Parmenion je legendarni general - Spartanac i Makedonac. Detinjstvo u Sparti provodi kao "meanac", omrznut od drugih deaka "iste krvi". Prinuen je da im se suprotstavi. Mrane sile rukovode njegovom sudbinom i njegovu veliku, ivotnu ljubavnu priu zamenjuju vojnim uspesima. On postaje veliki strateg pred kojim strepe mnoge vojske - Lav Makedonski. Zovu ga Smrt nacija. Istorija je skoro zaboravila Parmeniona. Niko ne zna da li je on bio kralj Pelagonaca, mekedonski avanturista ili tesalski najamnik. Gemelovog Parmeniona pratimo kao ratnika, stratega, generala-najamnika u slubi Tebanaca i Makedonaca pod Filipom I Aleksandrom Makedonskim, ali I kao osobu iju sudbinu prate snane emocije, mladalake strasti, kobna zaljubljenost... Paralelno sa bitkama I strategijama Gemel slika Parmenionovu zaljubljenost u nedostupnu devojku koju mu Mrane sile oduzimaju na poetku ivota i koju on nastavlja da trai I otkriva u drugim enama celoga ivota. Pria o Parmenionu roena je na grkom ostrvu u senci ruevina Akropolja, pod zidovima krstake tvrave. Prve ideje su se javile u zalivu za koji se pria da je pruio utoite sv. Pavlu na njegovom putu za Rim. Lind na ostrvu Rodos je mesto spokojne lepote i velikog arma, a njegovi stanovnici su odraz tih vrlina. Ovaj roman je s velikom ljubavlju posveen svima koji su pomogli da put u Lind ispunimo magijom Vasilisu i Cambiki iz Florinog bara, Krispiju, Deksu, Kejt i Aleksu, kao i Brajanu Gortonu i njegovoj ljupkoj supruzi Ket, jer mi je podarila oi. Zahvaljujem se urednicima Lizi Rivs i Din Maund. Hvala Val Gemel, Idit Grejam i Tomu Tejloru na sugestijama, kao i mladom Dimu iz Pingvina koji me je naterao da uobliim ideje. Posebno se zahvaljujem Steli Grejam na prikupljenim podacima i srdanoj pomoi u tekim trenucima traganja za inspiracijom, kao i Polu Hendersonu koji je usrdno proveravao istorijske podatke. RE AUTORA Svet starih Grka stvarao se u meteu ratova, zavera i izdaja. Grka nacija nije postojala; podeljenom zemljom vladali su gradovi-drave, u stalnom meusobnom nadmetanju za dominaciju. Vekovima su veliki gradovi Atina i Sparta vojevali na kopnu i moru, pokuavajui da postanu voa Grka. Teba, Korint, Orhomen i Plateja menjali su strane nebrojeno puta, a pobeda je letela od jedne do druge zaraene sile, poput zavodnice pune slatkih obeanja koje nikada nije ispunila. Grke ratove je finansirala Persija, iz straha da ujedinjena Grka ne zavlada svetom. Persijanci su bili bogati, njihovo kraljevsto je cvetalo od Azije do Egipta, a mo se oseala u svim gradovima starih civilizacija. Oprezno su posmatrali i dogaaje u Grkoj, dva puta kretali na nju i oba puta su doiveli strahovit poraz. Atinjani i njihovi saveznici razbili su Darijevu armiju na Maratonu. Darijev sin, Kserks, poveo je zatim veliku armiju, koja je brojala vie od etvrt miliona ljudi, da jednom za svagda pokori Grku. Malobrojna spartanska vojska im je prepreila put kod Termopila i drala ih tu danima. Persijanci su se ipak probili, opljakali Atinu i opusto ili njenu okolinu, ali su na kraju bili potpuno poraeni u dvema bitkama. Na kopnu je pet hiljada Spartanaca, koje je predvodio general Pausanija, nanelo poniavajui poraz persijskoj hordi, dok je na moru, atinski admiral Temistokle unitio persijsku flotu kod Salamine. Dogaaji opisani u Parmenionu (npr. zauzimanje Kadmeje, bitke kod Termopila, Leuktre i Linkestijske Herakleje) zasnovani su na istorijskim injenicama. Glavni likovi (Parmenion, Ksenofon, Epaminonda i Filip Makedonski) hodali su nekada davno tim planinama i ravnicama, sledei svoje sopstvene staze asti, lojalnosti i dunosti. Ali pria o Lavu Makedonskom je moja. Istorija je skoro sasvim zaboravila Parmeniona. Niko ne zna da li je on bio kralj Pelagonaca, makedonski avanturista ili tesalski najamnik. Ali, kakva god da je istina, nadam se da e se njegova senka u Dvorani heroja osmehnuti kada ova pria dospe do njega. Dejvid A. Gemel KNJIGA I Divan narod su ti Atinjani. Svake godine izaberu deset novih generala. itavog svog ivota ja sam znao samo za jednoga Parmeniona. Filip II Makedonski Sve zapoe eljom da sazna kada e umreti. Potpuno opinjena, pratila bi staze beskonane budunosti, posmatrajui puteve mogue sutranjice. Umirala bi od bolesti, kuge, modane kapi, ili bi bivala ubijena. Mogla je, ak i da padne sa konja, iako ne mogae sebe ni da zamisli na takvoj zveri jer je jahanje nije privlailo. Dok bi bezbrino istraivala sve mogunosti, postajala je svesna mrane senke svojih poslednjih dana. Bez obzira na nain i trenutak smrti, senka bee postojana. Izjedae je. Pored toliko razliitih puteva, kako je mogue da senka opstaje? Oprezno bi nastavila putovanje kroz vreme nakon svoje smrti i videla kako se budunost iri i narasta. Senka postajae jaa, a njeno zlo opipljivo; u zastraujuem momentu, stranijem i od samog uasa, shvatila je ako je ona otkrila senku, i senka zna za nju. Ipak, Tamis ne bee ena bez hrabrosti; izabra stazu i polete u srce senke, oseajui kako joj mo Mranog boga izjeda mozak kao kiselina. Ne mogae tu dugo opstati i pobee nazad, u prividnu sigurnost stvarnosti. Otkrie postade teak teret na dui svetenice. Nije imala nikoga sa kime bi ga mogla podeliti, i znala je da e u najvanijem trenutku, kada se zlu mora suprotstaviti, ona ve biti mrtva. U molitvi, snanijoj nego ikada ranije, obrati se kosmosu. Kroz tamu koja se irila zasvetle, iznenada, zrak i ona vide lice, izdueno ali orlovske snage, sa prodornim plavim oima ispod gvozdenog lema. Ubrzo se lik zamagli i nestade, a umesto njega se pojavi lice deteta. Ipak, sa istim prodornim plavim oima i usnama stisnutim u odlunu liniju. Javi joj se ime. Bee li to spasilac ili unititelj? Nije mogla znati, mogla je samo da se nada. Ime joj odjeknu u umu, poput udaljene grmljavine. Parmenion! Napali su ga tiho iz senke, maskiranih lica, pokriveni kapuljaama i sa pripremljenim toljagama. Parmenion je poleteo ulevo, ali su jo dva napadaa iskoila pred njega. Toljaga prolete tik pored njegove glave, okrznuvi ga po ramenu. Uzvratio je pesnicom po licu s maskom, a onda presekao udesno i potrao brzo prema Odlazeoj ulici. Hladne oi mermerne statue Atene posmatrale su ga kako tri i privlaile ga. Parmenion skoi na postolje statue i uzvere se do kamenih nogu. Sii! Sii! vikali su njegovi napadai. Imamo neto za tebe, meane. Popnite se i dajte mi to odgovorio je. Petorica napadaa poletee napred. Parmenion nogom udari jednog u lice i obori ga, ali novi udarac toljagom i njega stie. Skotrlja se i pade na napadaa koji se oprui u praini. Potom skoi i potra. Baena toljaga pogodi ga izmeu lopatica i on se zatetura. Istog trenutka ga opkolie i pribie mu ruke uz telo. Imamo te zau se glas, priguen vunenim alom. Ne treba ti maska, Grile proita Parmenion. Prepoznajem te po smradu. Nee uestvovati sutra na zavrnici ree drugi. Razume? Nije trebalo da ti dozvole ni da se takmii. Generalove igre su za Spartance, ne i za polutane. Parmenion se snudi i obori glavu. Stisak oko njegovih ruku popusti. Najednom se otre i udari pesnicom Grila u lice. Napadai se tada obruie; udarcima i utiranjem oborie ga na kolena. Gril ga doepa za kosu a ostali mu stegoe ruke uz telo. Sam si traio ree Gril, steui pesnicu. Udarac prasnu i Parmenion oseti bol u vilici; svest mu se pomuti. U kratkim, snanim zamasima udarci su pljutali po stomaka i licu. Parmenion nije ispustio ni glasa. Ne boli, pomisli, ne boli. ta se dogaa? To je nona straa proaputa jedan od njegovih napadaa. Mladii ga pustie i potrae sporednom uliicom. Parmenion pade na ulicu i zakotrlja se. Nemi kip Atene Putnice nadneo se nad njim. Dok se stenjui podizao, dotrae dva vojnika. ta ti se desilo? upita ga prvi, drmusajui mu rame. Pao sam Parmenion otrese pruenu ruku i ispljunu krv. Prijatelji su ti pomagali da ustane, pretpostavljam? promrmlja ovek. Zato deo puta ne bi poao s nama? Ne treba mi pratnja. Vojnik se zagleda u mladieve svetloplave oi. Jo uvek su u uliici ree tiho. U to ne sumnjam, ali me nee ponovo zatei nespremnog. Dok su vojnici odlazili, Parmenion duboko udahnu i potra ulicom krivudajui desno i levo ka pijaci. Jo neko vreme je uo svoje progonitelje a zatim je oko njega sve utihnulo. Oni e oekivati da idem ili ka kasarni ili ka majinoj kui, ali neu ii ni na jedno od tih mesta, razmiljao je. Zato proe preko naputene pijace i nastavi ka svetilitu na brdu iznad grada. Dole, kraj kipa Atene, jedna starica iskorai iz senke na meseinu. Oslanjajui se na tap, ona uzdahnu i sede na mermerno postolje, umorna i tuna. ao mi je, Parmenione ree jak si ali moram od tebe nainiti elik. Ti si ovek sud-bine. Razmiljala je o ostalim deacima iz kasarne. Bilo je lako naterati ih da mrze meanca, to je jednostavno; izleiti ir zahteva vie energije nego podstai mrnju. Uznemiravala ju je ta pomisao i ona zadrhta. Bacivi pogled na statuu, Tamis vide mermerne oi koje su je posmatrale s visine. Ne budi ohola proaputa. Znam tvoje pravo ime, kamena eno. Znam tvoje slabosti i tvoje elje. Ja imam vie moi nego ti. Kad se Tamis uspravi, ukaza joj se jedan lik i ona se nasmeja. Uprkos svemu, Parmenion je imao prijatelja, deaka otpornog na seme mrnje. Bee to protiv njenog plana, ali i uteno. Slatki Hermija, pomisli, kad bi svi ljudi bili kao ti, moj bi posao bio izlian. * *** *** ** Parmenion sede na kamen da saeka zoru, praznog stomaka i natekle vilice, suvie bolne da bi vakao bajati hleb, sauvan od jueranjeg doruka. Sunce se lagano uzdizalo iznad Parnonskog lanca, i voda reke Eurotas zaiskri ivotom. Toplota dotae Parmenionovo izmueno telo i on zadrhta protiv svoje volje. Spartanska obuka ui oveka da zanemari bol i uveba duh da ne reaguje na toplotu ili hladnou. U velikoj meri je time ovladao, ali ga je toplota podsetila koliko mu je bilo hladno ove duge noi, dok se skrivao na brdu iznad grada. Dvanaest stopa visoka statua Zevsa, oca nebesa, velianstvena i bradata, posmatrala je zemlju zapadno od grada, i izgledala kao da prouava visoku planinu Ilijas. Parmenion se stresao i oprezno zagrizao crni hleb, priguujui bolno stenjanje. Grilovi udarci su bili jaki, a kako je bio sputan, nije mogao nikako da im se odupre. Podie prst do usta; zub mu se klimao. Odlomivi mali komad hleba, oprezno ga stavi s desne strane usta i poe lagano da vae. Poto je zavrio svoj skromni doruak, ustade i oseti bol na levoj strani tela. Zadie svoj hiton i osmotri rane; iznad kuka je bilo i krvi. Protee se, a zatim sledi. uo je kretanje na Uspinjuoj stazi. Hitro se sakri iza mermerne statue Muza i unu da saeka pridolicu; srce mu je jako lupalo. Dohvatio je iljati komad odlomljenog mermera, koji je liio na sekiru. Ako nameravaju ponovo da ga napadnu, neko e umreti! Pojavi se vitki mladi u plavoj tunici. Imao je kovrdavu crnu kosu i guste obrve. Parmenion prepozna svog prijatelja Hermiju i bi mu lake. Ispusti kamen i umorno se uspravi. Hermija ga ugleda, pritra i uhvati za ramena. O, Savra, prijatelju moj, koliko jo mora da pati! Parmenion se na silu osmehnu. Danas e tome doi kraj. Moda. Samo ako izgubi, Savra, a mora izgubiti. Mogli bi te i ubiti. ini mi se da hoe! Hermija pogleda u svetloplave oi svog prijatelja i shvati da ustupka nee biti. Nema nameru da izgubi, zar ne? upita tuno. Parmenion slegnu ramenima. Moda. Ako je Leonida vetiji, ili ako mu sudije budu naklonjene. Naravno