decije pesme

Tama Je PadalaTama je prvo padala kap po kap,onda je slavina mraka još jače procurila,najzad je pljusnuo pomrčine slapi sva su deca legla u krevet i zažmurila.

I evo, sad već sanjaju Mlečni put,gusarsku lađu i slatke kuće od čokolade.Noć ih je zavila u topli svoj skutod Priboja na Limu do Rta dobre nade.

Spavaju već duboko zebra i lav,semafor sklapa oči, spomenik spava stojeći,nosi ih rekom san kao splav —ljudi, mogu vam reći da ću i ja prileći.

Vladimir Stojiljković

1Share17ShareSharePosted in Dečija poezija | Tagged pjesme Vladimir Stojiljković, poezija Vladimir Stojiljković, stihovi Vladimir Stojiljković, Tama je padala, tama je padala Vladimir Stojiljković, vladimir stojiljković, vladimir stojiljkovic pesme, Vladimir Stojiljković poezija, Vladimir Stojiljković stihovi, Vladimir Stojiljković Tama je padala | Leave a comment01/9/15 Vlada StojiljkovićČuvajte Se Satova Što KasneČuvajte se satova što kasne,namere im nikad nisu časne.Sve tiho, po ‘ladu, da ih ne poznadu,od svakog minuta po sekund ukradu.

Čuvajte se satova što kasne,jer to su vam lažovčine rasne.Sve na isti kalup, sve na iste teme:čas „imaš još fore“, čas „još nije vreme“.

Čuvajte se satova što kasne,njima stvari nikad nisu jasne.Uvek će im biti teško da dokučeda li je već danas ili je još juče.


1Share1ShareSharePosted in Dečija poezija | Tagged Čuvajte se satova što kasne, Čuvajte se satova što kasne Vladimir Stojiljković, decije pesme, dečiji stihovi, dječija poezija, dječije pjesme, Vladimir Stojiljković Čuvajte se satova što kasne, vladimir stojiljkovic pesme, Vladimir Stojiljković pjesme,

Vladimir Stojiljković poezija | Leave a comment01/9/15 Vlada StojiljkovićDaleko Je Još Do JunaSledila se reka Una,sneg na putu do Soluna,mraz od Like do Korduna,daleko je još do juna.

Smrzli su se ris i kuna,skočanjili kos i žuna,hladno im je oko kljuna,daleko je još do juna.

Ovcu greje gusta vuna,miš cvokoće ispod žbuna,na drveću snežna kruna,daleko je još do juna.


1ShareShare1ShareShareSharePosted in Dečija poezija | Tagged Daleko je još do juna, Daleko je još do juna Vladimir Stojiljkovic,decije pesme, dječija poezija, dječije pjesme, pesme, poezija, stihovi, Vladimir Stojiljković Daleko je još do juna, vladimir stojiljkovic pesme, Vladimir Stojiljković pjesme, Vladimir Stojiljković poezija, Vladimir Stojiljković stihovi | Leave a comment01/9/15 Vlada StojiljkovićPrgav MomakNa proplanku(glavnom šumskom trgu)zec lisici udario čvrgu.

Usred šumeu gustom šipraguzec kurjakuudario šljagu.

Kraj potokasvoj šumi na okuzec medveduzviznuo frljoku.

Zeče, zeče,prgavštino divlja,pomorićešpola šumskog življa!


1ShareShare1ShareShareSharePosted in Dečija poezija | Tagged decija poezija, decije pesme, Prgav momak, Prgav momak Vlada Stojiljković, vlada stojiljković pesme, vladimir stojiljković, vladimir stojiljkovic pesme, Vladimir Stojiljković pjesme, Vladimir Stojiljković poezija, Vladimir Stojiljković Prgav momak, Vladimir Stojiljković stihovi | Leave a comment01/9/15 Vlada StojiljkovićSvakoga Jutra, Dok Se TuširamSvakoga jutra, dok se tuširam,ja pomalo i fantaziram,svoj pravi život eskivirampa neki mnogo lepši biram:život u kome lepo sviramili raketom pilotiramili u poslu profitiramili pametno meditiramili se strašno luksuziramili s desetkom diplomiramili armijom komandiramili filmove vešto režiramili tigrove hladno dresiramili boksere nokautiramili prvake u šahu matiramili po svetu svuda špaciramili sve cure žustro šarmiram. . .I tako stalno sebe foliramsvakoga jutra, dok se tuširam.


1ShareShareShareShareSharePosted in Dečija poezija | Tagged pesme, pesmeVladimir Stojiljković, poezija, stihovi, Svakoga jutra dok se tuširam, Svakoga jutra dok se tuširam Vladimir Stojiljković, vladimir stojiljković, vladimir stojiljkovic pesme, Vladimir Stojiljković pjesme, Vladimir Stojiljković poezija, Vladimir Stojiljković stihovi | Leave a comment12/20/14 Ljubivoje RšumovićPonašam Se Poput PašePonašam se poput pašeSvi se samo mene plašeDosta mi je ove slavePriznanja će da me smlave

To miš reče ispred mačkePa pobeže naglavačkeDosta mi je veličine

I svega što hrabri čine

Hoću malo da se bojimDa osetim da postojimReče mačka ispred keraPa pobeže u dva smera

Šta mi treba da se prsimDrugima račune mrsimHoću straha da me drmaDa se tresem iza grma

To pas reče ispred lavaPa odmagli ko mećava

Pogledajte ovo liceTo je lice kukavicePoručite svima našimRešio sam da se plašim

To lav reče ispred lovcaSav pokunjen kao ovca.

Ljubivoje Ršumović

1Share39ShareSharePosted in Dečija poezija | Tagged Ljubivoje Ršumović, Ljubivoje Ršumović dečija poezija, Ljubivoje Ršumović pesme, Ljubivoje Ršumović pjesme, Ljubivoje Ršumović poezija, Ljubivoje Ršumović stihovi, pesme Ljubivoje Ršumović, Ponašam se poput paše, Ponašam se poput paše Ljubivoje Ršumović, Ršum, Ršum Ponašam se poput paše | Leave a comment12/19/14 Neka od Ršumovih delaMiš Je Dobio GripMiš je dobio gripPa je seo u džipI prevalio put dugačakDa ga pregleda doktor Mačak

Doktor pacijenta štipnuPacijent nešto zucnuDoktor mu leđa pipnuZatim ga u čelo kucnu

SA MOJE TAČKE GLEDIŠTANIJE TI NIŠTA

To kazaPa ga smaza.

Ljubivoje Ršumović

1Share9ShareSharePosted in Dečija poezija | Tagged Ljubivoje Ršumović, Ljubivoje Ršumović Miš je dobio grip, Ljubivoje Ršumović pesme, Ljubivoje Ršumović pjesme, Ljubivoje Ršumović poezija, Ljubivoje Ršumović stihovi, Miš je dobio grip, Miš je dobio grip Ljubivoje Ršumović, pesme Ljubivoje Ršumović, pjesme Ljubivoje Ršumović | Leave a comment11/9/14 Duško Radović i njegov sin Miloš Radović (filmski i pozorišni reditelj)Šta Je Na KrajuNa kraju neba, na kraju mora, na kraju puta?Šta je na kraju deca bi htela da znaju?Zato jedu, zato spavaju,Zato rastu brže od kaputa.

Šta je na kraju srede? Četvrtak.A šta – na kraju četvrtka? Petak.Na kraju svih krajeva?Uvek je jedan novi početak.

Krajevi se potroše,počeci uvek traju.Početak – eto šta je na kraju!

Duško Radović

1Share58ShareSharePosted in Dečija poezija | Tagged duško radović, dusko radovic pesme, dusko radovic pjesme, Duško Radović Šta je na kraju, pesme Duško Radović, pjesme duško radović, poezija Duško Radović, Šta je na kraju, Šta je na kraju Duško Radović, stihovi dusko radovic | Leave a comment11/9/14 Duško Radović i Lola Đukić u Studiju TVB, 1965. godine.Kad Je Bio MrakKad je bio mrak,kad je bio mrak,pojurila mačka mišačak, čak, čak.

Pojurila mačka mišačak, čak, čak,a da l’ ga je progutala,to ni ona nije znala– jer je bio mrak,jer je bio mrak…

Duško Radović

1Share1ShareSharePosted in Dečija poezija | Tagged duško radović, Duško Radović Kad je bio mrak, dusko radovic pesme, dusko radovic pjesme, dusko radovic poezija, Duško Radović stihovi, Kad je bio mrak, Kad je bio mrak Duško Radović, pesme Duško Radović, pjesme duško radović | Leave a comment11/8/14 Duško Radović kao dečakTatin MuzičarJednom tati u životu beše glavna stvarda mu sinčić pošto-poto bude muzičarzasviraće lepo da ga čuje svetkupiće mu trubu ili klarinet

Kaži mi kaži reče tata sinuda li voliš trubu ili violinukaži mi kaži reče tata sinuda li voliš trubu ili violinu

U rukama tatinog muzikalnog sinaplakala je škripala tužna violinazakašlja se truba poče da se gušikomšije i tata zapušiše uši

Bezbroj puta srećni tata pita sina svogda li želi tamburicu, klavir ili rogili možda voli jako dubok tonkupiće mu dva tri basa i trombon

Kaži mi kaži reče tata sinuda li voliš trubu ili violinukaži mi kaži reče tata sinuda li voliš trubu ili violinu

A sin razmišljao dugopa hrabrost najzad skupii reče imam idejugramofon mi tata kupi

U rukama tatinog muzikalnog sinalepše svira gramofon nego violinau rukama tatinog muzikalnog sinalepše svira gramofon nego violinanego violina, nego violina

Duško Radović

DETE U LUKIĆEVOJ POEZIJI

Dragan Lukić (1928) je jedini naš dečji pesnik koji nikad nije ni pokušavao da piše za odrasle; ovaj nivo pesničkog izraza on, dakle, nije doživeo kao redukciju i ograničavanje, već kao punu meru i jedini cilj svog stvaralačkog napora. Opredelivši se, još na početku, i bez ostatka, za dečju književnost Lukić je pisac koji zadovoljava sve zahteve tekućih teorijskih uopštavanja o dečjoj književnosti: to je pesnik koga deca prihvataju i vole, osećajući ga kao svog sagovornika i prijatelja. On, sa svoje strane, oseća dečji život i blizak mu je dečji senzibilitet, ume da govori o detetu i za dete. U njegovom opredeljenju nema ničega od one dvosmislenosti što je neke neostvarene pesnike uputila ka ovom izražajnom postupku. Naprotiv, reč je o specijalizaciji: pojednostavljenu strukturu Lukić nije otkrio kao predah i utehu, već kao uhodani postupak, kao potvrđenu i prihvaćenu meru. Možemo samo da zamišljamo kako bi izgledali stihovi koje bi Lukić pisao za odrasle:

arhaični ton tugovanke i razvodnjena sentimentalnost osećaju se i u njegovim dečjim pesmama, ali se, u tom pitomijem podneblju, gube kao eho nekih opštih iskustava. Lukić je apsolutno dečji pesnik, u tom smislu što njegovo opredeljenje kao da nije stvar izbora; drugog puta nije bilo. U dečjim pesmama on je našao mogućnost da iskaže svoju plemenitu naivnost, otvorenost, srdačnost, sve ono što nijedan drugi oblik, na tom nivou, danas ne bi mogao da primi. U Lukićevim pesmama odista peva i oseća dete, pa vam se učini da se pesnik i ne vraća detinjstvu,već misli i govori s njim, iz njega. Lukić je, u tom smislu, rođeni i nepopravljivi dečji pesnik. U tome je njegova prednost — uvek je na svome, ali tu je i opasnost da vizija, s vremenom, izgubi snagu, oštrinu, svežinu otkrovenja. Lukić ne zna za radost što se pesniku, kad stupi u svet dečje poezije, nudi kao nagrada za smernost. Ako se stalno boravi u tom prostoru, medijum postaje običan kao i onaj iz kojeg smo dezertirali. Time se, verovatno, može objasniti činjenica da u povećoj hrpi Lukićevih stihova nema ni plamena ni svežine. Igra, veselost i naivnost dečje pesme tu su se svele na novousvojene literarne navike; spontanost i neobaveznost prešle su u rutinu. Veliki deo Lukićeve poezije sačinjen je od opštih mesta žanra, od prigodnih zapisa, šabloniziranihigri, od nastojanja da se pošto-poto stvari izokrenu i dovedu u "detinjastu" perspektivu. Sve to Lukić izvodi lako i nenaporno, ali stihovanje nema ukusa novine, ni draži kratkotrajnog boravka u drukčijem podneblju. Živa dečja pesma rađa se samo pri kratkom navraćanju u ovo područje. Profesionalci koji su s mazohističkom skromnošću pristali da se s tog područja ne miču neizbežno se, s vremenom, pretvaraju u stihoklepce i otaljavače posla.

Njegove su pesme, često, nešto razvijenije metafore, građene po obrascu "šta-na-šta-liči". Ta su poređenja nategnuta i mehanicistička, a u boljem slučaju izgledaju ovako:

Olovka je krojačica velikih i malih slova i sejačica snova. Kud ona prođe vojska reči niče, rodi se velika kao džin a u starosti je palčić iz priče. Njeno je srce meko pa se lomi često. Belika školska klupa za olovku je presto, tu nađe, ponekad, tišinu i mir, kraj nje je uvek rezač sa oštrom sabljom njen ađutant-oficir. Pevajući, godinama, isključivo u ovom maniru, Lukić je usvojio mnoge navike ovog žanra, i baš

te, stečene navike, ta ritualna lakoća i okretnost, sugerišu utisak da su mnoge njegove pesme rađene bez pravog podsticaja i unutrašnje potrebe, da su nastale iz bezbolne igre reči, kao:

Šalio se neko kad je prvi reko da je peto — KUKUREKO. On je — KUKU! — reko, kad je vido da mu deca otkidaju perca.

Ovo domišljanje s rečima doista je detinjasto, a poetski je nemoćno. Igra je odveć lena i izveštačena. U pesmici o slovu "S" dosetka je još površnija:

Uhvatilo se s za top pa nišandžija nije mogao da opali. Tako je nastala reč STOP ako niste znali.

Teško da nam ovakvo znanje ičemu može poslužiti, a takvih domišljanja i viceva ima kod Lukića mnogo. Nađe ih se i uspešnijih, snošljivijih; to su slučajevi kad je skelet dosetke prikriven ritmičkim poletom:

Sreo slonu šetnji stonogu i zgazio joj trideset i treću nogu. Učtivo surlu podigo slon i reko: "Pardon!"

Rođeni i isključivi dečji pesnik, Lukić, je to najmanje onda kad upotrebljava uobičajene obrte i gegove dečje pesme. On poseduje verbalnu lakoću i smisao za igru slika i ritmova, ali sve je to nekako bliže logičnom planu, i teče po nekoj bezdušnoj inerciji: kad bi na svetu ostala samo neozbiljnost, onda ništa više ne bi bilo neozbiljno, a lakoća i površnost postale bi beskrajno dosadne. Moderni duh igre sa rečima i stvarima Lukiću je u suštini stran, a kad ga oponaša, pronalazi prilično jevtine efekte:

Pade žuti list na rever od kaputa, zadrža se i prošaputa: — Ja sam Francuz Pjer.

Stavih žuti list u rupicu

na reveru i rekoh: — Ovo je mesto za francuskog Peru.

Zašto se ovaj list zove Pjer, zašto je Francuz, to ni na racionalnom ni na iracionalnom planu nemanikakvog značaja ni poetskog smisla. Poetika nonsensa, bar ona što su je upražnjavali Kerol i Lir,do ovakvih se proizvoljnosti nikad nije spuštala. Kad se, međutim, sa stvarima poigra na stariji, poznatiji način, utisak je kudikamo puniji, lepši:

Šutnu loptu Jovica, lopta skoči kao ptica iz dvorišta.

Ništa, ništa. Ko top puče trotoar —dočeka je odžačar.

Sad je vide jedan đak pa je gurnu niz sokak (...)

Lukićevo polje igre je stvarnost, svakodnevni život, odakle mu dolaze najplodniji podsticaji. On je liričar starog kova, koga izvesna verbalna ponesenost i priklanjanje uticaju nove dečje pesme navode da se i sam poigra stvarima i leksikom, iako mu takva igra najčešće ne odgovara. Tek onda kad neka stvar ili događaj pobude u njemu prilično jednostavan emotivni izazov, Lukićevi stihovi dobiju lirsku toplinu i zvučnost:

Na uglu kesten poguren stoji, jesen mu novu odeću kroji, škarama secka haljinu žutu, krpice zlatne lete po putu.

