Ketrin Koulter

VRTLOG

Naslov originala

Catherine Coulter – RIPTIDE

PRVO POGLAVLJE

NJUJORK,

15. jun

Sadašnjost

Beka je pratila neku poslepodnevnu sapunicu koju je gledala milion puta

još od vremena kada je bila dete. Uhvatila je sebe kako razmišlja da li ćeikada imati dete kome će jednog meseca biti potrebna transplantacija srca, asledećeg meseca bubrega, ili muža čija bi vernost potrajala do trenutka kadabi neka druga žena pogledala u njegovom pravcu. Tada je zazvonio telefon.

Pošto je skočila na noge, ukopala se u mestu i jednostavno samo zurila utelefon. Čula je glas tipa sa televizije kako cmizdri na temu nepravednogživota. Nije ni pokušala da odgovori na poziv. Jednostavno je stajala islušala, posmatrajući telefon koji je zazvonio još tri puta. Najzad je, budućida joj je majka ležala u komi u bolnici „Lenoks Hil“, i pošto više nije moglada podnese tu neprestanu zvonjavu, pogledom ispratila sopstvenu ruku kojase pokrenula i podigla slušalicu. Prisilila se da izgovori jednu, jedinu reč. –Halo?

– Zdravo, Rebeka. Ovde tvoj dečko. Tako sam te uplašio da si morala dada odgovoriš na poziv. Jesam li u pravu?

Zatvorila je oči dok je obuzimao taj odvratan glas, promukao i dubok, odkojeg se toliko bojala da je počela da drhti. Nije bilo u tom glasu ni najmanjeotezanja u govoru karakterističnog za Atlantu, kratkih njujorškihsamoglasnika, niti nečujnog bostonskog „R“.

To je bio glas obrazovanog čoveka, negovane i jasne dikcije, možda čak isa notom britanskog engleskog. Da li je mlad? Star? Nije to znala, niti je

mogla da pretpostavi. Trebalo bi da sve uzme u obzir. Trebalo bi pažljivo daga sluša, da pamti način na koji govori i šta govori. Ti to možeš. Obratipažnju na sve. Nateraj ga da priča, nateraj ga da nešto kaže, nikada ne znaškada može nešto da mu se omakne. To joj je rekao policijski psiholog uOlbaniju, kada je muškarac počeo da je kontaktira telefonom. Slušajpažljivo. Ne dozvoli mu da te uplaši. Preuzmi kontrolu. Ti navodi njega narazgovor a ne obrnuto. Beka je ovlažila usne ispucale od vrelog i suvogvazduha koji je cirkulisao te nedelje na Menhetnu, kojeg je neki meteorolognazvao „anomalijom“. Tako da je Beka ponovila čitavu zbirku pitanja,pokušavajući da govori mirnim glasom, hladnokrvno i kontrolisano. Da, takotreba.

– Zar nećeš da mi kažeš ko si ti? Zaista bih želela da znam. Možda bismomogli da razgovaramo o tome zašto me i dalje zoveš. Da li se slažeš?

– Rebeka, da li bi mogla da smisliš neko novo pitanje? Ipak, već sam tezvao dobrih desetak puta do sada. I ti uvek govoriš jedno te isto. Ah, to ti jepsihijatar preporučio, zar ne? Rekli su ti da postavljaš ta pitanja kako biuspela da mi skreneš pažnju, kako bi me naterala da se otvorim pred tobom.Žao mi je, neće moći. Zapravo nikada nije ni pomišljala da će uspeti u tomekoristeći tu strategiju. Ne, ovaj tip je znao šta radi i znao je kako to da radi.Želela je da ga zamoli daje ostavi na miru, ali nije to učinila. Umesto toga jeplanula. Jednostavno je izleteo iz nje taj dugo potiskivani bes nastao zbogstraha koji je prožimao do kostiju. Stezala je slušalicu, pobelelih zglobova, iviknula:

– Slušaj me, ti jadnice. Prestani da govoriš da si mi dečko. Ti nisi ništadrugo do jedan bolesni drkadžija. Onda, šta kažeš na ovakvo pitanje? Zaštone bi otišao do đavola, gde ti je i mesto? Zašto se ne ubiješ, sigurno nemaš nitrunku ljudskosti u sebi? Nemoj više da me zoveš, patetični gade. Policija tije na tragu. Prisluškuju moj telefon, da li me čuješ? Oni ćete pronaći i spržitina električnoj stolici.

Nije bio spreman na to, znala je, osetivši da je adrenalinska groznicavinula pod oblake, ali samo na trenutak. Nakon kraće pauze, on se oporavio.Rekao je mirnim, razumnim glasom:

– Znaš šta, Rebeka dušo. Ti isto tako dobro kao i ja znaš da ti panduri ne

veruju da te neko proganja, da te neki uvrnuti tip zivka u svako doba, da želida te uplaši. Sama si stavila prisluškivač na telefon, zbog toga što nisi uspelada ih ubediš da oni to urade. A ja nikada ne govorim dovoljno dugo da bi tatvoja zastarela oprema uspela da mi ude u trag.O, da, Rebeka, zbog toga štosi me uvredila, moraćeš da platiš. I to debelo.

Tresnula je slušalicu. Čvrsto je stezala kao da pokušava da zaustavikrvarenje neke rane, kao da bi ga njen čvrsti stisak nagnao da prestane da jezove, da se drži dalje od nje. Najzad se lagano udaljila od telefona. Začula jeglas žene iz televizijske sapunice kako moli muža daje ne ostavlja zbog njenemlade sestre. Izašla je na svoj mali balkon i pogledala u pravcu CentralParka, a zatim se malčice okrenula udesno kako bi imala pogled na muzej„Metropolitan“. Horde ljudi, uglavnom turisti odeveni u šorceve su sedeli nastepenicama, čitali, smejali se i razgovarali. Jeli su hot-dog koji su kupili kodprodavca Todolfa.

Neki od njih su verovatno pušili hašiš, neki džeparili, dok su u blizinidvojica policajaca prolazila na konjima koji su mlatarali glavama gore-dole,nervozni zbog nečega. Sunce je gubilo sjaj. Tek je bila polovina juna aneprirodna žega za to doba godine nije jenjavala. U stanu je rashladni uređajdržao temperaturu dvadeset i pet stepeni niže od spoljašnje. Isuviše je bilohladno untra, bar što se nje tiče, ali nije mogla da pomeri termostat ni navišeni naniže. Telefon je opet zazvonio. Jasno ga je čula kroz poluzatvorenastaklena vrata. Trgla se i gotovo pala preko balkonskih rešetaka. Nije seradilo o tome da to nije očekivala. Ne, nije se uopšte radilo o tome. Samo štoje bilo potpuno u neskladu sa normalnošću scene koju je posmatrala napolju.Prisilila se i bacila pogled na divnu dnevnu sobu svoje majke, u pastelnimtonovima, sa staklenim stočićem pokraj sofe, i belim telefonom na stolu kojinije prestajao da zvoni. Pustila je da zvoni još šest puta. Onda je shvatila damora da odgovori na poziv. Možda se radi o njenoj veoma bolesnoj majcikoja možda umire u ovom trenutku. Ali, znala je da je to on. Nije joj bilovažno. Da li on zna zašto ona uopšte podiže slušalicu? Izgledalo je kao dazna sve ostalo, ali ni reč nije rekao povodom njene majke. Znala je da nemaizbora. Podigla je slušalicu kada se telefon po deseti put oglasio.

– Rebeka, želim da ponovo izađeš na balkon. Pogledaj u pravcu mestagde se nalaze policajci na konjima. Učini to odmah, Rebeka.

Odložila je slušalicu i vratila se na balkon, ostavljajući otvorena vrata zasobom. Pogledala je u pravcu policajaca. Gledala je i dalje. Znala je da će sedesiti nešto strašno, jednostavno je znala, i nije mogla ništa da učini povodomtoga, osim da posmatra i čeka. Čekala je tri minuta. Upravo kada je počelada ubeđuje samu sebe da taj čovek smišlja nove i raznolike načine da jezaplaši, začula se bučna eksplozija. Videla je kako se konji divlje propinju.Jedan od policajaca je pao. Sleteo je u žbunje dok je gusti dim počeo dakulja, zamračujući scenu. Kada se dim malčice rasplinuo, ugledala je starubeskućnicu kako leži na trotoaru, pored nje njena kolica razbijena uparamparčad, dok je nekoliko stvarčica koje su joj pripadale ležalo rasutooko nje. Delići papira su se lelujali po trotoaru koji je sada bio dubokoizbrazdan. Jedna velika flaša sa sokom od dumbira je bila polomljena itečnost je natapala staričine patike. Činilo se da je vreme stalo, onda jeiznenada nastao haos budući da su se svi koji su se mogli videti energičnodali u akciju. Neki koji su dangubili na stepenicama ispred muzeja supotrčali ka starici. Policajci su prvi stigli. Onaj zbačen sa konja je sadahramao u trku. Vikali su i mahali rukama. Beka nije znala da li tuku ilirasteruju narod. Videla je kako konji bacakaju svoje grive levo-desno, očijuzakovrnutih od dima i mirisa eksploziva. Beka je stajala ukočeno iposmatrala. Starica se nije pomerala. Beka je znala da je mrtva. Čovek kojije progonio je detonirao bombu i ubio tu jadnu, staru ženu. Zašto? Samo dabi nju još više zaplašio? Već je bila toliko preplašena da je jedvafunkcionisala. Staje sada želeo? Napustila je Olbani i posao kod guvernerane obavestivši nikoga. Čak im se nije ni naknadno javila. Lagano se vratila udnevnu sobu, odlučno zatvorivši staklena vrata za sobom. Bacila je pogled natelefon, čula kako izgovara njeno ime, jednom, drugi put. Rebeka, Rebeka.Spustila je slušalicu vrlo polako. Pala je na kolena i istrgla telefonsku žicu izzida. Telefon u spavaćoj sobi je zazvonio, i nastavio da zvoni. Pribila se uzazid i prilepila dlanove na usne školjke. Morala je nešto da preduzme. Moralaje da razgovara sa policijom. Opet. Sada kada je jedna osoba mrtva, sigurnoće joj poverovati da je neki manijak teroriše, proganja, kada ubija nekogasamo da bi joj pokazao da je ozbiljan. Ovoga puta će morati da joj poveruju.

ŠEST DANA KASNIJE

Riptajd, Mejn

Zaustavila se na benzinskoj pumpi „Teksako“, mahnula momku iza malog

staklenog prozora i natočila nekoliko litara običnog benzina u rezervoar.Nalazila se u predgrađu Riptajda, neobičnog grada koji se protezao od severaka istoku i okruživao malu luku ispunjenu jedrilicama, motornim brodićima imnogobrojnim ribarskim čamcima. Pomislila je na jastoge i duboko udahnulavazduh koji je mirisao na slanu vodu, morsku travu i ribu, uz nerazgovetnunotu divljeg cveća koja se sladunjavo i lagano širila vetrićem iz pravca mora.Riptajd, u Mejnu.

Nalazila se u zabiti, na odsečenom doku, u mestu za koje niko ne zna,osim nekolicine turista za vreme leta. Nalazila se osam stotina kilometaraseverno od Krismas Kouva, prelepog malog grada na obali, koju je kao deteposetila zajedno sa svojom majkom. Po prvi put posle dve i po nedelje seosetila bezbednom. Osetila je slani vazduh kako treperi po njenoj koži, dokjoj je topli vetrić nanosio vlasi kose na obraze. Ponovo je vladala sopstvenimživotom. Ali, šta je bilo sa guvernerom Bledšoom? Biće on dobro, sigurno.Oko njega su svuda policajci, oni mu peru zube, spavaju ispod njegovogkreveta – bez obzira sa kim on spavao – kriju se u kupatilu njegove velikepravougaone kancelarije sa masivnim, impresivnim stolom od mahagonija.Biće on dobro. Taj luđak koji je maltretirao do pre šest dana neće uspeti damu se približi.

Glavna ulica u Riptajdu se zvala Vest Hemlok.1 Nije postojala ulica 1stHemlok, osim ako neko ne bi želeo da se odveze pravo u okean. Odvezla segotovo do kraja ulice, do jednog starog pansiona u viktorijanskom stilu, kojise zvao „Konačište Erola Flina“. Na krovu se nalazio balkon sa ogradom odcrnih rešetaka. Izbrojala je najmanje pet boja na fasadi kuće. Bila je tosavršena kuća.

– Dopada mi se naziv pansiona – rekla je starcu koji je stajao izamasivnog pulta od mahagonija.

– Jasno – rekao je i gurnuo pred nju knjigu gostiju. – I meni se dopada.

Celog svog života se osećam kao Škot. Upišite se, pa ću Vas odmah odvestigore. Nasmešila se i potpisala kao Beka Pauel. Uvek se divila KolinuPauelu.

Sigurno mu neće smetati ako pozajmi njegovo prezime nakratko. Uskoroće Beka Metlok prestati da postoji. Bila je bezbedna. Ali zašto, pitala se jošjednom, zašto joj policija nije verovala? Ipak, guverneru je pojačanoobezbedenje, za šta postoji neki razlog.

Zašto?

DRUGO POGLAVLJE

Njujork

15. jun

Postavili su Beku da sedi na jednu neudobnu stolicu sa nejednakim

nogarama. Spustila je ruku na izgrebani sto i posmatrala jednu ženu i dvamuškarca koji su, znala je, smatrali da je ona neka ludača ili verovatno neštomnogo gore. U sobi su bila još trojica muškaraca naslonjenih na zid, odmahpored vrata. Niko ih nije predstavio. Pitala se da li su iz FBI. Verovatno,budući da je prijavila pretnju guverneru. Bili su odeveni u tamna odela, belekošulje i plave kravate. Nikada pre nije videla toliko ulaštenih špiceva cipelau jednoj prostoriji. Detektiv Morales, sitan, tamnih očiju i zgodan, tiho reče: –Gospođice Metlok, pokušavamo da shvatimo. Vi kažete daje on digao uvazduh tu staricu samo da bi privukao Vašu pažnju. Šta je razlog tome? Zaštobaš Vi? Šta on želi? Ko je on?

Ponovila je priču po stoti put, ovoga puta sporije, gotovo sričući reč poreč. Na kraju je, pošto je videla njihove skamenjene izraze lica, pokušalaponovo, nagnuvši se napred i pridržavajući se za drveni sto, pokušavajući da

ne zakači gomilu davno sasušenih ostataka hrane.– Slušajte, nemam pojma ko je on. Znam daje muško, ne mogu da kažem

da li je mlad ili star. Rekla sam vam da sam čula njegov glas mnogo putapreko telefona. Počeo je da me zove dok sam bila u Olbaniju a zatim me jepratio do Njujorka. U Olbaniju ga nikada nisam videla, ali sam ga videlaovde kako me prati, nedovoljno blizu da bih mogla da ga identifikujem alisam sigurna da je to čovek kojeg sam videla u tri navrata. To sam vamprijavila pre osam dana, detektive Morales.

– Jeste – reče detektiv Mekdonel, čovek koji je izgledao kao da zadoručak reže u kriške i jede osumnjičene kriminalce. Imao je dugačko i tankotelo, izgužvano odelo bez kroja i hladan glas.

– Znamo sve. Radili smo na tome. Razgovarao sam sa policijom izOlbanija kada mu ovde u Njujorku nismo ušli u trag. Svi smo uporedilibeleške i detaljno proučili ćelu situaciju.

– Šta još mogu da vam kažem?– Kažete da Vas zove Rebeka, da nikada ne skraćuje Vaše ime.– Tako je, detektive Morales. Uvek kaže Rebeka i uvek se predstavlja

kao moj dečko.Dvojica muškaraca su se pogledala. Da li misle da se radi o nekom

osvetoljubivom, bivšem ljubavniku?– Rekla sam vam da mi nije poznat njegov glas. Tog čoveka nikada nisam

upoznala. Nikada. Sigurna sam u to.Detektiv Leticija Gordon, osim Beke jedina žena u prostoriji, je bila

visoka, punih usta, veoma kratke kose a na čelu joj je pisalo da pati odkompleksa niže vrednosti. Rekla je glasom ledenijim od Mekdonelovog.

– Pokušajte da govorite istinu. Umorna sam od ovih baljezganja. Vi stelažov, gospođice Metlok. Naravno, Hektor je učinio sve što je bilo u njegovojmoći. Svi smo se trudili da Vam verujemo na početku, ali oko Vas nije bilonikoga. Žive duše. Protraćili smo tri dana prateći Vas, ni zbog čega. Još dvadana smo proveli ispitujući sve što ste nam ispričali, ali opet ništa.

– Šta je sa Vama? Jeste li na koki? – lagano se sa dva dugačka prstatapkala po slepoočnici. – Potrebna Vam je pažnja? Tata nije obraćao dovoljno

pažnje na Vas, dok ste bili mali? Zbog toga ste izmislili tog tipa koji sebenaziva Vašim dečkom?

Beka je poželela da udari pesnicom detektivku Gordon. Mogla je dazamisli da bi je ova posle toga samlela, tako da to i ne bi bilo pametno. Morada bude mirna i razumna. U ovoj situaciji mora da se ponaša kao razborita,odrasla osoba. Okrenula je glavu ka drugoj ženi i rekla: – Zašto ste ljuti namene? Ja nisam ništa uradila. Samo pokušavam da dobijem neku pomoć.Sada je ubio tu staricu. Morate da ga zaustavite. Zar nije tako?

Dvojica muškaraca, detektiva, su se opet pogledala. Žena je odmahnulaglavom sa gnušanjem. Zatim je odgurnula svoju stolicu i rukama se naslonilana drvenu površinu stola, odmah pored gomilice isušene hrane. Unela se Bekiu lice. Dah joj je mirisao na sveže narandže. – Sve ste izmislili, zar ne? Nepostoji nikakav tip koji vas zivka i špijunira kroz prozor. Kada je onu starubeskućnicu razneo neki luđak, Vi ste opet izvukli svog imaginarnogprogonitelja, kao da je tobože on odgovoran za bombu. Dosta je bilo. Želelibismo da se vidite sa našim psihijatrom, gospođice Metlok. Odmah. Imali stesvojih petnaest minuta slave, sada je vreme da prekinemo sa tim.

– Naravno da neću da razgovaram sa tamo nekim psihijatrom, to je...– Ili ćete razgovarati sa psihijatrom, ili ćemo Vas uhapsiti.Noćna mora, pomislila je. Evo me u policijskoj stanici, pričam im sve

što znam, a oni misle da sam luda.Gledajući pravo u oči detektivku Gordom, polako je izgovorila: – Po

kom osnovu?– Vi ugrožavate javni red i mir. Ulažete lažne optužbe, govorite

iscrpljujuće laži. Ne dopadate mi se, gospođice Metlok. Volela bih da Vasstrpani u zatvor zbog svih neugodnosti koje ste prouzrokovali, ali neću toučiniti ako odete do našeg psihijatra. Možda on može da Vas urazumi. Bog mije svedok, da Vam je to preko potrebno.

Beka je lagano ustala. Posmatrala ih je svakog ponaosob. – Ja sam vamispričala istinu. Postoji neki luđak napolju i ja ne znam o kome se radi. Reklasam vam sve za šta sam mislila daje važno. Pretio je guverneru. Ubio jejadnu staricu ispred muzeja. Ništa ne izmišljam. Nisam luda i ne koristim

narkotike.Ništa nije postigla. Nisu joj poverovali. Tri muškarca koja su stajala

naslonjena na zid nisu rekla ni reč. Jedan od njih je samo klimnuo glavomdetektivki Gordon, dok je Beka izlazila iz sobe.

Trideset minuta kasnije, Beka Metlok je sedela u veoma udobnoj stolici umaloj ordinaciji koja je imala samo dva uska prozora sa pogledom na dvadruga uska prozora. Sa druge strane stola je sedeo Dr. Barnet, čovek odčetrdesetak godina, gotovo ćelav, sa firmiranim naočarima na nosu. Izgledaoje napeto i umorno.

– Ono što jednostavno ne razumem – rekla je Beka, sedeći preko putanjega – jeste zašto mi policija ne veruje.

– Doći ćemo do toga. Dakle, niste želeli da razgovarate sa mnom?– Sigurna sam da ste Vi veoma ljubazan čovek, ali ne, nije mi potreban

razgovor sa Vama, naročito ne na profesionalnoj osnovi.– Policija nije baš sigurna u to, gospođice Metlok. Dakle, zašto mi ne

ispričate, svojim recima, nešto malo o sebi i precizno mi opišete trenutakkada ste prvi put obratili pažnju na čoveka koji Vas progoni.

Evo, opet, pomislila je. Glas joj je bio monoton jer je te iste reciupotrebila mnogo puta. Jedva da je osećala nešto dok ih je opet izgovarala. –Ja pišem govore za guvernera Bledšoa. Živim u veoma lepom stanu u OukStritu, u Olbaniju. Pre dve i po nedelje, nazvao me je prvi put. Nije teškodisao, nije bio prost, ništa od toga. Jednostavno je rekao da me je video doksam džogirala u parku i daje poželeo da me upozna. Nije želeo da mi kaže koje on. Rekao je da ću ga upoznati veoma dobro. Rekao je da želi da sezabavljamo. Rekla sam mu da me ostavi na miru i prekinula vezu.

– Da li ste ispričali nekome od guvernerovih prijatelja o tom pozivu?– Ne, dok me nije nazvao još dva puta. Tada mi je i rekao da prestanem

da spavam sa guvernerom. Rekao je da se mi zabavljamo i da ne smem daspavam ni sa jednim drugim muškarcem. Prirodno, kada sam ispričalaguverneru za sve to, u priču su se uključili svi sa dozvolom za nošenje oružjau radijusu od petnaest kilometara. Nije je udostojio nijednog osmeha,jednostavno je i dalje posmatrao. Beka je shvatila da je nije briga. Rekla je:

– Počeli su da prisluškuju moj telefon, ali nekako je saznao da to rade.Nisu mogli da ga pronađu. Rekli su da koristi neku vrstu elektronskogšifrovanja poziva koji iznova pruža lažne informacije o lokaciji.

– Da li spavate sa guvernerom Bledšoom, gospođice Metlok?Čula je to pitanje desetak puta, previše, uvek se ponavljalo, naročito

kada se radilo o detektivki Gordon. Teškom mukom se nasmešila.– Zapravo, ne. Ne verujem da ste primetili, ali on je dovoljno star da

bude moj otac.– Imamo i predsednika koji je dovoljno star da bi mogao da bude Vaš

otac i ženu koja je čak mlada od Vas i nijedno od njih ne smatra da je tunešto čudno. Pitala se da li bi guverner Bledšo uopšte mogao da preživijednu Moniku i gotovo se nasmejala. Samo je slegnula ramenima.

– Pa, gospođice Metlok, da li spavate sa guvernerom? Otkrila je da nasam pomen reci „seks“, svi – mediji, roditelji, policija, prijatelji – prvopostavljaju to pitanje. I dalje je to vređalo, ali je toliko često odgovarala nato pitanje, da je oguglala.

Ponovo je slegnula ramenima, videvši da ga to nervira, i rekla:– Ne, nikada nisam spavala sa guvernerom Bledšoom. Nikada nisam ni

poželela da spavam sa guvernerom Bledšoom. Ja pišem govore za njega, i tosu zaista lepi govori. Ne spavam sa njim. Nekada čak pišem i govore zagospođu Bledšo. A ni sa njom ne spavam. Dakle, ja zapravo ne znam zaštotaj čovek misli da imam seksualne odnose sa guvernerom. Nemam pojmazašto bi se to njega uopšte ticalo. Zašto je iz šešira izvukao baš guvernera, odsvih mogućih ljudi? Zbog toga što je moćan? Jednostavno ne znam. Policija uOlbaniju još uvek nije ništa pronašla o tom čoveku. Ipak, oni me nisusmatrali lažovom, ne kao policija ovde, u Njujorku. Čak sam razgovarala i sapolicijskim psihologom koji me je uputio kako da reagujem kada dobijempoziv.

– U stvari, gospođice Metlok, policija iz Olbanija smatra da Vi lažete. Upočetku nisu, ali tako sada misle. Ali, nastavite.

Tek tako? Rekao je daje svi smatraju lažljivicom i sada treba jednostavnoda nastavi?

– Kako to mislite? – rekla je tiho. – Nikada nisam imala takav utisak.– Zbog toga su Vas naši detektivi odmah poslali kod mene. Razgovarali

su sa svojim kolegama iz Olbanija. Niko nije uspeo da otkrije nikakvogprogonitelja. Smatraju da ste uzbuđeni zbog nečega. Verovatno, da ste sezaljubili u guvernera i ovo je Vaš način da privučete njegovu pažnju.

– Ah, sada mi je jasno. Radi se verovatno o fatalnoj privlačnosti.– Ne, sigurno nije to. Ne treba da se postavljate tako prema tom

problemu.Previše je rano.– Previše rano, za šta? Ja i dalje pokušavam da prekinem sve to. U

njegovim očima je zasijao bes. Zbog toga se osetila bolje.– Samo nastavite, gospođice Metlok. Ne, nemojte da se svađate sa

mnom. Prvo mi ispričajte još detalja. To mi je potrebno da bih razumeo.Onda možemo da odredimo o čemu se radi, zajedno.

Samo ti sanjaj, pomislila je. Zaljubljena u guvernera? Da, kako da ne. Tobi bio vic. Bledšo je bio čovek koji bi spavao i sa opaticom, kada bi mogaoda joj se uvuče pod suknju. Upoređenju sa njim Bil Klinton je bio pošten kaoAjzenhauer, ili je možda i Ajk imao ljubavnicu? Muškarac i moć – izgleda data dva pojma uvek prati zabranjeni seks. Što se tiče Bledšoa, do sada je imaopuno sreće. Još uvek se nije spetljao sa nekom stažistkinjom, pohotnompoput Monike, sa nekom koja ne bi prosto nestala iza izrezbarenih vrata kadabi završio sa njom.

– Vrlo dobro – rekla je. – Došla sam u Njujork kako bih pobegla od togmanijaka. Bojala sam se – i još uvek se bojim njega i onoga što čini. Poredtoga, moja majka živi ovde i jako je bolesna. Želela sam da budem sa njom.

– Spavate u njenom stanu, zar ne?– Da. Ona je u bolnici „Lenoks Hil“.– Od čega boluje?Beka ga je pogledala i pokušala nešto da kaže. Nije mogla. Nakašljala se

i najzad uspela da izgovori: – Ona umire od raka na materici.– Žao mi je. Hoćete da kažete da Vas je taj čovek pratio i ovde u

Njujorku?Beka je klimnula glavom. – Prvi put sam ga videla odmah nakon što sam

stigla u Njujork, na Aveniji Medison, u blizini Pedesete, kako se pojavljuje inestaje u gomili ljudi sa moje desne strane. Nosio je plavu vetrovku i bejzbolkapu. Kako sam znala da je to on? Ne mogu tačno da kažem. Duboko u sebisam osetila daje to on. Znao je da sam ga primetila, sigurna sam. Nažalost,nisam mogla jasno da ga vidim, da bih mogla da dam nešto više od uopštenogopisa njegovog spoljašnjeg izgleda. – I kako je izgledao?

– On je visok, vitak. Da li je mlad? Prosto ne znam. Kapa za bejzbol muje prekrila kosu i nosio je pilotske naočare za sunce, sa veoma tamnim ineprozirnim staklima. Nosio je običan džins i tu plavu vetrovku koja je bilaveoma neupadljiva.

Napravila je pauzu. – Sve sam to ispričala policiji, mnogo puta. Šta se toVas tiče?

Njegov izraz lica je sve govorio. Želeo je da vidi koliko je specifičan,koliko detaljan njen opis, koliko je uspela da dotera lik svog muškarca izfantazije. Svi ti čudesni detalji su proisticali iz njene mašte, njene veomabolesne mašte. Sklopila je sve deliće. Pošto je oklevao, blago je rekla:

– Propao je u zemlju kada sam se okrenula ka njemu. Onda su opetkrenuli telefonski pozivi. Znam da mi i dalje diše za vratom. Izgleda da tačnozna gde se nalazim i šta radim. Mogu da ga osetim, da li to znate?

– Rekli ste policajcima da Vam nije rekao šta želi.– Ne, zapravo nije. Samo mi je rekao da prestanem sa seksom sa

guvernerom, ili će ga on ubiti. Pitala sam zašto bi to uradio a on jejednostavno rekao da ne želi da imam seksualne odnose sa drugimmuškarcem, da je on moj dečko. Međutim, to je zvučalo smešno, kao dasamo tako govori a ne misli ozbiljno. Dakle, zašto to zapravo radi? Ne znam.Biću iskrena prema Vama, doktore Barnet. Ja nisam luda, ja sam preplašena.Ako je to bio njegov cilj, svakako gaje postigao. Prosto ne razumem zaštopolicija smatra mene negativcem, da sam ja ta koja je iz nekih suludihrazloga, smislila ćelu priču. Možda biste sada mogli da mi poverujete?

On je bio psihijatar; postavio je čvrstu ogradu.

– Recite mi zašto smatrate da Vas taj čovek progoni i zove telefonom,zašto ne pomislite da on želi da budete njegova devojka, da se zaista ćelastvar zakuvala i pretvorila u opsesiju i želju da Vas poseduje? Zatvorila jeoči. Razmišljala je i razmišljala o mogućim razlozima ali ni do čega nijedošla. Apsolutno ničega. Izabrao je nju kao metu, ali zašto? Odmahnula jeglavom.

– Prvo je rekao da želi da me upozna. Šta to znači? Da je to bilo ono štoon želi, zašto mi jednostavno nije prišao i predstavio se? Ako policiji trebaneki luđak kako bi ga poslali Vama, trebalo bi da pronađu njega. Šta onzapravo želi? Jednostavno ne znam. Da sam imala neke slične pretpostavke,verujte mi da bih sama to resila. Ali ta stvar o zabavljanju? Ne, ne verujem uto.

Nagnuo se napred, spojio prste na rukama i proučavao je. Šta je video? Očemu je razmišljao? Da li su njene reći zvučale suludo? Svakako da jesuzbog toga što je veoma tiho, gotovo nežno, rekao: – Vi i ja bi trebalo daporazgovaramo o Vama, gospođice Metlok. Tada je znala da joj nijepoverovao, verovatno joj ni jednog trenutka nije verovao. Nastavio je dagovori istim, nežnim tonom:

– Imamo veliki problem. Ako ne reagujemo, stanje će se sve višepogoršavati i to me teine. Možda već imate svog psihijatra?

Ona ima veliki problem? Ustala je lagano i podbočila se o njegov sto.– U pravu ste kada to kažete, doktore. Zaista imam veliki problem. Samo

što vi ne možete da pronađete uzrok. Ili je to, ili odbijate da priznate.Pretpostavljam da Vam je tako lakše.

Zgrabila je svoju tašnicu i krenula ka vratima. Vikao je za njom.– Potreban sam Vam, gospođice Metlok. Potrebna Vam je moja pomoć.

Ne sviđa mi se pravac kojim ste krenuli. Vratite se i dopustite mi da Vamnešto kažem.

Rekla je preko ramena: – Vi ste budala, gospodine – i nastavila da hoda.– Što se tiče vaše objektivnosti, možda bi trebalo da se pozabavite

lekarskom etikom, doktore.Čula je kako je krenuo za njom. Zalupila je vratima i počela da trči niz

dugačak i mračan hodnik.

TREĆE POGLAVLJE

Beka je nastavila svojim putem, spuštene glave dok je izlazila, zureći u

svoje „bali“ mokasine. Krajičkom oka je ugledala muškarca kako se okreće ikreće u suprotnom pravcu ali polako, isuviše polako. Nalazila se naPolicijskom trgu 1. Tu je bilo milijardu ljudi i svi su žurili, kao i uvek uNjujorku, usredsređeni na pravac kojim idu i ne gubeći ni trenutka vremena.Međutim, ovaj čovek je posmatrao, znala je to. To je bio on, mora da jeste.Samo kada bi mogla da mu se dovoljno približi, mogla bi da ga opiše. Gde jesada? Evo tamo, pored kontejnera za smeće. Nosio je naočare za sunce, isteone pilotske sa neprozirnim staklima, crvenu kapu za bejzbol sa natpisom„Brejvs“, ovoga puta okrenutu naopačke. On je bio negativac u celoj tojpriči, a ne ona. Strašna misao joj je proletela glavom, i osetila je kako u njojkulja iskonski gnev. Povikala je: – Čekaj! Nemoj da bežiš od mene, tikukavice!

Onda je krenula da se probija kroz gomilu ljudi, dok ga nije najzadugledala. Evo ga, pored one zgrade, nosi pulover, tamno plavi, sa dugimrukavima, bez vetrovke ovoga puta. Išla je u tom pravcu. Psovali su je, nekoje u prolazu i udario laktom, ali nije je bilo briga. Postala je u trenutkuNjujorčanka – potpuno usredsredena, gruba kada bi se neko usudio da joj senade na putu. Došla je do ugla zgrade, ali nije videla nijedan tamno plavipulover. Niti bejzbol kačket. Stajala je tamo i teško disala. Zašto joj policijanije verovala? Šta je to uradila što ih je nagnalo da pomisle da ona laže?Zbog čega su i policajci u Olbaniju smatrali da laže? Čak i sada, kada je ubioonu jadnu staricu ispred muzeja. Nije se radilo o suludoj izmišljotini njenoguma, bila je veoma realna i nalazila se u paklu. Zaustavila se. Izgubila ga jeiz vida. Stajala je tamo dugo, teško dišući, slušajući zajedljive primedbe ljudikoji su je mimoilazili i išli u različitim pravcima. Na samo dva koraka od nje

se more ponovo zatvorilo. Četrdeset pet minuta kasnije je Beka sedela ubolnici „Lenoks HM“, pored kreveta svoje majke. Njena majka, koja jetrenutno bila u stanju sličnom komi, je bila tako drogirana lekovima da nije niprepoznala svoju ćerku. Beka je sedela i držala je za ruku. Nije pričala očoveku koji je progoni, već o govoru koji je napisala za guvernera na temukontrole naoružanja, za šta se sada i nije tako čvrsto zalagala. – U svih petgradova, zakon o nošenju oružja su isti i veoma su isključivi. Da li znaš dami je jedan vlasnik prodavnice oružja rekao da ako želiš da kupiš oružje uNjujorku, moraš lepo da zamoliš nekoga i malo sačekaš na nekom ćošku.

Zaćutala je na momenat. Prvi put u svom životu je očajnički želela pištoljAli jednostavno nije bilo načina da ga pribavi na vreme kako bi se spasila.Bila joj je potrebna dozvola, morala bi da čeka petnaest dana nakon kupovineoružja, a zatim bi čekala otprilike šest meseci kako bi ispitali njenu prošlost.Onda dolazi u obzir ono ćoškarenje na ulici i prošnja. Rekla je svojojćutljivoj majci:

– Nikada ranije nisam razmišljala o tome da imam svoj pištolj, mama. Aliko zna, zločina ima na svakom koraku.

Da, želela je da kupi oružje, ali dok ona dođe do njega, čovek koji jeprogoni će je već ubiti. Osećala se kao žrtva koja čeka da je ubiju a nepostoji ništa što bi mogla da uradi da to spreči. Nikoga nema da joj pomogne.Imala je samo sebe i kada bi poželela da dođe do pištolja, morala bi da izađena ulicu. Od same pomisli na susret sa momcima sa ulice i raspitivanje okoprodaje oružja, ledila joj se krv u venama.

– To je bio divan govor, mama. Svakako sam morala da dopustimguverneru da se ogradi, tu nema govora, ali sam ga naterala da kaže da onnije protiv nošenja oružja, jedino ga ne želi u rukama kriminalaca. Pravilasam anketu „za i protiv“, na pitanje da li će predloženi zakon „jedan pištoljmesečno“ funkcionisati. Znaš ono šta misli NRA, zatim KLN – Kontrolaličnog naoružanja, itd.

Nastavila je da priča, milujući ruku svoje majke, nežno je dodirujućiprstima po nadlaktici, pažljivo kako ne bi izvukla neku cevčicu za infuziju.

– Mnogi tvoji prijatelji su došli. Svi su veoma zabrinuti. Svi te vole.Njena majka je umirala. Smatrala je to božjom strahotom, kao nešto što

se ne može promeniti. Duboko u sebi nije mogla to da prihvati, tamo gde jeuvek bila njena majka od njenih najranijih sećanja, uvek tu kada joj jepotrebna, uvek. Razmišljala je o godinama koje joj predstoje bez nje, ali tojednostavno nije mogla da zamisli. Oči su joj se napunile suzama ipotiskivala ih je da ne počnu da liju.

– Mama, – rekla je i naslonila obraz na majčinu ruku. – Ne želim daumreš, ali znam da je rak grozan i da ne bi mogla da podneseš bol, ako biostala pored mene. Zatim je glasno izgovorila, lagano podižući glavu: – Volimte, mama. Volim te više no što možeš i da zamisliš. Ako nekako možeš da mečuješ, da me razumeš, molim te znaj da si uvek bila najvažnija ličnost u momživotu. Hvala ti što si mi bila majka. Ponestalo joj je reči. Sedela je još polasata, gledajući u voljeno lice majke koje je još pre nekoliko nedelja bilo takopuno života, lice sa bezbroj izraza koje je Beka dobro poznavala. Skoro ćedoći kraj, i nije mogla ništa da učini povodom toga. Rekla je: – Vratiću seubrzo, mama. Molim te, odmaraj se i ne daj da te ništa boli. Volim te. Znalaje da treba da beži, da će je taj čovek, ma ko on bio, na kraju ubiti, a onanikako ne može da ga zaustavi. Ako ostane tu. Policija sigurno nećepreduzeti ništa. Ali ne, ne može da napusti svoju majku. Ustala je, naslonilase i poljubila majčin nežan i bledi obraz. Nežno je dodirnula majčinu kosu,sada već vrlo retku, sa parčićima kože glave koji su izvirivali tu i tamo. To jebilo zbog lekova, rekla joj je medicinska sestra. Dešava se. Njena majka jebila veoma lepa žena, visoka i plava; kosa joj je bila tako neobično svetioplava, kao da nema drugih boja u njoj. Majka je i dalje bila lepa, ali sadanepomična, gotovo kao da je već preminula. – Ne, Beka nije želela da jeostavi. Taj tip će morati da je ubije da bi je naterao da napusti svoju majku.Nije ni primetila da opet plače kada joj je medicinska sestra stavila papirnatumaramicu u ruku. – Hvala Vam – rekla je, ne pomerajući pogled sa svojemajke.

– Idite kući i naspavajte se, Beko – reče medicinska sestra tihim i mirnimglasom. – Ja ću je paziti. Idite i odspavajte malo.

Nemam nikog drugog na ovom svetu, pomislila je Beka dok je izlazila izbolnice „Lenoks Hil“. Ostaću sama kada mama umre.

Njena majka je te noći umrla. Jednostavno je odlebdela, rekao joj je

lekar, bez bolova, bez spoznaje dolaska smrti. Lagani prelazak. Deset minutanakon poziva, telefon je ponovo zazvonio. Ovoga puta nije podigla slušalicu.Dala je na prodaju majčin stan sledećeg jutra i provela noć u hotelu podizmišljenim imenom, odakle je sredila i sve pojedinosti oko sahrane. Pozvalaje sve majčine prijatelje da prisustvuju maloj i zatvorenoj službi. Sledećegdana je Beka bacila prvi grumen teške, crne zemlje preko majčinog kovčega.Posmatrala je kako se crna prašina mesa sa tamno crvenim ražama na vrhukovčega. Nije plakala, ali sve majčine prijateljice su tiho jecale. Zagrlila sesa svima njima. I dalje je bilo jako vruće u Njujorku, isuviše vruće zasredinu juna. Kada se vratila u svoju hotelsku sobu, telefon je ponovopozvonio. Ne razmišljajući, podigla je slušalicu.

– Pokušala si da pobegneš od mene, Rebeka. To mi se ne dopada.To je bilo previše. Sada je zaista preterao. Njena majka je mrtva i sada je

više ništa nije zadržavalo.– Skoro da sam te uhvatila onog dana na „Policijskom trgu l“, ti bedna

kukavice. Drkadžijo, da li si se zapitao šta tamo radim? Zviždala sam ti nauvo, ti ubico. Da, videla sam te, tako je. Imao si neku smešnu bejzbol kapu itamno plavi pulover. Sledećeg puta ću te stići i upucaću te tačno izmeđutvojih luđačkih očiju.

– Policija misli da si ti luda. Mene čak nisu ni registrovali. Hej, pa jazapravo ne postojim. Glas mu je postajao dublji i mračniji.

– Prestani da spavaš sa guvernerom ili ću ga ubiti kao što sam ubio onuglupu babu beskućnicu. Rekao sam ti hiljadu puta ali me ti ne slušaš. Znamda te je posetio u Njujorku. Svi znaju. Prestani da spavaš sa njim. Počela jeda se smeje i činilo se da ne može da se zaustavi. Prestala je tek kada jepočeo da viče na nju, nazivajući je droljom, glupavom kučkom,upotrebljavajući razne psovke od kojih su neke bile izuzetno grube.Zagrcnula se.

– Spavam sa guvernerom? Da li si ti lud? On je oženjen. Ima troje dece,dvoje njih je starije od mene. Tada je jer više nije bilo važno, možda zato štoon zaista ne postoji, rekla:

– Guverner spava sa svakom ženom sa kojom razgovara u privatnojprostoriji pored kancelarije. Moraću da im uzmem brojeve telefona. Da li

želiš da sve prestanu da spavaju sa njim? Zaposliću te sledećih sto godina, ato je puno vremena.

– Samo se o tebi radi, Rebeka. Moraš da prestaneš da spavaš sa njim.– Slušaj me, glupi kretenu. Spavala bih sa guvernerom jedino ako bi od

toga zavisio mir u svetu. Čak i tada bi bilo pod znakom pitanja. Ljigavko je utom trenutku iskreno uzdahnuo.

– Nemoj da lažeš, Rebeka. Prekini, čuješ li me?– Ne mogu da prekinem nešto što nikada nisam činila.– Šteta – rekao je i prvi put je on prvi Spustio slušalicu.Te noći je guverner ustreljen u vrat, ispred hotela „Hilton“, gde je

prisustvovao prikupljanju sredstava za istraživanje karcinoma. Imao je sreće.Oko njega je bilo više od stotinu lekara. Uspeli su da mu spasu život. Uizveštaju je pisalo da je metak ispaljen iz velike udaljenosti, od straneizrazito preciznog strelca. Još uvek mu nisu ušli u trag. Kada je to čula,obratila se Supermenu, crtanom junaku, koji se pojavio bez glasa natelevizijskom ekranu: – Toga uana je trebalo da ide na svečanost povodomprikupljanja novca za ugrožene životinjske vrste.

Tada je i pobegla. Majka joj je umrla i više je ništa nije vezivalo za tusredinu.

Pravac Mejn, kako bi pronašla utočište.

RIPTAJD, MEJN

22. jun

Beka reče: – Uzimam je.Agent za prodaju nekretnina, Rejčel Rajan, pogledala je, a potom gotovo

u isto vreme ustuknula.– Možda ste se isuviše brzo odlučili, gospođice Pauel. Da li biste želeli

malo da razmislite? Organizovala sam da se kuća uredi, ali ona je stara kao i

svi aparati i kupatila u njoj. Nameštena je, naravno, ali nameštaj baš i nije uzavidnom stanju. Kuća je bila prazna četiri godine, od smrti gospodinaMarlija.

– Sve ste mi to ispričali, gospođo Rajan. Shvatila sam da je kuća stara.Ipak, dopada mi se, ima šarma. I vrlo je prostrana. Ja volim kada jeprostrano. Pored toga, nalazi se na samom kraju ulice, potpuno je izolovana.Stalo mi je do privatnosti. Radilo se svakako o izvrdavanju, ali je tu bilo iistine.

– Gospodin Marli je živeo u ovoj kući?– Gospodin Džejkob Marli. Kao u A Christmas Carrol...Imao je osamdeset i sedam godina kada je umro u snu. Poslednjih trideset

godina života je proveo sam. Njegov otac je osnovao ovaj grad davne 1907.godine, nakon što je nekoliko njegovih radnji u Bostonu izgorelo do temelja.Pričalo se da je to učinila konkurencija. Gospodin Marli Senior nije bioomiljena osoba. Bio je jedan od onih pritajenih kraljeva pljačkaša. Ali, nijebio glup. Odlučio je da mu je bolje da jednostavno napusti Boston, te je takoi učinio i došao ovde. Ovde je već postojalo malo ribarsko selo, on ga jesamo preuzeo i promenio mu ime.

Beka je potapšala ženu po ramenu. – U redu je. Razmišljala sam o tome,gospodo Rajan. Daću Vam nalog za naplatu, pošto ovde nemam bankovniračun. Možete li danas da sredite kuću kako bih mogla da se uselim sutraposlepodne?

– Biće spremna, makar i ja lično morala da je očistim. Zapravo, budućida je leto, mogla bih da sakupim desetak školaraca i dovedem ih ovde. Nebrinite se ni oko čega. Ah da, jedan neodoljivi mali dečak živi nedalekoodavde, preko puta u ulici Gam Su Lejn. Ja mu zapravo nisam tetka, ali meon tako zove. Zove se Sem i bila sam prisutna kada je dolazio na svet.Njegova majka je bila moja najbolja prijateljica i ja... Beka je podigla obrvu,ljubazno slušajući ali izgleda da je Rejčel Rajan završila svoju priču.

– U redu, gospođo Pauel. Videćemo se za nekoliko dana. Nazovite meako iskrsne neki problem. Stvar je sređena. Beka je postala ponositi zakupacveoma starog dragulja u viktorijanskom stilu, sa osam spavaćih soba, triprostrana kupatila, kuhinjom koja mora da je bila paradna prostorija pre

1910. godine, i ukupno deset kamina. Kao što je rekla Rejčel Rajan, bila jeveoma izolovana, na kraju Beladona drajva, bez radoznalih suseda u blizini, ato je upravo i želela. Najbliža kuća se nalazila dobrih šesto pedeset metaradalje. Imanje je bilo ogradno sa tri strane debelim stablima borova i javora, apogled na okean sa balkona na potkrovlju je bio spektakularan. Kada sepreselila u četvrtak poslepodne, dala se na posao. Čak se i dobro preznojila.Očistila je i spavaće sobe koje neće koristiti, samo zato što je to želela daučini. Uživala je u svakom kutku kuće. Više nikada neće živeti u stanu.Kupila je pištolj od nekog tipa koga je upoznala u jednom restoranu uRoklendu, u Mejnu. Rizikovala je, ali je, Bogu hvala, uspelo. Pištolj je bioprava lutka „Kunan.357 Magnum“, automatik, i tip je odveo odmah pored usportsku radnju u kojoj je postojala i streljana, tako da joj je pokazao kakose puca. Onda je pitao da li želi da pode sa njim do motela. U poređenju samanijakom iz Njujorka, ovaj je bio mačji kašalj. Bilo je dovoljno da vrloodlučno kaže „ne“. Nije bilo potrebno da povlači svoj novi pištolj namladića. Nežno je stavila pištolj u poslednju ladicu stola pored kreveta,veoma stari komad od mahagonija sa zarđalim šarkama. Kada je zatvorilaladicu, shvatila je da nije plakala kada joj je umrla majka. Nije plakala nanjenoj sahrani. Međutim sada, dok je nežno stavljala fotografiju svoje majkena toaletni stočić, osetila je kako joj se suze kotrljaju niz obraze. Jednostavnoje stajala ukopana u mestu i gledala u fotografiju majke snimljenu pre skorodvadeset godina. Na njoj se videla prelepa mlada žena, tako plava i krhka,kako se smeje i grli Rebeku koja stoji pored nje. Beka nije mogla da se setikada i gde je ta fotografija snimljena, možda u severnom delu Njujorka.Tamo su stanovali neko vreme kada je Beka imala šest ili sedam godina. –Oh, mama, tako mi je žao. Da samo nisi zaključala svoje srce posle smrtičoveka koga si volela, možda bi zavolela nekog drugog, zar ne? Imala sitoliko toga da pružiš, toliko ljubavi da daš. O Bože, tako mi nedostaješ.Legla je na krevet, pritisla jastuk na grudi i plakala dok joj suze nisupresahle. Ustala je i obrisala mali trag prašine sa fotografije, zatim je ponovopostavila na isto mesto. – Sada sam bezbedna, mama. Ne znam šta se dešava,ali sam makar na određeno vreme na sigurnom. Taj čovek me neće pronaćiovde. Kako bi i mogao? Sigurna sam da me niko nije pratio.

Shvatila je, dok je razgovarala sa fotografijom svoje majke, da i ona

takođe pati za ocem koga nikada nije upoznala, Tomasom Metlokom, koga suubili u Vijetnamu davno, kada je ona bila beba. Ratni heroj. Njena majka ganikada nije zaboravila, nikada. Njegovo ime je majka prošaputala pre no štoje pala u komu izazvanu Jekovima. – Tomase, Tomase.

Bio je mrtav već više od dvadeset pet godina. Toliko vremena jeproteklo. Svet je bio drugačiji, ali ljudi su ostali isti – bilo je i dobrih i zlih,kao i uvek – borili su se da bi uzeli veći deo kolača. Video je pre no što jeotišao, rekla joj je majka, gledao je, zagrlio i voleo. Ali, Beka nije mogla dase seti njegovog lika. Završila je sa stavljanjem odeće na vešalice iraspoređivanjem kozmetike u staromodnom kupatilu sa kadom postavljenomna četiri nožice. Tinejdžeri su čak uspeli i da izribaju prostor između tihnožica. Odlično su to uradili. Neko je kucao pred vratima. Beka je ispustilaiz ruku peškir koji je držala u ruci i sledila se. Opet kucanje. To nije bio on.Nije mogao da zna gde se nalazi. Nije postojao način da je pronađe.Verovatno se radi o momku koji želi da proveri rashladni uređaj na prozorudnevne sobe. Ili je đubretar, ili...

– Ne budi paranoičan – obratila se naglas plavom peškiru dok ga jepodizala i stavljala na vrlo staru, drvenu prečagu. – Da li si svesna toga daodnedavno veoma često govoriš naglas? Još jedna stvar, to što kažeš i nezvuči izuzetno pametno. Ali, koga je briga što ona razgovara sa držačem zapeškir, pomislila je dok je silazila niz stare, škripave stepenice do glavnihulaznih vrata. Videla je visokog čoveka koji je stajao pred vratima. To je bioTajler, momak kojeg je upoznala na koledžu. Bio je jedan od nekoliko njenihprijatelja. Ponašao se kao štreber-samotnjak i uspeo je da stekne samonekoliko prijatelja koji se nisu bili knjiški moljci. Samo što više nije izgledaokao kreten. Više nije nosio naočare sa debelim ramom, niti mu je viriopoklopac penkala iz prednjeg džepa na košulji. Više nije bio pogrbljen ipantalone mu nisu stajale visoko na struku kako bi mu se videli članci nanogama i bele sokne. Nosio je uzani džins koji mu je zaista izvanrednostajao, imao je dugu kosu, a od širine njegovih ramena bi svaka ženazadrhtala. Izgledao je kao pastuv u naponu snage. Da, bio je jako zgodan.Kakvo iznenađenje. Nekoliko puta je zažmurila kako bi se pribrala.

– Tajler? Tajler Mekbrajd? Da li si to ti? Izvini što sam se zbunila. Baš sise promenio, ali i dalje si to ti. Zapravo, da budem veoma iskrena prema tebi,

izgledaš vrlo seksi.Uputio joj je širok osmeh i sklopio svoje ruke oko njenih.– Beko Metlok, tako mi je drago što te vidim. Došao sam da vidim svoje

nove susede, nisam ni pomišljao da bi to mogla da budeš ti. Pauel je tvojevenčano prezime? Nemam pojma odakle ti ovde od svih drugih mesta, nakraju sveta. Ali, nema veze. Dobrodošla u Riptajd.

ČETVRTO POGLAVLJE

Nasmejala se dok je stezala njegovu ruku i rekla: – Gospode, više ne

izgledaš kao tupan. Slušaj Tajlere, zbog tebe sam ovde. Htela sam da tenazovem, ali nisam stigla. Da li zaista imam toliko sreće da si mi ti komšija?

Uputio joj je jedan zaista lep osmeh i jednostavno stajao ispred nje,iščekujući. Je r on bese nosio protezu? Nije mogla da se seti. Nije ni važno,sada ima savršene zube. Kakva promena! Neverovatno.

– Ah, da. Svi u Riptajdu su komšije, ali tačno je, ja živim jednu ulicudalje, u ulici Gam Su Lejn. Izvukla je svoju ruku iz njegove, mada nije želela,i zakoračila unazad. – Izvoli uđi. Sve je prastaro, uključujući nameštaj, ali nasofi još opruge nisu izletele pa je ona relativno udobna. Gospođa Rajan jeposlala armiju tinejdžera kako bi očistili kuću. Prilično dobro su obaviliposao. Uđi, Tajlere, uđi.