da e biti na njegovoj strani. Gril je rekao da e Agesilaj doi da posmatra tak-mienje. Misli li da e sudije dopustiti da kraljev neak bude poraen? Parmenion poloi ruku na prijateljevo rame. Ako je tako, zato si zabrinut? Izgubiu. Neka tako bude. Ali neu igrati s namerom da izgubim. Hermija sede na podnoje Zevsove statue i iz torbice obeene o bok izvadi dve jabuke. Jednu dade Parmenionu, koji je oprezno zagrize. Zato si toliko tvrdoglav? upita Hermija. Da li je to tvoja makedonska krv? A zato ne spartanska, Hermija? Nijedan od tih naroda nije uven po popustljivosti. Nisam to rekao kao uvredu, Savra. To zna. Ne, ti sigurno nisi ree mladi uzevi prijatelja za ruku. Ali, razmisli, svi me zovete Savra-guter i mislite da sam varvarin neiste krvi. Hermija se tre, videlo se da je povreen. Ti si mi prijatelj ree protestujui. Nije to problem, Hermija, ali nije ni odgovor. Ne moe protiv sebe, Spartanac si, iste krvi, sa precima herojima iz daleke prolosti, pre Termopila. Tvoj je otac marirao sa Lisandarom i nikada nije poraen. Meu helotima ili drugim klasama robova verovatno ima prijatelje, ali ih i dalje smatra robovima. I tvoj je otac bio Spartanac, na titu se vratio kui, sa ranama zadobijenim u borbi bio je uporan Hermija. Ti si takoe Spartanac. I imam majku Makedonku. Parmenion poe da skida tuniku, trgnu se dok su mu ruke bile iznad glave. Vitko telo prekrivale su masnice i posekotine, a desno koleno je bilo oteeno. Njegovo koato lice takoe je bilo izubijano, a desno oko skoro zatvoreno. Ovo su znaci koje nosim zbog svoje krvi. Kada su me uzeli iz majine kue, imao sam sedam godina. Od tog dana do danas sunce nije videlo ovo telo bez rane. I ja sam dobijao bubotke ree Hermija. Svi Spartanci moraju da trpe, ili ih vie ne bi bilo niti bi bili nadmoni. Ali ujem ta si rekao, Sav Parmenione. Izgleda da te Leonida mrzi, a on je moan neprijatelj. Ipak, moe otii do njega i zatraiti da stupi u njegovu slubu. Tada bi to neprijateljstvo prestalo. Nikada! On bi mi se podsmehnuo i izbacio na ulicu. Da, moda. Ali ak i u tom sluaju batinanje bi prestalo. Da li bi ti to uradio da si na mom mestu? Ne. Zato bih onda ja to uradio? prosikta Parmenion, pogleda prikovanog za prijateljevo lice. Hermija uzdahnu. Otar si prema meni, Parmenione, ali si u pravu. Volim te kao brata, ali te ne smatram Spartancem. U glavi da, ali u srcu Zato bi me onda drugi, koji nisu moji prijatelji, prihvatili kao svoga? Daj nam vremena, daj nam svima vremena. Ali znaj, ta god izabrao, ja u stajati uz tebe ree neno Hermija. U to nikada nisam sumnjao. Hajde, zovi me Savra, to iz tvojih usta dobro zvui. Biu na tvojoj strani na takmienju i moliu se Ateni Putnici da pobedi ree Hermija smejui se. Da li eli da jo ostanem sa tobom? Ne. Ali, hvala ti. Ostau ovde uz Zevsa oca, razmiljau i moliu se. Videemo se kod Ksenofona, zbog takmienja, u tri sata posle podneva. Hermija klimnu glavom i ode. Isprativi ga pogledom, Parmenion se okrenu gradu koji se budio. Sparta, zaviaj heroja, rodno mesto najboljih ratnika koji su ikada hodali Zemljom. Odatle se pre manje od veka legendarni Kralj maa, zaputio ka Termopilama sa trista ratnika i sedamsto helota. Tamo su se sukobili sa persijskom armijom koja je brojala vie od etvrt miliona ljudi. Ipak su se Spartanci drali hrabro, odbijajui napade protivnika, sve dok persijski kralj Kserks nije poslao svoje besmrtnike. A onda su i tih deset hiljada najbolje obuenih persijskih ratnika, elitne trupe, Spartanci porazili. Parmenion je osetio kako mu se grudi nadimaju od ponosa, dok je zamiljao ratnike mrkog pogleda pod bronzanim lemovima, sa ogrtaima boje krvi i blistavim maevima. Mo Persije, svetske sile, slomila se o maeve trista Spartanaca. On se okrenu ka jugoistoku. Tamo, dalje od pogleda, bio je spomenik kralju koji je tu poginuo; zbog izdaje jednog Grka, Spartanci su bili opkoljeni i pobijeni. Znajui za izdaju, kralj je pourivao saveznike da napuste bojite. Njegove rei su bile urezane u srca svih Spartanaca. Spartanac naputa bojno polje nosei svoj tit, ili leei na njemu. Nema povlaenja! Parmenionu se inilo da mu se sudbina ruga njegov najvei idol i njegov najvei neprijatelj nose isto ime i potiu od iste krvne linije Leonida. Ponekad bi se zapitao da li je legendarni kralj bio surov kao i mlai imenjak. Nadao se da nije. Pope se do vrha akropolja, posmatrajui grad koji je okruivao brdo. Tu je ivelo manje od trideset hiljada ljudi, ali su im se divili svi, od Arkadije do Male Azije, od Atine do Ilirije. Nijedna spartanska armija nije bila poraena od neprijatelja iste brojnosti u nekoj ureenoj bici. Spartanski peadinac hoplit vredeo je tri Atinjanina, pet Tebanaca, deset Korinana i dvadeset Persijanaca. Te brojke su bile usaivane u glave spartanske dece, o njima se govorilo sa ponosom. Makedonci nisu bili vredni pomena po spartanskim merilima. Jedva su ih i smatrali Grcima, bili su nedisciplinovana, varvarska, brdska plemena, bez kulture, osim one koje su oteli od naprednijih naroda. Ja sam Spartanac ree Parmenion nisam Makedonac. Statua Zevsa ostade nema, okrenuta ka udaljenoj planini Ilion, i Parmenionu se sopstvene rei uinie praznim. Deak uzdahnu setivi se malopreanjeg razgovora sa Hermijom. Otar si prema meni, Parmenione, ali si u pravu. Volim te kao brata, ali te ne smatram za Spartanca. U glavi da, ali u srcuZato bi me onda drugi, koji nisu moji prijatelji, prihvatili kao svoga? Jo kao dete Parmenion se sukobljavao sa ostalom decom. Sa sedam godina, kada bi sva spartanska deca bila odvojena od roditelja i poslata u kasarne da postanu ratnici, prvi put je doiveo poniavanje zbog svoje neiste krvi. Leonida, nazvan prema slavnom kralju, zahtevao je da klekne pred njim, onako kako to ini ovek robovskog porekla. Mlai i sitniji, Parmenion se bacio na njega, zamahujui pesnicama ka licu starijeg deaka. Leonida ga je tada pretukao, kao i mnogo puta posle. Jo gore, Leonida je poticao iz plemike spartanske porodice, i mnogi od deaka iz Likurgove kasarne trudili su se da zadobiju njegovu naklonost. Parmenion je postao otpadnik, proganjan i omraen. Od svih, osim od Hermije, kome ni Leonida nije nita smeo, jer je Hermija bio sin kraljevog prijatelja, Parne. Osam godina je Parmenion podnosio uvrede i udarce, uveren da e doi dan kada e ga svi priznati za brata-Spartanca. I doao je dan pobede. Nije ni sanjao da e tako daleko dogurati u Generalskim igrama, do same zavrnice. Ali ko e od sve spartanske dece biti njegov protivnik? Niko drugi do Leonida. Kao to ga je Hermija upozorio, pobeda bi mogla doneti samo jo vie nevolja, ali on nije mogao, nije hteo ni da pomisli da namerno izgubi. Generalske igre su bile najvei dogaaj u kalendaru svakog pitomca brojnih kasarni u Sparti. Pobednik e poneti lovorov venac i drati pobedniki tap. On e biti strateg gospodar. U Igrama su se suprotstavljale dve vojske u ureenoj bici. Takmiari su bili u ulozi generala, birali poredak, izdavali nareenja. Vojnici su bili od drveta: nije bilo krvi i umiranja. Gubitke su odreivala dvojica sudija, bacajui obeleene zglobne kosti. Parmenion je u praini prutom nacrtao pravougaonik, koji je predstavljao spartansku falangu vie od hiljadu ljudi, spojenih titova i kopalja, spremnih za borbu. To je u igri bila glavna jedinica, a konjica sporedna. Desno od prvog, nacrtao je i drugi pravougaonik, Skirite, spartanske vazale koji su se uvek borili uz svoje gospodare. Iako smeli borci, tvrdi i nemilosrdni, nikada im nije bilo dozvoljeno da stanu u prve redove; nisu bili Spartanci pa su smatrani, gotovo, poluljudima. To je bila njegova armija, tri hiljade ljudi, spartanska peadija, konjica i Skirite kao rezerva. Leonida e komandovati potpuno jednakom vojskom. Zatvorio je oi i prisetio se prologodinjeg finala, koje je odrano u Menelajevoj kasarni. Bitka je trajala dva sata. Mnogo pre kraja Parmenionu je postalo dosadno i odlutao je do trnice. Bila je to bitka iscrpljivanja: falange su se u eonom sudaru potpuno izmeale, sudije su bacale kocke i sklanjale mrtve, sve dok, konano, bela armija nije nadvladala crvenu. Veba je bila besmislena, zakljuio je tada Parmenion. Takva pobeda ne donosi nita dobro. Pobedniku je na kraju ostalo manje od sto ljudi. U stvarnom ivotu, savladala bi ga druga neprijateljska vojska. Bitke ne treba voditi na taj nain. Njegov plan je bio drugaiji. Bilo da pobedi ili da izgubi, svi e to zapamtiti. Polako je poeo da skicira formacije, da razmilja i planira. Ali mu misli odlutae, priseti se Velike trke, koja je odrana tri sedmice ranije. Planirao je i spremao se za nju, sanjao o pobednikom lovorovom vencu na svojoj glavi. Dvadeset milja pod vrelim letnjim suncem do podnoja brda, pa uz parnonske padine, prekrivene oblucima, s bolovima u nogama, borei se za dah. Svi mladii Sparte u jednoj velikoj trci, na ispitu mladalake snage i hrabrosti. Sve ih je ostavio daleko iza sebe: Leonidu, Nesta, Hermiju, Learha i najbolje trkae iz ostalih kasarni. Gutali su prainu koju je on podizao, muili su se iza njega. Leonida je izdrao due od ostalih, vrsto se drei njegove senke, ali na dvanaestoj milji do cilja ni on nije izdrao Parmenionovo poslednje ubrzanje. Parmenion je tada potrao ka cilju, uvajui snagu za trk koji e ga odvesti do agore, gde je ekao kralj sa pobednikim lovorovim vencem. U trenutku kada je beli, blistavi grad, u podnoju zasada maslina, bio pod njim video je starca kako vue svoja kolica du Vojnike staze; primetio je, zbunjen, da se desni toak otkida sa kolica i da se sve stvari sa njih rasturaju po praini. Parmenion uspori. Starac se borio da olabavi remen omotan oko patrljka desne ruke; bio je invalid. Skreui pogled sa tog prizora, Parmenion nastavi da tri. Pomozi mi, deko! povika starac. Parmenion uspori i okrenu se. Leonida je bio daleko iza njega i van vidokruga; pokua da proceni koliko ima vremena. Uz kletvu, on jurnu niz padinu i kleknu kraj toka. Bio je slomljen. Spartanski deak pokua da ga vrati na mesto, gurajui ga na osovinu. Nekoliko trenutaka je na njoj stajao a zatim se rasprsnu na vie delova. Starac pade na tlo pored unitenih kolica. Parmenion okrznu pogledom stareve oi; u njima vide bol, poraz i utuenost. Njegova tunika je bila iznoena, boja davno isprana zimskim kiama, izbledela pod letnjim suncem a sandale tanke kao pergament. Kuda si se zaputio? upita Parmenion. Moj sin ivi u naselju na sat odavde odgovori starac, pokazujui ka jugu. Parmenion baci pogled na naboranu kou starevih ruku; bila je puna oiljaka, starih rana od otrice maa. Ti si Spartanac? zapita deak. Skirita odgovori ovek. Parmenion se uspravi i pogleda kolica. Bila su natovarena er-pama i vrevima, bilo je i nekoliko starih ebadi, kao i prsni oklop i lem, kakve je Parmenion video samo na vazama i zidovima. Pomoi u ti do kue naposletku ree Parmenion. Bila su vremena kada mi nije bila potrebna pomo, deko. Znam. Doi. Ja u podupirati osovinu ako ti moe da vue i upravlja. Zauvi korake, Parmenion pogleda navie. Leonida je trao du vrha obronka; nije gledao dole. Potisnuvi razoaranje, uhvati osovinu i podie kolica. Starac zauze svoje mesto kod drki, i njih dvojica polako nastavie ka jugu. Bio je sumrak kada je Parmenion, konano, kaskajui proao kroz kapiju. Sakupilo se dosta dece iz kasarni da ga doeka. ta se desilo, meane? Da se nisi