима, а у том стилу се наставила све до краја рата. Послије битке на Сутјесци на скоро истовјетан начин Симо је спасио неколицину рањених бораца, међу којима је био још један истакнути руководилац покрета.

Када се оно, непосредно након рата, почео оцјењивати свачији допринос ослободилачкој борби, Симо Шћепанов је био, наравно, међу првима који су предложени, не само за борачку пензију већ и за одговарајући војни чин. Међутим, Симо ништа од тога није хтио да прихвати.

- Ја то нијесам радио ни за паре ни за чинове, већ из осјећања своје грађанске дужности да помогнем онима који се боре против непријатеља моје земље - рекао је тада поштени Симо Шћепанов и никада више није постављао питање свог доприноса народноослободилачкој борби. Умро је прије четрнаест година у Никшићу.

ПЕЋИНА - ЈУНАЧКА УСПОМЕНА

Вуку се лијене магле по камењару пјешивачком, утачу се у долове, пужу уз Будош, безћутно, као бољке.

Почела је велика паша.

На Пандурици сам дуго посматрао те магле како, као огромно стадо, силазе у Никшићко поље - равнодушно, споро, сигурно, да нико неће покушати да заустави њихов нијеми поход.

... А на Пандурици, одмах крај пута, у камену постоји једна плоча, мермерна, црна, са дубоко утиснутим словима - плоча која прича намјернику о петнаестом јулу 1941. године, када су се дигли слободари да се супротставе страшној магленој најезди, пуној црних слутњи и ужаса - најезди непријатељској. У тој бици падоше два брата Маговчевића - прве борачке жртве са овог терена, на коме је касније никло толико бораца, дивних, племенитих и истрајних.

Онако застрвен дроњавом маглом и завјесом упорне јесење кише, Будош ме данас подсјети на Лелејску гору. Асоцијације ме брзо одведоше до Лада Тајовића, до "Хајке".

Да ли је она земуница у "Хајки", уствари, Будошка пећина, она од 14. јануара 1943. године?

Данас сам у Пјешивцима много слушао о тој пећини. И најмање дијете зна о њој да вам исприча све, до најситнијих детаља.

... Био је снијег. Четрнаест бораца одсјечених од главнине ријешило је да проведе зиму у скровитој пећини. Ту је требало да се сачека прољеће и повратак својих. Али, на издајничкој бјелини снијега остао је траг четрнаест пари ногу и по том трагу дошли су пси - гоничи.

"Предајте се!"

"Никад!"

У Пећину су бачене бомбе од којих су погинули Илија и Блажо Љешковић, Милена Балетић и Јагош Контић.

Радосав Љешковић, Јово Никчевић, Војислав Шкулетић и остали, лишени могућности да се бране, пали су у руке непријатељу, да би нешто касније побјегли из четничког затвора у Подгорици. А Пећина је остала у сјећањима. Остала на струнама гусала. Као јуначка успомена.

Кроз Богетиће шумно циркулише живот.

Туда профчно прође око стотину возила дневно.

Само, то чак не значи да у Богетићима нема оних истих проблема који, рецимо, муче и Голију, кроз коју још никад није потпуно прошао камион.

Beћ годину дана у Богетиће није завирио ниједан љекар.

А у дневник мјесне канцеларије јуче је уписан Јелушић Радомир као 1076- и овогодишњи случај интервенције болничарке Данице!

Ту, на домаку, у Никшићу ординира преко педесет љекара. А ту на обали друма којим широко тече наше вријеме- брига о здрављу неколике хиљаде људи повјерена је само једној болничарки која је тек прије годину дана завршила болничарски курс! Заиста несхватљиво.

Данас, послије свог осмочасовног радног времена, болничарка ћe се наћи негдје између Дреновштице и Стубице, журећи од тешко болесне Румице Перуновић до старе изнемогле Цвијете Никчевић. Можда неће имати времена ни да руча? Можда ће је ухватити јесењи пљусак у сивом камењару? Можда ћe... .

"Понекад ме је тако страх: просто посумњам у себе... Шта мислите, мала грешка и шта се више не би могло исправити" - искрено прича Даница.

Стријепи једно мало људско срце, неискусно и недозрело, а доље, на Глави Зете, свега пет-шест километара даље неуморно куца челично срце једне од највећих хидроцентрала у земљи.

ПРИЧА О ПРСТЕНУ

Никшић је први пут бомбардован седмог априла 1944. године. Бомбардовали су га савезнички авиони, али нимало - савезнички. Бомбе су порушиле зграду Гимназије, велики број кућа на главном тргу и, што је Никшићанима нарочито тешко пало, једно крило градског затвора у коме су се налазиле жене - родољуби, углавном мајке, сестре и супруге партизанских бораца и активне сараднице Покрета. Све у свему, од стотинак бомби које су тога дана пале на град, ни једна није погодила неки непријатељски објекат, па чак ни ранила ни једног њемачког војника, а само у једној ћелији градског затвора погинуло је осам Никшићанки!

Одмах по престанку бомбардовања Њемци су мобилисали становништво да раскопава рушевине и сахрањује погинуле. Свак је могао да сахрањује своје ближње онамо гдје сам жели, а осам затвореница морало је бити сахрањено у заједничку раку изван гробља, без икаквих уобичајених обреда, жалбе или поште и, наравно, уз присуство непријатељских војника.

У групи мобилисаних грађана, која је рашчишћавала градски затвор, нашао се и Љубо Ивковић, Никшићанин. Не кријући бол за изгинулим суграђанкама, раскопавао је рушевине и размишљао како да завара пажњу окупаторских војника и да те честите жене сахрани на достојанственији начин од онога који им је намијенила окрутна непријатељска логика: да оне и у смрти морају остати изоловане и понижене. Али, ништа се није могло учинити, јер су рад Љуба и његових другова пратиле будне и зле очи, не само десетине Њемаца, већ и исто толико домаћих издајника, затворских чувара. Када је и посљедња затвореница извађена из рушевина, под њемачком стражом превезли су их код градског гробља гдје им је наређено да свих осам лешева баце у раку и што прије затрпају.

И баш ту, над раком, Љубо је примијетио на руци Милице-Миле Ковачевић златан, скупоцјен прстен. Да ли да га скине и послије рата преда некоме од њене дјеце, или да га остави на Миличиној руци како би је по том прстену касније препознали? Одлучио се ипак за ово друго. Брзо је завукао Миличину руку у њену поцијепану хаљину да Њемци или њихови сарадници не би примијетили прстен и узели га, а потом је положио Милицу у раку и затрпао је.

