DANIL HARMS Sluajevi i jo poneto

1

PORODICA RUNDADAROV I DRUGE PRIE

(JEDNA MUVA) (I) Jedna muva udari u elo gospodina dok je trao, proe mu kroz glavu i izae kroz potiljak. Gospodin, koji se zvao Dernjatin, bio je veoma zauen: uinilo mu se da mu je u glavi neto prozvidalo, a na potiljku je prsnula koica i kakljalo ga je. Dernjatin se zaustavi i pomisli: ta bi to trebalo da znai? Ta posve jasno sam uo zviduk. Nita mi ne pada na pamet, da mogu da shvatim, o emu se tu radi? U svakom sluaju, oseaj je redak, nalik na neku bolest glave. Ali neu vie o tome da razmiljam, nastaviu da trim. S tim mislima gospodin Dernjatin potra dalje, ali ma kako da je trao, to mu nije uspevalo. Na plavetnom putu Dernjatin zape nogom i samo to ne pade, morao je, tavie, da zamae rukama u vazduhu. Dobro je da nisam pao pomisli Dernjatin inae bih razbio naoare i ne bih mogao da vidim smer puta. Dalje je Dernjatin koraao, oslanjajui se na svoju palicu. Meutim, jedna je opasnost sledila za drugom. Dernjatin je zapevao nekakvu pesmu da raspri svoje loe misli. Pesma je bila vesela i glasna, takva, da se Dernjatin njome zaneo i zaboravio ak da ide plavetnim putem, kojim su, u to doba dana, obino, automobili ili vrtoglavom brzinom. Plavetni put je bio veoma uzak, i prilino je teko od automobila odskoiti u stranu. Zato se on smatrao opasnim. Oprezni ljudi su po njemu uvek ili budno, da ne bi poginuli. Ovde je smrt iekivala peaka na svakom koraku, as u vidu automobila, as u vidu teretnih kola, a as u vidu taljiga sa kamenim ugljem. Dernjatin nije uspeo ni da obrie nos, a na njega je ve iao ogromni automobil. Dernjatin viknu: Umreu! i skoi u stranu. Trava se razmaknula pred njim, i pade u vlaan jendek. Automobil ga je s grohotom mimoiao, podigavi iznad krova barjak tekih situacija. Ljudi u automobilu bili su ubeeni da je Dernjatin poginuo, i stoga su skinuli sve sa glave, i dalje su ve gologlavi putovali. Da li ste primetili, pod koje je tokove dospeo ovaj putnik, pod prednje ili pod zadnje? upita gospodin, odenut u muf, to jest ne u muf, nego u kapuljau. Meni su esto je obiavao govoriti ovaj gospodin veoma nahlaeni obrazi i una resica, i stoga sam uvek u kapuljai. Pored gospodina u automobilu je dama interesantnih usana. Ja sam ree dama uznemirena, da nas ne optue za ubistvo ovog putnika. ta? ta? upita gospodin, povlaei kapuljau s uva. Dama je ponovila svoju bojazan. Ne ree gospodin u kapuljai ubistvo se kanjava samo u tim sluajevima, kada je ubijeni nalik na tikvu. Ali mi nismo. Ali mi nismo. Ali mi nismo krivi za smrt putnika. On je sam vrisnuo: umreu! Mi smo samo svedoci njegove neoekivane smrti. Madam Anet se osmehnu interesantnim usnama i ree u sebi: Antone Antonoviu, vi tako veto izlazite iz nevolje. A gospodin Dernjatin je leao u vlanom jendeku, ispruivi ruke i noge. A automobil je ve otiao. Dernjatin je ve shvatio da nije poginuo. Smrt u vidu automobila ga je mimoila. On se podie, rukavom oisti svoje odelo, ovlai pljuvakom prste i plavetnim putem krene da dostigne vreme. Vreme je devet i po minuta otilo napred, i Dernjatin je iao, dostiui minute. (1929-1930)

(PORODICA RUNDADAROV...)

(II) Porodica Rundadarov ivela je u kui kraj tihe reke Svireke. Otac Rundadarov, Platon Ilji, voleo je znanja velikih poleta: Matematika, Principi Trojstva, Geografija Raja, knjige Vintiveka, uenje o smrtnim pobudama i nebeska hijerarhija Dionizija Aeropagita, bile su najomiljenije nauke Platona Iljia. Vrata kue Rundadarovih bila su otvorena svim putnicima, koji su obili sveta mesta nae planete. Prie o leteim breuljcima, onim to odrpancima iz Nikitinskog predgraa donose plodove, nailazie u kui Rundadarovih na ivost i napregnutu panju. Platon Ilji je uvao duge liste o pojedinostima letenja velikih i malih breuljaka. Od svih ostalih poletanja, naroito se isticalo poletanje Kupusnog breuljka. Kao to je poznato, Kupusni breuljak je poletao nou, u 5 asova, iupavi s korenom kedar. Od uzletita ka nebu breuljak se podizao ne srpastom putanjom, kao svi ostali breuljci, ve pravom linijom, napravivi male oscilacije jedino na visini od 15-16 kilometara. A vetar je, duvajui u breuljak, proleteo kroz njega, ne terajui ga s puta. Kao da je breuljak od kremenih slojeva, izgubio svojstvo neprobojnosti. Kroz breuljak je, na primer, proletela avka. Proletela je, kao kroz oblak. To potvruje nekoliko svedoka. Ovo je protivureilo zakonima leteih breuljaka, ali injenica je ostajala injenicom, i Platon Ilji je unese u spisak pojedinosti Kupusnog breuljka. Svakodnevno su se kod Rundadarovih okupljali ugledni gosti i razmatrali osobine zakona alogikog niza. Meu uglednim gostima behu: profesor eleznica Mihail Ivanovi Dundukov, iguman Mironos II i plehariziast Stefan Dernjatin. Gosti su se okupljali u donjoj gostinskoj sobi, i sedali za predugi sto, na koji se postavljalo korito sa vodom. Gosti su, razgovarajui, povremeno pljuckali u korito: takav je bio obiaj u porodici Rundadarov. Sam Platon Ilji je sedeo sa kamdijicom. S vremena na vreme, kvasio ju je u vodi i udarao njome po praznoj stolici. Ovo se zvalo smetnja na aparatu. U devet asova pojavljivala se ena Platona Iljia, Ana Maljajevna, i vodila je goste ka stolu. Gosti su jeli tena i vrsta jela, zatim su dopuzili etvoronoke do Ane Maljajevne, poljubili joj ruicu i sedali da piju aj. Za ajem je iguman Mironos II pripovedao sluaj, koji se dogodio pre etrnaest godina. Toboe je on, iguman, sedeo jednom na stepenicama svog doksata i hranio patke. Iznenada je iz kue izletela muva, neko vreme je kruila i udarila igumana u elo. Udarila u elo, sasvim prola glavu, izala iz potiljka, i odletela opet u kuu. Iguman je ostao da sedi na doksatu sa ushienim osmehom, jer je najzad svojim oima video udo. Ostali gosti, sasluavi do kraja Mironosa II, udarali su se kaiicama po usnama i po jabuici u znak toga da je vee zavreno. Posle je razgovor primio frivolan karakter. Ana Maljajevna je odlazila iz sobe, a plehariziast Dernjatin se raspriao na temu ena i cvee. Deavalo se i bez toga, da su neki od gostiju ostajali da noivaju. Tada se sastavljalo nekoliko ormana, i na njih su smetali Mirinosa II. Profesor Dundukov je spavao u trpezariji na klaviru, a gospodin Dernjatin je legao u krevet do Rundadarove slukinje Mae. U veini sluajeva, gosti bi se razili kuama. Platon Ilji je lino iza njih zakljuavao vrata i iao k Ani Maljajevnoj. Rekom Svirekom plovili su s pesmama nikitinski ribari. I uz ribarske pesme tonula je u san porodica Rundadarov. (1929-1930) ISTORIJA SDIGR APPR Andrej Semjonovi: Zdravo, Pea. Pjotr Pavlovi: Zdravo, zdravo. Guten Morgen. Kuda juri. Andrej Semjonovi pruio je ruku Pjotru Pavloviu, a Pjotr Pavlovi uhvatili su ruku

3

Andreja Semjonovia i tako je trgnuli, da je Andrej Semjonovi ostao bez ruke i od straha je udario u beanje. Pjotr Pavlovi su jurili za Andrejem Semjonoviem i vikali: Ja sam ti, huljo, ruku otkinuo, a evo saekaj, sustignuu te, tako u ti i glavu otkinuti! Andrej Semjonovi se neoekivano odrazio i preskoio jarak, a Pjotr Pavlovi nisu mogli da preskoe jarak i ostali su s druge strane. Andrej Semjonovi: ta je? Nisi me sustigao? Pjotr Pavlovi: A ovo si evo video? ( I pokazali su ruku Andreja Semjonovia.) Andrej Semjonovi: To je moja ruka! Pjotr Pavlovi: Da-da, ruka je vaa! ime ete da maete? Andrej Semjonovi: Maramicom. Pjotr Pavlovi: Lepo, nema ta! Jednu ruku u dep zavukao, a glavu nema ime da poee. Andrej Semjonovi: Pea! Hajde ovako: Ja u neto da ti dam, a ti mi vrati moju ruku. Pjotr Pavlovi: Ne, neu da ti vratim ruku. Bolje je i ne trai. Ali evo, ako eli, poi emo do profesora Tartarelina on e te izleiti. Andrej Semjonovi poskoi od radosti i poe do profesora Tartarelina. Andrej Semjonovi: Potovani profesore, izleite mi ruku. Nju je otkinuo moj prijatelj Pjotr Pavlovi i ne vraa je nazad. Pjotr Pavlovi su stajali u profesorovom predsoblju i demonski se kikotali. Pod njihovom mikom bila je ruka Andreja Semjonovia, koju su oni prezrivo drali, slino tani. Pregledavi rame Andreja Semjonovia, profesor zapali cigaretu i izusti: Ovo je velika ppanica. Andrej Semjonovi: Izvinite, kako ste rekli? Profesor: Pranica. Andrej Semjonovi: Ranica? Profesor: Da, da, da. Panica. Pa-ni-ca! Andrej Semjonovi: Dobra ranica, ako ba i ruke nema. Iz predsoblja se razlee smeh Profesor: Jao! Ko se to tamo meje? Andrej Semjonovi: To je tako prosto. Ne obraajte panju. Profesor: Ho! a zadovoljstvom. elite li, togod da itamo? Andrej Semjonovi: Ali vi mene leite. Profesor: Da, da, da. itaemo, a zatim u vas leiti. Sedite. Obojica sedaju Profesor: Ako elite, itau vam svoju nauku? Andrej Semjonovi: Izvolite! Vrlo interesantno. Profesor: Samo, ja sam je izloio u stihovima. Andrej Semjonovi: To je strano interesantno. Profesor: Evo, he-he, itau vam odavde dovde. Ovde je re o unutranjim organima, a ovde ve o zglobovima. Pjotr Pavlovi (ulazei u sobu): Zdigr appr ustr ustr ja donosim tuu ruku

zdigr appr ustr ustr gde je profesor Tartarelin? zdigr appr ustr ustr gde su sati primanja? ako su triarije te s dva tega do samoga tla ovi satii bakice preleteli parabolu zdigr appr ustr ustr hod satova stade sa mnom zameni ih karabistr na postolju zdigr appr sa beskonanom rukom podeenom kao kraci od minute za minutom na put jure pogorelci a pod belim brojanikom ploa vrti ustr ustr i umotan sav mantilom vano seda karabistr on sekunde za primanje gleda motor ravomerni da vreme etalo ne bi gde je profesor Tartarelin gde Andrej Semjonovi zdigr jednoruki zdigr appr lei zdigr appr ustr podeava svoju ruku prikucava svoje prste zdigr appr zakucava zdigr appr ustr kuca. Profesor Tartarelin: To ste vi, Pjotr Pavloviu, osakatili graanina? Pjotr Pavlovi: Ruku sam iupao iz manete. Andrej Semjonovi: Vijao me je. Profesor: Odgovorite! Pjotr Pavlovi se smeje. Karabistr: Gvindaleja! Pjotr Pavlovi: Karabistr! Karabistr: Gvindalan. Profesor: Ispriajte, kako je bilo. Andrej Semjonovi: Iao sam poljem nedavno i iznenada vidim: Pea mi u susret ide mirno i, kao da me ne primeuje, eli pored da protri. Ah, Pea! ja mu vuem Zdravo, Pea, prijatelju moj, jasno je nisi primetio, da ti u susret idem.