izgubio? zadirkivali su ga. Verovatno je legao da se odmori rugao se drugi. Melezi nisu izdrljivi. Poslednji! Poslednji! Poslednji! pevali su dok je trao ka pijaci, gde ga je ekao kasarn-ski tutor Lepid, koji je zapisivao rezultate trke. ta se, za ime Hada, desilo s tobom? upita vojnik. Likurgova kasarna je trebalo da pobedi. Zahvaljujui tebi, zavrili smo na estom mestu. Parmenion nije rekao nita. ta je i mogao da kae? Ali, to je bila prolost a prolost je mrtva. Ogladnevi, Parmenion sie do pijace, pa Odlazeom ulicom doe u kasarnu. U trpezariji stade u red sa drugim deacima Likurgove kasarne i sede sam sa inijom orbe i komadom crnog hleba. Niko mu se nije obratio. Leonida je bio na drugoj strani sale, sa Grilom i tucetom druge dece; pravili su se da ga ne primeuju. Parmenion je jeo uivajui u oseaju sitosti, a zatim je ustao i otiao do male kue svoje majke. Zatekao ju je u dvoritu, kako sedi na suncu. Ona podie pogled i nasmei mu se. Bila je bolesno mrava, upalih oiju. Dotae je po ramenu, neno poljubi, a njegove usne osetie kost ispod suve zategnute koe. Da li si dobro jela? upita je. Nemam apetita proapta. Ali mi sunce prija, ponovo se oseam ivom. On joj donese bokal vode i sede na kamenu klupu. Da li se danas takmii u finalu? upita ga. Da. Ona klimnu glavom i pramen crne kose joj pade na oi. Parmenion ga vrati na mesto. Vrua si. Trebalo bi da ue unutra. Kasnije. Lice ti je izubijano? Pao sam tokom trke. Trapav sam. Kako se ti osea? Umorno, sine. Veoma umorno. Da li e kralj biti kod Ksenofonove kue da vidi tvoju pobedu? Reeno je da e doi, ali ja moda neu pobediti. Moda. Bio je to majinski ponos. Ali e dati sve od sebe, a to je dovoljno. Jesi li jo uvek omiljen kod drugih deaka? Da. To bi se dopalo tvome ocu. I on je bio popularan. Ali nikada nije dospeo do finala Gen-eralskih igara. Bio bi tako ponosan. Ima li neto to bih mogao da uinim za tebe? Da ti donesem neto za jelo? Parmenion je uhvati za ruku i vrsto je stegnu, elei da prenese svoju snagu u njene krhke udove. Nita mi ne treba. Zna, mislila sam o Makedoniji ovih nekoliko dana, o planinama i umama. Stalno sanjam belog konja na padini brda. Ja sedim na livadi a konj mi prilazi. Silno elim da jaem tog konja, da osetim vetar na licu, da ga ujem kako mi apue u kosi. To je visok konj, predivnog vrata. Ali, uvek se probudim pre nego to mi prie. Konji su dobro znamenje ree Parmenion. Daj da ti pomognem da ue. Pozvau Reu ona e ti neto skuvati. Mora neto jesti, majko, inae nikada nee povratiti snagu. Ne, ne. elim da posedi tu jo neko vreme. Dremau malo. Doi nakon Igara. Ispriae mi sve. Neko vreme je sedeo pored nje, ali je ona naslonivi glavu na stari jastuk zaspala. Uao je u kuu, stresao prainu sa sebe i oeljao crnu kosu. Zatim je navukao ist hiton i obuo drugi par sandala. Hiton nije bio ukraen vezom i bio mu je premalen, jedva je dosezao do polovine butina. Oseao se kao helot-rob. Parmenion pree do susedne kue i zakuca na dovratak. Pojavi se niska ena crvene kose. Kada ga ugleda, nasmei se. Otii u do nje ree, pre nego to je progovorio. Mislim da nije nita jela ree Parmenion. Svakim danom je sve mravija. To se moglo i oekivati ree Rea neno, s tugom u glasu. Ne! prasnu Parmenion. Sada kad je leto stiglo, i njeno stanje e se poboljati. Znam to. Ne ekajui na njen odgovor, potra nazad pored kasarni, pa du Odlazee ulice ka Ksenofonovoj kui. * *** *** ** Na dan Igara Ksenofon se rano probudio. Sunce je tek provirilo iznad vrhova planina na istoku, aljui duga koplja svetlosti kroz sputene zastore njegove spavae sobe. Okrenuo se na stranu i promumlao.Uivao je da veera sa kraljem, ali je ivot esto umeo da naplati ta zadovoljstva. U glavi mu je sve zujalo a u stomaku se tumbalo. Udahnuo je duboko i seo, skidajui tanki arav koji ga je pokrivao, a zatim pogledao na svoj torzo. Miii stomaka su mu bili zategnuti i vrsti, uprkos njegovih etrdeset i sedam godina; zlatni sjaj koe njegovog lica i tela poticao je od svakodnevnog vebanja na jutarnjem suncu. General ustade i stade ispred bronzanog ogledala. Njegov vid nije imao vie onu otrinu iz mladosti i bio je prinuen da se dobro zagleda u svoj odraz, primetivi, s gnuanjem, blago oputanje koe ispod oiju i srebrne vlasi, koje su se pojavile u kosi zlatnog sjaja. Mrzeo je starenje, i zazirao od dana kada e mu ljubavnici dolaziti pre zbog dunosti ili novca, nego iz elje. Mladi od prole noi bio je oaran njime, ali vie od svega je eleo da bude vien sa Ksenofonom, herojem Mara ka moru, buntovnim Atinjaninom, koji je vaio za jednog od najveih generala svoga doba. Ta pomisao mu dade snagu i Ksenofon se uz osmeh odmaknu od ogledala. Podie zastore i oseti sunce na koi, pa ponovo sede na tvrdi krevet. Mar ka moru, slavna godina. Da li je to bilo delo Sudbine, volja boginje Atene ili ista srea, pitao se. Kako ovek moe to znati? Napolju je, na nebu bez oblaka, sijalo sunce, ba kao i tog dana kod Kunakse, kada su svi njegovi snovi i verovanja stavljeni na probu; kada se Kir borio za svoje, roenjem, steeno pravo. Ksenofonov pogled odluta, dok su mu misli navirale mranim hodnikom seanja. Lep poput Apolona, hrabar kao Herakle, Kir je poveo svoje trupe u Persiju da se bori za krunu, koja mu je po pravu pripadala. Ksenofon je znao da ne mogu biti pobeeni, jer bogovi pomau hrabre, a jo vie pravedne. A neprijatelj, iako dvostruko brojniji, nije imao ni strateke vetine ni sranosti da pobedi grke najamnike koji su voleli Kira. Bitka je unapred bila odluena. Dve su se armije srele u blizini sela Kunaksa. Ksenofon je tada bio mlai oficir pod komandom proksenusa, i strah ga je iznenadio kada je prvi put ugledao neprijatelja, postrojenog u ogromnu borbenu liniju. Postavio je svoje ljude u zbijenu formaciju i ekao na dalja nareenja. Persijanci su ispustili snaan pokli i udarali drkama kopalja po titovima, dok su Grci nemo stajali u muku. Kir je progalopirao ispred vojske na svom bojnom konju uzvikuju i: Za bogove i slavu! Iako malobrojnija, grka falanga se zari u persijsku hordu, koja se rasprsnu i dade u bekstvo. Kir, koji je izgledao kao bog na svome belom pastuvu, povede tada nezadrivi napad na protivniki centar, to natera njegovog obezglavljenog brata, kralja Artakserksa, izdajicu u bekstvo. Slava pobede, ispunjenje sudbine! Ksenofon zadrhta i prie prozoru zurei u krovove kua, ali je video samo odblesak sunca sa vrhova kopalja i uo krike umiruih i neujednaene zvukove udaraca maeva o titove kod Kunakse; Grci su u formaciji dubokoj etiri reda nagonili varvare u bekstvo. Pobeda je bila njihova. Pravda je nadvladala, kao to su svi ljudi dobrog srca znali da e biti. I onda? Ksenofon uzdahnu. Najobiniji persijski vojnik, najverovatnije seljak, koji nije mogao da pribavi sebi ni oklop ni ma, bacio je kamen koji je pogodio Kira u potiljak i oborio ga sa konja. Neprijatelj je u bekstvu video kako on pada. Pregrupisali su se i jurnuli na hrabrog Kira, koji se podizao s mukom. Proboden je nekoliko puta, a glavu i desnu ruku su mu odsekli. Pobeda je, poput prevrtljive ene, umakla Grcima! Bogovi su tog dana umrli u Ksenofonovom srcu, iako se razum borio da zadri krhotine vere. Svet bez bogova je bio nitavan, mesto patnji i razoaranja, nedostajao mu je red i razum. Nakon Kunakse retko je pronalazio spokoj. General uzdahnu duboko i s mukom odagna gorke uspomene. Neko lagano zakuca na vrata. Ui ree on. Pojavi se Tin, njegov stariji sluga, nosei bokal jako razvodnjenog vina. Druga dvojica slugu napunie kadu vodom sa izvora i posle kupanja ga obrisae pekirima. Njegov oklop je glancan sve dok bronza nije zasijala kao zlato, a gvozdeni lem kao najfinije srebro. Jedan od slugu mu pomoe da obue svoju lanenu tuniku, dok mu je drugi navukao prsni oklop privrujui kaieve sa strane. Koni kilt, ojaan bronzom, visio mu je oko struka i bio privren oko kukova. Bronzane titnike za noge su mu privrstili za potkolenice. Ksenofon odmahnu rukom i otpusti sluge pa uze svoju kaniju i ma. Koa je bila ulegnuta, bronzana kanija puna udubljenja, ali je gvozdeni ma u njoj bio veoma otrog seiva. Izvukao je ma i uivao u izvanrednom skladu njegove kratke otrice i drke obavijene koom. Uzdahnuvi snano, vratio je ma u korice zakopao kai oko pojasa. Podigao je lem i zaeljao belu krestu, napravljenu od konjske dlake. Drei lem pod rukom, krenuo je ka vratima. Tin ih otvori i Ksenofon iskorai u dvorite. Tri slukinje se poklonie dok je prolazio. On im otpozdravi smekom i podie lice ka suncu. Bio je lep dan. Trojica helota su pripremali jamu sa peskom i po instrukcijama sudija oblikovali brda, doline i potoke. Ksenofon zastade da proveri njihove radove. Naini to brdo viim i strmijim ree jednom od ljudi i proiri dolinu. Tu e se voditi bitka i mora biti mesta da se savije linija. Proavi kroz otvorenu dvorinu kapiju, nastavio je da hoda ka obroncima brda i hramu Svevidee Atene. To nije bio veliki hram. Tri su stuba podupirala niski krov, a unutar hrama je bio sveti oltar. Ksenofon je uao u zgradu, prethodno ostavivi ma na pragu hrama. Kleknuo je pred oltarom na kome je bila srebrna statua visoke i vitke ene, sa dorskim lemom na potiljku i otrim maem u ruci. Slava tebi, Ateno, boginjo mudrosti i rata ree Ksenofon. Vojnik te pozdravlja. On sklopi oi u molitvi, ponavljajui poznate rei koje je prvi put upotrebio pre pet godina, kada je naputao zemlju Persijanaca. Ja sam vojnik Ateno. Ne dopusti da ovo bude kraj moje slave. Postigao sam tako malo. Dopusti mi da ivim dovoljno dugo kako bih odneo tvoju statuu u srce ove varvarske zemlje. Podigao je pogled ka statui, kao da se nada odgovoru, iako je znao da e uti samo tiinu. Zatim, ustade i izae iz hrama. Primeti kretanje na akropolju i vide dva mladia kako se grle. Zakiljivi, prepoznao je jednog od njih Hermiju. Znai da je onaj drugi polutan, onaj koga zovu Savra, udan deko koga su esto viali kako tri po visokim zidovima i krovovima. Ksenofon ga je svega dva puta video izbliza. Sa svojim krivim, orlovskim nosem, nije bio zgodan kao Leonida niti lep kao Hermija, ali je bilo neega u njemu. Njegove plave oi su istovremeno imale prodoran pogled, blag i izazivaki, a dranje mu je bilo ponosno uprkos siromatvu u kome je iveo. Jednom ga je Ksenofon video kako tri Odlazeom ulicom, progonjen od strane etiri deaka. U drugoj prilici Savra je sedeo sa Hermijom pored Afroditinog hrama. Smejao se, a onda, nakon nekog Hermijinog bezazlenog komentara, lice mu je promenilo izraz, iroki osmeh je nestao. Zaprepaen, Ksenofon se zagleda u deaka, koji tad podie pogled i primeti da ga on posmatra. Izraz njegovog lica se zaas promeni, kao da je navukao masku, i Atinjanin oseti jezu kada pogled tih plavih oiju pade na njega. Ksenofonov se u mislima vrati na izuzetnog Leonidu. E, to je pravi Spartanac, visok i predivnih proporcija, ponosnog dranja, sa kosom kao zlato. Postojala je veliina u Leonidi, verovao je Ksenofon, istinski dar nebesa. Nije se esto Atinjanin radovao Generalskim igrama, ali e ove sa uivanjem doekati, jer sledi bitka dva uma. General je priao mestu za obuku, nazvanom Polja. Tu su, obino u sumrak, mladii uestvovali u zamiljenim bitkama, koristei tapove umesto maeva; a svakog estog jutra, tu se sastajala spartanska armija da bi vebala.Tog dana, setio se Ksenofon, dok je prelazio niski most juno od Polja, bila je parada punoletnih. Njegovo