(...) Uz okno zamišljen dečak stoji, posmatra kesten kako plamti kao da važnu lekciju pamti.

U ovakvim i sličnim stihovima Lukić progovara lirski nadahnuto, sa nežnošću pesnika u kome su se združili starinski liričar i osetljivo dete. Ulice, trolejbusi, kiše, snegovi, prozori, parkovi i učionicenajčešći su okviri tih, dečjih pohvalnica svetu. Ljubav je još jače rasplamsana kad je reč o deci dragim bićima — roditeljima, rođacima, prijateljima. Dete iz Lukića doista se oglašava jasno i neposredno; ne oseća se, tako reći, nikakva razdaljina između pesnikovog i dečjeg ja. S detetom se on otvoreno poistovećuje, prati ga na svakom koraku, voli i zastupa, i ume, bolje nego ijedan naš savremeni dečji pisac, da iskaže njegove želje, strepnje, radosti. Pitanje koliko je to iskazivanje za poeziju važno prethodno sam već razmotrio (v. tekst Naivna pesma); Lukiću se, u svakom slučaju, mora odati priznanje za sposobnost identifikacije sa detetom. Posebno izgrađen sluh on ima za đački život, za đačke trenutke zanosa i uzbuđenja:

Od kuće do škole, od škole do kuće uvek se ponešto šapuće, šapuće.

Sklon idealizaciji tople porodične atmosfere, Lukić je, u pesmi Šta je otac, ostvario jedan donekle disonantan ton, nagovestivši i nešto od večnog nezadovoljstva i gorčine u odnosu između dece i

odraslih:

Molim vas, recite otac šta je.

Da li je otac tata il' — sudija za prekršaje?

Mene otac stalno ispituje i želi ovo i ono da čuje.

(...) I zašto nisam mislila i kako nisam pazila i šta sam opet zgazila i kako, kako, i zašto, zašto, i smem li, smem li, i znam li, znam li?

Uopšte, kad nađe realističku pojedinost u kojoj ima gotove poetske atmosfere, Lukić je na najčvršćem terenu. On ume da uoči takvu pojedinost, da istakne njenu humorističku poetsku izazovnost: Jedna je žena u tramvaju digla graju. Čupkala je muf i vikala: — Uf ! Kakav je to red da tu sedi ded i još ne znam koj a ne sinčić moj! A sinčić je mleo kao žrvanj beo: — Mama, ja bih seo. Mama, ja bih seo.

Ustao je ded da ne kvari red. Sinčić reko: — Of! I seo ko grof.

U tom se smislu izdvajaju još Fifi, On, Tri mala voza, Mamine Tašne i tatini džepovi, Svađiice.

Lukićevo viđenje dečje ljubavi prema roditeljima natopljeno je kućnom toplinom i zahvalnošću; iz nje zrači tiha sreća zbrinutog detinjstva. O majci, ocu, dedi, babi, sestrama i braći Lukić peva kao dete koje poetizuje svet:

Svakoga dana kad s posla dođe moj tata meni kosu čupne, moj tata mene šakom lupne, i kaže: — Jak si kao gvožđe.

Svakoga dana kad pere ruke on nasapuni sestri lice, i prska vodom kanarince, i s našom mačkom igra žmurke.

U ovoj porodičnoj idili, valjda zato što se oseća periferijska, radnička sredina, ima topline i krepkosti.

Ljubav prema bliskoj rodbini, kao zaštiti i osloncu detinjstva, prelazi kadikad u rodoljublje, koje je samo viši oblik idealizacije porodičnog gnezda, plemena i rodne grude:

Moj je deda služio vojsku u artiljeriji i on dobro zna šta su to topovi zato ga svi u susedstvu zovu artiljerac i od naše kuće beže lopovi.

Naš je deda jahao topovske cevi i rušio šatore turskim pašama, ali pošto je sad artiljerac u rezervi, puca samo pivskim flašama.

Dragan Lukić je najizvorniji dečji pesnik u užem, specijalizovanom značenju reči. Napisao je mnogo, koristeći se i onim mogućnostima dečje pesme koje njegovoj prirodi ne leže. Najjači je, ili bar najzanimljiviji, onamo gde iz njega progovara istinsko dete, zaljubljeno u ulice, školske učionice, roditelje.

Milovan DanojlićNAIVNA PESMA ogledi i zapisi o dečjoj književnostiAntologija srpske književnosti SačuvanaAngelinaAdministrator*****Van mreže Van mreže

Poruke: 5847

Dragan Lukić (1928—2006)« Odgovor #3 poslato: Decembar 23, 2010, 10:32:09 pm »*

O DRAGANU LUKIĆU

...Ceo život Dragan Lukić proveo je u svom rodnom gradu, pa je najviše i pisao o doživljajima i interesovanjima gradske dece. Stoga je grad, sagledan dečijim očima, njegova glavna tema. (Kada je reč o temi modernog grada, Lukić je imao samo jednog prethodnika u našoj književnosti za decu — starijeg beogradskog pesnika Aleksadra Vuča.)

Dragan Lukić je opevao i opisao bezbroj pojedinosti koje privlače pažnju dece u velikom gradu: vozove, autobuse, trolejbuse, automobile, benzinske stanice, gradilišta i građevinske mašine, zoološke vrtove, slike i prizore sa gradskih ulica. S druge strane, on se interesuje za položaj deceu savremenoj gradskoj porodici, za njihov odnos prema roditeljima i odraslima i, naročito, za

svakodnevno ponašanje roditelja prema deci. Pri tome — za razliku od nekih drugih pesnika koji se, pišćući za decu, često oslanjaju na svoje vlastito detinjstvo — Dragan Lukić se potpuno poistovećuje sa svojim malim junacima. On, znači, sasvim stoji na njihovoj strani, prihvatajući ozbiljno njihova shvatanja, iskreno deleći njihove radosti i brige i, uopšte, dečiji doživljaj njihovog najbližeg svakodnevnog okruženja. Pri tome, ovaj pesnik gaji veliko poverenje u dečiju ličnost i u dečije razumevanje i osećanje sveta.

Zato je Dragan Lukić naš prvi moderan dečiji pesnik, veliki prijatelj dece i svih ljudi koji se raduju životu i stvaralaštvu.

Najpoznatije su njegove knjige Iz jednog džepa, Kako se kome čini, Dečaci, devojčice, odrasli, Moj trolejbus, Ovde stanuju pesme...

Autor teksta nepoznat SačuvanaAngelinaAdministrator*****Van mreže Van mreže

Poruke: 5847

Dragan Lukić (1928—2006)« Odgovor #4 poslato: Decembar 23, 2010, 10:32:35 pm »**Poezija za decu Dragan Lukić SačuvanaAngelinaAdministrator*****Van mreže Van mreže

Poruke: 5847

Dragan Lukić (1928—2006)« Odgovor #5 poslato: Decembar 23, 2010, 10:32:56 pm »**Poezija za decu Dragan Lukić SačuvanaAngelinaAdministrator*****Van mreže Van mreže

Poruke: 5847

Dragan Lukić (1928—2006)« Odgovor #6 poslato: Decembar 23, 2010, 10:33:23 pm »**

POGOVOR

Dragan Lukić pretežno peva i priča o gradu: o gradskom detetu, o trolejbusima i tramvajima, balkonima i soliterima... U gradskoj trci, vrevi i metežu dete se čudi i radoznalo pita zašto je sve to tako. Ono svojom ljubavlju i igrom oživljava stvari. Zato i automobili na benzinskim stanicama vode neku čudnu igru.

Lukićevo dete je slobodno: veselo, duhovito i zaigrano. I zagledano u nebo i zvezde, u Mesec i Sunce, u ulične svetiljke i šarene izloge, u crvene trolejbuse i novogodišnje jelke. Svet deteta je raspevan snežnim pahuljama, vetrom severcem, prolećnim cvećem i žutim jesenjim lišćem. To je i svet telefona, televizijskih antena, liftova i stepenica. I svet automobila i vagona prve klase. I svet kuće i škole: radoznalih očeva, brižnih i vrednih majki i dragih učitelja. Život i svakodnevne lepote grada dete upoznaje u igri, koja pruža uživanje i saznanje o svetu koji ga okružuje.

Lukić je pesnik drag deci zato što je u običnom i svakodnevnom životu grada otkrio lepotu. I zato što je ljubavlju osvojio dete, podario mu razumevanje i poštovanje i izmaštao igru. Tom igrom je približio stvarno i nestvarno, pomirio roditelje i decu i postao pesnik radosti. U njegovim pesmamai pričama nema loših dečaka i devojčica, već caruju dobrota i ljubav.

Pripadajući deci kao svetu budućnosti, Lukić je u pesmu uselio smeh. Duhovite šale i dosetke nisu samo male zagonetke već one podstiču i na razmišljanje. A tužni dečaci i devojčice? — Tužan je dečak osnovac zbog oduzetog klikera (Učitelju). Tužno je "detence-burence" što peva pesmu "o kolačima maminim, o kiflama tatinim, o krofnama babinim" (Debeli). Tužna je i devojčica kojoj otac ne ukazuje poverenje i ne pruža razumevanje (Šta je otac?). U zaigranom Lukićevom svetu, u čudnom carstvu slobode i razumevanja, ovi tamni tonovi su izuzetak.

Lukić nije samo pesnik grada i njegove periferije. On peva o prirodi uopšte: o zimi, o prvom snegu, o lišću, o moru i mornarima, o čudnom kapetanu i ribama... U svakoj sredini nalazi neobičnosti i zanimljivosti. U svojim pesmama uči decu da vole roditelje, domovinu i slobodu — i drugove (Drug drugu).

Lukić zna da dete doživljava stvarnost maštovito i ulepšano — kao šarenu igru. Sve se u tom svetu vrti u taktu, samo treba izabrati pravi trenutak i zakoračiti u igru. A onda je već lako. Svet je lepši za jednu igru! I draži! I bliži!

Dečje viđenje sveta je i čuđenje. Tada i male stvari bivaju velike. Propinju se put nebesa kao soliter, umaraju se i odmaraju kao točkovi trolejbusa ... i čavrljaju te male stvari kao deca! Sa malim stvarima se živi i neprimetno postaje veliki. Male stvari i sviraju i pevaju u velikom orkestru Lukićeve poezije.

Lukić pesme, priče i romane posvećuje nezaboravnom dobu mladosti. On se dečački ispoveda i nikako da završi divnu priču o detinjstvu. I kad nam se učini da je presahlo ovo poetsko nadahnuće — on nas prijatno razneži novom pesmom, iznenadi pričom i uzbudi novim romanom.Pevajući i pričajući o detinjstvu, kome se odrasli vraćaju kao nezaboravnoj ljubavi, Lukić ne priča samo o sebi već o svim dečacima i devojčicama sveta.

Dr Radomir Životić

Dragan Lukić NEBOM GRADANolit • Beograd1987

[postavljeno 28.08.2009] SačuvanaAngelinaAdministrator*****Van mreže Van mreže

Poruke: 5847

Dragan Lukić (1928—2006)« Odgovor #7 poslato: Decembar 23, 2010, 10:33:50 pm »**Poezija za decu Dragan LukićNEBOM GRADA

MOJA PESMA

Nemam pticu, ali imam pesmu, reči su joj ko perje šarene. Nemam psa, ali imam pesmukoja stalno trčkara uz mene.

Jastuku je uveče šapućem, samo tiho da je krevet čuje, pesmica me ko psetance grejei ko dobra ptica uspavljuje.


Poruke: 5847

Dragan Lukić (1928—2006)« Odgovor #8 poslato: Decembar 23, 2010, 10:34:15 pm »**Poezija za decu Dragan Lukić

NEBOM GRADA | Parada grada

ŠOFER VELIKE KUĆE

Moj tata vozi tramvajšto putuje sa jednog kraja grada na drugi kraj po šinama koje okovane leže, i, ponekad, trolejbus — veliki crveni pauk koji je između bandera ispleo čelične mreže. Moja mama ne vozi ulicama ni drumovima, njena su kola bez točkova. Moja mama vozi lift kroz tunel između spratova. Čas putuje glavom — gore, čas nogama ide — dole. Gore? Dole! Dole? Gore! — vodi mama razgovore. Na sprat prvi,pa na treći,pa na peti,onda opetdole sleti pa poleti kao ptica do poslednjih stepenica ispod krova, pa iznova. Pa iznova:— Gore? Dole!— Dole? Gore! — vodi mama razgovore.Čas je mama iznad glava, čas je mama ispod nogu, čas lift pita:— Možeš? Čas lift kaže:— Mogu. Možeš? Mogu. Možeš? Mogu.I publiku tako mnogu mama prima i deli je spratovima.

VRTEŠKA

Šalji, tata, telegram — ja na poštu da ga dam.

Sad na pošti kod poštara niko vrata ne otvara, niti stoje brave, alke, nit ih drže kvake, šarke, niti piše: "Guraj", "Vuci".

Nit šta škripi, nit šta struže. Sad na pošti kod poštara ko vrteška sa vašara vrata kruže.

Šalji, tata, telegram — ja na poštu da ga dam. Kad ga dam, da se provozam.

ULICE

Svake večeri ulice mnoge otprate zadnji tramvaj do stana, ispruže svoje umorne noge duge od jednog do drugog dana.

Umiju ulice tamno lice, za prelaz oboje svoje staze, zakrpe kaput i nogavice da sutra po njima ljudi gaze.

Zatvore kapije i okna snena, utule bele svetiljke svoje, što kao leptiri bez imena čeličnim stubom probodeni stoje.

A onda ćute ulice mnoge, ležeći gledaju zvezde jasne, samo poneko šaptanje noge podseti ulicu na goste kasne.

GRADSKI KONJ

Trolejbuse, trolejbuse, ti si staro gradsko kljuse, imaš svoju štalu ličnu, jedeš slamu električnu, putnici u tebi stoje, rođak ti je konj iz Troje, po gradu te kas lomata, Odisej je tebi tata, samo s ratom nemaš veze, imaš radne obaveze.

POSLEDNJA STANICA

Kraj moje kuće, na uglu, gde ljudi uvek stoje, prijatelj stari, trolejbus, odmara točkove svoje.

Obrazi rumeni se znoje. Dahće prijatelj stari. Debela okna mu drhte ko dedi naočari.

Prijatelj lulu pali— varnicu trolom kresne —i tad u kola niko,za minut, ući ne sme.

Poslednja stanica to je odmah kraj kuće moje, pa često gledam trolejbus kad odmara točkove svoje.


Poruke: 5847

Dragan Lukić (1928—2006)« Odgovor #9 poslato: Decembar 23, 2010, 10:34:45 pm »**Poezija za decu Dragan LukićNEBOM GRADA | U krugu doma i škole

ŠTA JE OTAC

Molim vas, recite,otac šta je?Da li je otac tataili — sudija za prekršaje?

Mene otac stalno ispituje i želi ovo i ono da čuje. I kad sam u školu pošla, i kad sam iz škole došla, i zašto je ovo ovako, i zašto je ono onako,

i zašto je ovo ovde — zašto ono nije onde, i kako sam smela ovo, i kako sam smela ono, i znam li ja da sam već velika, i znam li ja da više nisam mala, znam li ja šta je karakter tvrđi od čelikai znam li ja pošto je šnala?I zašto nisam mislila, i kako nisam pazila, i šta sam opet zgazila,i kako, kako,i zašto, zašto,i smem li, smem li,i znam li, znam li?Pa zato pitamotac šta je.Da li je otac tataili — sudija za prekršaje?


Poruke: 5847

Dragan Lukić (1928—2006)« Odgovor #10 poslato: Decembar 23, 2010, 10:35:06 pm »**Poezija za decu Dragan LukićNEBOM GRADA | U krugu doma i škole

FIFI

Ovaj čas, ovaj čas jedan pas na uzici od svile, sa noktima lila, s mašnicom od tila prolazi kraj nas.

Jedna žena stara sa njim razgovara:

— Fifi, gledaj pravo,

— Fifi, digni rep. — Fifi, pazi drvo. — Fifi, nisi slep. — Fifi, mašnu pazi. — Fifi, lepo gazi. — Fifi, to ne njuši. — Fifi, gore uši. — Fifi, ti znaš ko si. — Fifi, ne prkosi. — Fifi, jezik niže. — Fifi, hodi bliže. — Fifi, ne skakući. — Fifi, sad ćeš kući.