5

Pjotr Pavlovi: Al prevlast situacija i raskre dogaaja do danas, sve od iskoni, nama vlada, ko s detetom, mui glau u pustinji, iba u sobi knutom. Profesor: Tako je, tako je to je razumljivo. Sticaj okolnosti. To je tano. Zakon. Ovde su se neoekivano Pjotr Pavlovi nagnuli ka profesoru i odgrizli mu uvo. Andrej Semjonovi je potrao po milicionera, a Pjotr Pavlovi su bacili na pod ruku Andreja Semjonovia, stavili na sto odgrizeno uvo profesora Tartarelina i neprimetno otili sporednim stepenitem. Profesor je leao na podu i stenjao. Jao-jao-jao, kako boli! stenjao je profesor. Moja rana gori i krvari. Gde e se nai takav saaljiv ovek, koji e da mi ispere ranu i polije je kolodijem?! Bilo je arobno vee. Visoke zvezde, rasporeene na nebu utvrenim poloajima, sijale su nadole. Andrej Semjonovi, diui punim grudima, vukao je dva milicionera ka domu profesora Tartarelina. Maui svojom jedinom rukom, Andrej Semjonovi je priao o onome to se zbilo. Milicioner upita Andreja Semjonovia: Kako se zove ta protuva? Andrej Semjonovi nije odao svog druga i, tavie, nije rekao ni njegovo ime. Tada oba milicionera upitahu Andreja Semjonovia: Recite nam, da li ga odavno poznajete? Od malena, kad sam bio jo eto takav ree Andrej Semjonovi. A kako on izgleda? upitahu milicioneri. Karakterie ga duga crna brada ree Andrej Semjonovi. Milicioneri se zaustavie, s naporom pritegnue svoje opasae i, otvorivi usta, zapevae otegnutim nonim glasovima: Ah, to je to zanimljivo, prijatelj je bio mlad, a porastao je, kad on poe da ide s bradom. Vi imate dosta dobre glasove, dozvolite da vam se zahvalim ree Andrej Semjonovi i prui milicionerima prazan rukav, zato to ruke nije imao. Mi moemo i o naunim temama da porazgovaramo rekoe milicioneri u horu. Andrej Semjonovi mahnu praznim rukavom. Zemlja ima sedam okeana zapoee milicioneri. Fiziari su posmatrali suneve pege i doli do zakljuka da na planetama nema vodonika i da je tamo nepodesan bilo kakav zajedniki ivot. U naoj atmosferi postoji takva taka, koja ozleuje svaki centar. Engleski krematorijum Albert Ajntajn izumeo je takvu intrigu, kroz koju je svaka pojava relativna. O mili milicioneri! poe usrdno da moli Andrej Semjonovi. Bre trite, inae e moj prijatelj da definitivno ubije profesora Tartarelina. Jedan milicioner se zvao Voloa, a drugi Serjoa. Voloa je uhvatio za ruku Serjou, a Serjoa je uhvatio Andreja Semjonovia za rukav, i sve troje su potrali. Gledajte, tre tri insitutkinje! vikae za njima koijai. Jedan je ak zviznuo Serjou biem po guzici.

Priekaj! Kad se vratim ima da mi plati kaznu! povie Serjoa, ne isputajui iz ruku Andreja Semjonovia. Dotravi do profesorove kue, sva trojica rekoe: Ho! i zaustavie se. Stepenitem, na trei sprat! zapovedi Andrej Semjonovi. Hoch!* povikae milicioneri i pojurie stepenitem. Namah razbivi ramenom vrata, banuli su u kabinet profesora Tartarelina. Profesor Tartarelin je sedeo na podu, a njegova ena kleila je na kolenima ispred njega i ruiastim svilenim koniem priivala mu uvo. Profesor je drao u rukama makaze i izrezao je haljinu na eninom trbuhu. Kada se pomolio goli enin trbuh, profesor ga protrlja dlanom i pogleda u njega, kao u ogledalo. Kud ije? Zar ne vidi da je jedno uvo od drugog vie ispalo? ree ljutito profesor. ena opara uvo i poe da ga ponovo priiva. Goli enski trbuh, kao to se vidi, razveselio je profesora. Brci su mu se nakostreili, a oice zasijale. Katenjka ree profesor de prekini da mi priiva uvo negde sa strane, priij mi ga bolje na obraz. Katenjka, ena profesora Tartarelina, strpljivo, po drugi put opara uvo i poe da ga priiva na profesorov obraz. Jao, kako me golica! Ha-ha-ha! Kako me golica! smejao se profesor, ali odjednom, spazivi milicionere koji su stajali na pragu, zauta i postade ozbiljan. Milicioner Serjoa: Gde je ovde postradali? Milicioner Voloa: Kome su ovde odgrizli uvo? Profesor (podiui se na noge): Gospodo! Ja ovek, koji izuava nauku evo ve, hvala bogu, pedeset i est godina, ne meam se ni u kakve druge stvari. Ako mislite da su mi odgrizli uvo, jako se varate. Kao to vidite, oba su mi uva cela. Jedno je, istina, na obrazu, ali takva je moja volja. Milicioner Serjoa: Stvarno, tano, oba su uva tu. Milicioner Voloa: U mog brata od strica, ovako su pod nosom rasle obrve. Milicioner Serjoa: Ne obrve, ve prosto brkovi. Karabistr: Fasfalakat! Profesor: Zavreni su sati primanja. Profesorova ena: Vreme je da se spava. Andrej Semjonovi (ulazei): Pola je dvanaest. Milicioneri horom: Tihe noi. Eho: Slatko spavajte. Profesor lee na pod, ostali takoe leu i tonu u san. SAN tiho pljuska okean stene pretee du du tiho sija okean a ovek svira frulu tiho morem jurcaju straha beli snovi ribe skliske pevaju zvezde padaju s lune kuica nena stoji vrata irinom zjape pei tople nadu doje u kui straa snatri a na krovu baba dremka na njenom krivom nosu

7

tihim vetrom uvo pljeska sa svih strana duva kosu a na drvu kukavica kroz cviker gleda na sever ne gledaj moja kukavico ne gledaj svu no na sever tamo vetar karabistr u brojkama uva vreme tamo jastreb stigr ustr samo sebi vreba plen Pjotr Pavlovi: Neko je u tami usnuo, pipam, njuim: stolac i sto, nabasavam na komodu vidim drvo bergamota, ja hitam, otkidam kruke, doavola, to su uke! Trim nadesno, bojim se, preda mnom dubrava stoji, natrag, i tako i onako, nabijam se na dovratak, noge klecaju, vuku lei, mislio je: Vrata su pe, skoi levo tamo krevet, upomo!... Profesor (budei se): ta?... Andrej Semjonovi (brzo se diui): Fuj! Sanjao sam da su nam svima potrgali ui. (Pali svetlo). Kao to se vidi, dok su svi spavali, dolazili su Pjotr Pavlovi i odrezali svima ui. Zapaanje milicionera Serjoe: San se obistinio! (April? 1929. godine). STVAR Mama, tata i slukinja po imenu Nataa, sedeli su za stolom i pili. Tata je nesumnjivo bio pijanica. tavie, i mama ga je gledala sa visine. Ali to tati nije smetalo da bude jako dobar ovek. On se vrlo dobroudno smejao i klatio na stolici. Sobarica Nataa, u kecelji i s kapicom od ipke, sve vreme se preterano stidela. Tata ih je sve zabavljao svojom bradom, ali sobarica Nataa je srameljivo obarala oi, pokazujui time da se stidi. Mama, visoka ena s velikom frizurom, govorila je konjskim glasom. Njen glas trubio je trpezarijom, orei se na dvoritu i u drugim sobama. Ispivi prvu aicu, svi za trenutak zautae i pojedoe kobasicu. Malo kasnije, svi su opet poeli govoriti. Iznenada, sasvim neoekivano, neko zakuca na vrata. Ni tata, ni mama, ni sobarica Nataa, nisu mogli da naslute, ko to kuca. Kako je to udno ree tata. Ko bi to mogao biti?

Mama napravi saoseajue lice i preko reda nasu sebi drugu aicu, ispi je i ree: udno. Tata ne ree nita loe, ali takoe, nasu sebi aicu, ispi je i ustade od stola. Tata je bio onizak. Za razliku od mame. Mama je bila visoka puna ena, s konjskim glasom, a tata je bio prosto njen suprug. Kao dodatak svemu ostalom, tata je bio pegav. Jednim korakom, on prie vratima i upita: Ko je? Ja ree glas iza vrata. Vrata se smesta otvorie, i ue sobarica Nataa, sva smetena i rumena. Kao cvet. Kao cvet. Tata je seo. Mama je ispila jo jednu. Sobarica Nataa, i druga, kao cvet, zarumenele su se od stida. Tata ih je pogledao i nije rekao nia loe, ve je ispio jo jednu, isto tako kao i mama. Da ublai neugodnu garavicu u ustima, tata je otvorio konzervu s rajom patetom. Svima bi veoma drago, jeli su do jutra. Ali mama je utala, sedei na svome mestu. To je bilo jako neprijatno. Kada se tata nakanio da togod otpeva, neto je lupnulo u prozor. Mama skoi od straha i povie, da jasno vidi, kako je sa ulice neko zavirio kroz prozor. Ostali su uveravali mamu da je to nemogue, zato to je njihov stan na drugom spratu i niko sa ulice ne moe da gleda kroz prozor za to je potrebno biti gorostas ili Golijat. Ali mami je pala na pamet postojana zamisao. Nita na svetu nije moglo da je ubedi da niko nije gledao kroz prozor. Da bi je smirili, nasuli su joj jo jednu aicu. Mama je ispi. Tata je, takoe, nasuo sebi i ispio. Nataa i sobarica, kao cvet, sedele su, zbunjeno oborivi oi. Ne mogu da budem vesela, kada nas sa ulice gledaju kroz prozor zavapi mama. Tata je bio oajan, ne znajui kako da umiri mamu. tavie, otrao je na dvorite, pokuavajui da odatle zaviri makar u prozor na prvom spratu. Razume se, nije bio u stanju da ga dosegne. Ali mamu to nije ni najmanje ubedilo. Mama ak nije videla, kako tata ne moe da dosegne ni do prozora na prvom spratu. Konano rastrojen svime ovim, tata kao vihor utra u trpezariju i ispi na duak dve aice, nasuvi aicu i mami. Mama je ispila aicu, ali ree da pije samo u znak toga, to je ubeena da ju je neko pogledao kroz prozor. Tata rairi ruke. Eto ree mami i, priavi prozoru, irom ga otvori. Kroz prozor je pokuavao da se uvue neki ovek s prljavom kragnom i sa noem u rukama. Ugledavi ga, tata zalupi prozor i ree: Nema nikoga. Ali, ovek s prljavom kragnom je bio spolja i gledao u sobu i, tavie, otvorio je prozor i uao. Mama je bila strano uznemirena. Pala je u histeriju, ali, ispivi malo onoga to joj je tata ponudio i zaloivi se gljivicom, umiri se. Ubrzo je i tata doao k sebi. Ponovo svi sedoe za sto i produie da piju. Tata je uzeo novine i dugo ih je okretao u rukama, traei, gde je gornji, a gde donji deo. Ali ma koliko je traio, nita naroito i nije naao, i stoga odloi novine na stranu i ispi aicu. Lepo ree tata ali nedostaje krastavaca. Mama je neprilino zarzala zbog ega su se sobarice jako smele i poele da posmatraju dezen na stolnjaku. Tata ispi jo jednu i neoekivano, ugrabivi mamu, smesti je na kredenac. Mami se protresla seda, bujna i laka frizura, na licu joj izbie crvene fleke, i, uopte, lice joj bee razdraeno. Tata je podigao svoje pantalone i zapoeo zdravicu. Ali ovde, na podu se pojavi otvor, i odatle ispue monah.

9

Sobarice su se tako smele, da je jedna poela da povraa. Nataa je drala svoju drugaricu za elo, nastojei da skrije nepristojnost. Monah, koji je ispuzao iz poda, naniani pesnicom tatino uho, i lupi ga da je sve zvonilo! Tata je samo tresnuo na sto, ne zavrivi zdravicu. Tada se monah priblii mami i, da l' rukom, ili nogom, udari je nekako odozdo. Mama poe da vriti i da zove u pomo. A monah je uhvatio za okovratnik obe sobarice i, zamahavi njima po vazduhu, pustio ih. Zatim, neprimeen, monah se opet sakri ispod poda i zatvori za sobom otvor. Vrlo dugo ni mama, ni tata, ni sobarica Nataa nisu mogli doi k sebi. Ali zatim, doavi do daha, i dovodei sebe u red, ispie svi po aicu i sedoe za sto da pojedu ribani kupus. Ispivi jo jednu aicu, posedee, mirno razgovarajui. Odjednom je tata porumeneo i poeo da vie: ta! ta! vikao je tata Smatrate da sam sitniar! Gledate na mene kao na baksuza! Ja ne ivim od vae milosti! Sami ste nitkovi! Mama i sobarica Nataa istrae iz trpezarije i zakljuae se u kuhinji. Mar, pijanico! Mar, avolje kopito! aptala je mama sa uasom konano smetenoj Natai. A tata je sedeo u trpezariji do jutra i urlao, dogod nije uzeo mapu sa aktima, stavio beli kaket i diskretno poao na posao. 31. maja 1929. TEVS Govorio sam sebi da vidim svet. Ali ceo svet je bio nepristupaan mome pogledu, i video sam samo delove sveta. I sve, to sam video, nazivao sam delovima sveta. I ja sam posmatrao osobine tih delova, i posmatrajui ih, stvarao sam nauku. Shvatio sam da postoje razumne i nerazumne osobine u tim delovima. Delio sam ih i davao im imena. I u zavisnosti od njihovih osobina, delovi sveta su mi bili razumni i nerazumni. A postojali su i takvi delovi sveta, koji su mogli da razmiljaju. I ti delovi su posmatrali druge delove i mene. I svi delovi su bili nalik jedno na drugo, a ja sam bio nalik na njih. I ja sam govorio s tim delovima sveta. Govorio sam: delovi su grom. Delovi govorie: snop vremena. Govorio sam: Ja sam, takoe, deo nekog trojstva. Delovi odgovarae: Mi smo pak malene take. I neoekivano, prestao sam da ih vidim, a zatim i ostale delove. I ja sam se uplaio da nestaje svet. Ali ovde sam shvatio da ne vidim delove zasebno, nego sve u isti mah. Iz poetka sam mislio da je ovo NITAVILO. No zatim, shvatio sam da je ovo svet, a ono, to sam video ranije, nije bio svet. I uvek sam znao da je ovo svet, ali, ono to sam video ranije, ja ne znam i sada. A kada su delovi nastali, onda su njihove razumne osobine prestale da budu razumne, a njihove nerazumne osobine prestale su da budu nerazumne. I ceo je svet prestao da bude i razuman i nerazuman. Ali samo to sam shvatio da vidim svet, kad sam odjednom prestao da ga vidim. Uplaio sam se, mislei da je svet nestao. Ali dok sam tako razmiljao, shvatio sam, da kada bi nestao svet, tada ve ne bih tako razmiljao. I gledao sam, traei svet, ali nisam ga otkrivao. A zatim nisam imao kud da gledam. Tada sam shvatio, da, bez obzira kud sam gledao unaokolo mene je bio svet. A sada ga nema. Postojim samo ja. A zatim sam shvatio, da ja i jesam svet. Ali svet to nisam ja. Mada sam u isto vreme svet.