divljenje spartanskom vojnom sistemu nije bilo umanjeno injenicom da je zbog toga prognan iz Atine. Spartanci su stvorili savrenu armiju, koristei tako jednostave principe da se Ksenofon uvek udio kako je mogue da ih nijedan drugi grad-drava nije podraavala. Vojnici su bili postrojeni u redove prema goditu, poev od punoletstva, koje se navravalo u dvadesetoj godini. Deca koja su rasla zajedno, uila zajedno i stvorila prijateljstva u detinjstvu, sada su stajala jedna uz druge u falangi hoplita. Kako godine budu prolazile, oni e ostati na okupu, boriti se rame uz rame sve dok ne dosegnu savrenstvo, dvadeset godina nakon punoletstva, kada e se povui iz aktivne slube. To je ono to ini spartansku armiju nepobedivom. Formacija falange je vieslojna. U prvom redu stoje tridesetogodi njaci, deset godina stariji od punoletstva, iskusni, prekaljeni, a jo uvek mladi i u punoj snazi, navikli na gvozdenu disciplinu; oni su se borili i pobedili u mnogim bitkama. Iza njih su bili ljudi dvadeset godina stariji od punoletstva, moni ratnici, ponosni i puni oiljaka. U redu iza stajali su novi regruti, koji e prvi put izbliza videti kako se bore spartanski ratnici. A iza njih su bili poreani vojnici po goditima, od godinu do devetnaest godina stariji od punoletstva. Zar je onda udno to spartanska armija nikada nije bili poraena od neprijatelja iste brojnosti? Kako nikada neete shvatiti?, zapita se Ksenofon, mislei na svoj rodni grad Atinu. elite da budete superiorni. I mogli ste to biti. Ali, niste hteli da uite od svojih neprijatelja. Atina i Sparta su vodile dug i skup rat na Peloponezu. Najgori period u Ksenofonovom ivotu bio je onda, pre dvadeset godina, kada je spartanska armija opsela njegov grad. Atina se predala, bogovi je blagoslovili. Ksenofon nikada nee zaboraviti taj sramni dan. Ipak, kao vojnik koji je prouavao umee ratovanja, nije mogao da mrzi Spartu. Ona je uzdigla vetinu ratovanja do nesluenih visina. Dolazi opremljen za bitku, kao i uvek ree Agesilej, i Ksenofon se prenu. Bio je zaokupljen mislima i nasmei se gotovo s nelagodom. Spartanski kralj je sedeo na kamenoj klupi, u senci empresovog drveta. Izvinjavam se, moj gospodaru ree Ksenofon klanjajui se zamislio sam se. Agesilej klimnu glavom i ustade; tek tada je njegovo iskrivljeno levo stopalo postalo uoljivo. Privlaan, crne brade, sa prodornim plavim oima, Agesilej je bio prvi kralj sa deformitetom, i on bi ga stajao krune, da se general Lisandar nije zauzeo za njega i pred bogovima i pred ljudima. Previe razmilja, Atinjanine ree kralj, uhvativi Ksenofona pod ruku. ta je problem ovoga jutra? Atina? Persija? Nedostatak vojnih pohoda? Ili ezne da se vrati na svoje imanje u Olimpiji i lii nas svoga drutva? Atina priznade Ksenofon. Agesilej klimnu glavom, dok je lukavim pogledom ispitivao prijateljevo lice. Nije lako biti prozvan izdajnikom i proteran od svog naroda, prognan iz svoje domovine. Ali su stvari mogle biti drugaije. Da si ti imao vanu funkciju u Atini, moda rat ne bi bio toliko surov, ili moda ne bi ni dolo do rata. Tada bi ti bio heroj. Ja sam, s druge strane, oduevljen to ti nisi komandovao neprijateljskom armijom. Nai bi gubici bili mnogo vei u tom sluaju. Ali ne biste bili poraeni? upita Ksenofon. Moda neki skirmi ree Agesilej popustljivo, smejui se. Jer bitka ne zavisi samo od generalovih sposobnosti, ve i od kvaliteta ratnika. Njih dvojica pooe do vrha niskog brda i sedoe na prvi red kamenih sedita, koja su gledala na Polje. Linija punoletnih, koja je brojala dvesta etrdeset ljudi, bila je deo osme formacije. Ksenofon je sa interesovanjem pratio kako novi regruti, zajedno sa jo tri hiljade regularnih vojnika, vebaju juri, krilni manevar, nalet i boni udar. elja i trud oznojenih ljudi pojaae se kada su spazili kralja na brdu iznad njih. Ali Agesilej ih nije gledao; okrenuo se ka Ksenofonu. Predugo smo bili ostrvo ree kralj, skidajui svoj lem ukraen crvenom krestom, seda-jui pored Ksenofona. Ostrvo? odgovori Ksenofon Zar to nije Spartina najvea snaga? I snaga i slabost, prijatelju moj, bliski kao mu i ena. Mi smo snani jer smo ponosni. Ali smo slabi jer nam ponos ne dozvoljava da rastemo. On pokaza rukom zemlju. Gde smo to mi? Duboko na jugu, daleko od trgovakih puteva, mali grad-drava. Ponos nam ne dozvoljava da sklapamo brakove sa drugima, iako to nije u suprotnosti sa zakonom. Zato opada broj pravih Spartanaca. Na tom polju je tri hiljade ljudi jedna treina itave nae vojske. Zato moemo dobijati bitke ali nikada neemo stvoriti carstvo. Ti osea bol zbog Atine? Ona e opstati i napredovati dugo, i onda kada Spartanci postanu praina. Ona ima more, ona je centar, srce Grke. Mi emo je pobeivati u hiljadu bitaka, ali ipak izgubiti rat. Agesilej zatrese glavom i strese se. Ledena zver hoda mojom duom, oprosti mi na turobnosti ree. Ksenofon skrenu pogled ka borcima na Polju. Bilo je dosta istine u kraljevim tunim reima. Jer i pored sve svoje vojne nadmoi, Sparta je bila mali grad-drava, sa stanovnitvom koje se smanjivalo u uasnim ratovima to su harali Peloponezom. On okrznu pogledom prijatelja i promeni temu. Da li e ti uruiti nagradu pobedniku Genaralskih igara? Agesilej se osmehnu i sumorne misli nestadoe. Imam poseban dar za pobednika dananjih Igara, jedan od sedam maeva kralja Leonide. Ksenofonove oi se rairie. Vredan poklon, moj gospodaru. Agesilej slegnu ramenima. Moj neak je iste krvne linije i nosi ime Velikog kralja; prilii mu da ponese ma. Dao bih mu ga, ionako, na roendan, koji e biti za tri nedelje. Ali je ovo divna prilika da deak zapamti dan kada je pobedio na Igrama. I ja sam ih osvojio, pre trideset godina. To je divan gest, moj gospodaru, ali, ta ako on ne pobedi? Uozbilji se, Ksenofone. Suprostavie mu se polutan Makedonac, po nivou, malo iznad helota. Kako moe da ne pobedi? On je Spartanac, kraljevske krvi. A kako si ti vrhovni sudija, moemo raunati na pravedan ishod. Pravedan? odgovori Ksenofon, okreui se da bi prikrio ljutnju. Budimo bar poteni. O, nemoj da bude tako strog prema meni ree Agesilej, prebacivi ruku oko prijatel-jevog ramena. To je samo deija igra. Gde je tu teta? Gde, zaista? odgovori Ksenofon. * *** *** ** Parmenion uspori trk dok se pribliavao Ksenofonovoj kui. Posetioci su se ve skupljali i on vide Hermiju kako razgovara sa Grilom. Bes ga preplavi kada se seti kratkih, snanih udaraca, i oseti elju da pree ulicu, dograbi Grila za kosu i udara njegovom glavom o zid dok kamen ne postane crven. Smiri se !, pomisli. Znao je da e Gril biti prisutan, on je Ksenofonov sin, ovo je njegova kua; osim toga, on e nositi Leonidin crni plat. Ipak, Parmeniona je udilo to je Gril bio opteprihvaen, ak omiljen od mladia u kasarni. Kako je mogue, pitao se, da ih pridobije Atinjanin, a ne i on? Gril nema spartanske krvi, dok je moj otac heroj. Odbacivi takve misli, progura se kroz guvu i doe do dvojice mladia. Prvi ga ugleda Gril, i osmeh mu se zamrznu na licu, a oi suzie. Doekao sam dan tvoga ponienja ree Atinjanin. Odbij, Grile upozori ga Parmenion, drhtavim glasom. Sam pogled na tebe tera me na povraanje. Ali znaj ovo: ako jo jednom krene na mene, ubiu te! Nema vie udaraca. Nema masnica. Samo crvi i smrt! Ksenofonov sin se zatetura, kao od udarca, i vrisnu ispustivi crni plat. Brzo ga podie i nestade kroz vrata kue. Okrenuvi se ka Hermiji, Parmenion pokua da se osmehne, ali su mu miii lica bili u gru. Umesto toga, on obgrli svog prijatelja, ali se Hermija izmae. Budi oprezan ree Hermija lo je znak dotai ogrta! Parmenion se zagleda u tamni vuneni ogrta prebaen preko Hermijine ruke. To je samo ogrta proaputa, prevukavi prstima preko njega. Poraeni na Igrama, bie izveden sa bojnog polja, prekriven ogrtaem i kapuljaom, kako bi sakrili njegovu sramotu. Nijedan Spartanac nije mogao da posmatra taj prizor bez prezira. Ali se Parmenion zbog toga nije brinuo. Ako Leonida pobedi, to e biti dovoljna sramota. Noenje ogrtaa nije ga uopte brinulo. Hajde ree Hermija, uzevi Parmeniona za ruku. Proetajmo malo, ne elimo da se pojavimo prerano. Kako ti je majka? Postaje jaa odgovori Parmenion, svestan da je to la, ali mu je bilo potrebno da u to veruje. Dok su se udaljavali, on zau povik i pogledavi unazad, vide da stie zlatokosi Leonida. Sa zaviu je posmatrao kako se ljudi okupljaju oko Leonide da bi mu poeleli sreu. Dva su mladia, etajui kamenom stazom, doli do Amonovog svetilita, male, krune zgrade, od belog kamena, ispred koje su bile mermerne statue hoplita. Sa tog mesta se videlo sveto jezero, a iza grada, skriven u umi, hram Afrodite, boginje ljubavi. Da li si pribran? upita Hermija, dok su sedeli ispod mermernih statua. Kamen mi je u stomaku, ali mi je um smiren ree mu Parmenion. Koju e formaciju koristiti? Sasvim novu Parmenion mu u kratkim crtama objasni svoj plan. Hermija ga je sluao u tiini, a zatim odmahnu glavom. Ne sme to da ini, Savra! Sasluaj me molim te! To je nezamislivo! Iznenaen prijateljevom reakcijom, Parmenion se tiho zasmeja. To je samo izmiljena bitka, Hermija. Drveni vojnici i kockice od kosti. Zar nije cilj po-bediti? Da, da, ali oni to nikada nee dozvoliti. Bogovi, zar ne vidi to, Savra? Ne odgovori Parmenion. Ionako nije bitno. Niko nee morati da se dosauje dva sata. Pobedio ili izgubio, sve e biti gotovo za nekoliko minuta. Nisam siguran apnu Hermija. Hajde da se vratimo. U Ksenofonovom dvoritu je vladala guva. Gosti su se peli na drvene tribine kako bi zauzeli mesto u senci, ispod zapadnog zida kue. Parmenion je bio svestan da u svom hitonu, koji mu je loe pristajao, pokazuje koliko je siromaan; ali, njegova majka je imala malo imanje, skromnih prihoda, od kojih je morala da izdvaja njemu za hranu, odeu i obuku. Svi spartanski mladii su morali da plaaju za smetaj i hranu u kasarni, a nemogunost da se plati vodila je gubljenju poloaja. Kada siromatvo zadesi porodicu, ona ne gubi samo pravo glasa, ve i pravo da sebe naziva Spartancima. To je bilo najvee ponienje koje je moglo nekome da se desi. Izbaen iz kasarni, morao bi da nae neki posao i bio bi neto bolji od helota. Parmenion odagna takve sumorne misli i zagleda se u deset stopa iroko kvadratno bojite napravljeno u pesku. Izrezbareni drveni vojnici su stajali u blizini. Zlatni na levoj a krvavi na desnoj strani. Iako neobojeni i bez ukrasa bili su lepi. Podigao je prvi red zlatnih hoplita, izrezanih od belog drveta koje je vremenom poutelo. Svega deset figura bilo je privreno na potpornu dasku, ali su oni predstavljali stotinu tekih oklopnika sa okruglim titovima, kopljima za bodenje i kratkim maevima. Bili su vrlo detaljno izrezbareni, sve do konih kiltova i titnika za potkolenice. Samo su lemovi bili zastarelog tipa, sa perjanicom, i potpuno su prekrivali lice, prestali su da se upotrebljavaju trideset godina ranije. Ove su rezbarije bile stare i smatrane skoro svetinjom. Veliki, legendarni Leonida ih je koristio kada je osvojio Jedanaeste igre. Parmenion vrati na mesto Spartance i ode do figura Skirita. One nisu bile tako lepo izraene, niti su bile toliko stare. Vojnici nisu nosili koplja i imali su okrugle kone kape. Senka pade na Parmeniona, on podie pogled i ugleda visokog oveka u utoj, zlatom obrubljenoj tunici. Retko je imao prilike da vidi uglaenijeg ratnika; kosa mu je bila zlatna, posuta srebrom, oi