Све до 1951. године када су Ковачевићи саградили породичну гробницу, прстен је остао под земљом. А тада Томо, Миличин син, је позвао Љуба Ивковића и заједно су раскопали раку. Тамо је био мајчин прстен и - мајчине кости. Два човјека су пустила неколике тврде мушке сузе и пренијела Милицу у мир породичне гробнице.

Данас тај прстен носи Миличина кћерка Деса Петровић професор -магистар географије у Београду. Често она исприча потресну и необичну историју свог прстена и никада не заборавља да са захвалношћу помене доброг човјека Љуба Ивковића.

Прије неколико година Љубо Ивковић је умро у Никшићу искрено ожаљен од својих суграђана. На посљедњем испраћају могло се чути много лијепих прича о овом једноставном и честитом човјеку, а ми смо се, ето, одлучили за ову, о златном прстену Милице Ковачевић који је постао драгоцјенији за једно људско поштење.

ЗАОБИЂЕНА СМРТ

Послије другог свјетског рата, у оној биједи и немаштини, свака нова ствар нам је значила много и доживљавали смо је богзна с каквим поносом и радошћу.

Када је, негдје 1949. године, подигнута зграда никшићке Поште, људи су се питали имали ико такву пошту у свијету, па су се дивили Зарији Мемедовићу, њеном првом управнику, докле је само догурао, благо њему.

Данас је та иста Пошта најружнија зграда у Никшићу и када је, ту скоро, избио у њој некакав пожар, људи су се потајно надали каквој користи од несреће, али - залуд. Спасише је и, тобож, уљепшаше и ено је још увијек, здраве и читаве, спремне да се утрпа на сваку разгледницу Никшића, као да се има шта видјети на њој сем јада и грдила.

Томо Ковачевић, први управник ЈАТ-ове пословнице у Титограду, с разлогом је био поносан 1954. године. Имао је у оно вријеме најљепше и најуредније пословне просторије у црногорској пријестоници. Људу су долазили да их гледају и да им се диве и, наравно, да причају о њима као чуду над чудима.

Ових дана, међутим, ЈАТ је морао да потроши пола милијарде старих динара да се та некадашња љепота упристоји и доведе у ред. Сада је ЈАТ-ова пословница опет најљепша у Титограду, али данашњем њеном управнику Данилу Маркушу, нико не долази на дивљење и чуђење: а и они који дођу да је виде, чешће су склони замјеркама и критици него похвалама и дивљењу.

Тако, ето, иде вријеме и помјера устрану старе вриједности и превазиђена мјерила.

Добро је то, нема спора, али колико смо ми сачували у себи оне лијепе способности да се радујемо резултатима свога стваралаштва? Није ли и нас то исто вријеме помјерило устрану од наше праве природе и учинило нас мање осјетљивима за оно што се око нас збива?

Биће да јесте.

Од Богетића до Никшића, новим тек отвореним путем, прошао сам за свега седам минута и то не баш нарочито брзе вожње. Није ми, притом, ни на памет пало да ми је још јуче (!) требало седам - или чак и свих десет минута да пређем само она три-четири километра вијугавог и стрмог пута од Богетића до Крсца!

Тек пред старом никшићком Поштом, која ме својом ружноћом увијек подсјети на љепоте заноса, сјетих се куда сам прошао и како нећу морати, при повратку, да идем преко Пандурице и "крвавог Јаворковог Дола". И, одмах потом, с тугом закључих како ми баш у Јаворовом Долу остаде необрађена тема о кући Јагоша Николина Стриковића. Ту тему годинама носим у себи и сада ћу морати да је се одрекнем. Пропала је.

Наиме, Јаворов До је најцрња "црна тачка" на старим црногорским друмовима. Ту је, само послије рата, погинуло преко тридесет путника и возача, а још и данас се, у странама, могу наћи скелети десетина настрадалих возила. Кућа Јагоша Николина, смјештена у дну Дола, била је, први и једини свједок те људске касапнице и нагледала ce смрти као ни једна друга кућа црногорска у мирним временима.

Ето, о тој кући је ваљало да пишем, па не стигох. Предухитри ме овај нови друм који је - заобишао смрт!

И шта сад да радим са новим друмом кад је толико нових друмова по Црној Гори.

Да се дивим?

А је ли то пристојно, молим вас лијепо?

ЧОВЈЕК ЗА СЈЕЋАЊЕ

Никакве сувишне или сувише наглашене ријечи њему нијесу потребне, баш као што му за живота ни рођено име и презиме није било потребно да постане и знан, и цијењен, и вољен...

Умро је далеко познатији као Пекеш, него као Перко Звицер!...

Због тога о њему ваља писати тако да се избјегне све оно гломазно или излишно што би могло да ремети овај лик саткан од ријетко племените једноставности.

То је дио скице за постхумни портрет Перка Звицера - Пекеша који смо забиљежили једног раног јутра у кафани хотела "Оногошт" док су млади конобари, Вида Миљанић и Радоња Драшковић, намјештали столове за дочек првих јутарњих гостију. И ко зна како бисмо кренули у реализацију нашег концепта, и колико бисмо у томе уопште успјели, да од Виде и Радоње нијесмо чули један детаљ тако карактеристичан за Пекеша, а тако мало знан чак и онима који су њега добро познавали.

Он је, рекоше, сваког јутра долазио од своје куће и помагао конобарима да ову исту кафану што боље уреде: размјештао је са њима столове, разастирао стољњаке, постављао пепељаре... Понекад би, чак, дошао и прије конобара, већ у три или четири сата изјутра, и сам завршавао све оно што је било потребно да се уради.

Добри дух Никшића

Taj детаљ, сам за себе, не говори много, али када се стави уз сличне детаље из Пекешовог живота, може и те како лијепо да одслика једног човјека који је свој животни смисао тражио управо у тим, само на изглед, малим и безначајним услугама што их је, без икакве материјалне накнаде, чинио људима знаним и незнаним.

Он је, на примјер, годинама, из дана у дан, проводио по неколико сати у шалтерској сали никшићке поште да би се нашао на услузи неписменим људима или онима који нијесу имали оловку при руци. Стрпљиво, сатима, он је исписивао адресе и поруке и никада није пропустио да на крају пожели срећу ономе коме је одлазило писмо, пакет или новац. Ако би му се понекад учинило да његов, иначе савршени, рукопис није довољно читак и лијеп, куповао је за сопствени новац нову коверту или новчану уплатницу и - писао адресу изнова!