Tako Fifi živi na uzici od svile, sa noktima lila, sa mašnom od tila. Tako žena stara sa njim razgovara. Tako ovaj čas prođoše kraj nas.

UOČI GODINE NOVE

Uoči Godine nove kad tata platu primi, u tramvaj obično sedne i nešto šapuće zimi.

Tako obiđe varoš i radnje po njoj rasute. Iz jednog izloga čudnog kupi mi cipele žute.

I tamo gde knjiga ima uspori korak tata, ozbiljno gleda po njima i hvata se za vrata.

Unutra čika-prodavac upita: — Šta biste hteli? A tata njemu kaže:— Moj dečak bajke želi!

I kada uveče kućidonesu tatu staze,ja primim poklon i kažem:— Hvala ti, Deda-Mraze!

DEČJE RUKE

Šta može stati u dečje ruke, u dve lake orahove ljuske?

Mogu dve lepe rumene jabuke ili dva bela pera od guske.

U dečje ruke šta može stati, u dve bele kolevčice meke? Tu mogu stati od trave vlati i sedam srebrnih kapi iz reke.

Šta može stati u dečje šake, u dve korpice od prstiju? Četiri trešnje nežne i lake tu mogu lepo da se skriju.

Na dečje dlanove šta može leći, na krevetiće meke ko oblačak? Tu može leći repić psećii jedan mali šareni mačak.

UČITELJU O, učitelju, vrati mi klikere.

Tri kamenca od kamena iz plamena lavine, s ramena mermer-planine, trideset dana glačana od tri majstora Bračana; i tri staklenca obla, ko tri kolenca na prstu, ko tri biserna zrna, ko oči srna; I tri siva olovca, iz džepa tvoga osnovca, od tri majstora livena, u vodi srebrnoj mivena.

Kad tri kamenca skakuću, kad tri staklenca šapuću, kad tri olovca zazvone, sve na svetu potone. O, učitelju, vrati mi klikere. U svakome po jedan dečak živi i nisu oni krivi što danas ne znam.

[postavljeno 28.04.2010] SačuvanaAngelina

Administrator*****Van mreže Van mreže

Poruke: 5847

Dragan Lukić (1928—2006)« Odgovor #11 poslato: Decembar 23, 2010, 10:35:27 pm »**Poezija za decu Dragan LukićNEBOM GRADA | Domovina

DRUG DRUGU

Ko ima druga, ima sve —i prijatelja i pomoć u svakoj prilici, adresu za pisma, i gitaru za pesmu, i još deset prstiju kada je malo svojih deset,i uvo za tajnu, i uvo za želju, i još jedne oči, i još jednu pamet.

Drugarstvo nije ptica,— ptica odleti. Drugarstvo nije beli zec,— zec je plašljiv. Drugarstvo nije pahuljica,— pahuljica je lepa, ali se istopi. Drugarstvo nije zlato,— zlato se kupuje. Drugarstvo nije šaputanje,— šaputanje se pretvara u jedinicu.

Drugarstvo je kao hrabrost vojnička,kao časna reč,kao stalno sećanje na druga.Ako živiš u Prilepu, možeš imati druga u Zagrebu. Sa njim se možeš sresti u letovalištu, na logorovanju, na ekskurziji, na radnoj akciji, kod babe i dede na selu.

Tražite se, drugovi, širom domovine. Tražite se pokraj svakog puta, puteljka, ispod svakog brda, planine, pokraj svake reke, rečice, usred svakog polja, livade...

[postavljeno 05.09.2010] SačuvanaAngelina


Poruke: 5847

Dragan Lukić (1928—2006)« Odgovor #12 poslato: Decembar 23, 2010, 10:35:52 pm »**Poezija za decu Dragan LukićNEBOM GRADA | Slike i prilike

DA LI TO U GRAD DOLAZI JESEN

Da li to u grad dolazi jesen kad na uglu čiča kesten peče i neki dečak, žeravkom zanesen, pred kestenjarom čuči celo veče.

Da li to u grad jesen stižekad čistač počinje s lišćem igrui kad mu vihor kapu dižei zavrti ludo ko dečak čigru.

Da li to gradom jesen svira i moje mame prati pesmu ili je zviždukom veseljko dira što krpom starom zavija česmu.

Da li to gradom jesen žuta zadrma školska zvona redom i sriče bukvar iz školskih klupai prva slova piše kredom.

SVE U KRUG

Padne lišće na ulice i trotoare,sakupi se u gomilei ne zna gde će.Naiđe vetar,vrti se oko lišća,šu-šu, šapuće mu nešto,nagovara ga na puti onda ga povedena jednu stranu,na drugu stranu,pa u krug,pa opet nekuda vetar vuče za sobomdugački rep od lišća;pa opet ga sabija u gomile,

i onda tek lišće shvatida ga vetar vuče za nos.

SAVA

Takva je reka Sava, ne ume da spava.

I ujutru i uveče zna samo da teče.

Početak joj žica vode, al' voda daleko ode.

Pojili je sleva, zdesna, postala joj kuća tesna.

Zaneo je momak plav, udala se za Dunav.

DUNAV

Teče Dunav sa severai sve nešto uz put smera.

Tek kod grada Beograda zastao je iznenada.

Pravi lakat, menja tok, pa sad teče na istok.

Prolazi kroz luku sa Savom pod ruku.

Jedan mornar reče: svadba im još teče.


Poruke: 5847


NEBOM GRADA | Talasi plavi

RADOZNALA PESMA

Šta to radi pripijena za dno mora školjka plava?— Spava.

Šta ježevi morski rade kad ih gleda neko dete?— Prete.

Šta ribice male rade kad ribari bace mreže?— Beže.

A kad ja sa stene skočim šta to kaže more plavo?— Bravo!

MORNAR

Jednom sam negde pročitao neki je mornar svašta znao:

Umeo je da golica kita,da oblake čita,da po suvu brodi,da dubi na vodi,da talase jaši,da sa bradom plaši,da lengerom peca,da ga vole deca,da sa morem peva,i u vodi zeva,da ostrva nađei opazi lađe —samo nikad znao nijegde to riba vodu pije.


Poruke: 5847

Dragan Lukić (1928—2006)« Odgovor #14 poslato: Decembar 23, 2010, 10:37:28 pm »**Poezija za decu Dragan LukićNEBOM GRADA | Smeha deci

ON

Zazvonio telefon, tata viknu: — To je on! Prijatelj me traži! Mama viknu: — To je on! To me krojač traži! Baba viknu: — To je on! To me deda traži! I ja viknuh — To je on! To me drugar traži!

Uze tata telefon a iz njega viknu on: — Izvini me, mili moj, pogrešan je broj!

IMENJACI

Ima kod nas jedna baka sa tri mala imenjaka.Ona ima mačka Žuću,pseto Žuću,i unuka Žuću.

Svakog jutra baka ove imenjake na rad zove.

Mačak misli: pseto zove. Pseto misli: dete zove.Unuk misli: mačka zove...

Kad na ručak zove baka sva tri čuju imenjaka.

Mačak kaže:— mene zove! Pseto kaže:— mene zove!Unuk kađe:— mene zove!

Ko da su im zečji kracizačas stignu imenjaci.

OBLAK

Jedan oblak vrlo smeo na najvišu kuću seo usred našeg grada tako iznenada.

Još mu smešno što je seood smeha je hteopućišto sedina kući.

Jedan oblak vrlo smeona najvišu kuću seousred našeg gradatako iznenadada je nekojedva reko:— Bež'te, nebo pada!

MALI GROF U TRAMVAJU

Jedna je žena u tramvaju digla graju.

Čupkala je muf i vikala: — Uf!Kakav je to red kad tu sedi ded i još ne znam koj', a ne sinčić moj!

A sinčić je mleo kao žrvanj beo: — Mama, ja bih seo. Mama, ja bih seo.

Ustao je ded da ne kvari red. Sinčić reko: — Of! i seo ko grof.


Poruke: 5847


ŠKOLA

Škole su velike mirne ovce koje okače veliko zvonce pa zvone, zvone i decu gone u žute male avione.

Škole su velike i dobre mame, stotinu dece neguju same, napamet znaju svu svoju decu, i bajke pričaju o mesecu.

Škole su veliki čudni dvorci koje osvoje hrabri osnovci svakog septembra puščanom paljbom i olovkama - dugačkom sabljom.

Svakog septembra kad jesen stupi po dva su borca u školskoj klupi.

ŠAPUTANJE

Od kuće do škole, od škole do kuće uvek se ponešto šapuće, šapuće.

Tiho, tiše, tiho, tiše, Tiho — ko padanje kiše.

Šapuću se pisma i šapuću tajne, šapuću se zakletve velike i trajne.

Tiho, tiše, tiho, tiše, tiho — ko padanje kiše.

POSLEDNJE PITANJE

I šta ćemo raditi sa torbama

na kraju školske godine?

bacićemo ih svi u vis.

Pa onda?

Onda još jednom.Pa onda?

Onda još jednom.

I onda?

Onda ćemo ih uhvatiti u ruke i zaboraviti sve đačke muke.

JOŠ JEDNO ZAŠTO

Škole nisu hoteli i po sobama učitelji ne ređaju krevete, pa zašto onda u školskoj klupi zaspi poneko dete?

Školske učionice nisu fudbalska igrališta na kojima učitelj u pištaljku svira, pa zašto se onda u učionicamaza vreme odmora sunđer šutira?

Eh, zašto, zašto, zar se na svako zašto mudro odgovoriti mora? Ovoga puta, izvinite, ostavićemo vas bez odgovora.

SVEJEDNO

Legao Joca sinoć u krevet. Probudio se jutros u devet.

Zevnuo dvaput toga jutra, pa reko: — Neka ustaću sutra.

ZAŠTO

Ne svlače se ptice, u reci ribice, u šumi lisice, na livadi cvetići, u kući pužići, na grani vrapčići, ni medvedi, medojedi, ni ovce u toru, ni školjke u moru, ni žabe u bari, ni noćni čuvari — zašto Joca da se svlači, spavaćicu da oblači?


Poruke: 5847


VUKOVICA

Vuk je junaki danas i negdaotac Stevana majka mu Jegdau Tršićuuz koze i kišenaučioda čita i piše.Bio pisarkod Veljka Hajdukai kuburudržala mu ruka.Dve mu nogeal jedna drvenaizrasla muiz desnog kolena.Nije nikadkaskao za četomi s drvenom

leteo je svetom.Umeo je zemlje da premostiVuk Karadžićdoktor pismenosti.Za jezike imao je darapa ordenje nosi od tri cara.U njemu je snaga povelikaimao je srce baš Čelikaiznad fesanosio nebesaispod fesatrista samokresa.Majstor slovaVitez od Azbukeimao jei pamet i ruke.Što u glavito u ruku stavišto u rucito i u azbuci.

POGAĐALICA

Otvoren prozor — kuća govori.Zatvoren prozor — ćutanje u sobama.Otvorena vrata — kuća se raduje.Zatvorena vrata — brava tuguje.Dete na otvorenom prozoru — pred kućom drugovi.Dete iza zatvorenog prozora — u kući kazna.Dete na vratima — gost na pragu.Dete iza zatvorenih vrata — ulica pusta.Cveće u prozoru — sreća u kući.Ptica na prozoru — kolevka se ljulja u kući.Mačka i pas na pragu — dete na stazi.Otac na vratima — dete u naručju.Stolica iza zatvorenih vrata — rat na ulici.Stolica ispred otvorenih vrata — kuća se sasvim otvorila.Otvoreni prozori i vrata — granica između kuće i sveta nema.


Poruke: 5847

Dragan Lukić (1928—2006)« Odgovor #17 poslato: Decembar 23, 2010, 10:39:32 pm »

**Poezija za decu Dragan Lukić

ŠALJIVI DAN

Prvog aprila se ceo svet šali, šale se veliki, šale se mali. Tada se na veliko laže.

I to obično.

A šta je prvog aprila neobično?

Neobično je kad se kaže — Ti imaš nos.

Prvog aprila se ceo svet šali, šale se veliki, šale se mali.

I to nije čudno.

Ali je čudo nad čudima — što je prvi april dan velikog laganjai dan dobrog slaganja među ljudima.

SMEHA DECI

I smeha,smeha,i smeha deci!

Smešan oblak nebom nek plovi, učitelj nek priča smešne priče,smešni nek su brci u čiče, i nek su smešni dečji snovi.

I smeha,smeha,i smeha deci!

Vesela pesma nek decu budi, i nek se veselo u krevet ode, veselo samo — ko žubor vode, pa će porasti veseli ljudi.

Pa zato smehai smeha deci!


Poruke: 5847

Dragan Lukić (1928—2006)« Odgovor #18 poslato: Decembar 12, 2012, 03:06:54 am »**Priče za decu Dragan Lukić

LUTKA BEZ GLAVE

Pred kućom, na ulici, sedi devojčica i drži lutku bez glave. Dok ljudi prolaze, ona razgovara s lutkom.

Jedan čika zastade, pa joj reče:

— Kako možeš da razgovaraš s lutkom koja nije živa?— Ona je živa — brzo odgovori devojčica.— Kako je živa kad nema glavu?— Ima glavu — odvrati devojčica.— Nema glavu! — reče čika ljutito.— Ima!— Nema!— Ali vi, čiko, ne umete da se igrate!

KRPENJAČA

Moja krpenjača ima osobine čitave naše porodice. Napravili smo je moj brat Mirko i ja. Neki put kad se najjače šutne, ide strašno sporo kao i naša baka, a ponekad lako skakuće — kao sestrica.Nekad brzo juri kao Mirko. Često voli da odleti na krov baš kao i tata koji svakodnevno popravlja crepove. Neki put šepa kad ide — kao i naš hromi deda.

Poneki put i veselo odskoči kao i mama kad se raduje, a ponekad se (tako isto) zaokrugli kao moje lice, pa liči na pravu loptu.

Znate li zašto je ona takva?

Zato što je napravljena od bakine zimske čarape, od sestrine bele čarapice, od Mirkove nogavice,od tatine rukavice, od postave dedinog kaputa, od parčeta mamine kecelje i od moje stare pocepane maramice.

[postavljeno 06.09.2010]

Poezija za decu — Dušan Radović

ZDRAVICA *

Sve sto raste,htelo bi da raste.Neka raste,i trebada raste.Sve sto cveta,htelo bi da cveta.neka cveta,i treba da cveta...

Sve sto leti,htelo bi da leti.Sve sto peva,htelo bi da peva.Neka peva,i treba da peva...

Pevati, pevati, lepo je pevati!Ziveti, ziveti, lepo je ziveti!Sve sto letihtelo bi da leti...Neka leti,i treba da leti!Sve sto pevahtelo bi da peva...Neka peva,i treba da peva

Neka skacesve sto ima nogu,neka trcisvi koji to mogu!

Skakati, skakati, lepo je skakati!Ziveti, ziveti, lepo je ziveti!

Sve sto trcihtelo bi da trci...Neka trci,i treba da trci!Sve sto kljucahtelo bi da kljuca...Neka kljuca,i treba da kljuca!

Neka pevasve sto ima glas,niko lepse,vedrije od nas.

Pevati, pevati, lepo je pevati!Ziveti, ziveti, lepo je ziveti!

Nekada himna dečijeg festivala "Radost Evrope" koju su pevala deca širom Evrope.

Dragan Laković — Zdravica Sačuvana

AngelinaAdministrator*****Van mreže Van mreže

Poruke: 5847

Pevani pesnici — Dušan Radović *« Odgovor #2 poslato: Januar 25, 2011, 11:35:41 pm »*Poezija za decu — Dušan Radović

NAJLEPŠA MAMA NA SVETU *

Najlepsa mama na svetu? Moja mama! Najlepsa mama na svetu? Moja mama!

Odakle nam oči? Rodila ih majka! Odakle nam uši? Rodila ih majka! Odakle nam ruke? Rodila ih majka! Sve na svetu rodila je majka!

Leti pesma oko sveta, lepa, lepša nego bajka: nema deteta ni cveta, nema, dok ne rodi majka!

U životu ja sam srela mnoge, mnoge dobre žene, al' je samo jedna majka htela da rodi baš mene!

Dobra mama, lepa mama, samo jedna, naša mama! Blago vama, blago nama, blago svima, sa mamama!