Ali svet nisam. Ali ja sam svet. Ali svet nije ja. Ali ja sam svet. Ali svet nije ja. Ali ja sam svet. I vie nita nisam mislio. 1930. (REIO SAM DA RAZBUCAM JEDNU KOMPANIJU...) 1. Jednom sam doao u Gosizdat* i susreo Jevgenija Ljvovia varca*, koji je, kao i uvek bio loe, ali pretenciozno obuen. Ugledavi me, varc poe da zbija ale, takoe, kao i uvek, neuspeno. Zbijao sam ale daleko uspenije i ubrzo sam u intelektualnom odnosu pobedio varca. Svi unaokolo mi zavidee na mojoj otroumnosti, no nisu preduzimali nikakve mere, zato to su doslovno crkavali od smeha. Naroito Nina Vladimirovna Gernet* i David Jefemi Rahmilovi,* koji je radi milozvunosti nazvao sebe Juinom. Videi, da samnom nema ale, varc poe da sniava svoj ton i napokon, opsova me runom psovkom, i izjavi da u Tiflisu Zabolockog,* znaju svi, a mene gotovo niko. Tu sam se rasrdio i rekao da sam vea istorijska pojava od varca i Zabolockog, da e od mene u istoriji ostati svetla taka, a oni e brzo biti zaboravljeni. Osetivi moju veliinu i istaknuti svetski znaaj, varc postepeno uzdrhta i pozva me kod sebe na ruak. 2. Reio sam da razbucam jednu kompaniju, to i inim. Zapoeu sa Valentinom Jefimovnom.* Ova loa domaica nas poziva k sebi i umesto jela na sto servira nekakve splaine. Volim da pojedem i razumem se u hranu. Ne moe me prevariti splainama! tavie, ja u restoran dolazim dvaput i pazim kakva je tamo hrana. I ne mogu da trpim, kada se ne obaziru na tu osobenost mog karaktera. Sada prelazim na Leonida Saveljevia Lipavskog.* On se nije ustruavao da mi u lice kae, da svakog meseca izmisli deset misli. Prvo, lae. Izmisli ne deset, va manje. A drugo, ja izmislim vie. Nisam brojao koliko ih meseno izmislim, ali mora biti vie nego on... Ja eto, na primer, ne guram svima pod nos da imam, toboe kolosalnu pamet. Imam sve razloge da sebe smatram velikim ovekom. I, uostalom, sebe takvim i drim. Zbog toga mi je i neprijatno, i bolno da budem meu ljudima, koji su inferiorniji od mene po pameti, otroumnosti, i talentu, a ne oseaju prema sebi sasvim dunog potovanja. Zato, zato sam bolji od svih? 3. Sada mi je sve jasno: Leonid Saveljevi je Nemac. On ima ak i nemake navike. Pogledajte, kako samo jede. Pa ist Nemac, to i nita drugo! tavie, i po nogama se vidi da je Nemac. Neu da se hvalim, ali mogu da kaem da sam vrlo pronicljiv i otrouman. Eto na primer, kad bi uzeli Leonida Saveljeva, Julija Berzina* i Volfa Erliha* i postavili ih skupa

11

na trotoar, tada bi mogli rei: jedan drugom do uveta. Po mome miljenju, to je otroumno, zato to je umereno smeno. I pored toga Leonid Saveljevi je Nemac! Svakako u mu to rei kad ga sretnem. Sebe ne smatram posebno pametnim ovekom, ali ipak moram da kaem da sam pametniji od svih. Moda, na Marsu postoje i pametniji od mene, ali na zemlji ne znam. Eto, kau, Olejnikov* je jako pametan. A po mome miljenju, on je pametan, ali ne mnogo. On je, na primer, otkrio, da ako napie 6 i preokrene, tad dobija 9. A po mome miljenju, to je neinteligentno... Leonid Saveljevi je potpuno u pravu, kada kae da je ovekova pamet njegova vrlina. A ako nema pameti, znai, da i vrlina nema. Jakov Semjonovi* prigovara Leonidu Saveljeviu i veli da je ovekova pamet njegova slabost. A po mome miljenju, to je ve paradoks. Zato bi pamet bila slabost? Nipoto! Pre je snaga. Ja tako mislim. esto se okupljamo kod Leonida Saveljevia i priamo o tome. Ako zapone prepirka, tad uvek ja izlazim kao njen pobednik. Ni sam ne znam zato. Svi me zbog neeg gledaju sa divljenjem. Ma ta da uradim, svi nalaze da je to izvanredno. Pa ak se vie i ne trudim. Sve uspeva samo po sebi. Zabolocki je jednom rekao da mi je svojstveno da upravljam sferama. Po svoj prilici se naalio. Nita slino mi nije bilo na pameti. U Udruenju knjievnika me zbog neega smatraju anelom. Posluajte me, drugovi! Nemojte mi se toliko diviti. Isti sam, kao i svi, samo bolji. 4. uo sam ovakav izraz: Ulovi trenutak! Lako je rei, ali teko uiniti. Po mome miljenju, taj izraz je besmislen. I stvarno, ne moe se pozivati na nemogue. Ovo govorim s potpunom sigurnou, zato to sam sve na sebi isprobao. Lovio sam trenutak, ali ga nisam ulovio i samo sam pokvario sat. Sada znam da je to nemogue. Nemogue je, takoe, uloviti epohu, zato to je ona isto takav trenutak, samo povei. Druga je stvar, ako kaemo: Dobro zapamtite to, ta se deava u ovom trenutku. To je neto drugo. Eto na primer: jedan, dva, tri! Nita se nije desilo! Eto, dobro sam zapamtio trenutak u kojem se nita nije desilo. Rekao sam o tome Zabolockom. Njemu se to veoma dopalo, i itav dan je sedeo i brojao: jedan, dva, tri! I primetio je da se nita nije desilo. U tom poslu ga je zatekao varc. I varc se takoe zainteresovao za taj originalan nain pamenja onoga to e se desiti u naoj epohi, zato to se epoha sastoji iz trenutaka. Ali molim vas da obratite panju da sam rodonaelnik tog metoda opet ja. Opet ja! Svuda ja! Stvarno zadivljujue! Ono to drugi postiu s mukom, ja postiem s lakoom. Ja ak znam da letim. Ali o tome neu da pripovedam, zato to mi u svakom sluaju niko ne bi poverovao. 5. Kada dva oveka igraju ah, uvek mi se ini da jedan drugoga ele da nasamare. Naroito ako igraju za novac. Uopte, odvratna mi je svaka igra za novac. Zabranjujem da se igra u mom prisustvu. A kockare bih kanjavao. To je najvaljaniji metod borbe protiv hazardnih igara. Mesto toga to se kockaju, bolje bi im bilo da se okupljaju i jedan drugom dre pridike. Ali ipak, pridike su dosadne. Interesantnije je udvarati se enama. ene su me uvek interesovale. Uvek su me uzbuivale enske noice, naroito vie kolena.

Mnogi smatraju ene poronim stvorenjima. A ja nimalo! Naprotiv, smatram ih ak neim prijatnim. Punaka, mlaahna ena! ime je ona porona? Uopte nije porona! Deca su, eto, neto drugo. Kau za njih da su edna. Ali ja smatram da su ona, moda, i edna, ali su i zaista veoma odvratna, naroito kada skau. Uvek odlazim odatle gde su deca. I Leonid Saveljevi ne voli decu. To sam mu ja pobudio takve misli. Uopte sve to govori Leonid Saveljevi, ve sam jednom ranije govorio ja. Pa i ne samo Leonid Saveljevi. Svako je voljan da uhvati barem fragmenat mojih misli. To mi je ak smeno. Na primer, jue je dotrao do mene Olejnikov i veli da se sasvim zapetljao u ivotnim pitanjima. Dao sam mu kojekakve savete i dopustio mu da ide. Usreen mnome, otiao je u svom najboljem raspoloenju. Ljudi u meni vide podrku, ponavljaju moje rei, dive se mojim postupcima, ali nita za to ne plaaju. Glupi ljudi! Donesite mi mnogo para i videete, kako u tim biti zadovoljan. 6. Sada u rei nekoliko rei o Aleksandru Ivanoviu.* To je jedan brbljivac i hazarder. Ali ako ga zbog iega potujem, to je zato, to mi je odan. Danonono on preda mnom deura i od mene eka samo nagovetaj za bilo kakvo nareenje. Samo to mu dam mig, a Aleksandar Ivanovi leti kao vetar da ispuni moju volju. Radi toga sam mu kupio cipele i rekao: Evo nosi! i eto, on ih i nosi. Kad Aleksandar Ivanovi dolazi u Gosizdat, tad se svi smeju i meu sobom govore da je Aleksandar Ivanovi doao do pare. Konstantin Ignatjevi Drovacki* skriva se pod sto. Govorim to u alegorijskom smislu. Vie od svega Aleksandar Ivanovi voli makarone. On ih svagda jede s prezlama, jede ih gotovo itav kilogram, a moda i daleko vie. Pojevi makarone, Aleksandar Ivanovi govori da mu je muka, i lee na divan. Ponekad makarone povraa. Aleksandar Ivanovi ne jede meso i ne voli ene. Premda ih ponekad voli. Po svoj prilici, ak veoma esto. Ali ene, koje voli Aleksandar Ivanovi, za moj ukus su sve rune, i zato emo smatrati da to ak i nisu ene. Kad ja neto kaem, znai da je to tano. Ne savetujem da se sa mnom iko prepire, ionako e biti izigran, zato to ja svakog nadgovorim u prepirci. Neka se niko od vas ne takmii sa mnom. I bolji su pokuali. Sve sam ih sredio! Iako izgleda da ba ne umem da govorim, kad zaponem, tad ne mogu da se zaustavim. Jednom sam poeo kod Lipavskih i krenuo! Do smrti sam sve umorio prianjem! Zatim sam otiao kod Zabolockih i tamo ih sve umorio prianjem. Zatim sam otiao kod varcovih i tamo ih sve umorio prianjem. Zatim sam otiao kui i kod kue govorio jo pola noi! (1930-e godine) JUTRO Da, danas sam sanjao psa. Lizao je kamen, a zatim je pojurio prema reci i poeo da gleda u vodu. Da li je tamo neto video?

13

Zato gleda u vodu? Zapalio sam cigaretu. Ostale su mi jo samo dve. Popuiu ih, a vie ih nema. I novaca nemam. Gde u danas da ruam? Ujutru mogu da popijem aj: imam jo eera i zemiku. Ali cigareta vie nee biti. I nemam gde da ruam. Treba bre ustajati. Ve je dva i trideset. Zapalio sam drugu cigaretu i poeo da razmiljam, kako danas da ruam. Foma u sedam sati rua u Domu tampe. Ako u Domu tampe stignem tano u sedam, susreu tamo Fomu i rei u mu: uj, Foma Antoniu, eleo bih da me danas asti rukom. Trebao sam, po svoj prilici, da danas dobijem novac, ali ga u tedionici nema. Mogue je pozajmiti deseticu od profesora. Ali profesor e, verovatno, rei: Zaboga, ja sam vam duan, a vi pozajmljujete. Ali momentalno nemam deseticu. Mogu vam dati samo tri rublje. Ili ne, profesor e rei: Momentalno nemam ni kopejke. Ili ne, profesor nee rei tako, ve ovako: Evo vam rublja, i vie vam nita neu dati. Idite i kupite sebi ibice. Popuio sam dokraja cigaretu i poeo da se oblaim. Telefonirao je Voloa. Tatjana Aleksandrovna za mene ree, da ne moe da shvati, ta je u meni od Boga, a ta od budale. Obukao sam izme. Na desnoj se odvaljuje on. Danas je nedelja. Idem Litejnom pored knjiara. Jue sam molio za udo. Da-da, eto, kad bi se sad desilo udo. Poinje da pada susneica. Zaustavljam se kod knjiare i gledam u izlog. itam deset naslova knjiga i odmah ih zaboravljam. Zavlaim ruku radi cigareta u dep, ali se priseam da ih vie nemam. Pravim nadmeno lice i brzo idem Nevskim, neko vreme lupkajui palicom. Zgrada na uglu Nevskog obojena je odvratnom utom bojom. Prinuen sam da skrenem na put. Guraju me prolaznici. Svi oni nedavno dooe sa sela i jo ne znaju da koraaju ulicama. Veoma je teko razlikovati njihova prljava odela i lica. Tapkaju na sve strane, ree i guraju se. Nehotice gurnuvi jedan drugog, ne govore oprostite, nego jedan drugoga psuju. Na Nevskom je strana gungula na plonicima. Na putu je prilino mirno. S vremena na vreme prolaze kamioni i blatnjavi putniki automobili. Tramvaji se prepuni kreu. Ljudi vise na stepenicama. U tramvaju je svagda grdnja. Svi jedan drugome govore ti. Kad se otvaraju vrata, tad iz vagona na platformu duva topao, smrdljivi vazduh. Ljudi skau i iskau iz tramvaja u kretanju. Ali to jo ne znaju da ine, i skau naopako. esto se neko survava i s drekom i psovkom leti pod tramvajske tokove. Milicioneri zvide u pitaljke, zaustavljaju vagone i globe one koji su skoili u kretanju. Ali im tramvaj krene, tre novi ljudi i skau u kretanju, hvatajui se levom rukom za ipke. Danas sam se probudio u dva sata popodne. Leao sam u krevetu do tri, bez snage da ustanem. Razmiljao sam o svome snu: zato je pas gledao u reku, i ta je tamo video. Ubeivao sam samog sebe da je to veoma vano promisliti san do kraja. Ali nisam se mogao setiti, ta sam dalje sanjao i poeo sam da razmiljam o neem drugom. Jue uvee sam sedeo za stolom i mnogo puio. Preda mnom je bio papir da bih neto napisao. Ali nisam znao, ta bih trebao da napiem. ak nisam znao, da li su to trebali biti pesme, ili pria, ili rasprava. Nita nisam napisao i legao sam da spavam. Ali nisam dugo spavao. eleo sam da saznam, ta sam trebao da napiem. Prebrojao sam u sebi sve vidove leksike vetine, ali nisam saznao svoj vid. To je moda jedna re, ili, moda sam trebao da napiem itavu knjigu. Molio sam Boga za udo, da bih shvatio, ta sam trebao da napiem.