Uspela je da pripremi dve šolje čaja na prastarom šporetu dok je Tajlersedeo za kuhinjskim stolom i posmatrao je.

– Kako to misliš, došla si ovde zbog mene? Zaronila je kesice čaja ušolje sa vrelom vodom nekoliko puta.

– Selila sam se kada si pričao o tvom rodnom gradu, Riptajdu. Nazvao siga svojim rajem. Napravila je pauzu i pogledala u svoju solju sa čajem. –Nikada neću zaboraviti kada si rekao da je Riptajd u divljini, da u blizini ne

postoji ništa drugo, da je toliko izolovan da možeš čak i da zaboraviš gde senalaziš. Baš na samom kraju sveta, skoro da pada u okean i niko ne zna gdese nalazi, niti ikoga zanima. Takođe si rekao da je Riptajd mesto u kome sesuce pojavljuje najranije, u celim Sjedinjenim Državama. Opisivao si nebokao narandžastu loptu a vodu kao vatreni kotao.

– To sam ja rekao? Nisam znao da sam bio takav poeta.– To je skoro od reci do reci, i kao što sam ti rekla, zbog toga sam došla.Gospode, ne mogu da se povratim od toga kako si se izmenio, Tajlere.– Svi se menjaju, Beko. Čak i ti. Lepša si sada nego kada smo bili u

koledžu.Namrštio se za trenutak, kao da pokušava da se seti.– Kosa ti je tamnija i ne sećam se da si imala braon od. Niti da si nosila

naočare, ali bilo kako bilo, prepoznao bih te bilo gde. Do đavola, pomislilaje, to nije dobro. Još više je natukla naočare na nos. Prihvatio je solju čaja inije progovarao dok nije sela preko puta njega za sto. Onda se nasmešio irekao: – Zašto ti je potreban raj? Šta da mu kaže?

Da je guverner ustreljen u vrat zbog nje? Ne, nikako. Ne srne da se osećaodgovornom. Taj luđak je pucao na guvernera. Počela je da vrda.

Nije navaljivao već je rekao: – Otišla si u Njujork, zar ne? Sećam se dasi se bavila pisanjem. Šta si radila u Njujorku?

– Pisala sam govore – opušteno je odgovorila – Za glavešine raznihkompanija.

Ne mogu da verujem da si se setio da sam se preselila u Njujork.– Sećam se skoro svega, kada su ljudi koje volim u pitanju. Zbog čega ti

je potrebno utočište? Ne, sačekaj. To se mene ne tiče, zaboravi. Radi sesamo o tome da se brinem za tebe.

Nije bila dobra u laganju, ali je pokušala. – Ne, u redu je. Bežim odjedne vrlo loše veze.

– Od muža?Nije imala izbora. – Da, od muža. Veoma je posesivan. Htela sam da

prekinem ali nije želeo da mi dopusti da odem. Razmišljala sam o Riptajdu i

tvojim recima.Nije želela da mu ispriča o smrti majke. Kada bi nju umešala u ovu laž,

već bi bilo previše. Samo je slegnula ramenima i podigla svoju solju čajakako bi mu se zahvalila – Tajlere, hvala ti što si bio u Dartmutu i ispričao mio svom rodnom mestu.

– Drago mi je što si ovde – rekao je, dok su mu oči ozbiljno pretraživalenjeno lice. – Ako te muž prati, kako znaš da te nije pratio do aerodroma?Znam da je saobraćaj u Njujorku sulud, ali nije tako teško da pratiš nekoga,ako to baš želiš.

– Dobro je što sam pročitala mnogo špijunskih romana i gledala dostapolicijskih serija. Ispričala mu je kako je menjala taksi tri puta na putu doaerodroma „Kenedi“. – Kada sam stigla pred terminal „Junajteda“, bila samsigurna da me niko nije pratio. Poslednji taksista koji me je vozio je biojedan od iskorenjenih primeraka – taksista rođen u Njujorku. Poznaje Kvinskao što poznaje ljubavnika svoje bivše žene, kako je on to rekao. Niko menije pratio, bio je siguran u to. Odletela sam u Boston, zatim u Portland ikupila polovnu tojotu kod „Big Frenka“. Vozila sam do tvog raja, i nikada meviše neće pronaći. Nije mogla da zna da li joj veruje ili ne. Ipak, ćela priča onjenom begu iz Njujorka je bila istinita. Jedino je slagala u vezi osobe odkoje beži.

– Iskreno se nadam da si u pravu. Ali, planiram da te držim na oku, BekoPauel.

Naterala ga je da priča o sebi. Ispričao joj je da radi kao savetnik zakompjutersku tehniku, pronalazi i rešava probleme, dizajnira softverskeprograme za velike knjigovodstvene i berzanske firme i traga za klijentima inovcem, baveći se njihovim uzajamnim odnosom.

– Uspešan sam Beko, i dobro se osećam. Znaš, ti si bila jedina devojkana koledžu koja me nije ismevala zbog toga što sam bio štreber. Nazivala sime budalom i smotankom, ali to je bilo u redu, to je bila istina. Znaš li daimamo teretanu u Riptajdu? Tamo odlazim tri puta nedeljno. Shvatio sam daću, ako ne vežbam, opet postati mršav, izgubiti energiju i početi da nosimpenkalo u džepu.

– Sada nisi mršav, Tajlere.

– Ne – rekao je, osmehujući joj se. – Nisam.Kada ga je ispratila nakon petnaestak minuta, zapitala se još jednom da li

je poverovao u razlog njenog dolaska u Riptajd. Bio je fin tip: nije joj sedopalo što mora da ga laže. Bilo joj je drago stoje ovde. Neće biti potpunosama. Posmatrala ga je dok je ulazio u svoj džip. Podigao je pogled i mahnuojoj, a potom izveo bučan okret. Živeo je samo jednu ulicu iznad, u Gam SuLejnu, ali ipak je to bila pristojna udaljenost. Njen dom. Osećaj je bioprijatan. Lagano je zatvorila ulazna vrata i okrenula se da osmotri starinameštaj. Njena majka, koja je bila luda za antikvitetima, bi u takvimtrenucima zadrhtala. Da li je stariji Marli, dok je uređivao ovu kuću, naručioiz „Sirs“ kataloga nameštaj sa mede vekova, pitala se. Kada je sve bilosređeno a njena dva kofera raspakovana i odložena u ormanu njene spavaćesobe, odlučila je da istraži grad. Zaključala je kuću, ušla u svoj automobil iodvezla se do Vest Hemloka, prošavši pored jedne od šest riptajdskih crkavasa belim tornjem. Gradić je imao šarma, bio je izolovan i neiskvaren. Samboravak u tako staromodnom gradu je učinio da se oseća sigurnom. Kada jeobilazila tojotom oko „Poizon Ouk Sirkla“, deset minuta kasnije, ugledala je„Fud Fort“. Svi su tamo bili ljubazni, uključujući i prodavačice u delu zavoće i povrće koje su joj ponudile najbolju glavicu salate iz korpe. Budućida je to bio ribarski gradić, bilo je mnogo sveže ribe u ponudi a preovladavaoje jastog. Beka je žudela da proba sve. Veće je provela mirno. U sumrak seoslonila o ogradu balkona na krovu kuće, gledajući u okean. Voda je bilamirna; talasi su nežno zapljuskivali stenje obraslo borovima, što je jasnovidela sa mesta gde je stajala. Ali, stari Marli je nazvao grad Riptajdom.2 Dali su zaista postojali neki zlokobni talasi koji su odvlačili ljude dublje umore? Moraće da se raspita. To je bila zastrašujuća pomisao. Jednom jeupala u takav vodeni vrtlog kada je imala desetak godina.

Spasilac na plaži, sa telom poput Godzile, je uspeo daje spasi savetujućijoj da pliva paralelno sa obalom dok se ne oslobodi te snažne vodene struje.Sada više ništa nije moglo da je ubaci u vrtlog i povuče na dno kako bi umrlastrašnom smrću. Pobegla je, kao kada imala deset godina. Samo što se sadasama spasila. Kao okean u toj predivnoj večeri, njen život je ponovo postaomiran. Bila je na sigurnom. Pogledala je ulevo u desetak ribarskih brodićakoji su se vraćali u luku. Budući da je bilo leto, neki turisti su se vozili u

svojim belim jedrilicama, uživajući u poslednjim zracima sunca. Prodoranmiris slane vode se širio oko nje. Dopadao joj se gradić. Da, ovde je nasigurnom. Sledećeg dana je trebalo da dođu majstori za telefon. Deset puta jedonosila različite odluke, da li da uvede ili ne telefonsku liniju. Na kraju seodlučila za priključak telefona, možda kao gest samopouzdanja da je čovekkoji je progoni neće pronaći. Sledećeg jutra, odmah posle devet, pojavio seTajler pred njenim vratima sa malim dečakom pored sebe kojeg je držao zaruku.

– Zdravo, Beko. ovo je moj sin, Sem.Njegov sin? Beka je pogledala u dostojanstveno malo lice koje je

posmatralo. Uopšte nije ličio na Tajlera. Bio je krupan i snažan sa veomatamnom kosom i predivnim modro plavim očima. Otprilike poput njenih,pomislila je i nasmešila se. Bio je pravi dečak. Nije se činilo da je srećan štoje tu. Otvorila je vrata i koraknula unazad.

– Izvoli uđi, Tajlere. Seme, izvoli.Bio je tako obazriv, pomislila je. Nepoverljiv. Ili je bilo još nečeg u tome.

Da li se nešto desilo ovom prekrasnom malom dečaku? Da li se radi odečaku o kojem je Rejčel Rajan pričala, mališi koga je ona očiglednoobožavala? Nasmešila mu se a zatim se polako spustila na kolena.

– Ja sam Beka. Drago mi je što sam te upoznala, Seme. Pružila mu jeruku.

– Seme, pozdravi se sa Bekom.U njegovom glasu se osećala neka oštrina. Zbog čega?Brzo je rekla: – U redu je, Tajlere. Sem treba da radi ono sto mu se

dopada. Pretpostavljam da i ja baš nisam mnogo volela da razgovaram kadasam bila njegovih godina.

– Ne radi se o tome – reče Tajler, posmatrajući mrko srna. Dete jejednostavno piljilo u nju, ne mičući se i dalje veoma mirno. Ona se i daljeosmehivala. – Da li bi želeo čašu limunade, Seme? Pravim najbolju limunaduistočno od Stenovitih planina.

– Može. Glas mu je bio tih i oprezan. Hvala Bogu daje kupila neštokolača. Čak i oprezni mali dečaci vole kolačiće. Postavila ga je da sedi za

kuhinjski sto uz reci: – Da li ti imaš tetku koja se zove Rejčel, Seme?– Rejčel – ponovio je Sem i široko se nasmejao. – Moja teta Rejčel.Sem posle toga više ništa nije govorio, ali je pojeo tri kolača i popio

skoro dve čaše limunade. Onda je dlanom obrisao usta. Pravi dečak,pomislila je, ali šta nije u redu sa njim? Zašto neće da govori? I izgleda takobezizražajno, kao da mu je um usredsređen samo na ovaj trenutak, ovde isada.

– Dođi opet, Seme. Pobrinuću se da uvek ima kolača za tebe.– Kada? – rekao je Sem– Sutra – rekla je uz široki osmeh. – Biću ovde celog jutra.– Šta radiš sutra poslepodne? – pitao je Tajler, dok je hvatao svog sina za

malu ruku.– Idem u „Riptajd Independent“ da pitam da li im je potreban novinar.– Onda ćeš upoznati Bernija Bredstrita. On je vlasjiik i glavni distributer.

Zaista fini, stariji čovek kome ne može da promakne ni jedna sitnica u ovomgradu. Verovatno će biti jako impresioniran tobom. Hej, izgleda da si rešilada ostaneš neko vreme.

– Da, možda bih mogla.– Ah, možda. Videćemo se kasnije dok Sem bude sa svojom tetkom

Rejčel. Ona zapravo nije njegova tetka, samo nam je dobra prijateljica injegova dadilja.

PETO POGLAVLJE

Beka je prelazila četkom kroz svoju kestenjastu kosu. Sada je bila duga

do ramena. Vezala je pozadi u konjski rep a zatim se pogledala u ogledalo.Nije nosila konjski rep od kada je imala trinaest godina. Tada nije znala kakoizgleda zlo. Ne, nemoj da razmišljaš o njemu. Nikada je neće pronaći.

Ponovo se pogledala. Naočare su dosta izmenile njen izgled, kao i tamneobrve. Bacila je pogled na mali' televizor i znala da će se uskoro u veslimaponovo pojaviti njena fotografija. Tako je i bilo. Fotografija je bila iz njenevozačke dozvole. Bila je zadovoljna što nisu pronašli neku njenu skorijufotografiju. Nije baš ličila na sebe na toj fotografiji, osim da baš ima loš dan.Uz sitne promene koje je preduzela u vezi svog izgleda baš pred dolazak uRiptajd, osećala se prilično sigurno da je niko od meštana neće prepoznati.Jedino je Tajler mogao da poveže, ali je osećala da može da mu veruje. Sada,kada je njena priča objavljena na kanalu CNN, morala je da mu ispričaistinu. Trebalo je da mu odmah ispriča ali nije mogla, jednostavno nije tadamogla, na samom početku. Sada više nije imala izbora. Ali Tajler je žustropreduhitrio. Samo petnaest minuta posle objavljivanja priloga, začulo sezvono na vratima.

– Lagala si me. To je bio Tajler. Stajao je pred ulaznim vratima, potpunonepomičan i tako besan da je počeo da muca.

– Da, znam. Žao mi je, Tajlere. Molim te, uđi. Želim da ti se prepustim namilost i nemilost. Ispričala mu je ćelu priču, i iznenadila se koliko olakšanjeje osetila što mu se poverila.

– I dalje ne znam zašto mi policija nije verovala. Ali, ne krijem se ja zbognjih. Krijem se od luđaka koji me teroriše. Možda sada želi i da me ubije, neznam. Odmahivala je glavom sve vreme, ponavljajući jedno te isto.

– Ne mogu da verujem da je zaista pucao na guvernera. Zaista je pokušaoda ga ubije.

– Policija bi mogla da te zaštiti. Tajler više nije bio tako krut, hvala tiBože, i pogled mu se malo smirio. Samo trenutak ranije mu je pogled biobezizražajan i vrlo mračan.

– Da, verovatno. Ali bi prvo morali da poveruju da sam u opasnosti.Moraju da shvate da čovek koji me progoni zaista postoji. To je uslov.

Tajler se ućutao. Izvukao je iz džepa pantalona drvenu figuricu u oblikupiramide i počeo da se igra sa njom. – To nije dobro, Beko.

– Nije. Da li je to grobnica Ramzesa Drugog?– Molim? Ah, ovo. Ne, dobio sam je na takmičenju u geometriji u

poslednjoj godini srednje škole. Promenila si prezime u Pauel?– Jesam. Ti si jedina osoba koja zna istinu. Ćelu istinu. Može li tako i da

ostane?– To znači da nisi udata?Odmahnula je glavom. – Nisam. Osim toga, pobegla bih ja ranije, ali

nisam mogla da ostavim majku. Umirala je od raka. Pošto je umrla, ništa meviše nije zadržavalo. j

– Žao mi je, Beko. Moja majka je umrla kada sam imao šesnaest godina.Sećam se kako mi je bilo.

– Hvala ti. Neće da se rasplače, baš neće. Pogledala je u pravcu starekutije za cigare u uglu i skočila sa stolice. Upravo je shvatila šta je uradila. –O Gospode. Ne mogu da poverujem. Ja sam kreten. Slušaj, Tajlere, moraš dazaboraviš sve ovo. Ne znam šta će da se dogodi, ali ne želim da ti budešpovređen ni na koji način. Upravo sam pomislila na Sema. Ne mogu darizikujem da se njemu nešto dogodi. Previše je riskantno. Ma ko da je tajmanijak, spreman je na sve. Uverena sam u to. Onda, tu su policajci. Neželim da te uhapse zbog toga što si me prikrivao.

Jednostavno ću otići nekuda, u neko mesto kojeg nema na mapi. Isuse,tako mi je žao što sam ti sve to ispričala.

Ustao je, viši od nje dobrih petnaest santimetara. Više nije bio besan,samo je zračio odlučnošću. To je smirilo.

– Zaboravi. Dogovor važi. Već sam do guše u tome zajedno sa tobom. Nebrini, Beko. Mislim da te nikada neće pronaći. Zaćutao je na trenutak ipogledao u piramidu koja je ležala u njegovom levom dlanu.

– Zapravo, već sam ispričao nekim drugarima iz grada daje moja staradrugarica sa koledža, Beka Pauel, došla da živi ovde. Čak i da neko pomislida ličiš na tu Rebeku Metlok koju su videli na televiziji, neće moći dapronađe vezu medu vama. Takođe, te naočare zaista menjaju tvoj izgled.Inače ih ne nosiš, zar ne? I oči ti nisu braon, zapravo.

– U pravu si, što se tiče tih dveju stvari. Nosim braon kontaktna sočiva.Naočare su samo šminka; nisu mi prepisali da ih nosim, od običnog su stakla.Takođe sam ofarbala kosu i obrve u tamno.

Klimnuo je glavom a zatim se iznenada nasmejao.– Da. Sećam te se kao plavuše. Svi mladići su želeli da izlaze sa tobom,

ali ti baš nisi bila zainteresovana.– Bila sam brucoš, isuviše mlada da znam šta želim, naročito kad su

momci u pitanju.– Sećam se da su postojale opklade u bratstvima ko će prvi da te namami

u krevet.– Nisam znala za to. Odmahnula je glavom, poželevši da se nasmeje, što

ju je iznenadilo. – Mladići se uvek strašno usredsrede na rešavanje togproblema, zar ne?

– Naravno. I ja sam bio takav, samo što mi to nije donelo ničeg dobrog,barem ne tada. Sećam se da sam zeleo da nekako ispadne da sam ja taj sakojim ćeš izaći, ah sam bio isuviše velika kukavica da bih te pitao. Sada smosve raščistili, Beko. Više nisi sama.

Nije mogla da poveruje da je neko tako dobar prema njoj. Obgrlila ga jerukama i snažno stegla. – Hvala ti, Tajlere. Hvala ti mnogo.

Osetila je kako je njegove ruke čvrsto stežu. Posle dugo vremena, prviput se osetila sigurnom. Ne, ne sigurnom. Više se nije osećala usamljenom.To je bila razlika. Kada se konačno odvojila od njega, on reče:

– Možda bi bilo dobro da izlaziš sa mnom, da te viđaju po gradu u momdruštvu. Znaš, treba odagnati svaku sumnju, ako postoji. Prihvatiće te ako tevide sa mnom, budući da sam ja starosedelac. pored toga, uvek sam te zvaoBeka. To ime se baš razlikuje od imena Rebeka. Mislim da mediji koristesamo to tvoje ime.

– Koliko ja znam, tako je.Tajler je ubacio drvenu piramidu nazad u džep farmerki i još jednom je

zagrlio. Šapnuo joj je na levo uvo:– Želeo bih da si imala poverenja u mene od početka, ali imam

razumevanja.Mislim da će se sve uskoro završiti. Vesti su obično zanimljive prva tri

dana i posle toga više nikoga ne zanimaju. Kada se odvojila od njega, iskreno

se pomolila u sebi da tako i bude. Ali, kako može biti? Čovek je pokušao daubije guvernera Njujorka. Još uvek je na slobodi. Jednostavno ne mogu dazaborave na to. Radilo se o tome da nije postojalo ništa više što bi ona moglada ispriča odgovornim vlastima. Šta ako nazove detektiva Moralesa i kažemu da više ništa ne zna, da mu je već sve ispričala? Odmah nakon što jeTajler otišao, vratila se u dnevnu sobu i podigla slušalicu da se ne bi kasnijepredomislila. Mora da pokuša da ih ubedi da joj veruju. Nije znala koliko jesofisticirana bila njihova oprema. Dakle, moraće da završi razgovor pre nošto uspeju daje lociraju. Brzo su je spojili sa Moralesom, što je samo po sebipredstavljalo čudo.

– Detektive Morales, ovde Beka Metlok. Želela bih da me saslušate.Dobro sam se sakrila. Niko me neće pronaći, niti postoji neki razlog zbogčega bi me tražili. Ne krijem se od vas, već od čoveka koji me teroriše i kojije pucao u guvernera. Verujete mi, zar ne? Ipak, ne mislite valjda da sam japucala u njega?

– Slušajte, gospođice Metlok. Zašto ne biste došli da porazgovaramo otome? Još uvek nemamo nikakve dokaz i potrebni ste nam ovde. Smatramoda biste mogli da nam pomognete oko...

Bez stezanja zuba je polako izgovorila: – Nemam šta više da vamispričam, osim onoga što sam vam već rekla. Ispričala sam vam istinu. I daljene mogu da shvatim zašto mi niko od vas nije nikada verovao, ali to je bilaistina, ćela istina. Ne mogu da vam pomognem ni sa kakvim takozvanimtragovima. To je laž, zar ne? Sve biste uradili da me namamite. Ali zašto?Zaćutala je na trenutak. Vreme je prolazilo a on joj nije odgovarao. Rekla je:

– Slušajte, vi mi i dalje ne verujete, zar ne? Vi mislite da sam ja pucala uguvernera?

– Ne, ne Vi, gospođice Metlok – Rebeka – hajde da razgovaramo o tome.Možemo lepo svi zajedno da sednemo i sredimo stvar. Ako ne želite da sevratite u Njujork, ja mogu da dođem kod Vas, ma gde bili, da razgovaramo.

– Ne slažem se. Pošto ne želim da vam dopustim da locirate ovaj poziv,još jednom ću ponoviti: luđak koji je pucao u guvernera je na slobodi iispričala sam vam sve što znam o njemu. Sve. Nikada vas nisam lagala.Nikada. Zbogom.

– Gospođice Metlok, sačekajte.Prekinula je vezu, osećajući kako joj srce snažno i ubrzano lupa. Ispunila

je svoju dužnost. Više nije bilo ničega što bi mogla da uradi kako bi impomogla. Zašto joj nisu verovali?

Te večeri je večerala sa Tajlerom Mekbrajdom u restoranu „KodPolijane“, na samom kraju Vest Hemloka, u maloj i vijugavoj slepoj ulici,poznatoj pod imenom Blek Kebidž Kort. Posle aperitiva je rekla: – Zbog čegasu imena ovog grada toliko neobična?

Smejao se dok je nabadao hladne račiće, umakao ih u ogromnu činiju iviljuškom ih prinosio ustima. – Da li si spremna? U redu, postoji trač kojidatira otprilike od 1912. godine, iz vremena kada je Džejkob Marli Seniorsaznao da njegova žena spava sa lokalnim prodavcem tekstilne robe.

To ga je toliko uznemirilo da je ženu otrovao, i zbog toga je sve važnijeulice nazvao po otrovnim biljkama.

– To je zaprepašćujuće. Da li postoje dokazi u prilog toj priči?– Ne, ali hej, to je dobra priča. Možda je bio produžena ruka Bordžija, ko

zna? Meni je najmilija Foksglav3 avenija nazvana po otrovnoj biljci zvanojbesnik.. Ona ide paralelno sa Vest Hemlokom nazvanom po otrovnoj kukuti.

– Ima ih još?

– Da, bulevar Venus Flaj Trep,4 nazvan po biljci muholovci, koji seprostire paralelno sa Vest Hemlokom ka severu, aleja „Najt Šejd5 naziv jedobila po zrnežu ili pomoćnici. Tu se nalazi moja teretana, a „Poizon AjviLejn“, ulica otrovnog bršljena, se nalazi južno od naše ulice.

– Čekaj, znači bakalnica „Fud Fort“ je u „Aleji otrovnih hrastova“?– Jeste. Budući da živim van centra grada, najviše mi se dopada naziv

ulice Gam Su Lejn, po vrsti eukaliptusa. Ipak, pošto ti živiš u Marlijevojkući, dobijaš njegov deo za koji se borio – Beladona drajv. Još je bolje štonisi u blizini ostalih seljana. Sama si u toj kući, okružena predivnim drvećem,i jedino je moguće doći do tebe uzanom stazom.

Nasmejala se i rekla: – Zašto je svojoj ulici dao ime „Beladona vej6“?– Verovatno je Marli Senior upotrebio baš biljku zvanu beladona ili

velebilje, kako bi otrovao svoju nevernu ženu. Restoran „Kod Polijane“ senalazi na Blek Kebidž Kortu. To je naziv za biljku iz Indonezije koja te usmrtičim je lizneš. Verovatno poseduje sladunjavo-slatki miris i ukus, i tako selako nalaze žrtve. Smejala se u trenutku kada je neki čovek prišao njihovomstolu i rekao: – Zdravo, Tajlere. Ko ti je ovo?

Beka je pogledala u starijeg muškarca, gotovo potpuno sedog, sa ravnimstomakom i širokim osmehom. Onda je dodao mrko je posmatrajući savisine:

– Hej, ti si mi tako poznata...– Poznajem Beku skoro deset godina, Berm. Zajedno smo studirali na

Dartmutu. Umorila se od trke pacova u Njujorku i odlučila da se preseliovde. Ona je novinar. Hoćeš li daje zaposliš kao novinara za „Independent“?

Nije otišla na razgovor sa Bernijem Bredstritom iz prostog razloga što nijemogla da priloži po zakonu ličnu kartu, a i njeno lice je bilo na svakomtelevizijskom snimku. Jednostavno je bilo tamo, smešilo se glupavo i nijebilo više priče. Čak je zaboravila da bilo šta objasni Tajleru. Baš je bilabudala. Oštar pogled sivih očiju se usredsredio na nju. Pružio je ruku sadugačkim, grubim prstima. – Ja sam Berni Bredstrit.

– Beka Pauel.– Šta pišete? Rubriku o zločinima? O venčanjima? Lokalnim

humanitarnim akcijama? Čitulje?Ništa od svega toga. Pišem uglavnom članke vezane za ljudsku spoznaju

čudnih i fantastičnih pojava koje se nalaze svuda oko nas. Pokušavam dazabavim ljude i možda da im pružim drugačiju perspektivu posmatranjastvari. Ja sam luksuzna roba za jedan časopis, gospodine Bredstrit, nikakopotreba. Ja sam ukras koji je potpuno nepotreban jednom nedeljniku.

Pojačala je njegov apetit. Divno. Rekao je, prepredeno podižući obrvu:– Kako to mislite, gospođice Pauel?– Zašto su feta sir i prženi orasi tako ukusni kada ih servirate preko

salate od spanaća?– Pretpostavljam da ćete se upustiti u ćelu priču o folkloru, zdravoj hrani,

i tome slično?

– U pravu ste. Na primer, sa feta sirom, orasima i spanaćem dolazimo dohemijske reakcije povezane sa čulom ukusa.

Berni Bredstrit je izgledao vrlo zainteresovan. Povukao se, i spustio svojpogled na salvetu koju je Tajler bacio kraj svog tanjira.

Tajler reče: – Da li ste za dezert, Bekko?Odgovorila je, smešeći se gospodinu Bredstritu. – Da, to sam ja. Dezecl

u jednom časopisu. Na listi prioriteta sam vrlo nisko, vrlo vrlo nisko.– Ne – reče Tajler. – Mislio sam n; a pravi dezert. Na kafu i kolače. Šta

kažeš, Berni?Berni nije m ogao da odgovori. Zafl stolom je sedela njegova žena sa

jednim od starije dece. – Ovde pripremaju specijalni hot-dog za klince. Ondaije dodao:

– Zašto ne svratite do nas i donesete neki svoj članak, gospođice Pauel.U stvari, donesite mi članak o feta siru.

– Žao mije gospodine, ali nijedan člaenak nisam ponela sa sobom.Tajler je pogledao ali nije rekao ni reci. Oči su mu se razgoračile.

Konačno je shvatio da je t»o poslednja stvar koja joj je potrebna. U redu,pomislila Je, izvukla se. Ali ne, on je kratko razmislio i rekao: – U redu,napišite mi – izaberite temu koja vam se dopada – članak od ne više od pethiljada reci, pa ćemo videti. Klimnula je glavom, poželevši da je taj tip biomalo tvrdi. Posmatrala ga je dok se vraćao ka svom stolu, zaustavljajući sepored još tri druga stola. Pogledala je u Tajlera i podigla ruku da bi gazaustavila.

– Ne, ne mogu da radim za njega. Nemam ni upotrebljivu ličnu kartu. Neverujem ni da bi m« plaćao u kesu.

– Prokletstvo – rekao je. – Nisam razmišljao o tome. Samo sam na krajushvatio da bi te, što te više posmatra, sve više dovodio u vezu sa Rebekomkoju je video na televiziji.

– U redu je. Napisaću dva članka i odneti mu ih. Reći ću mu dasačekamo reakciju čitalaca a onda možemo da razgovaramo. Ne bi trebalotada da postane sumnjičav. Meni novac nije potreban. Neću da gladujem.Potrebno mi je nešto što će mi držati um u pokretu.

– Kako se snalaziš sa kompjuterima?– Pretpostavljam da bi me nazvao funkcionalnim genijem, ali tehnološkim

moronom. Šteta. Pošto sam samo povremeno savetnik, ni meni ne trebasuvišna radna snaga.

Noć je bila vedra i topla, sa blagim povetarcem koji je duvao iz pravcaAtlantika. Na nebu su blistale zvezde. Beka je stajala kraj Tajlerovog džipa,zureći u nebo. – Ovoga nema u Njujorku. Vrlo lako bih mogla da senaviknem na ovo, Tajlere. Šteta što jedva čuješ huk okeana odavde. Mirisslane vode je takođe opojan.

– Da, desilo mi se da mi je sve ovo toliko nedostajalo, da sam osećaopotrebu da se vratim. To sam i učinio pošto sam diplomirao. Ali već znaš,sve više mladih ljudi odlazi odavde i ostaje negde tamo. Pitam se da li ćeRiptajd uopšte postojati za dvadesetak godina?

– Ali ima dosta turista koji će mu podići vrednost, zar ne?– Da, ali celokupan šmek ovoga grada se promenio za proteklih dvadeset,

trideset godina. Pretpostavljam da se radi o progresu je l'? Zaćutao je zatrenutak, posrnatrajući Mlečni put.

– Pošto je En otišla, pomislio sam da napustim Riptajd i da se višenikada ne vratim – ali sam shvatio da su svi Semovi prijatelji ovde. Svi ljudikoji su poznavali Anu su ovde, a uspomene nisu neprijatne. Ionako sam iovde mogao da radim, tako da sam ostao. I nisam se pokajao. Drago mi ješto si ovde, Beko. Videćeš, sve će doći na svoje mesto. Jedino je problemzima. U januaru baš i nije neka zabava biti ovde.

– Ni u Njujorku nije bolje. Videćemo šta će se dogoditi do januara. Neznam šta se desilo sa tvojom ženom, Tajlere. Da li je umrla?

Poželelaje da nije to izgovorila, kada je primetila bolni izraz koji jeurezao bore oko njegovih usana i od koga su njegove oči postale prazne imrtve. – Žao mi je, nije trebalo to da pitam.

– Ne, u redu je. Normalno je da si radoznala. Svi u ovom gradu suradoznali.

– Kako to misliš?– Moja žena nije umrla. Jednostavno je jednog dana prosto nestala.

Jednoga dana je bila ovde, sledećeg me je napustila. Bez reči, poruke,apsolutno ničega. To se desilo pre petnaest meseci, dve nedelje i tri dana.Vodi se kao nestala osoba.

– Jako mi je žao, Tajlere.– I meni je. Kao i njenom sinu. Slegnuo je ramenima. – Izdržavamo

nekako.Kako vreme prolazi, sve nam je bolje.Prilično čudan način za izražavanje osećanja. Pa, zar Sem nije i njegov

sin?– Ljudi iz ovog grada su nalik većini ljudi. Nisu poverovali da se En

jednostavno pokupila i otišla. Radije bi da veruju da sam je ja ubio.– To je smešno.– Slažem se. Dakle Beko, nemoj da brineš. Sve će biti dobro. Ja sam

ekspert u poboljšavanju okolnosti, naročito ako ne mogu biti gore.Naravno, nadala se da je u pravu. Dogovorili su se da zajedno odu u

teretanu sledećeg dana. Njegova žena je tek tako otišla – od muža i svogmalog sina? Mora da je bilo nezamislivo teško obojici. Zašto narod veruje daju je on ubio?

Tri dana kasnije, 26. juna, Beka je gledala televiziju, ne zato da biproverila da li je i dalje njeno ime u dodatku najnovije priče o guverneruBledšou, već da bi proverila kakvo će vreme biti. Najsilovitija oluja koja jezadesila obalu Mejna za proteklih petnaest godina se bez oklevanja kretala kanjima, sa prognozom vetrovitosti od šezdeset kilometara na čas, provalomoblaka i mogućnošću neverovatnih materijalnih šteta. Svi su bili upozoreni daodu u skloništa, i Beka je odlučila da će to učiniti otprilike za tri minuta. Aline, nije htela da ode. Nije želela da bude blizu drugih ljudi u istom okruženju,u skloništu, jer bi je to dovelo u još veću opasnost da je prepoznaju. Shvatilaje da mnogi stanovnici Mejna nikada nisu razmišljali o tome da napuste svojedomove. Bili su neverovatno hrabri. Samo su filozofski klimali glavom kadase diskutovalo o nadolazećoj oluji.

Beka je otišla do balkona na krovu kuće, dok se oluja približavala, iposmatrala nebo i zvezde koji su nestajali dok su ih oblaci prekrivali i čamce

u luci koji su poskakivali na nabujalim talasima. Potom je vetar iznenadapostao jači i počeo da kida drveće. Vazduh je postao hladan kao u januarskojutro. Kada je konačno kiša počela da pada, u vidu teških i neprekidnih kapi,morala je da ude unutra. Još malo pa će deset sati uveče. Nestalo je struje.Beka je kupila svece i šibice i stavila ih na toaletni stočić. Zastala je kako bioslušnula kako oluja udara po obali. Čula je kako prognozer predviđaozbiljnu štetu u pogledu ribarskih čamaca i drugih rekreativnih jedrilica, akonisu propisno obezbedeni. Mogla je da zamisli kako sada luka izgleda, dokse talasi besno pene, bičuju bokove čamaca i verovatno ih preplavljuju.Drhtala je dok je navlačila pulover i zaronila u perine. Izabrala je kanal nateleviziji koji je je stalno prikazivao vremensku prognozu dok je neprestanoposmatrala lajtšou iza prozora svoje kuće. Zvuk groma je bio zaglušujući.Kuća je zveketala od snage udara.

Meteorolog na kanalu 7 je rekao da vetar postaje sve jači, sada je većduvao brzinom od skoro osamdeset kilometara na čas. Rekao je da narodtreba da se povuče u službena skloništa što dalje od obale, kako bi sezaštitili. Čudno, ali njegov glas je bio uzbuđen. Beka i dalje nije nameravalada napusti kuću. Ova stara kuća je bez sumnje iskusila slične strašne oluje usvojoj stogodišnjoj istoriji, kao što je i kuća iznad puta „PajperLajt“. Obekuće su preživele. Obe će preživeti i druge oluje, u to nije sumnjala, iako jojse telo nevoljno grčilo dok je kuća stenjala i škripala. Iznenada, bezupozorenja, puče grom, svetlost obasja nebo a svetla se ugasiše.

ŠESTO POGLAVLJE

Mrak nije dugo trajao. Nebo je dobrih pet minuta, bez prestanka, bilo

osvetljeno usled groma i sevanja. bez problema je mogla da vidi koliko jesati. Tek je prošlo jedan ujutro. Na kraju, više nije mogla da izdrži i dohvatilaje telefon kako bi nazvala Tajlera, ali veze su bile prekinute. Zurila je uslušalicu a potom pogledala kroz prozor spavaće sobe upravo kada je snažan

udar groma osvetlio nebo. Osetila je kako oluja bubnja u njenim usnimškoljkama, gotovo istovremeno sa bleskom. Biće sve u redu. To je ipak samooluja. Oluje u Mejnu su jednostavno način života, kao horde komaraca kojesa vremena na vreme opsednu grad. Oko toga se nije trebalo brinuti.

Dok je Beka ležala u tami, posmatrajući prizor sa prozora spavaće sobe,mogla je da se opkladi da su vetrovi postajali sve jači kako su pustošilizemlju pred sobom. Osetila je kako kuća bukvalno podrhtava svuda oko nje.Tako se snažno tresla da se na tren zabrinula da će je vetar iščupati iztemelja. Bučan i bolan zvuk je gotovo izbacio iz kreveta. Ne, nije to ništa.Zar je došla ovde da bi je ubila silovita letnja oluja? Ranije je priželjkivalada bude bliže okeanu, da sluša talase kako se užurbano lome o visoko stenjeobraslo borovom šumom, koja se savija i lomi pred naletom zimskih vetrova,ili kako udaraju načičkane i oštre crne stene koje obrubljuju uske, natrpaneplaže na kraju „Blek Lejna“, uskog i prljavog, vijugavog puta koji vodi pravodo okeana.

Sada to više nije želela. Dobro je što ti siloviti i ljutiti talasi nisu bili deote priče. Posmatrala je kako se od sevanja razdire nebo, kako se vidi kao daje dan po nekoliko trenutaka. Osetila je kako joj grmljavina osećaj dodira.Bilo je impresivno, iskonski dramatično. A ona se bojala.

Na kraju više nije mogla tako. Upalila je tri dragocene svece, natakla ih ušolje od kafe i dohvatila triler Štiva Martina, koji je počela da čita dok olujanije postala tako ozbiljna.

Da li to oluja popušta? Pročitala je nekoliko rečenica a potom shvatila dase ne seća ni naslova poglavlja. To nije bio dobar znak. Vratila je knjigu napolicu i izvukla „Njujork Tajms“, koji se mogao naći samo u jednoj malojtrafici na

„Poizon Ajvi Lejnu“. Nije želela da čita o planiranim ubistvima, alinaravno da je to prvo pročitala. Više stranica je bilo posvećeno pokušajuubistva guvernera. Pominjali su njeno ime, isuviše često. Grmljavina jeglasno i divlje udarala kuću dok je ona čitala: Traži se Rebeka Metlok, bivšipisac govora za guvernera koja, kako FBI kaže, ima informacije o pokušajuugrožavanja guvernerovog života. Ona je sada bivši pisac govora, zar ne? Padobro, budući daje otišla bez najave i bez ijedne reci, to se moglo i

pretpostaviti. Bilo je skoro dva sata posle ponoći.Iznenada i bez upozorenja, vetar je tako zaurlao da joj se kosa na potiljku

digla a zubi zacvokotali. Grom je blesnuo ispunjavajući nebo plavičastimsvetlom, a prasak kao da je izdigao kuću u vazduh. Gotovo se ugrizla zajezik dok je posmatrala prizor sa prozora spavaće sobe. Videla je kako su seraskošnom drvetu kukute uplele grane, a zatim je čula bučan prasak. Starodrvo je za trenutak počelo da treperi, a zatim se strovalilo na tie. Hvala Bogu,grom nije pogodio kuću, ali su neke više grane tako glasno i zastrašujućeudarile u prozor da je iskočila iz kreveta i otrčala u orman. čučnula je izmeđujednog žutog pletenog pulovera i para plavih farmerki, i čekala, čekala, ali seviše ništa nije desilo. Što se desilo, desilo se. Lagano se vratila u spavaćusobu. Tri grane su još uvek podrhtavale na mestu gde su pale, baš napohabani, modro plavi tepih na podu. Prozor je bio polomljenuAparamparčad, kišne kapi su klizile sa predivnog zelenog »sca i dobovalepo podu. Stajala je i posmatrala ogromnu granu drveta u svojoj spavaćojsobi, slušajući bučnu grmljavinu u nekoj drugoj oblasti i pomislila: što jemnogo, mnogo je. Nije želela da bude sama, ne više.

Obukla se i štrcala niz stepenice. Morala je da pronađe nešto da zatvoriprozor. Međutim, ničega nije bilo, osim nekoliko krpa za sudove sa motivimasvetionika na sebi. Na kraju je ugurala sve svoje jastuke oko grane drveta.Funkcionisalo je. Zatvorila je ulazna vrata za sobom i izašla na vetar koji jeurlikao. Bila je potpuno mokra pre no što je uspela da udahne vazduh triputa. Beznadežno. Trčala je kroz tešku kišu do tojote a zatim petljala pomraku oko brave dok joj se kosa lepila za lice. Najzad je uspela da otvorivrata i sedne za volan. Kada je okrenula ključ da upali, automobil je počeoda vergla i potom se ugasio. Nije želela da automobil presisa, te nije opetpokušavala da ga upali. Ne, saćekaće da se malo odmori. Najzad je ponovookrenula ključ i, neka je hvaljen Gospod, motor se upalio i auto krenuo.Tajlerova kuća je bila udaljena oko šest stotina metara niz put, u prvoj ulicisa leve strane pod nazivom Gam Su Lejn. Kada se začuo bučan prasakgroma, bacila je pogled na kuću Džejkoba Marlija. Izgledala je kao gotskizamak u nekom engleskom selu, u potopu kiše, po kojem su lutale izgubljeneduše iz nekih drevnih vremena. Izgledala je zlokobno čak i bez magle koja sepodizala i bacala seni na kuću, čineći je još sumornijom. Oštar svetlosni

bljesak je proleteo poput nekog srebrnog noža. Činilo se da kuća podrhtava ito od neke smrtonosne rane. Izgledalo je kao da sam Bog želi da je pocepa nadeliće. Bilo joj je drago što je otišla.

Možda je Džejkob Marli Senior zaista otrovao svoju ženu a Bog upravosada želi da prosledi kaznu.

– Hvala ti puno što si čekao dok ja ne izađem – povikala je. Brzo jemahnula rukom. – Došla sam ovde, a ti si baš sada resio da deliš božanskupravdu Malo si zakasnio, znaš!

Ogromno drvo kukute koje je vrlo lako moglo da smrska jednu stranukuće je ležalo pored, gotovo paralelno sa zapadnim zidom. Ona veomadebela i dugačka grana koja je polomila prozor spavaće sobe je izgledala kaoruka koja je uspela da se provuče u kuću. Naježila se od te slike. Iznenada jesve izgledalo živo i zlokobno, i približavalo joj se kao i čovek koji ju jezivkao telefonom i progonio je, ubio onu staricu i pucao na guvernera. Bio jetu negde blizu, mogla je da ga oseti. Jednostavno prestani! Vozila je vrlosporo niz dugačak, uzani put, jer drugog nije ni bilo. Put je bio prepunkrhotina, dok je vetar povijao drveće gotovo do zemlje. Grane su udarale povetrobranu. Krošnje su se naginjale ka njoj, kiša je poput čekića udarala postaklu, lupajući po automobilu, dok se ona pitala da li je zapravo došla uMejn da bi je dokusurila neka bedna oluja. Dva puta je morala da izlazi izautomobila kako bi sklonila polomljene grane sa puta. Vetar i kiša su je takožestoko šibali da nije mogla više ni da stoji uspravno, niti da hoda.. Znala jeda su branici ulubljeni. Osiguravajućem društvu će se veoma dopastinovonastalo stanje. Oh dragi Bože, pa ona je zaboravila da uopšte nijeosigurana. Za to je bilo potrebno imati važeću ličnu kartu i potvrđeniidentitet. Iznenada je ugledala farove kako seku guste kovitlace kišnogzastora na pet metara od nje. Išli su ka njoj brzo, isuviše brzo. Prokletstvo,neće valjda da pogine na Beladona drajvu. To mora da je ironija sudbine, alitada baš nije mogla da procenjuje situaciju. Došla je ovde kako bi se sakrilai bila na sigurnom. Međutim, grane drveta su joj upale u spavaću sobu, a onaće sada umreti zbog toga što nije mogla da podnese boravak u toj staroj kućiza koju je bila sigurna da će se srušiti nad njom i progutati je živu. Žestoko jelupila rukom po sireni, smotavši volan ulevo, ali ta svetla su se neumoljivo ibez predaha približavala. Brzo, isuviše brzo. Iza nje je već bilo toliko

krhotina da nije mogla da ih zaobiđe. Nagazila je kočnice i isključila motor.Iskočila je iz automobila i štrcala sa puta, osećajući kako ta prokleta svetlafarova gamižu po njoj tako jasno da se pitala da je njen progonitelj nijemožda pronašao i sada se sprema da je ubije. Zašto je uopšte napuštalakuću? Jeste da je na poderanom tepihu spavaće sobe ležala grana drveta i daje kiša curila P° njemu. Ipak, bila je bezbedna, što ovde svakako nije, usredvetra koji kovitla oko nje poput poludelog derviša sPrernnog daje hitne uvazduh, i pred automobilom koji 'de ka njoj sa luđakom za volanom.

Iznenada su se nekim čudom farovi automobila zaustavili na otprilike dvametra od nje. Udarci kiše i groma su se nastavljali, zamagljujući farove ičineći boju svetala slabašno žutim. Samo je stajala i čekala dok je vetarpritiskao, oduzimao dah, obuzimao kosti. Ko će izaći iz tog automobila? Dali je mogao da je vidi, sklupčanu pored drveta, koje se zbog siline vetragotovo slomilo na pola. Da li je želeo da je ubije golim rukama? Ali, Zašto?Zašto?

To je bio Tajler Mekbrajd koji je vikao: – Beko! Zaboga, da li si to ti?Imao je baterijsku lampu i usmerio je snop svetlosti ka njoj. Svetlost se

razlivala od kiše i postajala bleda i plavičasta i išla joj je pravo u oči.Podigla je ruku. Otvorila je usta da dovikne nešto i gotovo se udavila.Potrčala je ka njemu i zgrabila ga za ruku.

– Ja sam – rekla je – ja sam. Krenula sam ka tvojoj kući. Jedna grana sadrveta je polomila prozor moje spavaće sobe i zvučalo je kao da će se ćelakuća srušiti. Čak i da je želeo da je udari, budući da je balansirala na granicihisterije, to nije učinio već je zgrabio za ramena svojim velikim i vlažnimrukama i veoma smireno i polako izjavio:

– Učinilo mi se da vidim neke farove automobila, ali nisam bio siguran.Samo sam razmišljao o tome da stignem do tebe. U redu je. Ta stara kuća seneće srušiti. Nemaš čega da se bojiš. Dakle kreni za mnom i prati me svojimkolima do kuće. Ostavio sam Sema samog. Spava ali ne mogu da tvrdim dase neće probuditi. Ne bih želeo da se probudi i uplaši.

Sabrala se. Nije bila bespomoćna, ne kao što je Sem bio. Vetar je kidaonjihovu odeću, a kiša je padala takvom žestinom da je bolelo kada udari.Farmerke na njoj su postale teške, krute i tvrde. Ali, nije marila za to. Nije

bila sama. Tajler nije luđak iz Njujorka. Duboko je uzdahnula i posmatralaga kako vozi vijugavom stazom ka svojoj kući u Gam Su Lejnu. Trebalo imje još deset minuta da stignu do niske i dugačke kuće sagrađene na prelepojlivadi gusto zasađenoj drvećem kukute i omorike. Iskočila je iz automobila iuzviknula dok je trčala ka ulaznim vratima.

– „Gam Su“ kakvo divno ime za ulicu!Počela je da se smeje.– Smiri se, Beko. Kod kuće smo. Gospode Bože, uspeli smo, mada je

ovo jedna od najžešćih oluja koju sam video. Rekli su da se može uporeditisa jednom iz '78. godine. Sećam se te oluje, bio sam mali i užasno sam seuplašio. Moram da priznam da ti je tajming neverovatan, Beko. Došla si uRiptajd baš kada se ova kraljica oluja spremala na udarac. Pogledao je jošjednom a zatim dodao polako, mirnim i tihim glasom:

– To mi liči na Manćinijev virus koji je stigao prošle godine i upropastiosve kompjutere u maloj softverskoj kompaniji poznatoj pod imenom „Tifani“.Pozvali su me da sredim situaciju. To je bio veliki posao koji je trebaloobaviti.

Beka je stajala u malom ulaznom holu dok se voda slivala sa nje i gledalau njega. Pokušavao je da joj skrene misli pričom i uspevao je u tome.

– Kompjuterdžijski humor – rekla je smejući se dok je on donosio peškireiz kupatila. Jedan svetlosni zrak se prolomio kroz prozor i osvetlio gomilučasopisa na podu pored sofe.

– OK sam – odgovorila je kada je Tajler počeo nežno da prelazidlanovima preko njenih leda. Povukao se uz osmeh.

– Znam. Ti si jaka žena.Sem je i dalje spavao, kovrdžav na tatu, sa levom rukom pod obrazom.

Svet je nestajao u eksploziji na manje od tri metra od njega a Sem jeverovatno sanjao crtane filmove koje je gledao tog jutra. Povukla je ćebepreko njega, za trenutak je zastala i tiho se obratila Tajleru koji je stajaoodmah iza nje:

– Predivan je.– Jeste – odgovorio je.

Poželela je da ga pita zašto Sem ne voli mnogo da priča, zašto je tolikouzdržan, ali je nešto u njegovom glasu sprečilo, te je zadržala to pitanje zasebe. U njegovom glasu se osećao bes i ogorčenje. Zbog toga što ga je ženaostavila? Zato što je otišla bez reči? Bez ikakvog kajanja? Pa, njoj se točinilo logično. I njena majka je napustila nju, i osećala je nesigurnost i beszato što je ostala sama. Naravno, tu se nije radilo o grešci njene majke, već obolu zbog njenog odlaska. Spustila je još jednom pogled ka Semu, zatim seokrenula i izašla iz male spavaće sobe a Tajler je pratio. Dao joj je penjoarkoji je pripadao njegovoj ženi, ružičast, debeo, dronjav i iznošen, te sezapitala kakva je žena uopšte bila En Mekbrajd. Zašto nije ponela svojpenjoar? Sada to nije mogla da pita Tajlera. Veličina joj je potpunoodgovarala. Ogrtač je bio topao i udoban. Ona i En Mekbrajd su bile istogstasa. Popili su kafu, zagrejanu na Kolmen peći koju je Tajler izvukao izpodruma. To je bila najukusnija kafa koju je ikada okusila i to mu je i rekla.Zaspala je na staroj sofi presvučenoj cicom, umotana u ćebad.

Sunce je jarko sijalo, štaviše blještalo je, kao da je oluja isprala debelenaslage prašine sa drveća, ulica i kuća, i čak vodom isprskala samo nebo.Bekine farmerke su ponovo bile meke pošto su se osušile, ali tako su biletesne da ih je jedva zakopčala kada ih je Tajler doneo.

Sem je neočekivano prenuo svojim tihim glasićem: – Jesi li mi donelakolačiće, Beko? Ćela rečenica. Možda je bio samo uplašen i oprezan premanepoznatim ljudima. Možda je više nije smatrao strancem. Nadala se da jetako. Nasmešila mu se.

– Izvini dečko, ali ovoga puta nema kolačića. Pošto se probudila uplašilase i uznemirila kada je ugledala Sema kako stoji pored sofe, držeći ćebenceuz sebe, sa palcem u ustima i ne govori ništa. Samo je posmatrao. Sem ondareče: – Kuća duhova. Tajler je sipao pahuljice u malu činiju za svog sina.Pogledao je u Beku.

– Ona reče: – Možda si u pravu, Seme. Oluja je bila grozna i ta starakuća se tresla i škripala. Od straha sam se zaledila.

Sem je počeo da jede pahuljice „Kapetan Kranč“, koje je otac stavio prednjega. Tajler onda reče: – Sem je isuviše mali da bi se plašio.