Učenici niže muzičke škole iz Kraljeva — Najlepša mama na svetu SačuvanaAngelinaAdministrator*****Van mreže Van mreže

Poruke: 5847


DA LI MI VERUJETE *

Umivao se jedan decko svakoga dana, bez prestanka,pa su mu usi rasle, poraslepa mu je kozha postala tanka.

— Da li mi verujete,Da li mi verujete?

Majka je stalno vikala "dosta" al' on je hteo, on je hteo... Umivao se svakga dana pa s ejednom razboleo.

— Da li mi verujete, da li mi verujete?

Dosao jedan lekar strogpa kaze: Tako mi prsluka mog, Voda je kriva. Zabranjujem mu da se umiva.

— Da li mi verujete,Da li mi verujete?

Dragan Laković — Da li mi verujete SačuvanaAngelinaAdministrator*****Van mreže Van mreže

Poruke: 5847


JESENJA PESMA *

Sve je pošlo naopačke

za vrapce i mačke,kad je jesen okačilasvoje žute značke,kad je vetar zapevaonovembarske tačke...

Pažnja! Pažnja!Velika jesenja kupoprodaja!

Prodajemo suncobrane— kupujemo kišobrane!Prodajemo staro lišće— kupujemo pahuljice!Prodajemo trotinete— kupujemo sanke!Kupujemo šubare— prodajemo mašne!

Prodaćemo sokne— kupićemo rukavice.Prodaćemo sejalice— kupićemo grejalice.Prodaćemo sladoled— popićemo čaj.

Jer:Sve je pošlo strmoglavceza ptice i cveće,kad je sunce odustalona krov da nam sleće.Kao da je žuto, ljuto,kao da nas neće! SačuvanaAngelinaAdministrator*****Van mreže Van mreže

Poruke: 5847


ŠTA SAM SVE IMAO *

Imao sam, deco, pola stola, na pola stola pola vola i pola dinara.

To je bilo juče, u pola osam, na pola puta između severnog i južnog pola, dakle, na polutaru, dakle, na polutaru...

Pojedem ono pola vola, a ostane mi pola stola i pola dinara.

Zamenim ono pola stola za pola jednog starog čiče koji je znao pola priče, (hej, haj, pola priče)a ostane mi ono pola dinara.

To je bilo juče, u pola osam, na pola puta između severnog i južnog pola, dakle, na polutaru, dakle, na polutaru... SačuvanaAngelinaAdministrator*****Van mreže Van mreže

Poruke: 5847

Pevani pesnici — Dušan Radović *« Odgovor #6 poslato: Februar 11, 2011, 01:59:50 am »*Poezija za decu — Dušan Radović

KAD JE BIO MRAK *

Kad je bio mrak, kad je bio mrak, pojurila mačka miša čak, čak, čak.

Pojurila mačka miša čak, čak, čak.

A da l' ga je progutala il' ga nije progutala to ni ona nije znala jer je bio mrak, jer je bio mrak...

Poezija za decu — Ljubivoje Ršumović

DETE

Dete nije dete Igračka za strine i tete Dete je dete Da ga volite i razumete

Nećete mi verovati I veliki pesnik Gete Nekada je bio beba I veoma nemirno dete

Brkati hajduk Veljko Što je zlotvoru prašio pete U početku je sisao palac I bio nemoguće dete

Junaci kosmosa Što lete na druge planete Prvo su sedeli na nošama A posle su seli u rakete

Dete nije dete Igračka za strine i tete Dete je dete Da ga volite i razumete SačuvanaAngelinaAdministrator*****Van mreže Van mreže

Poruke: 5847

Pevani pesnici — Ljubivoje Ršumović« Odgovor #2 poslato: Januar 25, 2011, 10:27:37 pm »*Poezija za decu — Ljubivoje Ršumović

DECA SU UKRAS SVETA

Nema sveta ni planete Gde ne može stići dete

Jer sve dečje staze vode Od igre do slobode

Cveće je ukras bašte Leptir je ukras cveta A deca puna mašte Deca su Ukras sveta

Lepe pesme tihe tajne Sve ljubavi važne sjajne Neka planu nek' se rode Od igre do slobode

Cveće je ukras bašte Leptir je ukras cveta A deca puna mašte Deca su Ukras sveta SačuvanaAngelinaAdministrator*****Van mreže Van mreže

Poruke: 5847


LAKO JE PRUTU

Lako je prutu da se sokoli Dok bije decu njega ne boli

Nije mi žao kad neki trut Za svoje zasluge dobije prut

Nije mi žao kad pekmez kevin Dobije prutom makar i nevin

Nije mi žao ni kad na mene Armija pruća drenovog krene

Ali ne mogu da prebolimTata me bije a ja ga volim SačuvanaAngelinaAdministrator

*****Van mreže Van mreže

Poruke: 5847


GENERALE SILO LJUTA

Generale silo ljuta Kad ti bude dosta rataSvrati kući dva minutaDa svom sinu budeš tata

Oj frizerko vešta zverkoZnam da kosa nije slamaIpak idi šetaj s kćerkomCeo dan joj budi mama

Direktore lepi stvoreOkani se referataHajde kući pod prozoreBudi svojoj deci tata

Svet će malo da pričekaI s frizurom i sa ratomDok se jedna sretna kćerkaNaigra sa svojim tatom SačuvanaAngelinaAdministrator*****Van mreže Van mreže

Poruke: 5847


DESET LJUTIH GUSARA

Deset ljutih gusara Došlo u moj krevet Jedan pao s kreveta Ostalo ih devet

Devet ljutih gusara Još ne znaju ko sam Jednog sam uspavao Ostalo ih osam

Osam ljutih gusara Ja ih oštro gledam Jedan pao u nesvest Ostalo ih sedam

Sedam ljutih gusara Pobeglo na brest Jedan pao na glavu Ostalo ih šest

Šest ljutih gusara Zbrisalo u svet Jedan se izgubio Ostalo ih pet

Pet ljutih gusara Lete ko leptiri Jedan pao u bunar Ostalo ih četiri

Gle četiri gusara Bes u njima vri Jedan puko od muke Ostalo ih tri

Tri ljuta gusara A protiv njih ja Jednog sam zviznuo Ostala su dva

Dva ljuta gusara A pogled im ledan Jedan se okliznuo Još ostao jedan

Jedan ljuti gusar Postao je medan Prosto se istopio Ostao nijedan

U svakom pogledu Posla me je strava Sad je sve u redu Može da se spava SačuvanaAngelina


Poruke: 5847


IŠLI SMO U AFRIKU

Išli smo u Afriku Da sadimo papriku Znate onu žutu Finu ali ljutu

Jednogrba kamila Začas se pomamila

Odmah se tu stvorila I debela gorila

Onaj majmun sa grane Misli to su banane

I zebra je videla Jako joj se svidela

Grize gladni papagaj Misli neko voće fraj

Videli smo žirafu Misli meze uz kafu

Ni reč nisu kazali Sve su začas smazali

Ništa nisu slutili Pa su se zaljutili

Sad kuka pola Afrike Zbog banatske paprike Znate one žute Fine ali ljute SačuvanaAngelinaAdministrator*****Van mreže Van mreže

Poruke: 5847


TELEFONIJADA

Na širokom carskom drumu Što preseca prašumu Sreli su se beli slon I jedan crni telefon

HALO reče beli slon HALO reče telefon KO JE pita beli slon KO JE pita telefon

I tako u beskrajon

Ni komandir šumske straže Nije znao da nam kaže Da l' slon telefonira Il' telefon slonira SačuvanaAngelinaAdministrator*****Van mreže Van mreže

Poruke: 5847


AU ŠTO JE ŠKOLA ZGODNA

Au što je škola zgodna Leči lenjost i samoću K'o da mi je kuća rodna Šteta što ne radi noću

Kad nisam u svojoj školi Mene moja duša boli Nema one družine Da delimo užine

Au što je škola sjajna U klupama par do para Svaki šapat svaka tajna Jednu novu ljubav stvara

Kad nisam u svojoj školi Mene moja duša boli Nema one s kikom Koju ne dam nikom SačuvanaAngelinaAdministrator*****Van mreže Van mreže

Poruke: 5847


VUK I OVCA

Čini mi se vekovimavuk sa ovcom nešto ima

Kad je vidi kako pasevuk naprosto ne zna za se

Ovca kad mu vidi očini da bekne ni da skoči

Ovca ne sme da se branivuk se njenim strahom hrani

Ne razumem te odnoseni zašto se ne podnose SačuvanaAngelinaAdministrator*****Van mreže Van mreže

Poruke: 5847


BABAROGA

Ima jedna pećina strogaU kojoj živi baba Roga

A ja sam valjda razumeteJedno veoma hrabro dete

Pa sam rešio upravo stogaDa joj pokažem njenog boga

Ali valjda znate i samiBaba Roga se krije u tami

Nosim joj limun, nudim joj kruškuAl' ona ni da pokaže njušku

Da li postoji il' ne postojiUglavnom, ona se mene boji. SačuvanaAngelinaAdministrator*****Van mreže Van mreže

Poruke: 5847


BRAĆU NE DONOSE RODE

Jednog dana rešio moj tata Za rođendan da mi kupi brata

Pitao je u dućanu Gde prodaju suvu hranu I kupus iz Srema Al' rekli su mu nema

Tražio je u Banatu I u jednom internatu Obišao Crnu Goru Ronio po plavom moru Posetio one vode Što somove proizvode Gde se šaran sprema Al' rekli su mu nema

Onda jednog lepog dana Dođe mama nasmejana Pravo iz porodilišta Kao da to nije ništa I reče sa vrata Donosim ti brata

A tata

A tata zborit ode Dosta je bilo bajke Braću ne donose rode Već ih rađaju majke SačuvanaAngelinaAdministrator*****Van mreže Van mreže

Poruke: 5847


SONG O DEMBELIJI

Sreo sam jednog deliju Traži zemlju Dembeliju

Putuje noćima i danima Menja vozove i lađe I ništa ga drugo ne zanima Sem da Dembeliju nađe

Al niko ne zna gde li je Put do zemlje Dembelije

Sreo sam ponovo deliju Traži zemlju Dembeliju

Teme mu već osedelo I lice od stida krije Ništa mu nije vredelo Dembeliju našao nije

Kad razmisliš malo zrelije Nema zemlje Dembelije

**

DUŠAN RADOVIĆ

POEZIJA KAO IGRA REČI I ZABAVA ZA DECU Posle Jovana Jovanovića Zmaja iz 19. veka, koga smatramo rodonačelnikom srpske poezije za decu, došli su dečji pisci 20. veka: Desanka Maksimović, Mira Alečković, Stevan Raičković, ArsenDiklić, Branko V. Radičević i još neki. A nakon njih pojavila se jedna druga grupa savremenih stvaralaca za decu, modernih po jeziku i shvatanjima dečjeg pesništva: Dragan Lukić, Milovan Danojlić, Dušan Radović, Miroslav Antić, Ljubivoje Ršumović, Dobrica Erić. Mišo Odalović i dr. Među ovima poslednjima posebno mesto zauzima Dušan Radović, pesnik koji je načinio najveći zaokret u dečjoj poeziji i uneo novi duh pevanja u srpsko pesništvo namenjeno najmlađim čitaocima. Rođen je 1922. godine u Nišu. U svom radu i stvaranju najviše se bavio pisanjem za decu. Uređivao je dečje listove i časopise, pravio radio i TV emisije za decu, pisao priče, pesme, dramske tekstove. Bio je i jedan od najomiljenijih beogradskih voditelja. Imao je svoje emisije na Studiju B i svako jutro emitovao svoja duhovita zapažanja o svakodnevici u Beogradu, koja je često bila ispunjena i oštrim žaokama protiv onih koji upravljaju gradom i svojim odlukama utiču na život običnog čoveka. U kratkim ostvarenjima govorio je o oskudicama, besparici, o odnosima među generacijama, o deci i njihovim prblemima, i roditeljima koji teraju po svome. Iz tih njegovih emisija nastale su i tri knjige pod zajedničkim naslovom — Beograde, dobro jutro. Taj posao mu je donosio hvale i popularnost, ali i neprijatnosti od strane vlasti.

Evo nekoliko mudrih i duhovitih dosetki Dušana Radovića, preuzetih iz knjige Beograde, dobro jutro:

— Govorite šta hoćete, ali pre nego što donesete odluku, pitajte one koji ćute. — Mame tuku decu zato što ih vole. Tate tuku zato što nisu takva da bi ih i oni mogli voleti.

— Samo deca koja ne slušaju mogu biti bolja od svojih roditelja.

— Prastaro pitanje: Da li živimo zato da bismo jeli ili jedemo zbog toga da bismo živeli? Neki jedu da bi mogli živeti a žive očajno. A drugi, opet, žive samo da bi jeli ali zato jedu sjajno.

— Teško je biti sam. Od toga teže je jedino kad su dvoje sami. Dušan Radović, samo naizgled strog i preko mere ozbiljan, pisac je poznate drame za decu Kapetan Džon Piplfoks i zbirki pesama Poštovana deco i Plavi žaket. Umro je 1984. godine. Dečji pesnici pre Dušana Radovića pisali su pesme u kojima je, takođe, bilo vedrine, igre reči, lake melodije i pamtljivog sadržaja, ali sa uočljivom namerom pesnika da se deca pouče šta je

dobro, šta treba voleti i negovati, a čega se treba čuvati. Radović je prvi u savremenoj srpskoj poeziji koji je pesmu oslobodio tog idejnog "pritiska" na dečji svet i, umesto toga, ponudio neozbiljnosti, zabavu, čist smeh, "ludu" igru rečima, izokrenut smisao pevanja. Pisao je pesme koje se za decu "lepe", stihove nenametljive i vrlo bliske njima, kao da ih oni sami izmišljaju. Reč je o pesmama koje bude dečju radoznalost i fantaziju. U pitanju je poezija koju su kritičari nazivalinonsensnom poezijom. Ova, tzv. nonsensna poezija je od "besmislica" koje su smišljene s namerom da bi se mladi čitalac ili slušalac što više smejao. Naziv potiče od francuske reči non (ne) + sensuc (misao), što znači besmisao, prazna reč, ono što je nelogično. Humor u nonsensnoj poeziji Dušana Radovića potiče iz neprirodnog ponašanja lirskog subjekta, iz pogrešne upotrebe reči ili njihovih oblika, iz sadržine koja je apsurdna jer je u njoj sve naglavačkepostavljeno. Kao ilustracija ove tvrdnje najbolje može poslužiti pesma "Da li mi verujete". U njoj Radović peva o dečaku koji se svakog dana umiva pa su mu uši porasle i koža od svakodnevnog pranja postalatanka. Majka je, gledajući šta se dešava, vikala "dosta", ali je on nastavio po svome. A kad su pozvali lekara, on je — kunući se u svoj prsluk — konstatovao da je to zbog umivanja. Pesma ima tri strofe, svaku od njih pesnik završava istim pitanjem: "Da li mi verujete?" Kao što se da videti iz ispričanog, stvarnost je u pesmi okrenuta naopačke. Dečak se svakog dana umiva, a u stvarnosti je drukčije: dete se nehajno odnosi prema potrebi svakodnevnog umivanja. U pesmi gamajka odvraća od toga, dok u životu vodi svakodnevnu borbu da ga natera da se umiva; ovde lekar zabranjuje često umivanje, u stvarnosti ubeđuje da je to obaveza svakog deteta jer sve bolesti dolaze od nehigijene i zaraze. Naravno, dete koje je po prirodi bistro odmah shvata da je pesma samo jedna šala, i da se iza te šale krije pesnikova ironija na račun onih koji se redovno ne umivaju, na šta upućuje i redovno pitanje: "Da li mi verujete?" Ovo pitanje ima upravo tu funkciju: da pokrene dete na razmišljanje da li je to, doista, šala ili ne, da li treba raditi kao dečak u pesmi, ili pak postupati suprotno — kako zahtevaju majka i lekar. Humor u pesmama Dušana Radovića, često, izbija iz jezika, dolazi od jezičkih kovanica ili kalambura koje smišlja sam pesnik, zatim iz nepravilne upotrebe reči, što je svojstevno deci i njihovoj govornoj prirodi u tom uzrastu. Kako pesma može biti igra od reči i koliko ta igra naliči na dečja pričanja, naravno uz upotrebu specifičnih jezičkih oblika, često i izopačenih ali tako svojstvenih deci u predškolskom uzrastu, najbolje govori pesma "U špajzu": U špajzu ima jedan siraa parcov jede toga sirabez obzira. A parcov jede toga sira i baš ga njega mnogo briga uglavnom da je njemu stiga

Al u taj parrov dođe boles pređe u njega iz taj sirai počme njega deranžirat I počme njega deranžirat i deranžirat i deranžirat svakog dana deranžirat Boli parcova njegov stomak kao da ima jedno stvrdlo i misli da će umreti odma

Možem misliti kako mu je u njegov stomak kad ga vrti.