boje plavog letnjeg neba. ovek mu se nasmei. Ti mora da si Parmenion. Dobro doao u moju kuu, mladi generale. Hvala vam, gospodine. ast je biti ovde. Da, zaista sloi se Ksenofon ali ti si tu ast i zasluio. Proetaj sa mnom. Parmenion je pratio Ksenofona do male nie u senci, na ijim su zidovima bili oslikani predivni purpurni cvetovi, koji su prekrivali zidove, kao na kraljevskom platu. Izvlaene su slamke i ti e povui prvi potez. Kai mi sada prva tri nareenja koja e izdati ree Ksenofon. Parmenion duboko uzdahnu. Po prvi put mu se uini da su ga nervi izdali i on shvati da zuri u publiku u dvoritu. U pravoj bici, kada otpone, kada se hiljade ratnika sudaraju kopljima, titovima i maevima, bilo je skoro nemogue brzo menjati strategiju. Takmiari su sudijama, u Igrama, saoptavali prva tri nareenja, kako nijedan od suparnika ne bi mogao da promeni miljenje suoen sa boljim potezom svog protivnika. Ja ekam, mladiu proaputa Ksenofon. Parmenion okrenu svoje bledoplave oi ka privlanom Atinjaninu. Tada mu saopti svoju taktiku, iekujui reakciju starog generala. Ksenofon je sasluao bezizraajnog lica, a onda uzdahnu i zatrese glavom. Glavni sudija ne sme da daje savete, pa u samo rei da e, ako Leonida izabere bilo koju od etiri, moda pet, mogunosti, biti katastrofalno poraen. Ti si to uzeo u obzir, naravno? Jesam, gospodine. Da li si uzeo u obzir tradiciju i spartanski ponos? Ja samo elim da dobijem bitku. Ksenofon je oklevao. Ve je prekoraio svoja prava. Konano klimnu glavom i vrati se proceduri. Neka ti bogovi budu naklonjeni, Sparto ree on klanjajui se. Parmenion je uzvratio naklon i posmatrao kako Atinjanin odlazi do mesta gde je stajao Leonida. Proguta knedlu. Ako je general Leonidin prijatelj, ako makar samo i nagovesti njegov plan Da nisi to ni pomislio! Atinjanin je uveni general, bodrio je Parmenion sebe. On nikada ne bi uinio neto tako nisko. To je ovek koji je nakon poraza kod Kunakse, videvi svoje prijatelje brutalno pobijene, preuzeo komandu nad demoralisanom grkom armijom i borbom prokrio sebi put, kroz ogromnu persijsku imperiju, sve do mora. Ksenofon ga nee izdati. Ali on je Grilov otac, pomisli Parmenion, i prijatelj Leonidine porodice. Publika ustade sa sedita i Parmenion ugleda Agesileja kako ulazi okruen generalima i dvojicom svojih ljubavnika. Kralj se nakloni dok mu je publika aplaudirala, a zatim hramajui doe do centralnog sedita u prvom redu, tik iza jame sa peskom. Koraajui do mesta gde ga je ekao Hermija, izbegavajui pri tome da pogleda u ogrta, oseti da su mu usta suva. Ksenofon je pozvao dvojicu sudija i razgovarao sa njima neko vreme, a zatim zauzeo mesto kraj kralja. Prvi od sudija, postariji ovek, glatko obrijan i kratko podiane sede kose, prie Parmenionu. Ja sam Klearh ree. Postaviu armiju onako kako ti zapoveda, generale. Moe me pitati o vremenu potrebnom da se neto odigra, ali ni o emu drugome. On otvori kesu na boku i izvadi tri zglobne kosti. Sa svih est strana bili su brojevi od tri do osam. Da bismo odredili gubitke, bacaemo ove kosti. Najvei i najmanji broj se nee raunati, dok preostali broj oznaava gubitke. Da li si razumeo? Naravno odgovori Parmenion. Odgovor je jednostavno, da ree Klearh. Da potvrdi Parmenion. Klearh stade pored ute armije a drugi sudija se postavi sa druge strane peanog borilita, pored crvenih drvenih vojnika. Parmenion po prvi put ukrsti svoj pogled sa Leonidom. Ovaj mu se podrugljivo isceri. Leonidu su smatrali prelepim, ali uprkos zlatnoj kosi i privlanim usnama, Parmenion je video samo runou i svirepost. Kao to je obiaj nalagao, dva takmiara prioe da se suoe licem u lice. Da li e prepustiti bojite spartanskoj zlatnoj armiji? upita Parmenion potujui ritual. Spartanski crveni se nikada ne povlae odgovori Leonida pripremi se da umre. Publika je aplaudirala, a kralj ustade i die ruku traei tiinu. Prijatelji, danas u predati pobedniku specijalan poklon: jedan od sedam maeva kralja Leonide! Drao je gvozdeni ma visoko, a zraci sunca su ga pretvarali u srebro. Podie se velika buka. Leonida se nagnu ka Parmenionu. Poniziu te, meane ree. Tvoj dah smrdi gore nego kravlja zadnjica! odgovori mu Parmenion, uivajui u ru-menilu koje je oblilo Leonidine obraze. Oba se mladia vratie na mesta. Ponite! naredi Ksenofon. Klearh istupi. General Parmenion je naredio trupama da zauzmu Lisandarovu petu formaciju, sa Skiritama na levom krilu, u esnaest redova dubine, Spartancima u centru u esnaest redova, i najamnicima naoruanim dilitima iza konjice na desnom krilu. General se postavio iza centra. Parmenion je video da nekoliko ratnika u publici odmahuje glavom negodujui, i mogao je da pogodi njihove misli. Nijedan general nije mogao oekivati da e se ratnici boriti za njega ako nije imao hrabrosti da stane uz njih, u prve redove. Trojica helota su pomerali drvene ratnike na zadate pozicije u pesku. Drugi se sudija obrati publici. General Leonida je naredio treu Agesilejevu formaciju: Spartanci na desnom krilu u deset redova dubine, konjica u centru, Skirite i najamnici na levom krilu. On se postavio u drugi red centra. Aplauz se zau i Leonida se pokloni. Kao to se i oekuje od spartanskog generala, izabrao je sebi mesto blizu prvog reda. Publika se nagnu napred, pomno prouavajui formacije. Bilo je oigledno da Parmenion planira defanzivnu bitku, spreman da odbije frontalni napad. Leonida je izduio svoju borbenu liniju planirajui tradicionalni iskoeni napad na levo krilo, pokuavajui da istovremeno izvri obuhvat protivnikog krila. tota e zavisiti od kockica koje odreuju gubitke. Klearh proisti grlo i svi su u publici znali ta e rei, to je bilo oigledno po formaciji. Bez pokreta. Spartanski zlatni e ekati da Leonida napadne, uzdajui se u kockice. Ali razgovor zamre kad Klearh progovori. General Parmenion je naredio konjiki juri, usmeren ka neprijateljskom centru. Sve su se oi okrenule ka sudiji kraj Leonide. Prva se tri poteza ne mogu izmeniti i sada sve zavisi od toga kako e Leonida upotrebiti konjicu. Bilo je neuobiajeno ali ne i nemogue da se naredi juri konjice na samom poetku bitke. General Leonida je naredio da Skirite i dilitai krenu napred ka desnom krilu. Poela su doaptavanja u publici, jer Leonida nije predvideo juri konjice te nije izdao nareenje svojoj konjici. tapom za merenje helot pomeri ute drvene konje napred. Sudije se posavetova e i Ksenofon se obrati publici. Sloili smo se jednoglasno da je silina juria naterala protivni ku konjicu u bekstvo, od-bacivi ih u redove hoplita. Gubici su ezdeset kod Leonide i devet kod Parmeniona. Klearhov glas se uzdie nad amorom. General Parmenion nareuje Spartancima i Skiritama da spoje redove i napreduju u trku, u trideset i dva reda dubine, ka neprijateljskom desnom krilu. Parmenion je stajao sasvim mirno, oiju uprtih u Leonidu, koji je uasnut posmatrao napredovanje mase hoplita. Parmenion je shvatao kako se Leonida osea; nije se suoio sa jednim, ve sa dva, popuno neverovatna plana! Nijedna spartanska vojska nije nikada ni pomislila da se spoji sa Skiritama, nijedna grka armija nije napala protivniko desno krilo, njegovu najjau taku. Uraditi tako neto, znailo bi izloiti slabu stranu, jer se tit nosio u levoj ruci, pa bi u napredovanju falanga bila izloena ubitanom dejstvu dilita, strela i kamenja. Ali ne i ovde, mislio je Parmenion. Ne danas. Leonidin centar je bio pometen sopstvenom konjicom, a nigde u blizini nije bilo strelaca ili peltasta, koji bi pomeli Parmenionove redove u nastupanju. Gledao je, elei da vidi, da upije svaku promenu izraza na licu svog protivnika, udei da zapamti trenutak kada e Leonida shvatiti da je poraen. General Leonida je naredio da poslednjih est redova izau iz poretka i opkole nepri-jatelja. Parmenion je bio oduevljen, ali je skrivao raspoloenje, jedino se po rairenim nozdrvama i ubrzanom disanju moglo videti da je uzbuen. Leonida je bio poraen. Vojnici su u masi juriali na njegovo desno krilo, a on ga je istanjio na svega etiri reda. Snaga i hrabrost malobrojnih nije se mogla odupreti teini ogromne mase. Leonida nije samo pobeen, on je smrvljen. Zlatokosi Spartanac je zurio u vojnike, a onda priao sudiji i neto mu uzbueno rekao. Izgovorene rei zaprepastie Parmeniona. General Leonida trai od sudija da povuku drugo nareenje generala Parmeniona, jer ono nema osnova. Ako bi takvo nareenje bilo izdato u bici, Spartanci bi, u to nema sumnje, odbili da ga izvre. Parmenion pocrvene i pogleda ka kralju. Agesilej se zavali i poe razgovor sa mladiem sa svoje desne strane. Ksenofon pozva sudije malo dalje od publike, ali su svi mogli videti da se vodi una rasprava. Parmenion se snudi i zagleda u malo bojite i drvene vojnike zaleene u pokretu. Da li ga mogu diskvalifikovati? Naravno da mogu. Pogleda redove posmatraa. Ko si ti, Parmenione?, upita se. Ti si siromani meanac. Nikome nije stalo do tebe. Ovo je Leonidin dan, a ti si im to pokvario. Ksenofon se vrati do borilita sa peskom. Publika je oekivala presudu, ak se i kralj nagnu napred, pogleda uprtog u Atinjanina. Potez je interesantan i podelio je sudije. Tano je da se spajanje redova sa Skiritama ne smatra asnim, niti verovatnim. On napravi pauzu i Parmenion vide glave kako potvrdno klimaju, i oseti Leonidine oi na sebi. Njegov protivnik dozvoli sebi smeak. Parmenion proguta knedlu. Meutim nastavi Ksenofon izgle da mi da ovde nije u pitanju ast ve disciplina i taktika. General Parmenion je znao snagu svog neprijatelja, znao je i da je neprijatelj primenio ovu istu formaciju u pet prethodnih bitaka, te je stoga primenio neobian plan. Ja sam Atinjanin, ali govorim sa autoritetom oveka koji se vie od svega divi kvalitetima spartanske armije. Ovo je pitanje discipline. Izazov opstaje ili pada na jednom pitanju: da li bi Spartanci odbili da posluaju takvo nareenje? Odgovor je prost. Da li su ikada Spartanci, u svojoj slavnoj istoriji, odbili da posluaju nareenje? Ksenofon napravi jo jednu pauzu, dok je pogledom prelazio preko gledalaca. Zaustavi najzad pogled na kralju. Nareenje ostaje ree Ksenofon. General Leonida je poraen i kako je bio u drugom redu, poginuo je u bici. Spartanskim zlatnim pripada pobeda. General Parmenion je vrhunski strateg. Nije bilo aplauza, ali to nije smetalo Parmenionu. On se okrenu ka Hermiji, koji odbaci ogrta iz ruku, i potra Parmenionu u zagrljaj. Publika je bila zapanjena. Kralj Agesilej je uperio pogled pun gneva ka Ksenofonu, koji samo slegnu ramenima i okrete se na drugu stranu. Tada, prvo apatom a potom sve glasnije, zaue se komentari starih ratnika, koji su raspravljali o strategiji. Leonida ustade i zatetura se unazad. Gril mu prie, prinosei mu ogrta srama, ali ga Leonida odbi naglim pokretom ruke i krupnim koracima napusti dvorite. Postariji helot izae iz senke i dotae Parmeniona po ramenu. Gospodine, dola je neka ena, eno je na kapiji. Kae da morate odmah doi. ena? Kakva ena? upita Parmenion. Ree da je neto u vezi s vaom majkom, gospodine. Nestade u Parmenionu svako oseanje radosti i trijumfa. On se zaljulja, kao da je dobio udarac, i istra iz dvorita. * *** *** ** Publika se utiala kada je mladi Spartanac istrao iz dvorita. Agesilej ustade i krenu ka Ksenofonu, pun besa. Ovo nije trebalo da se desi! prosikta kralj. Ksenofon klimnu glavom. Znam, gospodaru odgovori tihim glasom. Ali