Nije ni podigao pogled sa svoje činije sa pahuljicama. Bilo je skoro

jedanaest časova ujutro kada se Beka odvezla nazad do kuće DžejkobaMarlija. Više joj nije izgledala zastrašujuće i preteče. Delovala je otrcano aliveoma čisto i grana kukute koja je proburazila prozor na drugom spratu višenije izgledala kao utvara, već kao mrtvo drvo i ništa više od toga. Nasmešilase dok je obilazila kuću procenjujući štetu. Nije zapravo bilo mnogo štete,osim grane u prozoru. Moraće da odvuku kolima to drvo. Nazvala je agentaza nekretnine, gospođu Rajan sa javnog telefona ispred „Fud Forta“, koji jeradio. Rekla je Beki da će obavestiti osiguravajuće društvo i ljude koji trebada uklone drvo, da ne treba da brine, sve je pokriveno osiguranjem. Beka sevratila kući i još dvadeset minuta obilazila kuću, ali nije primetila višeoštećenja. Struja se naglo pojavila pa opet nestala. Konačno, a gotovo je bilopodne, pojavila se jarka i jasna svetlost. Frižider je glasno zabrujao. Sve sevratilo u normalu. Zatim je bez upozorenja nestalo struje u hodniku i dnevnojsobi. Sigurno je kurcšlus, pomislila je i zapitala se, gde je do đavola ta kutijasa osiguračima. Najverovatnije je u podrumu. U svakom slučaju je morala daproveri. Zapalila je jednu svecu i otključala vrata podruma koja su senalazila na dnu kuhinje. Strme drvene stepenice su nestajale u mraku. Divno,pomislila je, samo mije još ovo trebalo, mogla bih sada da padnem i polomimvrat na ovim trošnim stepenicama. Olakšanje je bilo da nisu baš bile takoopasne, bile su široke i solidne. Bilo ih je desetak. Pod je bio neravan, odhladnog i vlažnog betona. Podigla je svecu i pogledala naokolo. Bila je tuneka žica koja je visila i ona je povukla. Prekidač za sijalicu je škljocnuo alise ništa nije dogodilo. Mora daje isti osigurač. Krenula je sa desne stranestepenica, podižući svecu da bi osvetlila zid. Dole je bilo vlažno i smrdelo jena buđ. Prsti na nogama su joj bili vlažni. Dakle, prokišnjava kad je oluja.Najzad je na zidu preko puta stepeništa pronašla kutiju sa osiguračima. Porednje se nalazila gomila starih kutija, sve to je bilo prljavo i vlažno. Zamenila jepregoreli osigurač i sijalica nad njom je zasvetlela jačinom od sto vati.Mnoštvo starog nameštaja, uglavnom iz četrdesetih godina, neki komadimožda i stariji, bilo je nagomilano ispred stražnjeg zida. Bilo je mnogo kutija,veoma velikih i obeleženih izbledelim i umrljanim, nečitkim rukopisom.

Nagnula se napred kako bi pročitala natpis na jednoj od etiketa, kada jezačula tiho klepetanje. Oblio je hladan znoj i zadrhtala je od straha. Odakledolazi taj zvuk? Odakle? Sve noćne more od prošle večeri počele su da je

razdiru. Setila se Semovih reći „kuća duhova“. Senke, prokleti podrum je biopun senki, vlage i truleži.

Trgnuo je tresak na nekih deset metara od nje, iz najudaljenijeg delapodruma. Posmatrala je kako se zid podiže, stenje da bi ispljunuo jednu cigluna podrumski pod, ostavljajući na tom mestu izbrazdanu crnu rupu. Stajala jetako još jedan momenat, zureći u rupu na zidu. Iznenadila se. Kuća je bilavrlo stara, ali čvrsta. Zašto bi se ovako nešto uopšte dogodilo? Moguće je dasu oluje godinama postepeno podrivale baš ovaj zid i ona od sinoć mu jezadala poslednji udarac. Možda je tome doprinela i vlaga. Otišla je do togkutka, izbegavajući kutije i ogroman kazan koji je izgledao kao da potiče izdavne 1920. Svetlost nije mogla da dopre do tog mesta. Podigla je svecuvisoko i pogledala kroz crnu rupu. I vrisnula.

SEDMO POGLAVLJE

Iz te crne pukotine u podrumskom zidu je izleteo kostur, zajedno sa

grumenjem cementa, celim i polomljenim ciglama, debelim slojem prašinekoja je letela kroz vazduh da bi se konačno spustila lagano i obilato na podpodruma. Ispružena ruka kostura je gotovo dodirivala po nozi. Ispustila jesvecu i poskočila unazad, obgrlivši telo rukama. Zurila je u to nešto, udaljenood nje manje od metra. Bila je to mrtva osoba i to odavno mrtva. Ne, to nijebila bilo kakva osoba, to je bila žena koja nije mogla nikome da nanese zlo.Bar sada više nije mogla. Kosti su bile prekrivene belim džinsom i kratkimružičastim puloverom bez rukava, i mnoge od njih su sada ležale razbacanenaokolo budući da ih nekada tesne farmerke više nisu držale skupa. Jednapatika je spala sa njene leve noge i videla se bela sokna, mokra i buđava.Leva ruka se još uvek držala, ali jedva. Glava se otkinula i otkotrljaladvadesetak santimetara od vrata. Beka je samo stajala, zureći u to nešto,pomišljajući da je nekada ta osoba, ma ko ona bila, disala i smejala se,pitajući se šta joj donosi sutra. Bila je mlada, pomislila je Beka. Ko je bila

ona? Šta je radila u podrumu Džejkoba Marlija? Neko je ostavio tu, namerno,kako bi je sakrio zauvek. I sada je predstavljala samo gomilu kostiju, odkojih su neke bile prekrivene buđavim belim džinsom i ružičastimpuloverom. Beka se lagano popela natrag gore, prekrivena prašinom, dok jojje srce lupalo. U njenim mislima je taj kostur bio i dalje živ, i verovatno ćeostati zastrašujuće jasan do kraja njenog života. Očne jabučice su bile takoprazne. Beka je znala da nema izbora. Nazvala je šerifovu kancelariju u VestHemloku i zamolila da je spoje sa šerifom.

– Ovde gospoda Ela – začula je glas, grub poput muškog i promukao –glas pušača. – Recite mi ko ste i šta želite a ja ću vam reći da li vam trebaEdgar ili ne. Beka je buljila u slušalicu. To svakako nije bio Njujork.Nakašljala se.

– Zapravo, moje ime je Beka Pauel i preselila sam se u kuću DžejkobaMarlija pre otprilike nedelju dana.

– Čula sam za vas, gospođice Pauel. Videla sam vas „Kod Polijane“ saTajlerom Mekbrajdom. Šta radi mali Sem dok se vas dvoje skitate naokolo iuživate u jednom od najboljih restorana u Riptajdu?

Beka se nasmejala, nije mogla da se uzdrži, ali se ubrzo zagrcnula.Osetila je kako joj se oči pune suzama. Ovo je bila ludost. Ipak je uspela dakaže:

– Ostavili smo ga sa gospodom Rajan. On je veoma voli.– Pa, onda je u redu. Rejčel i En – to je mrtva gospoda Mekbrajd – ovaj,

one su bile najbolje prijateljice, kažem ja vama. I Sem jako voli Rejčel, i onanjega, hvala Bogu, pošto mu je mama umrla, kažem ja vama.

– Mislila sam da je En Mekbrajd nestala, da je jednostavno napustilasvoju porodicu i Riptajd.

– Tako on kaže, ali niko ne veruje u tu priču. Šta hoćete, gospođicePauel? Budite brzi i koncizni, ne udaljujte se od teme i nemojte mi pričatitračeve. Ovo je zvanična kancelarija organa reda i zakona.

– U mom podrumu se nalazi kostur.Po prvi put od početka ovog veoma čudnog razgovora, gospoda Ela je

zaćutala, ali ne zadugo.

– Taj kostur o kojem mi pričate, kako je dospeo u vas podrum?– Ispao je iz zida sa gomilom šljunka kada se malopre srušio zid,

verovatno oslabljen usled sinoćne snažne oluje.– Mislim da ću vas odmah spojiti sa Edgarom. Za vas je šerif Gefni.

Veoma je zauzet zbog velikih šteta od nevremena, znate, mnogo naroda želida se čuju sa njim, ali jednog kostura ne možemo da ostavimo za sutra,kažem ja vama.

– U pravu ste u vezi toga – reče Beka dok je sustizala neverovatna željada prsne u smeh. Obrisala je suze iz očiju. Shvatila je da drhti. To joj je bilonajčudnije. Muški glas se javio i rekao:

– Ela mi kaže da je neki kostur u vašem podrumu. To se ne dešavasvakog dana. Da li ste sigurni da se radi o kosturu?

– Da, vrlo sam sigurna. Da budem iskrena nikada ga pre nisam videla,bar ne da mi leži kod nogu, na podu u podrumu.

– Onda odmah dolazim. Ostanite gde ste, gospoja. Beka je i dalje zurila uslušalicu kada se ponovo javila gospoda Ela.

– Edgar mi je rekao da nastavim da razgovaram sa vama, kako ne bistepali u histeriju. Edgar postaje jako osetljiv u društvu žena koje cmizdre ijadikuju bez prestanka. Baš me čudi što ste tako delovali na njega, s obziromna to kako ste sa mnom razgovarali o koječemu.

– Zahvalna sam vam na tome, gospodo Ela. Ja zapravo nisam sklonahisteriji, barem još nisam, ali kako je šerif uopšte mogao da zna da sam nasamoj ivici histerije? Nikada nisam pre sa njim razgovarala.

– Edgar se jednostavno razume u te stvari – reče gospoda Ela opušteno.– Veoma je intuitivan, znate, kažem ja vama. Zbog toga ću ja da

razgovaram sa vama dok on ne dođe do vas, gospođice Pauel. Ovde sam dabiste ostali pri sebi.

Beki to nije uopšte smetalo. Za sledećih desetak minuta je saznala kakoje En Mekbrajd nestala jednog dana, bez ikakvog objašnjenja, baš kao što jeTajler njoj ispričao. Saznala je da Tajler nije Semov otac, već očuh. Semovpravi otac je isto tako bez traga i glasa jednog dana nestao. Čudno, zar ne,oboje tek tako ustali iz kreveta i prosto nestali? Svakako, Semov otac je bio

ništarija koja je stalno proklinjala i psovala svoj težak život. Nije želeo daostane ovde i da svom životu dao neki smisao, zar nije tako? Ali, to nije bioslučaj sa En. Ona ne bi mogla tek tako da se pokupi i ode, ne bez Sema.

Onda je gospoda Ela počela sa pričom o svojim kućnim ljubimcima, aimala ih je gomilu, s obzirom na to da je imala šezdeset pet godina. Konačnoje Beka čula kako se automobil zaustavlja.

– Šerif je upravo stigao, gospođo Ela. Obećavam da se neću raspasti.Spustila je slušalicu pre no što je gđa Ela uspela da joj da jedan isprobanirecept njene majke za napete živce. I ne bi se ona raspala, bar zbog petog psagde Ele, terijera po imenu Bač, jer više nije bilo suza u njenim očima, aživahan i zarazan smeh joj je odavno preseo.

Šerif Gefni je viđao ovu malu Pauelovu po gradu, ali se nije upoznao sanjom. Izgledala je bezopasno, pomislio je, prisećajući se kako je pritezalarukama dinju u bakalnici „Fud Fort“ kada je prvi put video. Bila je vrlo lepa,ali je bila bela poput umetka na njegovoj košulji od sinoć, pre no što je pojeoporciju špageta. Otvorila je ulazna vrata stare Marlijeve kuće i stajala tako,posmatrajući ga.

– Ja sam predstavnik zakona – rekao je i skinuo svoj šerifski šešir. Neštomu je bilo čudno kod nje, nešto baš nije bilo kao što treba, a to nije bilo zbognjenog isuviše bledog tena. Pa, čovek može da skrene na mnogo načina akopronađe nekog kostura. Više bi voleo da prestane da zeva u njega kao da sujoj vrane popile mozak, ili ne daj Bože, kao da je histerična. Uplašio se da nebrižne u plač i bio je spreman da učini skoro sve da do toga ne dođe. Ispravioje ramena i pružio joj svoju ogromnu šaku.

– Šerif Gefni, gospoja. Kakav je to kostur u vašem podrumu?– To je žena, šerife.Odmahnuo jeglavom zadovoljan. Bilo mu je lakšebudući da je sada

izgledala pribrana i pod kontrolom, i donja usna joj nije podrhtavala.Posmatrala ga je potpuno suvim očima, što je mogao da primeti bez obzira nanjene naočare.

– Pokažite mi kostura za kojeg ste procenili svojim nestručnim pogledomda je žena, gospoja – rekao je – pa ćemo videti da li je Vaša pretpostavka

tačna.Ja se nalazim u Zemlji Nedođiji, pomislila je Beka dok je vodila šerifa

Gefnija do podruma Džejkoba Marlija. Išla je za njim. Imao je šezdesetakgodina i bio je hodajući infarkt. Imao je dobrih petnaest kilograma viška adugmad na njegovoj šerifskoj košulji su se jedva držala nad stomakom.Široki crni, kožni opasač, jako pritegnut ispod stomaka je pridržavao futrolu ičuturicu, i gotovo nestajao na prednjem delu zbog prevelikog trbuha. Okoglave e imao venac sede kose i vrlo svetle, sive oči. Skoro ga je gurnulakada je iznenada zastao na prvom stepeniku, i nastavio tako da stoji šmrčući.

– Dobro je, gospođice Pauel. Nesmrdi. Znači da je odavno.Malo joj je falilo da se uguši. Stajala je iza njega dok se spuštao na

kolena kako bi ispitao kosti.– Pomislila sam da je žena, možda čak i devojčica, budući da ima na sebi

ružičasti pulover.– Dobar zaključak, gospoja. Hm, ostaci izgledaju prilično stari, a možda i

nisu. Pročitao sam negde kako se mrtav čovek pretvara u kostura za manjeod dve nedelje ili može da traje deset godina, u zavisnosti gde se telo stavi.Šteta što nije vakumirano, znate, što nije bilo vakuma iza tog zida. Daje bilotako, možda bi nešto od nje i ostalo. Ali, životinje mogu svuda da prođu i odnje su se fino najeli. Gledaj ovamo, osoba koja je ostavila ovde, je udarila uglavu.

Podigao je pogled ka njoj, očekujući da ona shvata do kakvog jezaključka došao. Beka je naterala sebe da pogleda u lobanju koja je iznenadapukla, verovatno zbog premeštanja, i otkotrljala se dalje od vrata. Šerif Gefnije podigao lobanju i lagano je okretao u svojim rukama.

– Pogledajte ovo. Neko je dobrano tresnuo u glavu, ali ne u potiljak negou lice. To znači da se radi o nekom pokvarenjaku. Da, da, neko je bionasilan, veoma nasilan. Ko god je ovo uradio bio je jezivo lud, da je takojako udari i to posred lica. Pitam se ko li je ona bila, sirotica mala Prvo štomoramo da proverimo jeste da li je neko od mlađeg sveta iz kraja nestaonedavno. Stvar je u tome stoi živim ovde skoro od rođenja i ne sećam se daje ijedno dete tek tako nestalo. Ali, raspitaću se. Stariji narod ne woravljatakve stvari. Dakle, sve ćemo uskoro saznati. Pretpostavljam da se radi o

nekoj odbegloj devojci. Matori Džejkob nije voleo strance – muške, ženske,nije bilo važno. Verovatno je zatekao kako se mota po garaži ili je čakpokušala da provali unutra, pa nije baš puno pitanja postavljao već je snažnoudario po glavi. Zapravo, nije taj voleo ni ljude koji nisu bili stranci.

– Rekli ste da je udarac bio užasno jak, i u predelu čela. Zašto biDžejkob Marli toliko pobesneo ako se radilo samo o begunici, ili lokalnojklinki koja se samo motala po njegovom imanju?

– Ne znam. Možda mu je prigovorila. Matori Džejkob je mrzeoprigovore.

– Te bele farmerke su marke „Kelvin Klajn“, šerife.– Sada tvrdite da je muško?– Ne. Govorim o kreatoru. To je skup džins, ne verujem baš da bi ih

jedna osoba u bekstvu nosila.– Znate, gospoja, mnogi begunci pripadaju srednjoj klasi – šerif Gefni

reče podižući se na prste. – Čudno je što narod uglavnom to ne zna. Znate,mali broj njih je siromašno. Hm da, mora da je oluja nešto poremetila – rečeon, presamićujući se kako bi ispitao zid izbliza. – Pogledajte kako je matoriDžejkob ovde fino nagurao. Mada, nije mu baš išlo sa ciglama i betonom. Nebi se zid baš tako srušio, kad se već ništa drugo od kuće nije srušilo.

– Matori Džejkob je bio manijakalni ubica?– Eh? Zavrteo se. – Zaboga ne, gospođice Pauel. Samo nije voleo da se

bilo ko mota po njegovom imanju.Bio je pravi samotnjak, od kada mu je Miranda iz čista mira umrla.– Ko je bila Miranda? Njegova žena?– O, ne. Njegov zlatni retriver. Sahranio je svoju ženu toliko davno da je

se čak i ne sećam. Da, da. A trebalo je da napuni trinaest godina, i tako daumre jednog dana.

– Njegova žena je imala samo trinaest godina?– Ne, njegov retriver, Miranda. Jednostavno je iz čista mira umrla. Posle

toga, matori Džejkob nikada više nije bio isti. Čuo sam daje muškarcimajako teško kada izgube nekoga koga vole. Meni je moja Mod obećala davno

da će me nadživeti, tako da nikada neću morati da saznam kako to izgleda.Beka je pratila šerifa uz stepenice podruma. Jednom je pogledala iza sebe

avetinjsku gomilu belih kostiju sa „Kelvin Klain“ džinsom i seksi ružičastim,kratkim puloverom. Jadna devoka. Pomijslila je na priču Edgara Alana PoaIzdajničko srce i pomolila se da je ova devojka bila mrtva pre nego što jezbila zazidana u podrumu. Šerif Gefni je prislonio lobanju uz grudi kostura.Sat i po vremena kasnije kraj nje je napolju na verandi staajao Tajler. DrBejns, nm od Beke gibak i mršav sa velikim naočanma, je gotovo istrčaopraćen dvojicom mladića u belim mantilima koji su pažljivo nosili kostur nanosiluma.

– Nikada ne bih pomislio da gospodin Marli može nekoga da ubije – rečedr Bejns užurbano i tihim glasom.

– Čudno je kako se stvari odvijaj u, zar ne? Sve ovo vreme niko nijeznao, nije ni pretpostavljao tako nešto. Gurnuo je naočare ka korenu nosa,klimnuo Beki i Tajleru, a potom nešto kratko rekao mladioćima koji su nežnopodizali nosila i stavljali ih u kombi.

Beli kombi bez ikakvih obeležja je nestao, zajedno sa automobilom drBejnsa.

– Dr Bejns je naš lokalni lekar. Nazvao je patologa iz Avguste pošto samga obavestio za kostura. Patolog mu je rekao šta da radi, što je prilično glupobudući da je on doktor a ja sam zadužen za zakon, i n.aravno da bih i ja biozaista pažljiv sa tim kosturom u svaikom pogledu, i dovoljno pažljiv da nenarušim izgled mes ta zločina.

Beka se prisetila kako je pažljpivo nameštao lobanju uz grudi kostura.Ali, bio je u pravu . Koga je briga za kostur?

Šerif Gefni reče, sležući rarmenima: – U svakom slučaju, dr Bejns ćeodneti kostur u Avgustu do patologa i onda ćemo videti.

Šerif Gefni je posmatrao desetak ljudi kako obigravaju naokolo iodmahivao glavom, terajući ih. Naravno da niko nije želeo da se pomeri.Nastavili s:u da razgovaraju, pokazujući prstom na kuću, možda čak i: na nju.Šerif Gefni reče:

– Još malo pa će otići kućama. Radi se samo o prirodnoj, ljudskoj

radoznalosti.Nego gospođice Pauel, znam da ste uzbuđeni i žena izrazitog senzibiliteta,

baš kao i moja Mod. Molim Vas da ostajete pribrani samo još malo.Mora da bi njen otac, da je živ, bio njegovih godina, pomislila je Beka i

nasmešila mu se jer joj je mislio dobro. – Pokušaću, šerife. Vi nematenijednu ćerku, je li tako?

– Ne, madam, samo nekoliko sinova, svi su snažni, uvek mi prigovaraju igotovo uvek su blatnjavi i znojavi. Ni nalik malim devojčicama. Moja Modbi dala sve za jednu devojčicu, ali Bog nije želeo da nam je pošalje, poslaonam je samo sve te musave dečake.

– A sada, gospođice Pauel, dr Bejns će razgovarati sa ljudima iz odeljenjaza sudsku medicinu u Avgusti – to je naš glavni grad, znate – čim stignetamo. Uradiće autopsiju, ili šta-god oni to radili sa gomilom kostiju. Ljuditamo su veoma dobro obrazovani tako da znaju šta rade. Kao što sam vamrekao, dokumentovaće da je matori Džejkob ili već neko drugi udario tačno učelo i smrskao joj glavu. Utvrdiće da se radilo o zaista zlonamernom ipokvarenom udarcu. U međuvremenu, moraćemo da otkrijemo ko je ona.Kod sebe mije imala ličnu kartu. Da li imate još neku ideju povodom toga?

– „Kelvin Klajn“ džins je bio popularan od početka pa do sredineosamdesetih. To znači da nije ubijena i sakrivena iza tog zida pre 1980.

Šerif Gefni je to pažljivo zapisao. Mrmljao je tiho dok je pisao. Podigaoje pogled i rekao: – Izgledate mi veoma poznato, gospođice Pauel.

– Možda ste me videli u nekom modnom časopisu, šerife. Ne, nemojte nida pomislite na tako nešto, samo se šalim sa Vama. Nisam manekenka. Alisam sigurna da bih Vas upamtila da sam Vas ranije srela.

– Pa, mora biti da je tako – rekao je klimajući glavom. – Tajlere, da li tiimaš neku ideju povodom ovoga? Tajler je odmahnuo glavom. Šerif Gefni je,čini se, želeo još nešto da kaže, ali je zaćutao. Ipak je još jednom pažljivoosmotrio Tajlera. – Bićemo u kontaktu – rekao je, kratko se pozdravio iotišao do svog automobila, braon Forda sa laganim prtljažnikom za krov. Uposlednjem trenutku se okrenuo ka njima i namrštio se. Uspeo je da ugurasvoju trbušinu na mesto vozača. Hvala Bogu da se nije interesovao za njenu

prošlost. Bilo je evidentno da je shvatio da ona nema nikakve veze sa ovimslučajem, tako da jednostavno nije bilo važno ko je ona zapravo, odakle je ičime se bavi.

– Baš je čudan – rekla je Beka dok su se vozili. – Šteta je što nema ćerkupored svih tih musavih dečaka. Skrenula je pogled i ugledala Tajlera koji jezurio u svoja stopala. Lagano ga je dodirnula prstima po ruci. – Šta nije uredu? Bojiš se da ne postanem histerična zbog toga što sam pronašla tu jadnudevojku?

– Ne, nije u tome stvar. Videla si šerifa. Nije morao ništa da izgovori, alije bilo jasno da ima nešto na umu.

– Ne znam na šta misliš. U čemu je problem, Tajlere?– Znam šta je pomislio, baš pre no što je ušao u svoj automobil. Da bi taj

kostur mogla biti i En. Beka ga je belo pogledala, lagano odmahujući glavom.– Moja žena. Ona je nosila „Kelvin Klajn“ džins.

OSMO POGLAVLJE

Beka je sledećeg jutra ušla u riptajdsku apoteku, na sredini Avenije

Foksglav, i shvatila , na svoj užas, da se nalazi u centru pažnje. Za nekoga koje želeo da nestane negde u nedodiji, nije joj se baš posrećilo.

Kuda-god bi pošla, svi su piljili u nju, ispitivali je, upoznavali je sasvojim rođacima. Bila je devojka koja je pronašla kostura. Čak je dobila ispecijalan tretman na benzinskoj pumpi „Junion 76“, na kraju „Poizon OukSirkla“. Menadžer „Fud Forta“ gospodin Dobs, je zamolio za autogram. Trojeljudi su joj saopštili da im izgleda poznato.

Bilo je isuviše kasno da se ofarba u crno. Otišla je kući i ostala tamo.Toga dana je primila više od dvadeset telefonskih poziva. Tajlera nije videla,ali bio je u pravu u vezi šerifa, budući da su svi isto to pomislili, i pričali o

tome dok su ispijali kafu, ili sa svojim susedima, i to ne baš diskretno. Tajlerje naravno znao za to ali nije rekao ništa kada je došao do nje kasnije tevečeri. Stoički je to podnosio. Poželela je da vikne svima da nisu u pravu, daje Tajler divan čovek, da ne postoji šansa da on nekoga povredi, ali nijesmela više da privlači pažnju na sebe. To je bilo previše opasno što se njetiče, tako da je slušala šta svi pričaju o En, Tajlerovoj ženi i Semovoj majci,koja je navodno nestala pre petnaest meseci bez reci bilo kome, ni mužu, nisinu. Enina majka je bila živa do pre dve godine, ali je Mildred Kendridumrla i ostavila En potpuno samu sa Tajlerom. Nije imala drugih rođaka kojibi opsedali Tajlera pitanjima kuda bi njegova žena, može biti, otišla. Svi susumnjali, naročito kada bi videli jadnog, malog Sema, tako tihog i povučenog,kao da je nešto video. To što se uopšte nije bojao svog očuha je samopokazivalo da je jadni mališan sve najgore potisnuo. Ah, da, sada je svimasve bilo jasno. Tajler je udario svoju ženu u glavu – verovatno je želela da gaostavi, u tome je vic – a zatim je zazidao u podrumu Džejkoba Marlija. MaliSem je nešto znao budući da se potpuno promenio nakon što mu je majkanestala. Tajler je stoički podneo i sledećih nekoliko dana. Ništa nije govorioo tim spekulacijama i ignorisao je poglede ljudi koji su mu tobože biliprijatelji. Nastavio je sa svojim poslom, naizgled ne mareći za poglede kojisu ga pratili. Beka je znala da se oseća bedno, ali ništa nije mogla da učiniosim da ponavlja:

– Tajlere, znam da to nije En. Dokazaće da se radi o nekom drugom,videćeš.

– Kako?– Ako ne uspeju da otkriju o kome se radi, moraće da provere sve koji su

odbegli. Postoje DNK testovi. Otkriće već. Onda će ti se ćela gomila ljudiizvinjavati puzeći na kolenima.

Pogledao je i nije rekao ni reči.Beka je otišla u kupovinu u „Fud Fort“ u osam uveče, sledećeg dana,

nadajući se da će radnja biti prilično prazna. Brzo se spustila niz prolaz.Poslednja namirnica koja joj je bila potrebna sa liste je bio hrskavi kikirikibuter. Pronašla gaje i izabrala manju teglicu, videla da u noj ima nekihstaklastih parčića, te je počela da doziva nekog od prodavača, ali joj je se

tegla slomila u rukama. Jauknula je i ispustila je iz ruku. Sadržaj se prolio poostalim teglama sa džemom i želeom, pre no što se tegla uz prasak slomila napodu kraj njenih stopala. Stajala je tu i posmatrala sav taj nered.

– Predložio bih Vam prirodan buter, bez šećera. Ja samo jedem tu vrstu.Tako se brzo okrenula da se okliznula na kikiriki buter i opasno se

zanjihala.Muškarac je uhvatio za ruku i povukao je gore da se uspravi.– Izvinite, nisam želeo da Vas uplašim. Dodaću Vam drugu teglu. Evo

jednog mladića sa krpom. Valjalo bi da Vam obriše đon na patikama.– Da, naravno.Čovek koji je stajao na pola metra od nje joj je bio nepo znat:, što ne

znači mnogo, budući da nije upoznala sve stanovnike – tog grada. Nosio jecrnu vetrovku, taman džins i najki patike za džoging. Pažljivo se trudio da neugazi u kikiriki buter. Njen prvi utisak je bio da je krupan, čini se uštogljen.Imaco je dugu kosu, tamnu kao što su bile i njegove oči.

– Jedino – nastavio je nakon kratke pauze – što ne smete da zaboravitejeste da morate da promešate kikiriki buter pre no što ga stavite u frižider.Ulje se uvek razlije sa strane i po rinkama. Nasmejao se, ali su mu oči i daljebile ukočene, kao d.la posmatra ljude i pokušava da vidi sve loše strane kojepokušavaju da sakriju. Kao da se na to navikao i možda čak izgračdiofilozofski odnos prema tome. Nije želela da i nju tako posmatra, da zadre unjenu intimu. Nije želela ni da razgovvara sa njim. Jedino je želela da odeodatle.

– Da, znam – rekla je, i ustuknula korak unazad.– Kada sam se navikao na tu vrstu, shvatio sam da ne mogu da jedem niti

jedan drugi kikiriki buter, zbog velike koli čine šećera.– To je istina.Udaljila se još jedan korak od njega. Ko je on? Zašto se trudi da bude

ljubazan?– Gospođice Pauel, ja sam Džef Junior. Džef Senior je moj otac, on je

pomoćnik menadžera prodavnice. Samo se držitte i ja ću vam obrisati patiku.

Podigao joj je nogu, gotovo je oborivši na leda. Onaj prvi muškarac je držaodok je Džef Junior vlažnim papirnim ubrusom brisao đon nježnih patika. Bioje vrlo snažan, mogla je to da oseti budući da je rukama držao ispod pazuha.

– Drago mi je zaista što ste došli, gospođo. Želeo bih da znantn da li jetaj jadni kostur gospođe Mekbrajd? Svi pričaju o tome kako ne može bitiniko drugi, budući da je gospođaA Mekbrajd iz čista mira nestala tako davnoi bez najave. Svi kažu da i Vi znate da se radi o gospođi Mekbrajd, da stesigurni u to. Ali kako je to moguće, jeste li vi poznavali gospođu Mekbrajd?

Najzad joj je pustio nogu. Udaljila se više od pola metra octi mladogDžefa i onog drugog muškarca. Obuzela je hladnoća, jeziva hladnoća.Prekrstila je ruke i prstima protrljala nadlaktice.

– Ne, Džefe, nikada nisam videla Anu Mekbrajd. Ne znam ništa o njoj.Niko mi ni reč nije rekao o njoj. Takođe, svi prerano donose zaključke.Dakle, ja bih se kladila da ćemo uskoro saznati da ta jadna žena koju sampronašla nije En Mekbrajd. Recite svima da sam to rekla.

– Hoću, gospođice Pauel, ali gospođa Ela nam nije tako ispričala. I onamisli da se radi o En Mekbrajd.

– Verujte mi, Džefe. Bila sam tamo i videla kostura; gospođa Ela ga nijevidela. Hej, žao mi je zbog nereda. Hvala što ste mi obrisali patiku.

Drugi muškarac joj je pružio ruku i pomogao joj da pređe preko parčićastakla. – Mladi Džef je samo jedan tinejdžer sa podivljalim hormonima –rekao je, primetivši da se opet odmakla od njega. – Bojim se da ste postaliobjekat njegovih želja.

Slegnula je ramenima. – Ne, ja sam objekat svačije radoznalosti, ništaviše, uključujući i jadnička Džefa. Zaćutala je. Muškarac nije mogao da neprimeti da je preplašena. Duboko je uzdahnula, blago se nasmešila unjegovom pravcu i rekla: – Moram da kupim još nekoliko namirnicagospodine...?

– Keraders, Adam Keraders. Pružio joj je ruku i ona se automatskirukovala sa njim. Imao je veliku šaku, kao što je sve na njemu bilo veliko.Kladila bi se i u poslednji novčić u svojoj torbici da su mu čak i stopala bilažilava. Niko nije morao da joj kaže da je bio veoma disciplinovan, sa jakom

koncentracijom, kao što su koncentrisani vojnici ili loši momci, i zbog toga setako uplašila da je poželela da istrči napolje iste sekunde. Što bi svakakobilo jako čudno. Samo je jednu stvar sa sigurnošću znala – ne bi želela višeikada da se petlja sa njim. Zapravo, bilo bi joj sasvim u redu da ga višenikada ne vidi.

– Nisam Vas ranije viđala u gradu, gospodine Keraders.– Ne, stigao sam tek juče. Prvo što sam čuo bilo je da ste pronašli

kostura. Drugo što sam čulo bilo je da se radi o nestaloj ženi vašeg komšije,Tajlera Mekbrajda, i da se V viđate sa njim. Dakle, zar nije to interesantno?Novinar, pomislila je. Bože, možda je novinar ili papa. raco, pa će je pronaći.Njen potpuno novi život započet u ovoj pustari će se završiti pre no što je izapočeo, to nije bilo fer. Počela je da se udaljava od njega.

– Da li ste dobro?– Jesam, naravno. Imam puno obaveza. Drago mi je što sam vas

upoznala. Do viđenja.Gotovo je počela da trči između rafova na kojima su stajale različite

vrste hleba, zemičke za hamburgere i englesko pecivo. Gledao je za njom.Bila je viša no što je zamišljao i preterano mršava. Pa, i on bi bio takožgoljav kada bi bio pod takvim pritiskom pod kakvim je ona. Važno je biloda je on nju pronašao. Amateri, pomislio je, čak i kada su vrlo pametni, nemogu tek tako da nestanu. Pomislio je na to kako je uspeo da navede FBI napogrešan trag, j nasmešio se u pravcu tegli sa niskokaloričnim džemovima iželeom. Oni su morali da poštuju mnogobrojne procedure, zahteve,odugovlačenja koja su sastavni deo sistema, sistema koji kao da je stvorioneki kriminalac kako bi sebi pružio najveće šanse za uspešno bekstvo. Onodrugo što nisu posedovali, za razliku od njega, bili su njegovi kontakti.Zviždukao je dok je nosio konzervu francuske pržene kafe ka kasi.Posmatrao je kako ulazi u svoju tamno zelenu tojotu i nestaje sa parkinga. Onse vratio u svoju sobu na samom kraju drugog sprata u „Konačištu ErolaPlina“, izvadio svoj lap top i napisao kratku poruku:

Sreo sam je kraj razbijene tegle sa kikiriki buterom u Fud Fortu. Dobro

je, mada je nervozna do ludila. Što je i razumljivo. Nećeš mi verovati, ali i

ovde u Riptajdu se upetljala u neku gužvu. Iz zida u njenom podrumu jeispao kostur. Svi u gradu misle da se radi o ženi njenog komšije koja jenestala pre godinu dana. Ko bi to, do đavola znao? I dalje ću teobaveštavati.

Adam. Seo je u fotelju i osetio miris kafe koja se bućkala u aparatu koji je kupio

u elektrotehničkoj radnji ,,Kod Guša“, kada je stigao u grad. Bio je svestančinjenice da je bila nepoverljiva prema njemu, možda ga se čak i bojala. Pa,nije mogao da je krivi zbog toga. Krupan tip koji pokušava da je smuva u„Fud Fortu“ nakon što je pronašla kostura u njihovom podrumu, dok jeistovremeno u bekstvu od FBI i lika sa ubilačkim namerama. Nije primetioda joj se dopala njegova dosetka o kikiriki buteru, što je značilo da nijeglupača. Sipao je sebi šolju kafe, srknuo je i uzdahnuo od prožimajućegzadovoljstva. Naslonio se u tamno-braon fotelju koja je bila iznenađujućeudobna. Zvuk sa televizora, postavljenog na stalak ispred najudaljenijeg zidasobe je bio tih, i čuo se izdaleka. Zatvorio je oči i ponovo video BekuMetlok. Ne, sada se zvala Beka Pauel. Pod tim imenom je na brzinu iznajmilakuću Džejkoba Marlija, u kojoj je kostur ispao iz zida njenog podruma,nakon neverovatne oluje koja je rasturila obalu Mejna.

Ta žena baš nema sreće. Sada je samo trebalo da zadobije njenopoverenje. Onda bi, možda, imao veoma veliko iznenađenje za nju. Ali, prvoje morao da izvidi situaciju. Nikada ne treba žuriti. Tako se Adam sledećegdana držao na odstojanju, ujutru nadgledao njenu kuću i video TajleraMekbrajda i njihovog malog sina Sema kako joj dolaze u posetu oko desetsati. Klinac je bio zaista sladak, ali nije ni galamio niti skakao kao decanjegovih godina. Da li je iko tu normalan? Da li je sin bio svedok kakoMekbrajd ubija njegovu majku, ili je to bio samo trač?

Adam se pitao šta se dešava između Tajlera Mekbrajda i Beke Metlok-Pauel. Video je da je i šerif Gefni posetio, čak je i načuo kako joj šerifgovori nešto odmah kod ulaznih vrata, na velikom natkrivenom tremu. Mogaoje jasno da ih čuje.

– Još nema vesti od patologa, šerife?

– Rekli su da se nadaju da će sutra znati. Samo sam želeo još jednom daobiđem podrum i vidim da li mogu da iskopam nešto. Moji momci nisu našlinikakve otiske prstiju, ali možda je dole nešto što nam je svima promaklo.Ah, još nešto. Rejčel Rajan me je zamolila da Vam kažem da će doći nekimomci da uklone drvo i poprave Vam prozor.

Šerif je otišao posle sat vremena sa hrskavim čokoladnim kolačićem urukama. Adam je znao da se radilo o čokoladnom kolačiću. Mogao je daoseti miris čokolade sa dvadeset metara udaljenosti i curile su mu bale.Posle ručka je poslao još jednu poruku i za sat vremena saznao sve o tomekako je Beka Metlok upoznala Tajlera Mekbrajda u koledžu Dartmut. Da lisu se zabavljali u koledžu? Da li su bili ljubavnici? Možda.

To je bilo interesantno. Sada su svi verovali da je kostur u stvari nestalažena Tajlera Mekbrajda, En. Pomislio je kako u ovom komadu postojiodređena crta ironije. Šta ako ispadne da je uspela da pobegne od jednogprogonitelja da bi nabasala na čoveka koji je ubio svoju ženu?

Da, da, sirotica apsolutno nema sreće. Još uvek nije bio spreman da jopriđe. Bila je isuviše uplašena. Tako je je i te večeri motrio na nju. Nijeizlazila iz kuće. Budući da dan u Mejnu tokom leta dugo traje, pet mladićanaoružanih motornim testerama je došlo da se pobrine za staro i oboreno drvokukute, koje je ležalo sa zapadne strane kuće. Izvukli su granu iz prozora nagornjem spratu i isekli je testerom. Isekli su i istesterisali grane drveta, zatimsu obmotali deblo debelim lancima i odvukli ga. Dok se sve to dešavalo,Beka je čitala na tremu natkrivenim nastrešnicom, sedeći na staroj ljuljaše!,koja je išla napred-nazad i sve tako, a njemu se smučilo od posmatranja toglaganog pokretanja napred-nazad, koje uopšte ne prestaje i od tog tihogškripanja koje se čulo svaki put u pauzi između bučnih zvukovarasprskavanje drveta pod testerama. Rano je otišla u krevet.

Sledećeg dana, oko podneva, Beka se zahvalila staklorescu koji jezamenio staklo na prozoru u njenoj spavaćoj sobi. Samo pola sata kasnijedošli su Tajler i Sem pa su ručali sendviče od tunjevine za kuhinjskimstolom. Rekla je:

– Uskoro će nam se javiti šerif Gefni, Tajlere. Trebalo bi danasVse javi,tako je bar rekao kada je bio ovde juče. Verovatno ne žele da se žure. Tada

će ceo ovaj cirkus da se završi.Ćutao je preterano dugo, zvakao svoj sendvič i pomagao Semu da se

izbori sa njegovim. Najzad je rekao, pomalo ljutitim glasom, što jeiznenadilo:

– Beka, ti si pravi optimista.U tom trenutku ona nije razmišljala o kosturu. Pitala se zašto taj čovek –

Adam Keraders – nadgleda njenu kuću. Nepomično je stajao tačno na desnojstrani, između stabala omorika, na udaljenosti od manje od deset metara. Nijeon bio čovek koji je progonio. Nije imao isti glas, bila je sigurna u to. Glasnjenog progonitelja nije pripadao ni starom, ni mladom muškarcu, već nekomiznenađujuće uglađenom čoveku. Znala je da bi i u samom paklu prepoznalataj glas. Keradersov glas je bio drugačiji. Ali, ko je on? Zašto ga ona utolikoj meri zanima?

Adam se protegao. Uradio je nekoliko relaksirajućih tekvondo pokretakako bi opustio mišiće. Upravo je lagano podizao levu nogu sa potpunoispruženom levom rukom, kada je čuo glas iza sebe:

– Držiš ruku malo više no što bi trebalo. Spusti lakat najmanje dvacentimetra i istegni ručni zglob. Tako je, povuci sada prste nazad. Sada jebolje. Bez naglih pokreta, ili ću ti pucati u glavu. Bila je brža no što je imogao da zamisli da može biti. Stajala je najmanje dva metra iza njega.Držala je pištolj „Kunan.357 Magnum“ automatik sa sedam metaka uburencetu i uperila ga je pravo u njega. Odmah sledećeg trenutka je pokrenuosvaki mišić svoga tela, krećući se nezamislivo brzo dok je njegova desnanoga lako i graciozno izbila pištolj iz njene ruke. Desnom rukom joj je zadaotako snažan udarac u predelu ramena je poletela unazad. Zaustavila se naleđima.

Beka je zgrabila pištolj koji je ležao na zemlji na pola sa leve strane odnje i samo što ga je dohvatila, već je ponovo izbio iz ruke. Osetila je bol uzglobu ruke, a zatim joj je ruka utrnula.

– Žao mi je – rekao je, sada već stojeći nad njom. – Ne reagujempozitivno na ljude koji drže uperen pištolj u mene. Nadam se da te nisampovredio.

Ogorčeno joj je pružio ruku kako bi joj pomogne da ustane. Teško jedisala, bolelo je rame, a zglob ruke nije mogla ni da pokrene. Potrčala jeunazad i okrenula se, pokušavajući da pobegne. Nije bila dovoljno brza zlabm je, povukao leđima prema sebi.

– Ne, sačekaj tremutak. Neću te povrediti Zaustavila se u mtestu i bila jevrlo, vrlo mirna. Glava joj je pala napred i u tom trenutku je shvatio da sejednostavno predala. Znao je da je sigurno boli rame da joj zglob verovatnovisi nepokretan.

– Biće sve u redu. Uskoro će ti se povratiti osećaj u zglobu. Peći će temalo ali će posle toga bit, u redu.

I dalje potpuno iznurena reče: – Mislila sam da ti nisi ti. Imaš sasvimdrugačiji glas. Zaklela bih se u to, ali očito sam pogrešila.

Pomislila je da je on čovek koji je progoni, čovek koji je ubio onu jadnustaricu ispred muzeja, a zatim pucao u guvernera Bredšoa. Automatski jepustio. – Slušaj, žao mi je.

Govorio je dok je ona stajala okrenuta leđima ka njemu. Iskoristila jetrenutak kad je olabavio stisak. Trčala je trku života, kroz stabla omorikenatrag ka svojoj kući. Uhvatio je posle deset metara, zgrabio za levu ruku ipovukao. Brzo je reagovala. Solidno ga je udarila pesnicom u vilicu. Glavamu se naglo trgla unazad usled snažnog udarca iz zgloba. Bila je snažna.Zgrabio je za obe ruke i oseto da želi da ga udari kolenom. Brzi refleksi su gaspasili, i to jedva, hvala Bogu, i udarila ga je kolenom u butinu. I to ga jezabolelo, ali sigurno ne toliko koliko bi ga bolelo da ga je udarila u prepone.Takav udarac bi ga poslao na zemlju gde bi bukvalno cvileo od bola.Okrenuo je i ponovo pritegao uza svoje grudi. Spustio joj je ruke uz kukove ijednostavno je tako držao uz sebe. Teško je disala, mišići su joj se napinjalipa opuštali, pa ponovo napinjali. Bila je jako uplašena, ali je znao da biponovo reagovala kada bi joj dao prostora. Bio je impresioniran. Ali je držaou šaci.

– Ne znam kako si me pronašao – rekla je još uvek dahćući. – Učinilasam sve što mi je palo na pamet kako bih prikrila svoje tragove. Kako si mepronašao?

– Trebalo mi je dva i po dana da te povezem sa Portlandom, zapravo

duže no što sam očekivao. Okrenula se licem ka njemu kako bi mogla da gapogleda:

– Skote jedan! Pusti me!– Ne mogu još. Želim da imam na broju sve delove tela. Hej, pa ti nisi

uopšte loša za jednog amatera.– Pusti me!– Prestani da budeš agresivna. Ne podnosim nasilje. Od njega se

unervozim.Zapanjeno ga je pogledala dok je grizla svoju donju usnu. Na kraju je

klimnula glavom. – U redu.Pustio je i brzo se odmakao korak iza nje, prateći pogledom njeno desno

koleno. Već je nestala u trku. Ovoga puta je pustio da pobegne. Bila je brzaali to je znao jer je pročitao u njenom dosijeu. Primetila je da je osmatraonjenu kuću. To ga je začudilo. Uvek se trudio da bude veoma pažljiv, strpljivi nepomičan poput nekog od stabala omorike. U prošlosti mu je to toliko putaspasilo život da j e prestao da obraća pažnju. Ali ona j e osetila da j e nekotamo preko puta i da je posmatra. Dakle, taj čovek je progonio mnogo dužeod tri nedelje u Njujorku. To je učinilo njena čula oštrijim i držalo je naoprezu. Nije bilo sumnje da se boji, ali to nije bilo važno. Ipak je izašla isuprotstavila mu se. Zviždukao je dok je hodao a onda se sagnuo kako bidohvatio njen pištolj automatik To je bio lep pištolj. Imao je kratku cev, zbogčega se odlikovao veoma velikom brzinom. Njegov brat je imao jednu takvulutkicu od pištolja i uvek se hvalisao njime. Bio je čvrst, pouzdan,smrtonosan i ne tako uobičajen. Pitao se kako izdržava trzaj. Ispraznio jesedam okruglih metaka u svoj dlan, a zatim ih ubacio u džep. Na trenutak sezaustavio, pitajući se da li bi trebalo da joj ostavi pištolj u poštanskomsandučiću ili da ga jednostavno ostavi ispred ulaznih vrata. Razmišljao je otome kako se neće osećati sigurnom bez njega Video je kako nakon otprilikedeset minuta Tajler Mekbrajd i njegov sin odlaze. Video je i Beku kako immaše sa trema. Zatim je bacila pogled ka mestu gde je on mirno stajao.Naravno da nije mogla da ga vidi među tim drvećem. Ušla je natrag u kućukada su se Tajler Mekbrajd i njegov sin odvezli. I dalje je čekao. Za manjeod tri minuta se vratila, stajala na tremu ispred kuće i gledala u njegovom

pravcu. Mogao je da oseti kako razmišlja, vaga, procenjuje. Na kraju jepožurila ka njemu. Bila je hrabra.

Nije se pomerao, jednostavno je čekao, posmatrao ju je. Shvatio je, tekkada je bila na tri metra od njega, da u ruci drži veliki kuhinjski nož za meso.Nasmešio se. Bila je na svog tatu.

DEVETO POGLAVLJE

Lagano je izvukao njen pištolj iz džepova svojih pantalona i uperio ga.– Čak i taj veliki, mesarski nož ne može da se takmiči sa ovim u njenom

pravcu.„Kunanom“ kojeg si uspela da kupiš od onog tipa kog si upoznala u

restoranu u Roklandu. Ipak je bio gadno iznerviran što nisi htela u krevet sanjim. Nasmesio joj se. – Hej, dobila si šta si tražila. Dobro si prošla.

– Kako znaš za to? Ma, nema veze. U ovom trenutku moj nož sigurnomože da se takmiči sa tim „Kunanom“. Videla sam kada si izvadio metke.

Ponovo joj se nasmešio, jednostavno nije mogao da se uzdrži i pružio jojpištolj, držeći ga za cev.

– Šta mi to vredi? Kod tebe su meci. Odmah ih mi daj.Izvadio je sedam metaka iz džepa, i pružio ih zajedno sa pištoljem. Bacila

je pogled na pištolj i metke a zatim se odmakla još jedan metar unazad.– Ne, želiš da ti priđem još bliže kako bi mogao da mi otmeš nož iz ruke.

Brz si.Veoma brz. Nisam ja glupa.– U redu – reče Adam i pomisli: pametna žena. Spustio je pištolj i metke

na zemlju i povukao se više od nekoliko metara unazad.Polako je izgovorio: – Efektno oružje, taj „Kunan“. Ali, ako već moram

da nosim jednu od tih stvarčica, preferiram svoj „Kolt Delta Elit“.– Zvuči kao ime nekog debitanta u vesternu. Nasmejao se. – Zar nećeš da

podigneš pištolj? Odmahnula je glavom i nije se pomerala. Držala jemesarski nož u ruci koju je povlačila i pružala poput suludog ubice u nekomhoror filmu. Ta đavolska stvar je bila zaista oštra. Mogao je da joj gaoduzme, ali neko od njih dvoje bi mogao vrlo lako da se iseče. Ostao je uistom pt' žaju. Osim toga, želeo je da vidi šta će ona da preduzme

– Reci mi šta radiš ovde. Zašto si mi prišao u „pun Fortu“? Zašto mešpijuniraš?

– Zaista još uvek ne bih želeo to da ti ispričamo. Nisam očekivao da ćešme primetiti. Ranije, kada bih poželeo da se sakrijem, to mi je običnouspevalo.

Iznenada je izgledao iznerviran, ne zbog nje već zbog sebe. Gotovo senasmejala, a zatim pojačala stisak ruke kojom je držala nož.

– Reci mi odmah.– Onda, u redu. Radim istraživanje o tome zašto žene farbaju kosu.Bila je blizu toga da ga napadne nožem. Toliko je poludela da je gotovo

zaboravih na strah koji joj je strujao kroz kosti.– U redu, drkadžijo. Odmah da si legao na zemlju i prekrstio ruke pod

sobom. Učini to smesta.– Neću – odgovorio je. Vetrovka koju imam na sebi je nova i lepo mi

stoji. Hej, možda izgleda seksi i opasno. Šta ti misliš? Žene vole crnu boju,tako sam čuo. Ne, ne želim da je isprljam.

– Nazvala sam šerifa Gefnija. Stići će za koji minut.– Teško, ne možeš mene da izblefiraš. Poslednja osoba koja ti je ovde

potrebna je taj šerif. Kada bih počeo da pričamo, on bi morao da obavestipandure iz Njujorka i FBI.

Toliko je prebledela da je pomislio da će pasti u nesvest. Ruka joj jemalčice zadrhtala, ali se odmah pribrala.

– Znači, znaš – rekla je. – Ne verujem da si ti čovek koji me progoni,imaš potpuno drugačiji glas i isuviše si krupan. Ali znaš sve o njemu, zar ne?

– Tako je. Sada me slušaj, Beko. Nisam došao da bih te povredio. Ovdesam da bih... Razmišljaj o meni kao o svom ličnom anđelu čuvaru.

– Toliko si taman da više ličiš na đavola, ali si viši no što sam mislila dasu visoki đavoli. Još nešto, za razliku od đavola, kladim se da nemaš nimrvicu šarma u sebi. Na poslednjem mestu ti odgovara uloga anđela čuvara.Ti si neki novinar ili paparaco, zar ne?

– Sada me već vređaš. Gotovo se nasmejala. Ali, nije zaboravi da jeopasan, brz i opet opasan. Ne, nije mogla h da dozvoli da to zaboravi, čak mza trenutak. Smejala bi se ona da se nije smrzla od straha što je držalo većveoma dugo Pokušavao je da je razoruža, ovoga puta bar figurativno HvalaBogu da nije mogao da upotrebi njen pištolj. I bio je previše udaljen od njeda bi mogao da je udari. Ali bio je brz. Imao je duge noge. Povukla se jošjedan korak unazad, za svaki slučaj. Mahala je nožem pred njim.

– Shvatila sam. Reci mi ko si. Red mi, ili ću možda morati da tepovredim. Nemoj da me potcenjuješ, ja sam jaka žena. Ne, ja sam više odtoga. Ja sam prevazišla strah. Sada više ništa nemam da izgubim. Pogledao je– bila je previše bleda, nešto mesa je jedva prekrivalo njene kosti, takotanana i potresena da je gotovo mogao da vidi kako iznutra drhti Rekao jelagano, glasom sa što je moguće manje pretnje:

– Morala bi da mi se približiš, da bi me povredila. Ti to možeš bolje. Da,jaka si ti, možda čak ne bih voleo da natrčim na tebe u nekom mračnomprolazu. Ali u nečemu strašno grešiš. Svi imaju nešto da izgube, uključujući itebe. Radi se samo o tome da su ti neke stvari malo izmakle kontroli.

– Malo izmakle kontroli – polako je ponovila, zatim se nasmejalaneprijatnim i hladnim glasom. – Ti ne znaš o čemu pričaš.

Čekala je, jednostavno stojeći tamo sa podignutim i ispruženim nožem uruci. Ruka je počela da joj se grči, mišići počeli da se bune dok gajeposmatrala i pitala se šta da radi. Pitala se da li može da mu veruje i znala jeda bi ispala budala kada bi samo pomislila na tako nešto.

– Zapravo znam. Hteo sam da kažem da su mediji i novinari u pravojpoteri za tobom. To je činjenica, ali trebalo bi da si ovde bezbedna.

– Ti si me pronašao.

– Da, ali ja sam tako dobar u tome da ponekad iznenadim samog sebe.Podigla je nož još više. Osetila je vrelinu sunca između lopatica na

leđima. Dan je bio predivan a sve je bilo u haosu. On je kao njen anđeočuvar? Mišići ruku su joj goreli. Spremao se da izrekne još nešto, ali jezaćutao. Ućutao se zbog njenog izraza lica. Činilo se da su oboje zamrznuti uvremenu i prostoru. Onda ga je đavolski iznenadila. Bacila je nož na zemlju ikrenula pravo ka njemu Zaustavila se na tridesetak santimetara, pronicljivoga pogledala a zatim mu pružila ruku. Rukovao se sa njom zadubljen u svojemisli, dok je ona pričala:

– Ako si ti moj anđeo čuvar, onda nazovi odeljenje sudske medicine uAvgusti i saznaj koliko dugo je ta jadna žena bila zazidana u mom podrumu.Nije ispuštao njenu ruku. Bila je visoka. Nije morao nešto posebno dasaginje glavu. – U redu.