Pored pogrešnog upotrebljavanja reči i njihovih oblika, javlja se i ponavljanje istih reči, vrlo zanimljivih za dečji svet. Dakle, pesma upućuje na jednu istinu, dosta poznatu: dete, svako dete je svet za sebe; ono ima svoj jezik, svoju gramatiku ili prirodu govora. Izraziti, tj. preneti taj govor u pesmu, znači ukazati na prirodu samog deteta, ali svemu tome dati i poseban smisao: od nesigurnog govora stvoriti šalu za decu, jednu igru duha koja će biti u potpunosti saobražena naivnom duhu deteta. Do nekih svojih pesničkih rešenja Dušan Radović je dolazio i preko tradicionalnih govornih obrazaca koji se prenose pamćenjem i kazivanjem, i kao takvi nalaze mesto u dečjim pevanjima, pričanjima i igrama. Pesma "Plavi zec" ima oblik bajkovnog nabrajanja i zabave koju stariji priređuju deci: Ovaj zec zna da svira,ovaj zeczna da plete, ovaj zecručak kuva, ovaj zeckuću mete, ovaj zecžeti ume, ovaj zecšiti, piti, i francuski govoriti— sve razume! Plavi zec,čudni zec, jedini na svetu.

Pesnik Radović je pevao i za starije (za tinejdžere), kada se počinju javljati nezadovoljstva u mladima, prkosi i protest protiv nametnutog društvenog života i okvira koji sputavaju. Ti okviri u vidu zabrana i stalnih pridika dolaze od starijih, a nameću ih roditelji, škola, zakon. Kod mladih se javlja bunt i potreba da se bude "otkačen", van kontrole, potpuno slobodan, bez nekih posebnih obaveza. Kada se želi biti jedan od besprizornih junaka i u društvu uličnih momaka koji imaju svoju logiku, svoj jezik: Ne volim crkvu, ne trpim popa,za učiteljem pertla mi puče.Niko ne daje šta da se klopaa svi bi hteli da nas uče.

Kradi i živi, živi i kradi,gde možeš ćorni, gde stigneš mazni! Kradimo, kradimo, još dok smo mladi,dok smrt ne dođe i sve nas kazni - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -Boli nas dugme, prsluk nam puca— šta je pravilno a šta normalno.Pravilno je — dok srce kuca,sve je normalno dok živim stalno...

Pesnik je, vidimo iz odlomka poduže pesme "Sanjari", i jezik prilagodio tom uzrastu (parodira jezik mangupa, frajera — tinejdžera): klopa, ćorni, mazni, pajkani, zezanje. Primerio je i tom tinejdžerskom duhu saobrazio i frazeologizme ili idiome: pertla mi puče, boli me dugme, prsluk puca. Reč je ovde o tzv. argo jeziku ili slengu — jeziku jedne populacije; on nije književni, ali ima

stilsku funkciju: treba da pokaže da taj mladi svet postoji kao društvena kategorija, ali i da uputi čitaoca na pesnikovo poigravanje tom logikom, da diskretno ukaže kako je sve to pesnikova šala: Ja se zezam, ti se zezaš, on se zeza...Mi se zezamo, vi se zezati, svi se zezaju!Sve je zezanje — bez zezanja!Pa zezajmo se, ko nam brani!Nekada mi zeznemo njiha nekad nas zeznu pajkani!

Iz svega ovoga može se zaključiti kako je Dušan Radović veliki poznavalac dečje prirode i sveta mladih uopšte, pa i nije čudo što je kao dečji pesnik vrlo voljen. Ovakvim svojim pevanjem uticao je i danas utiče na mlade pesnike. On sugeriše jednu misao, vrlo bitnu za dečjeg stvaraoca: u središtu svake pesme i svakog dela za decu mora biti dete, nasmejano, spremno na šalu i zabavu. Jer, dok dete sriče pesmu, ono se igra, zabavlja i raduje. Tom užitku mladih treba težiti i tom modelu dečjeg razmišljanja treba se povinovati, ako se želi biti pravi dečji pesnik.

Časlav Đorđević | Književnost i srpski jezik | Novi Sad 2002 SačuvanaAngelinaAdministrator*****Van mreže Van mreže

Poruke: 5847

Dušan Radović (1922—1984) **« Odgovor #2 poslato: Mart 30, 2011, 01:03:44 am »**Poezija za decu Dušan Radović

ZDRAVICA

Sve što raste,htelo bi da raste...— Neka raste,i treba da raste!Sve što cveta,htelo bi da cveta...— Neka cveta,i treba da cveta!

Neka gledasve što ima oko,svako krilonek leti visoko!Leteti, leteti, lepo je leteti!Živeti, živeti, lepo je živeti!

Sve što leti,htelo bi da leti...

— Neka leti,i treba da leti!Sve što peva,htelo bi da peva...— Neka peva,i treba da peva!

Neka skačesve što ima nogu,neka trčesvi koji to mogu!Skakati, skakati, lepo je skakati!Živeti, Živeti, lepo je živeti!

Sve što trčihtelo bi da trči...— Neka trči,i treba da trči!Sve što kljucahtelo bi da kljuca...— Neka kljuca,i treba da kljuca!

Neka pevasve što ima glas,niko lepše,vedrije od nas.Pevati, pevati, lepo je pevati!Živeti, živeti, lepo je živeti!

ŽIVELI!

1983. | Kako su nas nekada branili od — Duška Radovića Duško Radović je u "Nin" te 1983. godine napisao: "Sigurno se sećate moje himne za decu za onaj festival "Radost Evrope": "...Sve što raste, htelo bi da raste, sve što cveta, htelo bi da cveta, sve što kljuca ...." i tako dalje. Nađe se jedan član Saveta tog dečijeg festivala i počne da sumnja — šta je u pozadini onoga "sve što cveta, htelo bi da cveta..." Znači, "htelo bi, ali mu drugi ne daju", ili, "zar kod nas treba baš sve pustiti da cveta ?" ... I sve takve nekakve stupidnosti jednu za drugom izgovara taj čovek i naravno — da li ste čuli tu pesmu ponovo? Skinuta je. Niste ni mogli. Sumnjiva je!

Komentar preuzet sa: http://www.ekapija.com SačuvanaAngelinaAdministrator*****Van mreže Van mreže

Poruke: 5847


VUK

U Vukovo dobavladala je modada se svaka glavaza dve turske proda,jer će samo takosvanuti sloboda.Vuk je bio mudar,nije dao glavumislio je glavomi bio u pravui pomoću glavestekao js slavu.

Stihovi preuzeti iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 28 glavni i odgovorni urednik Goran Vučković | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2011 SačuvanaAngelinaAdministrator*****Van mreže Van mreže

Poruke: 5847


ŠTA SAM SVE IMAO

Imao sam, deco, pola stola, na pola stola — pola vola i pola dinara.

To je bilo juče, u pola osam, na pola putaizmeđu Severnog i Južnog pola, dakle, na polutaru.

Pojedem ono pola vola, a ostane mi pola stola i pola dinara.

Zamenim ono pola stola za pola jednog starog čiče, koji je znao pola priče, a ostane mi pola dinara.

To je bi'lo juče, u pola osam, na pola putaizmeđu Severnog i Južnog pola, dakle — na polutaru.

MOLBA

Molimo sve majke na svetu da nam pismo dugačko pišu, šta one sve daju svome detetu da i mi spremimo za Mišu.

Naš Miša, kao što je već javljeno svima, neće da jede!

Molimo sve sestre iz Jamajke i Kine da nam najhitnije što mogu jave — kakve to pesme medene i fine pevaju braći pored glave.

Naš Miša, kao što je već javljeno svima, neće da spava!

DA LI MI VERUJETE

Umivao se jedan dečaksvakoga dana bez prestanka,pa su mu uši rasle, porasle,pa mu je koža postala tanka.— Da li mi verujete?

Majka je stalno vikala "dosta!"al' on je hteo, on je hteo . . .Umivao se svakog danapa se odjednom razboleo.— Da li mi verujete?

Došao jedan lekar strogpa kaže:— Tako mi prsluka mog,voda je kriva,— zabranjujem mu da se umiva!— Da li mi verujete?

KAD JE BIO MRAK

Kad je bio mrak, kad je bio mrak,pojurila mačka mišačak, čak, čak.

Pojurila mačka miša čak, čak, čak,— a da l ga je progutala,il ga nije progutala,to ni ona nije znala— jer je bio mrak, jer je bio mrak …

SREĆNA NOVA GODINA

Trepti zvezda plavim okom na nebu visokom, prsti, prsti bela staza, evo Deda Mraza.

Na šubari mu sneg, a inje u kosi, otvor'te mu širom vrata, poklone vam nosi.

Meni lutku belu što ume da spava, meni pušku pravu da ubijem lava. Meni loptu gumenu. Meni luk i strelu.

Meni pušku. Meni loptu. Meni lutku belu.

Svima mnogo radosti, igre i pesama. Srećna Nova godina i nama i vama. SačuvanaAngelinaAdministrator*****Van mreže Van mreže

Poruke: 5847

Dušan Radović (1922—1984) **« Odgovor #5 poslato: Mart 30, 2011, 01:11:45 am »*Poezija za decu Dušan Radović

NAJBOLJA MAMA NA SVETU*

Najbolja mama na svetu? Moja mama!Najbolja mama na svetu? Moja mama!

Odakle nam oči, oči?Rodila ih majka!Odakle nam uši, uši?Rodila ih majka!Odakle nam ruke, ruke?Rodila ih majka!Sve na svetu rodila je majka!

Leti pesma oko sveta,lepša nego bajka: nema cveta ni deteta dok ne rodi majka!

U životu ja sam srela mnoge dobre žene, al' je samo jedna htela da rodi baš mene!

Dobra mama, lepa mama, samo jedna naša mama! Blago vama, blago nama, blago svima sa mamama!

MAMA

Kad seva…— Mamaaa!Kad te neko juri…— Mamaaa!

Kad si gladan…— Mamaaa!Kad ne možeš…— Mamaaa!

Kad nešto ne znaš…— Mamaaa!

Kad se penješ…— Mamaaa!Kad silaziš…— Mamaaa!Kad spavaš…

— Mamaaa!

Kad se budiš…— Mamaaa!Kad ne znaš šta hoćeš…— Mamaaa!

U celom svetu, na svim stranama,reč je uglavnom o mamama.

Najpre je biloništa i tama,a onda nas je rodila mama.

Mame su važne da nas rode,da nas podižu i da nas vode.

Svi što po svetu trče i leteNeke su dobre mame dete. SačuvanaAngelinaAdministrator*****Van mreže Van mreže

Poruke: 5847

Dušan Radović (1922—1984) **« Odgovor #6 poslato: Mart 30, 2011, 01:13:10 am »*Poezija za decu Dušan Radović

PLAVI ŽAKET

Baš sam bio u plavom žaketu kada sretoh Vasiljević Cvetu. Da l' zbog mene, da li zbog žaketa, prevari se, okrete se Cveta.

Ja joj rekoh: — "Dobar večer, Cveto, s' dopuštenjem — malo bih prošeto…" Da l’ zbog mene, da li zbog žaketa, prevari se i pristade Cveta.

Taman sve to — kad zalaja pseto! Ja joj rekoh: — "Drž se mene, Cveto!" Da l' zbog mene, da li zbog žaketa, prevari se, pridrža se Cveta.

Beše leto kad je božur cveto,

ode pseto, ja u polje skretoh. Da l' zbog mene, da li zbog žaketa, prevari se pa skrete i Cveta.

I logično, s' obzirom da skretoh, plavi žaket na livadu metoh. Da l' zbog mene, da li zbog žaketa, prevari se i spusti se Cveta.

Prođe leto i još pet-šest leta, sad se Cveta mojom kućom šeta, iz razloga ekstra kvaliteta da li mene ili mog žaketa. SačuvanaAngelinaAdministrator*****Van mreže Van mreže

Poruke: 5847


POUKA

Htela je da vidi šta je dole,nagla se sa stola i — pala.Ko?Jedna viljuška radoznala.

STRAŠAN LAV

Bio jednom jedan lav...Kakav lav?Strašan lav,narogušen i ljut sav.

Strašno, strašno!

Išao je na tri noge,gledao je na tri oka,slušao je na tri uva...

Strašno, strašno!

Ne pitajte — šta je jeo.Taj je jeo šta je hteo

— tramvaj ceoi oblaka jedan deo!

Strašno, strašno!

Zubi oštri, pogled zao,on za milost nije znao.

Strašno, strašno!

Dok ga Branajednog dananije gumom izbrisao.

Strašno, strašno!

PLAVI ZEC

Tri sam zemlje prelazio,i tri gore pregazio,i tri mora preplovio —dok ga nisam ulovio.Plavog zeca,čudnog zeca,jedinog na svetu!

Ovaj zeczna da svira,ovaj zeczna da plete,ovaj zecručak kuva,ovaj zeckuću mete.Ovaj zecplesti ume,ovaj zecžeti ume,ovaj zecšiti, piti,i francuski govoriti— sve razume!Plavi zec,čudni zec,jedini na svetu!

Ja ga htedoh vama datida vas mije,da vam šije,da vam kroji,da vam broji,da vam plete,da vam mete,da vam kuva,da vas čuva,

da vam peva,slike šarai francuski razgovara.Plavi zec,čudni zec,jedini na svetu!

Stavih zeca u torbakpa požurim svojoj kući.Al' kad bismo ispred kućestade zečić da šapuće:— Pusti me, lovče,hrabri lovče,da očešljam kosu,da umijem lice,da isečem nokte,da ispravim stas,da udesim glas.Nek vide decaplavog zeca,čudnog zeca,jedinog na svetu!

Pustih zeca iz torbakaal' se zec ne očešlja,al' se zec ne umi,nit iseče nokte,nit ispravi stas,nit dotera glas.Već pobeže, oj nesrećo,na kraj sveta, oj nevoljo!Plavi zec,čudni zec,jedini na svetu!

JESENJA PESMA

Sve je pošlo naopačke za vrapce i mačke, kad je jesen okačila svoje žute značke, kad je vetar zapevao novembarske tačke... Pažnja! Pažnja!Velika jesenja kupoprodaja!! Prodajemo suncobrane— kupujemo kišobrane! Prodajemo staro lišće— kupujemo pahuljice! Prodajemo trotinete— kupujemo sanke! Kupujemo šubare— prodajemo mašne!

Prodaćemo sokne— kupićemo rukavice.Prodaćemo sejalice— kupićemo grejalice. Prodaćemo sladoled— popićemo čaj! Jer:Sve je pošlo strmoglavce za ptice i cveće, kad je sunce odustalo na krov da nam sleće. Kao da je žuto ljuto, kao da nas neće!

MALI ŽIVOT

Dok neko pije— ja pijuckam.

Dok neko grize— ja samo grickam.

Dok neko glođe— ja samo glockam.

Dok neko bode— ja samo bockam.

Dok neko peva— ja pevuckam.

Dok neko drema— ja dremuckam.

Dok neko radi— ja raduckam...

I tako malo, sitno živuckam.

TUŽNA PESMA

Živela jedna gospođa Klara,čudna i stara, vrlo stara...i nije imala ni mamu, ni tetu,nikoga, nikog na ovom svetu. Gospođa Klara je šest mačaka čuvalana jastucima od žute svile.Mašne im je krojila, mleko kuvalapa su site i srećne bile —belih mačaka šest.

A kad je umrla gospođa Klara,čudna i stara, vrlo stara,— jastuke od žute svile niko nije prao,na doručak niko nije zvao,a loviti miševe niko nije znao! Tužne su, tužne i gladne bile,zaspale su na jastucima od žute svilei nikada seah, nikada se više nisu probudile —belih mačaka šest.

KAKO TREBA

Male stvari i imena mala traže kao m i š, kao z r n o, kao m r v a. Dok velika stvar velikim imenom raspolaže kao s o l i t e r, kao m e r i d i j a n, kao S r e m s k a M i t r o v i c a.