niko od nas nije oekivao da e Leonida biti toliko lo. Nije pokazao nijednu strateku vetinu i sa prezirom se odnosio prema protivniku. Ali ti si kralj, gospodaru. Ti si vrhovni sudija u Sparti. Tvoje pravo je da, ako hoe, preokrene moju odluku. Agesilej se okrenu ka peanom borilitu, gde su ostali potpuno zaboravljeni drveni vojnici. Ne najzad ree ti si u pravu, Ksenofone. Ali, proklet bio, ja neu da predam ma meancu! Evo ti! Ti mu predaj nagradu. Ksenofon uze ma i pokloni se. Kralj odmahnu glavom i ode. Ubrzo posle njegovog odlaska publika se razie. Atinjanin je doao pod senku trema i seo u tiini, razmiljajui o Parmenionu. Prie mu njegov sin, Gril. To je bilo neasno oe ree deak. Da zna da je bilo sloi se general. Leonida nije poneo ogrta srama, to nije prik-ladno. Nisam na to mislio, i ti to zna. Spartanci ne bi nikada dozvolili tim melezima, Skiritama, da sa njima spoje redove. To niko nije mogao oekivati. Trebalo je poeti novu igru. Odlazi, deae, i probaj da ne govori o stvarima o kojim vrlo malo zna. Gril se ukopao na mestu, crven u licu. Zato me mrzi, oe? on upita. Rei potresoe Atinjanina. Ne mrzim te, Grile. ao mi je to tako misli. Ksenofon ustade i krenu ka deaku, rairenih ruku, spreman za zagrljaj. Ne, ne dodiruj me! viknu Gril izmiui se. Ne elim nita od tebe! Okrete se i potra dvoritem, pa izlete na glavnu ulicu. Ksenofon uzdahnu. Toliko se trudio oko deaka, s mukom ga uei, pokuavajui da ga ispuni oseanjima odanosti, dunosti i hrabrosti. Ali uzalud. Ksenofon je posmatrao kako odrasta, video je znake oholosti i surovosti, tatine i prevrtljivosti. Ne mrzim te proaputa ali ne mogu ni da te volim. Taman je bio na pragu kue kada ugleda starijeg oveka kako pored jame sa peskom posmatra drvene vojnike. Kao domainu, obiaji su mu nalagali da popria sa gostom, i on pree preko dvorita. Mogu li vam ponuditi neto osveavajue? upita. Starac pogleda u generalovo lice. Ne prepoznaje me? upita podiui patrljak desne ruke. Pasian? O, slatka Hero! Mislio sam da si mrtav! I trebalo je da budem, ponekad poelim da jesam. Odsekli su mi desnu aku, generale, i ostavili da iskrvarim do smrti. Ali uspeo sam da doem kui. Trebalo mi je esnaest godina da doem. Pasian se nasmeja pokazujui slomljene trule zube. Kui ponovi sa enjom u glasu. Prokrili smo put kroz Persijance i utvrdili se meu gomilom kamenja. Mogli smo odatle videti Agesileja sa glavninom vojske, i mislili smo da e nam pritei u pomo. Ali oni to nisu uinili. Mi smo samo Skirite. Ginuli smo, jedan po jedan. Ubio sam jedanaest ljudi tog dana. Persijanci nisu bili ba zadovoljni zbog toga, Ksenofone; odsekli su mi desnu aku. Naao sam seljaka koji mi je zatvorio ranu vrelom smolom i uspeo da zaustavi krvarenje. Ui unutra, prijatelju. Hoe li vina ili hrane? Ne, ali ti se zahvaljujem. Doao sam samo da vidim momka, da ga gledam kako po-beuje. Leonidu? Ne. Onog drugog Savru. On nije Spartanac, Ksenofone i hvala bogovima na tome! Odkud ga ti poznaje? On se nije ni rodio kada si otiao u Persiju. Sreo sam ga na putu, generale, kad sam bio nadomak kue. Zna, nisam shvatao koliko sam ostario sve dok nisam video brda svoga detinjstva. Sve ove godine borio sam se da doem kui, i stigao sam, oronuo bogalj sa pokvarenim kolicima. Viknuo sam mu da mi pomogne i on je priao. Odveo me je do kue moga sina. I nijednom mi nije prebacio to je zbog mene izgubio Veliku trku. Moe li to da zamisli? Zavrio je kao poslednji, ini mi se ree Ksenofon. Bio je prvi, bio je nadomak grada. A ja nisam imao nita da mu dam. Bez iega sam. Bez prebijene pare. Ali oduiu mu se, Ksenofone, naplatiu jedan stari dug. Dva puta sam ti spasao ivot. Hoe li mi se oduiti? Zna da hou. Da sam ja bio u Persiji, zajedno sa Agesilejem, ja bih ti pritekao u pomo. Nadam se da to zna. Pasian klimnu glavom. Ne sumnjam u to generale. Koliko znam, deko je meane krvi, bez novca i uticaja. Pomozi mu, Ksenofone. Hou, obeavam ti. Pasian se nasmei i uputi ka izlazu, pa zastade i poslednji put baci pogled ka peanom borilitu. Uivao sam u bici ree preko ramena. Lepo je videti poniene Spartance. * *** *** ** Parmenion istra kroz kapiju na ulice opustele zbog ege. Nije oseao kako mu sunce pri kou, niti je oseao bolove zbog mnogih modrica. Nije video kue pored kojih je prolazio, niti uo pse koji su za njim trali. Dua mu je bila ispunjena bolom, i sve to je mogao videti bilo je majino lice, blago i nasmejano, smireno i puno razumevanja. Ona umire. Umire. Ta misao mu je odzvanjala u glavi dok je trao sa oima punim suza. Desilo se ono to je odavno slutio poela je da gubi na teini, lice je izgubilo nekadanju lepotu, a oi postale umorne; i svi drugi znaci bolesti i patnje bili su tu. Ipak, nije mogao da se suoi sa istinom, pa je izbegavao i da misli o tome. Istrao je na Odlazeu ulicu, pa presekao kroz siromaniju etvrt, sudarivi se sa nekim debelim trgovcem i oborivi ga na zemlju. Nastavio je da tri praen njegovim psovkama. Ulaz u kuu je bio zakren susedima, koji su stajali u tiini. Progurao se kroz njih i ugledao Reu kako sedi kraj kreveta. Doktor Astion je stajao u malom dvoritu, okrenut leima sobi. Parmenion zastade na vratima a srce mu je jako lupalo. Rea se okrete ka njemu Preminula je ree pa ustade, prie Parmenionu i zagrli ga. Nee se vie muiti. Suze linue niz Parmenionove obraze, dok je gledao mravo telo na krevetu. Nije saekala da se vratim proaputa on. Rea ga je drala jo malo u zagrljaju, pa onda lagano izgura sve prijatelje i susede iz sobe, zatvarajui vrata za njima. Zatim se vrati do kreveta i sede uzevi Arteminu sitnu ruku meu svoje. Doi ree Parmenionu. Sedi s druge strane i oprosti se od nje. Parmenion sede nekako na krevet i uze majinu desnu ruku. Sedeli su neko vreme u tiini. Astion ue, ali ga oni ne primetie, i on tiho izae iz kue. Govorila je o tebi na samom kraju ree Rea. elela je da te saeka, da te vidi, da uje ta si uradio. Govorila je s ponosom o tebi. Pobedio sam, majko ree Parmenion, steui njene beivotne prste. Pobedio sam pred svima. Pogledao je u Artemino lice. Oi su joj bile sklopljene, a lice ukoeno. Izgleda smireno proaputa Rea. Parmenion zatrese glavom. Nije mogao videti smirenost, samo uasnu konanost smrti, potpunu ukoenost, razdvajanje. A ipak, njena ruka je bila jo topla, prsti neni. Koliko je puta tim prstima odagnala bol i milovala njegovo lice? Osetio je kako mu se stomak vezuje u vor i kako ga gue suze. Poeo je da plae, a suze su mu klizile niz lice i kapale na majinu ruku. Govorila je o belom konju ree Rea. Videla ga je na padini brda. Prilazio joj je i ona je rekla da e na njemu jahati sve do Makedonije. Ne znam da li ti je to neka uteha. Takoe je rekla da vidi tvoga oca kako je eka. Parmenion nije mogao da govori ali je pruio ruku i dotakao majino lice. Pozdravi se proaputa Rea. oprosti se od nje. Ne mogu zajeca Parmenion. Ne jo. Ostavi me jo malo, molim te, Rea. Ja moram da pripremim, vratiu se uskoro. Ona doe do vrata i zastade. Volela sam je, bila je divna ena i dobar prijatelj. Nedostajae mi, Parmenione. Nije bilo ni trunke zlobe u njoj; zasluila je bolje. uvi da se vrata zatvaraju, sve ustave bola u Parmenionu popustie i on poe nesputano da jeca. Kroz glavu su mu prolazile slike; jedva se seao oca, kao ogromnog tamnog diva, koji povremeno prolazi kroz kuu, ali je majka stalno bila sa njim. Kada je, po spartanskom obiaju, sa sedam godina bio odveden u kasarnu da ivi sa drugim deacima, ona je plakala i vrsto ga je grlila kao da mu je ivot ugroen. esto se iskradao iz kasarne, i preko krovova i zidova dolazio kui da je vidi. Sada je vie nikada nee videti. Ako me voli, ti e se vratiti ree. Nemoj me nikada ostaviti. Znao je da su te rei besmislene, ali su mu se prosto otele. Sedeo je pored tela sve dok svetlo nije poelo da bledi. uo je vrata kako se otvaraju, i oekivao je Reinu ruku na ramenu. Doneo sam ti trofej, generale ree Ksenofon tiho. Pokrij njeno lice, pa emo razgova-rati u dvoritu. Ne mogu da joj pokrijem lice! usprotivi se Parmenion. Ksenofon prie sa druge strane kreveta. Ona nije ovde, deae; otila je. Ono to vidi je plat koji je nosila. Nije greh prekriti njeno lice. Njegov glas je bio umirujui i Parmenion obrisa suze i uperi pogled u Atinjanina. S nenou, Parmenion podie beli arav i prekri joj lice. Porazgovarajmo kratko ree Ksenofon, vodei deaka u dvorite. Sedoe na kamenu klupu. Atinjanin je nosio dugi vuneni ogrta plave boje, preko bele tunike i sandale od najfinije koe, koje su dosezale do polovine potkolenice. Ipak je u potpunosti izgledao kao vojnik. Parmenionu predade Leonidin ma koji je doneo sa sobom. Mladi ga odloi na stranu i ne pogledavi ga. Ksenofon klimnu glavom. Vie e ti ma znaiti u budunosti. Ti si mlad, Parmenione, i ivot ti nosi jo mnogo tuge, ali te nita nee tako dirnutu kao ovo danas. Ti si razuman momak i zna da svi ljudi moraju umreti. Razgovarao sam sa tvojim susedima o tvojoj majci. Trpela je velike bolove. Znam za njene bolove. Znam da se muila. Hteo sam, hteo sam da joj neto kupim, napravim. Kuu, ne znam. Ali hteo sam da je usreim, da joj pruim neto to zasluuje. Bila je neka tkanina na pijaci koju je elela, opivena zlatom, divno platno da saije haljinu za kraljicu, rekla je. Ali nismo mogli da je kupimo. Ukrao sam to platno, ali ga je ona vratila prodavcu. Nije nita imala. Ksenofon odmahnu glavom. Usko gleda. Imala je mua koga je volela i sina koga je oboavala. Ti misli da je htela vie? Dobro, moda je i htela. Ali, ovo je surov svet, Parmenione. Bilo koji mukarac, ili ena, mogu oekivati malo sree. Sudei po tvojim susedima, tvoja je majka bila srena. Nije nita znala o tvojim tekoama sa drugom decom. ona se smejala, pevala, igrala na svetkovinama. I da, ona je mrtva i nee vie pevati. Ali nee vie ni oseati bolove, niti e ostariti, pobeliti i nadiveti svoga sina. Zato si doao? upita deak. Ma si mogao i da poalje. Ksenofon se nasmei. Zaista sam ga i mogao poslati. Poi sa mnom, Parmenione. Veeraemo i ti e mi priati o svojoj majci. Vano je da govorimo o njoj i da poaljemo svoje pohvale. Tako e bogovi znati da je bila dobra ena, i prihvatie je uz dobro vino, i obuie je u haljinu opivenu zlatom. Ne elim da je ostavim ree Parmenion. Prekasno je za to, nje vie nema. Moraju je pripremiti za sahranu, a nije prikladno da mukarci vide enske tajne. Doi. Parmenion je sledio generala, dok su izlazili iz kue i u tiini krenuli Odlazeom ulicom, pa preko pijace do veih kua, gde su iveli plemii. Poto vie nije bilo peanog borilita i poto se publika razila, Ksenofonova kua je izgledala drugaije. Svuda se oseao miris purpurnih cvetova, koji su visili sa zidova. Sluge donee nekoliko lampi i osvetlie dvorite. No je bila topla, a vazduh teak, dok je Ksenofon sluao Parmeniona kako pria o svojoj majci. Sluge donee jelo i razblaeno vino, i njih dvojica ostadoe da sede do duboko u no. Najzad Ksenofon povede Parmeniona do male sobe u zaelju kue. Dobro spavaj, prijatelju ree general. Sutra emo se pobrinuti za tvoje poslove. Ksenofon zastade na odlasku. Reci mi, mladiu upita iznenada zato si stigao poslednji u Velikoj trci? Napravio sam greku odgovori Parmenion. Da li si zbog toga zaalio? Parmenion ponovo ugleda starevo lice, oi pune oajanja. Ne ree. Neke stvari su vanije od pobede. Pokuaj to da zapamti ree mu Atinjanin. * *** *** ** Pored vatre koja je zamirala sedela