Као какав добри дух Никшића он је увијек излазио пред возове и аутобусе да дочека, подједнако срдачно, и намјерника и старог знанца. Мало је људи који су макар и само један дан провели у Никшићу, а да их Пекеш није поздравио и понудио им своју обавезну дуванкесу. Та његова непосредност умјела је често да збуни дошљака, али људи би брзо у њему препознали добричину и племенитог човјекољупца, па су гa се сјећали и писали му још дуго по одласку из Никшића.

Није, ваљда, постојао Никшићанин, ни старији ни млађи, кога Пекеш није задужио неком пажњом, с којим се није порадовао када је било разлога за радост или с којим није протуговао када се туговало. Обдарен невјероватном меморијом он није никога заборављао и увијек би, при сусретима са старим знанцима, показивао такво интересовање какво би се једва могло очекивати и од најрођенијег.

Родољуб и мученик

То Пекешово човјекољубље има своје коријене и у његовој породици, и у његовом граду и, највише, у њему самом.

Можда ћe зазвучати необично - али ћe многи Никшићани то потврдити - да је Пекеш испалио први метак на окупаторског војника - можда чак први и у читавој Црној Гори!

Било је то 17. априла 1941. године, онога дана када су Италијани били управо ушли у Никшић. Пекеш је носио на раменима неколико пушака узетих из напуштене касарне 29. пјешадијског пука. Немајући појма о новонасталој ситуацији мирно је пролазио улицом када је испред њега избио италијански официр. Тражио је да Пекеш одложи пушке и пође с њим. Пекеш је пушке одложио, али само за тренутак и само зато да би лакше руковао оном једном коју је уперио у изненађеног Италијана. Уперио и - опалио. Метак је прошао крај самог официровог ува и он је побјегао главом без обзира, а Пекеш је мирно покупио своје пушке и однио их тамо гдје је требало.

Наравно, Италијани му то нијесу заборавили. Интерниран је са првим родољубима и мучен у албанским логорима као ријетко који интернирац. Једнога дана, у Клосу, Италијани су га свукли до голе коже, намазали га мармеладом, објесили за ноге и оставили га да виси на јулском сунцу, са главом наниже окренутом, изложен ројевима мува!

Све то, и још много тога, издржао је добри Перко Звицер само да би и даље могао да воли људе, да обилази свој слободни град, да брине о изгледима његових кафана, да адресира писма и шаље поздраве непознатим људима, да срдачно у Никшићу дочекује знане и незнане, да се радује и да тугује са онима које је волио и који су њега вољели.

Heћe ваљда сада, на крају, дјеловати ни намјештено ни патетично необична истина да је овај честити човјек читавог живота цртао Лењина и да је умро једнога дана пошто је био управо довршио, ко зна који по реду, Лењинов портрет!

МИЛО КОТАРАЦ

       Могао је Мило Котарац, и што се квалификација и што се осталих квалитета тиче, да добије у свом Никшићу и љепши и лакши и сигурнији посао од онога који је обављао. Могао је, уосталом, пошто је био пензионер са добрим примањима и човјек без неких великих прохтјева, да не ради чак ни то што је радио па да му опет буде лијепо. Али Мило је хтио да буде баш продавач лозова Југословенске лутрије и - ништа друго. Вјеровао је добри старац да људи заслужују да буду срећни, да је његов посао управо у томе: да их подсјећа на срећу и да им је нуди.

       Дирљиво лијепа је била та његова неизљечива вјера и - прелазна. Мало је Никшићана, а нарочито оних старијих, који нијесу куповали срећке код Мила Котарца и то редовно, годинама, из кола у коло, по десетину и више комада, за готово или на вересију, свеједно. Никада се, вјероватно, у овоме граду, ни прије ни послије Мила Котарца, није продавало толико лозова Југословенске лутрије.

       А да је било неких виднијих резултата - није. По која стотина хиљада два-три пута годишње и то је све. Главна премија од милион динара упорно је избјегавала Никшић. И ако је ико искрено патио због тога, патио је сам Мило Котарац. Па, ипак, милион је једнога дана бануо у Никшић, али на, заиста, чудан начин.

       Међу многобројним Никшићанима, Миловим редовним муштеријама, био је и Петар-Пура Ражнатовић.Пура je обично куповао по десет "везаних" бројева од нуле до деветке, и Мило му је тај комплет свакога кола обезбјеђивао и доносио му га било на радно мјесто, било у кафану. У јесен 1960. године припремио је један такав комплет, али Пуре није било у Никшићу. Пошто је био тежак плућни болесник изненада је отишао у Брезовик и Мило је ноћ уочи извлачења редовног кола лутрије од својих пара уплатио десет Пуриних лозова.

       И - десило се чудо...

       Баш у том Пурином, неплаћеном комплету, био је број који је извукао главну премију од милион динара!

       Не часећи ни часа, Мило је, сав срећан, отишао у Брезовик и предао Пури његових десет лозова међу којима је био и онај од милион динара. Не морамо овдје улазити у детаље те предаје, али ваља рећи да Пура у почетку није хтио да прими све то, јер он лозове није уплатио. Мило га је ипак на крају убиједио да су то његови, Пурини, лозови и ничији друго. Ако их није уплатио нека их уплати сад, као што је много пута и раније накнадно плаћао.

       Пет дана касније Пура је донио из Титограда гомилу од милион динара и одмах однио Милу Котарцу двије стотине хиљада. Сада је била обрнута ситуација: ваљало је убиједити Мила да прими своју заслужену награду. Тек послије убјеђивања и тешких заклињања Мило је узео паре.

       Беом и каваљер какав је био, Пура је за свега петнаест дана потрошио новац од премије. Чашћавао је лијево и десно, знане и незнане и једног јутра освануо у хотелу "Оногошт" без и једног динара. И управо када је размишљао да негдје, до првога, позајми неку пару појавио се Мило Котарац. Старац је брзо схватио да је Пура без пара, извадио је из џепа штедну књижицу и предао је свом пријатељу и муштерији.

       Била је то штедна књижица на име Петра-Пуре Ражнатовића и на њој оних двјеста хиљада динара које је овај поклонио Милу Котарцу када га је задесила ненадна cpeha.- Узми, кућо моја, то су твоје паре - рекао је Мило и брзо се удаљио да би избјегао објашњења.

ДОБРИ ДЈЕЧАК ГАГА

       Већ једанаест година, сваког 27. јула, крај Везировог моста у Титограду понавља се скоро иста слика: Тачно у десет часова тог дана из правца Никшића долази аутомобил (или више њих) са пет-шест, а понекад и свих двадесетак путника. Они затим крећу ка обали Мораче носећи вијенац богато украшен свјежим ружама и платненим тракама. Тамо, на обали, неко из групе уђе у ријеку, заплива до стијене и закачи вијенац за гвоздену алку која је, прије једанаест година, само због тога укована и забетонирана тамо. Потом Никшићани посједе на обали сат-два и - враћају се у свој град.