Pucnula je prstima pred njegovim nosom. – Tek tako? Tvoja moć jetolika da možeš tako nešto da saznaš za trenutak?

– U ovom slučaju je tako. Mogu. Ne ličiš mnogo na svoju majku. Stisakruke je postao jači, ali se nije trgla. Mirno je rekla:

– Ne, ne ličim. Moja majka mi je uvek govorila da sam slika i prilikasvoga oca. Moj tata – zvao se Tomas je poginuo u Vijetnamu. Bio je heroj.Mama ga je veoma volela, verovatno previše.

– Da – rekao je. – Znam sve o tome.– Kako?– Sada to nije važno. Veruj mi.Naravno da mu nije verovala, ali je bila voljna da nastavi sa temom jer je

odmah rekla: – Videla sam jednu njegovu veoma staru fotografiju. Izgledao jetako mlad i srečan. Bio je veoma zgodan, tako visok i dostojanstven.Zaćutala je za trenutak, a onda je osetio zadršku u glasu. – Bila sam isuvišemala da bih ga se sećala, ali mama mi je rekla da me je video kada sam serodila, da me je držao u naručju i da me je voleo. Potom je otišao i više senikada nije vratio. – Znam to. Zabacila je glavu na stranu i ne obrativši ni togputa pažnju, reče:

– Kada sam te prvi put videla u „Fud Fortu“ pomislila „kako izgledaš

vrlo grubo, kao da se nikada ne smeješ, kao da jedeš eksere sa sosom zaužinu. Pomislila sam da bi mogao da budeš zao ako si primoran, možda čak isurov. I dalje mi izgledaš zlo. Osećam da si opasan: zapravo, jednostavno toznam i nemoj uopšte da se trudiš da to opovrgneš. Ko si zapravo ti?

– Zovem se Adam Keraders. To sam ti i rekao u „Fud Fortu“. To je mojepravo ime. Sada bi mogla da me odvedeš do tvoje kuće kako bih mogao datelefoniram. Nećemo saznati identitet kostura, ali ćemo saznati barem kolikodugo je kostur stajao u tom zidu. Moraće da urade DNK test; za njega jepotrebno određeno vreme. Sve u svoje vreme.

Posmatrao je kako uzima svoj pištolj i stavlja metke u džep svojihfarmerki. On je podigao njen kuhinjski nož i išao za njom ka kući DžejkobaMarlija. Trebalo im je jedanaest minuta i dva telefonska poziva da saznajušta žele. Kada je drugi put spustio slušalicu, pogledao je u njenom pravcu inasmešio se. – Neće dugo trajati.

Za otprilike tri sekunde, zazvonio je telefon. Mahnuo joj je rukom ipreuzeo poziv. – Ovde Keraders. Slušao je i zapisivao nešto na listu papira. –Hvala puno, Džervise. Tvoj sam dužnik. Da, da, znaš da se ja uvek odužim.Možda baš sutra neće moći ali znaš kako možeš da me nadeš. OK, hvala.Zdravo. Pažljivo je spustio slušalicu u ležište. – Ne radi se o En Mekbrajd,ako je to razlog tvoje zabrinutosti.

– Ne, naravno da to nije Tajlerova nestala žena. Nikada nisam nipomišljala na to. Poznajem ga od svoje osamnaeste godine. Nisam nikadaupoznala poštenijeg čoveka od njega. Zaista.

Ipak je gotovo zadrhtala od olakšanja, što je on i primetlo. Sada je nanjega bio red da se povuče.

Ali onda je rekla: – Ne bih mogla da podnesem saznanje da je Tajlermonstrum a ne jedan zaista fini čovek.

Pretpostavljam da bih jednostavno digla ruke.– Da, tvoj momak više nije na tapetu. Kostur je zazidan u taj zid pre

desetak godina, možda i više. Verovatno je bila pri kraju tinejdžerskog dobakada je neko ubio teškim udarcem pravo u lice, tačnije u čelo. Ko god je touradio, bio je istinski ljut, pobesneo, potpuno bez ikakve kontrole. Džervis je

rekao da je udarac bio smrtonosan, umrla je na licu mesta.– Onda se čini da zaista postoji mogućnost da je ubio Džejkob Marli.Slegnuo je ramenima. – Ko zna? Hvala Bogu, to nije naš problem.– Svakako jeste moj problem, budući da je ispala iz zida u mom

podrumu. Ne mogu da verujem da bi bilo ko ubio tinejdžera samo zato što semotao po njegovom imanju, i to tako pokvareno.

Telefon je opet zazvonio. To je bio Berni Bredstrit, vlasnik novina„Riptajd Independent“, koji je želeo da sazna šta bi mu ona mogla reći. –Znam da šerif želi da drži sve ovo u tajnosti, ali...

Sve mu je ispričala, izostavljajući jedino ono što je Adam Keradersupravo saznao iz odeljenja za sudsku medicinu. Znala je da šerif ne bi voleoda baš on bude izostavljena karika u tom lancu. Onda je Berni Bredstritpozvao na večeru sa njim, i njegovom ženom, požurio je da doda kada munije odgovorila na poziv. Odbila ga je. Kada je spustila slušalicu, Adam reče:

– Novine? Dobro si to učinila. Sada bi trebalo da nazoveš šerifa. Nemojda pominješ da već znaš odgovor, samo ga ohrabri da se javi patologu.Džervis mi je rekao da još uvek nisu izdali saopštenje, ali ako šerif nazove,možda će uspeti da izvuče tu informaciju od njih. Ah, da. Kada dode šerif,reci mu da sam ti rođak iz Baltimora koji je došao da te poseti. U redu?

– Rođak? Ne ličimo uopšte.Nasmešio joj se zločesto. – Hvala Bogu na tome.Šerifu Gefniju se nisu dopale vesti iz odeljenja u Avgusti. Voleo je da

raspolaže sređenim podacima, zagonetkama čiji svi delovi na kraju dodu nasvoje mesto, ne ovako: stari skelet, nepoznatog identiteta, zazidan u podrumuDžejkoba Marlija nakon što je nad tom osobom izvršeno jezivo ubistvo.Iskreno, nije želeo da se ispostavi da je En Mekbrajd mrtva, ali bi u tomslučaju stvari bile mnogo jasnije, prijatnije i razumljivije. Pogledao je uTajlera Mekbrajda. Tip je izgledao smireno, ili je možda osetio olakšanje?Jednostavno nije bio siguran. Tajler je uvek uspevao da prikrije svojaosećanja pred drugima. Bio je dobar pokeraš, niko nije želeo da se karta sanjim. Čudno je bilo ipak, to što bi se šerif zakleo da je Tajler ubio svojuženu. I dalje je motrio na Tajlera, nadajući se da će ga zateći u nekoj čudnoj

situaciji, kao što bi bila poseta nekoj neobeleženoj grobnici ili nešto slično.Pa, i ranije je grešio. Pretpostavljao je da opet greši. Mrzeo je to osećanje,nije mu bilo prijatno, ali ponekad se to dešava čak i ljudima kao što je on.Šerif Gefni je pogledao u rođaka gospođice Pauel, krupnog, naizgled čvrstogmomka koji je izgledao kao osoba koja može da vodi računa o sebi. Telo muje bilo čvrsto i u dobroj formi, ali se činilo da je od onih osoba koje nisustrpljive, kao da se navikao da čeka u senci poput grabljivca koji goni svojplen. Gefni je odmahnuo glavom. Morao je da prestane da čita te krimićekoje je toliko voleo. Bacio je pogled i na Beku Pauel, finu mladu ženu kojasada, hvala Bogu, nije više bila tako bleda, niti na ivici histerije. Nadao se daće se njen rođak potruditi da tako i ostane. Budući da je pronašla skelet,možda bi joj prijalo da ima nekog jedno vreme pored sebe. Ponovo je uhvatiosebe kako proučava Keradersa. Taj tip je bio potpuno taman – počev od crnekose – po šerifovom mišljenju isuviše dugačke – do očiju, skoro crnih podsvetlošću kasnog poslepodnevnog sumraka u dnevnoj sobi Džejkoba Marlija.Imao je velika stopala i nosio otrcane crne čizme, naizgled lake, koje suizgledale kao da ih je nosio najmanje deset godina. Verovatno je u timčizmama i čekao u zasedi, bez ijednog, jedinog šuma. Pitao se čime li se, dođavola, taj čovek bavi. Verovatno ničim normalnim i uobičajenim, kladio bise u ručak da je tako. Možda, u stvari, ne bi ni želeo da zna. Šerif jerazgledao dnevnu sobu. Gospode Bože, ta soba je izgledala kao neki muzejili grobnica. Izgledala je tako staro i budavo, mada je mirisala na limun, kaokod njegove kuće. Znao je, naravno, da svi gledaju u njega i čekaju. To muse dopadalo. To je doprinosilo većem uzbuđenju. Držao ih je u šaci. Jedinošto ovi nisu izgledali tako preplašeno ili zabrinuto, niti su grizli nokte. Kakvahladnokrvna gomila ljudi!

Beka najzad reče: – Šerife, zar nećete da sednete? Imate li nekihinformacija za nas?

Uzeo je staru stolicu koju mu je Beka namenila, lagano seo na nju a zatimse nakašljao. Bio je spreman da da veliku izjavu:

– Znaš, ispalo je da taj skelet ne pripada tvojoj ženi, Tajlere.Za trenutak je zavladala napeta tišina, ali bez iznenađenja koje je on

očekivao, koje je priželjkivao, ako ćemo iskreno.

– Hvala što ste mi to odmah saopštili, šerife. Drago mi je što je takobudući da to znači da je neko drugi ubio a ne ja. Nadam se da je En, ma gdebila, živa, zdrava i srećna.

Ali, Tajler nije reagovao iznenađeno. Reagovao je kao da je to već znao.Prokletstvo, ako Tajler nije ubio En, onda je sigurno znao da taj kostur nijenjen. Da je bio njen, to bi značilo da gaje neko drugi tamo ostavio. Od telogike je šerifa zabolela glava.

– Uh, ne bih to znao. Kontaktirao sam lokalne vlasti i oni će proveritiodbegla lica od pre deset do petnaest godina. Postoji velika šansa dasaznamo ko je bila ona. Bila je mlada, u kasnom tinejdžerskom dobu. Time jejoš verovatnije da je pobegla od kuće. Mada, ubijena je. To mi zadaje punoproblema, puno zaista.

– Da li je moguće da se radi o nekoj tinejdžerki iz kraja, šerife? – pitalaje Beka.

Šerif je odmahnuo glavom.– Niko tek tako, iz čista mira ne nestane iz sećanja ovog grada, gospođice

Pauel. Nešto tako narod ne zaboravlja lako. Nikako, mora da je pobegla odkuće.

Adam Keraders se uspravio u stolici i obuhvatio kolena rukama.– Mislite da je to uradio taj starac, Džejkob Marli? Sedeo je u udobnoj,

kožnoj fotelji koju je Džejkob voleo.Izgledao je kao da je on ovde glavni i to je pomalo ljutilo šerifa. Taj

druškan je isuviše mlad da bi on bio glavni, imao je tridesetak godina poputModinog sestrića Frenka, koji je sada u zatvoru u Folsomu, u Kaliforniji, zatošto je popunjavao nevažeće čekove. Frenk je uvek slabo stajao sa moralom,čak i kao mali dečak. Možda je i ovaj druškan nesposoban, kao Frenk. Mađavola, za ovog tipa ovde je poslednje što se može reći – nesposoban.

– Šerife?– Molim? O, moguće je. Kao što sam i gospođici Pauel napomenuo,

matori Džejkob nije voleo da mu se ljudi motaju po imanju. Imao je nekupodmuklu crtu i nije se odlikovao velikim strpljenjem. Moguće je daje onudario.

Podigavši malo tamne obrve, Adam reče: – Podmukao ili ne, Vi verujeteda je on udario tu mladu devojku posred lica, nekim tupim predmetom izazidao je u svoj podrum, zbog toga što se toliko iznervirao kada je video dase mota po njegovom dvorištu?

Šerif Gefni reče: – Rekli ste, tupim predmetom. Pa, patolog nije znaočime je ubica udario, možda nekim teškim ćupom, možda držačem za knjigeili nečim sličnim. Da li je Džejkob to uradio? Znate, to tek mora da se utvrdi.

– To je tako logično – reče Tajler, skačući na noge. Počeo je da koračapo sobi. Vibriralo mu je celo telo od napetosti. Imao je dobar tonus mišića,pomislio je šerif, sećajući se kako je i sam bio jak ko vo u njegovimgodinama i kako su ga dame merkale. Tajler je napravio okret i zaustavio se,gotovo oborivši lampu koja je stajala na podu.

– Kako ne shvatate? Kogod je nju ubio, imao je pristupa u Džejkobovpodrum. Sigurno bi Džejkob čuo da je neko vadio cigle, a potom ih ponovostavljao. Ubici je bio potreban cement da bi uradio tako nešto. Takođe,morao je da tegli telo kroz kuću i niz stepenice. To je bio pravi poduhvat.Mora daje to bio Džejkob. Ništa drugo nema smisla.

Sada Adam reče, naslonivši se u tu staru, kožnu fotelju, prekrstivšičlanke na nogama, sjedinivši ruke tako da je spojio vrhove prstiju: –Sačekajte malo. Kažete da Džejkob Marli nikada nije napuštao ovu kuću?

– Ne, koliko ja znam – reče Tajler. – Čak su mu ovde i dopremalinamirnice.

Naravno, nisam bio ovde četiri godine dok sam bio na koledžu. Možda sepromenio, možda je tada više izlazio.

– Dve stvari su uvek bile karakteristične za starog Džejkoba – polakoreče šerif Gefni. – Na dve stvari možete uvek da računate. Bio je stalno kodkuće i bio je zao.

Ustao je sa stolice. Sledio se kada mu je dugme odmah iznad velikogkožnog kaiša otpalo. Posmatrao je, paralizovan, kako se to prokleto dugmekotrlja preko uglačanog, hrastovog parketa i zaustavlja se pokraj palcaKeradersove desne čizme. Uvukao je stomak ali je osećao kako ga širokikožni kaiš i dalje žestoko žulja. Ništa nije rekao, samo je pružio ruku.

Adam Keraders mu dodade dugme. Bez osmeha. Šerif zgrabi prokletodugme.

Gospode, možda bi trebalo da razmisli o onoj dijeti sa kojom ga Moduvek gnjavi. Beka se pravila da ništa nije videla. Ustala je i pružila rukušerifu.

– Hvala što ste došli i lično nam sve to ispričali. Molim vas da nasobavestite kada saznate ko je ta jadna devojka.

– Ko je „bila“ ta devojka, gospođice, bila. Hoću. Drago mi je što sam ihnazvao. Morao sam da izvlačim to iz njih kleštima, ali sam na kraju uspeo dastupim u vezu sa glavnim tipom, teškim čovekom po imenu Džervis, i on mije na kraju odao informacije.

Klimnuo je Tajleru Mekbrajdu, kome su obrazi bili tako upali kao da suga propustili kroz neku cediljku, a zatim Adamu Keradersu, nadmenommagarcu koji se nije nasmejao kada mu je otpalo dugme.

– Ispratiću Vas, šerife – reče Beka i krenu za njim kroz dnevnu sobu.Adam reče Tajleru: – Beka mi je ispričala šta se dešava. Drago mi je da

sam bio u blizini i da sam mogao da dođem da pomognem.Tajler je odmerio tog čoveka. Nije imao vremena da ga ispita pre no što

je šerif došao. Sada je lagano izgovorio glasom prožetim oštrom sumnjom: –Nisam znao da Beka ima rođaka. Ko si, do đavola, ti?

DESETO POGLAVLJE

Adam opušteno reče: – Bekina mama je meni bila tetka. Umrla je od

raka, znaš, nedavno. Moja majka živi u Baltimoru sa mojim očuhom. Divančovek, voli da peca grgeče.

Hvala Bogu da je mogla da čuje to pre no što je ušla u dnevnu sobu. Tajčovek je bio brz i pametan. Dobro je lagao. I sama bi mu poverovala da ga

nije upoznala. Inače, njena majka je bila jedinica a roditelji su joj davnoumrli. Njen otac je takode bio jedinac. I njegovi roditelji su umrli. Ko jezapravo bio Adam?

Tajler se okrenuo ka Beki i rekao toplim glasom u kojem nije bilo previšeintimnosti. – Pa, možda bi Sem mogao da ima maćehu, baš kao što ti imašočuha, Adame.

Beka se trgla kao da joj je kost zapela u grlu. Za trenutak je izgubila dah.Tajler je na taj način posmatra? Kao buduću Semovu maćehu? Nakašljala sedva puta pre no što je mogla da govori. Pa, poznavala ga je čitavu večnost iznala je da nije ubio svoju ženu. Ali, on joj je bio prijatelj, ništa više, samozaista dobar prijatelj što je bilo sasvim dovoljno s obzirom na to kako njenživot sada izgleda.

– Kasno je. Adame, kako bi bilo da...Prekinuo je nežno dok je ustajao, lagano se protežući.– Znam, Beko. Svratiću uskoro. Treba da donesem stvari iz „Konačišta

Erola Flina“. Nude odlično prenoćište sa doručkom. Taj momak Škoti jezabavan. Hoćeš li da izađemo na večeru?

– Beka i ja smo hteli večeras da odemo na roštilj kod „Erola Flina“ – rečeTajler. Sada je potpuno mirno stajao, zabacivši ramena, podignute brade,spreman na tuču. Adama je podsetio na petla koji se sprema da brani svojkokošinjac od lisice.

Adam se nasmešio. – Dobro zvuči. Ja volim roštilj. Da li ćeš da povedeši Sema. Voleo bih da ga upoznam.

– Naravno da i Sem ide – reče Beka sa strogošću u glasu, kao majka kojamore da izađe na kraj sa desetoro nemirnih desetogodišnjaka.

– U kojoj ulici se nalazi „Roštilj Erola Flina“, Tajlere?– Na Aveniji Foksglav, odmah preko puta butika za veš „Šeri“. Čuo sam

da gospođa Ela obožava veš iz „Serija“ i da odlazi tamo za vreme pauze zaručak. Odmahnuo je glavom.

– To je baš gadna slika za zamišljanje..– Još uvek nisam upoznala gospođu Elu – rekla je Beka, a onda se

obratila Adamu:– Radi kod šerifa kao dispečer, sekretarica, zaštitnik, islednik, sve što

treba – ali zato poznajem sve njene kućne ljubimce iz poslednjih pedesetgodina. Imala je zadatak da me sačuva da ne padnem u histeriju dok samčekala šerifa da dođe.

– Da li je uspela? – upita je Adam.– Jeste, zapravo. Mogla sam samo da razmišljam o lovačkom psu po

imenu Repa koji je poginuo tako što je pao sa grebena pošto se okliznuo oliticu dok je trčao za kolima.

Obojica su se nasmejala a pišljivo mačo takmičenje, zbog kojeg je umaloobojici zapretila kuhinjskim nožem, se prosto prekinulo, makar privremeno.Trebalo bi da razgovara sa Tajlerom ako se ispostavi da je stekao pogrešanutisak, a bilo je očigledno da jeste. Ali, kako nije shvatio da mu Adam nijepretnja, budući da joj je bliski rođak? Ovo joj nije bilo potrebno. Mogla je daode na roštilj sa njima, valjda. Hvala Bogu što će i Sem biti tamo.

Sem još uvek ne pati od viška testosterona.Upravo je prošla ponoć. Tajler Mekbrajd je još uvek stajao kod ulaznih

vrata dok je Sem spavao u kolima, odeven u svetlo-plavu majicu i crne,dečje farmerke prekrivene sosom od svinjskih rebaraca sa roštilja. Dete nijemnogo pričalo – bio je stidljiv, pomislio je Adam – ali je pojeo svoju porciju.Jednom je izgovorio Adamovo ime dok je stavljao veliki zalogaj paradajzsalate u usta, i posle toga ništa. Hoće li taj tip ikada da odustane i krene?Adam mu se približio jedan korak kako bi ga odvukao odatle, kada je čuoTajlera kako tiho govori Beki ispred ulaznih vrata:

– Ne dopada mi se da ostaneš sama sa njim. Nemam poverenja u njega.Zatim je začuo Bekin smiren i nežan glas i praktično je mogao da vidi

kako lagano prstima dodiruje Tajlerovu ruku i govori:– On mi je blizak rođak, Tajlere. Nikada mi se nije dopadao dok smo

rasli. Bio je siledžija i sveznalica, uvek me je maltretirao samo zato što samdevojčica. Razvio se u ozbiljnog muškog šovinistu. Hej, ovde je i jak jemomak.. Takođe je u dobroj formi, bio je u specijalnoj jedinici u vojsci.Mislim da bi bio koristan ako neko naiđe.

– I dalje mi se ideja ne dopada.– Slušaj, ako se nešto dogodi, on predstavlja još jedan par ruku.

Bezopasan je. Hej, pa njegov očuh mije rekao da je najverovatnije peder.U tom trenutku, Adam samo što se nije odao. Pucao je od smeha.

Bukvalno je morao da prilepi ruku na usta kako bi se uzdržao. Osmeh mu sezaledio na usnama za manje od sekunde. Poželeo je da skoči na nju, prekrijejoj rukama taj mršavi vratić i možda je i zadavi.

– Da, kako da ne – reče Tajler. – Takav tip? Peder? Ne verujem tiuopšte.

Trebalo bi da stanuješ samnom i Semom, tako bi bila bezbedna. Nežno jerekla: – Ne. Znaš da to ne mogu da učinim, Tajlere.

Čak i posle svega toga, trebalo joj je još nekoliko minuta da otera Tajleraiz kuće. Zaključavala je vrata kada je čula glas iza sebe:

– Nisam ja muški šovinista.Okrenula se ka njemu i nacerila se. – Aha! Prisluškivao si. Pomislila sam

da verovatno odnekuda vrebaš. Bojala sam se da ćeš da pokušaš da izbacišTajlera iz kuće.

– Možda bih, da na kraju nisi uspela da ga središ i izbaciš napolje.Nikada nisam bio siledžija niti se pravio sveznalica dok sam rastao. Nikadate nisam maltretirao.

– Adame, ne uživljavaj se u scenario. U taj scenario samo ja mogu dadopišem šta mi odgovara, budući da se mene tiče.

– Nisam ni peder.Samo mu se nasmešila. Zgrabio je za ramena, okrenuo ka sebi i brzo i

snažno je poljubio. Priljubivši svoje usne uz njene, reče:– Nisam peder, prokleta bila.Odmakla se od njega i stajala tako nepomično, zureći u njega. Obrisala je

usne nadlanicom. On je prstima prešao prstima kroz kosu i zategao je nakrajevima. – Žao mi je. Ne znam zašto sam to uradio. Nisam nameravao toda učinim. Ali, nisam peder.

Počela je da odmahuje glavom a zatim je iznenada i neočekivano zabacila

glavu i počela da se smeje i da se smeje, obgrljujući rukama telo. To je biodoista lep zvuk. Mogao je da se opkladi da se u skorije vreme nije smejala.Zagrcnula se.

– Oprošteno ti je zato što si pokušao da dokažeš svoju muškost. Baš samte dirnula u slabu tačku, a?

Shvatio je daje upao u klopku. Kako je to moglo da mu se desi? Zadržaoje pogled na noktima na prstima koje je potom lagano protrljao po rukavukošulje.

– Zapravo, trebalo je da kažem da još uvek nisam siguran da nisamhomoseksualac. I dalje razmišljam o tome. To što sam te poljubio je biosamo test. Da, da, još uvek nisam siguran na kojoj sam strani. Nisi mi pružilamnogo materijala.

Nije bilo povratnog udarca, ali i to je bilo nešto.Krenula je za njim do kuhinje. Počela je da odmerava količinu kafe. Kada

je završila, uključila je aparat i stajala pored, posmatrajući kako kafa kapljeu kotlić. Na kraju se okrenula i rekla: – Želim da znam ko si ti. Odmah.Nemoj da me lažeš. Ne mogu više da podnesem laži. Zaista ne mogu.

– U redu. Sipaj mi malo te kafe a ja ću ti ispričati ko sam ja i šta ovderadim.

Dok je sipala kafu, on reče naslonivši se na naslon stolice i balansirajućina zadnjim nogarama:

– Budući da si amater, morao sam drugačije da pristupim problemu. Ali,kao što sam ti već napomenuo, tvoji postupci nisu bili potpuno pogrešni.Jedina tvoja velika greška bila je što si pokušala da zavaraš trag time što sise ukrcala na let sa aerodroma „Dals“ do Bostona, a zatim si drugim letomstigla do Portlanda. Još jedna stvar: pregledao sam sve tvoje priznaniceračuna skinutih sa kreditne kartice. Isključivo putuješ jednom avionskomkompanijom – „Junajtedom“. Budući da si amater, nije ti palo na pamet da jepromeniš.

Ona reče: – Palo mi je na pamet da promenim avionsku kompaniju, alisam tako brzo želela da se izvučem iz svega da mi je prijalo da opet putujem„Junajtedom“. Niti sam razmišljala niti...

– Znam. Intuicija ti je izvanredna, ali ne za ovakvu vrstu situacije. Nisamčak ni pokušao da proverim druge avionske kompanije.

– Nego, kako si uopšte došao do izvoda iz mojih kreditnih kartica?– Nikakav problem. Vrlo je prosto doći do privatnih računa, bilo čijeg.

Svom srećom, policija mora prvo da ubedi sudiju da izda nalog a za to jepotrebno dosta vremena, što je za tebe bilo dobro. Takode, moje osoblje jetako brzo i kreativno da ponekad čak i mene iznenade.

– Bez pokeraškog blefiranja. Ovde se radi o apsolutnoj diskreciji.– Dakle, bilo je samo šezdeset i osam karata izdatih ženama koje putuju

same, u periodu od šest sati, od trenutka kada si stigla u Vašington. Ja sammislio da će proći tri sata, ali smo svi želeli da budemo potpuno sigurni.Ispostavilo se zapravo da si nazvala kompaniju kako bi rezervisala kartusamo dva sata i pedeset i četiri minuta pre leta. Vukla si veoma brze potezenakon što si odlučila da se izvadiš iz neprilike. Kada si stigla u Vašington,morala si na aerodromu „Dals“ da kupiš kartu do Bostona, kako bi stigla doPortlanda u državi Mejn. Nisi htela da kupiš kartu u Njujorku, iz jasnihrazloga. Otrčala si do šaltera za prodaju karata, znajući vrlo dobro da sledećiavion za Boston poleće za tačno dvanaest minuta. Htela si da napustišborbenu liniju i stigneš kuda si krenula što je brže moguće. Sa aerodroma uVašingtonu je postojao let za Bostona predviđen nakon četrdeset pet minutanakon što si sletela, ali si odbacila tu mogućnost. Nisi prijavila prtljag, zbogvelikog rizika, što je bilo pametno sa tvoje strane. Žena za šalterom jepogledala tvoju fotografiju, rekla da postoji mogućnost da se ne ukrcaš nasledeći let, ali ti si čak i onda insistirala dok je ona pokušavala da teodgovori. U tom trenutku ona nije razumela zašto insistiraš kada već postojijoš jedan let uskoro. Rekla je da postoje velike šanse da propustiš prvi let zaBoston.

– Zaista je malo falilo da ga propustim. Morala sam da trčim kao ludakako bih stigla. Već su zatvorili izlaz ali sam toliko brbljala da su mi na krajudopustili da uđem.

– Znam. Razgovarao sam sa stjuardesom koja te je pozdravila na ulazudok si utrčavala u avion. Rekla je da si izgledala nekako očajno.

Uzdahnula je ali ništa nije rekla. Samo je sklopila ruke preko grudi i

posmatrala ga, potpuno mirna. – Hajde, ispričaj mi ostatak priče.– Nije mi dugo trebalo da te pronađem na letu za Portland. Tvoja lažna

lična karta je prilično amaterski urađena. Kladim se da su kontrolori uNjujorku i Vašingtonu bili zaista u gužvi, budući da su ti dozvolili da uđeš.Ipak si bila dovoljno pametna da ne koristiš svoju vozačku dozvolu kada siposle kupovala automobil. Čekala si sat vremena na let iz Bostona doPortlanda, a zatim si uzela taksi u Portlandu – da, jedan od mojih ljudi jepronašao taksistu i on je potvrdio da si to bila ti – zatim si otišla do radnje zaprodaju polovnih automobila „Kod Velikog Frenka“, u ulici „Blejk“. Htela sida kupiš sopstveni automobil. To me je navelo na pomisao da si imala uglavi preciznu destinaciju, mesto kuda si krenula kako bi se sakrila na dugestaze. Sve detalje sam izvukao od Velikog Frenka, uključujući brojregistarske tablice, godište, model i boju tvoje tojote. Nazvao sam prijateljaiz policijske stanice u Portlandu kako bi izdao poternicu za tobom, i bio mi jepotreban samo dan i po da te uhvatim u klopku. Da li se sećaš trenutka kadasi točila benzin na pumpi „Junion 76“ kada si prvi put ušla u grad?

Platila je u gotovom novcu. Nije ostavila nikakav trag. Nikakav podatak.– Nisam napravila nikakvu grešku.– Nisi. Ali potrefilo se da momak koji ti je točio benzin pasionirano

prisluškuje policijski radio i izvanredno pamti brojeve. Čuo je za poternicu,zapamtio tvoj automobil i broj registarskih tablica i prijavio te. Do mene jeinformacija veoma brzo došla. Ne brini, povukao sam poternicu. Ne moramda naglasim da dugujem veliku uslugu šefu Aronsonu iz policije Portlanda.Takođe sam razgovarao sa klincem koji ti je točio benzin, rekao mu da seradi o grešci, zahvalio mu i ćušnuo mu pedeset dolara. Ah, da. Slatko sam senasmejao zbog imena na lažnoj ličnoj karti – Marta Klinton, fina predsedničkakombinacija.

– I ja sam se smejala – reče Beka, pitajući se zašto se uopšte mučila okotoga.

– Barem je Marta bila mlada i plavokosa. Da li si je otkupila od nekeklinke na ulici Njujorka?

– Da. Morala sam da pregledam šest komada dok nisam našla ličnu kartuna kojoj fotografija bar izdaleka podseća na mene. Dopalo mi se ime. Kada

si ti došao u Riptajd?– Pre dva dana. Odmah sam otišao do jedinog motela koji nudi prenoćište

sa doručkom i naravno da si tu odsela na jednu noć. Škoti mi je rekao da siiznajmila staru Marlijevu kuću. Raširio je ruke. – Ništa lakše.

– Zašto onda nisi odmah došao kod mene?– Hteo sam da zauzmem položaj, malo te posmatram, kako bih video šta

se događa, sa kim razgovaraš i tome slično. To je pristup koji uvek koristim.Nikada nisam verovao u brza rešenja, ako već imam mogućnost izbora.

– Tebi je sve išlo lako. Uzdahnula je i dalje držeći prekrštene ruke nagrudima.

– To znači da će mi FBI zazvoniti na vratima svakog trenutka.– Ma, neće. Oni nisu oštroumni kao ja. Bacila je na njega praznu šoljicu

kafe. Uhvatio je šoljicu u vazduhu i spustio je na sto. Imao je dobre reflekse.Bio je vrlo brz.

Ona reče: – Imala sam sreće što ti se nisam previše približavala. Mogaosi da me onesposobiš u trenutku.

– Verovatno, ali nije u tome poenta. Nisam došao ovde da bih tepovredio.

Ovde sam da bih ti pomogao.– Moj anđeo čuvar. – Tako je.– Zašto misliš da policija i FBI neće stići svakog trenutka?– Zbog toga što moraju da se drže zakonskih procedura kako bi došli do

svog parčeta kolača. Zaćutao je i pogledao je. – Pored toga, naveo sam ih napogrešan trag. Ispričaću ti o tome kasnije.

– U redu. Vratimo se na pravi trag. Ako nisi policajac, ko si ti zapravo iko te je unajmio da mi pomogneš?

Odmahnuo je glavom. – Za sada nemam dozvolu da ti to saopštim. Ali,jedna osoba želi da sredim ovu gužvu u koju si uletela.

– Nisam ja kriva. Taj poremećeni čovek koji me progoni je odgovoran zasve.

Možda mi ni ti ne veruješ, kao što mi ne veruje policija u Njujorku iOlbaniju?

– Verujem ti. Hoćeš li da znaš zašto ti policajci u Njujorku i Olbanijunisu verovali? Misliš li da su te smatrali ludačom koja je prolupala?

Gotovo je pala sa stolice. – Ne mogu da verujem. Ti znaš nešto štopolicija ne zna? Oni su smatrali da sam luda, opasna ili opsednutaguvernerom. Hajde, ispričaj mi šta znaš.

– Smatrali su da si prevarant, zato što ih je neko blizak guverneruobavestio da se radi o tvojoj bolesnoj seksualnoj fantaziji. Kada je policijaNjujorka nazvala ove iz Olbanija, ovi su im to rekli. Ipak, pretnja guverneruje bila vrlo realna, tu nema nikakve sumnje, budući da je neko pucao nanjega. Morali su da promene ugao posmatranja, da ponovo razmotrečinjenice.

– Ko je iz guvernerove kancelarije rekao to za mene? Nemoj ni dapomišljaš da samo sediš tu i posmatraš me. Proklet bio. Ja zaslužujem daznam ko me je izdao.

– Naravno da zaslužuješ. Žao mi je, Beko. Radi se o Diku Mekelamu,senatorovom glavnom pomoćniku.

Gotovo se srušila od šoka. – Oh, ne. Zašto baš Dik Mekelam? Tu nemanikakve logike. Samo ne Dik. Izgledala je pogođena i bilo mu je žao zbogtoga. Odmahivala je glavom, ne želeći da mu veruje ali se istovremeno bojalada misli drugačije.

– Ali, zašto? Dik mi nikada ništa loše nije rekao, niti se ponašao kao daje zainteresovan za mene. Nikada me nije pitao da izađemo, tako da nepostoji nikakav motiv da je to učinio zbog nekog ranijeg eventualnogodbijanja. Nisam ga ugrožavala ni u kom pogledu. Bila sam sigurna da sammu simpatična. Zaboga, pa ja sam napisala većinu guvernerovih govora.Nisam prisustvovala sednicama oko strategije niti političkim sastancima,nisam se mešala u rasporede i planiranja, niti u bilo koji domen njegovogposla. Zašto bi to učinio?

– To još uvek ne znam. Ali ako hoćemo da budemo realni, verovatno sesve svodi na novac. Neko mu je platio veliku sumu novca da to učini. Dakle,

jedan od policajaca u Olbaniju mi je rekao da je došao kod njih, tobože saosećajem krivice, i kleo se da nema izbora stoga što se boji da ti progonišguvernera. Obećavam ti da ću saznati zašto je to učinio. Mora daje on ključsvega.

U stvari, pomislio je, Tomas Metlok je proverio sve detalje izMekelamove prošlosti, uključujući i mesto gde je istetovirao mali nož nalopatici desnog ramena.

Ona polako reče, kao da razmišlja naglas. – Ako je Dik Mekelamispričao tako nešto o meni, onda mora da zna za čoveka koji me progoni,možda zna i ko je on i zašto je mene izabrao za žrtvu. Možda Dik zna i kopokušava da ubije guvernera.

– Da, sve je to moguće. Videćemo.– Da li pod „mi“ podrazumevaš sebe i mene?– Ne.– Dozvoli mi da opet nazovem policiju. Reći ću im da znam šta im je Dik

Mekelam ispričao. Mogu da im kažem da je lagao. Zar ne bi trebalo da gadetaljnije ispitaju?

– Ne, Beko, prekasno je za to. Zaista mi je žao zbog toga.– Kako to misliš, prekasno? Znam da mogu da dođem do detektiva

Moralesa.– Ne postoji mogućnost da saznamo zašto je Dik Mekelam učinio to što

je učinio, i ko mu je platio znatnu svotu novca za taj posao.Bila je primetno smirena. Odmahnula je glavom. On nežno reče: – Žao mi

je, Beko. Ali, neko je pregazio Dika Mekelama ispred njegove zgrade uOlbaniju. Mrtav je.

U glavi joj se nije motala niti jedna ideja, samo zaprepašćujući užas.– Misle da si ti možda umešana. Svi su poludeli. Zapravo, poludeli su

kada su pucali na guvernera. Niko nije mogao da poveruje u razdaljinu izkoje je metak ispaljen. Sada se ozbiljno trude da te pronađu i saznaju šta tiznaš, i da li si na bilo koji način umešana. Podmetnuo sam im jednuinformaciju i naveo ih na pogrešan trag, tako da si bezbedna za neko vreme.

Seo je u stolicu i naslonio glavu na ruke. Nasmešio joj se širokim iprepredenim osmehom.

– Neće te pronaći uskoro, veruj mi na reč.

JEDANAESTO POGLAVLJE

Jedino što je mogla da učini bilo je da ga pogleda. – U redu, ti si najbolji.

Onda, reci mi kako si ih prešao?– Hvala. Zapravo, ja sam sve postavio na svoje mesto još pre no što je

Dik Mekelam ubijen. Da budem precizan, to sam učinio odmah nakon što jeguverner ustreljen. Morao sam da zakopam rupu pre no što oni počnu darovare po njoj.

– Odmah su se žustro bacili u potragu. Sva odeljenja FBI u celoj državitragaju za tobom. Taman su počeli da te prate iz Njujorka, baš kao i ja, alionda se desilo nešto predivno. Bili su ubeđeni da si se ukrcala u autobusgrejhaund i da si otišla do Severne Karoline, najverovatnije prerušena, sacrnom perikom, moguće i sa tamnim kontaktnim sočivima. Sve što je trebaloda urade bilo je da pronađu tvoju vozačku dozvolu, a to je bilo priličnonezgodno. Pretražili su tvoj stan, ali ti si ga prilično dobro raščistila. I daljetragaju za mestom gde bi pronašli više informacija o tebi, fotografije i slično.Pretpostavljam da si iznajmila neki sef za te stvari.

– U „Bronksu“. Pod lažnim imenom. Da budem iskrena, nisam imalavremena da pregledam stvari svoje majke. Jednostavno sam sve nagurala ukutije i sakrila sve u „Bronksu“. Dakle Adame, odakle im ideja da sam uSevernoj Karolini?

Slatko se nasmešio. – Smestio sam im. Uživam u tome i vrlo sam dobar usmeštanju.

– Pod „smeštanjem“ podrazumevaš da si ih obmanuo?– Tako je. Ponekad robijaši koriste taj termin kako bi se znalo da su

obavili neki posao. Ah, i organi reda ga koriste takode.Zavrtela je glavom gledajući ga. – Ne želim ni da znam kojoj grupi ti

pripadaš. Šališ se u vezi toga, zar ne? Nisi im ti lično smestio tu informaciju,je li tako?

– Nisam. Pronašao sam jednog od njihovih najboljih doušnika da im toplasira. Jedino tako ne bi uopšte posumnjali. Čak sam i podmetnuo neke

dokaze u tvom stanu u Olbaniju kako bi im pokazao da si znala sve oSevernoj Karolini, da si čak i provodila odmor na obali tog tebi omiljenoggrada, Daka. Agenti su se sjatili u Daku četiri sata pošto je FBI dobioinformaciju o tome.

– Ja i jesam bila u Daku. Odsela sam u „Senderling Inu“.– Znam, zato sam ga i izabrao.– Ali mislim da nisam sačuvala nijedan suvenir, knjigu, ili nešto slično

tome.– Ah, da, naravno da si sačuvala suvenire. Bile su tamo dve majice,

školjke sa ugraviranim natpisom „Dak“, dve olovke iz Daka i slatka malačinija za bombone sa motivom patkica koje se gegaju. Tako će sada FBIpročešljati celu obalu skroz do Okrakoka. Da li si čula da su premestilisvetionik Kejp Hateras?

– Jesam. Želiš li još malo kafe?– Moliću. Ah, da. Beko, reci mi oznake sefa i ime koje si koristila. Uzeću

sve tvoje stvari odatle i preneti ih na neko sigurno mesto. Uperila je kažiprstu njega. – Ti baš sa lakoćom rešavaš ovakve situacije, zar ne?

– Mogu da pokušam. Potrudio se da zvuči skromno, možda čak i ponizno,ali nije imao puno uspeha u tome. – Koje ime si koristila i koja je oznakasefa?

– Sef pod oznakom „P i F“, u Bronksu, pod imenom Koni Perl.– Ne želim ni da znam kako si došla do tog imena.Posmatrao je dok je išla ka sudoperi sa praznom posudom za kafu, koju

je potom isprala. Kada se okrenula kako bi dohvatila još kafe, nekako jenakrivila glavu. Zažmirio je.

Bio mu je jako dobro poznat taj pokret glavom. Video je pre samo šestdana njenog oca kako čini to isto. Posmatrao je pomno i shvatio koliko sunjeni pokreti jednostavni i graciozni. Dopadalo mu se kako se pokreće. I to jenasledila od svog oca, jednog od najprefinjenijih i najelegantnijih muškaracakojeg je Adam upoznao u svom životu. Sklopio je ruke na potiljku, zatrenutak zatvorio oči, stvarajući veoma jasnu sliku Tomasa Metloka u glavi, imislima se vratio nazad na sastanak između njih dvojice, 24. juna.

Vašington

The Sutter Building

– Ona te i dalje smatra mrtvim.Klimnuo je glavom. – Naravno. Čak i kada je Alison saznala da umire,

odlučili smo da ne spominjemo Beki ništa o meni. Bilo je previše opasno.Barem je, pomislio je Adam, Tomas bio u stalnom kontaktu sa svojom

ženom od kada je uvedena elektronska pošta. Svake noći su se dopisivali,sve dok njegova žena nije otišla u bolnicu.

Adam reče: – Tomase, ne slažem se sa tobom. Trebalo je da stupiš ukontakt sa njom kada joj je majka pala u komu. Tada si joj bio potreban, asam Bog zna koliko si joj sada potreban.

– Znaš da je još uvek previše rizično. Ne znam gde se Krimakov nalazi,od vremena kada sam ubio njegovu ženu. Vrlo brzo sam shvatio da bih moraoda ga ubijem da bih zaštitio svoju porodicu. Međutim, jednostavno je nestao.Bez sumnje mu je pomogao KGB. Ne, ne smem da rizikujem da Krimakovsazna za nju. Prerezao bi joj grkljan uz osmeh, a zatim bi me nazvao i još višese smejao. Ne, za nju sam mrtav već dvadeset i četiri godine. Tako će iostati. Alison se složila da naša ćerka treba da me smatra mrtvim, sve dok nebudem siguran daje Krimakov ubijen. Tomas je duboko uzdahnuo.

– To nam je oboma palo jako teško, da budem iskren. Mislim da biAlison možda rekla Beki za mene, da bi znala da ne ostaje potpuno sama, danije pala u tu komu.

Zbog bola koji se osećao u njegovom glasu, Adam je dugo posle ćutao.Onda reče, postajući nanovo praktičan: – Ne možeš sada da ostaneš mrtav unjenoj glavi i ti to znaš. Ili možda nisi pratio CNN?.

– Zbog toga si ti došao. Prestani da frkćeš na mene. Sipaj sebi malo kafei sedi. Mnogo sam razmišljao. Moram da te zamolim za uslugu.

Adam Keraders je sebi nasuo kafu koja je bila toliko jaka da bi oborila i

nosoroga. Postavio je stolicu preko puta masivnog stola od mahagonija.Kompjuter, štampač, faks i veliki kožni podmetač za sto su stajali na stolu, nauobičajenom mestu. Nigde naokolo nije bilo rasutih papira, beležaka iliračuna, samo tehnika. Znao je da u ovom kompjuteru nema nekih ozbiljnih imračnih tajni, radilo se o čistom kamufliranju. Čak bi i on sam imaoproblema da prođe sve zaštitne programe instalirane kako bi se sačuvalatajnost nekih dokumenata u kompjuteru. Kada bi postojali takvi dokumenti,što u ovom primeru nije bio slučaj. Tomas Metlok je ostao u samom vrhutime što je bio pažljiv i oštrouman.

Adam reče: – Guvernera Njujorka su ustrelili u vrat pre dva meseca.Imao je sreće stoje bio okružen lekarima kojima je obećao još državnognovca za istraživanja bolesti srca, inače bi ga ostavili da iskrvari na smrt.

– Baš si ciničan.– Jesam, znaš to dobro već deset godina, zar ne? Adam je otpio gutljaj

užasno jake kafe i osetio kako ga je opekla sve do stopala.– Sada je svi progone, naročito FBI. Nestala je negde. Preduzeli su sve

korake, ali od nje ni traga ni glasa. Pametna devojka. Nije lako preći sve. Uredu, ona je ipak tvoja ćerka. U genima su joj lukavstvo i prikradanje.

Tomas Metlok je otvorio jednu ladicu u stolu i izvukao fotografiju u boji,veličine 5 x 7, u jednostavnom srebrnom ramu.

– Samo troje ljudi zna da je ona moja ćerka, a ti si jedan od njih. Dakle,pre samo osam meseci mi je njena majka dala ovo. Zove se Beka, kao štoznaš to je skraćeno od Rebeka – kako se zvala moja majka. Visoka je oko1.74 cm i izuzetno vitka, nema više od šezdeset kilograma. Vidi se da je udobroj formi.

Bavi se atletikom, luda je za tenisom i badmintonom. Njena majka mi jeispričala da voli ragbi ali ne između timova koledža, već profesionalni. Ubilabi za „Džajante“. Čak i kada imaju lošu sezonu.

– Adame, moraš da je pronađeš. Ne znam da li će je Krimakov povezatisa mnom. Vrlo je moguće da je upoznat sa činjenicom da sam imao ženu ićerku, to baš i ne može da se sakrije, i da nismo želeli da uđemo u programza zaštitu svedoka. Reći ću ti nešto. I dalje nemam pojma gde se on nalazi i

čime se bavio proteklih dvadeset godina. Dobijao sam razne informacije saraznih strana sveta ali nikada precizne tragove gde bi mogao biti. Sada sampodigao iznos nagrade, ali i dalje ništa.

– Ali ti znaš da je sada cela ta priča na udarnim američkim vestima. Istogmomenta kada čuje prezime Metlok, preći će na stvar. Ona je u velikojnevolji. Čak i ne shvata u kolikoj. FBI i policija su u stvari najmanjiproblem.

– Ne brini, Tomase. Pronaći ću je i zaštititi, i od čoveka koji je progoni iod Krimakova, ko god se od njih dvojice pojavio.

– Tako i treba. Tomas je uzdahnuo. – Brine me taj koji je progoni. Kolikoje čudno da neko progoni Beku? Isuviše čudno, rekao bih. Ja mislim da jeKrimakov možda već saznao za nju i da je možda on progoni.

– Svašta od tebe, Tomase – reče Adam. – Pretpostavljam da postojimogućnost, ali ne velika. Da je on progoni, to bi značilo da je pronašao čak ipre no što je tvoja žena umrla.

– Da i od toga mi se ledi krv u žilama.– Ali nemamo indicija da se radi o Krimakovu. Prvo treba da razmišljamo

o važnijim stvarima. Moraću da skrenem lokalnu policiju i FBI sa tragaodmah i zauvek.

– To znači da si joj već ušao u trag?Naravno. Istog trenutka kada sam čuo prezime, moji ljudi su se dali na

posao. Šta si ti očekivao? Ti si taj koji uvek situaciju posmatra globalno. Janisam takav. Dozvoli mi da odmah telefoniram i kažem Heču da si daodozvolu i da se svi moji ljudi uključe.

– Šta bi bilo da te nisam pozvao?– Pobrinuo bih se za nju u svakom slučaju. Adam se okrenuo ka telefonu.– Ona je tvoja ćerka.Adam je znao da ga Tomas Metlok posmatra dok je podizao slušalicu

crnog telefona i ukucavao brojeve. Takode je znao da je Tomas vrlo zabrinut,da pokušava da odgonetne čudne detalje, da razmatra najbolju soluciju.Međutim, Adam je stupio na scenu i počeo da štiti njegovu ćerku od

progonitelja koji, da budemo iskreni, može biti Krimakov iako je Adamu biločudno to što je Krimakov nestao pre mnogo vremena. Ali, to je bio jedantrag. To je bilo nešto, jedino što su imali u rukama. Tomas bi trebalo da znada nije ni morao da ga pita za uslugu. Adam je takode bio svestan da jeTomas Metlok osetio ogromno olakšanje. Dok je tiho razgovarao telefonom,primetio je bolan izraz koji se pojavio na licu Tomasa Metloka i znao je da jerazlog tome to što Tomas više nikada neće videti Alison. I više od toga.Tomas Metlok nije bio kraj svoje žene dok je umirala. Želeo je to, ali Beka jebila tamo sve vreme i nije želeo da rizikuje. Bol i griza savesti su ga razdiraliiznutra. Da, probaće da spasi Tomasovu ćerku. Jedna jedina greška počinjenasedamdesetih godina je oduzela Tomasu Metloku svaku mogućnost danastavi sa srećnim životom. Morao je da bude u ilegali. Zadržao je svojpoložaj u obaveštajnom svetu kako bi znao da li će se Krimakov ikadapojaviti. Ali, cena je bila da ostane sam.

Kuća Džejkoba Marlija

Adam je lagano otvorio oči. Nalazio se u istoj sobi sa ćerkom Alison i

Tomasa Metloka koja je gledala u njega sa čudnom mešavinombespomoćnosti i brige. Prokletstvo, izgledala je baš kao njen otac. Nije hteojoš da joj kaže za oca. Ne, još ne. Rekao je zevajući:

– Žao mi je. Pretpostavljam da sam nakratko odlutao.– Kasno je. Verovatno si iscrpljen zbog sveg tog šunjanja dok si me

špijunirao. Idem u krevet. Na kraju hodnika na spratu se nalazi gostinskasoba. Možda je krevet grozan, to ne znam. Hajde, pomoći ću ti da ganamestiš.

Krevet je bio tvrd poput kamena, što je Adamu odgovaralo. Noge munisu visile sa madraca, što je isto bilo jako dobro. Posmatrao je kako seudaljava niz hodnik, zaustavlja se i okreće se ka njemu. Podigla je ruku.Zatim je zatvorila vrata svoje spavaće sobe. Dugo je razmišljao o BekiMetlok, pitao se kako izgleda, koliko osobina je nasledila od svog oca, pitao

se da li je srećna, da li je zaljubljena u nekog tipa i spremna da se uda zanjega. Otkrio je da i dalje razmišlja o njoj dok je ležao i zurio u tamnutavanicu. Jedino u staje bio siguran bilo je da je neko baš nju stavio u centarsvoje igre i daje sve od sebe da je uništi. Možda i ubije? Nije znao. Da li seradi o Vasiliju Krimakovu? Nije znao, ali možda je vreme da razmisli dananese malo prašine na radar. Probudio se u četiri sata ujutro i više nijemogao da zaspi. Na kraju je uključio svoj lap top i poslao jednu poruku.

Ispričao sam joj za Mekelama. Zaista ništa ne zna. Ni ja ne znam, jošuvek. Znaš, možda si u pravu. Možda je Krimakov progoni i možda je onpucao u guvernera.

Isključio je računar i ponovo se protegao, spuštajući glavu u šake. Zanjega je Krimakov bio poput nekog strašila, monstrum kojim se plaše deca.Po Adamu, taj čovek nikada nije bio stvaran, iako je pročitao njegov tajnidosije i bio obavešten o ubistvima koje je počinio. Do đavola, to se desilopre više od dvadeset i pet godina. Od tada, od tog čoveka nije bilo ni traga niglasa. Dvadeset i pet godina je prošlo od kada je Tomas Metlok slučajnoubio njegovu ženu. Bilo je to tako davno i u državi koja je nekada bila deoSovjetskog Saveza – u Belorusiji, najmanjoj sovjetskoj republici koja jestekla nezavisnost 1991. godine.

Saznao je za tu priču kada se jedan jedini put Tomas Metlok napio – nagodišnjicu braka – i ispričao mu kako se igra mačke i miša od sedamdesetihgodina sa jednim ruskim agentom, Vasilijem Krimakovim, i kako je upucnjavi koja nije ni trebalo da se dogodi, ubio slučajno Krimakovljevu ženu.Nalazili su se na vrhu planine Džeržinskaja, koja se baš i nije mogla smatratinekom planinom, ali je bila najviši vrh koji je Belorusija mogla da ponudi.Umrla je i Krimakov se zakleo da će ga ubiti kao i njegovu ženu i sve kojevoli, prokleo ga je na život u paklu i nešto još gore. Tomas Metlok je znao daje to i mislio. Sledećeg jutra, Tomas Metlok je jednostavno pogledao uAdama i rekao: – Samo još dvoje ljudi na ćelom svetu zna celu priču, a jednaod njih je moja žena. Čak i da je postojalo još detalja vezanih za tu priču,Tomas Metlok mu više ništa nije ispričao.