Ali, javila mi se elja da puim. Preostale su mi samo etiri cigarete. Bilo bi dobro makar dve, ne, tri ostaviti za jutro. Seo sam na krevet i zapalio. Molio sam Boga za neko udo. Da da, potrebno je udo. Svejedno kakvo udo. Upalio sam lampu i pogledao unaokolo. Sve je bilo kao i pre. Ali nita i nije trebalo da se promeni u mojoj sobi. Trebalo se promeniti neto u meni. Pogledao sam na sat. Tri sata i sedam minuta. Prema tome, treba da spavam barem do jedanaest i trideset. Brzo da spavam! Ugasio sam lampu i legao. Ne, treba da legnem na levu stranu. Legao sam na levu stranu i poeo da tonem u san. Gledam u prozor i vidim, kako ista mete ulicu. Stojim pored istaa i govorim mu, da, pre nego to ma ta napie, treba da zna rei, koje treba da napie. Po nozi mi skae buva. Sklopljenih oiju leim s licem na jastuku i nastojim da zaspim. Ali ujem, kako skae buva, i motrim za njom. Ako bih se mrdnuo, izgubio bih san. Ali, evo, moram da dignem ruku i prstom dodirnem elo. Podiem ruku i prstom dodirujem elo. I san je proao. elim da se okrenem na desnu stranu, ali moram da leim na levoj. Sad buva skakuta po leima. Sad e da ujede. Govorim: Oh, oh... Sklopljenim oima vidim kako buva skae po aravu, kako se zavlai u boricu i tamo mirno sedi, kao psetace. Vidim itavu moju sobu, ali ne sa strane, ni odozgo, nego svu odjednom, u jedan mah. Svi predmeti su narandasti. Ne mogu da zaspim. Trudim se da ne mislim ni o emu. Priseam se da je to nemogue, i nastojim da ne napreem mozak. Neka razmilja o neem prijatnom. Evo, ja razmiljam o velikoj kaiki i priseam se basne o tatarinu, koji je sanjao kiselj*, ali je zaboravio da u san ponese kaiku. A zatim je sanjao kaiku, ali je zaboravio... Zaboravio... Zaboravio... Ovo sam ja zaboravio o emu sam razmiljao. Pa da li spavam? Radi kontrole sam otvorio oi. Sada sam se probudio. Kakva teta, ta ve sam tonuo u san i zaboravio ta mi je to tako potrebno. Moram se opet truditi da zaspim. Koliko napora je uzalud propalo. Zevnuo sam. Mrzelo me je da zaspim. Pred sobom vidim pe. U mraku se ini tamnozelenom. Sklapam oi. Ali nastavljam da vidim pe. Sasvim je tamnozelena. I svi predmeti u sobi su tamnozeleni. Oi su mi sklopljene, ali trepem, ne otvarajui ih. ovek i nastavlja da trepe razmiljam. Jedino ovek koji spava ne trepe. Vidim svoju sobu i vidim sebe kako leim na krevetu. Pokriven sam ebetom maltene preko glave. Jedva da viri lice. U sobi je sve sivog tona. To nije boja, to je tek shema boje. Stvari su grundirane za bojenje. Ali boje su skinute. No ovaj arav na stolu premda i siv, vidi se da je u stvarnosti plav. I ova olovka premda je i siva, u stvarnosti je uta. Zaspao sam ujem glas. 1931.

15

O POJAVAMA I POSTOJANJU No 1 Umetnik Mikelanelo seda na gomilu cigala i, poduprevi rukama glavu, poinje da razmilja. I evo ba prolazi pored petao i promatra umetnika Mikelanela svojim okruglim, kao zlato sjajnim oima. Promatra i ne trepe. Ovde umetnik Mikelanelo podie glavu i vidi petla. Petao ne odvraa pogled, ne trepe i repom ne mrda. Umetnik Mikelanelo obara pogled i opaa da mu neto tipa oi. Umetnik Mikelanelo rukama trlja oi. A petao zaista vie ne stoji, ne stoji, ve odlazi, odlazi iza upe, iza upe u ivinarnik, u ivinarnik svojim kokokama. I umetnik Mikelanelo se podie sa gomile cigala, otresa sa pantalona crvenu ciglanu prainu, baca u stranu remeni i ide svojoj eni. A ena umetnika Mikelanela je duga duga, za dve osobe preduga. Putem umetnik Mikelanelo sree Komarova, hvata ga za ruku i vie: Gledaj! Komarov gleda i vide loptu. ta je to? ape Komarov. A s neba grmi: Ovo je lopta. Kakva je to lopta? ape Komarov. A s neba grmi: Lopta ravnoravni! Komarov i umetnik Mikelanelo sedaju na travu, i sede oni na travi, kao gljive. Oni dre jedno drugo za ruke i gledaju nebo. A na nebu se jasno pokazuje ogromna kaika. ta je sad ovo? To niko ne zna. Ljudi bee i zatvaraju se u svoje domove. I zatvaraju vrata i prozore. Ali zar e to pomoi? Ma kakvi! To nee pomoi. Seam se, kada se 1884. godine na nebu pojavila obina kometa veliine parobroda. Bilo je jako strano. A ovde kaika! ta je kometa naspram takve pojave. Zatvarajte prozore i vrata! Zar to moe pomoi? Protiv nebeske pojave, daskom se zakloniti nee. U naoj kui boravi Nikolaj Ivanovi Stupin, koji ima teoriju da je sve dim. A po mom miljenju, nije sve dim. Moda, dima i uopte nema. Niega, moda, nema. Postoji samo jedna podela. A moda i podele ba uopte nema. Teko je rei. Pria se da je neki uveni umetnik posmatrao petla. Posmatro, posmatrao i doao do ubeenja da petao ne postoji. Umetnik je o tome rekao svome prijatelju, a prijatelj poe da se smeje. Kako, kae, ne postoji, kada on, kae, evo ba ovde stoji, i ja ga, kae, jasno vidim. A veliki umetnik tada spusti glavu, i kako je stajao, tako i sede na gomilu cigala. To je sve. 18. septembra 1934. O POJAVAMA I POSTOJANJU N 2 To je flaa sa votkom, takozvani alkohol. A pored vi vidite Nikolaja Ivanovia Serpuhova. Evo iz flae se podiu alkoholne pare. Pogledajte, kako ih Nikolaj Ivanovi Serpuhov udie. Pogledajte, kako se oblizuje i kako mirka. Oigledno, jako mu je drago, i to uglavnom stoga, to je u pitanju alkohol. Ali obratite panju na to da iza lea Nikolaja Ivanovia nema niega. Ne samo to da tamo nije stajao orman, ili komoda, ili neto slino tome nego uopte niega nema, tavie, ni vazduha nema. Verovali vi ili ne, ali iza lea Nikolaja Ivanovia nema ak ni

bezvazdunog prostora, ili, kao to se kae, etra. Otvoreno govorei, niega nema. To je, razume se, nemogue i zamisliti. Ali ba nas briga za to, nas zanima samo alkohol i Nikolaj Ivanovi Serpuhov. Evo Nikolaj Ivanovi je uzeo rukom flau sa alkoholom i prinosi je nosu. Nikolaj Ivanovi mrka i mrda ustima, kao kuni. Sada je doao trenutak da kaem da ne samo iza lea Nikolaja Ivanovia, nego i ispred tako rei, pred grudima i uopte, unaokolo, niega nema. Potpuno odsustvo svakog postojanja, ili, kao to se ponekad kae zbijajui ale: odsustvo svakog prisustva. Ali, dopustite da se zanimamo samo alkoholom i Nikolajem Ivanoviem. Zamislite, Nikolaj Ivanovi zaviruje u flau sa alkoholom, zatim je prinosi ustima, zabacuje flau dnom uvis i ispija, zamislite, sav alkohol. Ba veto! Nikolaj Ivanovi je ispio alkohol i zatreptao oima. Ba veto! Kako je to uspeo! A sad smo, evo, duni da kaemo: istinu govorei, ne samo iza lea Nikolaja Ivanovia ili spreda i unaokolo tek, nego, takoe, i unutar Nikolaja Ivanovia niega nije bilo, nita nije postojalo. Ono je, razume se, moda tako, kako samo to smo rekli, ali sam Nikolaj Ivanovi, mogao je pri tom da sasvim lepo postoji. Ovo je, naravno, tano. Ali, otvoreno govorei, cela stvar je u tome da Nikolaj Ivanovi nije postojao i ne postoji. Eto u emu i jeste vic. Vi upitajte: ali ta je sa flaom alkohola? Pre svega, kud se, eto, denuo alkohol, ako ga je ispio nepostojei Nikolaj Ivanovi. Flaa se, recimo, sauvala. A gde je pak alkohol? Samo to je bio, a odjednom ga nema. Ta Nikolaj Ivanovi ne postoji, govorite. Kako je to mogue? Ovde se i mi sami gubimo u pretpostavkama. Ali, uostalom, zato ovo govorimo? Ta mi smo rekli, da kako unutar, tako i izvan Nikolaja Ivanovia nita ne postoji. A ako ni unutar, ni izvan nita ne postoji, to, znai, i flaa ne postoji. Zar nije tako? Ali, s druge strane, obratite panju na sledee: ako govorimo da nita ne postoji ni unutar, ni izvan, to se pojavljuje pitanje: unutar i izvan ega? Neto, po svoj prilici, ipak postoji? A moda, i ne postoji. U tom sluaju, zato govorimo unutar i izvan? Ne, ovde je oigledno orsokak. I mi sami ne znamo ta da kaemo. Do vienja. 18. septembra 1934.

(IVAN JAKOVLJEVI BOBOV) Ivan Jakovljevi Bobov se probudi u najprijatnijem duhovnom raspoloenju. Pomolio se ispod jorgana i odjednom ugledao plafon. Plafon je bio ukraen velikom sivom mrljom sa zelenkastim krajevima. Ako bi jednim okom gledali na mrlju, tada bi mrlja postajala nalik na nosoroga, upregnutog u taljige, mada su drugi nalazili da ona vie lii na tramvaj, na ijem vrhu sedi gorostas ali, uostalom, u toj su se mrlji mogli, tavie, videti konture nekakvog grada. Ivan Jakovljevi pogleda u plafon, ali ne na to mesto, gde je bila mrlja, ve tako nekako, ne zna se kud; pri tom se osmehnuo i zamirio. Zatim je izbeio oi i tako visoko podigao obrve, da se elo sloilo kao harmonika-dugmetara, i sasvim bi nestalo, da Ivan Jakovljevi nije nanovo zamirio, i iznenada, kao postidevi se zbog neega, navukao jorgan preko glave. On je to tako uinio, da su mu se ispod drugog kraja jorgana pomolile gole noge, a na prst leve noge odmah je aterirala muva. Ivan Jakovljevi pomeri prst, a muva odlete i dospe na mrlju. Tada je Ivan Jakovljevi, sa donje strane, obema nogama uhvatio jorgan, jednom nogom je zakaio jorgan odozdo, a drugu nogu je izvukao i pritisnuo njome jorgan odozgo, i na taj nain ga svukao sa glave. ipak