       Они радозналији купачи, којих у то доба године има пуно на објема странама Мораче, допливају до вијенца, али њихову радозналост једва да могу задовољити оне три једноставне ријечи посвете исписане на тракама: Гаги - од другова". Но, увијек се нађе неко међу многобројним купачима ко је нешто чуо о Ратку-Гаги Лучићу или је, можда, и сам био свједок његове трагичне смрти 27. јула 1966. године, када је млади Никшићанин, у племенитом настојању да из Мораче извуче леш једне утопљенице, остао на дну ријеке несрећно заплетен у своје спасилачке конопце.

       Та епизода са вијенцем, која се из године у годину понавља са скоро савршеном прецизношћу, није и једини вид сјећања на Ратка-Гагу Лучића. То је, као што и на тракама вијенца пише, само дјело његових другова, њихова интимна и тиха комеморација Једном рано и трагично прекинутом животу.

       У Планинско-смучарском друштву "Јаворак", најбројнијем и најактивнијем црногорском друштву ове врсте, успомена на Гагу Лучића чува се кроз Меморијал који носи његово име и који се одржава сваке посљедње недјеље јула у некој од планина надомак Никшића. За једанаест година постојања Меморијала у њему је узео учешћа велики број планинара и планинарских друштава из читаве Југославије, тако да је Гагино име постало чувено широм земље, а пехар његовог Меморијала цијењен и вриједан трофеј.

       А ко је, уствари, био Гага Лучић и чиме је то, за само двадесет и три године живота толико задужио своје другове у Никшићу и оне у Планинско-смучарском друштву "Јаворак"?Био је то, најкраће и најтачније речено, добри дјечак Никшића, чији су се подвизи, планинара и члана Горске службе спасавања, још зарана прочули по Црној Гори, па - мало по мало затим - и по читавој земљи.

       Beћ са петнаест година дошао је у Планинарско-смучарско друштво "Јаворак" са одлучном намјером да само ту и нигдје друго оствари неке своје животне планове и жеље. Примили су га али једва да је ико слутио да ће тај живахни, црнпурасти малишан већ само коју годину касније постати један од најактивнијих чланова Друштва и, без сумње, најпожртвованији члан Горске службе спасавања.

       А постао је- управо то.

       Запамтили су га градитељи Хидроцентрале "Мратиње" када се низ триста метара дуги

конопац спустио у исто толико дубоки и стрми кањон Пиве да би из њених вирова отео бар тијела изгинулих градитеља. Остао је у сјећању Шавничана чије је болеснике и младе мајке - породиље вукао на саоницама преко снијегом заметеног Крнова, не марећи за могућност да би и сам могао постати жртва тог зимског пакла. Спустио се у стотину и више метара дубоке јаме Дуге и Голије одакле је извлачио једва живе страдалнике. Будили су га у пола ноћи да путницима каквог завијаног воза или аутобуса однесе храну и љекове, а ови су то добијали већ прије зоре.

       У другој и тужној погребној поворци која је кроз Никшић прошла 28. јула 1966. године, међу десетак хиљада Никшићана, било је и неколико стотина оних, из разних крајева Црне Горе и Југославије, које је Гага задужио неким својим пламенитим чином.

       Ето, због тога ћe данас Никшићани донијети вијенац на мјесто Гагине погибије и због тога се, сваке задње недјеље јула, у некој од лијепих планина никшићке околине окупљају планинари да се изборе за пехар "Меморијал Ратко-Гага Лучић".

ИЋИ ЋEMO У БУКОВИК

       Над Буковиком се мјесец рађа некако изненада, одједном. Пукне као искрени смијех... Дан још није био догорио, још је њиме бљештало широко огледало поплављеног Никшићког поља, а мјесец је бануо одозго изнад букава, не дозвољавајући да се сутон згусне у таму.Шумно руменило запада поче да се стишава и коначно се смири у некој пепељастој, студеној боји. Са планине сађе ноћ, потпуно нага под мјесечином.

       - Хоћемо ли унутра- прилично је хладно?...

       Мој нови познаник сваке суботе излази овамо и њега очигледно, толико не занима ова нијема смјена дана и ноћи, ово претакање боја и ова тишина кроз коју ријетки гласови пролазе не опрљавши је. Она је увијек дубока, кристално чиста, као што то само зна да буде планинска тишина.

       У тихој сали Планинског дома на Буковику - страшна збрка: на зидовима горе петролејке, са плафона висе узалудни лустери, а из угла се чује батеријски радио:       - Џорџ Гершвин: "Наше несугласице..."

       Тдје баш нађоше то?" - смије се Војо Вујиновић, нови управник Дома - "Ми одавно трпимо од несугласица, само што ове наше није компоновао Гершвин, него неки други композитори... Истина, нијесу то неке велике несугасице, њих је лако довести у ред, само је потребно мало више разумијевања".

       Дом је имао један агрегат. Било је и свијетла, и музике са грамофонских плоча, и масовних игранки суботом увече. Никшићани су долазили, групно и појединачно, проводили по дан-два у пријатном одмору.

       Међутим, тај агрегат је био власништво Болнице Брезовик и она га је, прије два

мјесеца повукла натраг, наводно ради тога да га угради у свој рентген-бус.

       Тако је Дом остао без свијетла, а драгоцјени агрегат још нигдје није уграђен.

       "Народни универзитет нам је обећао свој агрегат, али је он на оправци у Котору и требаће прилично времена док се оправи", прича Војо.

       Чим буде добио агрегат Дом ћe опет постати врло привлачан излетнички објекат. Сада управо наилази сезона зимских спортова и за њега влада велико интересовање, нарочито код омладине. Учитељска школа из Никшића већ је резервисала двадесет лежаја за своје ученике, који ћe ту, за вријеме зимских ферија, провести петнаест дана одмора. Дом има своју кухињу и свој бифе, три собе са лежајима, салон за чланове Планинарског друштва "Јаворак", библиотеку и дискотеку и велики број комплетних планинарско смучарскх опрема, које се гостима у свако доба могу ставити на располагање.

       Ту, у Буковику, паде ми на памет прича једног мог пријатеља који ми се јадао да нема гдје да оде, да се бар недјељом одмори од градске свакидашњице, "од канцеларије" асфалта и степеништа. Ја сам некада ту причу и примао као логичну, она ми је вечерас изгледала прилично неумјесна.