Adam se uvek pitao ko je ta druga osoba koja zna celu priču, ali nije gapitao. Pitao se šta Tomas Metlok radi u tom trenutku, da li kao i on leži

budan, pitajući se šta se to, do đavola, dešava.

Čevi Čejs, Merilend

I dalje je padala kiša do duboko u noć, lagana i topla kiša koja je

natapala zemlju i činila dobro letnjem cveću. Nije bilo mesečine da seprobije kroz prozor i obasja zatamnjeni dokument. Tomas Metlok je sedeonagnut nad kompjuterom, svestan nežnih udara kiše koje zapravo i nije čuo.Upravo je dobio poruku od bivšeg, dvostrukog agenta koji sada živi uIstanbulu, u kojem ga obaveštava da je upravo saznao od jednog grčkogkrijumčara da je Vasilij Krimakov poginuo u nekoj automobilskoj nesreći, ublizini Agios Nikolaosa, malog ribarskog sela na severoistoku Krita.Krimakov je sve to vreme živeo na Kritu? Kada je Tomas saznao da nekoprogoni njegovu ćerku i pošto je saznao da je taj čovek ubio onu starubeskućnicu, alarmirao je sve da pronađu Krimakova. Pretražite celi prokletisvet ali ga pronađite, rekao je Tomas. Mora biti negde. Do đavola, izgleda daje baš ovde. Sada, posle toliko vremena, i toliko prokletih godina, najzad gaje pronašao? Samo što je mrtav. Bilo mu je teško da to prihvati. Njegovneumoljivi neprijatelj, konačno mrtav. Nema ga više, mada je prekasno.Alison je takođe mrtva, zbog toga je isuviše kasno. Da li se zaista radilo onesreći? Tomas je znao da je Krimakov sigurno imao neprijatelje. Godinamaih je stvarao, baš kao i Tomas. Prvih godina je dobijao poruke od Krimakova,kojima ga obaveštava da da neće zaboraviti, nikada. Obaveštavao ga je kakoće pronaći njegovu prokletu ženu i ćerku – da, znao je za njih i pronaći će ih,ma koliko dobro ih Tomas sakrio. I to će biti sudnji dan. Tomas je bioprestrašen. Učinio je nešto nepromišljeno. Pratio je jednu veoma lepu mladuženu, jednu od sekretarica u njegovoj kancelariji, do prijema u italijanskojambasadi a zatim do izložbe u institutu „Smitsonijan“. Treći put kada je biosa njom, jednostavno je pratio do automobila ispred kancelarije, zbog togašto se nebo iznenada otvorilo i kiša je lila a on je imao veliki kišobran.Čovek je iskočio iz aleje i ustrelio je tačno između očiju, sa razdaljine manjeod dva metra. Tomas nije uspeo da ga uhvati. Znao je da je to bio Krimakov,

čak i pre no što je dobio pismo, ispisano Vasilijevim odsečnim i elegantnimrukopisom.

Tvoja ljubavnica je mrtva. Uživaj. Kada otkrijem tvoju ženu i ćerku, bićemi sledeće na spisku.

To se dogodilo pre sedamnaest godina. Tomas je razmišljao da togvikenda poseti Alison. Otkazao je posetu i ona je, svakako, znala razlog.Ponovo je seo u stolicu pridržavajući glavu rukama. Čitao je Adamovuporuku.

Uzmi u obzir Krimakova.Krimakov je konačno mrtav. Nije mu promakla ironija cele situacije.

Krimakova više nema, zauvek je nestao iz njegovog života. Sve je gotovo.Konačno je mogao da bude sa Alison. Ali, sada je isuviše kasno, jednostavnokasno. Sada neko maltretira Beku. Prosto nije razumeo šta se dešava. Želeoje da sazna nešto o Diku Mekelamu, ali za sada niko ništa neobično nijeprimetio. Nije bilo velikih ulaganja novca, novih računa, velikih troškova nakreditnim karticama. Nisu viđani nepoznati ljudi sa njim, ništa sumnjivo, nitineočekivano u njegovom stanu. Jednostavno ništa.

Tomas se setio da je rekao Adamu da postoji samo još dvoje ljudi – osimAdama – koji znaju istinu. Njegova žena i Bak Savić, i oboje su sada mrtvi.Bak je umro od infarkta srca pre šest godina. Postojao je Bakov sin, živ izdrav, i Tomas je shvatio da mu je on sada bio potreban, bolje rećineophodan.

Taj čovek je znao sve o monstrumima. Znao je kako da ih pronađe.

Džordžtaun

Vašington

Dilan Savić, Šef Jedinice za suzbijanje kriminala u FBI, uključio je svoj

MAX računar i ugledao poruku koji mu je poslao čovek koga nije nipoznavao. Prebacio je svog šestomesečnog sina Šona na drugo rame i otvorio

poštu. Šon je podrignuo.– Odlično – rekao je Savić i laganim kružnim pokretima protrljao leđa

svoga sina. Čuo ga je kako sisa svoj palac i osetio kako se njegovo malo teloopušta na njegovom ramenu. Čitao je:

Vaš otac je bio izuzetan prijatelj i divan čovek. Verovao sam mu bez

zadrške. Verovao je da ćete Vi promeniti pravac kriminalnih istraga. Bio jeveoma ponosan na Vas. Očajnički mi je potrebna Vaša pomoć.

Tomas Metlok. Šon se iznenada propeo i pljesnuo vlažnim prsticima bradati obraz svoga

oca. Savić je dohvatio sinovljeve prstiće i obrisao ih o svoju pamučnukošulju. – Šone, imamo jednu veliku misteriju ovde. Ko je, do đavola, TomasMetlok? Kako je poznavao mog oca? Bio mu je jako blizak prijatelj? Nesećam se da sam ikada čuo oca da ga spominje.

– MAX, hajde da te uključim u ovo. Saznaj sve o ovom čoveku. Pritiskaoje nizove komandi a zatim se naslonio. Šon je skakutao sa noge na nogu ponjegovom stomaku, posmatrajući računar MAK kako radi. Savić je pružioruku i nežno dodirnuo Šonovu bradu.

– Rastu ti zubići, šampione. To ti neće biti baš prijatno sledećih nekolikomeseci, bar tako knjige kažu. Izgleda da te ne boli ništa. Veruj mi, to jeolakšavajuća okolnost za nas oboje. Šon je počeo da guguče u bliziniSavićevog uha. Pridržavao je sina rukama i smešio se tom prekrasnom,malom licu koje je više ličilo na njega nego što je ličilo na mamu Šerlok. Šonje imao tamnu kosu, a Šerlok kovrdžavu i riđu. Što se očiju tiče, bile sutamne kao očeve, a ne nežno plave i umilne kao kod njegove majke.

– Želiš li da znaš nešto? Sada je četiri sata ujutro a nas dvojica smopotpuno budni. Mama će da pomisli da smo oboje poludeli. Šon je zevnuo igurnuo u usta tri prsta. Savić ga poljubi u čelo i ustade, nežno stavljajući sinana rame.

– Hajde da vidimo da li si sada spreman da još malo spavaš.Otišao je u sobu svog sina i prigušio svetio. Spustio gaje na leđa i

povukao žuto, bebino ćebe preko laganih pelenica.– Sada spavaj, jesi li me čuo? Čak ću ti otpevati jednu od svojih

omiljenih pesama. Tvoja mama uvek umire od smeha kada joj pevam ovupesmu. Pevao je neku kantri-vestern pesmu o čoveku koji je toliko voleosvoj kamion marke ševrolet da su ga sahranili sa motorom i četiri rat-kapne,sve od srebra, specijalne izrade. Šon je izgledao očaran očevim dubokim,baršunastim glasom. Zaspao je posle dve strofe. Jedina dobra stvar kod tihkantri-vestern pesama jeste što uvek ima strofa na raspolaganju. Savić jeprestao da peva, nasmešio se tom predivnom ljudskom biću koje je i daljedrhtalo i palo mu je na pamet da je to njegovo dete, zapravo deo njega. Kaošto je Savić bio tatin sin. Osetio je oštro probadanje u predelu srca.Nedostajao mu je otac, i uvek će mu nedostajati.

Ko je bio Tomas Metlok koji tvrdi da je poznavao njegovog oca?Vratio se proučavanju podataka.MAX je dao signal, dok je ulazio u sobu. – Odlično obavljeno – reče

Savić i sede nazad u fotelju. – Šta to imamo o tom tipu, Tomasu Metloku?

DVANAESTO POGLAVLJE

Adam upita: – Misliš li da su odustali od potrage za njom po obali?

Adam je znao da Heč, njegova desna ruka, i dalje negde čuči u nekojtelefonskoj govornici sa tamnim naočarima tako pribijenim uz nos da su mutrepavice zamršene i ulaze mu u oči, ponekad izazivajući i infekciju oka.

– Da, šefe. Budući da nemaju uopšte tragova, računaju na to da Bekanešto zna, možda da čak i zna ko je tip koji je pucao na guvernera. Zbog togatragaju za njom uzduž i popreko kako bi je pronašli. Agent Ezra Džon jezadužen za operaciju tamo. Čujem da je počeo da psuje celu železnicu, učudu što je uspela tako dobro da se sakrije. Kaže da su je svuda tražili alijednostavno nema tragova, neuhvatljiva je poput dima, rekao je a ostali su se

smejali iza njegovih leda. Ah, da, ovo će ti se dopasti, šefe. Stari Ezra mislida je gospođica Metlok mnogo pametnija nego što ostali misle budući da setako dobro krije. Kada bi znao da si ti taj koji ga je prevario, stavio bi tiglavu na panj i pronašao neki kolac da je pribode.

– Hvala ti što si podelio to sa mnom, Heče.– Znao sam da će ti se dopasti. Ti i matori Ezra se dugo znate, zar ne?Čak ni približno onoliko koliko što ti misliš, pomisli Adam, i reče: –

Tako nešto. Sada smo OK. Nego, da li je Ezra napokon shvatio da gajeprešla? Da nije ni blizu obale?

– Jeste.– Onda ne moram više da ih zavlačim. Mnogo vremena su utrošili daje

pronađu. Mislim da smo sada ovde sigurni – hoću reći, bar za sada.Tišina.– Heč, znam da upravo pališ cigaretu u zatvorenoj telefonskoj govornici.

Odmah je izbaci napolje inače ću le spaliti.Tišina.– Jesi li je izbacio?– Jesam, šefe. Kunem se da jesam. Čak nisam ni pošteno povukao dim.– Čuvaj pluća za nove poslove. Dakle, šta ima novo sa njujorškom

policijom?– U kontaktu su sa kolegama širom zemlje, baš kao i ovi iz FBI. Ali i oni

nemaju ništa, „nada“, „nihts“. Taj detektiv Morales je u katastrofalnom stanju,verovatno nije spavao tri dana. Jedino priča o tome kako ga je Beka zvala iponovila da mu je – sve ispričala a on nije mogao da je nagovori da pričadalje.

Postoji još jedan detektiv, Leticija Gordon, koja izgleda užasno mrzigospođicu Metlok. Tvrdi da je lažljivica, ludača i verovatno ubica. MatoraLeticija zaista želi da je sredi. Tera sve da je optuže za ubistvo one starebeskućnice ispred „Metropolitan muzeja“. Znaš za ubistvo koje je gospođicaMetlok prijavila? Ono koje je progonitelj počinio da bi privukao njenupažnju?

– Da, znam.– Pa, rekli su onda detektivki Gordon da izvuče glavu iz guzice i pokuša

da bude objektivnija. Ta žena se zaista okomila na našu devojku.Adam je reagovao glasno. – Neka detektiv Gordon preleži tu dečju bolest

koju smo svi preležali. Ni Tomas ni ja ne verujemo da će je optužiti zaubistvo. Ali šta je sa materijalnim svedokom? Moguće je da postoji. Znašisto tako dobro kao i ja da panduri ne mogu da je zaštite od čoveka koji jeprogoni. Nikako jer to je naš posao. Dakle, šta si saznao o Mekelamu?

Adam nije očekivao ništa, tako da nije bio razočaran kada je Hečuzdahnuo i rekao: – Još uvek baš ništa. Ovom operacijom je rukovodio praviprofesionalac, šefe, baš kao što si ti i mislio.

– Nažalost, ne radi se o Krimakovu, zbog toga što što mu je Tomasnajzad ušao u trag. Živeo je na Kritu i već nedelju dana je mrtav. Nisamsiguran koji je datum tačno u pitanju, ali, to se desilo pre no stoje Mekelamdotrčao u Olbani. Pretpostavljam daje Krimakov umešan, ali sigurno nijeizveo tu operaciju jer to nije njegov „modus operandi“. Ako je Krimakov bilošta radio, imao je ulogu Velikog Vode. Tomas bi položio sopstvenu glavu daje tako. Ako je Krimakov na bilo koji način umešan, to bi značilo da on znadaje Beka Metlokova ćerka. Gospode Bože, to me izluđuje.

– Ma, ne. Tip je mrtav. Ovo je neki novi luđak, tek se ispileo i baš jeizabrao Beku kao metu.

Adam se počešao po glavi i dodao: – Ne, ne slažem se sa tobom, Heče.Mora da se radi o nekoj konspiraciji, nema drugog odgovora. Mnogo je ljudiumešano. Ali, zašto su se okomili na gospođicu Metlok? Zašto su je postaviliu središte? I opet se vraćam na Krimakova, ali mi je potpuno jasno da neštone štima. Neko drugi, neka druga osoba, rukovodi ovom akcijom. Kako jeguverner?

– Čuo sam da je u predelu vrata prilično povređen, ali živ je. Ne znaništa, tako bar tvrdi. Veoma se uzbudio zbog Mekelama.

Adam je samo sedeo i duboko razmišljao. Isto pitanje po stoti put. Nijebilo odgovora. Tišina.

– Ugasi cigaretu, Heče. Znam da imaš devojku koja voli svileni donji veš

i skupe večere. Ne bi smeo sebi da dozvoliš da izgubiš posao.– U redu, šefe.Adam je čuo šuštanje papira i tiho psovanje pa se nasmejao.– Želiš još nešto da dodaš?– Da. Naravno, nije potvrđen identitet skeleta iz podruma gospođice

Metlok. Sigurni su da se radi o tinejdžerki koja je nestala pre desetak ili višegodina. Mada sam saznao nešto vrlo interesantno.

– Šta bi to bilo?– Radi se o tome da je jedna osamnaestogodišnjakinja jednog dana iz

čista mira nestala iz Riptajda, u državi Mejn. Zar nije to interesantno?– Rekao bih? Kada je nestala?– Pre dvanaest godina.– Niko posle toga nije čuo ništa o njoj?– Nisam siguran u to. Ako i dalje ne znaju šta se dogodilo sa njom i

smatraju da je vredna truda, uradiće DNK test na osnovu kostiju.Adam reče: – Potrebno im je nešto – njena vlas kose sa češlja ili stari

koverat na kojem je njena pljuvačka, i posle toga neki rođak koji bi dao krv.– Da. Radi se o tome da ti dokazi ne bi bili prihvaćeni na sudu čak i kada

bi se došlo do njih. Analiza će potrajati nekoliko nedelja. Niko ne smatra daje to nešto oko se čega treba žuriti..

– Ne dopada mi se kako to zvuči, Heče. Imamo sa jedne strane celu tuzbrku a sada još i tog prokletog kostura koji je ispao iz zida Bekinogpodruma. Dovoljan razlog da čovek odustane čak i od fudbala.

– Zar mi nisi govorio da je Bog izmislio padanje samo zbog fudbala?. Tićeš gledati utakmicu čak i kada budeš slao poslednju loptu na svetu u pravcukrajnje zone na terenu, ako sport posle toliko vekova uopšte bude postojao.Verovatno ćeš lobitrati pred Bogom u korist fudbala u Raju. Prestani dajadikuješ, šefe. Sve ćeš srediti. Skoro uvek ti to polazi za rukom. Hej, čuosam daje Mejn divna oblast za život. Da li je tačno?

Adam je zurio u telefon jedan trenutak. Zapravo jeste jadikovao. Reče: –Jeste. Samo bih voleo da sam imao više vremena da uživam u njemu.

Iznenada je viknuo u slušalicu: – Bez pušenja, Heče. Ako samo pomisliš nacigaretu, saznaću to. Dakle, nazovi me ujutro u isto vreme.

– Važi, šefe.– Zabranjeno pušenje. Tišina.Beka tiho upita: – Ko je Krimakov?Adam se osvrnuo veoma polako ka njoj. Stajala je na vratima klasične

gostinske sobe gde je proveo svoju prvu noć u kući Džejkoba Marlija.Otvorila je vrata a on ništa nije čuo. Zaneo se.

– Ko je Krimakov?On polako izgovori: – Narkodiler uključen u Medelinski kartel iz

Kolumbije. Sada je mrtav.– Šta Krimakova povezuje sa celim ovim ludilom?– Ne znam. Zašto si ušla u sobu bez kucanja, Beko?– Čula sam da razgovaraš telefonom. Želela sam da znam šta se dešava.

Znala sam da mi nećeš ispričati. Takode sam došla kako bih te probudila dadoručkuješ. Doručak je serviran u kuhinji u prizemlju. A ti se i dalje služišlažima. Krimakov nema veze sa prodajom droge, zar ne?

Nevoljno je slegnuo ramenima.– Kada bih imala u rukama svoj kuhinjski nož, odmah bih krenula na

tebe.– I šta onda, iseckala bi me na komadiće? Ma, hajde, Beko, zašto ne

prihvatiš da samo radim svoj posao i to zbog toga da bismo bili sigurni daneće da te srede? Prestani da se ponašaš nadobudno.

Ustao je a ona se povukla korak unazad. I dalje ga se bojala. Do đavola,tako se ponaša prema njemu a videla je koliko je bio civilizovan celo veče udruštvu četvorogodišnjeg Sema. Bio je iznenađen.

– Rekao sam ti da te nikada ne bih povredio – rekao je strpljivo. Shvatioje u trenutku da na sebi nema košulju. Ona se plašila da je ne napadne? Pa,posle njegovog tinejdžerskog pokušaja od prošle noći da joj dokaže da nijepeder, nije mogao da je krivi zbog toga. Lagano i opušteno se pomerio kakobi uzeo košulju koja je visila na stolici a zatim se okrenuo kako bi se

obukao. Ponovo se okrenuo ka njoj dok je zakopčavao košulju.– Ko si ti?Uzdahnuo je i ugurao košulju u pantalone. Zatim je prebacio čaršav i

ćebe preko kreveta. Po krevetu je rasporedio mekane jastučiće koji suneverovatno mirisali na ljubičice.

Kada se konačno okrenuo ka njoj, nje nije bilo. Čula je prezimeKrimakov. Nije važno. Nikada ga više neće čuti.

Taj skot je mrtav. Konačno mrtav a Tomas Metlok je slobodan. Slobodanda dođe i konačno upozna svoju kćer. Zašto Tomas nije ništa rekao povodomtoga? Očešljao se, oprao zube i sišao u prizemlje.

Spremila mu je palačinke sa sirupom od borovnice i hrskavu slaninu, baškako je on voleo. Kafa je bila jaka i crna poput Hečovih fantazija, a dinjakoju je narezala bila je sveza, zrela i slatka. Niko od njih nije rekao ni reči.Pojela je parče suvog tosta i popila solju čaja. Činilo se da ima problema daproguta sve to. Namrštio se, dok su mu usta bila puna slanine: – Šta je ovo?Nema direktinih pitanja? Ne psuješ me? Bože, da li je moguće da si seunamćorila?

To ju je povredilo, baš kao što se i nadao da će se dogoditi.– Kako bi bilo da ti prospem malo tog lepljivog sirupa niz vrat?Nasmešio se u njenom pravcu i podigao šoljicu sa kafom.– Ne bi mi prijalo ni najmanje. Sada barem razgovaraš sa mnom. Slušaj,

Beko. Samo pokušavam da shvatim šta se dešava. Svi imaju mnoštvo ideja,raspolažu sa mnoštvo imena. Imamo priđe i problem tog kostura.

Bio je premazan i migoljio se kao najljigavija jegulja u rukama ribara, aliona nije nasela.

– Kome si rekao da ne puši?– Heču. On mi je glavni pomoćnik. Ima više kontakata nego stonoga

nogu, govori šest jezika i veoma je pametan osim kada su u pitanju cigarete ilake žene. Veoma ga dobro plaćam i zapretio sam mu da ću ga zapaliti ako onikada zapali cigaretu.

– Ali, čula sam kada si mu rekao da ugasi cigaretu. Očigledno da i dalje

puši. I znao je da si ti sa druge strane telefonske veze.– Da. Sada se već sve pretvorilo u igru. Pali cigaretu samo da bi me

slušao kako besnim.– Da li je saznao nešto o kosturu? Šta je bilo sa DNK analizom? Da li

znaju ko je bila ta jadna devojka?Protegao se, popio poslednji gutljaj kafe, pažljivo stavio šoljicu na sto a

zatim ustao. Ustala je već sledećeg trenutka. U dva brza koraka se našla prednjim. Bila je brza, primetio je, i bila je besna. Skoro mu je vilica ispala kadaje zabila pesnicu u njegov stomak. Beka je osetila kako joj krv navire uobraze.

– Prokletniče, nećeš ti mene tretirati kao da sam bilo ko, kao da samdebil koji nije vredan razgovora. Ko si ti?

Zgrabio je za ručni zglob. – Dobar udarac, nema šta. Ne smeš više da meudaraš ili ću morati nešto da preduzmem. Ne bih želeo da mi presednuplačinke koje sam pojeo.

– Ma, je li tako? Više je jednostavno nije bila briga. Njena druga pesnicase zabila u njegov levi bubreg. Sada je držao za oba zgloba. Znao je da ćeupotrebiti koleno, tako da je okrenuo i sada je stajala leđima priljubljena uznjegove grudi. Ruke joj je pritegao uz kukove.

– Izgledala bi bolje kao plavuša. Obično je kod žena koren kose tamnijiod krajeva. Kod tebe je obrnuto. Pri korenu ti je kosa dečje plave boje.

Šutnula ga je unazad, okrznuvši mu pri tom cevanicu. Zaječao je. Seo jeponovo na stolicu, držeći je u krilu. Bila je priljubljena uz njega i nije moglani da se pomeri.

– Dakle – reče on – žao mi je što isključivo poštujemo moja pravila, alitoga ćemo morati da se držimo osim ako mi ne narede drugačije.

– Trebalo bi da se obriješ. Izgledaš kao robijaš.– Odakle ti znaš? Okrenuta si potiljkom ka meni.– Brada ti je gusta kao i malje na grudima.– Je li tako? Znači, špijunirala si me u spavaćoj sobi.– Idi bestraga!

Adamov mobilni zazvoni. – Sranje. Dopusti mi da odgovorim na pozivbez još nekog napada.

– Zapravo ne bih želela uopšte da ti se približavam.– Dobro. Spustio je ruke i ona skoči iz njegovog krila. Otvorio je

poklopac malog i uzanog mobilnog telefona. – Ovde Keraders.– Adame, ovde je Tomas Metlok. Da li je Beka sa tobom?– Zapravo, jeste.– U redu, onda me samo slušaj. Poslao sam jednu poruku Dilanu Saviću,

kompjuterskom ekspertu koji radi ovde u štabu FBI, u Vašingtonu. U stvari jeBak Savić bila ona druga osoba koja je znala za Krimakova. Mrtav je većneko vreme. Potražio sam pomoć od njegovog sina. Posao mu je da pronalazimanijake koji koriste kompjuter. Dobar je u tome. Uspeo je da me proveripre no što sam mu se ponovo javio. U suštini je odličan. Pristao je nasastanak i idem da ga posetim. Potrebna nam je svaka moguća pomoć.

– Mislim da je to pogrešno – reče Adam, razmišljajući o logistici.– Ne verujem da nam je potreban još neko. Zabrinut sam da li ću moći da

kontrolišem situaciju ovde.– Veruj mi, Adame. Zaista nam je potreban. Ima mnogo kontakata i vrlo

je, vrlo pametan. Nemoj da brineš da će se izlanuti i odati Bekino mestoboravka. Neće to učiniti. Da li si saznao još nešto važno?

– Iz Mekelamovog dosijea se ništa ne može saznati. Guverner kaže da onne zna ništa. Pretpostavljam da ni ti nisi došao do nekog značajnog otkrića?

– Tako je, ali smatram da će nam Dilan Savić pomoći u ovoj situaciji.Priča se da je čarobnjak kada su u pitanju kompjuteri i pribavljanjeinformacija.

Adam onda reče: – Nije nam potreban niko više, Tomase. Čim jeizgovorio ime, Adam se trgnuo. Beka ga je posmatrala suženim i napetimpogledom. Nakašljao se. – Nije potrebno da dodajemo još mirodije u ovunašu čorbu. Isuviše je opasno. Veliki je rizik da nešto ne pukne i procuri.Mogli bi da pronađu Beku.

– Izlanuo si se, Adame. Da li ona sluša?

– Ne, u redu je. Barem se nadao da je tako. Ona je sada jednostavnostajala i delovala zainteresovano i obazrivo u isto vreme.

Adam opet reče: – Možda ti taj tip može obezbediti neke specifičneinformacije.

– To se podrazumeva jer je tip profesionalac, baš kao što si i ti. U redu.Videćemo. Naći ću se sa njim i videti šta ima da kaže. Možda neće želeti

da radi sa nama ili neće imati vremena. Samo sam želeo da te obavestim.Vodi računa o njoj, Adame.

– Hoću.Beka je odmahnula glavom kada je zatvorio poklopac svog mobilnog

telefona. Znala je da će je opet otvoreno slagati ili barem izbeći da odgovorina njena pitanja. Bila je besna i frustrirana ali iznenađujuće je bilo to da seosećala sigurnije nego proteklih nedelja. Kada joj se učinilo da će joj neštoreći, nasmešila mu se i rekla: Ne, nemoj ni da pokušavaš.

Bar &Restoran „Bela Čaplja“

Vašington

Tomas Metlok je lagano ustao sa stolice. Nije znao šta da kaže ali nije

mu se dopalo ono što je video. Prokletstvo, Savić nije došao sam. Savić senasmešio čoveku za kojeg nikada ranije nije čuo, dok mu nije poslao porukuu četiri sata ujutro. Pružio je ruku.

– Gospodin Metlok?– Da. Ja sam Tomas Metlok.– Ovo je moja žena i moj partner Lejsi Šerlok Savić, ali svi je zovu

Šerlok. Ona takođe radi u FBI i jedna je od najboljih.Tomas se rukovao sa veoma lepom mladom ženom, prilično sitnom, sa

gustom, kovrdžavom riđom kosom i najslađim osmehom koji je ikada video.Imao je intimni osećaj, a da je nije čuo ni kako govori, raspravlja se ili

obavlja neki posao, da je jaka žena, verovatno čvrsta poput svog mužanepokolebljivog izraza lica. Čovek je bio otprilike Adamovog godišta iizgledao je snažan poput vola. I opasan. Nije izgledao kao kompjuterskičudak, ma šta to značilo u današnje vreme.

– Dakle – reče Tomas – Vi ste Bakov sin.– Da – reče Savić i nasmeši se. – Znam o čemu razmišljate. Moj otac je

bio plav i lep muškarac, pravi aristokrata sa uskim nosom i visokimjagodicama. Ja ličim na majku. Pretpostavljate da se moj otac strašnonervirao zbog toga.

Nikada nisam bio ni uglađenog govora, kao moj otac. I to ga je takodeizluđivalo.

– Vaš tata je mogao šarmom da obrlati čak i jednog fašističkog generala ida nadmudri mafijaškog šefa. Bio je izuzetan čovek i prijatelj – reče Tomas,posmatrajući mladog čoveka. – Nisam očekivao da ćete povesti još nekoga.

Nakašljao se a Savić nije uspeo da odgovori na to. – Ovo je trebalo dabude tajni sastanak, gospodine Saviću. Zapravo, radi se o izuzetnopoverljivoj stvari, u pitanju je život jedne osobe i...

Savić brzo reče: – Šerlok ide svuda kuda i ja idem. Mi idemo u paketu.Hoćete li da nastavimo ili odustajete od svega?

Mlada žena nije izgovorila ni reči. Čak nje promenila ni svoj izraz lica.Samo je spustila glavu na jednu stranu i čekala, vrlo smireno i tiho. Praviprofesionalac, pomisli Tomas, baš kao i njen muž.

Tomas onda reče: – Da li se zaista prezivate Šerlok? Nasmejala se. – Da.Moj otac je federalni sudija u San Francisku. Možete li da zamislite kako seprestupnici osećaju kada ih dovuku pred sudiju koji se preziva Šerlok?

– Molim Vas, sedite oboje. Drago mi je što ste došli, gospodine Saviću.– Molim Vas bez „gospodine“.– U redu. Koliko sam ja razumeo Vi rukovodite JSK – Jedinicom za

suzbijanje kriminala – u FBI. Znam da koristite kompjuter i programe kojeste sami dizajnirali i unapredili. Veoma uspešno. Naravno, ja se zaista nerazumem kako sve to funkcioniše. Savić je naručio ledeni čaj od kelnera kojije obigravao oko njih, sačekao da svi naruče a zatim se nagnuo napred.

– Kao i Jedinica za pravljenje profila prestupnika ili JPP, takođesarađujemo sa lokalnim agencijama koje smatraju da neko sa strane možeeventualno da primeti detalje koji su njima promakli oko nekog lokalnogzločina. Obično se radi o slučajevima ubistva. Takođe, kao i JPP, dolazimosamo ako nas pozovu.

– Za razliku od JPP, naš rad se kompletno bazira na kompjuterima.Koristimo specijalne programe koji nam pomažu da posmatramo jedan zločiniz mnogo različitih uglova. Programi stvaraju uporedne veze između svihpodataka vezanih za dva ili više zločina, za koje se smatra da ih je počinilajedna osoba. Glavni program smo nazvali PAUP – Program za analognoupoređivanje podataka. Naravno, ishod zavisi od podataka koje jedan agentunese u kompjuter. To nije ništa novo.

Šerlok reče: – Taj program je Dilanovo čedo. On je stvorio kompletanprotokol. Zaprepašćujuće je kako kompjuter uspeva da stvori šablone,iznenađujuće korelacije, uglove posmatranja podataka koje mi ne bismo niuzeli u obzir. Svakako, kao što reče Dilan, moramo sami da unesemo podatkekako bi smo stvarali šablone, došli do međusobne povezanosti i neobičnihpojava koje nas onda izvedu na pravi put.

– Onda posmatramo eventualna rešenja i alternative koje nam jekompjuter ponudio i obrađujemo mnoge od njih. Rekli ste da Vam je BakSavić bio jako dobar prijatelj? Kako ste upoznali Baka Savića, gospodine?

– Zahvaljujem se na objašnjenju. Zaista je fascinantno i rekao bih uskladu sa vremenom. Tehnologija bi trebalo da pomaže da se rešavaju zločinia ne da se olakšava zločincima da uz pomoć tehnologije varaju državu. Da,Bak Savić je bio neverovatan čovek. Poznavao sam ga sa poslovne strane.Bio je čvrst, pametan i hrabar. Njegovi dečačke vragolije su istovremenoizluđivale i zasmejavale glavne ljude u Birou. Bio sam jako tužan kada samsaznao za njegovu smrt.

Savić je klimnuo glavom i čekao.Tomas Metlok otpi malo čaja. Hteo je da sazna nešto više o ovom paru.

Lagano reče: – Sećam se slučaja davitelja koji je koristio kanap. Izvanrednoste resili taj slučaj.

– To nije bio tipičan slučaj – reče Savić. – Uhvatili smo tog tipa. Mrtav

je.Gotovo je sa tim. Zatim je pogledao u svoju ženu a Tomas primeti

izuzetnu bliskost koja je postojala između ovo dvoje ljudi. Pojavio se nekineverovatan strah u Savićevim očima, praćen senkom olakšanja i velikezahvalnosti koja je uzdrmala Tomasovu utrobu. Trebalo je da i on bude takoblizak sa Alison, ali zalutali metak u jednu ženu je zauvek stavio tačku na tumogućnost. Tomas se nakašljao kada je doneo odluku. Ovo dvoje su bilipametni, mladi i posvećeni. Bili su mu potrebni.

– Hvala što ste mi objasnili podrobnije kako vaše odeljenje funkcioniše.Pretpostavljam da mi ne preostaje ništa drugo do da vam precizno izložimproblem. Jedino što tražim od Vas jeste – i to mi morate obećati – da, akoodlučite da mi ne pomognete, ne obavestite svoje kolege o ovom razgovoru.Sve ostaje ovde, u ovom separeu.

– Da li se radi o nečemu ilegalnom?– Ne, Saviću. Uvek sam smatrao daje potrebno mnogo rada i energije da

bi se bio prevarant. Radije bih mirno plovio svojom jedrilicom po jezeruČezpik, nego što bih bežao od policije. Ipak, FBI je umešan i zbog togapostoji sukob interesa.

Savić tiho reče: – Vi ste vrlo moćan čovek, gospodine Metlok. MAXU jebilo potrebno četrnaest minuta samo da sazna da ste vi zapravo vrlo dobrozaštićeni, važan član obaveštajne službe. Trebalo mi je još sat vremena i dvatelefonska poziva kako bih otkrio da ste Vi zapravo „čovek-senka“. Neverujem Vam.

Šerlok je malo iskrivila glavu i upitala: Šta znači „čovek-senka“?Tomas odgovori: – To je termin koji su na početku sedamdesetih ljudi iz

CIA upotrebljavali za neke od nas koji su radili najtajnovitije poslove, veomatiho i diskretno, nikada vidljivo i uvek iz pozadine. Iskreno, obavljali smostvari koje nisu bile sankcionisane ali ni objavljivane niti priznavane.Rezultati su bili vidljivi, ali mi ne.

– Mislite kao tim iz „Nemoguće misije“?– Ne, ipak nismo tako perfektno izvodili operacije. U ćelom svom životu

nikada nisam spalio nijednu audio kasetu.

Nasmešio se i imao je baš lep osmeh, pomisli Šerlok. Bio je zgodančovek, lepo građen i vodio je računa o sebi. Malo je mlađi od njenog oca, aline previše. Ah, njegove oči. U njima su bile neke hladne i mračne seni, tajneduboko sakrivene, bol koji je u njemu postojao toliko dugo da je postao deonjega i ležao zakopan duboko u njemu. Bio je komplikovan čovek, alinajvažnije je bilo da je bio sam, tako usamljen – sada je to jasno videla – ibojao se nečega što je bilo isto toliko nedokučivo kao i njegova duša. Nijesmatrala da je činjenica što je „čovek-senka“ uticalo na tu turobnost unjegovim očima.

Ona reče: – Zvuči kao akcija intrige i špijunaže, gospodine, kao nešto štoje nestalo iz našeg posla kada se završio Hladni rat.

Tomas reče: – Možda se intriga i špijunaža i dalje koriste u našem poslu.Zapravo, pre no što se hladni rat završio, stvari su bile mnogo jasnije. Znalismo ko nam je neprijatelj. Znali smo tačno kako neprijatelj funkcioniše, štamožemo da očekujemo. Međutim sada projekti često nisu tako čisti, takoizvanredno dokučivi i jasno definisani, kao u filmu „Nemoguća misija“.

– U mom poslu, retko kada postoji jasna i očigledna linija između nas iloših momaka, a Sadam i Gadan“ izgledaju kao da će još dugo poživeti.Neprijatelj od juče, danas nam postaje saveznik. Nažalost, dešava se i onoobrnuto.

– Danas je, svakako, to mnogo jasnije. Ima toliko sitnih tirana i pohlepnihdespota koji žele da vladaju, ako ne celim svetom a ono bar većim delomprostora kojim trenutno vladaju. Kina je kao džinovska pesnica, mnogostrasnija nego što je Sovjetski Savez to ikada bio. Mnogo stanovnika, mnogoprirodnih bogatstava, nesaglediv potencijal. Nekako ćemo morati da izađemona kraj sa svim tim.

Tomas je pogledao preko levog ramena Šerlokove i udubio se u prošlost,ili možda u budućnost, nije mogla sa sigurnošću da kaže. Zatim tiho reče: –Uvek se dešavaju propusti, greške, životi se gube nepotrebno. Ali,pokušavamo, gospodo Savić. Mnogo češće, hvala Bogu na tome, uspevamo imoguće je da činimo svet bar malo sigurnijim mestom. Za većinu mi nismopošten svet, tako da je Vaš muž dovoljno promućuran da mi ne veruje. Ipak,ovde se radi o nečemu potpuno različitom. Ovde se ne radi o poslu.

Isključivo je privatna stvar. Potrebna mi je pomoć i to neizmerno.Spustila je glavu i prstima okretala kutijicu zaslađivača. Na kraju je

pogledala pravo u njega, podigla svoju čašu ledenog čaja u njegovom pravcui rekla: – Zašto me ne zovete Šerlok?

Tomas je svojom čašom kucnuo njenu. Nekako je znao da su ona i njenmuž uspeli da komuniciraju i da su se složili da ga saslušaju.

– Šerlok, baš šarmantno prezime. Vrlo se dobro slaže uz prezime Savić.Savić se onda nagnu napred. – Pređimo na stvar, gospodine Metlok.

Dajemo Vam reč da ništa što nam danas ispričate neće izaći iz okvira ovogseparea. Prihvatamo mogućnost da postoji sukob interesa, barem u ovomtrenutku.

Tomas je osetio u sebi istu vrstu olakšanja koje je osetio kada mu jeAdam rekao da je već počeo da štiti Beku. Nasmešio se ovom paru i rekao:– Zašto me ne zovete jednostavno Tomas? Da pređemo na „ti“?

TRINAESTO POGLAVLJE

Šerif Gefni reče: – Pa, znate šta gospodine Keraders, upravo smo dobili

jedan anonimni poziv.– To je baš čudno, zar ne mislite tako, šerife? Adam je prekrstio ruke na

grudima i naslonio se na gelender natkrivenog trema pred kućom DžejkobaMarlija. Šerif Gefni izgleda umorno, pomislio je, malo je podbuo u licu.Poželeo je da kaže šerifu da treba da smrša dvadeset pet kilograma iobavezno počne da vežba.

– Ne, gospodine. Nimalo nije čudno. Narod ne voli da se meša u testvari. Radije će da ogovaraju u mraku nego što će odmah doći kod nas i rećišta znaju. Ponekad su ljudi, gospodine Keraders, da budem iskren, pravagovna.

Ima tu istine, pomisli Adam. – Rekli ste da je devojčicino ime MelisaKacen?

– Tako je. Jedna žena je šapatom rekla da se radi o Melisi. Nije želela daotkrije svoj identitet. Rekla je da su svi mislili da će Melisa da pobegneodmah nakom mature. Kada je iz čista mira nestala bez traga i glasa, niko senije iznenadio. Međutim, sada misle da nije nikuda otišla, budući da je skeletpronađen.

– Sa kim se zabavljala? – upita Adam.– Niko ne zna, jer Melisa nije želela nikome da kaže. Njeni roditelji nisu

znali šta da misle nakon što je otišla. Nisu znali za priče oko njenog bekstva,tako da je sve to za njih prestavljao šok. Mislim da je verovatno neko izMelisine familije nazvao da prijavi, ili neki prijatelj koji se boji da će se naćiu opasnosti ako nam otkrije svoj identitet. Dakle, ako je to skelet MeliseKacen, onda znači da nije pobegla. Ostala je ovde i ubili su je.

– Možda je – reče Beka – odlučila na kraju da ne želi da pobegne i njendečko je ubio zbog toga.

– Može biti – reče šerif Gefni, odmahujući glavom. – Tužan način da seokonča život.

Niko mu nije protivurečio. Šerif namesti svoj debeli, kožni opasač kojimu se urezao u stomak i reče uz uzdah: – Kako su godine prolazile, narod jeuglavnom zaboravio na nju. Mislili su da je u nekoj drugoj državi, da gajišestoro dece. Možda su u pravu. Saznaćemo. Razgovaramo sa svima koji suje poznavali, sa kojima je išla u školu i tome slično.

– Nemate uopšte ideju ko je mogao da Vam to dojavi?– Ne. Gospođa Ela je preuzela poziv i rekla daje delovalo kao da ta

osoba ima kromu u ustima. Gospođa Ela misli da se radi o nekoj rođaki ilinekoj kukavnoj prijateljici.

– Da li ćete sada uraditi analizu DNK?– Čim pronađemo Melisine roditelje i vidimo da li imaju nešto njeno što

bismo mogli da iskoristimo kako bismo mogli da uporedimo njen DNK samaterijalom iz kostiju. To će potrajati. Meni je sumnjiva ta nauka i sve tepomodne stvari. Samo uzmite za primer jadnog 0. Dž. Simpsona koji je

gotovo osuđen na osnovu tih nepouzdanih, takozvanih DNK dokaza. Aliporota se pokazala mudrom. Nisu poverovali ni za trenutak u te gluposti. Pa,nešto ćemo uraditi. Znaćemo za dve nedelje.

– Šerife – reče Beka nežno – DNK je najsolidniji naučni alat koje organizakona poseduju u današnje vreme. Nije ni najmanje nepouzdana analiza.Ona potpuno oslobađa odgovornosti nevine ljude i srećom, u većinislučajeva, smešta monstrume u zatvor.

– Vi tako mislite, gospođice Pauel, ali sam primoran da Vam kažem da steveoma neobavešteni. Gospođa Ela takođe ne veruje u sve te pomodnenovotarije. Ona misli daje zaista moguće da skelet pripada jadnoj, malojMelisi, iako se seća da je bila vrlo stidljiva i slatka i tako tiha da bistepomislili da se radi o maloj utvari. Ko bi želeo da ubije tako slatko dete?Čak ne bi ni matori Džejkob Marli, koji nikoga nije voleo!

Adam odmahnu glavom. – Ne znam, šerife. Ja bih proverio njenogtadašnjeg momka. Hej, sada barem postoji neki trag. Zar nećete da uđete?

– Neću. Samo sam želeo da obavestim Vas i gđicu Pauel. Moraću darazgovaram sa ovima iz elektrodistribucije, čuo sam da su slučajno preseklijednu odvodnu cev. To neće izaći na dobro. Molite se da vetar ne počne daduva u ovom pravcu. Onda, gospodine Keraders, ostaćete sa gospođicomPauel ovde još neko vreme?

– Ah, da – reče opušteno Adam, bacivši pogled na Beku koja ne reče nireč od kada je šerif Gefni, sa ponovno zašivenim dugmetom, oplakivao slučajjadnog O.Dž. Simpsona.

– I dalje je vrlo uzbuđena, šerife. Skače na svaki zvuk ove stare kuće.Znate kakve su žene, toliko osetljive da čovek dobije želju da ih mazi svedok se sunce ponovo ne probije kroz oblake.

– Lepo ste to rekli, gospodine Keraders. Danas možemo da uživamo usavršenom letnjem danu. Samo omirišite vazduh. Miris slanog okeana idivljeg cveća, i taj miris sunca. Nema ničeg sličnog ovome.

– Ah, evo i Tajlera i malog Sema. Dobro jutro. Samo razgovaramo omogućnostima u vezi skeleta koji je pronašla gđica Pauel. Može biti da seradi o Melisi Kacen. Da nisi slučajno ti promenio glas u ženski i dojavio nam

tu mogućnost?– Sigurno nisam ja, šerife – reče Tajler, podižući jednu obrvu.– Kako ste rekli? Melisa Kacen?– Da, baš tako. Da li je se sećaš, Tajlere? Zar niste išli u školu zajedno?

Bila je otprilike tvojih godina.Tajler je polako spustio Sema na trem i posmatrao ga kako odlazi do

niskog stočića sa gomilom knjiga, od kojih su neke bile zaista stare.– Melisa Kacen – namrštio se Tajler. – Da, sećam je se. Baš je bila slatka

klinka. Mislim da je bila u istom razredu u srednjoj školi, ili možda godinudana mlađa. Nisam siguran. Nije bila neka lepotica ali je bila slatka. Nikadanije govorila ružne stvari o drugima, koliko se sećam. Zaista mislite da bionaj skelet mogao biti njen?

– Ne znam. Dobili smo jedan anonimni poziv da se radi o njoj.Tajler se opet namršti. – Mislim da se sećam da se pričalo da hoće da

pobegne, da, tako je bilo. I pobegla je tako da niko ništa nije posle toga čuo onjoj.

Šerif Gefni reče: – Da, to je ta priča. Sada će nam analiza DNK pokazatišta je istina ili već to što će nam reći iz laboratorije. Pa, vreme mi je da odemdo električara. Onda ću nazvati tog Džervisa u Avgusti i videti šta ima novo.

Sem je držao u rukama malu i tanku knjižicu. Adam se spustio na kolenai pogledao u knjižicu sa lepim vojnim helikopterom na koricama. Reče: – Toje „Džejnin katalog letilica“. Pitam se šta će Džejkobu Marliju Džejninaknjiga?

– Džejn? – ponovi Sem.– Da, znam, to je žensko ime. Slušaj Seme, ona je iz Velike Britanije. Od

Britanaca se i očekuje da se bave ludostima.Beka reče: – Hej, Seme, želiš li čašu limunade? Baš sam je jutros

pripremila.Sem je podigao pogled ka njoj i ništa nije rekao, samo je klimnuo

glavom. Tajler onda reče podignute brade i vojničkim tonom:– Sem voli Bekinu limunadu.

– I ja je volim – reče Adam. – Sada, odlazim. Vratiću se večeras, Beko.Poželela je da ga pita kuda ide, sa kim će da razgovara ali nije smela da

izgovori ništa pred Tajlerom.– Čuvaj se! – viknula je za njim. Videla je kako se Adam na tren

zaustavlja, ali se nije osvrnuo.– Ne dopada mi se ovaj, Beko – reče Tajler tiho nekoliko minuta kasnije

ukuhinji dok je jednim okom motrio na Sema koji je pio svoju limunadu,

tražeći poslasticu u kutiji „Kreker Džeka“ koju mu je Beka dodala.– Bezopasan je – reče mu ona opušteno. – Zaista bezopasan. Sigurna sam

da je peder. Znači, ti si poznavao tu Melisu Kacen?Tajler klimnu glavom i popi još malo limunade. – Kao što sam rekao

šerifu, bila je slatko dete. Nije bila popularna, niti previše pametna, ali je bilafina. Znam da je igrala ragbi i sećam se da me je jednom pobedila u pokeru.Tajler se smešio dok se prisećao. – Da, igrali smo poker u skidanje. Mislimda sam ja prvi momak kojeg je videla u boksericama.

– Rejčel pravi dobru limunadu – reče Sem i oboje ga pogledaše sadivljenjem. Izgovorio je čak četiri reči i povezao ih u rečenicu.

Beka ga pomilova po licu. – Kladim se da Rejčel mnoge stvari dobroradi. Znaš, od nje sam iznajmila ovu kuću.

Sem je klimnuo glavom i popio još malo limunade. Pošto su njih dvojicaotišli nakon deset minuta kako bi kupili namirnice u bakalnici, Beka jeočistila kuhinju i krenula na sprat. Namestila je krevet i sredila spavaćusobu. Nije želela da ima išta sa Adamom Keradersom, ali je uzdahnula i ipaksišla do njegove spavaće sobe. Krevet je bio uredno namešten. Ničeganeuobičajenog nije bilo u sobi. Otišla je do ormana i izvukla gornju ladicu.Donji veš, majice i dve presavijene pamučne košulje. Ništa više. Izvukla jetamno-plavu torbu koja je stajala ispod kreveta. Podigla je na krevet i laganopočela da otkopčava dugački rajsferšlus.

Zazvonio je telefon. Gotovo je skočila od iznenađenja. Telefon je ponovozazvonio. Morala je da trči dole, jer je to bio jedini telefon u kući. Njenmobilni telefon nije bio napunjen, i trenutno se punio. Podigla je slušalicu,

posle šestog zvona. – Halo?– Halo? Koje to?– Zdravo Rebeka. Ovde tvoj dečko.Mozak joj se gotovo paralisao. Nekako je pronašao.Reče mu: – Guverner je živ. Ipak nisi tako dobar, zar ne? Nisi uspeo da

ga ubiješ. Bio si jako loše obavešten pa nisi ni znao da će biti okružengomilom lekara.

– Možda nisam ni želeo da ga ubijem.– Ma, kako da ne.– U redu, kopile je još živo. Ali se neće uskoro popeti u tvoj krevet. Jako

mu je teško kada treba da priča i jede. Ionako je trebalo da smrša nekolikokilograma.

– Ubio si Dika Mekelama. Naterao si ga da ispriča laži o meni a zatim siga ubio. Koliko si mu platio? Ili si mu pretio da ćeš ga ubiti ako ne učini tošto si tražio?

– Odakle ti te informacije, Beko?– To je istina.Tišina.– Niko ne može da me nađe. Ni FBI ni njujorška policija, niko. Kako si

me ti pronašao?Nasmejao se, zvonkim i opuštenim smehom od čega joj se smučilo do

povraćanja. Koliko ima godina? Nije mogla ni da pretpostavi. Razmišljaj,reče samoj sebi, slušaj ga i razmišljaj. Nateraj ga da priča. Upotrebi mozak.Da li je mlad ili star? Kakav mu je akcenat? Slušaj da bi čula neštokarakteristično. Nateraj ga da prizna da je ubio Dika.

– Reći ću ti kada se vidimo, Beko.Ona onda reče veoma polako i značajno: – Ne želim da te vidim. Želim

da odeš nekuda i umreš. Ili to, ili da se predaš policiji. Spržiće te na stolici.To i zaslužuješ. Zašto si pregazio Dika Mekelama?

– Šta misliš, šta ti zaslužuješ?

– Sigurno ne ova sranja koja moram da trpim zbog tebe. Da li ćeš ponovopokušati da ubiješ guvernera?

– Još uvek nisam odlučio. Znam da ne spava sa tobom, ali samo zato štone zna gde se nalaziš. Takav starkelja kao što je on. Trebalo bi da se stidiš,Rebeka. Seti se samo kako je Rokfeler otegnuo papke u krevetu sa svojomljubavnicom. To se može desiti i tebi i guverneru. Bolje ti je da ne činiš to sanjim opet. Ali ti si mala kurva, zar ne? Da, verovatno ćeš ga nazvati kako bidošao i opet spavao sa tobom.

Zašto nije postavila prisluškivač na telefon. Zato što ni ona ni Adam nisupomislili da će je pronaći ovde u Riptajdu i nazvati je.

– Ti si ubio Dika Mekelama, zar ne? Zašto?– Taman si počela da se osećaš sigurnom, zar ne? Tek si dve nedelje

odvojena od mene i već si odlepila. Previše samopouzdanja, Rebeka. Ubrzoću doći po tebe.

– Slušaj, ti skote. Samo mi se približi i razbiću ti glavu!Nasmejao se grlenim i dubokim glasom. Opušteno. Da li je mlad?

Možda, ali nije bila sigurna.– Možeš da pokušaš, to svakako. To će uneti malo uzbuđenja u ovu moju

hajku. Vidimo se uskoro. Veoma brzo, računaj na to.Spustio je slušalicu pre no što je mogla bilo šta da kaže. Stajala je tamo,

belo gledala u staromodni, crni telefon, zurila u njega i bila duboko u sebisigurna da je sve gotovo. Ili će uskoro biti. Kako iko može da je zaštiti odtog luđaka? Učinila je sve što je mogla i ipak je pronašao, gotovo isto takolako kao i Adam.

Kako je pronašao? Da li i on ima isto toliko veza kao i Adam? Očiglednoje da ima. Ne, ona neće odustati i dopustiti mu da dođe i ubije je. Ne, ona ćese boriti. Spustila je slušalicu u ležište telefona i lagano se udaljila iz dnevnesobe. Bila je umorna, zaista umorna. Nije mogla da podnese da i dalje boraviu kući Džejkoba Marlija, jednostavno nije mogla. Osetila je nemir duboko usebi, i neku hladnoću, vrlo jaku. Gotovo se ukočila. Napunila je svoj pištoljautomatik „Kunan 357. Magnum“, gurnula ga u džep svoje jakne i krenula kadelu šume gde je pre dva dana zatekla Adama. Zar je moguće da je prošlo

samo dva dana? Sela je ispod jednog drveta gde je on izvodio svoje tekvondovežbe. Pogledala je u mesto gde je tada stajala i uperila svoj pištolj u njega.Bila je tako uplašena da je mislila da će se ugušiti. Izbacio je pištolj iz njenihruku pre no što je mogla da udahne vazduh. Zatvorila je oči i naslonila se najedno drvo. Da li bi se i progonitelj tako opušteno ponašao prema njoj kaošto se Adam ponašao? Verovatno da bi.