17

ree Ivan Jakovljevi i naduva obraze. Kao i uvek, kada mu je neto uspevalo ili, naprotiv, kada nikako nije ilo, Ivan Jakovljevi je uvek govorio ipak razume se, ne glasno i nipoto radi toga da bi to neko uo, nego tako nekako, za sebe, radi sebe. I eto, rekavi ipak, Ivan Jakovljevi sede na krevet i prui ruku ka stolici, na kojoj su bile njegove pantalone, koulja i ostali ve. Ivan Jakovljevi je voleo da nosi prugaste pantalone. Ali jednom, zaista, nigde se nisu mogle nabaviti prugaste pantalone. Ivan Jakovljevi je i u Lenjingradodei bio, i u Univermagu, i u Pasau, i u Gostinom dvoru,* i na Petrovgradskoj strani je obiao sve trgovine. tavie, nekuda je i na Ohtu otiao, ali prugaste pantalone nigde nije naao. A stare pantalone Ivana Jakovljevia ve su se do te mere pohabale, da ih vie nije mogao obui. Ivan Jakovljevi ih je nekoliko puta zaivao, ali, na kraju krajeva, i to je prestalo da pomae. Ivan Jakovljevi je ponovo obiao sve trgovine i, opet ne naavi nigde prugaste pantalone, reio je, napokon, da kupi karirane. Ali, nigde nije bilo ni kariranih pantalona. Tada je Ivan Jakovljevi reio da sebi kupi sive pantalone, ali nigde nije bilo ni sivih. Nigde se nisu nale ni crne pantalone, podesne rastu Ivana Jakovljevia. Tada je Ivan Jakovljevi poao da kupuje plave pantalone, ali, dok je on traio crne, svud su nestale i sive i karirane. I eto, najzad, Ivan Jakovljevi je morao da kupi zelene pantalone sa utim tufnama. U trgovini se Ivanu Jakovljeviu uinilo da pantalone nisu jako upadljive boje, i da uta tufna uope ne bode oi. Ali, doavi kui, Ivan Jakovljevi zapazi da jedna nogavica ba kao da i jeste elegantne nijanse, ali da je zato druga samo tirkizna, a uta tufna se dreavo sjaji na njoj. Ivan Jakovljevi pokua da prevrne pantalone na drugu stranu, ali tamo su obe polovine imale tenju da preu u utu boju sa zelenim zrnima, i imale su takav veseli izgled, da, ini se, iznese li takve pantalone na tribinu posle bioskopske predstave, nita ti vie nee trebati, publika e se pola sata smejati. Dva dana se nije Ivan Jakovljevi reavao da obue nove pantalone, ali kada su se stare pocepale, tako da je izdaleka bilo mogue videti da i njegove dugake muke gae trae popravku, bio je prinuen da obue nove pantalone. Prvi put je u novim pantalonama Ivan Jakovljevi izaao veoma oprezno. Pojavivi se iz ulaza, on pogleda prvo na obe strane i, uverivi se, da nema nikoga u blizini, izae na ulicu i brzo zakoraa u pravcu svoga posla. Prvo je susreo trgovca jabukama s velikom korpom na glavi. Trgovac nita ne ree ugledavi Ivana Jakovljevia, i tek kada ga je ovaj mimoiao, zaustavio se, i kako mu korpa nije dozvolila da okrene glavu, okrenuo se celim telom i pogledao za Ivanom Jakovljeviem moda, klimnuo bi mu on glavom da ipak nije te korpe na njoj. Ivan Jakovljevi je bodro iao napred, smatrajui svoj susret sa trgovcem za dobar predznak. On nije video trgovev postupak i teio se da pantalone ne padaju ba tako u oi. Sada je u susret Ivanu Jakovljeviu, s torbom pod mikom, iao isti takav slubenik, kakav je i on sam. Slubenik je iao brzo, ne gledajui bez potrebe sa strane, nego vie sebi pod noge. Naavi se uporedo sa Ivanom Jakovljeviem, slubenik kliznu pogledom po njegovim pantalonama i zaustavi se. Ivan Jakovljevi se, takoe, zaustavi. Slubenik je gledao u Ivana Jakovljevia, a Ivan Jakovljevi u njega. Oprostite ree slubenik da li mi moete rei, kako da doem do te... dravne... berze? Pa, treba da idete kolovozom... mostom... ne, treba da idete tako, a zatim ovako ree Ivan Jakovljevi. Slubenik se zahvalio i brzo otiao, a Ivan Jakovljevi naini nekoliko koraka napred, ali, videvi, da mu sada u susret ide ne slubenik, ve slubenica, obori glavu i pretra na drugu stranu ulice. Na posao je Ivan Jakovljevi doao sa zakanjenjem i veoma ljut. Kolege Ivana Jakovljevia, na kraju krajeva, obratile su panju na zelene pantalone sa nogavicama od razliitih nijansi, ali, vidi se, naslutile su da je to uzrok njegove ljutnje, i nisu mu dosaivale sa zapitkivanjem. Dve nedelje se Ivan Jakovljevi patio idui u zelenim pantalonama, dok mu jedan od njegovih kolega, Apolon Maksimovi Silov, nije ponudio svoje pantalone na prodaju, kao da mu one nisu potrebne.

(1934-1937) VITEZ Aleksej Aleksejevi Aleksejev bio je istinski vitez. Tako, na primer, jedanput je, ugledavi iz tramvaja, kako se jedna dama spotakla o bankinu i ispustila iz zembilja stakleni poklopac za stonu lampu, koji se smesta razbio, elei da pomogne toj dami, reio da se rtvuje i, iskoivi iz tramvaja u punoj brzini, pao je i do krvi rasekao o kamen celu njuku. Drgi put je, videi, kako se jedna dama, pentrajui se preko ograde, zakaila suknjom za ekser i ostala tako, da, sedei s gornje strane na ogradi, nije mogla da se pokrene ni makac, poeo tako da se uzrujava, da je od uzbuenja jezikom sebi slomio dva prednja zuba. Jednom reju, Aleksej Aleksejevi je bio najistinskiji vitez, pa i to ne samo u pogledu dama. Sa neuvenom lakoom Aleksej Aleksejevi je mogao rtvovati svoj ivot za Veru, Cara i Otadbinu, to je i dokazao 14-te godine, poetkom germanskog rata, bacivi se s uzvikom Za Otadbinu! na ulicu kroz prozor drugog sprata. Nekakvim udom Aleksej Aleksejevi je ostao iv, izvukavi se sa tek beznaajnim ozledama, i uskoro kao tako retko revnostan rodoljub, bio je upuen na front. Na frontu se Aleksej Aleksejevi odlikovao nevieno uzvienim oseanjima i svaki put, kada bi izgovarao rei zastava, fanfara ili ak prosto epolete, licem mu je jurila suza ganua. 16-te godine Aleksej Aleksejevi je bio ranjen u krsta i udaljen sa fronta. Kao Invalid I kategorije, Aleksej Aleksejevi nije radio i, koristei se slobodnim vremenom, izlagao je na papiru svoja rodoljubiva oseanja. Jedanput je, razgovarajui sa Konstantinom Lebeevom, Aleksej Aleksejevi rekao svoju omiljenu frazu: Ja sam stradao za Otadbinu i upropastio svoja krsta, ali ivim od snage ubeenja svoje krajnje podsvesti. Ih budalo! ree mu Konstantin Lebeev. Najveu uslugu otadbini prua samo LIBERAL. Zbog neega, te rei su se duboko urezale u duu Alekseja Aleksejevia, i eto, 17te godine on sebe ve proglaava liberalom, sa krstima rtvovanim za otadbinu. Revoluciju je Aleksej Aleksejevi primio sa zanosom, bez obzira na to to je bio lien penzije. Izvesno vreme Konstantin Lebeev ga je snabdevao eerom od eerne trske, okoladom, konzervisanom slaninom i prosom. Ali, kada je Konstantin Lebeev neoekivano nekud nestao, Aleksej Aleksejevi je bio prinuen da poe na ulicu i da prosi. Iz poetka je Aleksej Aleksejevi pruao ruku i govorio: Udelite, Hrista radi, krstima za otadbinu rtvovanim. Ali to nije imalo uspeha. Tada je Aleksej Aleksejevi re otadbina nadomestio reju revolucija. Ali ni to nije imalo uspeha. Onda je Aleksej Aleksejevi sastavio revolucionarnu pesmu i, ugledavi na ulici oveka, koji bi mogao, po njegovom miljenju, da prui milostinju, koraknuo bi napred i, ponosno, sa dostojanstvom, zabacivi nazad glavu, poeo da peva: Na barikade svi poimo! Za slobodu se ubogaljimo i umrimo! I bodro po-poljski trepnuvi petama, Aleksej Aleksejevi bi pruio eir i govorio: Udelite milostinju, Hrista radi. To je pomagalo, i Aleksej Aleksejevi je retko ostajao bez hrane. Sve je ilo dobro, ali eto 22-e godine Aleksej Aleksejevi se upoznao s nekim Ivanom Ivanoviem Puzirjovom, koji je na Senskoj pijaci trgovao suncokretovim uljem. Puzirjov je pozvao Alekseja Aleksejevia u kafe, poastio ga pravom kafom i mljackajui

19

kolaiima, izloio mu nekakav komplikovan pothvat, od kojeg je Aleksej Aleksejevi razumeo samo to da i on treba neto da radi, za ta e i dobijati od Puzirjova najvanije prehrambene proizvode. Aleksej Aleksejevi se saglasio i Puzirjov mu je smesta, kao stimulaciju, ispod stola dao dva originalna pakovanja kineskog aja i pakovanje cigareta Rada. Od toga dana Aleksej Aleksejevi je svako jutro dolazio na pijacu k Puzirjovu i, dobivi od njega ko zna kakve papire sa kosim potpisima i nebrojenim peatima, nosio je sanke, kada se to deavalo zimi, ili kada se to deavalo leti kolica, obilazio, po uputstvu Puzirjova, razne kancelarije, gde je, pokazavi papire, dobijao nekakve sanduke, koje je tovario na svoje sanke ili kolica i uvee ih odvozio u Puzirjovljev stan. Ali jednom, kad je Aleksej Aleksejevi dovezao sanke do Puzirjovljevog stana, pristupila su mu dva oveka, od kojih je jedan bio u vojnikom injelu, i upitali ga: Prezivate se Aleksejev? Zatim su Alekseja Aleksejevia posadili u automobil i odveli u zatvor. Na sasluanjima Aleksej Aleksejevi nita nije shvatio i samo je neprekidno govorio da je on stradao za revolucionarnu otadbinu. Ali, i pored toga, bio je osuen na deset godina progonstva u severni deo svoje otadbine. Vrativi se 28-e godine nazad u Lenjingrad, Aleksej Aleksejevi se prihvatio nekadanjeg zanata i, smestivi se na ugao Volodarskog prospekta, zabacivao je dostojanstveno glavu, trupnuo petom i zapevao: Na barikade svi poimo! Za slobodu se ubogaljimo i umrimo! Ali nije to uspeo zapevati ni dva puta, kada je natkrivenim automobilom, bio poveden nekuda u pravcu Admiraliteta. Nestao je bez traga i glasa. To je kratka ivotna povest odvanog viteza i rodoljuba Alekseja Aleksejevia Aleksejeva. (1934-1936) PRAZNIK Na krovu jedne kue sedela su dva tehnika crtaa i jela kau od heljde. Iznenada jedan od njih radosno uzviknu i izvadi dugaku maramicu iz depa. Pala mu je na pamet sjajna ideja u vrak maramice svezati novi od dvadeset kopejki, hitnuti to dole, s krova, na ulicu i pogledati, ta e od toga ispasti. Drugi tehniki crta je brzo shvatio ideju prvoga, pojeo je kau od Heljde, umrknuo se i, obrisavi prste, poeo da motri iza prvog tehnikog crtaa. Ali panja obojice tehnikih crtaa bila je odvraena od opita sa maramicom i noviem od dvadeset kopejki. Na krovu, gde su obojica sedeli, zbio se dogaaj, koji nije mogao da proe nezapaeno. Domar Ibrahim prikucavao je na dimnjak dugaki tap sa izbledelom zastavom. Tehniki crtai upitali su Ibrahima, ta to znai, na ta im ovaj odgovori: To znai da je u gradu praznik. A koji to praznik, Ibrahime? upitali su tehniki crtai. Praznik je povodom toga, to je na omiljeni pesnik napisao novu pesmu, ree Ibrahim. I tehniki crtai se, posramljeni svojim neznanjem, rasplinue u vazduhu. 9. januar 1935.

(SADA U DA ISPRIAM, KAKO SAM SE RODIO...) Sada u da ispriam kako sam se rodio, kako sam rastao, i kako sam ispoljio prve znake genijalnosti. Rodio sam se dvaput. To se evo ovako dogodilo. Moj tata se oenio s mojom mamom 1902. godine, ali moji roditelji su me doneli na svet tek krajem 1905., i to zato, to je tata poeleo da mu se dete rodi na Novu godinu. Tata je proraunao da zaee treba da se desi 1. aprila i samo se tog dana udvarao mami s predlogom da zanu dete. Prvi put je tata doao do moje mame 1. aprila 1903. godine. Mama je odavno ekala taj trenutak i jako se obradovala. Ali tata je, verovatno, bio u veselom raspoloenju, nije se uzdrao i rekao je mami: Aprilili! Mama se strano naljutila i tog dana nije pustila tatu kod sebe. Moralo se ekati do sledee godine. 1. aprila 1904. godine, tata je poeo ponovo da dolazi mami s istim predlogom. Ali mama je, pamtei prologodinji sluaj, rekla da sad ve vie ne eli da ostaje u glupom poloaju, i opet nije pustila tatu k sebi. Ma koliko da je tata besneo, nita nije pomagalo. I tek nakon godinu dana mom tati je polo za rukom da stavi mamu u krevet i da me zane. Prema tome, moje zaee se dogodilo 1. aprila 1905. godine. Meutim, svi tatini prorauni su propali, zato to sam ispao nedonoe i rodio se etiri meseca pre roka. Tata se tako razbesne, da je akuerka, koja me je prihvatila, izgubila glavu i poela da me gura natrag, odakle tek to sam izaao. Jedan na poznanik, student Vojno-medicinske akademije, koji je prisustvovao poroaju, izjavio je da im nee uspeti da me uguraju natrag. No, bez obzira na studentove rei, mene su ipak gurali i gurali, a u urbi ne tamo gde treba. Ovde je poela strana guva. Majka vriti: Dajte mi moje dete! A njoj odgovaraju: Vae vele dete se nalazi u vama. Kako! vriti majka. Kako je dete u meni, kad samo to sam ga rodila! Ali vele majci moda, vi greite? Kako vriti majka ja greim! Zar ja mogu da greim! Sama sam videla, da je dete malopre evo ovde lealo na aravu! To je tano vele majci ali, moda se, ono nekud puzei uvuklo. Jednom reju, ni sami ne znaju ta da kau majci. A majka galami i zahteva svoje dete. Bili su prinueni da pozovu iskusnog lekara. Ovaj je pregledao majku i rairio ruke, meutim, ipak je pripremio i dao majci dobru porciju engleske soli. Majka je dobila proliv, i na taj nain sam po drugi put doao na svet. Tu se tata opet razbesneo, kae, to se, toboe, jo ne moe nazvati roenjem, da to, toboe, jo nije ovek, nego pre donekle zametak, i da ga valja ili ugurati natrag, ili staviti u inkubator. I eto, stavili su me u inkubator. 25. septembra 1935. PERIOD INKUBACIJE U inkubatoru sam presedeo etiri meseca. Pamtim samo da je inkubator bio od stakla, prozraan i sa termometrom. Bio je obloen vatom. Vie nita ne pamtim. Kroz etiri meseca izvadili su me iz inkubatora. To su uinili upravo 1. januara 1906. godine. Na taj nain, ja kao da sam se rodio i po trei put. Danom mog roenja poeli su smatrati ba 1. januar.