       Дневни пансион за чланове Планинарско смучарског друштва "Јаворак" износи само шест стотина и педесет хиљада, а за остале свега - 850!

       И - Дом је скоро увијек празан!

       "Ми би сваке суботе организовали аутобусе, али нијесмо сигурни да ћемо имати довољно интересената, па се не смијемо упуштати у ризик, али кад би грађани хтјели да нам пријављују свој долазак, то би се врло лако организовало", каже управник Дома.

       Са друма допире шкрипање кочница. Мало затим на врата се појавише гости - шофер са своја два путника.

       "Радите ли?"

       "Радимо, радимо... Само изволите".

       Тиха сала се испуни жагором, звецкањем посуђа. Од присуства људи и петролејке као да посташе свијетлије.

       Куварица изнесе три печења и литар "суварка".       "Колико му ово дође, дјевојко?"       "Деветстотина".

       Опет се сјетих мог пријатеља који нема гдје да се одмори "од канцеларије, асвалта и степеништа".Ко зна - можда је и он, баш у овом тренутку плаћао негдје неки цех, чудећи се како може једна обична овчја глава да кошта 270 динара!"

ВРИЈЕМЕ ДРУМОВА, ШКОЛА И СПОМЕНИКА

       Не волим та мала мјеста у која друм долази само из једног правца и не наставља се никуда даље. Никако не могу да поднесем мјесто у коме нема друмске промаје, које не може да пружи ни једну бјелину за све четири стране свијета. Мјесто из кога не постоји никакав други излаз осим повратка, у ствари, и није никакво мјесто. То су само мале узалудности, оличене туге, сакатих друмова, који су међу њиховим сивим крововима схватили своју промашеност и сада ћуте, мрачно, самоубилачки...

       Из Велимља има друм без наставка, друм из кога цуре некакви путељци, тамо пут брда, пут Вучјег дола, у равнодушни простор... Само, Велимље ипак има и неку живост, неку грозницу непомирености и оно сасвим мало личи мојој представи о мјестима у којима се завршавају патрљци друмова.

       Јесам ли ту грозницу осјетио у оној другој колони дјечака и дјевојчица која је врвила из биоскопске сале, по завршетку филмске представе? Или у мјесној канцеларији док су ми људи причали о њиховим успјесима и плановима, о цифрама које су већ уложене или ће се тек уложити у неки објекат?... Не знам одакле сам заправо почео да осјећам то ново Велимље. Његова животна грозница осјећа се свуда по Бањанима. Истина, не нападно, не бучно, али ако је човјек само мало више радознао, ако завири ту и тамо, осјетиће је у свом њеном интензитету.

       Ја сам почео да је осјећам још од Тупана.       Пред новом школом у Тупану, на којој мајстори још изводе завршне радове, видјесмо двадесетак ђака на обавезном јутарњем умивању. Са њима учитељица Нада Самарџић, која је тек ове године напустила ђачку клупу. Ово јој је први сусрет са својим ђацима и када нам је то нагласила, учинило ми се као да је жељела да подвуче ту случајност да су, ето, и она и школска зграда сасвим младе. (Ја сам још нашао да су обадвије врло лијепе, само не знам колико је то згодно наглашавати у једном новинском напису, јер постоји озбиљна бојазан да школа остане без Наде).

       У засеоку Церовици до сада није постојала школска зграда. Дјеца су ипак похађала школу, иако је најближа удаљена од Церовице далеко више него што је предвиђено уредбом о школству. Ових дана чланови ССРН почели су добровољним радом да граде школу за своје малишане. Овдје сматрају да је најважније почети, а заједница ћe касније одобрити извјестан кредит. За завршетак школске зграде на Црном Куку већ је одобрен милион и по динара. У Мјесној канцеларији у Велимљу рекоше нам да су сељаци Црног Кука, поред добровољног рада на школској згради, давали и прилоге у новцу који су се кретали од пет до десет хиљада динара! Ово није толико усамљен примјер ни у самим Бањанима, да би смо морали да га наглашавамо узвичником, али је у сваком случају примјер који тако очигледно илустрије еманципацију нашег сељака, који се доскора одупирао и законским одредбама да не би слао своје дијете у школу.

       Ипак, ствар која највише импресионира у Бањанима је она љубав коју ти људи гаје према својој јуначкој прошлости. У Велимљу постоји споменик палим борцима, велика

бронзана фигура бомбаша у замаху, која би могла и у самом Никшићу да дјелује веома импозантно. Иначе, овдје она дјелује сасвим искрено у декору неба и планине и човјек има утисак да је израсла из тог амбијента у коме се вјечито војевало и гинуло. Зато ми у неку руку дође сасвим разумљиво то што су сељаци Кленка одлучили да добровољним радом изграде спомен-чесму палим борцима из свог мјеста.

       У дворишту велимљске болнице мирује биста доктора Ника Миљанића. Његов некада тихи људски осмијех и из бронзе зрачи топлином. Просто као да се радује што су ти мали пацијенти који се играју у његовој близини опет здрави и тако дјечачки несташни. Дуго сам посматрао ту слику; успомниченог професора универзитета и те малишане, прегаоца и потомство жрвту и плодове... Почех разговор са дјечацима. Чедо Лучић и Раде Копривица показују ми плаво отечене руке - змијски уједи. Истога дана, у два разна села, настрадали су обадвојица. Чедо док је брао крушке, а Раде кад је ишао за стадом. Наравно, одмах су их довели у болницу, иначе уједи би било смртоносни. Замишљам шта би било са дјечацима да нема те болнице...

       Питам их знају ли чија је ово биста. Питање сам поставио и не помишљајући да ћу одговоре морати биљежити.

       Најмлађи и најмање обавијештени десетогодишњи Војин Рогач, рекао је:       "То је био један велики човјек..."       Раде Копривица је пожурио да га исправи:       "То је био доктор".       А Чедо Лучић је сигурно одговорио: "То је доктор Нико Миљанић".

       Спонтани и непотпуни одговори дјечака у ствари су потпуно окарактерисали доктора Ника. Да, велики човјек, прије свега, па тек онда доктор.

       То су дјечаци рекли не знајући шта друго да кажу. Али и кад се све дозна о доктору Нику, читав живот и прегалаштво тога великог хуманисте, то се поготову мора рећи. Баш тако: "То је био један велики човјек, то је био доктор".

       Још дуго ћаскам са дјечацима у сјенци бисте. Около сунце, подневна тишина и мирне линије брда. Стари професор се смијеши из бронзе - тако му је лијепо у завичају.