Zatvorila je oči i dozvolila svojim mislima da odlutaju. Videla je svojumajku, kako joj se osmehuje – mora da nije imala više od sedam godina ipokušavala je da nauči neku navijačku pesmu. Onda joj je mama pokazalakako to treba da uradi i to je bilo divno, prosto savršeno. Smeh njene mame,tako sladak, koji je ispunjavao osećanjima, činio je da se oseća jako prijatnoi srećno. Protrljala je zglob ruke iz koje je Adam izbio pištolj. Nije bolelo, alijoj je pet minuta ruka bila prilično utrnula. Gde je on? Zašto je otišao?

Adam se vratio u kuću Džejkoba Marlija i u tom trenutku se tolikouplašio da nije mogao ni da razmišlja. Nje nije bilo. Vrata su bila otvorena alinje nije bilo. Čak su gorele dve svetiljke ali od nje ni traga. Čovek koji jeprogonio je sada i oteo... Ne, ne, to bi bilo smešno. On je jedini koji jemogao da je pronađe.

Pretražio je svaku prokletu sobu u kući. Video je da njegova putna torbaleži na krevetu. Izgledalo je kao da je počela da je otkopčava i onda, iz nekograzloga, jednostavno izašla iz sobe i ostavila torbu tako da je on vidi.

Zašto? Kuda je otišla?Nemoj da paničiš.Neko ju je pozvao, radilo se o hitnom pozivu. Otišla je do Tajlerove

kuće. Mora da je nešto sa Semom u pitanju. Dečak je bio bolestan, da, moradaje to u pitanju.

Ali nije je bilo ni tamo, nikoga nije bilo kod kuće. Odvezao se do „FudForta“, benzinske stanice i bolnice. Gospode, provozao se celim gradom inije je pronašao. Lagano se dovezao do kuće. Ugasio je motor i ostao da sediu svom crnom džipu, naslonivši glavu na volan obložen kožom.

Gde si, Beko?Nije mu bilo jasno šta ga je nagnalo da podigne glavu i skrene pogled ka

šumi. Jednostavno je to učinio. U trenutku je shvatio da je ona upravo tamo.Ali zašto? Trebalo mu je tri minuta da je pronađe.

Spavala je. Prišao joj je vrlo tiho. Nije se pokrenula. Ležala je uz stablodrveta, obgrlivši ga desnom rukom. Držala je pištolj, koji se presijavao nasuncu koje se probijalo kroz granje.

Da li je video odsjaj srebra? Nije to primetio, mada je znao da se onanalazi baš tu. Zbog čega ga nije odmah poslužila njegova fantastična intuicijaveć je prvo premro od straha?

Dopuzao je do nje. Pogledao je, pitajući se zašto je došla ovde. Video jeisušene brazde od suza na njenim obrazima. Ovo je previše za nju, nije ničudo. Delovala je bledo, isuviše mršavo. Pogledao je u njene prste koje sučvrsto stezale pištolj, u nokte, kratke i neravne. Dotakao je prstima njenobraz. Lice joj je bilo tako nežno na dodir. Onda je, lagano, prodrmao poramenu.

– Beko, hajde, probudi se.Odmah se probudila na zvuk muškog glasa, sa uspravljenim pištoljem,

spremna da puca. Čula ga je kako psuje, a zatim je osetila kako pištolj izlećeiz njene šake. Zglob na ruci joj se u isto vreme ukočio. – Ne opet.

– Sranje, gotovo si me upucala.To je bio Adam. Pogledala ga je i nasmešila se. – Mislila sam da je on.

Izvini. Srce mu se primirilo. Kleknuo je pored nje. – Šta se dešava?– Koliko ima sati?– Skoro četiri poslepodne i nisam mogao da te pronađem. Gotovo sam

poludeo pokušavajući da saznam gde se nalaziš. Uplašila si me, Beko. Misliosam da su te oteli.

– Nisu, evo me ovde. Žao mi je što nisam razmišljala. Nego, kako si mepronašao?

Slegnuo je ramenima. Nije želeo da joj kaže da je je iznenada shvatio gdebi mogla biti. To bi joj delovalo suludo. A njoj svakako nije bio potreban jošjedan suludi lik u okruženju.

– Koliko će mi ovoga puta zglob na ruci biti nepokretan?

– Ne više od pet minuta. Nemoj da cmizdriš. Da nisi možda očekivala daću ti dopustiti da me upucaš?

– Ne, zapravo nisam.– Izgledaš umorno, Beko. Bolje bi bilo da malo odspavaš u svom krevetu

nego što hrčeš ovde pod drvetom. A i šuma nije baš sigurno mesto zaspavanje. Do sada je to bio najbolji argument koji je izašao iz njegovih usta.

– Zašto? Jedina osoba koja me je ikada vrebala po ovim prostorima sibio ti, a ti više ne moraš da se šunjaš naokolo. Već si ušao u moju kuću.Uzdahnula je.

– Ne znam zašto sam došla ovde. Jednostavno nisam mogla više dapodnesem da budem u toj kući.

On reče opet: – Uplašila si me, Beko. Molim te, nemoj nikada da nestaješa da me ne obavestiš.

Podigla je pogled ka njemu i lice joj je bilo tako bledo poput ledenesusnežice, dok je izgovarala ove reči u samrtno ozbiljnom tonu: – Pronašaome je. Nazvao me je.

– On?Znao je da će je pronaći. Da, čovek koji je progoni je pronašao i to je

bilo strašno i strepeo je od toga, ali je znao da je to neminovno. Tip je biodobar. Imao je veze. Ma ko god on bio, znao je ljude i znao je kako da ihupotrebi da bi dobio ono što želi. Adam je bio siguran da joj je on bio natragu istog trenutka kada je napustila Njujork. Ipak, bio je iznenađen. Tačnije,osećao je strah. Mrzeo je taj osećaj straha, koji je bio dubok i razdoran.Gotovo je mogao da oseti plamen. Vatra je bivala sve bliža.

– U redu, nazvao te je. Priberi se.Zaćutao je i nasmešio joj se. – Ma, da. To treba sebi da kažem a ne tebi.

Nego, šta je rekao? Da li je rekao kako te je pronašao? Da li je rekao bilo štašto bi nam pomoglo da ga identifikujemo?

Rekao je „nama“. Do tog trenutka je osećala užasnu prazninu u duši aonda je rekao“mi“ i lagano je počela da oseća neku promenu. Više nije bilasama.

Pogledala je u njega i nasmešila se: – Drago mi je što si ovde, Adame.– Da – reče on. I meni je drago.– Bez obzira što si peder?Gledao je u njene usne a zatim skočio na noge. Iskušenje je stajalo 25 cm

od njega. Spustio je pogled ka njoj a zatim joj pružio ruku.– Dobro, sada je sve u redu. Hajde da se vratimo u kuću. Voleo bih da

napišeš sve čega se sećaš što je on rekao. U redu?Njen izraz lica je odavao čvrstinu, hladnoću i odlučnost. Dobro, pomislio

je, neće tek tako leći i dopustiti tom tipu da je pregazi kao psa.– Učinićemo tako, Adame.Išli su jedno uz drugo stepenicama do trema. Nisu ni stigli do ulaznih

vrata kada se, dok je on razmišljao da bi trebalo opet da joj pokaže da nijepeder, začuo pucanj i drveni metak, oštar poput noža se odbio od ulaznihvrata, na samo pet santimetara od Bekine glave i zaustavio se u Adamovojnadlaktici.

ČETRNAESTO POGLAVLJE

Adam je brzo pritisnuo kvaku, gurnuo vrata i ugurao Beku u hodnik. Bio

je brz, ali nedovoljno. Još jedan metak je udario u gredu nad vratima odmahiznad njegove glave, raznoseći ivericu u svim pravcima. Ovoga puta ganijedan komadić nije pogodio. Okrenuo se i zalupio ulazna vrata, zatim jezgrabio Beku za ruku i povukao je izvan linije pucanja. Kleknuo je kraj nje. –Izvini što te ovako vučem. Da li si dobro?

– Da, dobro sam. Taj kreten, taj grozan čovek. On je u stvari monstrum,on je lud. Adame, ovo mora da prestane. Mora!

Posmatrao je dok je vadila pištolj iz džepa jakne i počela da puzi kajednom od prozora. Našao se odmah iza nje.

– Beko nemoj, sačekaj minut. Tražim od tebe da ostaneš dole. Ovo jemoj posao.

– On mene juri, a ne tebe – reče ona mirno i polako, čak veoma pažljivo,dok se propinjala kako bi bacila pogled kroz prozorsko okno. Pomislio jekako će se srušiti istog trenutka od straha.

Još dva metka su prošla kroz ulazna vrata u visini grudi, unosećikomadiće drveta unutra.. Još jedan hitac. Beka je pri metila neku svetlost..Nije oklevala, jednostavno je ispalila svih sedam metaka. Čuo je samo „klik,klik, klik“ u trenutku kad u cevi više nije bilo metaka.

Tišina je bila mrtvačka. Adam je klečao na kolenima odmah iza nje,besan zbog toga stoje njegov „Delta Elit“ ostao u torbi, u gostinskoj sobi. –Beko? Želeo bih da ostaneš ovde. Ne pomeraj se. Idem da uzmem svojrevolver. Ostani dole. Brzo ga je pogledala. – Idi i ne brini. Nisam ja bašpotpuno bespomoćna.

Pogodila sam ga, sigurna sam u to, Adame.– Ostani molim te dole.– U redu. Posmatrao je kako vadi još metaka iz džepa jakne. Zurio je u

nju dok ih je lagano i tiho stavljala u pištolj.– Idi po svoje oružje – reče ona gledajući kroz prozor, okrenuta leđima ka

njemu. – Čak i da ga nisam ustrelila, barem mogu da ga držim dalje od kuće.Nije mogao ništa više da smisli što bi rekao. Popeo se uz stepenice do

spavaće sobe za tačno tri sekunde. Kada se vratio dole sa revolverom u ruci,Beka je bila u istom položaju.

– Ništa ne vidim – rekla je. – Misliš li da sam imala toliko sreće i da samga pogodila?

– Upravo to nameravam da saznam. Gledaj i dalje pažljivo. I nemoj dapucaš na mene.

Otišao je pre no što je uspela da udahne vazduh. Čula ga je kako brzohoda kroz kuhinju, a zatim tiho otvara i zatvara vrata. Daj Bože da je uspelada ustreli čoveka koji je progoni. Možda ga je pogodila pravo u vrat, gde jeon pogodio guvernera. Ili u stomak. Zaslužio je to zbog toga što je ubio onujadnu, staru beskućnicu. Čekala je, čekala, ne mičući se. Čekala je Adama,

očekivala da ugleda njegovu senku, bilo šta što bi joj pokazalo da je bila upravu.

Vreme je tako sporo prolazilo da je mislila da će se spustiti noć pre nošto se bilo šta desi. Iznenada je čula uzvik.

– Izađi, Beko!Adam. Bio je to Adam i glas mu je zvučao normalno. Brzinom metka se

našla pred vratima, kosa joj se lepila uz lice i shvatila je da se u isto vremepreznojava i smrzava, i da se smeje. Da, smejala se zbog toga što je uspela.Pobedili su monstruma. Barem, ovog puta.

Adam je stajao uz ivicu šume i mahao u njenom pravcu. Stajao je u istompravcu gde je ona ispalila svih sedam metaka. Čekao je dok se nije pojavilaispred njega. Nasmešio se, zagrlio je i čvrsto je stegao. – Sredila si tog skota,Beko. Dođi i pogledaj.

Bilo je krvi na opalom lišću. Izgledalo je kao božična dekoracija – bordoboja rasuta po tamno zelenoj.

– Sredila sam ga – prošaputala je. – Stvarno sam ga sredila.– Naravno da jesi. Tražio sam ga ali nisam naišao na njegov trag. Shvatio

je da je ispao iz igre, tako da je previo svoju ranu i pažljivo zasuo zemljomotiske stopala, kako ne bi ostavio nikakve tragove.

– Sredila sam ga – reče opet ona, smešeći se. – Pobogu, Adame, ne!– Šta je bilo?– Tvoja ruka. Spustila je svoj pištolj u džep jakne i zgrabila ga za ruku. –

Ne pomeraj se. Pogledaj, iverica ti se zabila u ruku poput nekog noža.Vratimo se u kuću i dopusti da je izvadim. Gospode, mora da te strašno boli?

Pogledao je u parče drveta koje je štrcalo iz njegove nadlaktice nalik naoštri nož. Nije ništa osećao.

– Nije me ni bolelo dok nisam znao za povredu. Sada me boli ko đavo.Sranje.

Posle pola sata su se raspravljali. – Ne, ne idem kod lekara. Prvo što ćelekar da uradi biće da nazove šerifa Gefnija. Beko, to ti baš i nije potrebno.Dobro mi je. Dezinfikovala si mi ranu i stavila zavoj. Odlično si to obavila.

Neće biti problema. Neka samo prođe. Čak si mi ugurala u grlo i tri aspirina.Kako bi bilo kad bi me častila velikim gutljajem brendija? Tada bih biospreman i da zapevam u operi.

Pomislila je na šerifa Gefnija kako dolazi i postavlja pitanja o čovekukoji je pucao na njih. – Bože, bože, narode. Ko bi želeo da učini tako nešto?

Dala mu je još jedan aspirin za svaki slučaj i pošto nije imala brendija ukući, ponudila mu je dijetalnu Koka – Kolu.

– Slično je – reče on i otpi veliki gutljaj.Kada je odjeknuo udarac na ulaznim vratima oboje zaćutaše. Zatim su

čuli kako se ulazna vrata otvaraju, i neko tiho mrmljanje. Beka je zgrabilasvoj pištolj i uperila ga ka kuhinjskim vratima.

– Ostani gde si, Adame. Ne bih želela opet da te opet povrede.– Beko, biću u redu. Sačekaj trenutak. Adam je opet stao na noge,

spustio ruku na oružje.– Ko je to? – uzviknuo je.Muški glas uzvrati: – Deco, je li sve u redu? Ulazna vrata izgledaju kao

da ih je cela armija izrešetala.– Ne znam ko je to – reče Adam. – Da li prepoznaješ taj glas?Odmahnula je glavom.– Do đavola, ko je tamo? Predstavite se, betsraga vam glava! Predstavite

se ili ću vam otkinuti glave. Moramo da budemo izuzetno obazrivi.– Savić je ovde.– I Šerlok. Tomas nas je poslao. Rekao je da bi trebalo da se upoznamo

sa Adamom i Bekom, da razgovaramo sa njima, i pokušamo da razmotrimo ianaliziramo činjenice koje su nam na raspolaganju.. Možda ćemo posle togamoći da sredimo tog čoveka koji vas progoni.

– Rekao sam mu da to nije potrebno – reče Adam i vrati svoj revolver nakuhinjski sto. Izašao je u hodnik. Krupan muškarac je stajao u hodniku sa„Žigom“ od 9 mm u ruci. Odmah iza.njega je stajala jedna žena, kaoobezbeđenje. Iskoraknula je ispred muškarca i rekla:

– Ne uzbudujte se. Mi smo dobri momci. Baš kao što je Dilan rekao,

Tomas nas je posalo. Ja sam Šerlok a ovo je moj muž Dilan Savić. Mi smo izFBI.

To je bio čovek od kojeg je Tomas očekivao da će spasiti život njegovekćeri. Sin njegovog prijatelja, glavni kompjuterdžija u Birou. Adamu se tonije dopadalo, ni jedan, jedini detalj. Stajao je i mrko posmatrao oboje.Muškarac koji izlaže svoju ženu potencijalnoj opasnosti? Kakav je to idiot!

Beka istupi napred. – Imate lepo ime, Šerloče. Vi ste gospodin Savić?Zdravo. Ne znam koje taj Tomas, ali pretpostavljam da je Adamov šef. Adamodbija da mi kaže ko ga je unajmio i zbog čega. Ja sam Beka Metlok. Čovekkoji me progoni i koji je pucao u guvernera je upravo bio ovde. Nazvao meje telefonom a zatim je pokušao da nas ubije. Uspela sam da ga ranim,sigurna sam. Adam je pronašao tragove krvi, ali je ovaj ipak uspeo daodmakne, prikrije svoje tragove, a ja sam morala da previjem Adama i...

– Sve nam je to jasno – reče Šerlok i nasmeši se mladoj ženi koja jestajala preko puta nje. Šerlok je pomislila da je pred njom zaista lepa žena,ali izgledalo je da je isuviše dugo iscrpljena. Obratila se krupnom muškarcu,Adamu, koji je stajao pored Beke:

– Dilan je specijalista za povrede. Da li biste želeli da Vam pogledaruku?

Adam je bio iznerviran i osećeo se kao neki kreten zbog toga što se takooseća. Ako je ovaj tip zaista genije što se tiče kompjuterskih programa zapraćenje, ma šta to bilo, možda bi zaista mogao da pomogne. Odmahnuo jeglavom. – Ne, dobro mi je. Nadam se iz sveg srca da se šerif neće pojavitiovde zbog pucnjave.

– Ova kuća je prilično izolovana od ostalih – reče Savić. – Zbog svegovog drveća, sumnjam da je neko čuo pucnje, osim ako se nije nalazio zaistablizu.

Beka ga je pogledala i rekla: – Nadam se da ste u pravu. Ovo je AdamKeraders. On mi je rođak. Ovde je kako bi mi pomogao da sredimo ovuzbrku i kako bi me zaštitio. Kao što sam već rekla, pretpostavljam da radi zatog tipa, Tomasa. Jednom tipu koji živi dole niz ulicu sam rekla da jehomoseksualac, zbog toga što se bojim da je ljubomoran na Adama. Ali, nijeon takav.

Šerlok reče: – Mislite nije on ljubomoran?– Ne. Mislila sam da Adam nije homoseksualac. Savić, krupan čovek

koji je do tog trenutka delovao veoma mirno, dostojanstveno i zlo, počeo jeda se smeje. I smejao se sve više.

Žena sa predivnim riđim kovrdžama pogleda u svoga muža, nakrivi glavuna jednu stranu dok su joj kovrdže padale preko lica, i sama poče da sesmeje.

– Drago mi je što niste homoseksualac – reče Savić. – Šta? Vi zaistamislite da je taj drugi muškarac ljubomoran na Adama?

Beka klimnu glavom. – Da. To je strašno glupo. U situaciji sam gde mi ježivot u opasnosti. Ko može da razmišlja u takvoj situaciji na seks ilisvakodnevne probleme? To je jednostavno glupo.

– U pravu ste – reče Šerlok. – Niko ne bi pomišljao na to. Je li tako,Dilane?

– Sve što kažeš je tačno – odgovori Savić.Adam je posmatrao kako Savić vraća svoj pištolj u futrolu koja mu je

visila sa ramena. Sranje. Ma, u redu. Možda njih dvoje zaista mogu dapomognu. Sačekaće da vidi šta će preduzeti, pre no što se umeša.

Beka reče: – Adam pije dijetalnu Koka-Kolu pošto nemam brendija ukući da ga malo smiri posle šoka. Želite li i vi malo Koka-Kole sa limunom iledom?

Savić joj se nasmeši. – Meni dajte dosta limuna a Šerlok i ja ćemo posletoga otići i kupiti malo brendija. Zatim je pogledao jednim dugim,ispitivačkim pogledom. Želeo je da joj kaže da se njen otac razboleo od brigezbog nje, da baš liči na njega, da će se, kada se sve ovo završi, prvi putpojaviti u njenom životu. Ali sada Savić nije bio u mogućnosti da bilo štakaže. Obećali su Tomasu Metloku da će ostati tajanstveni, dok se cela zbrkane sredi. Tomas im je rekao:

– Dok se ne uverim da je Krimakov zaista mrtav, ne smem da rizikujem.Da bih bio potpuno siguran i opušten, morao bih da vidim fotografiju na kojojon leži na stolu u nekoj grčkoj mrtvačnici.

Šerlok je tada rekla: – Ali, ako nije mrtav i ako on rukovodi ovom

akcijom, to onda znači da zna za Beku i pokušava da je zastraši, kako bi nakraju dospeo do Vas.

Tomas je odgovorio: – Znam dovoljno da bi to u meni izazvalo užasanstrah, Šerloče. Samo bih želeo da ostanem u tajnosti, dok ne budem sasvimsiguran. U međuvremenu, želeo bih da do nje ne dođe policija, niti FBI, zbogtoga što sam siguran da je oni ne mogu zaštititi od tog progonitelja.

Beka progovori preko ramena, dok ih je vodila do kuhinje: – Pre no štobilo ko dođe, morate da mi kažete ko ste vi i zašto ste ovde. Kao što samvam rekla, Adam je tobože moj rođak, homoseksualac.

Dok je otvarala konzervu soka Saviću, Adam reče: – Da li biste želeli dabudete njen drugi rođak homoseksualac?

– Šta bih onda ja bila? – reče Šerlok. – Ja ne skidam ruke sa njega. To biodmah razotkrilo našu prevaru.

– Mogli bismo da budemo Vaši prijatelji, Adame. Znam dosta detalja oVama i Vašoj prošlosti. Kako bi bilo da kažemo da smo išli u školu zajedno?– upita Savić.

– Šta biste, do đavola, radili u Riptajdu, u državi Mejn?Šerlok uze čašu soka od Beke, otpi jedan gutljaj i reče: – Ovde smo zbog

kostura koji je ispao iz zida tvog podruma, Beko. Potrebna vam je pomoć.Budući da živimo u Portsmutu, nije nam bilo teško da dođemo do ovde.

– Kako ste saznali gde sam išao u školu? – upita Adam dok je mračnim iozbiljnim pogledom proučavao Savićevo lice.

– MAX me je upoznao sa detaljima o Vama. Trebalo mu je malo viševremena da otkrije druge Vaše aktivnosti. Išli ste na „Jejl“. Nema problema.Hoćemo li da kažemo da smo veslali zajedno?

Neka ide život, pomisli Adam, to je bila dobra ideja. – Da – reče on. –Bili smo u

veslačkom timu. Pobedili smo i „Harvard“, tu gomilu cmizdravihpopišanaca.

Šerlok se pitala zašto Adam ne želi da ona i Dilan budu ovde sa njima.Zar mu nije jasno da mogu da pomognu? Ipak je progonitelj stigao u Riptajd i

pokušao da ih ubije.Šerlok se toplo nasmešila Adamu. – Zašto ne odemo do šume i vidimo da

nije taj tip nije ostavio neke tragove?– Hajdemo – reče Savić i ustade. – Trebalo bi da utvrdimo zašto bi on

želeo da ubije Beku. Nije baš logično. On želi da je zastraši. Zašto bi pucaou nju i završio sa ćelom pričom? Onda mu više ne bi bilo zabavno.

– Dobro pitanje – reče Beka. – Nismo imali vremena da razmišljamo obilo čemu od kada se to dogodilo. Što se mene tiče, ne mislim da je želeo daubije nekog od nas.

Želeo je da nas dobro zaplaši, samo da bi pokazao da je ovde i da jespreman da nastavi igru.

Beka uzdahnu. – Blagi Bože. Trebalo bi da popravimo ulazna vrata preno što moj komšija, Tajler Mekbrajd, ili šerif, dođu da me obiđu. Ne bihželela da objašnjavam odakle mi rupe od metaka u vratima.

– Hajde prvo da proverimo tragove – reče Šerlok. – Beko, možeš da namispričaš kasnije šta ti je rekao progonitelj ovog puta, dok mi popravljamovrata.

– Dobar si – reče Savić Adamu tridesetak minuta kasnije. – Rekao si danije ostavio tragove i zaista ih nema.

Adam se iscerio. – Hajdemo malo dalje. Možda ćemo naići na tragoveguma.

– Nema šanse – reče Šerlok. – Progonitelj je profesionalac, što znači dazapravo i ne progoni Beku. To mu je samo maska. Navodi na pogrešan trag.

Savić klimnu glavom. – Slažem se. Nije on progonitelj. Beka reče: – Očemu je zapravo reč?

Adam onda reče, lagano podižući lišće na udaljenosti od tri metra. – Nijelogično, Beko. Obično su oni koji progone u suštini bolesni tipovi koji se, iznekog čudnog razloga, fiksiraju za nekoga. Radi se o opsesiji. I oni nisuprofesionalci. Ovaj tip jeste profesionalac. Sve je isuviše dobro isplanirano.

Savić pomisli: Ako je Krimakov živ, onda se radi o pravoj kampanjizastrašivanja a Beka je samo oruđe da ostvari svoj cilj. Tomas Metlok je u

pravu što se boji.Kraj koji je Krimakov isplanirao nije nosio ničeg dobrog ni za oca, ni za

kćer.Beka je odmahnula glavom. – Ali, deluje kao luđak, svaki put kada me

nazove. Nazvao je pre dva sata. Govorio je kao i obično. Glas mu je zvučaouzbuđeno, kao da je zadovoljan samim sobom. Kao da više ne može da čeka.Znam da se poigrava sa mnom, i naslađuje mojim strahom, mojim besom ibespomoćnošću. Zaćutala je na trenutak, pogledala u Adama i dodala: – Radise o tome, da ne mogu da ne pomislim da je on duboko u duši mrtav.

Šerlok reče: – Možda je mrtav iznutra, ali trebalo bi da se pobrinemo okotoga šta on čini. Samo znamo da je mudar; zna šta treba da radi i to i radi.Pronašao te je, zar nije tako? Hajdemo natrag u kuću kako bi nam Beka sveispričala.

Rekla si da te je ponovo nazvao. Reci nam tačno šta je rekao. Onda ćemoudružiti naše mozgove i resiti celu zbrku.

– Još nešto – reče Savić, dok je otresao svoje crne pantalone. – Ne bitrebalo da se izlažemo opasnosti ovako otvoreno. Nije baš pametno.

Šerlok ih povede nazad ka kući Džejkoba Marlija, mašući svojomsjajnom riđom kosom koja je prosto blistala na svetlosti zalazećeg,poslepodnevnog sunca. Pronašli su na polici pored rupe na podrumskom zidunešto boje za drvo i električnu šmirglu koja je radila. Skinuli su ulazna vratasa šarki i uneli ih u kuću. Dok je Savić šmirglao vrata a Adam popunjavaorupe od metaka, Beka i Šerlok su pažljivo osmatrale sa pištoljima u rukama.Vrlo brzo su se Šerlok i Beka zapričale.

– Kada me je nedavno nazvao, rekao je isto što i ranije, nešto u stilu daželi da kontaktiram guvernera čim mu bude bolje i nateram ga da dode kodmene.

– Znaš – reče Adam – on ne misli da si ti spavala sa guvernerom. To jesamo deo scenarija. Potrebno mu je nešto zbog čega bi ti zaslužilakažnjavanje.

– U pravu si – reče Šerlok, prvi put pogledavši Adama sa odobravanjem.Nije znao da li da zbog toga bude zadovoljan ili da gunđa. – Potpuno si u

pravu. Nastavi, Beko. Šta je još rekao?– Kada sam ga pitala za Dika Mekelama, nije priznao da ga je ubio, ali ja

znam da jeste. Rekao je da sam se uplašila, da sam se previše opustila, da ćedoći po mene ubrzo. Kažem vam, kada sam spustila slušalicu, poželela samda se ispovraćam. Sebe naziva mojim dečkom. To je užasavajuće.

– Da – reče Adam, podižući glavu kako bi je pogledao – ta njena želja zapovraćanjem je držala tri minuta. Onda reče Saviću: – Onda je stavila pištolju džep i otišla u šumu. Zašto si otišla tamo, Beko? Znaš da to nije bilopametno.

Zamislila se na trenutak, svi su to mogli da vide – i šmirglanje i farbanjeje zamrlo. Nijedno d njih se nije iznenadilo kada je slegnula ramenima.

– Zaista ne znam. Jednostavno sam poželela da odem u šumu sama, dasedim na suncu, preko puta tog drveta. Kuća Džejkoba Marlija me proganja.Ovde ima utvara, vazduh je ispunjen ostavštinom ljudi koji su živeli u njoj,tragovima koji možda i nisu blagonakloni prema novim stanarima.

– Pre no što sam je pronašao, gotovo sam krepao – reče Adam, shvativšida se osmehuje Saviću. Pa, zašto da ne, do đavola? Bio je ovde i zaista jedelovao pouzdano, barem sada. Možda će ipak na kraju tresnuti glavom ozid?

– Slušajte, moram da kontaktiram svoje ljude – reče Adam.– Progonitelj ili štagod on bio – se nalazi ovde. Pokušao je da nas ubije,

ili možda samo mene, što je mnogo verovatnije. Moramo da pročešljamo celigrad. I moraćemo da sredimo ova prokleta vrata pre no što ude u kuću i svenas pobije.

– Neće se on ni približiti – reče Beka i podiže svoj pištolj. – I ja takomislim – reče Savić. Namignuo je Šerlokovoj.

– Hoćeš li da ispričaš Adamu kako će naš tim da pokrije ceo grad?– Hoću. Šestorica Tomasovih momaka su na putu ovamo.Pogledala je u sat na ruci. – Pretpostavljam da će stići za sat vremena.

Bojali smo se da ovde neće biti posla za njih. Tu smo grdno pogrešili.– Tajming je savršen – reče Savić dok je brisao piljevinu sa ruku.

– Nemojte se nepotrebno brinuti da će se svi oni pojaviti zajedno u gradui odsesti u „Konačištu Erola Flina“. Nikako, neće se uopšte pojavljivatizajedno, ali će se rasporediti po ćelom gradu. Prelazimo na posao čimzavršimo sa ovim vratima. Moramo da stavimo prisluškivač na telefon.Verovatno će uskoro opet da nazove. Takođe, potrebno nam je obezbeđenjeoko kuće. Momci će se javiti i organizovaćemo straže u smenama. Takođe,Adame, trebalo bi da nam pokažeš gde se naleze tragovi krvi kako bi onimogli da uzmu uzorak za analizu. Makar će nam potvrditi da je ljudska.

– Znam da sam ga pogodila.Savić klimnu glavom Beki. – Siguran sam da jesi. Videćemo da li će se

nešto interesantno pojaviti u vezi krvi. Bilo bi pametno da ostaneš unutra,Beko.

Šerlok reče: – Ako je on pokušao da ubije Adama, kako bi sebi olakšaosituaciju, onda smo i svi mi za njega žive mete. Bilo bi pametno da se TajlerMekbrajd i njegovo dete drže podalje odavde. Nije sigurno.

Adam pomisli: Gde mi je bila pamet? Trebalo je da ja razmišljam tome ida ja to prvi kažem.

Beka onda reče, gledajući Šerlokovu pravo u oči: – Ne, ne bih želela dadovedem u opasnost ni Tajlera ni Sema. Dakle, ko je taj Tomas?

– Adamov šef – reče Savić, znajući vrlo dobro da je Adam veomaoprezan. Sada je prepustila Adamu da odluči kada će da joj kaže.

– Zapravo, koliko sam ja razumeo, Adam čini uslugu Tomasu. Hej, Beko,ne brini se zbog toga, ne poznaješ ga. Adame, dobro si popunio ove rupe odmetaka. Još malo farbe i vrata će biti kao nova.

Beka se umešala: – Ostavila sam konzervu u kuhinji.– Idem sa tobom – reče Šerlok. – Želela bih da još jednom pogledam onu

rupu u podrumskom zidu..– Naravno da je želeo tebe da ubije – reče polako Savić, kada je Beka

odmakla. – Želeo je da te ukloni sa puta, da te rani ili ubije, nije mu bilovažno. I dalje mu nije važno.

– Da, znam to.

– On želi nju. Želi nju i umislio je da treba da te ukloni sa puta.– To sam i ja pomislio.

PETNAESTO POGLAVLJE

Beka je pred sobom držala konzervu sa farbom. Adam je, umesto da

preuzme konzervu, nastavio da stoji i zuri u tu tanašnu, nekada bledu, mladuženu kojoj se sada celo lice žarilo od crvenila.

– Tek sada sam se sada osvestila – reče, i on joj klimnu glavom i nasmešise.

– Pucao je u vrata na prokletoj kući Džejkoba Marlija. To je zaistapreviše.

Nije mogao da prikrije osmeh dok su njene oči sijale. Njeno svetio plaveoči su bile ozbiljne i ispunjene gnevom. Njena ofarbana kosa se nakostrešila.

– Čula sam razgovor između vas dvojice. Pokušao je tebe da ubije,Adame, kako bi došao do mene. To ne mogu da prihvatim.

Teško je disala. Bila je propisno iznervirana i imala je potrebu da ga štiti.Velikim šakama je obgrlio njeno lice. Njegove usne su gotovo dodirivalenjene. U trenutku se pribrao i uzeo tu prokletu konzervu sa farbom. Nije tobilo ono što je želeo, ali nije mogao drugačije. Besna Beka Metlok koja uz toi želi da ga zaštiti ga je dirnula, i neki čudan i predivan osećaj ga je prožeood glave do pete.

Pogledao je ponovo u njene usne ali umesto da je poljubi, počeo je da sesmeje. Nastavio je da se smeje, jer je tako očajnički želeo da nastavi da jeljubi. Zažmirila je gledajući ga i povukla se korak unazad

– Nemoj da ofarbaš odeću. Moraću onda zbog tebe da perem.– Ja sam perem svoju odeću, kada je to potrebno – reče Adam a zatim

dodade, nasmešivši se – ako mi pokažeš kako se uključuje veš mašina.

– Aparati su ti slaba taćka, zar nije tako? Ne moraš da mi odgovoriš.Samo aparati koji uključuju rad mogu da poraze jednog muškarca.

Adam je primetio Savićevu ispruženu ruku, progundao nešto i dodao mufarbu. Ruka mu je gorela i bolela ga je, a Savić, taj prokleti uljez, je to znao.

Onda reče: – Znaš šta? Stvarno bih voleo da ti malo promenim lični opis,kada sve ovo završimo.

Savić ga je pogledao pa se nasmejao: – Ako misliš da imam lepo lice,onda je to veliki problem, zbog toga što sam ja isto to pomislio za tebe.

– Sranje.Savić odmahnu glavom. Ako želiš da to resimo u ringu, ja se slažem.Beka je stajala ispred prozora dok je Savić farbao vrata, držeći pištolj

opušteno u desnoj ruci, posmatrajući okolinu, baš kao neki profesionalac.Malo kasnije, Adam više nije mogao da podnese situaciju i uze četku odSavića. Ovaj se iskezio.

Šerlok reče: – Zaista uživam dok posmatram izvorne mačo tipove uakciji. Adam je lagano i pažljivo četkom nanosio farbu, škrgućući zubima, jerga je ruka bolela. Ali nije želeo da kuka. Zviznuo je tiho, kroz zube, nadajućise da ga je Savić čuo.

Tajler se pojavio sa Semom sat vremena kasnije. – Hej, kakav je ovomiris? Ko su ovi ljudi?

Beka se za trenutak zbunila, a zatim je rekla: – Nije mi se dopadala bojana ulaznim vratima. Delovala su nekako otrcano i staro. Upravo sam završilasa ponovnim farbanjem. Sačekala je da vidi da li će Tajler da pomenepucnjavu, ali nije to učinio.

Sem je zurio u nju, šmrkćući zbog farbe, ali kao i obično ne reče ništa.– Čudno miriše, zar ne, Seme? Hej, ovde su neki Adamovi prijatelji. Ovo

je Šerlok i njen muž Savić.Šerlok se spusti na kolena pred malim dečakom. Nije mu se uopšte

približavala, samo je rekla, nakon što je on nakratko osmotrio.– Zdravo, da li ti se dopada moje ime?Sem se nije odmakao, već je malo spustio glavu naniže. Nasmešio joj se

širokim osmehom dokjeposmatrao njenu kosu. Pružio je ručicu i sa dva prstaje pomazio po glavi.

Savić kleknu pored nje. – Mi imamo malog dečaka, Seme. Mnogo mlađegod tebe. Zove se Šon i ima samo šest meseci. Još uvek ne može da dodirnemamu po glavi. Čak i ne zna da priča. Ali, rastu mu zubići.

– Zubići su slatki – reče Šerlok – ali bole dok ne izbiju.To je odmah zaintrigiralo Adama. Ovo dvoje imaju dete? Pa, zašto ga je

to toliko iznenadilo? Mnogi muškarci njegovog godišta su oženjeni i imajudecu. On je jednom bio oženjen i želeo je dete, mnogo dece, da budemoiskreni. Ali Vivi nije bila spremna. To je bilo davno, sada već ima pet godina,što je dovoljno dugi period da zaboravi njeno užasno ime koje ga jepodsećalo na neku numeru iz „Kabarea“.

Beka opušteno reče: – Sem ne priča mnogo, Šerloče. Mislim da je to zatošto uvek ozbiljno razmišlja.

– Volim decu koja mnogo razmišljaju – reče Savić. – Da li bi želeo daodeš sa mnom do kuhinje kako bismo ti pronašli neki slatkiš da pojedeš?

Sem nije oklevao, jednostavno je pružio ruku. Savić ga povuče i iznesena ramenima. – Čak ne moram ni da te obrišem ako podrigneš, Seme. Madasam u tome zaista dobar. Šon baš voli da podriguje.

Sem je držao Savića za kosu i Beka ga je videla kako se osmehuje. Ondase okrenuo i pogledao Adama i njegovu ruku u zavoju. Odmahnuo je glavom,mršteći se, sa zbunjenim a potom i uplašenim izrazom lica.

Adam reče: – U redu je, Seme. Nisam mnogo povredio ruku, samomalčice.

Beka me je dobro previla.– Tako je, i to sam dobro obavila, Seme, ne brini. Onda su Sem i Savić

otišli a Tajler reče: – Šta se, do đavola, ovde dogodilo? Beko, ne pokušavajda me lažeš.

Pomislila je na Tajlera i Sema, koji su u ovom trenutku potencijalne meteonog luđaka i reče: – Progonitelj me je pronašao. Pucao je u mene i Adama.Pogodila sam ga, ali je uspeo da ode. Mi smo dobro, ali smo zabrinuti zbogtebe i Sema zato što dolazite ovamo. To nije dobra ideja, Tajlere.

Odmahnuo je glavom i rekao: – Da li je on pucao u vrata?– Dva puta je opalio i zaista ih uništio. Nisam želela da šerif sazna.

Postavlja isuviše mnogo pitanja.– Ne brinite, gospodine Mekbrajd – reče mu Šerlok. – Sve je pod

kontrolom, ali i sami znate da je Beka u pravu. Najbolje bi bilo da skloniteSema dalje od nje dok ne sredimo tog tipa. Moglo bi da bude opasno dotrenutka dok ga ne uhvatimo.

Tajler je izgledao besno i neumoljivo. – Da, otići ću, ali želim da Bekapode sa mnom i Semom, ili u moju kuću ili već nekuda, možda u Kaliforniju.Želim da ona bude na sigurnom.

– Ne, Tajlere – reče Beka, lagano ga dotičući prstima po ruci.– Moramo da sredimo situaciju. Ima mnogo ljudi ovde koji mogu da mi

pomognu.Tajler se okrenu ka Adamu: – Ko si, do đavola, ti? Obrati se i

Šerlokovoj: – A ti?– Savić i ja smo iz FBI, gospodine Mekbrajd. Adam je ovde na

specijalnom zadatku da zaštiti Beku.To je tako rekla da je zvučalo kao da je i on iz Biroa, pomisli Adam, što

je verovatno i najbolje. Samostalni savetnik za bezbednost kao funkcija nezvuči baš realno kada se radi o razračunavanju sa jednim luđakom. FBI većbolje zvuči.

– Nikada mi nisi ništa pomenula – reče Tajler Beki tihim glasom.– Nemaš poverenja u mene. Navela si me da mislim da je on tvoj rođak.

Do đavola, zašto si to uradila?Beka nije mogla da smisli nikakav odgovor, ništa što ne bi još više

pogoršalo situaciju. Nije nameravala da ga povredi, da ga obmanjuje, daučini da se oseća nevažnim, pa ipak...

– Pomiri se sa tim, Tajlere – reče Adam. – Ne radi se ovde o nekimzabavnim igrarijama. Ovo je ozbiljno. Ti nisi obučavan da se obračunavaš satakvim ljudima. Mi jesmo. Osim toga, imaš Sema. On bi trebalo da ti bude naprvom mestu.

– Ti, đubre jedno – reče Tajler i stisnu šake u pesnice.– Nisi više peder, je li?– Ne, ništa veći od tebe.– Želiš da je zavedeš, da je iskoristiš. Uplašena je, a ti želiš da je vežeš

uz sebe.Bojiš se mog prisustva ovde.– Slušajte, gospodine Mekbrajd...Adam nije imao vremena da ga umiri recima. Tajler je skočio na njega i

udarcem ga oborio na leđa, u blizini ulaznih vrata. Adam se oslonio opovređenu ruku, progunđao nešto i odmakao se. Ovoga puta nije videozvezdice već jasnu i veoma preciznu metu – samu sredinu Tajlerovogbubrega. Neka ide do đavola, ne može ipak to da uradi. Ne bi bilo fer.Mogao bi ozbiljno da ga povredi. Neka ide bestraga!.

Teško dišući i potpuno van sebe, Tajler je hteo opet da skoči na njega, aliga Šerlok mirno potapša po ramenu, i kada se zbunjeno okrenuo, ona gaščepa za vilicu. Glava mu pade i on posrnu. Povratio je ravnotežu i ostaotako da stoji, opipavajući vilicu. Pogledao je izgubljeno a Šerlok reče:

– Žao mi je, gospodine Mekbrajd, ali dosta je bilo. Slušajte, ovde se radio Bekinom životu, a ne o vašim povređenim osećanjima. Adam čak nije nipoznavao Beku do pre neki dan. Ovde je da bi je zaštitio. Dakle, priberite seili ću vas prebaciti preko ramena i složiti Vas na zemlju.

Tajler je delovao kao da nije ni sumnjao u to što je rekla. Lagano seokrenuo ka Beki.

– Žao mi je – reče on. – Nisam nameravao da ga udarim. U stvari, jesam,ali samo zbog toga što se bojim za tebe. Ali, taj tip se razmetaopredstavljajući se kao tvoj rođak a ja sam znao da nije. Nisam znao šta daradim. Brinem se za tebe, Beko, zaista se brinem.

Beka priđe Tajler u i lagano se zaustavi preko puta njega. Nežno ga jezagrlila.

– Znam, Tajlere, znam. Zaista cenim što si bio uz mene, ali ovi ljudi ovdesu profesionalci. Oni znaju šta treba da rade a dolazi još njih. Moramo da

uhvatimo tog manijaka. Sada kada je on ovde, ne mogu da se pokupim iodem. Moramo da ga sredimo. Pronašao me je, ne znam kako. Kako ti nijejasno? Kada bih pobegla, opet bi me pronašao. Sada su ovde ljudi koji će mipomoći. Molim te, Tajlere, reci mi da razumeš zašto sam prikrivala Adamovidentitet.

Priljubio je obraz uz njenu kosu i tako je čvrsto stegao da je Adampomislio da će joj razmrskati rebra. Adam je poželeo da ga povuče i zabijemu jednu snažnu pesnicu u bradu. Beka se lagano odmakla. Znala je da sebrine zbog nje, ali nije želela da ga povredi. Reče mu vrlo nežno: – Tirazumeš to, zar ne Tajlere?

– Da, razumem ali samo želim da pomognem. Lagano je prevukao prstompreko njenog obraza. – Znam te dugo, Beko. Želim da ti pomognem. Celasituacija je zastrašujuća.

– Kao da ja to ne znam.Uspela je nekako da se nasmeje, što je zapravo više podsećalo na plač.Tajler se onda obrati Saviću, koji se pojavio na ulazu. – Hvala što ste se

pobrinuli za Sema. Podigao je Sema u naručje i stegao ga otprilike istomjačinom kao što je malopre Beku. – Seme, žao mi je što sam izgubio živcezbog Adama. Nisam želeo da te uplašim. Da li si dobro?

Sem klimnu glavom. – Čuo sam te kako vičeš.– Znam – reče Tajler, ljubeći Sema u slepoočnicu. – Nisi navikao na to,

je li tako? Svi ponekad izgube strpljenje. Žao mi je što sam to učinio i što siti bio u blizini. Sada ćemo nas dvojica poći do Gusove prodavnice saelektrotehničkom robom i pogledati neke gumice za slavinu u kupatilu. Da lise slažeš?

Sem klimnu glavom. Osetio je olakšanje. Tajler ga opet zagrli.– U kojoj ulici se nalazi „Gusova elektrotehnička radnja“? – upita Savić

dok je njegova žena masirala zglob na ruci i začuđeno ga posmatrala.– U Vest Hemloku – reče Tajler. To je glavna ulica.Kada je Tajler Mekbrajd konačno otišao, Adam se okrenuo i spazio kako

Šerlokova i Savić nešto tiho razgovaraju. Adam reče:

– Da li ćete i vas dvoje ostati ovde?– To bi verovatno bilo najbolje – reče Savić. – Prvo, stavićemo

prisluškivač na telefon. Šerlok mi je predložila da na put ponesemo i našomiljeni aparat, a ona je, znaš, u većini slučajeva u pravu. Savić podignunešto što je ličilo na mali aluminijumski kofer.

– Ovo je kasetofon sa dva odvojena mehanizma sa snimanje.Priključićemo ga na telefonsku utičnicu. Telefonski kabl ćemo povezati samehanizmom za brojanje impulsa. OK, sada moramo samo još dasprovedemo telefonski kabl od utičnice na zidu do našeg omiljenog aparata.

– Bože – reče Beka. – To je neka izuzetna sprava.– Jeste – reče Adam. – Možeš da je kupiš za dvadeset dolara u svakoj

elektrotehničkoj radnji.– Magnetofon će se uključiti kada telefon zazvoni – reče Savić.– Sada ide ono najvažnije – reče Šerlok. Izvukla je mali kofer, otprilike

veličine lap topa. – Vidiš ovo, Beko? To je DES – Dioda za emitovanjesvetlosti. Kada naš manijak nazove ovaj broj, na zelenom ekranu će sepojaviti ime i adresa osobe pod čijim imenom je registrovan telefon. To jekao telefonski displej za 988.

– Da li si završila, Šerloče? – upita Savić a zatim klimnu glavom nakonšto je pritisla dva dugmeta. – Dobro je. Sada ću se naći sa momcima,organizovati raspored prismotre i ispričati im za prisluškivač i pretragu.

– U redu – reče Adam. – Idem sa tobom. Želeo bih da se upoznam sanjima. Ne bih želeo da neko bude upucan greškom. Takode je potrebno dapočnemo da tragamo za našim momkom. Negde je on u blizini nas.

– Trojica već rade na tome. Proveravaju sve benzinske pumpe u krugu odšezdesetak kilometara, sve pansione i motele, gostionice. Već su napravilispisak svih muškaraca, starih između dvadeset i pedeset godina, koji su samistigli u Bengor i Portland u protekla tri dana.

Šerlok zevnu. – Beka i ja ćemo čuvati tvrđavu. Momci, vi budite pažljivi.Hej, posle ovoliko uzbuđenja će prijati kratko dremanje. Da li ima još nekapogodna spavaća soba na raspolaganju u ovom grandioznom i monstruoznomzdanju?

Muškarci su se vratili u kuću Džejkoba Marlija posle dva sata. Pao jemrak, bilo je gotovo devet sati uveče. U celoj kući, od podruma do krova jebilo upaljeno svetio, kao i ispred kuće. Tek ofarbana vrata su izgledala imirisala divno. Šerlok je ispijala kafu u dnevnoj sobi i proučavala nekidokument koji je ponela iz Vašingtona. Zavese su bile navučene, što je bilopametno. Beke nije bilo nigde u blizini. Već su proverili i nije bilozabeleženih telefonskih poziva.

Adam je zatekao Beku u spavaćoj sobi. Ležala je na leđima, nasredkreveta, i prekrstila ruke na grudima. Oči su joj bile sklopljene ali je znao dane spava. Ramena su joj bila zgrčena.

– Beko? Da li si dobro?– Jesam.Kada je seo na krevet pored nje, oštro je reagovala. – Šta želiš? odlazi.

Ne volim kada sam primorana da gledam u tvoje lepo lice. Da li ga je nekovideo?

– Nemam ja lepo lice, već Savić. Ne, od njega još uvek ni traga ni glasa,samo smo pronašli krv u šumi. Momci su uzeli uzorak kako bi ga analizirali.

Otvorila je levo oko. – Da li je sve prošlo kako treba? Da li su svi došli?Da li su do sada nešto saznali?

– Jesu. Sva šestorica su stigla i oni su zaista profesionalci, svaki od njihponaosob. Poznajem njih četvoricu, čak sam i radio davno sa dvojicom, što jedobro. Svi su vrhunski u svom poslu. Pitanje je trenutka kada ćemo galocirati. Svakome od nas neko duguje uslugu i obrnuto. Ako bude bilopotrebno, sve ćemo ih uključiti. Znaš, ja sam ovde da bih te zaštitio odpolicije i FBI, zbog toga što smo znali da te oni ne mogu zaštititi odprogonitelja. Međutim, situacija se sada promenila. Momci su ovde ijednostavno nemamo izbora. Ili ćemo ga uhvatiti ili ti nikada više nećeš bitibezbedna.

– Ko je Tomas, Adame? Mora biti da je vrlo moćan budući da je poslaosve te silne momke ovamo zbog jedne beznačajne osobe.

– Ti nisi beznačajna. Glas mu je bio opor, napet i pričao je kroz stegnutezube.

– Slušaj, nemoj da brineš zbog Tomasa. On radi ono što mora. Dakle,zašto si još uvek budna u krevetu? Zaćutao je za trenutak. Oči su joj upale,ponovo je bila bleda i to ga je brinulo. Sa pogledom uperenim ka vrhovimaprstiju, reče joj: – Ispričaću ti sve kada dođe vreme. Postajem već gladan.Imaš li neku ideju šta da večeramo? Skoro je devet sati i još malo pa trebada se spava. Ah, da. To što ste upalile sva svetla je dobra ideja.

Razgoračila je oči i tako ga posmatrala. – Šerlok je to uradila. Nego,objasni mi nešto. U ovom trenutku se ti zaista brineš šta ćeš da jedeš?

On klimnu glavom. Zbunio je. Oči joj se suziše, usne se spojiše u jednuliniju.

– U redu.– Naravno, gladan sam. Šta je sa večerom?– U redu, ako je tako – reče ona i otkotrlja se do druge strane kreveta,

ustade i prođe prstima kroz kosu. – Dozvoli da ova sirotica siđe dole i vidida li nešto može da smućka.

Lagano je izašla iz sobe a Adam za njom, smejući joj se iza leda. Dobrose drži. Dobro je što se iznervirala. Bio je zadovoljan i osetio je ogromnoolakšanje. Ipak brinuo se što mu to izigravanje kretena uopšte ne predstavljateškoću. Opet je primetio kako ga način kako saginje glavu podseća nanjenog oca.

– Dakle – reče Šerlok tridesetak minuta kasnije za kuhinjskim stolom,nakon što je sažvakala zalogaj sendviča sa tunjevinom koju je Savićpripremio – izgleda da se Tajler Mekbrajd loži na tebe, i da je užasnoljubomoran na Adama. Neće valjda da nam pravi problema?

– On već predstavlja problem – reče Adam, mašući kiselimkrastavčićem. – Taj momak me je napao. Ništa mu nisam uradio a on me jenapao.

– Uzdržao si se da ga ne povrediš – reče Šerlok. – To je bilo pametno.Gospodin Mekbrajd se ne plaši samo zbog Beke, već se takode osećaugroženo zbog toga što se pojavio drugi muškarac. Čudno je to. Sada i on znada je Beka u nevolji. Možda je dobro da imamo svu moguću pomoć, akozatreba.

Baš tako se i on osećao sve ovo vreme, pomisli Adam. U dubini duše se,baš kao i Tajler, osećao uplašeno. I ova žena ga je prozrela.

– Drago mi je što nisi udario Savića – reče Šerlok, otkrivajući da jeprozrela njegove misli. – U tom slučaju se ne bih zadovoljila time da te samoščepam za vilicu, Adame. Onda mu se toplo nasmešila, podigla svoj tanjir irekla: – Da li neko želi još jedan sendvič sa tunjevinom?

Beka je dodala: – Ili više volite sirovo meso?– Dosta je bilo, Beko – reče Adam, iznerviravši se na kraju. – Uzeću još

jedan sendvič i otići da razgovaram sa momcima, da vidim kako su. Mesec jenoćas gotovo pun. Tiho je. Nemoj da brineš da li će me tvoj dečko ubitinapolju. Poneću svoje oružje. Ah, da. Da sam napao Savića, sredio bih gapre no što bi i mogla da me povrediš, Šerloče.

Izašao je iz kuhinje.Šerlok nije mogla da se uzdrži; počela je da se smeje. Savić je gledao

tamo – amo, između dve žene, zatim ustao polako, progutao sendvič i rekao:– Nešto mi je napeto ovde. Vidimo se kasnije, Šerloče. Idem da nazovemmamu i vidim kako izlazi na kraj sa našim sinom.

– Pozovi me kada mu približi slušalicu – reče Šerlok i zagrize velikikomad jabuke.