21

1935. (JEDNOM MI MAA REE...) Jednom mi Maa ree da joj u krevet dolazi arik.* Ko je ili ta je taj arik, nisam uspeo da razjasnim. Nakon nekoliko dana, taj arik je opet dolazio. Zatim je poeo da dolazi prilino esto, otprilike jedanput u tri dana. Nisam bio kod kue. Kada sam doao kui, Maa mi je rekla da me je Sinderjukin zvao telefonom i raspitivao se za mene. Ja sam vidite li, bio potreban nekakvom Sinderjukinu! Marina je kupila jabuke. Pojeli smo posle ruka nekoliko komada i, po svoj prilici, dve jabuke ostavili za vee. Ali kada sam uvee zaeleo da ih dobijem, tad jabuka nije bilo. Marina ree da je dolazio Mia konobar i odneo jabuke za salatu. Nije mu bilo potrebno srce jabuke, i oistio je jabuke u naoj sobi, a srce je bacio u korpu za otpatke. Razjasnio sam da arik, Sinderjukin i Mia obino ive kod nas u pei. To mi je malo razumljivo kako su se oni tamo smestili. Zapitkivao sam Marinu o ariku, Sinderjukinu i Mii. Marina je izbegavala direktne odgovore. Kada sam izneo svoje bojazni da ta kompanija, moda, nije sasvim potena, Marina me je ubedila, da su to, u svakom sluaju, zlatna srca.* Vie nisam nita mogao da saznam od Marine. S vremenom sam saznao da su zlatna srca stekla nejednako obrazovanje. Tanije, arik je stekao srednje obrazovanje, a Sinderjukin i Mia nisu stekli nikakvo. arik ima ak svoje naune radove. I zbog toga se oholo odnosi prema ostalim zlatnim srcima. Jako me je zanimalo, kakvi su to arikovi nauni radovi. Ali i to mi je ostalo nepoznato. Marina veli da se on rodio s perom u rukama, ali vie nikakvih detalja ne iznosi o njegovom naunom radu. Poeo sam da se raspitujem i, napokon, saznao sam da je on po vokaciji obuar. Ali, ima li to veze s naunim radom, nisam uspeo da doznam. Jednom sam saznao, da je kod zlatnih srdaca bila veerinka. Oni su se udruili i kupili marinirane jegulje. A Mia je ak doneo boicu s votkom. Uopte, Mia je voleo da popije. arikove izme su napravljene od plute. Jedne veeri Marina mi ree da me je Sinderjukin nazvao bezobraznikom, jer sam mu stao na nogu. Ja sam se takoe naljutio i molio sam Marinu da prenese Sinderjukinu da mi se on vie ne muva pod nogama. PRISLUKIVANA SVAA ZLATNIH SRDACA ZBOG BEAMEL-SOSA Juri voz, kao s gora, na okna vetri umeli.

Tek buran ujem razgovor, spor zbog sosa beameli. No. Ne vidim im lica, samo ujem ih po zvuku: sva ova zlatna srca! Spreman sam im pruit' ruku. Digao sam se, idem, po vagonu se teturam nai u ih ne padnem li, al' neu da ih diram. Tek tama se izgubi, kroz okna stanica sevnula, teskoba prodre u grudi, u srce skoi ajkula. Zakripee konice, prekinuv tokova pogon. Ja paljivo gledam sve: sam sam u pustom vagonu. Ne ujem vie ni re o nekom sosu beameli. Ko sred ume, opet tek, na okna viri zaumeli. A vagoni, zakripav, pojurie, Gasnu oganj. Juri voz, ba kao lav, od potere bei on. 18. februara 1936.

SUDBINA PROFESOROVE ENE Jednom jedan profesor neto pojede, nije da nije, i poelo mu je bivati muka. Doe njegova ena i veli: ta ti je? A profesor kae: Nita. ena otide nazad. Profesor je legao na divan, leao malo, odmorio se i poao na posao. A na poslu iznenaenje: snizili su mu platu umesto 650 rubalja, dadoe mu svega 500. Profesor tamo amo nita ne pomae. Profesor do direktora, a direktor ga za vrat. Profesor do knjigovoe, a knjigovoa veli: Obratite se direktoru. Profesor se popeo na voz i otputovao u Moskvu. Usput profesor dobi grip. Doputovao je u Moskvu, ali ne moe da izae na peron. Poloili su profesora na nosila i odneli u bolnicu. Proleao je profesor u bolnici ne vie od etiri dana i umro. Profesorovo telo spalie u krematorijumu, pepeo stavie u teglicu i poslae njegovoj eni. Evo, profesorova ena sedi i pije kafu. Neoekivano zvonce. ta se dogodilo? Imate paket. ena se sva obradovala, smeka se na sva usta, potaru u ruke gura pola rublje i bre otvara paket. Gleda, a u paketu teglica sa pepelom i ceduljica: To je sve to je ostalo od Vaeg mua.

23

ena ne moe nita da shvati, trese teglicu, gleda je prema svetlu, ceduljicu je est puta proitala napokon je shvatila u emu je stvar, i strano se raalostila. Profesorova ena se jako raalostila, poplakala je tri sata i krenula da pokopa teglicu sa pepelom. Uvila je teglicu u novine i odnela u park 1. Petoletke, bivi Tavrieski. Profesorova ena izabrala je zabaeniju alejicu i samo to je htela da zakopa teglicu neoekivano ide uvar. Hej! vie uvar. ta tu radi? Profesorova ena se preplai i veli: Ta eto, htela sam da nalovim aba u teglicu. Pa govori uvar to moe, samo pazi, zabranjeno je gaziti po travi. Kada je otiao uvar, profesorova ena zakopa teglicu u zemlju, utapka je unaokolo nogom i krene da proeta parkom. A u parku joj se prilepi nekakav mornar. Idemo, ta, idemo, veli, da spavamo. Ona kae: Zato da spavamo po danu? A on opet svoje: spavati pa spavati. I zaista, profesorovoj eni se prispavalo. Ide ona ulicama i spava joj se. Unaokolo tre nekakvi modri i zeleni ljudi a njoj se sve vie spava. Ide ona i spava. I sanja, toboe ide joj u susret Lav Tolstoj i u rukama nosi nokir. Ona ga pita: ta vam je to? A on joj prstom pokazuje na nokir i veli: Eto kae ovde sam neto napravio, i sada nosim da pokaem celom svetu. Neka veli svi vide. Poe profesorova ena takoe da gleda i vidi da, toboe, ovo vie nije Tolstoj, nego upa, a u upi sedi kokoka. Poe profesorova ena da lovi kokoku, a kokoka se zavukla pod divan i odatle sad ve kao kuni izviruje. Zavue se profesorova ena za kuniem pod divan i probudi se. Probudila se, gleda: zaista, ona lei pod divanom. Izvue se profesorova ena ispod divana, i vidi njena vlastita soba. A eno i sto stoji sa nepopijenom kafom. Na stolu se nalazi ceduljica: To je sve, to je ostalo od Vaeg mua. Poplakala je profesorova ena jo jedanput i sela da ispije hladnu kafu. Neoekivano zvonce. ta se dogodilo? Ulaze neki ljudi i govore: Poimo. Kuda pitala je profesorova ena. U ludnicu odgovaraju ljudi. Profesorova ena poe da vriti i da se opire, ali ljudi su je uhvatili i odveli u ludnicu. I evo, sasvim normalna, sedi profesorova ena na postelji u ludnici, u rukama dri pecaljku i na podu lovi nekakve nevidljive ribice. Ova profesorova ena je samo alostan primer toga, kako je u ivotu mnogo nesrenika, koji ne zauzimaju ono mesto, koje bi trebali zauzimati. 11, avgusta 1936. PET NEZAVRENIH PRIA Dragi Jakove Semjonoviu, 1. Neki ovek je, zaletevi se, sa takvom snagom udario glavom o kovanicu, da je kova odloio malj na stranu, koji je drao u rukama, skinuo konu pregau i, zalizavi dlanom kosu, izaao na ulicu da pogleda, ta se desilo. 2. Ovde je kova ugledao oveka koji je sedeo na zemlji . ovek je sedeo na zemlji i drao se za glavu. 3. ta se desilo? upita kova. Jaoj! ree ovek. 4. Kova je oveku priao blie. 5. Prekidamo priu o kovau i nepoznatom oveku i poinjemo novu priu o etiri prijatelja harema. 6. Bila jednom etiri ljubitelja harema. Smatrali su da je prijatno imati u isti mah po osam ena.

Okupljali su se uvee i raspravljali o haremskom ivotu. Pili su vino; napijali se; padali pod sto; povraali. Bilo je odvratno gledati ih. Ujedali su jedan drugoga za noge. Nazivali se runim reima. Puzali na svojim trbusima. 7. Prekidamo priu o njima i poinjemo novu priu o pivu. 8. Stajae bure sa pivom, a pored je sedeo filozof i razmiljao: Ovo bure je ispunjeno pivom; pivo previre i jaa. I ja svojim razumom hitam po vrhuncima iznad zvezda i jaam duhom. Pivo je napitak, koji tee prostorom, ja sam isto napitak koji tee vremenom. 9. Kada je pivo zatvoreno u buretu, ono nema gde da tee. Zaustavi li se vreme, i ja u stati. 10. Ali, ne zaustavi li se vreme, i moj tok je nesumnjiv. 11. Ne, pa bolje neka i pivo slobodno tee, budui da je suprotno prirodnim zakonima da stoji na mestu. I s tim reima filozof otvori slavinu na bavi, i pivo se izli na pod. 12. Dosta smo ispriali o pivu; sada emo da priamo o bubnju. 13. Filozof je udarao u bubanj i vikao: Ja pravim filozofsku buku! Ta buka nije potrebna nikome, ona ak svima smeta. Ali ako ona svima smeta, to, znai, da nije od ovoga sveta. A ako ona nije od ovoga sveta, tad je od onoga sveta. A ako je od onoga sveta, onda u da je pravim. 14. Dugo je filozof bubnjao. Ali da mi ostavimo ovu bunu priu i preemo na sledeu tihu priu o drveu. 15. Filozof je etao ispod kronji drvea i utao, zato to ga je napustilo nadahnue. 27. marta 1937. O TOME, KAKO SU ME POSETILI VESNICI U asovniku neto lupnu i dooe mi vesnici. Nisam odmah shvatio da su mi doli vesnici. Prvo sam pomislio da se malo pokvario asovnik. Ali tu sam video da asovnik nastavlja da radi i, po svoj prilici, pokazuje tano vreme. Onda sam izveo zakljuak da je u sobi promaja. I odjednom se zaudio: kakva je to pojava, kojoj netaan rad asovnika i promaja u sobi podjednako mogu da slue kao uzrok? Sedeo sam na stolici pored divana i gledao u asovnik razmiljajui o tom. Minutna kazaljka bila je na devet, a satna na etiri, prema tome bilo je etvrt do etiri. Ispod asovnika bio je obeen zidni kalendar, a listovi kalendara su se listali, kao da je u sobi duvao jak vetar. Srce mi je lupalo, i plaio sam se da se ne onesvestim. Treba da popijem vode rekoh. Pored mene na stoliu bio je bokal sa vodom. Pruio sam ruku i uzeo bokal . Voda moe da pomogne rekoh i poeo sam da gledam u vodu. Tu sam shvatio da su mi doli vesnici, ali da ne mogu da ih razlikujem od vode. Plaio sam se da pijem tu vodu, zato to bih zabunom mogao da popijem vesnika. ta to znai? To ne znai nita. Mogue je popiti samo tenost. A zar su vesnici tenost? Prema tome, mogu popiti vodu, tu nema ta da se plaim. Ali ne mogu da naem vodu. Hodao sam po sobi i traio je. Pokuao sam da stavim u usta kai, ali to nije bila voda. Stavio sam u usta kalendar to takoe nije voda. Digao sam ruke od vode i poeo da traim vesnike. Ali kako da ih naem? Na ta lie? Setio sam se da ne mogu da ih razlikujem od vode, dakle, oni su nalik vodi. No na ta je nalik voda? Stajao sam i razmiljao. Ne znam, koliko sam vremena stajao i razmiljao, no neoekivano sam se trgnuo. Eno vode! rekoh u sebi. Ali to nije bila voda, to me je samo poelo svrbeti uvo. Poeo sam da pipam ispod ormana i ispod kreveta, mislei da u tamo pronai vodu ili vesnika. Ali ispod ormana, meu prainom, naao sam samo lopticu, koju je progrizao pas, a ispod kreveta nekakve parie od stakla. Ispod stolice pronaao sam nepojedeni kotlet. Pojeo sam ga, i bilo mi je lake. Vie nije duvao vetar, a asovnik je mirno kucao, pokazujui tano vreme: etvrt do etiri. Pa, znai, vesnici su ve otili rekoh u sebi i poeo sam da se preoblaim da bih iao u goste.