ZELENA MODA U nevaspitano vreme, u proleće kada zazvoni sunce u vrbi, svi misle: hoće, odoleće!— a svi se češu gde ih svrbi. Kao kapisle pupoljci prašte! Bube radosne što će se roditi. Dogodilo se plavo, al' slute bašte: posle plavog — zeleno će se dogoditi. Zeleno je u modi!... Ko se sad rodi— zelene biće mu pelene meke, u zelenoj okupaće se voditamo gde zelena ptica peva sa smreke.

ZAMISLITE Zamislite, deco, jedno veliko more,i u tom moru jednu veliku lađu,i na lađi okrugle prozore,i na jednom prozoru — princezu Nađu. Zamislite sad, deco, to isto more,i u tom moru istu veliku lađu,i na lađi iste okrugle prozore,i na drugom prozoru — razbojnika Kađu. Zamislite onda: bura ide, vetrova fijuk i talasi, i jedan talas princezu skide i poče mladi život da gasi.

Zamislite, deco, sto talasa, većih sto puta od svake princeze, može i ajkula svakoga časa na modrom talasu da se doveze. Strahom i bolom obuzet, pojavi se otac princezin i reče:— Onaj biće mi zet,ko spase mladi život njezin! Zamislite, deco, puna lađa, svi oficiri, prinčevi, admirali... I svi ćute, svi drhte, samo Kađa skoči — i more ga zali.

Kađa izvali strašnu psovkuna račun vetra, na adresu života, na ime mora,izbeže smrti mišolovkui spase princezu iz valova. Zamislite sad: otac taj, kralj sigurno, a car verovatno, podiže Kađu u zagrljaj i poljubi ga nonšalantno. — Ovo je kćer moja, a žena vaša — princeza mila Nađa!— A ja sam, s dopuštenjem, izvinite na smetnji, razbojnik Kađa! Umiri se more, zataji vetar, stade lađa...Puni straha, puni stida, prepuni jeze — svi gledahu u pravcu princeze. — Hrabri Kađa, reče bleda princeza, ja sam vaša Nađa...Izvinite, tata, na ovom svetu svašta se događa!

Antolgija srpske poezije za decu | Dučan Radović | Srpska književna zadruga | Beograd, 1984. SačuvanaAngelinaAdministrator*****Van mreže Van mreže

Poruke: 5847

Dušan Radović (1922—1984) **« Odgovor #8 poslato: Mart 30, 2011, 01:16:16 am »**

Poezija za decu Dušan Radović

FRUŠKA GORA

FRUŠKA GORA, niska pa dugačka, kraj Dunava drema kao mačka.FRUŠKA GORA, kao hleb iz peći od svih drugih i lepši i veći.FRUŠKA GORA, ko postelja prava, na njoj noću pola Srema spava.

LUBENICE I DINJE

Lubenice i dinje ličena velika zelena jaja.Na njima leži suncekao kovočka.

VELIKI I MALI

Jedva čekamo da porastemoi da se sećamokako je bilo lepokad smo bili mali.

Antologija savremene jugoslovenske poezije za decu II | Milovan Vitezović & Radomir Smiljanić | ILF • ZAPIS | Beograd, 1984. SačuvanaAngelinaAdministrator*****Van mreže Van mreže

Poruke: 5847


* * *

Ide vojska na konjima,išao bih i ja s njima.

Ja još pravu sablju nemam, ja još žute čizme nemam, ja još belog konja nemam —

al se spremam, al se spremam.

Miodrag Sibinović VETAR U GRIVI : konj u poeziji slovenskih naroda — antologija —Interpres • Beograd, 2011 SačuvanaAngelinaAdministrator*****Van mreže Van mreže

Poruke: 5847

Dušan Radović (1922—1984) **« Odgovor #10 poslato: Jun 06, 2011, 02:27:13 pm »*

DUŠAN RADOVIĆ...

NepravdaPitala me je: da li znam?Rekao sam: ne znam!Odgovor je bio tačana dobio sam slabu ocenu.

SvinjaDa li svinja zna da je svinja?Da li ona zna da liči na druge svinje?Možda svinja misli da je ona nešto drugo.

Koliko je 3x3Mislio sam da je 7Rekao sam da je 6A znao sam da će biti 9.

Zbir glupostiPrva glupost: nisam učioDruga glupost: otišao sam u školuTreća glupost: podigao sam rukuČetvrta glupost: rekao sam glupost

LogičnoKad glupom domaćinu naiđu glupi gostiŠta rade?Pričaju gluposti.

Sedam stupnjeva poređenjaNisam ja najgori!Ima i gorih od mene!Ja sam sjajan prema nekima!

Ja sam još i dobar kakvi su drugi!Ja sam najbolji među najgorima!Daleko sam od najgoreg!Nisam najbolji, ali nisam ni najgori!

Slučaj KarađorđaŠta odgovara đak koji ne zna odgovor na pitanje:— Zašto je Karađorđe podigao Prvi srpski ustanak?Prvo sigurno da je imao razloga.Drugo, da nije imao razlog on to ne bi uradio.

SačuvanaAngelinaAdministrator*****Van mreže Van mreže

Poruke: 5847

Dušan Radović (1922—1984) **« Odgovor #11 poslato: Oktobar 31, 2011, 10:17:39 pm »**

DUŠAN RADOVIĆ

CITATI: Otkako je Zmaj zazvonio u zlatna zvona čiste radosti i vedrine, radovanja životu i najlepšem u životu — detetu, ta plemenita jeka se ne gasi. BRANA (Cvetković), ČIKA ANDRA (Franičević), Vladimir Nazor, Oton Župančić, Gvido Tartalja, Momčilo Tešić, Aleksandar Vučo, Branko Ćopić, Desanka Maksimović — to je samo deo nepotpunog spiska pesnika naše dece... Slobodni i nekoristoljubivi, oni nisu menjali nastavni plan i program koji je tako pouzdano i zauvek odredio Zmaj: vedra pamet i veselo srce — sa tim se dugo i lepo može živeti. To je priprost i pučki program i lek ali ni sam život nije mnogo dalje odmakao... Samo deca i starci žive bez svrhe i ciljai samo oni umeju da cene i vole svaki treptaj svetlosti i svaki zvuk. I samo budale imaju krupnije primedbe na život, čija su slučajna i nezvana deca. Jedino otmeno i inteligentno ponašanje pred bespomoćnošću jesu slepa dečja igra i zreli starački smešak... To bi bio moj konfuzni uvod za kratak i jednostavan zaključak: naša poezija, namenjena deci, dobar je spoj dečje naivnosti i zdrave i vedre rezignacije i može se upotrebiti u svim slučajevima gde su ostali lekovi neefikasni.Slika literature za decu

*

Za mene su prava deca ona koja još ne idu u školu, koja tek počinju da uče, misle i govore. E, jedino su ona u stvari još ona zdrava, autentična, originalna i jedino još ona imaju sačuvanu tu originalnost i u mišljenju i u izrazu. Eto, kada uzmete onu knjigu Olovka piše srcem, vi kao pisac morate zavideti na toj nenamernoj originalnosti tog nerazvijenog dečjeg intelekta i duha, do kakvih se sjajnih misli dolazi neznanjem i spontanošću. U tom smislu su mala deca za mene

velika inspiracija u toj velikoj slobodi prema navikama, shemama, klišeima... Ona nemaju pojma ni o čemu! Kada pišem za decu i ja bih voleo da sam toliko čedan i oslobođen svih kalupa i da progovorim iz ove svoje pameti toliko čedno i čisto... Ne postoji ništa draže od mišljenja male dece i načina na koji ga ona formulišu: on je uvek nepogrešiv. Kada je bio mali, moj sin mi je rekao: toliko sam gladan kao da sam žedan. To ne mogu ja da izmislim! Deca su stvarno nepogrešiva u svojim formulacijama. To mi je neki ideal! Kad bih ja umeo...? Velika sreća i sloboda dečja je u tome što ona stvarno nemaju nikakvog cilja. Malo dete živi danas, pa se ispava, pa živi sutra, pa se ispava i nije svesno nikakvih ciljeva. Mislim da ti ciljevi strašno kvare ljude, upropašćuju živote i ne daju nam da živimo svakoga dana, nego smo u stanju da šesnaest godina života upropastimo zbog neke male prednosti. Starci su opet na kraju života i nemaju šta da postignu, pa samim tim nemaju ni cilja. Kada nema velikih ciljeva, i male stvari postaju važne. Koliko je čovek samo u stanju da zanemari divnih, malih stvari zbog nekih ciljeva koje će dostići. U ime nečeg velikog što će dostići ili ne! Kada je neko mali ili sasvim star on stoji pred tim svetom oslobođen svega onoga što bi mu uskratilo te sitne životne radosti. I najsitniji doživljaj nekome može pričiniti veliku radost, nekome ko živi u ovom trenutku... i nema više... i ništa mu ne smeta da potpuno živi u tom trenutku.Poezija za decu je, neka vrsta narodne poezije

*

Nekada su poeziju za decu pisala dobra deca i dobri đaci. Posle rata su loša deca i loši đaci postali i pesnici za decu. Oni imaju drukčija iskustva nego dobra deca. Ponižavali su ih i vređali, uškoli a zatim i u porodici. Oni poeziju za decu shvataju kao rehabilitaciju svog detinjstva. U njihovim pesmama nema sentimentalnosti, ima jetke pameti. Nema lirike, ima realnih slika života, novih osećanja i raspoloženja. Poezija za decu je postala pametnija a sredstva te pameti su ironija, parodija, sarkazam, cinizam. To su novi, veoma važni atributi ove poezije. Samo sa ovim atributima ona je i mogla postati prava poezija. I poezija za decu je morala da poraste. Savremena deca više vide i čuju nego prethodna. Sa njima se više ne može tako naivno razgovarati kao nekad. Zato i pesnici za decu više ne zaslađuju detinjstvo, već ga brane od sladunjavosti i laži. Detinjstvo više nije ograđeno tolikim zabranama i ogradama. Dečja poezija čini lakšim ne baš lak život dece. Ona traži formule koje odgovaraju ovom vremenu, imena za nova iskustva i saznanja. Ona ima mnogo više duha i humora, mnogo više neobičnih prizora. Dečja poezija se razgranala u mnogo različitih pravaca. Stigli su novi ljudi, sa drukčijim životnim i pesničkim iskustvom, i tome se možemo samo radovati. Naša poezija je postala raznovrsnija po idejama i postupku. Nekada je bila jednolična, u okvirima pretpostavki kakva treba da bude poezija za decu. Razvila se bogatija kombinatorika, promenili su se ritam, akcenti, sadržaj, rečnik,metrika, pristup poeziji za decu.Poezija za decu je morala da poraste

*

Dobre knjige i dobra televizija ne mogu biti samo pusta razonoda, pa ni "kulturna". One su dobre samo ako nam ne daju mira, ako nas stalno provociraju i aktiviraju, ako nas uče kako da više vidimo i bogatije doživljavamo. Naše oči, uši, noge, ruke i duh traže da ih stalno i dobro zapošljavamo. I to, ako možemo, sve odjednom. Ponavljam: za mene su najstariji — sopstveni život i doživljaj. Knjige i televiziju cenim podjednako samo u toj funkciji.

Ako hoćemo zdravu, vedru, pametnu, i slobodnu decu moramo ih oslobađati straha. A svako detinjstvo lako se može unakaziti raznim strahovima: da je sve važno i presudno, da nisi dobar, da možeš unesrećiti roditelje, da si u svemu nedorastao, da si glup, da si nepotreban, da si ugrožen i sl. Jedna besmislena koncepcija literature za decu proistekla je iz tragične i arhaične pedagoške koncepcije: da je rad pre svega — fizički rad, da je svrha učenja i rada zaposlenje, da se čovek potvrđuje pre svega u socijalnoj i profesionalnoj hijerarhiji. Ta "vizija" dece kao budućih čiiovnika i službenika, sa klasama i platama, sa položajima i ugledom — to je ona školska i društvena Baba-roga koja ignoriše ličnost a unapređuje poslušnost i mediokritetstvo... Koliko se,

još i danas, pametne, zrele i osobene dece vređa, ponižava i diskvalifikuje surovim kriterijumima škole, društva i porodice: koliko vrediš to možeš dokazati jedino ocenama u školi.Nisam tvorac ničega sem svojih stihova

*

Vedrina! Ona je za mene, najpre, sinonim detinjstva, zatim sinonim duhovnog i duševnog zdravlja, i, dalje, vedrina je povod i smisao mog bavljenja literaturom. Vedro misliti i vedro pisati, usmislu jednostavno, bistro, pregledno, čitko, kratko i jasno, uvek sa nekom moralnom, humanom željom, potrebom ili idealom — to bi, bezmalo, moglo značiti: biti saradnik Sunca. Zmaj je bio jedno takvo naše malo Sunce, neodoljive vedrine. Kako su radosno zasjali i naš jezik i naše narodno biće u njegovim nevinim i naivnim stihovima, i kako nas još uvek greju i leče te male, banalne reči, propuštene kroz prizmu njegovog izuzetno jednostavnog, zdravog i vedrog umetničkog bića. Vedrina nije estetska kategorija, kritičari su, najčešće, dovoljno otmeni i zatvoreni, ne greje ih sunce, kao veći deo živog sveta i naroda, već grejalice, i tako se moglo dogoditi da Zmaju nađu mnogo sitnih mana a ne otkriju najveću vrlinu. Ja pravim razliku između odličnih i velikih pisaca. Veliki pisci pišu istoriju naroda i čovečanstva, a odlični pisci, ako nisu i veliki, doteruju i unapređuju gramatiku i interpunkciju. A vedrina je jedan od prvih znakova prepoznavanja i razlikovanja. Za mene su veliki pisci i Desanka Maksimović i Branko Ćopić, zbogizuzetnih zasluga za naše radosno prepoznavanje sopstvenog jezika i bića. A tragikomično mi deluju neki patetični borci za narod i progres, mutnih misli i nezdravih rečenica, bez daha vedrine.Vedrina je povod i smisao mog bavljenja literaturom

*

Ne volim bukvalne rekonstrukcije života ili, u poeziji, gole vizuelne utiske. Ne volim takođe sentimentalnu etičku propagandu. Volim bajke i priče u kojima ima mašte, poezije i humora. Literatura je, po mom mišljenju, intelektualna ne etička kategorija i ono što ona često zapostavlja jeste baš to da se obraća dečjoj pameti, a ne srcu ili duši. Ona mora biti mudra i učiti decu mudrosti. Da, koliko može, spasava mladog čoveka iskušenja praznog i pustog komfora i komformizma. Morali bismo u čoveku održati radoznalost i smisao za igru. Otkrivati, čuditi se i zabavljati — to je mogućnost zdravog i mudrog života. Hobi je — lek, surogat, ne pravi život. Najveća mogućnost saznanja i stalne emocionalne kondicije jesu ljudi, život, ne marke i filatelija. Tragično je kako deca, čim pođu u školu, izgube čistotu i vedrinu individualnog saznanja, doživljaja i smisao autentične interpretacije. Škola i praktičan život nameću im šablone i dogme, deca umesto radosti doživljaja prihvataju rutinsko prepoznavanje golih funkcija stvari i pojava. Ako tako mora biti, a ja se mirim sa tim da mora, neka literatura bude sloboda, mašta, onaj neograničeni domet ljudskog uma. Smešno je slušati i čitati kako nauka i tehnika preuzimaju terene mašte. Ima malo maštovitih i poetskih knjiga o raketama, a veoma mnogo o miševima i žabama. Mašti nisu, razume se, potrebna matematička i fizička prostranstva. Poeziji isto tako. Najzad, kad govorim o poeziji trebalo bi decu zaštititi od patetične školske propagande poetike, jedne romantične, arhaične verzije literature.Literatura je intelektualna kategorija

*

S nešto malo gorčine mislim i o ondašnjim i o današnjim profesorima književnosti. Književnost se po tužnoj tradiciji tumači sa mnogo patetike, a bez dovoljno pravog razumevanja. Još se nismo pomerili iz romantizma. Takozvano "lepo pisanje" koketira sa pravom literaturom i uči decu da lažu, da se ače, da fraziraju, da imitiraju osećanja, rečnik i rečenice nekog dalekog sveta kome ona ne pripadaju. Meni je trebalo petnaest godina prave borbe sa sobom, da se oslobodim svih tih laži. Da pišem onako kako mislim i govorim. A za tu divnu vrlinu u školi se dobijaju ponižavajuće ocene.