je Tamis, gledajui u blede senke, kako igraju po grubo obraenim zidovima sobika. No bee tiha, uo se samo apat nonog vetra i utanje lia. Starica ekae, oslukujui. Nisam pogreila, ree sebi, kao da se pravda. Vetar se pojaa i grana udari u njen prozor, vatra zapucketa novim plamenom, a zatim se ugasi. Ona ubaci suve granice u vatru i snanije obmota stari al oko ramena. Umor je obuze i njene se oi sklopie, ali je ipak sedela, jedva diui dok joj je srce pomamno lupalo. No je odmicala kad se zau konjski topot, sporo ritmiko udaranje konjskih kopita o suvu, tvrdu zemlju. Uz dubok uzdah, Tamis se uspravi i uzevi svoj tap, polako doe do otvorenih vrata. Zastade posmatrajui drvee, obavijeno senkama. Topot se bliio, ali nigde se nije video konj. Zatvorivi svoje telesne oi, ona otvori duhovne, i vide visokog, belog pastuva kako joj se pribliava preko istine. Bee to ogromna zver, skoro osamnaest aka visoka sa oima boje opala. Tamis uz uzdah odloi al i uze ogrta od sive vune, koji privrsti na ramena tirkiznim broem. Ostavljajui vrata otvorena, ona se zaputi u no, prema gradu, dok ju je sablasni pastuv pratio. S turobnim mislima polako je hodala opustelom pijacom, udarajui tapom po ploniku. Parmenionova majka je bila dobra ena, nena i brina. A ti si je ubila, apnu glas u njenom umu. Ne, nisam ree glasno. Pustila si je da umre, zar to nije isto? Mnogi ljudi umiru, jesam li ja odgovorna za sve te smrti? Ti si elela njenu smrt, htela si da deak ostane sam i da pati. Da bi postao jai. On je nada ovog sveta. Njega je sudbina odredila da porazi Mranog boga. Mora biti moan ovek. Glas je utihnuo ali je Tamis znala da ga nije ubedila. Stari, ona ree sebi. Glas ne postoji. Pria sama sa sobom, a takvi su razgovori besmisleni. Ja govorim glasom razuma ree Tamis. Ti govori glasom srca. Zar u tebi vie nema mesta za takav glas? Ostavi me na miru! Uinila sam ono to se moralo uiniti! Grupa ljudi je sedela u blizini na meseini i kockala se zglobnim kostima. Nekolicina podie pogled dok je prolazila kraj njih, i jedan, sujeverno, napravi znak kruga da bi se zatitio od zla. Tamis se tome nasmeja, a zatim zaboravi na njega. Doavi do Parmenionove kue, ona zatvori oi, doputajui svome duhu da ue u kuu i lebdi u sobi gde je Artemino telo lealo, povijeno pogrebnom tunikom od lana. Ono to je Tamis traila nije bilo tu i arobnica se vrati u svoje telo. Umorna, nastavi hod, u pratnji belog pastuva, sve dok ne zastade ispred Ksenofonove kue okupane meseinom. Jo jednom oslobodi svoj duh, pretraujui kuu dok ne nae sobiak u kome je leao Parmenion, izgubljen u snovima. Tu, pored kreveta stajae bleda figura, bestelesna i bela, poput skulpture od magle, bezlina i svetla. Tamis oseti izuzetan naboj ljubavi i bola zbog gubitka i munog rastanka. Parmenion u snu glasno zajea, figura zablista, a Tamis oseti zbunjenost i bol. Bleda ruka se prui ka deaku, ali ga nije mogla dotai. Vreme je ree Tamis. Ne kao da zau odgovor, ne odbijajui ve preklinjui. On te ne moe videti, ak i da je budan. Doi. Ja u te voditi. Kuda? Ka mestu mira. Figura se okrenu ka krevetu. Moj sin. On e biti veliki ovek. On e spasti svet od tame. Moj sin ponovi utvara, kao da je nije ula. Ti vie ne pripada ovom svetu ree Tamis. Oprosti se, ali brzo, jer e uskoro svanuti. On izgleda tako izgubljeno proaputa utvara. Moram ostati da mu pruim utehu. Magla postade gua, a Artemin obris jasniji. Ona se okrenu ka Tamis. Ja tebe znam. Ti si arobnica. Jesam. Zato hoe da me odvoji od sina? Ti vie ne pripada ovom svetu ponovi Tamis. Ti si umrla. Umrla? O, da seam se. Tamis prikupi snagu da se odupre saaljenju koje ka njoj potee od prikaze. Nikada ga vie neu grliti. To ne mogu da izdrim! Tamis se okrenu, ne mogavi da podnese patnju u Aretminim oima. Prati me zapovedi ona i vrati se u svoje telo. Neko vreme stajae u tiini, kod kapije, dok se, konano, silueta utvare ne pojavi u dvoritu. Rekla si da e biti veliki ovek ree Artema ali da li e biti srean? Da slaga Tamis. Onda moram biti zadovoljna. Da li u ponovo biti sa njegovim ocem? To ti ne mogu rei. Tamo gde e ti jahati, ja ne mogu poi. Ali u se moliti da bude onako kako eli. Uzjai konja, jer samo on zna staze umrlih ka kojima e te bezbedno nositi. Maglovita figura doe do pastuva. Hoe li ti paziti na mog sina? upita Artema. Hoe li mu biti prijatelj? Brinuu o njemu obea Tamis. Pobrinuu se da ima sve to mu je potrebno da bi is-punio svoju sudbinu. Idi sada! Pastuv podie glavu i krenu, kasom, ka brdu na kome je bilo groblje. Tamis ih je gledala dok se nisu izgubili iz vida, a onda umorno sede na mermernu klupu. Da li e on biti srean? Pitanje ju je muilo, a tugu zameni ljutnja. Jakim ljudima srea nije potrebna. On e imati slavu i ime e mu sa divljenjem aputati ljudi u svim dravama. Generacije e spoznati sreu zahvaljujui njemu. Zar to nije dovoljno? Ona podie pogled ka Parmenionovoj sobi. Morae da se zadovolji time, stratee, jer samo to mogu da ti pruim. * *** *** ** Parmenion se probudio usred noi, mutnih misli, sa oseajem nesigurnosti. Meseina je prodirala kroz otvoreni prozor u sobu. On pogleda mesec i na njemu vide mrtvo i hladno majino lice. Stvarnost ga zabole, jae nego svi udarci koje je dobio od Grila i drugih, pogodivi ga pravo u srce. On se prebaci preko kreveta i prie prozoru prema dvoritu. Gledao je u prazan okvir, gde se nalazilo peano borilite. Ostala je samo kaldrma na mestu njegovog trijumfa. Razmiljao je o svojoj pobedi, ali to nije moglo da umanji veliinu njegovog gubitka. Kako je deija igra mogla da bude toliko vana? Pogleda ka krevetu i zapita se ta ga je to probudilo. Onda se setio. Sanjao je belog konja koji galopira preko zelenih brda. Podie pogled ka mesecu i zvezdama, tako dalekim, nedostinim, neuhvatljivim. Kao i njegova majka. Oseanje razdvojenosti bilo je nepodnoljivo. Sede na stolicu visokog naslona i oseti hladni noni povetarac na koi. To to su ga prezirali sada nije nita znailo. Jedina osoba koja ga je volela umrla je. ta e sad, Parmenione? ta e sad, Parmenione?, odzvanjalo je pitanje. Sedeo je pored prozora, do pred zoru, dok se sunce nije uzdiglo iznad vrhova planine Parnon. Vrata se iza njega otvorie, on se okrete i spazi Klearha, sudiju na Igrama. Parmenion ustade i nakloni se. Nema potrebe da mi iskazuje svoje potovanje ree sudija. Ja sam ovde samo malo iznad obinog sluge. Gospodar kue te poziva da zajedno dorukujete. Parmenion klimnu i ovek se zaputi ka izlazu, a zatim se okrete. Njegovo tvrdo lice omeka. Verovatno ti to nita ne znai, deko, ali mi je ao zbog tvoje majke. Moja je umrla kada mi je bilo jedanaest godina; takav se gubitak ne zaboravlja. Hvala ti ree Parmenion. Oi mu se napunie suzama, ali je sebe prisilio da ostane miran i krene za Klearhom u dvorite, gde ga je Ksenofon oekivao. General ustade i osmehnu se. Nadam se da si spavao dobro, mladi stratee? Da, gospodine. Hvala vam. Sedi, uzmi malo hrane. Ima hleba i meda. otkrio sam njegove prednosti, dok sam bio u pohodu na Persiju; dobar je za zapoinjanje dana. Parmenion nasee nekoliko kriki hleba i namaza ih medom. Poslao sam poruku u kasarnu ree Ksenofon. Danas ne mora da se javlja na smotru. Mislio sam da odemo na jahanje ka planini Ilijas. Ja nisam dobar jaha, gospodine priznade Parmenion. Nismo mogli sebi da priutimo konja. Onda ni ne moe znati da li si dobar jaha ili ne? Uivaj u jelu, pa emo posle videti ko-liko si dobar. Zavrili su doruak i krenuli ka dugakim talama iza kue. Bilo je est pregrada za konje i pet konja. Biraj ree Ksenofon. Pogledaj ih sve i izaberi koga e jahati. Parmenion ue u svaku pregradu da bi odabrao konja. Ne znajui ta da gleda, pogladio je svaku ivotinju prelazei akom preko njenih irokih lea. Jedan sivac, sa lepom krivinom vrata i snanim leima, imao je zlokoban pogled, u kojem je Parmenion naslutio bolno iskustvo. Konano odabra kobilu kestenjaste boje, visoku petnaest aka. Objasni izbor ree Ksenofon, prebacujui uzde preko kobiline glave i izvodei je na-polje u dvorite. Dok sam je milovao, gurnula me je njukom. Ostali su samo stajali, osim sivca. Mislim da je eleo da mi odgrize glavu. On bi to zaista i hteo priznade Ksenofon ali si ti napravio dobar izbor. Kobila je pos-luna i blage naravi. Nita je ne moe uznemiriti. General prebaci prekriva od kozje koe preko kobilinih lea. Ovo nee skliznuti ree on Parmenionu ali zapamti da treba da je stegne butinama, a ne potkolenicama. Na siveva lea on prebaci neobino lep prekriva od leopardove koe. U Persiji ree mnogi varvari koriste sedla od tavljene koe, koja vezuju konjima za lea. Ali to je za varvare, Parmenione. Gospodin upotrebljava samo ebe ili u najboljem sluaju, ivotinjsku kou. Vazduh je bio sve, sunce jo nije stiglo do zenita. Poveli su konje kasom preko polja, ka zatalasanim brdima severno od grada. Tu Ksenofon skupi svoje ake i pomoe Parmenionu da uzjae, a onda uhvati sivca za grivu i u jednom skoku se nae na njegovim leima. Pokret je bio precizan, siguran i otmen. Parmenion oseti zavist. Poeemo sa etnjom ree Ksenofon dopustiemo im da se naviknu na nau teinu. On se nagnu napred i potapa konja po dugom vratu. Stalo ti je do njih ree Parmenion ponaa se kao da su ti prijatelji. Oni i jesu prijatelji. Ima mnogo budala koji misle da uz pomo bia mogu da nateraju konja na poslunost i pokornost. Oni e ih pokoriti, u to nema sumnje, ali konj bez duha je bezvredna ivotinja. Odgovori mi na ovo, stratee: na koga bi se pre oslonio u bici, na oveka koji te voli ili na onoga koga si ti muio i tukao? Odgovor je oigledan, gospodine. Voleo bih da prijatelj bude pored mene. Tano tako. Zato bi bilo drugaije kada se radi o konju ili psu? Jahali su preko brda dok nisu doli do ravnice pokrivene sasuenom travom. Pustimo im malo na volju ree Ksenofon lupivi kopca po sapima. ivotinja se dade u trk a kobila za njim. Parmenion se kolenima vrsto uhvati za kobilin stomak, nagnuvi se unapred. Topot kopita mu ispunu ui i obuze ga oduevljenje zbog jahanja. On se oseti ivim, potpuno, udesno ivim. Ubrzo Ksenofon okrenu svog konja nadesno, ka istoku, prema zasadu empresa. Tu uspori kopca do kasa i Parmenion mu se priblii sa strane. Atinjanin skoi na zemlju i osmehnu se Parmenionu. Dobro si je vodio. Mladi sjaha. Dobra je, veoma dobra ree. Onda je potapi i to joj reci. Da li moe da me razume? Naravno da ne, ali moe da uje tvoj glas i da prema tvom dodiru zna da si zadovoljan njome. Da li ona ima ime? upita Parmenion dok je prstima prolazio kroz kobilinu grivu. Zove se Bela, trakog je porekla, sa srcem lava. Vezae konje i sedoe pod emprese. Parmenion se iznenada oseti nelagodno. Zato je ovde? Zato se taj legendarni Atinjanin interesuje za njega? Nije eleo da ga Ksenofon zavede, niti da dospe u situaciju da odbije tako monog udvaraa. O emu razmilja? iznenada upita general. Razmiljao sam o konjima slaga Parmenion. Ksenofon klimnu glavom. Ne treba da me se boji mladiu. Ja sam ti prijatelj i nita vie od toga. Da li si ti bog, pa zna moje misli? Ne, ja sam general, a tvoje je misli lako itati jer si mlad i neiskusan. U bici protiv Leon-ide borio si se da na licu prikrije gordost zbog trijumfa. To je bila greka, napravio si masku od svoga lica, ali su ti oi svetlele istom zlobom. Ako eli da sakrije svoja oseanja, mora prvo da prevari sebe, i da pogleda u lice omraenog neprijatelja