       Још један Бањанин остави користан споменик у завичају. Хаџи Сава Косановић 1902. године подиже у безводним Бањанима прву цистијерну. Она је још и данас у употреби, али је већ прилично руинирана. Ових дана је одобрен кредит за њену потпуну оправку - нешто преко милион и пет стотина хиљада динара. Преписах у биљежницу помало архаичан текст посвете невјешто уклесан у каменој плочи:

       "Хаџи Сава Косановић митрополит босански, своме племену и трудном путнику огради ову воду, покој му души".

       При повратку из Бањана посматрам колону стубова далековода. Снажни, високи, личе ми на велике кораке времена, које се журно упутило некуда.

ПУТ БЕЗ HACTAВКA

Никшић - Мораково

       Пут од Никшића до Моракова саграђен је крајем прошлог вијека када добар дио црногорских градова, чак и оних највећих, није још био међусобно повезан путевима. У вријеме када су по Жупи Никшићкој увелико тандркали точкови разних кароца и фијакера није се, на примјер, могло стићи из Цетиња у Бар, из Никшића у Шавник или из Подгорице у Колашин осим на коњским или - сопственим ногама... Но, иако ћe ускоро напунити стотину година живота, овај пут још није одмакао ни за један једини метар даље од тачке гдје су га довели они стари градитељи!... Једноставно: нема куд даље осим у хаос морачких или ровачких планина. Мораково је његов крајњи и једини циљ.

       А како се то десило да овај пут без наставка добије предност над много важнијим путевима онога беспутног црногорског времена? Ту околност једино може да објасни дивни шумски комплекс изнад Моракова који је био власништво - краља Николе... Шта је природније него да један краљ доведе државни пут до свога приватног посједа!

"Потомци ће ме благосиљати..."

       Као и сви први црногорски путеви и овај је грађен кулуком. Међутим, док су се у сиромашним крајевима Црне Горе људи грабили да иду на градњу путева и зараде "оку жита" на дан - релативно богати Жупљани нијесу у томе послу видјели неку нарочиту вајду, па је било доста саботаже с њихове и шибакања са стране власти. Остала је у народу прича како је послије једног таквог масовног кажњавања саботера, краљ Никола питао племенског капетана у Жупи:       - Псују ли ме Жупљани, капетане?        - Псују, Господаре, бога ми.       - Е, нека псују, али he ме њихови потомци зато благосиљати.

       Краљ Никола је, зацијело, могао да предвиди сав значај свога подухвата, али тешко да је и слутио тада како he управо на овоме путу стотинак година касније, бити најбоље организован превоз путника. Поред аутобуса Градског саобраћаја из Никшића који овуда пролазе сваког сата, ту су и аутобуси Жељезаре "Борис Кидрич" и Рудника "Боксити" који довозе и одвозе своје рднике, па је ово, ваљда, једини крај у Црној Гори гдје вам се нико неће пожалити на лош и неуредан саобраћај.

Златна Грозница

       Призор који смо угледали у Коњевом долу, мјесту гдје Жељезара депонује своју шљаку, подсјетио нас је за тренутак на филмове о копачима злата и златној грозници. Стотинак људи, жена и дјеце пажљиво су нешто тражили по прљавосивом простору.

       - Тражимо гвожђе - објасни нам Милосав Цимбаљ, један од копача - У овој шљаки има пуно парчади гвожђа, па то скупљамо и продајемо касније "Отпаду".

       Ни Милисав нити ико од тих радника не рече нам колико тачно добијају за килограм гвожђа и да ли им се тај посао исплати. Касније смо, међутим, чули да се у Коњевом долу заиста може ископати - читаво богатство. Чистије количине гвожђа "Отпад" плаћа по четири-пет динара по килограму, а деси се, кажу, да се овдје понекад нађе гвожђа и за неколико милиона старих динара.

       Толиким људима се, очигледно, исплати тај посао, исплати се свакако и "Отпаду", али колико се то исплати Жељезари која то гвожђе прво баца на депонију па га касније купује од "Отпада" - наравно, по знатно вишим цијенама од оних које овај плаћа Милосаву Цимбаљу и његовим колегама?

Мирна старост бојовника

       Божо Головић, с Лаза, комита из првог и активни сарадник НОП-а из другог свјетског рата, већ је једном "гостовао" на средњим странама "Побједе". Било је то прије три године када је са својом супругом и бројним потомством прославио педесетогодишњицу брака. На жалост, непосредно послије тога златног јубилеја, Божова супруга је умрла, а он је дочекао да своје потомство види богатије за још двије праунуке.

       Иако је напунио деведесет "и нешто" година Божо је још кадар да се "одметне" у оближња брда и да одмијени млађу чељад у чобанији. Данас га је унук Љубомир читавих двадесет минута тражио и то - на коњу!

       Питамо крепку старину како је.       - Чујем оно што волим да чујем, а оно што не волим - не чујем - каже Божо.       Када му је касније снаха предложила да обуче црногорску робу "за сликање", он се побуни:       - А шта овој фали?... У оваквој се некада могло код Господара, на Цетиње.

Као казна

       У Ливеровићима, у шљивику Јане Пековић, типична жупска слика, добро подложен ракијски казан, а око њега послом заокупљена чељад. Најактивнији је Јанин сестрић Милорад-Лако Јаредић - он подлаже казан. Лако је иначе вичан казанима и ложењу јер већ двадесет и двије године ради на сличним пословима у Жељезари "Борис Кидрич" у Никшићу. Занимљиво је да је Лако читаво то вријеме од скоро четврт вијека провео радећи у - ноћним смјенама!

       - Није то ни мало тешко - одговара Лако на наше чуђење - Прије подне могу да обавим домаће послове, послије подне да се одморим и наспавам, а ноћу - у Жељезару...Навикао сам некако на тај ритам и сада бих тешко могао да се привикнем на рад у дневној смјени. Иначе, моја година има четрнаест мјесеци, односно за пензију ми се свака година рачуна за два мјесеца више.

       Израчунасмо и испаде да Лако има око три и по године "вишка". Но, ту рачуницу би требало још једном провјерити - нешто даље од казана...