Reformom se bave odlični đaci škole koja je bila loša. To nije ni logično ni lepo. Njih bi moralo da kompromituje to što su imali toliko uspeha u pogrešnoj školi. Jedino loši đaci mogu znati šta u školi nije bilo dobro.Škola je daleko iza vremena

* * *

Dragi moj čitaoče! Ako nekada budeš pisao, moraćeš o nečemu da pišeš. A to o čemu ćeš pisati dešava ti se baš sada u sedmoj, desetoj ili trinaestoj godini. Zbog toga nemoj žuriti sa pisanjem. Neka ti se sada što više dešava. Pisati se može samo iz bogatog života. Zaposli sada što više svoje oči, uši, ruke i noge. Gledaj, čitaj, traži, prevrći, premeći. Kasnije će sve to progovoriti iz tebe kroz tajnu koja sezove pesma. Ja nemam drugi dnevnik iz detinjstva sem svojih pesama i priča. Ja sam zaista srećan čovek. Mi smo srećni gosti života... SačuvanaAngelinaAdministrator*****Van mreže Van mreže

Poruke: 5847

Dušan Radović (1922—1984) **« Odgovor #12 poslato: Novembar 02, 2011, 12:08:38 am »*

TEKST DUŠANA RADOVIĆA KOJI SE U NEKIM OPŠTINAMA IZGOVARA PRILIKOM SKLAPANJA BRAKA

Pošto ste se lepo, dobrovoljno i jednoglasno dogovorili da živite u bračnoj zajednici, jer ste svesno i odgovorno zaključili da će Vam tako biti i lepše i bolje, mi vam nećemo, kao što je uobičajeno čitati članove Zakona o braku i porodičnim odnosima.

Brak se uređuje zakonom samo onda kad ne može drukčije. Zbog toga ne dozvolite da vam zakon uređuje brak. Uredite ga sami, lepše i humanije nego što bilo koji zakon to može da predvidi.

Želimo da Vam bude lepo, da traje dugo, da se radujete jedno drugom, da živite sa uvernjem da ste danas obavili jedan od najvažnijih i najlepših poslova u životu. Savetujemo Vam da ne žurite, da štedljivo trošite i reči i osećanja. Nemojte odmah potrošiti sve. Rasporedite svoju ljubav i uzajamno poštovanje na svaki dan zajedničkog života.

Zakon kaže da su muž i žena u bračnoj zajednici ravnopravni. A to može i lepše da se kaže: Povećajte svoje obaveze da ne biste ugrozavali prava drugih.

U današnjem svečanom činu stekli su se ne samo obostrana ljubav već i vaši pojedinačni i zajednički interesi.

Brak ne može biti cilj. On je samo mogućnost da se Vaši drugi interesi lakše i lepše ostvare.

Zato stalno gradite svoju vezu, proširujte njene granice, ne dajte joj da se začauri, olenji, uspava, da prestane da živi i postoji.

Bogatite svoj zajednički život, borite se za raznovrsnost života, budite realni i odmereni kad određujete svoje ciljeve i želje, jaki i uporni kad treba da ih ostvarujete.

Ne možete se baviti samo ljubavlju. Ljubav je lepa samo kad se podrazumeva, kad prati sve ostale naše aktivnosti, kad nam daje snage da se što uspešnije ostvarimo kao ličnosti i članovi društva.

Budite ljubomorni, ne jedno na drugo, već na svoj brak. Čuvajte ga i branite od svih iskušenja, smatrajte ga dragocenim za svoju sudbinu i sreću.

Neka ovaj dan bude srećan početak vašeg dugog i lepog zajedničkog života. SačuvanaAngelinaAdministrator*****Van mreže Van mreže

Poruke: 5847

Dušan Radović (1922—1984) **« Odgovor #13 poslato: Novembar 12, 2011, 03:53:05 am »*

O DUŠANU RADOVIĆU . . .

DUŠAN RADOVIĆ, PRAVA REČ NA PRAVI NAČIN Radovićeva poezija oslobađa dete straha pred odraslima, pred svetom. Njegovu pesmu ne drže staromodni obruči; čvrstina njegove pesme je u njegovoj otvorenosti i poruci. Poezija Dušana Radovića pojavila se u trenutku kada je posle Drugog svetskog rata dečje listove zahvatilo stihovanje tema. Put kojim je već krenuo Aleksandar Vučo bio je sada nastavljen prirodno i potpuno. Radovićev novi pesnički brod SAN-GLBANGLTINGL-TANGLROD brzo je uplovio u dečje igre i u škole. Na tom brodu bilo je mnogo novog, počev od jezika kojim Radovićeva poezija progovara, do načina na koji se obraća onima kojima je upućena — deci. Radović, naime, ne piše poeziju koja deci treba da objašnjava svet sa stanovišta odraslih, koja je poučna u klasičnom smislu, već želi da govori na nov način, da uspostavi kontakt sa decom, da zajedno s njima razumeva i njihov svet, a svet odraslih prikazuje onakvim kakvim ga deca vide, ili onakvim kakvim odrasli decu ponekad primoravaju da ga vide. Zato kod Radovića nema odraslih koji su u pravu i koji uvek sve

znaju, ni dece koja su mala i glupa, koju neprestano treba nečem učiti. Radović se, zajedno sa decom, čudi svetu i pita se o njemu, a ponekad ga, zajedno s decom, kritikuje. Svet je lep, ali bi mogao biti još lepši. I ljudi mogu mnogo, ali bi, možda, mogli i više. Deca to vide i to što vide kažu, a Radović im se u tome pridružuje. Njegova pesnička igra je potpuno slobodna, ali to nije igra potpunog zaboravljanja, uljuljkivanja u nekom ružičastom svetu u kojem je dete svedeno na dobro, poslušno biće, kojem svi odrasli pomažu da postane upravo ono što oni žele i očekuju. To je igra spoznaje sebe samog i sveta koji ga okružuje, igra koja pretpostavlja samostalno mišljenjei kritički odnos prema ljudima i pojavama; što će reći, kritičnost dece prema odraslima, odraslih prema deci i dece prema samima sebi. I kao što Radović ne pristaje da bude razmetljivi vaspitač dece, tako ne pristaje ni da jezik njegove poezije postane ljupka šarena hartija u koju je zavijena poučna knjiga poslovica, niti da postane preslatka čokolada u kojoj je sakriven gorak i neprijatan, ali zato veoma koristan lek. Radović i svoj jezik potpuno otvara, oslobađa svih konvencija pesničkog mišljenja. On se, takođe,odriče i predstava "odraslog" čoveka za koga se pretpostavlja da poseduje određeno znanje o tome kako se "pravilno" i "razumno" govori. Radović se i tu slobodno igra, sa decom, kao da je i sam dete. Međutim, bilo bi pogrešno zaključiti da je sva suština Radovićevog pesničkog napora u tome da se približi deci, da se izjednači sa njima. Kada bi bilo tako, to bi značilo da se Radović u nečem, barem donekle pretvara, jer on nije dete, on je bio odrastao čovek i to je morao, a i želeo da prizna, kako sebi tako i deci. Radović se, na taj način, ne približava deci, već, što je mnogo važnije, briše granice između dece i odraslih. Možda zato njegovu poeziju vole i deca i odrasli. Ako je deca više vole, to je zato što deca, neopterećena nepotrebnim stvarima, uvek mogu više i umeju neposrednije da vole. Radović je otišao i ostavio nam, u amanet, svoju igru i svoju reč.Dragan Likić: "Moji savremenici"

*

"Koliko su njegove pesme bile posve nove i koliko su nas zadivile, on sam nije. Bio je Mrgud. Iakoje bio mlad, izgledao je kao neko ko se već sjeća djetinjstva. Izgledao je kao neko kome treba pomoći. Tako je Jelena Bilbija predložila da ga zaposlimo, oduševljena što se njegov dan rođenja poklapa sa Danom Republike. Međutim, brzo smo spoznali njegovu veliku duševnost, koju je mrgudnošću prikrivao, kao da se stidio što je pjesnik."Branko Ćopić

*

"Slobode su znak njegovog pesništva, sloboda jezika, sloboda igre, sloboda mišljenja, sloboda osećanja i sloboda saopštavanja. Teško je utvrditi koje je tabue srušio, koje granice prešao, koje je međe počupao, koje je zablude razbio, koje je dogme ismejao. Dušan Radović nas je oslobađao celog svog stvaralačkog života. Oslobađao nas je od gluposti, od vlasti, od rđavih navika, od neljudskih postupaka, od neosetljivosti za dobrotu. Oslobađao je decu, pisce, građane,književnost, zemlju..."Milovan Vitezović

*

"Dušan Radović je mislio da poezija treba da obraduje a ne da zbunjuje čitaoce. Deci je pružio dobro književno štivo, zdravu pouku, igru i oslobodio maštu. Voleo je rad, istinu, a prezirao nerad i sve što laže sebe i druge. Običnim, razumljivim jezikom pomaže da u životu sagledamo ono što je istinito, pravo i da razvijamo moderan književni ukus. Prema deci se odnosi sa poštovanjem

kao prema odrasloj, ozbiljnoj publici. Njegov rad je riznica pouka i poruka kao što su: 'Čast đaku', 'Poštovana deco, budite iskreni i strogi prema svima koje volite, do kojih vam je stalo a lepo vaspitani za sve druge prema kojima ste ravnodušni', 'Ko ume da se raduje — ima čemu da se raduje', 'Radost je privilegija onih koji misle skromno o sebi a lepo o životu', 'Ne morate vi trčati —neka trče deca, deci je to lakše i prirodnije', 'Imati prijatelja, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati — nema prijatelja', 'Neko iz detinjstva ponesesamo uspomene a neko sačuva u očima, ušima, u srcu još malo one radoznalosti i nemira pa ume da se igra i raduje malim stvarima', 'Ne morate biti ni dobri ako vam je dobrota jedina vrlina. Lenji i dobri, nesposobni i dobri, ravnodušni i dobri samo su kompromitovali dobrotu'".

*

"...Iako je jedan od najznačajnijih pesnika za decu koju je srpska književnost imala, on se u književnosti pokazao kao vrlo stidljiv, tako da svoju prvu pesmu nije potpisao svojim, nego drugimimenom — pseudonimom Rajko Takić.

Ubrzo se, naravno otkrilo ko je pravi autor i tako je Dušan Radović na velika vrata ušao u srpsku književnost. Ceo svoj život je posvetio deci...

...O deci je pisao osećajno, jezgrovito, toplo iako mi nikad od njega onako ozbiljnog, namrgođenog ne bismo očekivali.

Svaki pesnik ima jednu pesmu, kao znak, po kome ga prepoznajemo. Pesma 'Strašan Lav' je znak Dušana Radovića. Vi svi sigurno znate tu pesmu, ali verovatno ne znate kako je nastala.

Sam pesnik o tome priča sledeće: 'Sećam se dobro čitave 1949. godine, ponavljao sam u sebi. Bio jednom jedan lav... kakav lav? — samo ta dva stiha ne znajući šta ću sa njima. To mi je mirisalo i slutilo na nešto drugo. Kad mi se, najzad, otkačila čitava pesma, učinilo mi se da sam ozdravio, da se sa mnom i u meni nije nešto važno dogodilo, da sam rešio problem'.

Eto potvrde da se i veliki pesnici, muče dok ne napišu pesmu. Ipak, Dušanu Radoviću je pisanje bila velika, pomalo nejasna, ali stalna potreba. Zato je pisao stalno i napisao mnogo.

Njegov mali život, kako ga je sam imenovao, bio je velik da veći nije mogao biti. 'Da ovaj čovek nije postao Dušan Radović, on nebi ništa ni postao, jer jedino što je on umeo da radi jeste da piše' — pisalo je u jednom Đačkom zadatku desetogodišnje devojčice. Ovo je i najtačnije objašnjenje fenomena zvanog Dušan Radović."

*

"Nije, kažu, voleo da ga zovu pesnikom, njega, dobitnika Andersenove i Zmajeve nagrade, prvog među pesnicima u borbi protiv socrealizma. Ni njega vlast nije mnogo volela.

Zvali su ga Zmaj posle Zmaja.

Vlast ga nije volela zbog britke i oštre reči. U zbirci Beograde, dobro jutro poručuje: 'I mi koji nikada nećemo umreti, moramo govoriti da ćemo umreti, iz obzira prema onima koji će umreti'''. SačuvanaAngelinaAdministrator*****Van mreže Van mreže

Poruke: 5847

Dušan Radović (1922—1984) **« Odgovor #14 poslato: Novembar 22, 2012, 11:31:55 pm »*

JABUKA OD STRICA DUŠKA

Šetamo Sarajevom. Zastasmo kod Begove džamije. Značajno me pogleda i upita šta mislim o Goranu Bregoviću. Ništa, velim. Ne mislim uopšte o G. B. Ali on je kod tebe u emisiji Na ti počeo... Tamo su počeli svi. U muzički program uopšte se nisam mešao. Ionako mislim da je u ovom svetu previše muzike... Ćutimo, a ja se ne mogu načuditi što se po namćorastoj, ćoškastoj, filozofskoj glavi Dušana Radovića uopšte vrzma taj G. B. ... Odakle je on. Ko su mu roditelji. Kakva su mu ubeđenja... Šalabajzerska, mislim u sebi... Ali on je popularan. Njega slušaju mladi. Nije nevažno kakav je neko, bilo ko, ko utiče na mlade... Gle, o čemu čiča, narogušen i ljut sav, brine. Koncentrisan, valjda, na nešto što ga je mučilo, domalo me pita šta mislim o Milovanu Danojliću...Kakav je ovo test, kažem. Nedavno sam pročitao Zmijin svlak. To je krasno... To kako žubori jezik i kako se, baš kao kad zmija svlači košuljicu, podmlađuje... Ne pitam te to. Pitam te šta je taj Zmijin svlak... Poezija, kažem. Kako poezija može biti 300 strana proze... Pa dobro, da je roman, nije. Da je esej, nije. Da je zbirka priča, nije. Nije u užem smislu ni poezija. Ali jeste sve to pomalo... To me i nervira.

Dođem li u Beograd, a često dolazim, obavezno svraćam kod Duška. Ovoga teškog partizanovca— a biti partizanovac to nije puko navijanje, to je dijagnoza — nije mrzelo da za mog sina Vladimira, zvezdaša, nabavi fudbal na kom su se redom potpisali svi slavni igrači Džajićevog tima. Drugi put mi u naramak uturi skupe slikovnice, treći put brdo čokolada. Praznih ruku otuda nisam izlazio. Najposle mi pokloni pero koje, često sam se gordio, samo piše stihove. Godine 1982. najzad prelazim u Beograd. Prvo kod Milisava Savića, a onda u podstanarsku mračnu prizemnu sobu. Ispod prozora raste neko ubogo cveće. Ne umem da živim bez porodice, nepodnošljivo je dugo biti sam. Sretnem, takav nikakav, D. Radovića, a on mi trpa novac u džep...Neću... Znam da si sam i da ponekad piješ. Neka imaš. Da ni sebe ni mene ne brukaš... Pričam to Bećkoviću, a on mi kaže, primi to kao miloštu, kao kad od svojte dobiješ jabuku... U jedno zimsko podne banuo je Duško Radović u redakciju BIGZ-a. Skleptasmo se oko njega. Mislimo, ima sa Glavnim neki dogovor. Ispade da je došao onako. Ali nije baš ni onako... Na krajuveli da je došao na roditeljski sastanak: ovo dete, pokazuje na mene, ovde nema nikoga. Ja mu dođem kao neki stric. Kinji li te ko, pita kroz smešak... Kinjili bi da smeju, kažem. Putujemo u Peć na književno veče Duško Radović, Raičković, Jovan Radulović i ja. U sali gde bi trebalo da čitamo, prozujalo je kako je postavljena bomba. Samo da počnemo, nestade struje. Niko se nije pomakao. Dostojno bi bilo ginuti na Kosovu. I u Metohiji, tože. Upališe sveće i pod svećama počesmo da govorimo. Stiže struja. Bolje je bilo pod svećama... Sutra, na ručku, u blizini sa beogradskim delegatima, sad svejedno čega, Raičković se iz čista mira sporečka sa nekim buzdovanom iz Socijalističkog saveza. Mora da mu se nešto i od ranije zamerio, a dovoljno je što se i golim okom vidi kakav je klipan. Raičković mu kaže: Šta buljiš u mene, budalo... Onaj će, da ne može on tako s njim. Raičković, kroz dim, mirno i odozgo kaže da može, ništa lakše...