Savić se odšetao do dnevne sobe gde se nalazio jedini telefon u kući.Čuo je Adama kako zvižduće ispred kuće.

Mrzeo je što mora da laže majku kada ga je upitala šta tačno on i Šerlokrade, ali razume se daje to učinio. – Ispitujemo prošlost jedne veoma važneosobe koja treba da ude u Vrhovni sud. Sve je vrlo poverljivo i zbog toga jeDžimi Mejtlend zamolio da se Šerlok i ja pobrinemo za to. Ne brini, mama,vraćamo se za dva dana. Danas sam upoznao stvarno slatkog dečaka. Izgledadaje majka napustila i njega i njegovog oca pre više od godinu dana i od tadane priča mnogo. Da li to Šon guguče u pozadini? Zapravo bih voleo darazgovaram malo sa njim, mama.

ŠESNAESTO POGLAVLJE

U ponoć se začuo prodoran zvuk telefona. Svi su ga čuli, ali je Beka bila

najbrža. Skočila je na noge i štrcala niz stepenice do dnevne sobe, kada jetelefon po drugi put zazvonio.

Bio je to on, znala je, i želela je da razgovara sa njim. Više nije morala daodugovlači sa razgovorom određeno vreme. Aparat za snimanje se odmahuključivao i davao u trenutku identifikaciju.

Ruka joj se tresla dok se javljala na telefon. – Halo?– Beko, ne znam da li još uvek želim da budem tvoj dečko. Ubila si mi

psa, Rebeka.Ubila sam njegovog psa?– To je laž i ti to znaš. Osim toga, šta bi ti radio sa jednom životinjom? Ti

si isuviše bolesna i luda osoba da bi imao psa.– Zvao se Glison. Bio je vrlo gojazan pas, a ti si pucala i ubila ga. Zaista

sam se potresao, Beko. Sada ću doći da te sredim. Ubrzo. Hej, srce, da li biželela da pošalješ cveće na Glisonovu sahranu?

– Zašto ne sahraniš i sebe sa njim, ti bolesni manijače?Adam je čuo kako je počeo isprekidano da diše i kako verovatno

podrhtava od besa. Prozrela ga je. Dobro je.Video je kako Savić zapisuje ime i adresu sa aparata i seda na sofu,

otvarajući svoj lap top. Približio se Beki potpuno.– Onaj krupan momak je sa tobom, Beko? Da li me i on čuje?– Čujem te. Ovde sam i slušam te, ti patetično đubre. Možeš da slaviš,

ubio si ulazna vrata, ali to si tako profesionalno uradio da smo ih lako vratiliu život. I moja vrata verovatno bolje izgledaju od tebe.

Beka je mogla da oseti mračan bes koji se kovitlao kroz tišinu koja jevladala na telefonskoj vezi. Čak je mogla da oseti i njegov smrad – vreo iužegao, smrad gneva.

– Ubiću te zbog toga, kopile jedno!

– Već si se umorio, zar ne? Ne osećaš se više prijatno?– Već si mrtav čovek, Keraderse. Uskoro ćeš biti mrtav. Sada već vrlo

brzo.– Hej, gde ćeš održati opelo za Glisona? Želeo bih da dođem. Hoćeš li da

povedem sveštenika? Ili ti ne pripadaš grupi religioznih luđaka?Dahtanje se ubrzalo i glas mu je postalo promukao i jedak.– Nisam ja lud, ti kopile jedno. Naleraću Rebeku da te gleda dok umireš.Obećavam ti to. Vidim da su još dvoje ljudi sa tobom. Znam da su iz

FBI. Misliš li da mogu da ti pomognu? Niko ne može da me uhvati. Niko.Hej, Rebeka, da li te je guverner zvao?

Adam joj hladno klimnu glavom i podigao palac uvis. Ona reče:– Da, zvao me je. Želi da me vidi. Rekao mi je da me voli, da želi opet

da spava sa mnom. Kaže da je njegova žena prava kučka, da ga ne razume ida želi da je ostavi zbog mene. Dragi čovek, misliš li da se sada dovoljnodobro oseća da bih mu rekla gde se nalazim?

Zavladala je hladna, mrtva tišina a zatim se veoma tiho telefonska vezaprekinula.

Zurila je u telefon. Na jarko zelenom ekranu je pisalo crnim slovima:„501-4867. Orlando Kartrajt, Rural Rut 1456, Blejlok“.

Šerlok reče: – Smirite se svi za trenutak. Savić će dobiti kompletnuinformaciju za trenutak. Glas mu je zvučao normalno, zar ne?

– Jeste – reče Adam.– Onda ga je metak samo okrznuo. Šteta – reče Šerlok i počeša se iza

levog uha. Oko glave su joj vijorile crvene lokne. Nosila je spavaćicu sanatpisom ,Ja zaustavljam i asteroide“. Savić je navukao farmerke. Jedva jedržao oči otvorenima. Adam takođe.

– Taj detalj sa psom – reče Adam – je dobra smicalica u njegovoj priči.Hajdemo odavde i uhvatimo to đubre od čoveka. Imaš li adresu, Saviću?

– Imaću je za trenutak – reče Savić.Adam zagrli Beku. – Bila si dobra Beko, odlična. Uhvatila si ga u

klopku.

Hajde, obučimo se pa idemo da uhvatimo tog malog jadnika.– Svi idemo – reče Beka.Savić je pogleda i nasmeši se. – Radi se o farmi, desetak kilometara

odavde, kraj malog grada Bejloka. Nazvaću Tomija Lulu.Brzo ga je dobio, nazvavši njegov broj mobilnog telefona.– Slušaj Tomi, pozovi ostale i idite odmah tamo, ali ne ulazite unutra. Taj

tip je veoma opasan. Samo ga opkolite. Dok ne dođemo, saznaću sve štomogu. Da, na MAXU.

Dok je Savić radio na zadnjem sedištu Adamovog džipa, istovremeno jekomentarisao.

– Krećemo. Kuća na farmi pripada Orlandu Kartrajtu koji je kupio kućudavne 1954. godine. Više nije među živima. MAX, odlično si obavio posao.Imao je ćerku koja je živela sa njim dok nije umro pre tri nedelje u državnojbolnici „Blu Hils“. Rak pluća, Alchajmerova bolest. O, ne. Ona i dalje živi ukući, sama.

– Sranje – reče Adam.– Kako se zove? – upita Beka, osvrnuvši se kako bi ga pogledala.– Linda Kartrajt. Samo još trenutak. MAX, dobar ulov. Nikada se nije

udavala, ima trideset i tri godine i debela je. Ima osamdesetak kilograma, alije izuzetno lepa. Čak i na fotografiji za vozačku dozvolu. Radi kaoadvokatski pripravnik u firmi „Bilson Maners“ u Bengoru, već osam godina.Sačekajte trenutak, da uđem u njen lični dosije. Da, jako je cenjena – 1995.godine je uložila žalbu zbog seksualnog uznemiravanja. Hm, tipa su istogdana otpustili. Njen radni dosije je čist. Majka joj je umrla 1985. godine,kada je pijani vozač pregazio nju i Lindinu mladu sestru. Ne, MAX, nemapotrebe da me uvodiš u policijski dosije, verovatno ćemo samo gubiti vreme.

– Neudata je i sama – reče Šerlok. – To nije dobar znak. Požuri, Adame.– Sama je – reče Beka. – Sama je upravo kao što sam i ja bila.U jedan sat ujutro, pod gotovo punim, brilijantnim, letnjim mesecom,

Adam je zaustavio crni džip pored tamno-plavog Forda Taurusa, parkiranogpokraj asfaltiranog puta sa dve trake. Nalazili su se na oko pedeset metara

od stare kuće na farmi, sa oljuštenim belim žaluzinama i oronulim uzanimtremom na ulazu.

Nije bilo potrebe da se međusobno upoznaju.Dva uglađena muškarca od tridesetak godina, jedan sa naočarima a drugi

sa lulom u ustima, su stajali naslonjeni na automobil.Savić ih upita: – Da li je naš momak unutra?– Svetla su i dalje upaljena, ali nismo primetili da se iko pomera. Od

kada smo došli, niko nije izlazio iz kuće. Čak i Dejv su negde iza kuće. Uzeoje voki-toki.

– Momci, vidite li nešto?Odgovor je bio jasan i glasan. – Sa ove strane nije izašao, Tomi. Da li ste

ti i Rolo videli nešto?– Ništa.Dejv reče: – U kući nema nikakvih pokreta. Čak želi da priđe kući i

pogleda kroz prozor.– Reci Čaku i Dejvu da ostanu na svom položaju – reče Adam.– Ovde je Savić, on će vam dati najvažnije podatke o nastaloj situaciji.Savić je govorio sažeto, odsečnim glasom.– To mi se ne dopada – reče Tomi i besno ispusti dim kroz lulu.– Prokletstvo, tamo živi jedna žena, potpuno sama. Nema komšija na tri

kilometra od njene kuće. Kladim se da je to vrlo brzo saznao i da je sada sanjom unutra. Bože, to mi se ne čini kako treba. Nismo videli nijedno od njih.Možda ona nije ovde. Možda je MAX pogrešio i ona uopšte ne živi u toj kući.

– U pravu si, Tomi – rele Rolo, a glas mu je zvučao potišteno. On je bionizak, obučen potpuno u crnu odeću i skroz ćelav. Glava mu se jasnopresijavala na letnjoj mesečini.

Tomi Lula reče: – Možda je otišao pre no što smo mi došli. Moguće je daje poveo i nju sa sobom, kao svog taoca.

Linda Kartrajt je živela sama i Beka je znala da je on unutra sa njom.Prokleta mesečina, razmišljao je Adam, zbog nje je jasno mogao da ih

vidi iz kuće, kao da su na dnevnom svetlu. Ali sa istočne strane male seoskekuće su rasla gusto poredana stabla borova. Narod je u ovoj oblasti gajiokrompir, i veči deo zemljišta je bio bez drveća, neograden. Tu i tamo bi senašla neka retka grupa borova i javora, ali nije bilo mesta gde bi se čovekmogao sakriti. Usred otvorenog polja nalazio se jedan veliki bager. Ispredkuće je postojala mala, oronula veranda, a jedna ogoljena sijalica je sijalapred vratima.

Mogao je da se približi desetak metara sa istočne strane kuće kroz stablaborova. To će biti dovoljno. Izvukao je svoj „Delta Elit“ i zamišljeno sepočešao revolverom po slepoočnici. Sa divljačkim sjajem u očima reče: –Imam plan. Okupite se.

– Ne dopada mi se plan – reče Savić kada je Adam završio svojeizlaganje. – Isuviše je opasno.

Adam potom reče: – Mislio sam da svi uđemo sa oružjem u rukama,napravimo pravi pakao, ali žena u kući mora da ostane živa. Ne smemo darizikujemo da je sredi, a zatim ubije i dvojicu, trojicu naših ljudi iz tima, svezbog ove proklete mesečine.

– U redu – reče Savić nakon jednog minuta – ali idem i ja sa tobom.– Nosi se – reče Adam. – Baš me briga što si prokleti FBI agent i što ti je

svrha života da hvataš loše momke. Ipak si ti oženjen i imaš dete. Od tebe iostalih očekujem da me dobro pokrivate. Čuo sam da si izvrstan strelac,Saviću. Dokaži to sada.

– Idem ja sa tobom, Adame – reče Beka. – Čuvaću ti leda tako što ću ićiodmah iza tebe.

– Nikako. Odmahnuo je rukom. – Ja sam profesionalac. Možeš daizgovoriš nekoliko molitvi, to je sve što tražim od tebe.

Ne – reče Beka i on shvati da, ako želi da ona ostane tu, jednostavnomora da naredi svojim momcima da je vežu. Ta ideja mu se nije dopadala, alije bila jedino što je mogao da uradi. Moglo bi da bude opasno, isuvišeopasno. Jednostavno nije znao šta da radi.

– Idem i ja – reče ona. Znao je da ona oseća obavezu da krene sa njim. –Moram Adame, jednostavno moram.

Poželeo je da ne razume taj poriv, ali ga je ipak razumeo. Klimnuo jeglavom. Čuo je kako Savić frkće. – Beka će me pokrivati, ali iz šume – reče.– Ne, Beko, nema raspravljanja. To je jedina mogućnost.

Šerlok je uzela voki-toki i razgovarala sa Čakom i Dejvom koji su bili izakuće. Rekla im je šta su isplanirali.

Beka je osetila kako joj srce lupa snažno i ubrzano. Noć je bila sveza alise ona preznojavala. Osetila je muku u želucu. Ovo je bilo stvarno izastrašujuće, a ona je bila preplašena. Ne samo zbog Adama i sebe, već izbog te sirote žene u kući, te jadnice za koju se molila da je još uvek uživotu. Šerlok i njen muž su delovali hladnokrvno, oprezno i u pripravnosti.Tomi vrati lulu u džep i pruži Beki jedan pancir.. – Ovo je najmanji, posleŠerlokovog. Slegnuo je ramenima.

– Dozvoli mi da ti pomognem. Ostaćeš sakrivena u šumi, zapamti. Bićešvan linije vatre, ali hej, uvek se isplati ako si oprezan!

Kada je stavila pancir, izvukla je svoj pištolj i tri puta proverila municiju.Adam je pogledao i ništa nije rekao. Jednostavno je promrmljao kako bitrebalo da hoda iza njega. Srce joj je još brže i snažnije kucalo nego pre petminuta. Ruka joj se tresla, što nije nikako bio dobar znak. Gurnula je levuruku u džep. Saberi se, pomislila je, dok je posmatrala svoju desnu ruku ukojoj je držala pištolj. Pogledala je u Šerlokovu koja je gunđala zbog neketrake na svom panciru. Niko nije želeo da rizikuje.

– Vreme je za šou – reče Savić, pošto je pogledao u svoj časovnik.– Kreni, Adame. Srećno. Ti se Beko čuvaj.Adam i Beka koja ga je pratila u stopu su u širokom krugu prešli na

istočni deo imanja. Zajedno su lagano i tiho hodali kroz borovu šumu. Kadasu stigli pred samu ivicu šume, Adam se zaustavio. Sedam metara, pomislioje, nema više od sedam metara. Tačno preko puta njega, na razdaljini odsedam metara se nalazio prozor kuće. Na prozorima su bile zavese, tanane iprovidne od bele čipke, ali nisu bile navučene ni preko jednog prozora. To jeverovatno bila spavaća soba. Okrenuo se kako bi pogledao Beku, koja je bilapotpuno bela u licu, poput punog meseca koji je sijao nad njima. Dohvatio jerukama za vrat i privukao je bliže sebi. Prošaputao je u njen obraz: – Želimda ostaneš ovde i budeš pažljiva. Ostani sakrivena, čuješ li me? Ako ga

vidiš, pucaj mu u glavu. U redu?– Jeste. Molim te Adame, budi pažljiv. Da li si dobro namestio pancir?

Da li si zaštićen?– Jesam. Dodirnuo je prstima po obrazu a zatim spustio ruku:– Budi na oprezu.Adamu se činilo da mu je bilo potrebno skoro jedan sat da pretrči tih

sedam metara. Svaki korak mu se činio dug i težak, i tako bučan da se zemljatresla pod njim. Činilo mu se da je svaki zvuk noći, od huka sova docvrčanja cvrčkova, utihnuo u tom trenutku. Posmatraju, pomislio je, i oniposmatraju šta će se desiti. Iz kuće se ništa nije čulo, nijedan pokret, nitizvuk, niti se videla ijedna senka. Naslonio se na zid kuće, držeći revolverobema rukama a zatim polako, veoma polako, pogledao u spavaću sobu. Bilaje ispunjena starim, belim nameštajem od ratana sa jevtinim, izbledelimjastučićima, a iz jedne stare lampe, koja je stajala na noćnom stočiću krajkreveta, isijavala je mlečna svetlost. Nije video ništa, nikakvo pokretanje,nikoga. Prekrivač na bračnom krevetu jedva je prekrivao madrac. Mogao jeda vidi da ispod kreveta nema ničega osim ogromnih kolutova prašine.Nikoga nije bilo u sobi. I da je neko bio u njoj, nalazio se u ormanu, nasuprotnoj strani a vrata su bila zatvorena. Primetio je da su vrata u spavaćojsobi takođe zatvorena. Tiho je proverio prozor, zaustavio se i pažljivooslušnuo. I dalje ništa. Prozor nije bio zabravljen. Lagano ga je podigao azvuk škripanja i ljuštenja stare farbe su u njegovoj glavi odjeknuli poputgrmljavine. Prozor se nalazio na otprilike dva metra od zemlje. Morao je dastavi revolver za pojas farmerki. Oduvek je to mrzeo, budući da je čuo pričupre nekih deset godina daje neki agent tako gurnuo pištolj u pojas pantalona,čudno se udario o branik automobila, i pištolj je sam opalio. Metak je završiou glaviću.. Prokletstvo, nije želeo da se i njemu to desi. Podigao se i staviolevu nogu na prozorsku dasku. Mahnuo je Beki, pokazujući joj da ostane gdeje i sakrije se. Naravno, ona to nije učinila. Potrčala je ka kući i pružila muruku kako bi joj pomogao da ude kroz prozor.

– Obećaj mi da ćeš da ostaneš sakrivena ovde, dok ne proverim ostatakkuće.

– Obećavam. Povuci me, brzo. Ne dopada mi se ovo, Adame. Ta žena je

bila je sama u kući. Osećam da je uradio nešto grozno.Petnaest metara od njih se začuo huk sova, iz svog sigurnog skrovišta na

visokom drvetu, u šumi. Mesec se presijavao na njenom licu. Adam jepovuče preko ruba i ona se dočeka na noge.

Posmatrala ga je dok je hodao ka vratima ormana, pažljivo osluškivao azatim ih povukao ka sebi. Ništa. Zatim je otišao do zatvorenih vrata spavaćesobe. Prišao im je sa strane jer se nikada nije direktno okretao ka vratima.Lagano je pritisnuo kvaku na vratima, udario ih otvarajući ih uz tresak iizašao u hodnik sa uperenim pištoljem. Onda je nestao. Ona je stajala drhteći,a želela je da ne drhti, i slušala huk sove, tako jasan i glasan, koji je dolazioiz šume.

Gde je on? Vreme je tako sporo prolazilo kao kada čovek ude u zubarskuordinaciju. Možda i sporije.

Najzad ga je čula kako viče: – Beko, izađi kroz prozor i reci Saviću da ječisto, da svi mogu da udu. On nije ovde.

– Ne, želim da izađem...– Kroz prozor, Beko. Molim te.Kada se uverio da je odmakla, Adam je izašao na oronulu verandu sa

propalim i oguljenim rešetkama, i rekao: – Otišao je, Saviću. Dođi natrenutak. Neka ostali ostanu napolju i budu na oprezu. Da li ste razumeli?

– Da, pazićemo, ali ovo je suludo – reče Tomi i izvadi svoju lulu.– Niko se nije ni pomakao od kada smo došli, a stigli smo na lice mesta

samo deset minuta pošto si nas nazvao, Adame.Savić tiho reče: – Onda je, naravno, znao da smo prisluškivali telefon.– Znao je – reče Adam. – Bitanga je to saznala, u redu. Pogledaj kuhinju,

Saviću.– Ovo mi se ne dopada – reče Beka Šerlokovoj dok je stajala naslonjena

na ulazna vrata. Zašto mi ne možemo da uđemo u kuću?– Beko, ostani nekoliko trenutaka ovde.Prošlo je nekoliko minuta. Niko ništa nije pričao samo su muškarci jedan

po jedan ulazili u seosku kuću kroz otvorena ulazna vrata. Beka nije znala šta

da radi. Šerlok, je stajala ma maloj verandi pred kućom, sa „Žigom“ od 9 mmu rukama, mašući naokolo i nadgledajući teren oko kuće. Potom reče: –Beko, idem da proverim šta se događa. Ostani ovde još malo.

Beka je zurila u nju. – Zašto?– Samo sačekaj – reče ova, a glas joj iznenada postade oštar. To je

naređenje. Beka je čula kako muškarci razgovaraju i shvatila da su svi semnje u kući.

Zašto nisu želeli da i ona uđe? Otrčala je do stražnjeg dela kuće iprovukla se pored muškarca koji je stajao nasred vrata. Kuhinja je bilaprosto bolno osvetljena svetlošću sijalice od dvesta vati koja je ogoljenavisila sa tavanice. Kuhinja je bila mala, svi aparati su bili blistavo beli, čisti ivrlo stari. Tu je stajao i jedan oguljeni drveni sto, sa prekrasnom staromvazom u kojoj su bile uvenule ruže. Bio je prislonjen uza zid. Dve stolice suležale na podu. Frižider je glasno brujao, kao neki stari voz koji se teškommukom penje uzbrdo.

Provukla se kraj čoveka na vratima. Pokušao je da je zadrži, ali seoslobodila. Tomi, Savić i Šerlok su stajali u uskom krugu, zureći u bledo-zeleni linoleum na podu. Adam je lagano ustao.

U tom trenutku je Beka uspela da je vidi.

SEDAMNAESTO POGLAVLJE

Žena više nije imala lice. Glava joj je ličila na činiju ispunjenu

smrvljenim kostima, mesom i zubima. Neko je povukao Beku više puta,snažno i ljutito. Pored ženine glave su stajala dva slomljena zuba. Svuda jebilo isušene krvi. Na njenom licu je krv bila zgusnuta i crna, a sa istrošenoglinoleuma su se ka podnožju belog zida krvavi tragovi peli poput svetlećihstrela. Kosa joj je bila prilepljena uz glavu a tamni pramenovi natopljenikrvlju su padali na pod. Blato i zemlja su joj je prekrivali kosu natopljenu

isušenom krvlju.– Mlada je – čula je muški glas, tih, hladan i odsečan, ali se u njemu

osećao nagoveštaj gneva. – Gospode Bože, isuviše mlada. Ovo je LindaKartrajt, zar ne?

– Jeste – reče Adam. – Ubio je ovde u kuhinji. Linda Kartrajt je ležala naleđima, na podu, odevena u staru i otrcanu, plišanu kućnu haljinu, tolikoispranu da bi se za nju pre reklo daje bela nego roze. Zemlja i blato su jojprekrivali odeću. Zemlje je bilo svuda, čak i na njenim bosim stopalima sanoktima premazanim jarkim i veselim, crvenim lakom. Beka se približila. Sveto pred njom je bila realnost, zastrašujuća stvarnost, a ta žena je bila mrtva.

– O, moj Bože. Ne, ne!Posmatrala je kako se Savić naginje i uzima poruku pričvršćenu na

haljinu Linde Kartrajt. Sada je prvi put primetila koliko je žena bila gojazna,baš kao što je Savić pročitao u njenoj vozačkoj dozvoli.

– Nemojte da puštate Beku unutra – reče on Šerlokovoj, ne podižućipogled sa poruke. – Ovo bi bilo previše za nju. Potrudi se da ostane napolju.

– Već sam ušla – reče Beka, osećajući kako joj osećaj mučnine u trbuhuraste i kako je obuzima nagon za povraćanjem.

– Šta piše u poruci?– Beko,...Adam se okrenuo ka njoj. Ućutkala ga je jednim pokretom ruke.– Šta piše u toj poruci? – pitala je nanovo. – Pročitajte mi, molim vas.

Savić poče da čita lagano, čvrstim i odlučnim glasom: Hej, Rebeka, možeš da je zoveš Glison. Budući da ne liči na psa, morao

sam malo da je udesim. Sada liči na psa. Na mrtvog psa. Lepa je i debela,eto, baš kao i Glison, i to je dobro. Ti si je ubila. Ti i niko drugi. Održite jojbdenje. Sve ovo sam učinio zbog tebe, Rebeka. Videćemo se uskoro i bićemosamo nas dvoje, od tog trenutka do večnosti.

Tvoj dečko

– Pisao je crnim mastilom, naliv perom – reče Savić, nezainteresovano ibez emocija, dok je pažljivo stavljao papir u plastičnu vrećicu koju jeizvukao iz džepa svojih pantalona i zatvorio je.

– To je običan list papira, istrgnut iz sveske. Nema ničeg interesantnogšto se toga tiče.

– Misliš li da je izgubio kontrolu? – upita Šerlok, ne obraćajući senikome posebno. Lice joj je bilo bledo a užas joj se jasno video u očima.

– Ne – odgovori Adam. – Ne verujem. Mislim da zaista uživa u ovome.Smatram da je napokon otkrio ko je on zapravo, i šta mu se dopada. Skoro damogu da ga čujem kako razmišlja: „Želim da preplašim Rebeku na smrt, dajoj dokažem da sam jeziv i sledeći put kada je budem pozvao neću morati daslušam njene gluposti. Umesto toga, čuću strah i bespomoćnost u njenomglasu. Šta da učinim da bih to realizovao?“ Adam je zaćutao, pa rekao: –Tako je odlučio da ubije Lindu Kartrajt i pretvori je u svog fiktivnog psa.

– Da – reče Tomi. – Mislim da je Adam u pravu. Ovde se radi samo opreuzimanju kontrole. Đavolske kontrole.

– Moram da obavim nekoliko telefonskih poziva – reče Savić, ali se nepomeri, već spusti pogled na poruku i ostatke Linde Kartrajt.

Zavladala je tišina u maloj, osvetljenoj kuhinji, i samo se čulo teškodisanje grupe od šest muškaraca i dve žene. Jedan od njih je besomučnopuckao lulom koja nije bila zapaljena. Tada se Beka oslobodila, istrčala krozstražnja vrata i pala na kolena, povraćajući dok joj je telo drhtalo i nadimalo.U želucu nije bilo ničega. I dalje je čučala, obgrlivši telo rukama, drhtala ijedino želela da umre zbog toga što je ona bila razlog ubistva Linde Kartrajt.Baš kao i one stare beskućnice ispred muzeja „Metropolitan“. Jedina razlikaje bila u tome što je tada gotovo doprinela ubistvu guvernera Njujorka.Osetila je da joj se neko sa leda približava i znala je da je to Adam.

– Njeno lice – on je uništio njeno lice, Adame. Zbog bolesne šale koja jejedino njemu smešna. Ubio je i unakazio njeno lice da...

– Znam – reče Adam i pade na kolena pokraj nje, pritiskajući je na svojegrudi.

– Sve znam.

Osetila je kako je počeo da je ljulja, napred – nazad. – Znam, Beko.– Ja sam odgovorna za njenu smrt, Adame. Da nisam pucala na njega, da

nisam...Adam je okrenuo ka sebi kako bi ga pogledala u lice. Dodao joj je

maramicu i sačekao da obriše usta, pa joj je rekao: – Sada me slušaj. Akoosećaš bilo kakvu krivicu zbog te jadne žene, izdevetaću te. Ti nisi uopštekriva. On je zao čovek. Taj tip bi sve učinio da te zastraši, da te čuje kakocviliš, moliš, preklinješ ga da prestane. Sve bi učinio.

– Uspeo je u tome.– Jeste, ali ti to moraš da prekineš. Ne smeš da mu dopustiš da ti se

uvuče pod kožu. To bi značilo da je pobedio. To bi značilo da je preuzeokontrolu i moć. Da li me razumeš?

Odmakla se od njega i počela rukama da priteže njegovu šaku, nesvesnasvojih postupaka. – Teško mi je Adame. Znam da on predstavlja zlo. Znamda mora da postoji razlog zašto to radi, razlog koji je po njemu potpunoopravdan. Ali, duboko u duši, osećam da sam ja smrskala lice te jadnice.Gospode, da nisam pucala u njega, da ga nisam ranila...

– Prestani – reče on i dobro je prodrma. – Stigli smo do dna. Ostavićemoje u istom stanju u kuhinji i obaviti jedan anonimni telefonski poziv. Neraspravljaj se sa mnom.

Lagano je dodirnuo prstima po usnama. – Slušaj me, znam da je vrloteško, budući da kršimo zakon a ona neće dobiti pažnju koju zaslužuje uovom trenutku. Čak i Savić i Šerlok imaju problema da to prihvate.

– Bez obzira što su oni predstavnici državne policije, znaju da nećeučiniti ništa dobro ako javnost iznenada sazna da se ti sada nalaziš ovde i dasi do guše umešana u još jedno ubistvo. Policija i federalci bi se takmičili koće te prvi uhapsiti i ispitivati. Sa druge strane, bićeš zaštićena i to je nešto,mada nije dovoljno. Svi mi se slažemo da bi bila osuđena za ubistvo isaučesništvo u ubistvu. To bi bila noćna mora koja bi se nastavila čak i da teoslobode krivice. Zašto? Zato što bi on i dalje bio na slobodi i čekao, a zatimpočeo sve iz početka.

– Dakle, Savić i Šerlok su se složili da još neko vreme prikrivamo našu

angažovanost u pogledu ovog slučaja. Savić sada proverava listu Lindinihtelefonskih poziva. Saznaćemo koliko dugo je boravio ovde i držao je kaozatvorenika. Saznaćemo kome je telefonirao osim tebi. Svi naši momci ćepretresti kuću od podruma do krova, i to odmah. Oni su profesionalci. Akopostoji nešto što bi trebalo pronaći, oni će to i učiniti. Ako postoje otisciprstiju, a kladim se da ih ima, oni će ih uzeti. To će potrajati, budući damoramo sve za sobom da očistimo. Poslednje što nam je potrebno jeste dapolicija primeti prah za uzimanje otisaka prstiju. Zbog toga ne smemo daprijavimo ubistvo još nekoliko sati.

– Znao je da je telefon ozvučen.– Da, znao je. Zbog toga je već imao spremljeno iznenađenje za tebe.

Verovatno je negde u blizini. Tu je negde. Zaista blizu nas. Moguće je da nasi u ovom trenutku posmatra, krijući se iza stabala borova, ali mislim da čakni on nije toliko nepažljiv. Beko, uhvatićemo ga. Moraš da veruješ u to.Platiće zbog onoga što je uradio Lindi Kartrajt.

– O, Bože – reče ona iznenada. – U pravu si, Adame. On nas posmatra.Možda je udaljen od nas i koristi dvogled, ali ne verujem. Kladim se da jeovde negde, u šumi. Posmatrao te je dok si se verao uz prozor, potom menekada sam izašla i ispovraćala dušu. Rekao si da je najzad shvatio ko je onzapravo i šta voli. Voli upravo to.

Pogledala je belo i rekla: – Video je i Tajlera i Sema. Gospode, zna da sumi bliski i oni će postati mete, zar ne? Šta ako se okomi na njih?

– Mogao bi, ali sumnjam u to. Evo zašto. On zna da nismo budale. Zna danas ima mnogo. On želi tebe. Bio je jasan što se toga tiče. Ne verujem da bipromenio svoju taktiku i ubio Tajlera i Sema? Zbog čega? On želi da sredimene, ali ja sam sa tobom i time mu se podsmevam. Zbog toga želi mene.Dejv i Čak će početi da pretražuju okolinu, kada završe sa pretragom kuće.

– Do tada će on otići.– Verovatno.– Misliš li da je ubio za onih desetak minuta proteklih između trenutka

kada me je nazvao do trenutka kada su momci stigli?Adam je oklevao, potom odmahnuo glavom. – Ne, mrtva je najmanje

nekoliko časova.– Ali, njeno lice Adame. Izgledalo je sveže, uprkos tome što je krv bila

ugrušana.– Učinio je to nakon što te je nazvao, nakon što je shvatio da je telefon

ozvučen. Već je bila mrtva, Beko.– Kako ju je ubio?Adam nije želeo više da priča o tome, ali je znao da ona neće da

odustane, jednostavno ne može to da učini.– Udavio ju je.– Čemu sva ona zemlja preko nje? Gospode, čak su joj i stopala bila

prljava, i kosa.Sranje, pomisli. Nije želeo to da joj ispriča ali nije imao izbora.– Na njoj je bilo zemlje i blata jer je naknadno iskopao kako bi joj

smrskao lice.Kada je to izrekao, pomislio je kako će opet početi da povraća. Zaklopila

je oči, ruke su joj pale niz telo a glava unazad. Ali, nije povraćala, već jeplakala. Plakala je bez glasa, jednostavno je plakala i pesnicama se udaralapo panciru.

– Gospode. Beko, kunem ti se da ću ga uhvatiti. Kunem se – rekao je ičvrsto stegao njenu ruku.

Dugo ništa nije izgovorila. Kolena su već počela da ga bole kada jeprošaputala uz njegov vrat: – Nećeš, ako ga ja prva uhvatim.

Drhtala je, a zatim se ukočila i veoma polako se izvukla iz njegovogzagrljaja. Potom je rekla: – Ubio je i verovatno planirao da je ostavi ovde.Ubio je i zakopao, a potom odlučio da bi bilo zabavno da se još malo poigrasa mnom.

– Tako je otprilike bilo.– On je još ovde, Adame. U blizini je i mogu da ga osetim. Nešto crno i

teško kao olovo gamiže po mojoj koži.Ništa nije rekao.

– Ali, zašto? Jednostavno ne razumem zašto je mene izabrao. Zbog čegami to radi?

Ponovo Adam nije rekao ništa, ali je pomislio: – Ako je Krimakov zaistamrtav, postoji neki drugi motiv a ja nemam ni izdaleka ideju zašto je baštebe izabrao!?

Beka nije mogla da izbaci Lindu Kartrajrt iz misli. Zamišljala je kako ležitamo smrskanog lica, a niko ne obraća pažnju na nju već sat vremena.

Šerlok joj dodade šoljicu kafe dok se iz lončeta pušilo poput dimacigarete.

– Beko, spavala si samo dva sata. Evo, ti popij ovo.– Niko od nas nije spavao više od dva sata – reče Beka. – Gde su Adam

i Savić?– Adam je napolju i razgovara sa Dejvom i Cakom. Upravo su počeli da

pretražuju okolinu. Dovešće još neke ljude ovde, neke njegove kako bi ovimomci mogli da odu.

– Možda Heč dolazi.Pošto je Šerlok upitno pogledala, Beka odgovori: – Čula sam kako Adam

razgovara sa njim. Prisluškivala sam pa je Adam morao da mi kaže. Rekao jeda Heč govori šest jezika, ima puno kontakata, da je vrlo pametan i da puši.Adam stalno pokušava da ga natera da prestane da puši, preteći mu da će gazapaliti.

Šerlok se nasmeja i napuni svoju šoljicu kako bi se pridružila Beki.– Želela bih da upoznam tog tipa. Ako se usudi da zapali cigaretu, Savić

mu neće zapretiti da će ga zapaliti, već će mu odšrafiti glavu.– To znači da Adam ne radi za Tomasa?– Trenutno ne. Prijatelji su već veoma dugo. Adam je Tomasu kao sin.

Ne, neću ti reći ništa više o njemu.Beka ništa ne reče.– Slušaj, Beko. To sada nije važno. Moj muž se brine da lokalni policajci

neće ništa moći da učine vezano za Lindin slučaj, budući da nisu upoznati saslučajem. Složili smo se da nastavimo ovako još neko vreme. Policajci će

uskoro doći, Beko. I postarati se za nju. Ali, neće biti u mogućnosti da bilošta povezu, zbog toga što im nećemo odati informacije. To je svima kost ugrlu, i verovatno će tako i ostati.

– Šerloče, da li znaš ko je Krimakov?Šerlok nije mogla da se uzdrži, oči su joj se iskolačile pre no što je stigla

automatski da navuče masku preko lica. Poželela je da ćušne samu sebe.Slegnula je ramenima.

– Da, znam. Ali morao bi njegov duh da ubije Lindu Kartrajt. Zapravo jenedavno Tomas dobio informaciju da je Krimakov poginuo u jednojautomobilskoj nesreći na Kritu, gde je tobože živeo. Sve je to teškoshvatljivo. Ako je mrtav, ne može imati nikakve veze sa ovim.

– Da li je Tomas proverio još jednom da li je taj tip mrtav?– Pretpostavljam da jeste.– Da je taj Krimakov živ, i da on stoji iza ovog užasa, zašto bi on to meni

činio? Šta je on, Rus? Šta bi uopšte mogao da ima protiv mene? Zašto Tomasmisli da je on kriv?

– Ne znam – reče Šerlok, i sada je već otvoreno lagala pošto je imalavremena da navuče masku na lice.

– Šerlok, reci mi ko je Tomas? Molim te, moraš da mi kažeš.– Zaboravi, Beko – reče joj ova nonšalantno. – Mani se toga. Sačekaj

malo. Prijalo bi mi još kafe. Hoćeš li da pojedeš jedan tost ili želiš neštodrugo?

– Ne, ne želim ništa. Ko je taj Tomas? Beka se pitala. Čemu sva tatajnovitost? Nije imalo nikakvog smisla. Spazila je telefon. Bilo je skorodevet sati, četvrtak ujutro. Od njega ni glasa. Možda se uplašio, osetio da sumu za petama, možda želi da pobegne? Ipak je zurila u taj prokleti crnitelefon kao u zmiju koja se sprema daje napadne. U ranim jutarnjim satima jestigla poslednja osoba koju su želeli da vide.

– Vrata baš lepo izgledaju – reče šerif Gefni kada mu je Beka otvorilavrata. – Zbog čega ste se mučili? Mislio sam da Vam nije važno kako ulaznavrata izgledaju?

Beka reče: – Nikad se ne zna, šerife. Želite li da uđete unutra? Da li imanekih novih informacija o kosturu?

– Da, želeo bih da razgovaram sa Vama na kratko, gospođice Pauel. Sadasam siguran da je kostur koji je ispao iz Vašeg podruma Melisa Kacen.Protrljao je čelo. – Ne verujem da je stari Džejkob bio toliko zao. Da smrskadevojčici lice – jednostavno ne bi bilo u redu.

– Šerife, razmišljao sam o Vama – reče Adam, pojavljujući se iza Bekinihleda. – Rekli ste da je nameravala da pobegne od kuće. Da li ste saznalinešto u vezi dečka sa kojim se tada zabavljala?

– Ne. Niko se ne seća da se sa nekim zabavljala. Zar nije to čudno?Zašto bi to tajila? Meni i mojoj ženi Mod to uopšte nije jasno. Ona misli dase mlade devojke obično ponose svojim dečacima.

– Možda njen dečko nije voleo da se pokazuje – reče Beka. – Možda ježeleo da sve bude u tajnosti.

– Ali, zbog čega?– Ne znam, šerife. Volela bih da znam.– Rejčel Rajan je se seća. Kaže da je bila zaista fina, što nije ništa novo.

Takođe je rekla da Melisa nikada nije nosila seksi odeću. Bila je iznenađenakada je čula za „Kelvin Klajn“ džins i taj oskudni, ružičasti pulover. Ne sećase da je Melisa ikada nosila nešto tako izazovno. Možda ste u pravu,gospođice Pauel. Možda je to uradio njen mladić. Znate šta? Mogu dazamislim i slatku, mladu devojku kako obigrava oko imanja DžejkobaMarlija Ovaj je ugledao i žestoko udario. Da li joj je on razmrskao glavu?

Beka reče: – Možda je išla da se sastane sa svojim dečkom te je krenulaprečicom preko imanja Džejkoba Marlija.

– Nema nikakvih prečica ovde – reče šerif Gefni. – Iza Marlijevog imanjase nalazi gusta šuma, a na kraju šume počinje okean.

– Možda su joj – reče Šerlok – džins i pulover bili prikladni za putovanje.Možda je nameravala da pobegne, možda je odlučila u poslcdnjem trenutkuda to ne učini a njen dečko se razbesneo i ubio je.

Šerif Gefni polako reče: – Ko ste Vi?

– O, šerife, izvinite – reče Adam. – Šerlok i Savić su moji prijatelji.Svratili su na kratko da posete grad.

– Drago mi je što smo se upoznali, gospođo. To nije loša ideja.Primećujem da zaključujete veoma logično, s obzirom na to da ste žena.Verovatno mnogo bolje od većine žena.

Kada je čuo ove šerifove reči, Savić se zapitao da li će Šerlok sada daskoči na njega i zadavi ga.

– Da, da – reče Šerlok zamišljeno. – Mnogo sam pametnija od siroteBeke, koja jedva može sama da ode do „Fud Forta“ bez pomoći nekogmuškarca koji bi joj objasnio raspored ulica koje nose imena otrovnihbiljaka.

– To je bilo sarkastično – reče šerif Gefni nešto kasnije. – Znam da jeovo bilo sarkastično. Zaista sam se iznenadio kada ste onako nešto mudrorekli malopre, s obzirom da ste žena.

Pre no što je Šerlok stigla da skoči na šerifa, Adam reče: – Da li suzavršili analizu DNK?

Šerif odmahnu glavom. – Još uvek pokušavamo da nađemo njeneroditelje. Nemamo sreće. Gospođica Ela se seća neke tetke koja živi sada uBengoru.

Možda je pročitala članak o slučaju kostura i resila se da nas anonimnonazove.

Moraću da je pronađem. Šerif Gefni je uzdahnuo i lagano potapšao pištolju futroli za širokim kožnim opasačem koji mu se danas bukvalno urezao ustomak.

– Ali ne možemo da tvrdimo da je to Melisin skelet, mada ja tako mislim,tako da ispitujemo i druge mogućnosti. Šerif Gefni se svom svojom zavidnomtežinom oslonio na pete.

– Narode, ovde sam da se raspitam o onim momcima koji se muvaju poRiptajdu. Nemojte da me lažete. Znam da su sa Vama, gospodine Saviću.Možete li da mi objasnite šta se dešava?

U tom trenutku je zazvonio telefon. Zvuk je bio prodoran, oštar i takoglasan da je Beka ispustila šoljicu iz ruku.

– Beka se nije naspavala noćas – reče nonšalantno Adam i podižeslušalicu.

– Halo?– Zdravo, tupane. Da li si pronašao poklon koji sam ostavio?– Da, jesam. Gde si sada?– Želim da razgovaram sa Rebekom.– Žao mi je, nije kod kuće. Samo sam ja ovde. Šta želiš?Veza se prekinula.– Neki prodavač – reče Adam, uglađeno i opušteno. – Kreten je hteo da

prodaBeki neke venecijanere. Klimnuo je glavom. – Šta ste želeli da znate,

šerife?Šerif nije skidao pogled sa Savića. – Ti momci koji se motaju gradom.

Ko su oni, gospodine Saviću?– Ja sam prosto zatečen, šerife – reče Savić. – U stvari, moja žena i ja

smo došli ovde kao predstavnici velike preduzetničke firme za hotele koja jeveoma zainteresovana za ovu oblast obale Mejna. Istina je da je Adam našprijatelj i on, znate, on nas pokriva. Ti momci koje viđate naokolo bi trebaloda budu vrlo diskretni, što znači da ste Vi šerife, veoma pronicljivi.Obavljaju razne poslove, razgovaraju sa narodom, nadgledaju i proveravajuzemljište, floru i faunu. Treba da saznaju šta je čije vlasništvo i kakve suovde sada poslovne mogućnosti. Ovo je divan deo obale a Riptajd je zaistalep gradić. Možete da zamislite šta bi učinio jedan hotel nedaleko odavde zaVašu lokalnu ekonomiju? U svakom slučaju, nećemo se duže zadržavatiovde, ali bih Vas zamolio za uslugu. Da li biste, molim Vas, ovo držali utajnosti? Savić se u trenutku obrati Šerlokovoj: – Rekao sam ti da je šerifisuviše domišljat da nas ne bi provalio, srce. Rekao sam ti da je zaistaoštrouman i da vidi sve što se dešava u njegovom gradu.

– Tako je, Dilane – reče Šerlok – rekao si mi. Žao mi je. Nisam ga takodobro procenila. U redu, vrlo je pametan. Nasmešila se šerifu svojimnajblistavijim osmehom.

– Dakle, želite da ne pričam o ovome, gospodine Saviću?– Tako je, gospodine.– Onda, u redu. Ali, ako bilo ko od njih upadne u neku nevolju, vratiću

se. Taj vaš hotel – neće valjda pokvariti naše prirodne lepote?– Nikako – reče Savić. – To je primarni cilj naše kompanije.Beka pogleda Savića pošto je šerif izašao kroz vrata, za koja je primetio

„da mirišu baš fino na čisto“.– Zaista si dobar, Saviću. Za trenutak sam i ja poverovala u tvoju priču.

Gospode, čak sam poželela da pitam kako će se hotel zvati.Savić potom reče: – Onaj telefonski poziv mi je omogućio da smislim

pristojnu pričicu.– To je bio on, zar ne? – reče Beka okrenuvši se ka Adamu koji je još

stajao kraj telefona.– Jeste, to je bio on. Želeo je da razgovara sa tobom ali sam mu rekao da

nisi kod kuće. Uvek te zove Rebeka, nikada Beka? Kada je klimnula glavom,Adam reče: – Zvao je iz javne govornice u Roklandu. Tomi Lula je upravolocirao poziv, tako da ništa ne možemo da preduzmemo.

Šerlok lagano reče dok je proučavala zglob na ruci koji je bio modar odkada je udarila Tajlera Mekbrajda u vilicu.

– Moramo da ga nateramo da se vrati. Nekako moramo da organizujemosusret.

– Sledeći put ću ja razgovarati sa njim – reče Beka. – Ja ću ga nagovoritida se vrati.

– Ne možeš ti da budeš mamac. Nikako – reče Adam, glasom oštrimpoput noža.

– Vidi, Adame. On hoće mene. Ako ti budeš mamac, jednostavno će teubiti i otići. Ali, mene neće. Želi da mi se približi i bude nasamo sa mnom.Samo sa mnom. Pomozi mi da smislim način da to realizujem.

– To mi se ne dopada.

OSAMNAESTO POGLAVLJE

Nizak i snažan poput mladog bika, Heč se zanimao svojim dugim

brkovima dok je skidao šešir od tvida, u stilu Šerloka Holmsa, i pokazaosvoju obrijanu glavu. Iz nekog razloga, koji sebi baš nije mogla da objasni,Beka je pomislila kako Heč izgleda vragolasto i slatko i poželela je da gazagrli. Osetila je po razneženom osmehu Šerlokove da je i ona poželela daučini to isto.

Tip je bio moćan. Imao je više šarma no što bi čovek očekivao od jednogmuškarca, pomislila je nekoliko trenutaka kasnije, kada mu je Adam pružioruku i rekao: – Heče, odmah mi daj tu kutiju cigareta iz desnog džepa ili ćute zapaliti.

– Da, šefe, naravno.Heč poslušno preda Adamu gotovo punu kutiju marlboro cigareta.– Samo sam jednu popušio, šefe, i nisam ni uvlačio. Samo sam jednu

popušio. Neću pušiti u blizini slatke Beke. Ne bih želeo da uopšte rizikujemi slučajno ugrozim njena divna pluća. Sada mi reci šta da uradim da bihuhvatio tu nakazu kako bi Beka mogla da se vrati svom poslu pisanja govorai kako bi se osmeh ponovo pojavio na njenom licu. Tada se okrenuo ka njoj ipogledao je svojim tamno smeđim, sjajnim očima, i rekao: – Zdravo.

Beka se osmehnu i pruži mu ruku. – Zdravo, Heče. Slušaj, ja samspremna. Kada sledeći put nazove – biću spremna. Postavićemo mu klopku.Ja ću biti mamac.

– Hmmm, ne verujem da se šefu ta ideja dopada. Jezik mu se potpunovezao u čvor.

Adam je ipak razvezao jezik. – Ne, ne sviđa mi se ta ideja. Suluda je. Neželim da se ona izloži riziku. Sranje, po izrazu tvog lica bih rekao da ćeš toučiniti bez obzira na moje mišljenje. Je li tako Beko?

– Vidi, Adame – reče Savić – kada bih mogao da smislim nešto drugo,predložio bih. Ima nas dovoljno da je zaštitimo. Heče, kako nam je Adamrekao, imaš zavidnu reputaciju koju treba da opravdaš. Reci nam šta si

saznao.Heč izvadi tanku crnu knjižicu iz svog džepa, liznu prst i okrenu nekoliko

stranica. – Veći deo su uradili Tomasovi momci koji su dali sve od sebe daprovere Krimakovljevu smrt. Tomas je naredio da se svi odmah bace naposao. Dakle, CIA je razgovarala sa policajcem koji je pronašao njegovotelo. Apolon – ne šalim se, to mu je pravo ime, – je rekao daje Krimakovpreleteo preko stene na istočnom kraju Krita, blizu Agios Nikolaosa, i ostaona mestu mrtav.

Najverovatnije usled povreda. On je dopustio mogućnost da se radi oubistvu, ali niko to nije zaista proverio, iz prostog razloga što to nikoga nijeni interesovalo. Nije bilo nikakvih tragova da se radi o nečem drugom, takoda su zaključili slučaj. Onda su došli naši agenti, pokrili čitav teren i počelida istražuju taj slučaj do detalja. Želeli su sve da provere.

– Znači da je stvarno mrtav – reče Beka.Heč podiže pogled i nasmeši se širokim osmehom. – Ne, ne mora da

znači. Začkoljica je u tome što je Krimakovljevo telo kremirano. Dugo sulokalci kočili rad naših ljudi, ne dozvoljavajući im da vide njegovo telo. Čimse grčka vlada umešala, obelodanili su da su telo odmah nakon nesrećekremirali. Zbog čega? Ne znam, ali neko sređivanje računa postoji.

Dugo niko nije želeo da daje bilo kakve izjave.– Kremiran? – ponovio je Adam u neverici.– Da, pretvorio se u pepeo, te su ga stavili u urnu. I dalje stoji na jednoj

polici u mrtvačnici.Šerlok reče: – Znači, nema definitivnog dokaza zbog toga što nema tela

koje bismo ispitali.– Tako je – reče Heč. – Dok prežvakavamo sve to, vratimo se malo

unazad. Krimakov se preselio na Krit početkom osamdesetih. Jednostavno sepojavio i ostao tamo.

Bavio se prljavim poslovima, ali ne u toj meri, budući da bi svako ko bimalo pronjuškao mogao da sazna ko je i šta on bio u Rusiji. U suštini, stičese utisak da oni nisu ni želeli zaista da ga pritegnu uza zid. Verovatno je svenjih potplatio.

– Prokletstvo – reče Adam. – U redu. Sada moramo da pretražimonjegovu kuću od podruma do krova i čak i mnogo detaljnije. Ako je ikadabio umešan u ovo, pronaći ćemo neki dokaz koji će nam to potvrditi.

– Naši agenti su pretražili njegovu kuću i ništa nisu pronašli. Nikakavdokaz, trag, niti bilo kakvu vezu sa Bekom. Čuli smo daje posedovao nekistan ali ne znamo gde. Možda će nam biti potrebno malo više vremena. Nemazvaničnih podataka.

Savić reče – Ako je imao neki stan, ja ću saznati.– Baš ti? – reče Adam i podignu obrvu.– Zar vam Tomas nije rekao da sam dobar u tome? Adam se osmehnu,

dok je posmatrao kako Savić uključuje MAXA.Heč reče: – Svakako ćemo dobiti više detalja o njegovom privatnom

životu. Ali, još uvek iz Rusije nismo dobili ništa. Izgleda da su odavnoKrimakovljevi dosijei prepravljeni. Malo toga je ostalo. Ništa interesantno.Verovatno je KGB naložio da se tako učini, a zatim je i njemu pomogao da sesakrije na Kritu.

Mada ćemo nastaviti da pronalazimo i ispitujemo sve njegove saradnike uMoskvi.

– Krimakov nije mrtav – reče Adam. Bio je ubeđen u to kao nikada ranijeu svom životu.

Pošto je to rekao, Adam se naslonio i zatvorio oči. Počela je da ga boliglava.

– Pa, imam još nešto da vam saopštim. Proučio sam sve ove podatke.Heč opet liznu prst i prelista još nekoliko stranica.

– Policija iz Olbanija je pronašla očevica pre otprilike dva sata, koji jeidentifikovao automobil koji je pregazio Dika Mekelama. Radi se o crnomBMW, broj registarske tablice, bar prva tri broja – su 385. Njujorška tablica.Još uvek nemam drugih detalja o tome.

– Pogledaću ja – reče Savić. – Biće brže i sa više detalja. Ne želim ni daznam kako si tako brzo došao do te informacije.

– Samo ću reći da su joj se dopali moji brkovi – reče Heč. – Molim te,

javi se Birou, agente Saviću. Nisam imao vremena da se javim ponovoTomasu kako bih proverio još jednom. Ah, da, neki muškarac je vozio. Nezna se da li je bio stariji ili mladi, ili u srednjim godinama. Bio je zaklonjentamnim staklima, izuzetno tamnim kao kod limuzina. Prilično neuobičajeno zaobičan komercijalni automobil, i smatramo daje baš zbog tih zatamnjenihstakala odlučio da ukrade baš taj automobil.

Savić je uzeo svoj mobilni telefon i sledećih deset sekundi je klimaoglavom da bi za tri minuta prekinuo vezu.

– Sređena stvar. Imaćemo listu mogućnosti za otprilike pet minuta. TomiLula lagano zakuca na ulazna vrata i ude unutra.