ПУТ ОСТАВЉEH ЗИМИ

Никшић-Шавник (преко Крнова)

       Планирајући, својевремено, ова наша путовања, предвидјели смо да се на путу Никшић-Шавник нађемо 7. јануара, дакле у вријеме када је он, обично, тешко проходан или, чак сасвим непроходан. Хтјели смо, наиме, да га видимо и представимо у његовој правој природи и у оним суровим условима који су га учинили надалеко познатим. Али, ништа од тога... Тај зимски баук, чувен са својих мећава, снијежних намета и бројних пометеника ни по чему овога пута није личио на себе: нигдје снијега, ниоткуда дашка вјетра, а сунце пржи као да смо већ прегрмјели зиму и све њене невоље.

       Једино по чему чојвек јутрос може да препозна овај пут и наслути његову опаку нарав, то су оне мотке пободене на сваких педесетак метара. Када напада снијег ове два-три метра дугачке мотке требало би да за којих десетак сантиметара вире изнад њега како би се према њима оријентисали чистачи снијега! (Невјероватно на како паметном и хуманом послу може да се нађе једна обична мотка!)

Вршњакиња берлинског конгреса

       У селу Доње Луково, десетак километара далеко од Никшића, зауставили смо се да снимимо овце Сенке Ракојевић. Прошло љето је омануло са сијеном и одиста није лако зазимити тридесетак оваца колико их има у овом Сенкином буљуку. Хоћемо да почнемо разговор о томе и овој благој зими кад једна Сенкина пријатељица рече како "заова њене свекрве" има сто пет година и да још у тако дугом вијеку није запамтила овакву зиму. Тако смо, ето, открили Митру Ђурђевац, једну од најстаријих или, можда, чак и најстарију живу Црногорку!

       Прије тридесетак година, док је још било живих Митриних вршњака и оних старијих од ње, причало се да је она рођена оне године када је Никшић ослобођен од Турака. Да ли баш те, или коју годину раније, то више нико не може са сигурношћу да докаже. Уосталом, нека је баш и годину касније, па ето је стара колико Берлински конгрес и званична независност Црне Горе!

       Митра има одличан вид и може да удјене конац у иглу!

       - Када сам имала тридесет година вид ми је био нешто попустио - прича нам Митра - па су ме водили код доктора у Цетиње. Доктор ми је рекао да морам да пушим дуван, али је мени било мука од дима. Послије ми је рекао, ако не могу да пушим, да удишем дуван кроз нос. Ево, овако показује нам она ушмркујући са длана дувански прах.

       Е, хајде се ти сада снађи, мајчин сине, у многобројним препорукама за дуг живот и добро здравље!

       И још једна занимљивост: Митра се никада није удавала!...

Пусти Гвозд

       Одмах изнад Лукова примили смо у кола Видоја Вучковића, радника никшићке Жељезаре. Кренуо човјек на Гвозд да из катуна донесе неке ситнице које је тамо заборавио његов отац када је јесенас сишао са стоком у село. Кажемо Видоју како и ми имамо неких послова на Гвозду, код неких наших знанаца.

       - На Гвозду нећете наћи никога - рече нам он - Све је одселило у Никшић. Не само на Гвозду, већ на читавом овом путу од Ивања до Мокрог изнад Шавника, нема у ове зимске дане ни живе душе!

       Питамо за Драшковиће, Новицу и Миња, који су у својим домовима на Гвозду огријали и спасили од смрзавања многе путнике и намјернике. Новица је, рече Видоје, одселио у Драгову Луку крај Никшића још раније, а Мињо је био ту све до прошле године, а сада је и он сишао у Никшић.

       - Тешко је зими путовати овуда, јер човјек нема више гдје да се склони и огрије. Нити имаш Драшковиће на Гвозду, ни Ђикановиће на Градачкој пољани, ни Маројевиће у Ћеранића гори - са сјетом прича Видоје.

       Ни у некада популарном Планинарском дому на Буковику нема никога. Затворен. Пред Домом кола Електродистрибуције из Никшића. То су електричари Гојко Вукотић и Боро Штурановић дошли да оправе некакав квар у оближњој трафостаници.

       Откако смо га примили изнад Лукова па до Гвозда, Видоје Вучковић нам је показао неколико мјеста гдје су се људи смрзавали за посљедњих пет-шест година.

Страх од пустоши

       Одиста страшан пут. Пут бијеле смрти...

       Кажу људи да је најљепши поглед на дурмиторски масив са "хајдучке окуке" изнад села Крушевица.

       Можда и јесте, али ми то нијесмо успјели да провјеримо. Управо у тренутку када смо хтјели да прикочимо, наша кола су почела стравични плес по једва видљивом леду. Зауставили смо се којих десетак метара ниже, на самој ивици амбиса!

       Село Крушевице је пуно лијепих кућа и рекло би се да је многољудно, али то је само привид. Једини домаћин који ову зиму проводи у Крушевицама је Ћиро Жижић, седамдесетшестогодишњи старац са својим синовима Бранком и Слободаном. Док сједимо и слушамо лијепо Ћирово појење уз гусле, све мислимо како ћемо у повратку уз Мека дола

и уз ону "хајдучку окуку". Није баш једноставно путовати ноћу путем који је, у најбуквалнијем смислу - остављен зими!

       Јер, не заборавите, између онога љубазног дома Сенке Ракојевић у Доњем Лукову и овога Жижићевог у Крушевицама, има близу двадесет и пет километара пута и - ниједна отворена врата!

ЈЕДНА МИРЈАНА У ШАВНИКУ

       Шавничка апотека је двоструко занимљива као новинска тема.

       То је, ако не баш једина, а оно, сигурно, једна од ријетких наших апотека која послује - нерентабилно!

       Затим, шеф те апотеке је млада дјевојка која је, послије Лесковца, Београда, Неготина и Титограда, добровољно дошла у Шавник да ту остане "годину дана, а можда и читав живот".

       Што се апотеке и њене нерентабилности тиче, то је већ лако објаснити: свијет је овдје ем здрав по природи, ем здравствено неосигуран по основу радног односа и када се то зна све остало је лакше схватити. Нема уображених болесника, нема колекционара љекова, нема симуланата и свих оних који у другим крајевима праве највеће пазаре својим апотекама. Овдје могу проћи дани и дани да нико не купи кутију "пливадона", а када се купи какав озбиљнији лијек ваља знати да је негдје неко заиста болестан.

       Нешто је теже објаснити откуда у Шавнику млада апотекарица Мирјана Живковић, лесковачко дијете и београдски ђак, која је, како већ напријед рекосмо, добровољно дошла у Шавник гдје, бар до сада, нико није долазио добре воље, чак ни на краће рокове.

       Док сједимо у њеној соби, која се налази одмах иза апотекарског пулта (то је још једна занимљивост шавничке Апотеке!) поглед нам лута по Мирјаниној библиотеци: Црњански, Лукач, Фројд, Зилахи...