25

22. avgusta 1937. VEZA Filozofe! 1. Piem Vam odgovor na Vae pismo, koje mi Vi nameravate napisati kao ogovor na moje pismo, koje sam ja napisao Vama. 2. Neki violinista kupio sebi magnet i poneo ga kui. Usput su violinistu napali huligani i zbacili mu kapu s glave. Vetar je poduhvatio kapu i poneo je ulicom. 3. Violinista je poloio magnet na zemlju i potrao za kapom. Kapa je dospela u lokvu azotne kiseline i tamo sagorela. 4. A za to vreme huligani su ugrabili magnet i nestali. 5. Violinista se vratio kui bez kaputa i bez kape, jer je kapa sagorela u azotnoj kiselini, a oneraspoloen gubitkom svoje kape, zaboravio je i kaput u tramvaju. 6. Kondukter tog tramvaja odneo je kaput na buvlju pijacu i tamo ga trampio za mileram, prekrupu i paradajz. 7. Kondukterov tast se prejeo paradajza i umro. Njegov le stavili su u mrtvanicu, ali su ga potom pomeali i umesto kondukterovog tasta sahranili su nekakvu bakicu. 8. Na bakicin grob postavie beli stub sa natpisom: Anton Sergejevi Kondratjev. 9. Kroz jedanaest godina taj stub izgrizoe crvi, i on je pao. A uvar groblja raspilio je ovaj stub na etiri dela i sagoreo ga u svom poretu. A ena uvara groblja je na toj vatri skuvala supu od karfiola. 10. No, kada je supa bila ve skuvana, sa zida se sruio sat pravo u erpu sa supom. Sat su izvadili iz supe, ali u satu su bile stenice, i one su se sad obrele u supi. Supu su dali prosjaku Timofeju. 11. Prosjak Timofej je pojeo supu sa stenicama i ispriao prosjaku Nikolaju o dobroti uvara groblja. 12. Sutradan je prosjak Nikolaj doao do uvara groblja i poeo prositi. No uvar groblja nije prosjaku Nikolaju dao nita i isterao ga je napolje. 13. Prosjak Nikolaj se jako naljutio i zapalio je kuu uvara groblja. 14. Vatra se proirila sa kue na crkvu, i crkva je izgorela. 15. Povela se dugotrajna istraga, ali nije se uspeo ustanoviti uzrok poara. 16. Na tom mestu gde je bila crkva, izgradili su klub, i na dan otvaranja kluba priredili koncert, na kojem je nastupao violinista, koji je pre etrnaest godina izgubio svoj kaput. 17. A meu sluaocima je sedeo sin jednog od onih huligana, koji su pre etrnaest godina zbacili kapu s glave tom violinisti. 18. Posle koncerta oni pooe kui istim tramvajem. No u tramvaju, koji je iao iza njih, voza je bio isti onaj kondukter, koji je nekad prodao violinistov kaput na buvljoj pijaci. 19. I eto, oni se kasno uvee voze gradom: napred violinista i huliganov sin, a iza njih voza tramvaja, bivi kondukter. 20. Oni se voze i ne znaju, kakva je veza meu njima, i to nee saznati do same smrti. 14. septembra 1937.

GNUSNA OSOBA Senjka udari Feku po njuki i sakri se ispod komode. Feka dohvati Senjku araem ispod komode i otkine mu desno uvo. Senjka kliznu iz Fekinih ruku i s otkinutim uvom u rukama pojuri k susedima. Ali Feka sustie Senjku i lupi ga posudom za eer po glavi. Senjka je pao i, ini se, umro. Tada je Feka spakovao stvari u kofer i otputovao u Vladivostok.

U Vladivostoku Feka postade kroja: iskreno govorei, on uopte nije postao kroja, zato to je io samo damsko rublje, preteno trikoe i grudnjake. Dame se nisu ustezale pred Fekom, otvoreno su pred njim podizale svoje suknje, a Feka im je uzimao meru. Feka se, kako kau, nagledao svega i svaega. Feka je gnusna osoba. Feka je Senjkin ubica. Feka je sladostrasnik. Feka je deronja, zato to svako vee pojede po dvanaet kotleta. Feki je izrastao takav stomak da je izradio sebi steznik i poeo da ga nosi. Feka je beskrupulozan ovek: na ulici je deci otimao pare, podmetao je stariima nogu i plaio starice, podiui iznad njih ruku, a kada bi starica izbegla u stranu, Feka bi se pravio da je podigao ruku samo radi toga da bi se poeao po glavi. Sve se zavrilo tako, to je Feki priao Nikolaj, udario ga po njuci i sakrio se pod orman. Feka je dohvatio Nikolaja araem ispod ormana i pocepao mu usta. Nikolaj je s pocepanim ustima pojurio k susedima, ali ga je Feka sustigao i udario pivskom kriglom. Nikolaj je pao i umro. A Feka je spremio svoje stvari i otputovao iz Vladivostoka. 21. novembra 1937.

KAPA Uzvraa prvi drugome: Nisam ih video. Kako ih nisi video govori drugi kad sam im kape stavljao? Pa eto veli prvi kape si im stavljao, ali ih nisam video. Da li je to mogue? kazuje drugi, s dugakim brkovima. Da govori prvi mogue je i osmehuje se modrim ustima. Tada drugi, koji je sa dugakim brkovima, pristupa modroustom, da bi mu ovaj objasnio, kako je to mogue kape na ljude staviti, a iste te ljude ne zapaziti. Ali modrousti odbija da objasni brkatome, klima glavom i osmehuje se svojim plavim ustima. Ah, kakav si ti vrag veli mu brkati. Ti mene, stare, zavarava! Odgovori mi i ne zaluuj me: da li si ih video ili nisi? Drugi, koji je modrousti, jo jednom se osmehnuo, i neoekivano nestao, samo je jedna kapa ostala da visi u vazduhu. Ah, eto ko si ti! ree brkati starac i prui ruku za kapom, a kapa u stranu. Starac za kapom, a kapa u stranu. Starac za kapom, a kapa od njega, ne dajui se starcu u ruke. Leti kapa Njekrasovskom ulicom, pored pekare, pored kupatila. Iz pivnice istrava narod, gleda zaueno u kapu i odlazi natrag u pivnicu. A starac tri za kapom, ruke je napred ispruio, otvorio usta; stareve oi se zamutie, brkovi se klate, a kosa poput perja tri na sve strane. Dotrao je starac do Litejne, a tamo, presecajui mu put, ve juri milicioner i jo jedan graanin u sivom odelu. Uhvatili su bezumnog starca i poveli ga nekuda. A kapa je zaokrenula nadesno i poletela u pravcu Neve. Neki ovek ju je video na uglu Pantalejmonove, a ve na uglu Frutadske, niko je nije video. 21. jula 1938.

27

USPOMENE JEDNOG MUDROG STARCA Bio sam veoma mudar starac. Sad to vie nisam, smatrajte, tavie, da me nema. No bilo je vreme, kad bi svaki od vas doao do mene, i, ma kakva da je tegoba morila njegovu duu, ma kakvi da su gresi grizli njegove misli, ja bih ga zagrlio i rekao: Sine moj, utei se, zato to nikakva tegoba ne mori duu tvoju, i nikakve grehe ne vidim u telu tvom i on bi utekao od mene, srean i radostan. Bio sam velik i silan. Sreui me na ulici, ljudi su uzmicali u stranu, a ja sam prolazio kroz gomilu, kao pegla. esto su mi ljubili noge, ali nisam protestvovao: znao sam da sam dostojan toga. Zato ljude liavati radosti da mi ukazuju potovanje? tavie, ja sam, budui da sam veoma gipka tela, pokuao da poljubim svoju sopstvenu nogu. Seo sam na klupu, uzeo u ruku svoju svoju desnu nogu i privukao je k licu. Uspelo mi je da poljubim palac na nozi. Bio sam srean. Shvatio sam sreu drugih ljudi. Svi su se preda mnom klanjali! I to ne samo ljudi, ve i zveri, ak su i razne bubice milele preda mnom i mahale svojim repovima. A make! One su me prosto oboavale i, na neki nain spojivi se apama, jurile su preda mnom, kada sam stupao stepenitem. U to vreme, bio sam zaista veoma mudar i sve sam shvatao. Nije bilo takve stvari, pred kojim bih bio zbunjen. Jedan tren naprezanja mog udovinog uma, i najsloenije pitanje reavao sam na najprostiji nain. Mene su, tavie, vodili u Institut Mozga i pokazivali profesorima. Oni su elektricitetom merili moj um i prosto su otupeli. Mi nikada nita slinog nismo videli rekoe. Bio sam oenjen, ali sam retko viao svoju enu. Ona me se bojala: kolosalnost moga uma ju je potiskivala. Ona nije ivela, ve treperila, i, kada bih je pogledao, poinjala bi da tuca. Dugo smo iveli zajedno, ali je ona zatim, po svoj prilici, nekud nestala, ne pamtim tano gde. Pamenje to je zapravo udna stvar. Kako je teko neto zapamtiti, a kako lako zaboraviti! A deava se i ovako: zapamti jedno, a seti se sasvim drugog. Ili: zapamti neto s mukom, ali temeljito, a zatim nieg ne moe da se seti. Tako takoe biva. Svima bih vam savetovao da poradite nad svojim pamenjem. Uvek sam bio pravian i bez potrebe nikoga nisam tukao, zato to kad nekoga tue, tad uvek gubi pamet, i tu je mogue preterati. Decu, na primer, ne treba nikada udarati noem ili uope neim gvozdenim, a ene, naprotiv, ne treba tui nogom. ivotinje one su, pria se, ilave, no ja sam u tom pravcu vrio eksperimente i znam da to nije uvek tako. Blagodarei svojoj gipkosti, mogu da radim ono to niko ne moe da uradi. Tako, na primer, polo mi je za rukom da, iz vrlo krivudave cevi za odvoenje neistoe, izvadim tud sluajno upalu naunicu moga brata. Mogao sam se, na primer, skriti u prilino malenu korpu i zatvoriti za sobom poklopac. Da, na kraju krajeva, bio sam fenomenalan! Moj brat je bio moja potpuna suprotnost: prvo, bio je vii rastom, a drugo, gluplji. Nikada se s njim nisam druio. Mada sam se, ipak, druio, i to ak mnogo. Ovde sam neto zamrsio: ja se naime s njim nisam druio, i uvek smo bili zavaeni. A zavadili smo se ovako. Nalazio sam se pored prodavnice: tamo su izdavali eer, a ja sam stajao u redu i trudio se da ne sluam ta se unaokolo pria. Pomalo me je boleo zub, i bio sam loe raspoloen. Na ulici je bilo veoma hladno, jer su svi stajali u vatiranim kaputima i pored toga se smrzavali. Ja sam isto tako stajao u vatiranom kaputu, no nisam se jako smrzavao, ali mrzle su mi se ruke, zato to sam morao da ih vadim iz depova i nametam kofer, koji sam drao, stegnuvi ga nogama, da ne bi nestao. Neoekivano neko me je tresnuo po leima. Neopisivo sam se rasrdio i brzinom munje poeo da razmiljam, kako da kaznim onog koji me je uvredio. Istovremeno, tresnue me ponovo po leima. Sav sam se uznemirio, ali reih da se ne okreem i da se napravim, kao da nita nisam primetio. Samo sam, za svaki sluaj, uzeo

kofer u ruku. Prolo je sedam minuta, i trei put me tresnue po leima. Tu sam se okrenuo i ugledao pred sobom visokog postarijeg oveka u prilino pohabanom, ali jo uvek valjanom vatiranom kaputu. ta elite od mene? upitah ga strogim i ak malo otrim glasom. A to se ti ne okree, kada te zovu? rekao je. Zamislih se nad sadrinom njegovih rei, kad on opet otvori usta i ree: ta ti je? Ne prepoznaje me, ta li? Pa ja sam tvoj brat. Ponovo se zamislih nad njegovim reima, a on iznova otvori usta i ree: Posluaj der, brate. Za eer mi nedostaju etiri rublje, a da napustim red je teta. Pozajmi mi ded peticu, a ja u se s tobom zatim pogoditi. Poeh da razmiljam o tome, zato bratu nedostaju etiri rublje, no on me uhvati za rukav i ree: E pa, budui da je tako, hoe li da pozajmi svome bratu malo para? i s tim reima, on sam raskopa moj vatirani kaput, zavue mi ruku u unutranji dep i uze novanik. Eto ree ja u ti uzeti u zajam izvesnu sumu, a novanik, evo gledaj, vratiu ti natrag u kaput. I on stavi novanik u spoljanji dep mog kaputa. Bio sam, razume se, iznenaen ovakvim iznenadnim susretom sa svojim bratom. Neko vreme sam poutao, a zatim ga upitah: A gde si ti do sada bio? Tamo odgovori mi brat i nekamo mahnu rukom. Zamislih se gde je to tamo, no brat me munu u slabinu i ree: Gledaj: poeli su da putaju u prodavnicu. Do vrata prodavnice ili smo zajedno, ali u prodavnici sam se obreo sam, bez brata. Na tren iskoih iz reda i provirih kroz vrata na ulicu. No mog brata nigde ne bee. Kad htedoh da opet zauzmem svoje mesto u redu, nisu me pustili i, tavie, postepeno me izgurae na ulicu. Suzdravajui bes zbog runih postupaka, uputih se kui. Kod kue otkrih da mi je brat iz novanika uzeo sve pare. Tu sam se strano naljutio na njega, i otada se s njim nikada vie nisam izmirio. iveo sam sam i primao sam samo one, koji su mi dolazili po savet. A takvih je bilo mnogo, i dogaalo se to, da ni danju ni nou nisam znao za mir. Katkad sam se toliko umarao, da sam se sputao na pod i odmarao se. Leao bih na podu dotle, dok mi ne bi postalo hladno, tada bih se brzo dizao i poeo da trim po sobi da se ugrejem. Zatim bih opet sedao na klupu i davao savete svim onim koji za njima imaju potrebu. Ulazili su k meni jedan za drugim, ponekad ak ne otvarajui vrata. Veselilo me je da gledam njihova bolna lica. Razgovarao sam s njima, ali sam jedva suzdravao smeh. Jedanput nisam izdrao i zasmejah se. Sa uasom oni udarie u beanje neko na vrata, neko na prozor, a neko i pravo kroz zid. Ostavi sam, ustao sam koliko sam dug i irok, otvorio vrata i rekao: Prin tim pram. No tu u meni neto prasnu, i otada moete smatrati, da me vie nema. (1936-1938)