U vazduhu se oseća napetost. Slutimo blisku propast ovoga mesta gde smo se svi rodili, odakle je sve naše počelo. Svi smo mi listom raspikuće skupog početnog prostora... O tome ne govorimo. Kao da se bojimo da će, ako progovorimo, propast vidno pred nama početi... Na povratku, pokunjeni, umorni, odrveneli, na Slaviji prvo ostavljamo Raičkovića. Čim je izašao, Radović veli kako je Stevanu najteže: samac, kad uđe u stan, nema na koga da se izdire, ni da kuka koliko je umoran i na sve zgađen.

Pita me prijatelj jesam li jutros slušao šta je kukurikao Duško... Ne slušam radio, kažem. Čitaću kad objavi... Trebalo je da slušaš. Rekao je da je Oskar Davičo naš čovek na privremenom radu uSarajevu. Tamo je da sve što je darovito protera ovamo... Znam. U Sarajevu je stvarno sve moje bilo sporno. Napišem knjižicu stihova za decu. U svemu vide aluzije. Traže, da se pokriju, važne recenzente. Šalju Krklecu, tada predsedniku Saveza književnika Jugoslavije, i Dušku Radoviću. Stari Krklec piše pozitivne konvencionalnosti. Duško piše pravi mali esej, koji, uz pregršt mojih pesama, Milisav Savić štampa u Književnoj reči... U sarajevskoj "Svjetlosti", posle odugovlačenja, knjigu najzad moraju da objave, ali tek pošto obavim razgovor sa članom Ce Ka, usput i predsednikom Izdavačkog saveta, izvesnim Hrvojem Kozičastim, cipele numera 36, zadnja pošta Bugojno... Traži da izbacim dve aluzije, subverzivne: "Bolje gore dolje gore / Tako dok me ne umore"; "Čim pronađem medikament / Raspustiću i parlament"... U onoj prvoj stavim: Tako dok se ne umore, pa je spasem. Onu drugu žrtvujem, pa je u drugom, i svim novim izdanjima štampam... I vuk sit, i pesme na broju. Razboleo se Dušan Radović. Nikada nije ni bio naročito zdrav. Boluje na VMA. Jednom nas zove na ručak, oproštajni ručak, u restoran u "Beograđanki". Raičković, Bećković i ja znamo od čega boluje. Matija nam kaže da je najbolje da ništa ne primećujemo — već je teško izgovarao reči — da pričamo i da se šalimo kao i uvek. Ali, ajde, pričaj, šali se, kad znaš šta znaš... Raičković i ja smo uglavnom ćutali, ali je za obojicu Matija činodejstvovao lekovitim bengalskim vatrama, svakojakom pirotehnikom, smehom pod vešalima... Dušku Radoviću je to veoma prijalo... Samo bi mu, u kratkim pauzama, teška senka prešla preko lica, a onda bi se, kao dete, postiđen zbog kratke odsutnosti, radosno vraćao u Bećkovićev smehotvor... Nema više Dušana Radovića, sad Beogradom miševi kolo vode.

Rajko Petrov Nogo | 11.05.2011. | Večernje novosti SačuvanaAngelinaAdministrator*****Van mreže Van mreže

Poruke: 5847

Dušan Radović (1922—1984) **« Odgovor #15 poslato: Jul 07, 2013, 02:28:07 am »**

OPROŠTAJ OD DUŠANA RADOVIĆA

Sreo sam ga početkom pedesetih godina, u trenutku kad je na pozornicu stupao jedan novi književni naraštaj, koji će u velikoj meri obeležiti našu posleratnu književnost. Jedni mladi, drugi

ne sasvim mladi, stizali smo sa svih strana, sami sebi nestvarni i nejasni, zaglušeni lomom koji seu društvu desio, zaslepljeni promenama koje su se oko nas zbivale, nesvesni odgovornosti koje nas očekuju. Svako je, od prvog koraka, pokazivao svoju bitnu vrlinu; u Dušanu Radoviću se nazirao obnovitelj naše dečje pesme, zasnivač njenog kasnijeg procvata. Plaketa Poštovana deco bila je putokaz, ohrabrenje, zaokret. Tanka knjižica stihova, dve-tri hiljade reči, a opet, jednaod onih objava koje se u pesničkoj umetnosti godinama čekaju. Osvrnuo sam se na nju u Književnim novinama, godine 1955, ili 1956. Bio sam velika neznalica, ali mi je ono malo sluha zapesničku reč bilo dovoljno da osetim lepotu i veličinu događaja. Kod šire publike Radović će se, četvrt veka kasnije, potvrditi kao satiričar i moralista. Pisac ne bira knjigu s kojom će se proslaviti, niti slava uvek okrunjuje ono što je kod nekog stvaraoca najdragocenije.

Posle sam se, godinama, sretao s njim na različitim poslovima. Što sam ga bolje upoznavao, sve više sam ga voleo, i poštovao. Voleo sam, čak, i njegovu čestitu, bunovnu mrzovolju; činilo mi se da dolazi iz jednog lepog nesporazuma sa okolinom, iz čuđenja, iz nerazumevanja zamorne igre sveta. Kao urednik i pokretač zajedničkih poslova, bio je nenadmašan.

Imao je starinsku predstavu o moralnosti valjano urađenog posla: što je ispod njegove ruke izlazilo, moralo je biti dobro izvedeno. Radeći, poput svog velikog prethodnika J. J. Zmaja, mnogeposlove po narudžbini, gledao je da zadovolji ne samo naručioca, nego i ozbiljne zahteve koje je sam sebi nametao. Držao je do majstorske časti. Kad sam se vratio iz Amerike ispričao sam mu, pored ostalog, kako mi je jedan mladi obućar, u šumi blizu kanadske granice, dva dana i dve noći šio jahaće čizme. Imao je kartoteku svih svojih naručilaca, njihove adrese, mere, opaske o posebnim zahtevima. Radoviću su oči zasijale. Majstor! Svetitelj rada i požrtvovanja! U strasnoj savesnosti američkog zanatlije prepoznao je nešto od sopstvene posvećenosti radu i stvaralaštvu.

Čoveka u koga veruje znao je preobratiti u pomagača, u saradnika i saučesnika. Podsticao je, ubeđivao, upućivao. "Nije to za mene, ne umem da pišem dijalog", branio sam se, pre trideset godina, dok je bio urednik na radiju, ili pre dvadeset godina, u vreme kad je uređivao dečji program na televiziji. "Ništa ne brini, to će ti ići lako, samo probaj, videćeš!" Okapao sam, noćima,da opravdam poverenje, da zaslužim prijateljstvo. Rado sam učestvovao u onome do čega je držao, čak i kad meni samom do toga nije bilo naročito stalo.

Sad, kad je otišao, mislim: tako smo se malo slagali, a toliko sam ga poštovao i voleo... Odlazio sam u Studio B i izlagao ga svojim beskrajnim jeremijadama; slušao me je strpljivo, blago, ćutke. Videlo se da mu je dobar deo toga što izlažem dalek i tuđ. Slušajući me, tražio je tačku u kojoj bi mi prišao. Zbunjivala ga je moja nepristojnost prema svetinjama koje se zovu porodica, nacija, domovina... Hvatao je slabe tačke i izvrgavao ih podsmehu. Kad bismo se jače sporečkali, voleo je da se našali "Malo poštovanja, molim! Ja sam samo neku godinu mlađi od tvoje majke...

Tradicionalista u opštim stvarima, on je u dečjoj poeziji, kao i u uređivanju radijskih i televizijskih emisija, pokazivao izrazitu sklonost ka istraživanju i prevratništvu. Onamo, patrijarhalno topal i konzervativan; ovamo, krčilac novih puteva. To dvojstvo je kod njega izgledalo prirodno; suprotnosti iznutra stopljene, u organskoj vezi. Vezanost za neke vidove tradicionalne kulture davala je njegovim istraživačkim pregnućima značenje nečeg duboko promišljenog i neophodnog.Opredeljenje za moderni izraz u njegovom slučaju nije bilo stvar mode ili knjiške zanesenosti. Ličnost iz jednog komada, celovita; bogata, i samosaglasna.

Zahvaljujući Radoviću, u Beogradu je sedamdesetih godina izlazio jedan od najboljih dečjih listova Evrope. Mislim na Poletarac. Imao sam čast da budem član njegove redakcije. Prisustvo uuređivačkom odboru shvatio sam kao mogućnost da mu još jednom, pomognem. Samo je on tačno znao kakav list želi da ostvari. Mi, saurednici, trudili smo se da doslutimo njegove zamisli. Svraćali smo kad bi ko stigao, razgledali prispele priloge; suština poduhvata je bila u njegovim rukama. Sedeo je od jutra do mraka u jednom tesnom sobičku na Trgu Marksa i Engelsa, telefonirao slikarima i piscima, napućivao ih i nadahnjivao, disao sa listom i za list. Posle godinu dana, ispostavilo se da takav časopis nije potreban našoj sredini: novac, nužan za njegovo

održavanje, uskraćen nam je. Posečena je jedna plemenita sadnica, a korov je, dakako, nadživeo, i sve do danas buja. Veoma se obradovao jednoj književnoj nagradi koju sam dobio pre četiri-pet godina. Ne zbog nagrade; ne ni zbog književnosti. One godine sam živeo u Parizu. Povremeno sam mu se javljao preko telefona. On meni, nikad. U to mi doglase iz NIN-a da sam dobio narečenu nagradu. Odmah potom, telefonira Radović. "Da ti čestitam, i da dadneš izjavu za Studio B!" dam izjavu. Ponovo, Radović: "Voleo bih da i ja tebi češće telefoniram, ali, nekako mi nezgodno... Ovo je državni telefon... Ja to ne umem. Sad, kad si dobio nagradu sad imam razlog, opravdanje!" U vreme dok su neki patrioti zaduživali i rasprodavali državu, Dušan Radović se ustručavao da ošteti svoju malu radijsku stanicu za iznos jednog telefonskog razgovora s Parizom! Niko ga u telefoniranju nije kontrolisao ni sprečavao: to je bilo nešto što se ne čini!

U poslednje tri godine, svi moji dani u Beogradu počinjali su kratkim telefonskim razgovorima s njim. Sednem, u razdanje, za radni sto, i znam: od ljudi koje volim, jedino je on, u tom trenutku budan. Okrenem 684-798. Znam da je, već od pet sati izjutra, tamo. "Jesi li krenuo?", pitam ga. "Mučim se, a ti?" Ponekad mu reknem dobrojutro, pre nego što on sličan pozdrav uputi Beograđanima. Voleo ih je, i voleo je Beograd. Bio je pravi, starovremenski rodoljub. Neki drugi rodoljubi, koji pre svega brinu za očuvanje svojih položaja i moći, ućutkali su ga i prevremeno poslali u penziju Njega, koji je ovom društvu želeo samo sreću i napredak, i to želeo sa jednom čistotom koja me je kadikad postiđivala, optužili su za širenje štetnih shvatanja, i zapušili mu usta.Ostavši bez vazduha — bez svojih slušalaca — godinu dana kasnije je umro.

Važne pojave, dok traju i postoje, često izgledaju sasvim obično. Postoje kao vazduh i voda, kao predeli među kojima smo ugledali svet. Tek kad nestanu, zaključimo koliko su bile značajne za naš život. Sad, kad Radovića više nema, osećamo, jače nego ikad, ulogu koju je igrao u razvoju naše pesme za decu, kao i u borbi za održavanje naše kulturne i građanske samosvesti, u borbi za osmišljavanje života, za osvajanje njegovog dostojanstva i časti.

Milovan DanojlićNAIVNA PESMA ogledi i zapisi o dečjoj književnostiAntologija srpske književnosti SačuvanaAngelinaAdministrator*****Van mreže Van mreže

Poruke: 5847

Dušan Radović (1922—1984) **« Odgovor #16 poslato: Januar 10, 2014, 03:58:07 am »*JUBILEJ:

DEVEDESET GODINA OD ROĐENJA DUŠKA RADOVIĆA

Na današnji dan, pre devedeset godina, rođen je legendarni pisac i pesnik Duško Radović. Srbi nisu zaboravili Radovića — brojna pozorišta i škole nose njegovo ime, a ne prođe ni jedan dan dase u novinama, radiju, ili TV ne pročita neki od njegovih aforizama.

Dušan - Duško Radović, novinar, pesnik, pisac, aforističar i TV urednik, rođen je 29. novembra 1922. godine u Nišu, a preminuo je 16. avgusta 1984. godine. Generacije klinaca su odrastale uz Duškove pesme, dok su se njihovi roditelji budili uz aforizme koje je čitao u emisiji "Beograde, dobro jutro" na Studiju B. Bio je glavni urednik "Pionirskih novina", urednik Programa za decu Radio-Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista "Poletarac", novinar "Borbe" i od 1975. godine bio je urednik Studija B. Jedinstvena ličnost naše kulture, Radović se prvi put oglasio na Radio Beogradu, pesmom "Bio jednom jedan lav", a zatim radio-igrom "Kapetan Džon Piplfoks". Sledile su knjige za decu i televizijska serija "Na slovo, na slovo".

Svojim nenametljivim i jedinstvenim stilom, čistim jezikom, ušao je u svaki bukvar i čitanku. Radović je pozivao roditelje da tuku decu, ali tek kad primete da deca počinji da liče na njih, govorio je: "Dajte mi dobro dete, pa da vidite kakav sam ja otac", "teško je biti dete i biti dobar", "ko ume da voli, ne bi trebalo ništa drugo da radi". Lepe u jednostavnosti, rečenice nije lako stvarao. Saradnici ga opisuju kao na momente tmurnog novinara, koji sedi uz pepeljaru punu opušaka i korpu punu zgužvanog papira. Ostalo je zabeleženo da je tada odlazio iz redakcije, uz tresak vrata, na nekoliko dana, da bi se potom vratio sa novim idejama. Kada se pomene ime Duška Radovića generacije koje danas imaju preko četrdeset godina sete se kultne emisije Studia B "Beograde, dobro jutro", gde je Duško svakog jutra pričao priče koje su svi znali i osećali, ali nikad tako nešto niko nije rekao, ili napisao. Aforizmi, kojima je budio Beograđane u emisiji "Beograde, dobro jutro", kasnije su objavljeni u tri knjige, pod istim nazivom. Žitelji prestonice, očarani piščevim britkim perom budili su se svako jutro da bi u sedam i petnaest čuli pet novih Duškovih aforizama koje su posle, tokom dana prenosili onima koji ih nisu čuli. "Nerad drži govor radu", pisao je Duško Radović i bio uveren da bi ljudi mogli biti bolji. "Ali niko neće prvi da počne. Svi imaju loša iskustva." Imao je Duško Radović opravdanje za svaku ljudsku slabost. Pričao je i da samo kukavice vole po nekoliko žena. Hrabri muškarci ne plaše se rizika da vole samo jednu ženu. Bilo je i onih koji su Radoviću stvarali probleme zbog rečenice izgovorene u emisiji "Beograde, dobro jutro" — "Ako već možemo i moramo bez Tita, možemo i bez mnogih drugih", na zahtev ondašnjih čelnika Saveza komunista Beograda, njegova emisija je skinuta s programa. Posle zabrane Radovićeve emisije shvaćeno je da je mnogo veća šteta od eventualne koristi takve političke odluke. Na predlog da emisija "Beograde, dobro jutro“ nastavi sa emitovanjem Radović je odgovorio: "Ja jesam mali čovek sa radija, ali nisam onaj koji se pali i gasi na dugme." Ubrzo zatim Duško se raboleo. Nije se žalio mnogo, samo je jednom rekao: "U meni se nešto dešava. Otkako sam prestao da se obraćam Beograđanima, izgubio sam moć govora, teško govorim, a i oslabio sam". Umro je 16. avgusta 1984. godine.

Dela Duška Radovića prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: "Neven", "Mlado pokolenje", "Nagrade zmajevih dečjih igara", "Nagrade sterijinog pozorja", "Sedmojulske nagrade", kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Stranica "Duško Radović" na Fejbuku trenutno ima veliki broj poštovalaca.

Autor Dušica Maticki | 29.11.2012 | Glas Srbije

decije pesme

Documents