       - Нема ту ничег необичног - одговара Мирјана на наше питање откуда она у Шавнику. - Ја волим мала, тиха мјеста, а Шавник је управо то. Велика мјеста и бучни градови све мање имају решпекта за човјеков интимни живот и његове преокупације. А ја волим и да на миру прочитам вриједну књигу, и да се осамим и направим умјетничку слику, да радим таписерију или гоблен... Зар није онда природно што сам се нашла баш у Шавнику који је тако сличан кутку из "мојих снова"?

       Питамо Мирјану што ће радити зимус када падне снијег и Шавник буде одсјечен од свијета. Heћe ли тада ипак зажалити за Београдом или Титоградом и свим оним могућностима које такве средине могу да пруже младом човјеку?

       - Кад падне снијег? - чуди се она. - Па, како буде свима у Шавнику, тако ћe ваљда бити и мени. Уосталом, снијег је тако лијеп и за рекреацију и за сликање - додаје Мирјана

весело и као да једва чека тај чувени шавнички снијег.

       Мирјанино одушевљење Шавником ипак има једну пукотину - струју.

       - Када би само било мало више струје, ех... Уз свијећу је лијепо сједјети и разговарати, али је незгодно читати уз њену свјетлост... Да, та струја је заиста велика невоља, али је једина па је самим тим и лакше подношљива.

       - Колико мислиш остати у Шавнику? - питамо Мирјану.

       - Годину дана, а можда и читав живот - одговара она брзо као да је та одлука донијета још раније, у марту ове године, када је први пут стигла у овај град.

       Једна ласта, истина, не чини прољеће, али је она ипак поуздан знак да је прољеће близу и да ће и друге ласте доћи за њом. Није ли Мирјана Живковић, на неки начин, та прва ласта која наговјештава шавничко прољеће и за којом ће доћи све оно што прољеће доноси?       Изгледа - јесте.

ШАВНИК УОЧИ СЊЕГОВА

       Кочнице жалосно зацвиљеше. Велики аутобус се умири.

       Тишина чудно паде на слух изубијан тутњавом мотора.

       "Шавник!... Двадесет минута..."

       Напољу се чује вјетар, пискав, пакостан. Чини ми се да га видим како као бич пада по леђима кровова шавничких, циглених, сламних, лимених. Небо пуно нервозних истрганих облика. Мутно као пијане очи. Однекуд допире дивљи шум воде, пуст у тишини, хладан.

       Изађох у јесен.       "Друже, само двадесет минута."       "Јаостајемту."       "Ах,да..."

       Свакога дана двадесет минута, "само двадесет минута", задржавају се ту аутобуси у свом непрекидном путовању од Титограда до Пљеваља, од Никшића до Жабљака, од Будве до Београда.

       "Шавник!... Двадесет минута..."

       Послије се гласну из страна својим звучним сиренама малом буљуку кућа, тако маленим у стравичном декору џиновског камена. Тај глас сирена пробуди неку глад у кањону шавничком, неку чудну глад. Осјетио сам то данас, док је аутобус који ме је довезао одмицао уз превишке стране, извијајући својом ваздушном сиреном. Глас је

одозго падао на кровове, одбијао се од њих и лелујајући враћao се натраг, у висине. Иза њега је остајао немоћни грч на крововима, који као да би хтјели да се отму, да се ухвате за тај звук и побјегну некуд испред овог вјетра, испред сњегова који се већ слуте отуда иза најежених планина.

       Још мјесец дана највише, а можда још и идуће недјеље, сњегови ћe притиснути друмове.

       Погинуће и одласци и повраци. Остаће Шавник сам са собом, одсјечен од свијета све тамо до првих прољећних топлина.

       "Овдје се ужурбано спремамо за зиму, а то није нимало лак посао. Треба предвидјети све. Ради се о пет-шест хиљада становника ове комуне, који ћe за један неизвјесно дуг период бити одсјечени од центара снадбијевања. Колико ћe тај период трајати - ми не знамо, али у сваком случају рачунамо максимум - шест мјесеци", рекоше нам у Народном одбору општине.

       Шест мјесеци мећава, вјетрова, вучјег завијања, једноличности. Веза са свијетом ћe се одвијати само телефонском жицом, ако и њу не искидају вјетрови тамо на Крнову, како то они обично знају.

       "Социјалистички савез је у свим селима обезбиједио транзисторе, тако да ћe у току зиме наши људи бити у могућности да се информишу о свим догађајима у свијету. То је овдје било исто толико важно обезбиједити, као и било коју другу животну потребу. Интересовање нашег човјека иде далеко изнад оних оквира у којима се кретало некада. Касније сам чуо причу о самодоприносу, причу о једном дивном пожртвовању, на коме се тим људима заиста мора честитати!

       Мала, економски слабо развијена комуна, без довољно средстава и за најосновније објекте, све своје проблеме рјешава углавном самодоприносом. Самодоприносом се изграђују школе, путеви, воде... Ових дана почела је изградња далековода Шавник-Боан-Буковица, који ћe читав бити изграђен претежно самодоприносом, уз. минимална средства комуне. Људи се одазивају, дају далеко више него што се тражи. То више није формална обавеза - то је свјесни колективни напор људи да се отму економској заосталости.

       Сељаци Крње Јеле дали су прошле године шест стотина хиљада динара добровољног прилога и изградили добровољним радом школску зграду од темеља до крова.

       "Просто ми је криво што смо у немогућности да људима пружимо довољно помоћи... Неки дан долазе код мене, траже тону цемента. А одакле да им дам?" - каже предсједник НОО Караџић

       "Немамо услова да искористимо оно што имамо. Замислите само 2-3 шумска комплекса са преко 400 хиљада кубних метара спремне сјечиве масе, стоје неискоришћена и дјелимично изложена пропадању. Средства, средства. Сви се оглушују на наша тражења. Шест наших елабората чека у Народној банци да буду одобрени".

       Најмлађи предсједник општине у Југославији, полетан, енергичан, опширно прича о плановима своје комуне. Он познаје сваки детаљ, сваку ситницу до зачуђујуће прецизности.

       " Ви сте још увијек најмлађи предсједник у Југославији?"

       "Да, или боље, био сам до јуче."

       "...?!"

       "Јуче сам разријешен дужности. Одлазим на студије"

       У двадесет седмој години, након три године интензивне друштвене дјелатности, у коју се уносио са пуно младалачког жара, он се за извјесно вријеме повлачи са свог положаја.

       "Враћате се опет?"

       "У Шавник? - Свакако."