VLAST Faol ree: Mi greimo i naslepo inimo dobro. Neki se sudski inovnik vozio biciklom i neoekivano doavi do Kazanskog sabora, nestao. Da li on zna, ta mu je bilo dato da uini: dobro ili zlo? Ili ovakav sluaj: neki je glumac kupio sebi bundu i toboe je uinio dobro toj bakici, koja je, oskudevajui, prodala tu bundu, ali je zato drugoj bakici, i to svojoj majci, koja je ivela kod njega i obino spavala u predsoblju,

29

gde je on veao novu bundu, uinio, kao to izgleda, zlo, budui da se nova bunda toliko nepodnoljivo oseala na ne zna se kakav formalin i naftalin, da babica, majka tog glumca, jednom nije bila u stanju da se probudi i umrla je. Ili jo jedan ovakav sluaj: neki se grafolog nakitio votkom i poinio takve stvari, da tu, po svoj prilici, i sam pukovnik Dibi ne bi razabrao, ta je dobro, a ta zlo. Greh je od dobra veoma teko razlikovati. Miin, zamislivi se nad Faolovim reima, pade sa stolice. Ho-ho ree, leei na podu e-e. Faol nastavi: Uzmimo ljubav. Moda je dobro, a moda ne i zlo. S jedne strane, reeno je: zavoli, a s druge: ne bludnii. Moda je bolje uope ne ljubiti? Ali reeno je: zavoli. A zavoli li razmazi se. ta da se radi? Moda ljubiti, ali ne tako? U tom sluaju, zato se pak u celom svetu jednom te istom reju zaljubiti izraava i jedno i drugo? Eto, neki je glumac voleo svoju majku i jednu mlaahnu debeljukastu devojku. I voleo ih je na razliite naine. Devojci je davao vei deo svoje plate. Majka je poesto gladovala, a devojka je pila i jela za trojicu. Glumeva majka je ivela u predsoblju na podu, a devojka je raspolagala sa dve velike sobe. Devojka je imala etiri kaputa, a majka jedan, i eto, glumac je svojoj majci uzeo taj jedini kaput i od njega devojci saio suknju. Na kraju krajeva, s devojkom se glumac zabavljao, a sa svojom majkom nije i ljubio ju je istom ljubavlju. Ali, glumac se pribojavao majine smrti, a za smrt devojke nije. I kada je majka umrla, glumac nije plakao i naao je sebi drugu devojku. Dakle, majka se ceni kao unikat, poput retke marke, koja se ne moe zameniti drugom. o-o ree Miin, leei na podu ho-ho. Faol nastavi: I to se zove ista ljubav! Da li je dobra takva ljubav? A ako nije, onda kako voleti? Neka je majka volela svoje dete. Detetu je bilo dve i po godine. Majka ga je vodila u vrt i smetala na pesak. Tamo su svoju decu dovodile i druge majke. Katkad se na pesku skupljalo do etrdeset maliana. I eto, jedanput je u taj vrt banulo besno pseto, bacilo se pravo na decu i poelo da ih ujeda. Majke su s kricima pojurile svojoj deci, meu njima i naa majka. Ona je rtvujui se, priskoila psu, i iupala mu iz eljusti, kako joj se inilo, svoje dete. Ali, iupavi dete, videla je da to nije njeno dete, i bacila ga je natrag psu da bi ugrabila i od smrti spasla svoje dete, koje je tu lealo. Ko e da mi odgovori: da li je ona zgreila ili uinila dobro? Sju-sju ree Miin, vrtei se na podu. Faol nastavi: Da li kamen grei? Grei li drvo? Grei li ivotinja? Ili grei samo ovek? Mljam-mljam ree Miin, oslukivajui Faolove rei up-up. Faol nastavi: Ako grei samo ovek, to znai, svi gresi sveta nalaze se u samom oveku. Greh ne ulazi u oveka, nego samo izlazi iz njega. Slino hrani: ovek jede dobro, a izbacuje iz sebe loe. U svetu nema nieg loeg, jedino ono, to je prolo kroz oveka, moe da postane loe. Umnjaf ree Miin, nastojei da se podigne sa poda. Faol nastavi: Eto, govorio sam o ljubavi, govorio sam o onim naim stanjima, koje zovu jednom reju ljubav. Da li je to jezika greka, ili su sva ta stanja zajednika? Ljubav majke prema detetu, ljubav sina prema majci i ljubav mukarca i ene moda je sve to ista ljubav? Nesumnjivo ree Miin, klimajui glavom. Faol ree: Da, ja mislim da se bit ljubavi ne menja od toga, ko koga ljubi. Svakom oveku dozvoljena je izvesna dimenzija ljubavi. I svaki ovek trai, u kom pravcu da je iskoristi, suvie se ne razbacujui. Otkrie tajni manevrisanja i sitnih svojstava nae due, nalik daku pilovine... Dosta! povie Miin, brzo se podiui sa poda. Nestani! I Faol se rasu, kao lo eer. 29. septembra 1940.

MIINOVA POBEDA Miinu rekoe: Hej, Miine, ustaj! Miin ree: Neu i nastavi da lei na podu. Tad Miinu prie Kalugin i ree: Ako ti, Miine, ne ustane, ja u te naterati na to. Nee - ree Miin, nastavljajui da lei na podu. Miinu prie Seliznjeva i ree: Vi se, Miine, veito valjate na podu u hodniku i smetate nam da se tamo-amo kreemo. Smetao sam i smetau ree Miin. E pa, znate ree Korunov, ali mu Kalugin upade u re i ree: Ma ta se tu toliko raspravljamo! Zovite miliciju. Zvali su miliciju i pozvali milicionera. Kroz pola sata doao je milicioner sa domarom. ta se ovde deava? upita milicioner. Pogledajte ree Korunov, ali mu Kalugin upade u re i ree: Evo. Ovaj graanin sve vreme lei ovde na podu i smeta nam da prolazimo hodnikom. Mi smo ga i tako i ovako... Ali tu Kaluginu upade Seliznjeva u re i ree: Molili smo ga da ode, ali on ne odlazi! Da ree Korunov. Milicioner prie Miinu. Vi, graanine, zato leite ovde? upita milicioner. Odmaram se ree Miin. Ovde, graanine, ne treba da se odmarate ree milicioner. Gde vi, graanine, ivite? Ovde? ree Miin. Gde je vaa soba? upita milicioner Prijavljen je u naem stanu, ali sobe nema ree Kalugin. Saekajte, graanine ree miliciner sada ja razgovaram s njim. Graanine, gde vi spavate? Ovde? ree Miin. Molim vas ree Korunov, ali mu Kalugin upade u re i ree: On ak kreveta nema i valja se javno na golom podu. Ve dugo vremena oni se ale na njega ree domar. Potpuno je nemogue prolaziti hodnikom ree Seliznjeva ne mogu veito da prekoraujem mukarca. A on namerno protegne noge, pa ruke isprui, pa na leima lei i promatra. Ja dolazim umorna s posla, potreban mi je odmor. Da dodam ree Korunov, ali mu Kalugin upade u re i ree: On i nou ovde lei. O njega se u mraku svi spotiu. Zbog njega sam pocepao svoje ebe. Seliznjeva ree: Iz depa mu veito ispadaju nekakvi ekseri. Nemogue je hodnikom ii bos, ide i gleda da ne ozledi nogu. Pre neki dan nameravali su da ga zapale petrolejem ree domar. Polili smo ga petrolejem ree Korunov, ali mu Kalugin upade u re i ree: Polili smo ga petrolejem samo da bi ga zaplaili, ali nismo nameravali da ga zapalimo. Ma ja ne bih dopustila da u mom prisustvu spale ivog oveka ree Seliznjeva. A zato ovaj graanin lei u hodniku? neoekivano upita milicioner.

31

Eto ti ga na! ree Korunov, ali mu Kalugin upade u re i ree: Zato, to on nema drugog stambenog prostora: evo, u ovoj sobi ivim ja, u ovoj evo ona, u ovoj evo on, a Miin ivi ovde u hodniku. To ne valja ree milicioner. Trebalo bi da svi budu u svom stambenom prostoru. Ali on nema drugog stambenog prostora, osim hodnika ree Kalugin. Upravo tako ree Korunov. Eto, on je veito tu i lei ree Seliznjeva. To ne valja ree milicioner i otide zajedno sa domarom. Korunov priskoi Miinu. ta je? povika- Kako vam se ovo dopalo? Priekajte ree Kalugin i, priavi Miinu, ree: Je si li uo, ta je govorio milicioner? Dii se s poda! Neu ree Miin, nastavljajui da lei na podu. On e sad namerno i dalje da lei ovde ree Seliznjeva. Jasno rekao je razdraeno Kalugin. A Korunov ree: U to ne sumnjam. Parfaitment!* 8. novembra 1940. SMETNJA Pronin ree: Imate veoma lepe arape. Irina Mazer ree: Sviaju vam se moje arape? Pronin ree: O, da. Veoma. I dodirnu ih rukom. Irina ree: A zato vam se sviaju moje arape? Pronin ree: Veoma su glatke. Irina podie svoju suknju i ree: A vidite li, kako su one dugake? Pronin ree: Jao, da, da. Irina ree: A evo ovde se one ve zavrvaju. Ovde vie ide gola noga. Jao, kakva noga! ree Pronin. Imam veoma debele noge ree Irina. A i u kukovima sam jako iroka. Pokaite ree Pronin. Ne mogu ree Irina bez trikoa sam. Pronin kleknu ispred nje. Irina ree: Zato ste kleknuli? Pronin joj poljubi nogu malo povie arape i ree: Eto zato. Irina ree: Zato mi nagore podiete suknju? Rekla sam vam da sam bez trikoa. Ali Pronin joj i pored toga podie suknju i ree: Nita, nita.

Kako, kako to, nita? ree Irina. Ali ovde je neko zakucao na vrata. Irina brzo namesti svoju suknju, a Pronin ustade sa poda i prie prozoru. Ko je? upita Irina kroz vrata. Otvorite vrata ree otar glas. Irina otvori vrata, i u sobu ue ovek u crnom kaputu i dubokim izmama. Za njim su ula dva vojnika, niih inova, s pukama u rukama, a za njima domar. Nii inovi se zaustavie pokraj vrata, a ovek u crnom kaputu prie Irini Mazer i ree: Vae prezime? Mazer ree Irina. Vae prezime? upita ovek u crnom kaputu, obraajui se Proninu. Pronin ree: Prezivam se Pronin. Imate li oruje? upita ovek u crnom kaputu. Nemam ree Pronin. Sedite ovamo ree ovek u crnom kaputu, pokazujui Proninu na stolicu. Pronin sede. A vi ree ovek u crnom kaputu, obraajui se Irini obucite va kaput. Morate da poete sa nama. Zato? upita Irina. ovek u crnom kaputu nije odgovorio. Treba da se preobuem ree Irina. Ne ree ovek u crnom kaputu. Ali moram da jo neto obuem ree Irina. Ne ree ovek u crnom kaputu. Irina je utei obukla svoju kratku bundu. Zbogom ree Proninu. Svaki razgovor je zabranjen ree ovek u crnom kaputu. A ja takoe idem sa vama? upita Pronin. Da. ree ovek u crnom kaputu. Oblaite se. Pronin ustade, skinu sa iviluka svoj kaput i kapu, obue se i ree: Pa, spreman sam. Idemo ree ovek u crnom kaputu. Nii inovi i domar zalupae onovima. Svi su izali u hodnik. ovek u crnom kaputu je zakljuao vrata Irinine sobe i zapeatio ih sa dva mrka peata. Hajde, napolje ree. I svi izaoe iz stana, glasno zalupivi spoljanjim vratima. 1940. Naslov zbirke Samostalna strava!

SLUAJEVI Preveo: Duan Pati PLAVA SVESKA No 10 Bio jednom jedan rii ovek, koji nije imao ni oi ni ui. Ni kosu on nije imao, tako da su ga riim uslovno zvali.

33

Da govori, nije mogao, jer nije imao usta. A nos, takoe, nije imao. Nije imao ak ni ruke ni noge. Ni stomak nije imao, ni lea nije imao, ni kime, niti bilo kakvih unutranjih organa. Nita nije imao! Tako da je nejasno o kome je re. Pa, bilo bi bolje da o njemu vie ni ne govorimo. (1937) SLUAJEVI Jednoga dana Orlov se prejeo pirea od graka i umro. A Krilov, doznavi za to, takoe umre. A Spiridonov nehotice umre. A Spiridonovljeva ena tresnu s kredenca i takoe umre. A deca Spiridonova utopie se u ribnjaku. A Spiridonovljeva baba se propila i krenula stranputicom. A Mihajlov prestade da se elja i oboli od uge. A Kruglov je nacrtao damu s kamdijom u rukama i poludeo. A Perekrestov telegrafski dobi 400 rubalja i toliko se uobrazio da su ga izbacili sa posla. Dobri ljudi, a ne umeju sebe da izvedu na sigurni put. (1933) STARICE KOJE ISPADAJU Jedna se starica od preterane znatielje nagnula kroz prozor, pala i razbila se. Kroz prozor se promolila druga starica i poela da gleda dole na onu koja se razbila, ali se od preterane znatielje takoe izvrnula kroz prozor, pala i razbila se. Zatim je kroz prozor ispala trea starica, zatim etvrta, pa peta. Kada ispade i esta starica, dojadi mi da ih gledam, te pooh na Maljcevsku pijacu, gde su, pria se, jednom slepcu poklonili pleteni al. SONET Desio mi se neobian sluaj: neoekivano sam zaboravio, ta ide prvo, 7 ili 8. Odoh sam do komija i upitah ih, ta oni misle o tome. Kakvo je bilo samo njihovo i moje iznenaenje, kada su iznenada otkrili, da ni oni ne mogu da se sete redosleda brojeva. 1,2,3,4,5, i 6 su pamtili a dalje su zaboravili. Poli smo svi u trgovaku r