zamiljajui da ti je on prijatelj. Tada e ti lice biti oputenije i moi e prirodnije da se smei. Nemoj se truditi da ti lice bude bezizraajno, jer e to tvome neprijatelju odati da neto krije. I kada god to moe, pokuaj da unese i malo iskrenosti, to je najbolji nain za preruavanje. Ali ovo su misli za neki drugi dan. Pita se zato se Ksenofon interesuje za tebe? Odgovor nije komplikovan. Posmatrao sam tvoju igru sa Leonidom. irina tvojih zamisli me je zainteresivala. Rat je umetnost, ne nauka, a to je neto to ti instinktivno razume. Prouavao si Leonidu i video njegove slabosti. Rizikovao si i to se i te kako isplatilo. Konjicu si dobro koristio, to je retkost za Spartanca. To nije impresioniralo publiku ree Parmenion. Naravouenije je u ovome, stratee: ti si postigao pobedu, ali si vei deo slave prepustio Skiritama. To nije razumno. Ako robovske rase ikada zakljue da su jednaki Spartancima, doi e do nove pobune. A tada e se gradovi-drave, kao to su Atina ili Teba, ponovo ujediniti i izvriti invaziju na spartansku zemlju. To je pitanje ravnotee snaga, i to je ono to su ratnici u publici videli. Dakle, pogreio sam? upita Parmenion. U Igri? Ne. U ivotu? Da. Zato si mi onda dodelio pobedu? upita mladi. Ti si dobio bitku odgovori Ksenofon. U Igri nije vano da li e dobiti ili izgubiti rat. General ustade i poe ka svome konju, a Parmenion poe za njim. Hoe li da me poduava? upita mlai ovek, pre nego to je razmislio. Moda ree Ksenofon. A sada hajde da jaemo. * *** *** ** Leonida uze zalet i nakon tri koraka hitnu dilit visoko u vazduh. Pogledom isprati njegovu zakrivljenu putanju. Dok su se sunevi zraci odbijali o gvozdeni vrh, oruje se lagano prizemlji u zemlju prepeenu suncem, dvanaest koraka dalje od najdaljeg pokuaja njegovih suparnika. Leonida se okrete i podie ruke, a nekoliko mladia mu poe aplaudirati. Leonida pogleda oficira Lepida, njihovog pretpostavljenog, koji bi, kao i obino sada trebalo da zavri seriju hitaca. Lepid zavrte glavom i uze svoj dilit. Izbroja sedam koraka, odmeri teinu oruja, pa potra i uz uzvik ga hitnu. Jo dok se dilit odvajao od ruke oficira, Leonida sebi dozvoli da se pobedniki osmeh. Lepid primeti da je njegov hitac krai od Leonidinog za neto manje od tri koraka. Okrenu se i pokloni mladiu. Ima dobru ruku ree, toplo se osmehujui ali nisi se dovoljno nagnuo unazad prilikom izbaaja. Ima jo bar osam koraka duine hica. Radi na tome. Hou, gospodine obea Leonida. A sada bih, spartanska gospodo, voleo da vidim kako trite ree im Lepid. Dvadeset krugova na trkalitu, ako vam je po volji. A ako nije? uzviknu deak iz pozadine. Dvadeset i pet krugova ree Lepid. Zau se negodovanje, ali mladii otrae na startnu liniju. Lepid ode do drvene klupe u senci da posmatra mladie. Na elo izbi Gril, praen Learhom. Leonida je zauzeo etvrto mesto iza Hermije. Lepid protrlja rame u koje je jo uvek, ispod kosti, bio zariven vrh persijskog koplja. Rame ga je zimi ubitano bolelo, a i leti je svaki napor, kao i bacanje dilita, prouzrokovao tupi bol. Lepid se podie. Priseajui se dana u kasarni, svoje udnje da marira sa falangom u bitku, zavideo im je na mladosti i energiji. Ugleda deaka na zaelju grupe. Vie se potrudi, mladi Pausija! viknu, i deak potra da se sakrije meu ostalima od tog kritikog oka. Lepid u mislima odluta i ponovo se seti svoje mladosti. Sparta je tada bila drugaija, pomisli, mnogo vernija principima uzvienog Likurga. Deacima je u kasarnama bilo dozvoljeno da imaju samo dve tunike, jednu za leto i jednu za zimu. Nije bilo pevaa koji su nastupali u Mermernom pozoritu, nije bilo predstava, niti zabava u kuama bogataa. Jedna porcija orbe dnevno za mladie i gvozdena disciplina, odravana brezovom ibom. Rasa stvorena za bitke. On pogleda trkae. Dobri momci, jaki i ponosni, ali je Leonida imao mnogo tunika i topli ogrta kao zatitu od zimskog vetra. A Hermija je provodio veinu svojih noi u roditeljskoj kui, uivajui u dobroj hrani i pijui razblaeno vino. Mladi Learh je imao pozlaeni bode, koji je napravio zanatlija iz Tebe, dok je lenji Pausija punio svoj stomak medenjacima i trao brzinom bolesne svinje. Ovi momci ne bi preiveli na dnevnoj porciji orbe. Skrenuvi pogled ka Leonidi, vide da je on dospeo na drugo mesto, odmah uz Grila. Atinjanin je bio dobar trka, ali je Lepid znao da e Leonida ubrzati na poslednjoj krivini i ostaviti ga iza da dahe. Samo je Parmenion mogao da prati ritam koji je davao Leonida, ali nikada vie od dvadeset i pet krugova, jer je tada Leonidina izdrljivost dolazila do izraaja. Koristiti Skirite uporedo sa pravim ljudima! Lepid zavrte glavom; bio je pozvan tog jutra kod pretpostavljenog. Ja sa time nemam nita, gospodine ree starijem oveku, mrkog pogleda. Trebalo je da neto uini viknu ostareli general. Kralj je nezadovoljan, a jedan od naih najboljih mladih ljudi je osramoen. Hoe li da mi kae da taj deko nije nikada u praksi pokuao takav manevar? Nikada, gospodine odgovori Lepid, s nelagodnou koja je rasla. ovek ispred njega bio mu je pretpostavljeni oficir na sedam pohoda, i mada su obojica preli etrdesetogodinjicu punoletstva, general je jo uvek u njemu budio strahopotovanje. Postavi ga na pravi put, Lepide. ta bi bilo sa nama kada bi dozvolili spartanskim mukarcima da razviju takve uasne metode? On je meane krvi, gospodine. On nikada nee biti Spartijat. Njegov je otac bio izvrstan ratnik odgovori general a njegova majka je imala dobro dranje. Ali, uo sam tvoje rei. Krv e izbiti na povrinu. Poalji mi deaka. Sa Ksenofonom je, gospodine. Pogreb njegove majke je danas i on je gost u kui Atin-janina. General snano udari pesnicom po stolu. Ne elim da jedan od mojih momaka bude iskorien od strane tog oveka! Postarau se da se sutra vrati u kasarnu Uini tako proguna starac. I, Lepid, nee biti ceremonije uruivanja pobednikog tapa. Gospodine? Bez ceremonije, ove godine. Lepid pogleda u stareve oi i proguta knedlu. Ja ne volim deaka previe, gospodine, ali je on pobedio. Kako moemo da mu ne uruimo tap? Mora posluiti kao primer. Da li zna da moji heloti govore o njegovoj pobedi i da je to ve opte poznata stvar meu Skiritima? Lepid nije vie nita rekao. Sedeo je, zahvalan visokom empresu na senci, i posmatrao mladie kako tre. Imao je malo vremena za Parmeniona, koga je smatrao prepredenim i lukavim mladiem; ali je on zasluio tap i bila je nepravda liiti ga toga. Zapitao se kako e drugi mladii reagovati na tu odluku. Parmenion nije bio popularan, ali je no dodele bila pomalo divlja i njoj su se svi unapred radovali. Trka je ulazila u zavrnu fazu, pa se Lepid podie i ode do centra polja. Gril je jo uvek vodio, ali je Hermija bio uz rame Leonidi i borio se za drugu poziciju, blokirajui vieg deaka da sa spoljne strane prestigne Grila. Leonida poe udesno, odgurnuvi Hermiju. Vitki mladi se zatetura i izgubi korak, ali Leonida polete napred, i sustie Grila pred ciljem, pobedivi za prsa. Hermija je zavrio trku kao petoplasirani. Lepid je saekao da mladii povrate dah, pa ih pozva sebi. Dobra trka, osim tvoje, Pausija. Jo pet krugova, moliu. Deaci se podsmehnue debe-lom mladiu koji je poao da tri sam. Gospodo, panja. Prvo, Olimpijske igre. Leonida i Parmenion e predstavljati ovu ka-sarnu na srednjim i dugim prugama. Leonida e se takmiiti u bacanju dilita, zajedno sa Nestom. Hermija i Asirion e nas predstavljati na kratkim deonicama. Ja u razgovarati sa atletiarima, kada ostale raspustim. Drugo, etvorica deaka su jue zakasnili na prozivku. To daje lo primer mlaim deacima u naoj kasarni. Mi smo Spartanci, gospodo, a to znai da znamo ta je disciplina. To se vie nee ponoviti. Tree, ceremonija dodele pobednikog tapa on pogleda Leonidu i vide kako osmeh prelee mladievim licem. On dakle zna, pomisli Lepid, i gnev ga obuze. Ceremonije nee biti ove godine, i nee biti proslave. Na Lepidovo zaprepaenje odjeknu snaan uzvik oduevljenja, i njemu lice potamne. Gospodo! viknu, podiui ruke. Tiina zavlada. Ne razumem razlog za ovakvo veselje. Hoe li mi to neko objasniti? Ti, gospodine ree on, pokazujui na Learha. Savra je varao odgovori Learh, i Lepid vide kako nekoliko glava klima u znak slaganja. On nije varao! zaurla Lepid. On je pobedio! A to je ono to Spartanci treba da rade. I da vam svima razjasnim jednu stvar. Da je Leonida naredio svojoj konjici da krene napred, oni bi presreli juri protivnike konjice. Tada, kada je Parmenion napredovao, njegova desna strana bi bila otkrivena za strele i dilite. Parmenion bi bio zbrisan. Ja ne odobravam njegovu upotrebu Skirita, ali kada vidim kako Spartanci kukaju nad porazom, ja sam oajan. Voljno! Okrenuvi se na peti on krupnim koracima napusti vebalite, ostavljajui za sobom zaprepaene mladie. Nikada nisam pomislio da mu se dopada Savra proaputa Learh. Ono to je rekao je istina ree Leonida. Ne, Savra je varao ubaci se Gril. Leonida se okrete ostalima. U pravu je! Olako sam shvatio Savru i on me je ponizio. Morao sam da ponesem ogrta srama. Bilo je mnogo naina da ga razbijem da sam samo naslutio njegov plan; tri bi mi donela pobedu, iako nisam prozreo njegovu nameru. Ja ih nisam iskoristio. Zavrimo sada sa tim. Leonida se udalji a Gril se nagnu ka Learhu. Meanac odseda danas u kui moga oca proaputa. Ali e noas otii kui zbog pogreba. Pa? Nee moi da tri na Olimpijskim igrama sa povreenim nogama. Nisam siguran On je ponizio naeg prijatelja! proita Gril. ta ako za to sazna tvoj otac? Bie mrano. A Savra nas nee prepoznati. Onda, noas sloi se Learh. * *** *** ** Uvijeno u belo laneno platno, telo je bilo podignuto sa kreveta i poloeno na komad grubog platna, zategnutog izmeu dve motke. Parmenion je posmatrao ene kako iznose njegovu majku iz Kue mrtvih i nose prema groblju na brdu. Ponela su je etiri nosaa, obuena u belo, a punaka Rea koraala je iza njih kao Majka alosti. Iza nje je iao Parmenion, a pored njega je koraao atinski general Ksenofon. Groblje se nalazilo iza Mermernog pozorita, istono od grada, i skromni sprovod je krio sebi put kroz guvu na pijaci, pa pored spomenika Pauzaniji i Leonidi. Doli su do otvora peine, gde je ekala starica, ija se seda kosa vijorila na povetarcu. Ko trai da hoda sa mrtvima? ona upita. Rea istupi. Moja prijateljica, Artema ona odgovori. Ko nosi novac za skelediju? Ja, Parmenion. On spusti srebrnjak od etiri drahme na njen isprueni dlan. Starica nakrivi glavu na jednu stranu i pogleda ga svojim bledim oima. Na trenutak je sedela nepomino kao smrt, a onda se njen pogled usmeri ka mestu gde je, u tiini, stajao Ksenofon. Onaj koji jeste i onaj koji e biti proaputa starica. Pozovi me svojoj kui, generale. Odstupanje od rituala zaprepastilo je Ksenofona. On duboko udahnu. Po tvojoj volji, stara majko. Donesite mrtvaca da veno poiva ree. Rea naredi nosaima da uu i tama peine ih proguta. Dva oveka ostae da stoje na ulazu peine. Nisam mogao da platim narikae ree Parmenion. Da li e bogovi biti nenaklonjeni, zbog toga? Zanimljiva tema za raspravu odgovori Ksenofon. Da li su bogovi dirnuti lanim suzama i kuknjavom? Ja ne verujem u to. Dobri ljudi su umirali neoaljeni i neprimeeni, dok su neki od onih koji su bili zli imali hiljade alilaca na svojim pogrebima. Prija kad misli da su bogovi malo razboritiji od ljudi. Da li ti u to veruje? Verujem da postoje sile koje upravljaju naim ivotima. Mi im dajemo razliita imena. Misli