– Imamo tipa koji je kupovao benzin na benzinskoj pumpi, desetkilometara zapadno od Riptajda. Radnik, mladić star otprilike osamnaestgodina, je rekao da je video blato i krv na manžetnama njegove košulje dokje plaćao benzin. Ne bi ni obratio pažnju na to da Rolo nije pretresao svebenzinske pumpe i postavljao pitanja o strancima koji su se tu pojavljivali.To je bio on.

– Jeste – reče Adam i skoči na noge. – Molim te, reci nam Tomi. Molimte, reci nam da se taj dečak seća kako tip izgleda i koji automobil vozi.

– Taj tip je nosio zeleni lovački šešir sa perom, nalik mojem, samo bezstila. Nosio je i naočare sa vrlo tamnim staklima. Nije mogao da kaže da li jetip mlad ili star. Žao mi je, Adame. Prokletstvo, svi stariji od dvadeset petgodina su tom klincu matori. Jasno se seća da je tip vrlo lepo govorio, da jezaista obrazovan, i da je imao dubok i uglađen glas. Što se tiče automobila,misli da se radi o BMW, tamno-plavom ili crnom. Žao mi je, ali nije videoregistarski broj. Ali, znaš šta? Imao je zatamnjena stakla. Šta kažeš na to?

– Valjda ne bi vozio isti automobil koji je vozio i kada je ubio DikaMekelama u Olbaniju – reče Šerlok.

– Zašto da ne ? – reče Savić. – Ako nije bio ulubljen i isflekan od krvi,zašto ga ne bi vozio?

Savićev mobilni telefon je zazvonio. Ustao je i otišao da ulaznih vrata.Čuli su njegov glas, videli kako klima glavom dok sluša. Spustio je slušalicui rekao: – Ništa. Ukrao je registarske tablice. Ništa nije prepustio slučaju.

Trebalo bi da bude idiot, pa da ostavi originalne tablice. Ipak, ta jakozatamnjena stakla. Naložio sam da mi provere sve ukradene automobile uprotekle dve nedelje sa tom vrstom stakala.

Savićev telefon ponovo zazvoni za osam minuta. Slušao je i žurnozapisivao.

Kada je spustio slušalicu, reče:– Imamo nešto. Kao što je i Heč rekao, samo nekoliko komercijalnih

automobila, i domaćih i stranih, je pravljeno sa tako zatamnjenim staklima.Ukradena su. Vlasnici žive u različitim delovima Sjedinjenih Država. Radi seo dvojici muškaraca i jednoj ženi.

Beka reče bez oklevanja: – Žena. Njoj je ukrao automobil.– Moguće – reče Šerlok. – Hajde da odmah to proverimo.Nazvala je informativnu službu Itake, u Njujorku, i dobila broj gospoda

Irene Bejli, sa Hantli avenije, br. 112. Telefon je zazvonio tri puta kada sezačuo glas:

– Halo?– Gospođo Bejli? Vi ste gospođa Irena Bejli? Tišina.– Da li me čujete? Gospođo Bejli?– To je ime moje majke – reče žena. – Izvinjavam se, ali ste me

iznenadili.– Mogu li da razgovaram sa Vašom majkom?– Vi ne znate? Verovatno ne. Moja majka je ubijena pre dve nedelje.Šerlok nije ispustila slušalicu iz ruke, ali je osetila jak, razdirući bol u

stomaku koji se širio ka grlu, te je uzbuđeno promucala:– Da li možete, molim Vas, da mi date neke detalje?– Ko ste Vi?– Ja sam Gledis Martin, iz administracije Socijalnog osiguranja, iz

Vašingtona.– Znam da je moj muž zvao Socijalno. Šta želite?– Trebalo bi da popunimo neke formulare, gospodo. Da li ste Vi njena

ćerka?– Jesam. O kakvim se formularima radi?– Radi se samo o statističkim podacima. Da li mogu sa nekim drugim da

razgovaram o tome? Ne bih želela da se uzbuđujete.Zavladala je tišina. – Ne, u redu je. Pitajte me slobodno. Ne bismo želeli

da se zameramo državnim službama.– Hvala, gospođo. Rekli ste da je Vaša maka ubijena. Da li se radilo o

automobilskoj nesreći?– Ne. Nekoje udario u glavu dok je izlazila iz automobila ispred

supermarketa. I ukrao joj auto.– Draga moja, baš mi je žao. Molim Vas, recite mi da li je čovek koji je

to učinio uhvaćen?U tom istom trenutku je ženski glas postao grub.– Ne, nije uhvaćen. Policija je dala opis automobila, ali do sada niko

ništa nije prijavio. Misle da je ofarbao automobil u drugu boju i promenioregistarske tablice. Nestao je. Čak ni policija Njujorka ne zna gde je. Ona jebila stara, tako da nikoga nije briga. Gorčina u glasu ćerke je dopirala dokostiju, kao i bol, neverica i bes koji su još uvek bili svezi.

– Da li je automobil koji je taj čovek ukrao imao nešto osobito?– Jeste. Prozori su bili zatamnjeni zbog toga što je moja majka imala vrlo

osetljive oči. Veća količina svetlosti joj je ozbiljno škodila.– Shvatam. Koje boje je bio automobil?– Bele, sa zelenim presvlakama unutra. Automobil je iznad leve stražnje

gume bio ulubljen.– Shvatam. Rekli ste da je dolazilo još policajaca osim lokalnih?– Da. Iz različitih odeljenja, iz Njujorka. Trebalo je da uhapse tog

čoveka. Ne znamo zašto se umešala policija Njujorka. Da li Vi znate? Da lizaista zovete zbog toga? Želite da mi izvučete neku informaciju?

– Ne, nikako. Nama su potrebni samo statistički podaci.– Gospođice Martin, da li imate još pitanja? Razvrstavam stvari svoje

majke i moram za pola sata da stignem u dobrotvornu ustanovu „SvetiPavle“.

– Ne, gospođo. Vrlo mi je žao zbog toga što ste izgubili majku. Ja ćusrediti sve podatke. Šerlok se okrenu dok su svi zurili u nju.

– Ubica je prefarbao beli automobil i ukrao registarsku tablicu. PolicijaNjujorka je bila na licu mesta. Znaju za ceo slučaj. Da, stakla na prozorimasu bila vrlo jako zatamnjena zbog toga stoje gospoda Bejli imala osetljiveoči.

– Kučkin sin – reče Heč i gurnu ruku u džep da bi izvukao cigarete. –Kako to da mi niko nije rekao da policija zna za taj prokleti automobil?

Adam ga je samo pogledao i rekao: – To su namerno zataškali. Sumnjamda tu informaciju kriju od federalaca, zbog toga što ne žele da neko drugi rešipre njih slučaj. A žrtva je ta koja gubi. Ono što policija Njujorka ne zna, jesteda je ubica ovde u Mejnu. Da li bi trebalo da im kažemo?

Savić reče: – Nećemo reći policiji Njujorka, ali ja mogu da kažem TelijuHoliju iz kancelarije SAC, u Njujorku. On će se postarati da to ode tamo gdetreba.

– Da – reče Adam – zašto da ne? Da li se svi slažu sa tim?– Koliko bi trebalo da budemo detaljni? – upita Beka. Lomila je prste i

Adam se namrgodio zbog toga..Savić malo razmisli i reče: – Hajde da mu samo kažemo da je ubica

viđen na obali. Kako vam se to čini? To i jeste istina.– Moramo da ga uhvatimo – reče Beka. – Ako ne uspemo to da učinimo,

moraćemo da pozovemo tog Tomasa, koji čini se poznaje svakoga i upravljasvime, i da mu kažemo da pošalje ovamo Marince.

– Nije zvao – reče Beka i odgrize veliki komad hot-doga.– Zašto još nije zvao?Žvaćući prženi krompirić, Adam reče: – Mislim da je resio da se primiri

jedno vreme. Nije on glup. Zakopaće se negde drugde, naterati te da izgrizešsvoje nokte, nas će naterati da postanemo razdražljivi a zatim će iznenadaponovo da uskoči u igru – svoju igru.

Svi su jeli hot-dog sa senfom i uživali, dok je tim momaka ulazio svremena na vreme unutra, jedan po jedan. Specijalni agent Rolo Dempsi rečeAdamu: – Čuo sam Vaše ime, ali se nisam setio odakle Vas znam. Sadaznam. Vi ste spasili život senatora Dašvorta prošle godine, kada je neki luđakpokušao da zarije nož u njegova rebra.

Adam ne reče ni reči.– Da, to ste bili Vi. Spasili ste život senatoru Dašvortu. Vrlo impresivno.– Kako to znaš? – reče najzad Adam, frkćući na Rola. – Trebalo bi da to

bude tajna.– Šta da radim? Ja sam insajder. Ljudi mi neprestano pričaju sve i svašta.– Ja nikada nisam čula ništa o tome – reče Beka i uperi svoje antene ka

njima.– O čemu to pričate?Rolo joj se samo nasmeši i nastavi: – Da li ste saznali ko je pokušao da

ga ubije?– To nisi uspeo da saznaš?– Hej, ja sam insajder ali kad je stvar stigla do detaljisanja, neko je

jednostavno zavrnuo slavinu sa informacijama.Adam slegnu ramenima. – Kome je sada to važno? Tip koji je želeo da

ubije senatora je u stvari bio njegov zet. Tip se zvao Irving i počeo je da mupreti i priređuje ostala uobičajena anonimna sranja. Senator me je nazvao.Ispalo je da je Irving bio ovisan o heroinu, da nije imao više para i da je želeoda dođe do senatorove zaostavštine. Senator je uspeo da sve to sakrije odmedija, kako bi zaštitio svoju kćerku. Tako smo odveli momka usanatorijum, gde mu je i mesto, i dalje je tamo. Iskreno se nadam da imasamo još nekoliko insajdera koji znaju za taj slučaj.

– Ti radiš kao telohranitelj? – upita Beka, smešeći se Adamu dok jeprinosila ustima kašiku pasulja. – Mislila sam da si savetnik za obezbedenje.

– Volim da se bavim različitim stvarima – reče Adam.– Ono što bih želela da znam – reče Šerlok, pružajući Rolu još jedan hot-

dog sa puno domaćeg, žutog senfa – jeste kako niste odmah znali o kome se

radi? Tip je bio narkoman? Takve stvari se teško prikrivaju.Adam se iskreno zacrveneo. Igrao se viljuškom i nije je gledao u oči.

Nakašljao se.– Pa, radilo se o tome da njegov zet nije bio tu protekla tri dana. Proverio

sam. Njegova žena ga je štitila, rekla je da je imao grip i da je vrlo zarazan,itd. Zaklela se preda mnom i pred svojim ocem da Irving nikada ne bipomislio na tako nešto, da mora da se radi o nekom luđaku ili političkojlevici. Bila je tako prokleto ubedljiva

– Dobro je bilo što ste Vi bili tamo da odvratite taj udarac nožem – rečeRolo.

– Istina – reče Adam.Rolo sede za kuhinjski sto, gurajući se između Savića i Beke. Adam

duboko uzdahnu i reče: – Upravo sam čuo da ta žena pokušava da izvučemuža iz bolnice. Može ponovo da pokuša.

– Sranje – reče Rolo. – Na svetu baš nema pravde, zar ne?Onda je ušao Čak, i Rolo izađe odmahujući rukom i ostavljajući

nepojedeni hot-dog.– Neće nam oduzeti puno vremena – reče Savić. – Mogu to da osetim.Jednostavno će se desiti. – Zagrizao je poslednji komad hot-doga,

uzdahnuo od zadovoljstva i zagrlio svoju ženu.Stvari su zaista počele da se razvijaju vrlo brzo.Svi su sedeli u dnevnoj sobi i ispijali kafu, planirali, raspravljali se, i

razmišljali. Napolju se ništa nije dešavalo. Sve je bilo mirno, tačnije do desetčasova, kada je metak pogodio jedan od prozora na prednjoj strani kuće.Staklo se razmrskalo unutra, unoseći komade zavese sa sobom.

– Svi dole! – uzviknu Savić.Taj metak koji je ušao kroz prozor i zario se u pod na najudaljenijoj tački

dnevne sobe, nije bio običan. Radilo se o suzavcu. Podigao se gust, sivi dimčak i pre no što je metak udario u pod.

– Prokletstvo – reče Adam. – Vratite se u kuhinju. Odmah!Kroz prozor je uleteo i eksplodirao još jedan suzavac. Svi su kašljali,

prekrivali lica i trčali u stražnji deo kuće. Kroz noć su odjekivali pucnji ibučna i žestoka sporadična vatra. Ulazna vrata su se širom otvorila i TomiLula je utrčao unutra, lica prekrivenog jaknom. – Momci, brzo. Izađite krozulazna vrata, stražnji deo kuće nije bezbedan.

– Ubacio nam je suzavac – reče Adam, kašljući isprekidano.– Verovatno koristi KAP 15, izvan našeg terena. Izađite napolje.Kašljali su kao ludi dok su im se suze slivale niz lice. Savić primeti da je

Beka zabila nos ispod njegovog pazuha.– Moramo da ga uhvatimo – vikao je Adam kašljući i gušeći se, dok su

mu iz očiju lile suze. – Samo nam je potrebno malo vremena da se saberemo,pa ćemo početi sa potragom.

Trebalo im je sedam minuta da se zapute u pravcu odakle sunajverovatnije ispaljeni meci sa suzavcem ka prozorima na prednjem delukuće.

Spazili su samo otiske guma, ništa više. Adam viknu: – Pogledajteovamo!

Svi su se okupili oko Adama koji je čučao. Uzeo je sa zemlje jednučauru, dugačku deset centimetara i široku otprilike četiri santimetara.

– Tomi Lula je bio u pravu. Koristio je KAP 15 – to je kratka M16,karabinska automatska puška – objasnio je Beki.

Savić je pronašao još jednu čauru i bacakao je gore-dole.– Ali, kako suzavac može da se ispali iz puške? – upita Beka.– Mislila sam da postoje neki kanisteri, nešto tome slično. Tako sam bar

gledala na televiziji i u filmovima.– To je zastarelo – reče Adam. – Puška M16 je zaista vrlo malih

dimenzija, može vrlo lako da se transportuje. Čovek može da je sakrije ispodmantila.. Cev može da se uvuče kao durbin. Čak je i „Foke“ koriste. Čovektreba samo na cev da pričvrsti napravu za ispaljivanje granate, i odmah možeda ispali projektil sa suzavcem. To zaista može da prouzrokuje ozbiljnenevolje.

Šerlok reče: – Očigledno je da taj čovek ima dobre kontakte i da je

obučen. Poseduje sve tehnološke novotarije. Gde li je samo mogao da ihnabavi?

Adam pomisli: Krimakov.Niko ništa nije rekao.Vratili su se u kuću posle četrdeset i pet minuta. Bilo je kasno, i svi su

bili premoreni. Dok je oblačio jaknu i proveravao pištolj, Adam reče: – Ja ćubiti u prvoj straži.

– Probudi me u tri sata – reče Savić.– Odoh ja – reče Adam. Pogledao je u Beku i zapazio koliko je bleda.

Nije mogao da izdrži, već joj je prišao i čvrsto je zagrlio. Prošaputao je ublizini njene kose: – Lepo spavaj i nemoj da se brineš. Uhvatićemo ga mi.

Beka se osećala kao da neće moći da umiri svoje srce i zaspi, ali jenekako uspela. Zaspala je čvrsto i bez sna, sve dok nije osetila čudan bol ulevoj ruci, odmah iznad lakta, poput ujeda komarca. Trgnula se iz sna, srcejoj je lupalo kao ludo i nije mogla da diše. Samo je dahtala i trzala se.Oslepela je. Ne, samo je bio mrak. Bilo je jako mračno i roletne su bilenavučene zbog toga što nisu želeli da on vidi šta se dešava u kući. Spazila jefiguru u senci kako stoji nad njom, sivu i neodređenu. Prošaputala je: – Šta jeovo? Adame, da li si to ti? Šta si uradio?

On ništa nije odgovarao, samo se malo približio a onda je, dok je njenosrce polako usporavalo rad, prošaputao direktno u lice:

– Došao sam po tebe, Rebeka. Baš kao što sam ti rekao. Potom je liznuopo obrazu.

– Ne – rekla je. Ne! Onda je pala unazad, pitajući se kakva je to srebrnasvetlost koja obasjava njeno lice. Izgledala je kao neka strela uperena kanjoj, tanani srebrni zrak, ali u tom trenutku više joj nije bilo važno. Svetlosnizrak, pomislila je, dišući duboko, mnogo dublje no što je navikla. Potom jeutonula u nežnu i toplu tamu koja je opustila njen um i telo, i više ničega nijebila svesna.

DEVETNAESTO POGLAVLJE

Otkucaji njenog srca su postajali sporiji, ravnomerni, opušteni i

ujednačeni. Njeno telo nije odavalo strah. Osećala je mir i spokojstvo.Otvorila je oči. Bilo je mračno, bez senki i nagoveštaja kretanja. Oko nje jebila samo neprovidna tama bez pokreta. Ta tama je gutala, ali je terala sebeda duboko diše. Njeno srce više nije pokušavalo da iskoči iz grudi. I dalje jebila opuštena, vrlo opuštena, bez straha koji bi je slomio. Makar se još uvektako osećala, znajući da bi ipak trebalo da se boji. Bila je u mraku, a on jebio kraj nje. I dalje je disala ravnomerno, lagano i čekala je. Ali se nijebojala. Pa, možda je bilo u njoj nekog nerazgovetnog nagoveštaja straha kojije titrao negde na ivici razuma. Namrštila se i on je nestao.

Čudno je bilo kako se savršeno sećala svega što se dogodilo: bola ulevoj ruci, istovremenog straha, svega se sećala – njega kako je liže poobrazu – bez uticaja razuma koji bi mogao da izmeni njena sećanja.

Sada su trzaji straha postajali opipljiviji, gotovo da je mogla da ih ščepa.Rad srca se ubrzao. Zatreptala je očima, goneći sebe da se suoči sa strahom,kako bi mogla da ga kontroliše.

Došao je do nje. Nekako je ušao u kuću, prošao pored stražara i ščepaoje.

Iznenada se pojavio snop svetla i miris dima. Upalio je svecu. U tomtrenutku nije bio blizu nje ali je bio tu, nekoliko santimetara od nje. Umirilaje strah koji je rastao, bilo joj je teško, možda nešto najteže što je morala dauradi do tada, ali je znala da to mora da učini. Setila se iznenada kako joj jemajka jednom rekla da strah boli, pošto se od njega ukočiš.

– Nikada ne odustaj – rekla joj je majka. – Nikada ne odustaj. Tada jemajka uhvatila za ramena i još jednom rekla – Nikada ne odustaj.

U tom trenutku joj je bilo potpuno jasno šta je majka želela da joj kažetime. Čak je mogla i da oseti čvrst stisak majčinih prstiju na ramenu. Čudnoje bilo što se nije sećala šta je bio povod da joj majka to kaže.

– Gde smo mi?Zar je to bio njen glas, miran i nezainteresovan? Da, uspela je.– Zdravo, Rebeka. Došao sam po tebe, baš kao što sam ti obećao.– Molim te, nemoj više da me ližeš po obrazu. To je baš bilo gadno –

reče ona a potom se zagrcnu od smeha.On je samrtnički ćutao, uvreden i verovatno iznerviran zbog toga što mu

se podsmevala, pomislila je.– Dao si mi neku injekciju. O kakvoj injekciji je reč? Čula ga je kako

teško diše.– Radi se o nekoj robi koju sam kupio u Turskoj. Rekli su mi da je

sporedni efekat privremeni osećaj euforije. Ta želja za smehom te neće jošdugo držati, Rebeka. Efekat će nestati, a ti ćeš se smrzavati od straha.Bojaćeš me se jako.

– Kako da ne?Ošamario je. Nije primetila ruku, jednostavno je bila tu i grubo se

zaustavila na njenom obrazu. Pokušala je da skoči na njega, ali je shvatila daje vezana, sa rukama iznad glave i zglobovima vezanim za gredu. Ležala je nakrevetu. Noge su joj bile slobodne. I dalje je bila odevena u spavaćicu, belupamučnu spavaćicu, zakopčanu od vrata do članaka na nogama. Blago joj jeporavnao rub.

Tada ona reče podrugljivim tonom: – Hej, više mi se dopao šamar negoono lickanje. Baš si junačina, zar ne? Da li bi mi odvezao ruke, samo naminut, kako bismo videli koliko si zaista hrabar.

– Ućuti!Stajao je pored nje, zatim se sagnuo ka njoj teško dišući. Nije mogla da

vidi njegove ruke, ali je mogla da zamisli kako ih steže u pesnice, spreman daje udari.

Vrlo tiho je rekla: – Zašto si ubio Lindu Kartrajt?– Tu debelu kučku? Dosađivala mi je, stalno je nešto kukala, tražila,

cmizdrila kada bi bila žedna, želela da piški ili da legne. Umorio sam se odtoga.

Nije rekla ništa. To što je osećala se nije moglo recima izraziti. Pitala sešta ga je nagnalo da postane lud, ili se naprosto takav rodio? Rodio se zao,tako da nije bilo drugog krivca do naslednih gena.

Mogla je da ga čuje kako tapka prstima, tap, tap, tap. Želeo je da jenavede na razgovor, žarko je to želeo, ali je ona uporno ćutala.

– Da li ti se dopao moj poklon, Rebeka?– Ne.– Posmatrao sam te dok si onako strašno povraćala..– Palo mi je na pamet da me posmatraš. Gospode, ti si bolestan. Da li se

ložiš na povraćanje?– Onda sam video onog rmpaliju, Adama Keradersa, tamo sa tobom.

Držao te je u zagrljaju. Zašto si mu dozvolila da te tako grli?– U tom trenutku bih verovatno i tebi pala u zagrljaj, kada ne bih znala

kakav si.– Drago mi je što mu nisi dopustila da te poljubi.– Tada sam upravo povratila. Niko baš ne voli da se ljubi sa nekim ko je

povraćao, zar ne?– Ne, pretpostavljam da ne voli.Taj glas nije pripadao nekom starijem čoveku, nije se uklapao u lik

Krimakova. Ali, da li je bio mlad? Nije bila sigurna.– Ko si ti? Da li si ti Krimakov?Ćutao je, ali vrlo kratko. Onda se dubokim glasom nasmejao blago i to je

prenerazilo. Lagano je prešao dlanom preko njenog obraza, malo je štipnuo, iona se odmakla.

– Ja sam tvoj dečko, Rebeka. Čim sam te video, znao sam da bi trebaloda ti postanem blizak, da ti udem pod kožu. U stvari sam i razmišljao o tomeda ti se bukvalno uvučem pod kožu, ali to bi značilo da bi trebalo da teoderem a zatim se prekrijem tvojom kožom. Nisi dovoljno krupna za tajpoduhvat. Onda sam pomislio kako bih voleo da sam odmah pored tvog srca,ali i to bi opet iziskivalo isuviše mnogo krvi, da bi mogla da se napuni čitavajedna fontana. Suviše ruku može da pokvari čorbu, a suviše krvi može da

isfleka odeću. A ja sam ipak, u tom pogledu sitničave prirode. Ne, ne govoriništa, ni ne razmišljaj o tome. Nisam ja lud kao onaj tip Hanibal iz filma „Kadjaganjci utihnu“. Ispričao sam ti ovo kako bih ti pružio priliku da moliš ipreklinješ. Efekat droge već popušta. Sada mogu da vidim koliko siuplašena. Kada bih sada počeo da pričam, izazvao bih u tebi nepojmljivstrah.

Bio je u pravu što se toga tiče ali je želela da on to ne primeti, da mu nepokaže da duboko u sebi kipti, da gotovo izgara od iskonskog straha.

– Ali ćeš me, nakon što završiš sa pričom zadaviti kao što si i LinduKartrajt?

– O, ne. Ona nije bila važna. Bila je niko i ništa.– Ne bih se složila sa tobom.– Verovatno, ali koga je briga za to što ti misliš?– Zašto si odabrao mene?Nasmejao se i mogla je da se opkladi da mu je izraz lica, da je mogla da

ga vidi, izveštačen i nadobudan.– Još neću da ti kažem, Rebeka. Ti i ja imamo još mnogo toga da

obavimo pre no što saznaš ko sam ja i zašto sam odabrao tebe.– To je, svakako, po tvom mišljenju opravdani razlog. Ali, zašto mi ne

ispričaš o čemu se radi?– Uskoro ćeš saznati, ili nećeš. Videćemo. Sada ću ti dati još jednu malu

injekciju, pa ćeš opet zaspati.– Ne – rekla je. – Moram do kupatila. Dopusti mi da odem do kupatila.Opsovao je – radilo se o nekoj mešavini američke psovke u britanskom

stilu i nekog arhaičnog jezika koji nije uspela da prepozna.– Samo pokušaj nešto i nokautiraću te na mestu. Odraću ti kožu sa ruke i

napraviti par rukavica. Da li me čuješ?– Da, čujem te. Mislila sam da si mnogo prefinjeniji.– I jesam prefinjen, kada je krv u pitanju. Ako ti oderem kožu sa ruke, tu

neće biti slapova krvi.

Osetila je kako joj odvezuje ruke, polako, i pretpostavila je da se radilo okomplikovanim čvorovima. Najzad je bila slobodna. Spustila je ruke iprotrljala zglobove. Prosto su goreli a onda se bol umanjio. Bila je svaukočena. Lagano je sela i spustila noge sa kreveta.

– Ako pokušaš nešto, zabiću ti nož u nogu. Visoko u butinu. Znamzajedno mesto koje ne izgleda previše osetljivo, ali ako te tu ubodempoželećeš da si mrtva. Jedva da ćeš uopšte krvariti. Da, zaboravio sam dapomenem da ću ti odrati ruke. Ne pokušavaj da mi vidiš lice, inače ću moratida te ubijem odmah i to je kraj.

Nije joj bilo jasno kako je mogla da hoda, ali je ipak uspela. Kako jesnaga počela da joj se vraća u noge i stopala, poželela je da potrči tako brzoda nestane u magli kako više nikada ne bi mogao daje uhvati. Nikada,nikada. Naravno, nije to učinila. Kupatilo je bilo odmah do spavaće sobe.Otvorila je vrata. Kada je ušla, zaustavila se i osmotrila svoj lik u ogledalu.Bila je bleda, iznurena i mršava. Kosa joj je bila zamršena i padala je doramena. Izgledala je izgubljeno i odsutno, poput žene koju su drogirali.Shvatila je na kraju da bi u tom trenutku mogla i da umre.

– Hajde sada, Rebeka. Znam da si završila. Izađi ili ćeš zažaliti.– Tek sam ušla. Daj mi malo vremena.U kupatilu nije bilo ničega što bi se moglo iskoristiti kao oružje, baš

ništa. Čak je uklonio i držače za peškire i sve što se nalazilo ispod lavaboa.Ničega nije bilo.

– Samo trenutak – uzviknula je. Jurnula je ka toaletnoj šolji i pala nakolena. Šolja je bila stara. Školjku toaletne šolje je za pod držao pričvršćenjedan odavno zarđali šraf.. Pokušala je da ga odvrne i na njeno iznenađenje,počeo je da se pokreće. Bio je debeo, a žleb dubok i zarđao. Zagrcnula se ipočela da se moli, jecajući u sebi. Čula ga je kako stoji odmah iza vrata. Dali je dodirivao vrata? Da li će provaliti unutra? O, Bože.

– Samo momenat – vikala je. – Ne osećam se dobro. Muka mi je od tedroge koju si mi ubrizgao. Daj mi još jedan minut. Ne bih želela da seispovraćam svuda po sebi.

Okreni se, proklet bio, okreni se. Najzad ga je imala u rukama. Šraf je

bio debeo i dugačak oko četiri santimetara, sa veoma oštrim izbočinama. Štada radi sa njim? Gde da ga sakrije?

– Dolazim – uzviknula je dok je pažljivo parala rub na svojoj spavaćici.– Osećam se malo bolje. Ne bih želela da se opet ispovraćam, naročito

ako mi opet budeš vezao ruke.Ako je stajao pre toga pored vrata kupatila, više nije bio tamo. Kada je

izašla, već je stajao u zamračenom delu sobe. Nije mogla uopšte da ga vidi.Dubokim glasom po kojem se nije moglo suditi o njegovim godinama jerekao:

– Lezi ponovo na krevet.To je i učinila. Nije joj vezao ruke iznad glave.– Ne pomeraj se.Pre no što je i mogla da reaguje, osetila je ubod u predelu leve ruke,

odmah iznad lakta.– Kukavice – rekla je a glas joj je u istom trenutku postao nerazumljiv. –

Bedna kukavice.Čula ga je kako se smeje. Opet je počeo da je liže, ali ovoga puta po

uhu. Jezik mu se pokretao polako, gore-dole. Poželela je da može rukama dazapuši uši, ali nije uspela budući da joj je mozak već utonuo u opušteni inežan predeo gde je nestao i njen strah, skoro kao da je pobegla od samesebe.

Nema vremena ni za šta, pomislila je. I njene misli i ona sama su laganoklizili, kao zrnevlje peska na vetru. Nema vremena da mu zabije taj zavrtanju vrat. Nema vremena ni da ga pita da li su Krimakova kremirali. Nije imalavremena ni za šta.

Adam je stajao pred vratima njene spavaće sobe. Nje nije bilo,jednostavno je nestala. – Ne – reče, odmahujući glavom. Ne, Gospode, samoto ne! Saviću! Međutim, nje nije bilo, nestala je bez traga i glasa.

Dok im je sipaja karu, Šerlok reče: – Iskoristio je suzavac kao diverziju.Dok smo svi bili napolju i tražili ga, jednostavno se prikrao u kuću i sakriose u ormanu Bekine spavaće sobe. Onda je verovatno drogirao. Kako je

izašao? Naši momci su već bili na svojim položajima kada smo se vratiliunutra. O, ne! Okupite sve članove tima! Ne može se reći da ino dobropostupili kada smo se usredsredili samo na oblast lipred kuće. Dilane, ko jebio zadužen za oblast iza kuće?

– Bestraga! – reče Adam. – Ne, to ne može biti! Prokletstvo!Pronašli su Čaka Ejnslija u žbunju, desetak metara iza kuće. Nije bio

mrtav.Neko ga je udario otpozadi i ležao je vezan i zapušenih usta. Kada su mu

skinuli traku sa usta, rekao im je:– Dozvolio sam mu da me sredi. Nisam čuo ni šum. Bio je brz, strahovito

brz. Gospode, šta se to do đavola dogodilo? Da li su svi dobro?Savić reče onako uzgred: – Oteo je Beku. Hvala Bogu da si bar ti živ.

Pitam se zašto ti jednostavno nije prerezao grkljan? Čak se pitam zastojegubio vreme sa vezivanjem?

Tada je Šerlok, koja je klekla kraj Čaka kako bi mu odvezala ruke i noge,rekla:

– Nije želeo da policija dođe. Shvatio je da bi oni došli ako bi ubiojednog od nas. To bi ga već unervozilo i izgubio bi kontrolu. Zaista nam jedrago što si ti dobro, Čak.

Adam reče: – Mora da te je udario pre no što je ubacio suzavac u kuću.Izleteli smo iz kuće urlajući, svi smo pokušavali da ga pronađemo i uopštenismo primetili da te nema. Zbrka je bila prevelika. Prokletstvo.

Kada su ga odveli u kuhinju, Šerlok je dala Čaku da popije malo hladnevode i dva aspirina.

– Trebalo bi da ih popiješ, ako ne želiš da imaš glavobolju – reče mu onaa zatim ga zagrli. – Hvala Bogu da si dobro. Pošto nisi mogao da paziš nastražnji deo kuće, mora da se jednostavno iskrao iz kuće sa Bekom naleđima.

– Nismo primetili da te nema – reče lagano Adam. – Ne mogu daverujem da smo bili toliko glupi da ne pozovemo sve da se okupe iprebrojimo se pre no što se vratimo u kuću na spavanje. Prokletstvo, čak namnije ni palo na pamet da pretražimo kuću.

Svi su se osećali utučeno kada se sleglo to što se dogodilo. Niko nijeosećao potrebu za objašnjenjima, niti nekim izgovorima. Napravio je budaleod njih.

Sat kasnije su Savić i Šerlok zatekli Adama u kuhinji, sa licemzagnjurenim u šake. Savić je lagano spustio ruku na njegovo rame.

– Dešava se. Svako od nas oseća odgovornost. Čak je u pravu, nismo mikrivi. Sada moramo to da ispravimo. Adame, moramo da je pronađemo.

– Trebalo je da je čuvam – reče Adam, zureći u svoje prekrštene prste. –Ja sam najveći kreten na ovom prokletom svetu. On je oteo, Saviću. Ona jekod njega, a mi nemamo pojma gde se nalaze.

– Da, kod njega je – reče Savić – i verovatno će je odvesti u Vašington.Zar nije tako? On želi da bude pored njega kada se suoči sa Tomasom. Onaje njegovo oruđe. Tomas bi dao sve daje spasi, uključujući i da se preda tommanijaku.

– Govorimo kao da je Krimakov živ, kao da u to uopšte ne treba da sesumnja – reče Šerlok.

Adam polako izgovori: – Zaboravimo izveštaje i šta su operativci rekli.Telo je kremirano, to je sve što treba da znamo. Radi se o Krimakovu. Sadamu je potrebno samo da sazna gde se nalazi Tomas. Tomas ima kuću u ČeviČejsu, ali to je dobro čuvana tajna. Položaj njegovog stana u Džordžtaunu jetakođe tajan, ali bi tamo mogao da ga pronađe ako bi se zaista potrudio. MAXbi taj stan verovatno locirao za manje od deset minuta. Ali, to nije slučaj sakućom u Čevi Čejsu. Tomas je vrlo obazriv. Ovo nemojte smatrati šalom, alija zaista mislim da čak ni predsednik ne zna gde se Tomasova kuća nalazi.Tako da ni Krimakov ne bi mogao da sazna za položaj Tomasove kuće. Zatoje oteo Beku. Ona je njegov kec iz rukava. Odvešće je u Vašington, u stan.

Adam ga tu hladno prekide. – Moramo odmah da krenemo.Savić reče: – Mislim da bi trebalo prvo da se javiš Tomasu i da mu kažeš

šta se desilo. Isuviše dugo smo prikrivali, vreme je da sazna. Da li se slažeš?Adam opsova nešto sebi u bradu kada je začuo ljutiti glas Tajlera

Mekbrajda.Tajler je ušao u kuhinju dok su ga tri agenta pratila a jedan ga držao za

ruku.Vikao je: – Šta se, do đavola, ovde dešava? Sva svetla su upaljena? Ko

su ovi tipovi? Pustite me, bestraga vam glava! Gde je Beka?– Pusti ga, Tomi – reče Savić i klimnu jednom od Tomasovih ljudi koji su

čuvali ulaz u kuću. – On je komšija i Bekin prijatelj.– Adame, šta se ovde, do đavola, dešava?– Oteo je – reče Adam. – Mislimo da ide u Vašington sa njom. Uskoro

ćemo sve da razjasnimo.Tajler je prebledeo a zatim uzviknuo: – Trebalo je da je li čuvaš, ti

bitango jedna! Zajebao si stvar i to debelo, zar nisi? Želeo sam da tipomognem, a ti si me prosto oduvao zbog toga što sam običan civil ibeskoristan. A šta ste vi? Svi ti agenti FBI a niko nije mogao da je zaštiti.Niko od vas nije mogao da joj pomogne!

Savić je stegao Tajlerovu ruku i rekao: – Razumem tvoj bes. Ali, teoptužbe neće nikome pomoći, naročito neće Beki. Veruj mi, svi znamo čiji ježivot na kocki.

– Vi bedne, neodgovorne bitange! – vikao je Tajler još glasnije.– Svi ste vi isti! Otrgao se od Savića.– Tajlere, nemoj da ideš kod šerifa Gefnija. To bi bio pogrešan potez –

reče Adam tiho.– Zbog čega? Šta bi moglo još više da upropasti situaciju?– Mogao bi da je ubije – reče Adam. – Nemoj nikome ništa da pričaš.Pošto su tri agenta ispratila Tajlera Mekbrajda iz kuće, Šerlok reče: –

Zašto ne bismo sada jednostavno svima ispričali?Adam provuče ruku kroz kosu. – Zbog toga što će taj tip ubiti Beku i

pobeći, ako ih neki policajac opazi. Ne smemo da rizikujemo. Moramo brzoda stignemo u Vašington.

– Prvo moraš da se javiš Tomasu, Adame.Adam to nije želeo, iskreno nije. Savić i Šerlok su slušali dok se Adam

mučio u razgovoru sa Tomasom.

Sa druge strane telefonske žice je zavladala tišina. Najzad, Tomas reče: –Pomiri se sa tim, Adame. Pred nama je sada nova ruka karata i moramoponovo da igramo. Drago mi je što je Čak dobro. Njegova žena bi me živogispekla da ga je ubio. Ako se radi o Krimakovu, on će makar znati da senalazim u Vašingtonu, i verovatno zna gde se nalazi moj stan. Ja ću ostatiovde i spreman ću ga sačekati. Vratite se što pre možete, Adame. Saviću, dali ti i Šerlok možete da nam se pridružite u Vašingtonu?

– Možemo, Tomase.– Onda, moram sada da se pripremim za Krimakova. Prošlo je mnogo

godina. Mnogo puta sam pomislio da je konačno odustao, ali izgleda da jesamo kupovao vreme.

– Možda je stvarno mrtav – reče Šerlok.– Ne – odgovori Tomas. – Adame, ti, Savić i Šerlok možete još malo da

pročešljate okolinu. Pokušajte da ga pronađete. Mora da je tu negde.Moramo da nađemo neki trag. Pronađite ga. Ah, da. Adame?

– Da, gospodine?– Prestani da kriviš sebe. Krivica samo usporava rad mozga. Želeo bih da

ti mozak bude u formi. Saberi se i pronađi mi ćerku.Najzad je razgovor bio završen. Tomas Metlok je gledao u telefonsku

slušalicu vrlo dugo, pre no što je lagano spustio na mesto. Zatim je polakonaslonio glavu na mekanu kožu naslonjače. Zaklopio je je oči kako biodagnao osećaj bespomoćnosti, ali je delovalo samo za trenutak. Umestotoga je osetio duboki, razdirući strah, koji jedan čovek za svog prokletogživota ne bi trebalo da oseti. To je bio strah za dete, i saznanje da ne može daga spasi.

To je bio Krimakov, znao je to dobro, duboko u duši. Kremirali su ga?Ne, Krimakov nije bio mrtav – možda je isfolirao svoju smrt, ubio nekogčoveka koji je ličio na njega. Nekako je saznao za Beku i započeo svoju igruzastrašivanja. U Tomasovoj glavi sada nije bilo ni najmanje sumnje u to.Krimakov je oteo njegovu Beku. Čovek koji se zakleo da će iščupatiTomasovo srce, čak i kada bi morao da ga goni do pakla. Zagnjurio je lice ušake.

DVADESETO POGLAVLJE

Bila je svesna zaglušujuće buke – muških i ženskih glasova koji su

glasno vikali, zvuka automobilskih kočnica, sviranja sirena i kretanja. Moglaje da oseti nejasne kretnje svuda, udarce stopala, brzo trčanje. I ona sepomerala, ne, ona je letela. Potom je snažno udarila u nešto i bol se raširiocelim telom. Sklupčala se, mirišući vreli katran sa ulice, lagano pomešan samokraćom, vrelom i kiselom. Osećala je i miris hrane, miris mnoštva ljudskihtela i nepropustljivi cement pod sobom. Cement?

Ljudi su vikali, približavali se a neki muškarci i žene su vikali:– Ostani tu gde si! Pusti nas da prođemo! Pokušala je da otvori oči, ali su

joj mišići bili tako nejaki da je nisu slušali, a bol se sve više širio njenimtelom. Bila je neopisivo umorna, na granici iscrpljenosti. Onda je osetilagrozan i oštar bol negde na svom telu. Bio je snažan i neumoljiv, a suze su jojse slivale niz lice.

– Gospođice! Da li me čujete?Osetila je njegove ruke na ramenima, osetila je kako se kupa u sunčevoj

svetlosti, tako toploj na njenoj goloj koži. Na goloj koži? Noge su joj bilebose, o tome se radilo. Nad njom je stajao neko i zaklanjao joj sunce.

– Gospođice? Da li me čujete? Da li ste pri svesti? Otvorila je oči zbogtoga što je taj muški glas zvučao zaista zabrinuto.

– Jesam – prošaputala je. – Mogu da vas čujem i da vas vidim. Ne bašjasno ali mogu da vas vidim.

– Gospode, to je ona! Zar to nije ona Metlokova?!Još vike i galame, nekih psovki i strašne vrućine, pritisaka tela i tutnja

cipela i čizama koje su špartale naokolo. Neka žena je lagano potapšala poobrazu.

– Otvori oči i pogledaj me. Tako je. Možeš li da nam kažeš svoje ime?Gledala je u nasmešeno i sumnjičavo lice Leticije Gordon. Možda je bilo

i nagoveštaja brige u tim nepopustljivim očima.Beka prošaputa u pravcu tog grubog lica nad njom: – Ti si ona policajka

koja me mrzi. Odakle ti tu iznad mene, kako to da razgovaraš sa mnom? Zarnisi u Njujorku?

– Jesam, a i ti si.– Ne, to nije moguće. Bila sam u Riptajdu. Znaš, nikada mi nije bilo jasno

zbog čega me mrziš i misliš da sam lažov?Ženino lice se izobličilo. Od besa? Od nekog drugog osećanja?– Drogirao me je – prošaputala je, a usta su joj bila veoma suva daje

gotovo progutala jezik. – Drogirao me je. Imam užasne bolove, ali ne znamgde me boli.

– U redu. Bićeš ti u redu. Hej, Dobsone, da li su došla ambulantna kola?Pomeri guzicu i propusti ih da prođu. Odmah!

Lice Leticije Gordon je u tom trenutku bilo zaista blizu njenom licu,osećala je miris metvice u njenom dahu i na svom obrazu.

– Saznaćemo šta se dogodilo, gospođice Metlok. Vi se sada odmarajte.Osetila je kako joj nečije ruke navlače nešto preko nogu. Zašto su joj

noge bile bose? Tada je shvatila da je bole. Ali ne tako jako kao ostali delovitela. Gde je ona? U Njujorku? To nije imalo smisla. Ništa nije imalo smisla.Magla je opet zavila njen mozak. Bol je počeo da slabi. Beka dubokouzdahnu i utonu u san.

Čula ih je kako razgovaraju, tiho i ljubazno, metar i po od nje. Pričali su ipričali. Onda su se približili, pa još više, i nastavili da razgovaraju nadnjenom glavom. Šta to znači? Otvorila je oči. Trepnula je. Ležala je naleđima. Sa njene leve strane je stajala grupa ljudi i razgovarala, a jedan odnjih je bio Adam.

Ovlažila je usne jezikom. – Adame?Tako se brzo okrenuo da je izgubio ravnotežu. Odmah se našao kraj nje i

podigao joj levu ruku i čvrsto je zadržao između svojih šaka. Osetila je

žuljeve na njegovim dlanovima.– Šta se dešava? Gde smo mi? Sanjala sam da sam videla detektivku

Gordon.Znaš, onu policajku što me ne voli.– Da, znam. Nedavno je otišla odavde. Vratiće se, ali kasnije, kada se

malo pribereš. Biće ti dobro, Beko. Nemaš razloga da se brineš. Samo dišiopušteno, plitkim i laganim udisajima. Tako je. Da li te boli glava?

Razmislila je o tome. – Ne, ne baš, samo sam potpuno zbunjena. Nekakoi tebe nejasno vidim, Adame. lako mi je drago što te vidim. Mislila sam daću umreti, da te više nikada neću videti. To ne bih mogla da podnesem. Gdesmo sada?

Lagano je dotakao po obrazu. – Nalaziš se u njujorškoj Univerzitetskojbolnici. Tip koji te je oteo iz kreveta iz kuće Džejkoba Marlija i držao te kodsebe neko vreme te je izbacio iz svog automobila upravo ispred policijskestanice.

– Da li je to bio Krimakov?– Mi mislimo da jeste. Barem je to jedna od realnijih mogućnosti.Ona tada reče: – Pitala sam ga da li se preziva Krimakov ali nije želeo da

mi odgovori. Mi smo u Njujorku?– Da. I zaista si videla detektivku Gordon. Ona je bila jedna od

policajaca koji su odmah dotrčali. To se desilo u ranim poslepodnevnimčasovima. Gomila ljudi se nalazila na ulici i mnogo policajaca koji su sežurili zbog pauze za ručak. Detektivka Gordon se našla tamo zato što jeimala sastanak sa nekim iz Odeljenja za narkotike.

– Imala sam sreće – reče Beka.– Do đavola, Beko. Tako mi je žao. Zaista sam zajebao stvar i vidi šta se

sada dešava.Osetila je užasnu grizu savesti u njegovom glasu, i neki strah, ali i

olakšanje koje je nadvladalo sva prethodna osećanja, olakšanje što je živa.Ne moguće da je osećao veće olakšanje od nje.

– Adame, dobro sam. Zaista.

– Zdravo, Beko.Nasmešila se Šerloku i Saviću, koji su stajali svako sa suprotne strane

njenog kreveta. – Drago nam je što te vidimo.– I meni je drago. Mislila sam da ste u Riptajdu.– Kada moramo, krećemo se vrlo brzo – reče Šerlok, lagano tapšući Beku

po ramenu. – Dilan je primio poziv od Telija Houlija, iz njujorškekancelarije. Teli mu je rekao šta se desilo. Došli smo posle tri sata.

– Šta se sa njim desilo? Da li su ga uhapsili?Šerlok reče: – Nažalost, nisu. Bila je velika gužva. Izbacio te je iz

automobila a zatim iskočio dok se automobil i dalje kretao, a potom nestao umasi. Automobil je udario još troje ljudi pre no što se zabio u vodeni hidrantkoji je okupao pedesetak ljudi. Bila je prava ludnica. Dobili smo neke opise,ali do sada ni dva slična.

I dalje je napolju, na slobodi. Osetila je ravnodušnost u njenom glasu.– Znači, opet je pobegao – rekla je i poželela da vrisne zbog

bespomoćnosti koja je ophrvala.Adam se nakašljao. – Uhvatićemo ga, Beko. Moraš da veruješ u to. Ovde

je neko koga bi trebalo da upoznaš.Brzo je podigla glavu. – Adame, molim te, samo ne lekare. Mrzim lekare.

Gospode, i moja majka ih je mrzela. Počela je da plače. Nije znala odakle jojtolike suze, ali su je prosto oblivale. Jecala je dok su joj se suze slivale nalice i očajnički je poželela da može da vidi svoju majku.

– Moja mama je umrla u bolnici, Adame. Mrzela je bolnicu, a posle jojnije bilo ni važno zbog toga što je bila u komi. Niko nije mogao ništa da učiniza nju. Umrla je u nekoj bolnici, baš kao što je ova. Suze su se i dalje slivale,nije mogla da ih zaustavi.

Iznenada je neko zagrlio i privukao ka sebi. Čula je muški glas poredsvog uha, dubok i blag. – Smiri se, moja draga devojčice. Smiri se.

I ona se umirila. Neke snažne ruke su je držale u zagrljaju. Osetila je nasvom obrazu kako mu srce kuca ravnomerno, snažno i prodorno.

– Žao mi je. Neću više da plačem. Nedostaje mi majka. Mnogo sam je

volela a ona je umrla. Ja više nikoga nemam.– I meni nedostaje tvoja majka, Beko. Biće sve u redu. Kunem ti se da

hoće.Malo se odmakla i podigla pogled ka starijem muškarcu koji joj je bio na

čudnovat način poznat, ali to nije bilo moguće. Nije, je li tako? Bila jesigurna da ga nikada ranije nije videla. I dalje je pod uticajem droge i mozakjoj nefunkcioniše kako treba, brka pojmove i stalno joj se plače.

– Nisam ja ničija devojčica – prošaputala je i podigla glavu kako bilagano prstima dodimula obraz tog čoveka. Bio je vrlo lep muškarac,koščatog lica i tankog i pravilnog nosa. Oči su mu bile nežno plave boje isanjive. Tu nije bilo ničeg čudnog. Njoj je majka govorila da ima sanjive oči,boje letnjeg sna.

– Ne razumem – rekla je, mrko gledajući tog muškarca u lice. – Ko steVi?

Čovek je pogledao kao da će svakog trenutka zaplakati sa njom, ali jeprogutao pljuvačku nekoliko puta i nakašljao se.

– Ja sam ti otac, Beko. Ja sam Tomas Metlok. Ne mogu da ti vratimmajku, ali evo me ovde i ostaću sa tobom.

– Vi ste Tomas? Vi ste čovek za koga rade Adam i Savić?– Pa, recimo da su oni moji pomoćnici.Ništa nije rekla, samo se malo namrštila, pokušavajući da razluči i

pronikne u neke stvari u svojoj glavi, u svom sećanju. Iznenada je shvatila daje prepoznala njegove oči zbog toga što je iste takve nasledila od njega.

– Kada je po drugi put zabio iglu u moju ruku – prošaputala je, gledajućiga pravo u oči – pre no što sam usnula, izgovorio je na moje uho dapozdravim tatu u njegovo ime.

Lice mu je prebledelo i postalo izgubljeno i bezizražajno, a ruke su mu seopustile. Dohvatila je njegovu košulju i stegla je, pokušavajući da ga privučeka sebi: – Ne, molim Vas, nemojte da me ostavljate.

– Gospode, neću. Tomas podiže pogled ka Adamu. – Onda je sve jasno?– Tako je – reče Adam. – Makar smo sada potpuno sigurni da se radi o

Krimakovu.– Amin – reče Šerlok. Onda dodade: – Zašto ne bismo otišli svi na kafu i

dopustili Tomasu da ostane nasamo sa Bekom i malo je bolje upozna?Kada je ostala sama sa čovekom koji se predstavio kao njen otac,

pogledala ga je i rekla: – Zašto ste nas ostavili? Čak se i ne sećam Vašeg likakoliko sam bila mala kada ste otišli. Imam jednu staru fotografiju na kojoj steVi i mama, i izgledali ste tako mladi i lepi. Bezbrižni. Ta fotografija jepredivna.

Dugo je držao uz sebe, a zatim je polako rekao: – Imala si tri godine kadase to dogodilo. Radio sam kao operativac u CIA, Beko, i bio sam odličan.Postojao je jedan špijun koji je radio za KGB...

– Krimakov.– Da. Poslali su me na područje današnje države Belorusije kako bih ga

sprečio da ubije nemačkog industrijalca koji je došao u posetu. Krimakov jepoveo svoju ženu, kao da su tobože na nekom odmoru. To se desilo naplanini. Počela je pucnjava i ona je pokušala da ga zaštiti. Ja je nisam video,čak nisam ni znao da je i nju poveo sa sobom.

Zaćutao je dok se opet prisećao tog događaja, živo i precizno.Jednostavno je rekao: – Pogodio sam je u glavu i ubio. Krimakov mi jeobećao da neće ubiti samo mene već i moju porodicu. Zaldeo se da će toučiniti i ja sam mu poverovao. Uspeo je da mi pobegne. Odlučio sam da gaubijem kako bih tebe zaštitio. Kada sam to želeo da sprovedem u delo,saznao sam da je on jednostavno nestao. Od njega nije bilo ni traga. KGB muje očigledno pomogao, i bio je u ilegali do nedavno, kada su me obavestilidaje poginuo u jednoj automobilskoj nesreći na Kritu. Ostatak znaš.

– Ostavili ste nas kako biste nas zaštitili?– Da. Tvoja majka i ja smo razgovarali o tome. Metlok je često prezime.

Povela te je sa sobom i preselila se u Njujork. Viđao sam je četiri, možda petputa godišnje. Uvek smo bili izuzetno obazrivi. Nismo mogli da ti kažemo. [Iino smeli da te izložimo opasnosti. To je bila najteža koju sam ikada moraoda učinim u svom životu, peko. Veruj mi.

Iznenada je imala oca. Zurila je u njega, videvši u njemu sebe ali i nekog

stranca. Za nju je to bilo previše. Čula je kako je nešto rekao, čula je kako seAdam raspravlja sa nekim Odmah iza vrata, glasno i oštro, a onda jezavladala tišina. Baš je dobro, pomislila je dok je tonula, biti tamo gde nemasnova, gde vlada samo bezizražajna tama, bez njega, bez briga ili glasovakoji bi te razdirali. Njen otac je bio mrtav, mrtav od vremena kada je bila vrlomala. Nemoguće da je on sada ovde, jednostavno nema šanse. Možda je iona bila mrtva, i sada može da vidi ono što je ranije priželjkivala. Mrtva je.Nije se loše osećala, zaista nije...

Čula je neki zvuk, podsećao je na krik ranjene životinje. Shvatila je da jekrik izašao iz nje i nakon toga ničega više nije bilo oko nje.

Kada se probudila, u njenoj sobi je vladao mrak, osim prigušene svetlostimale lampe koja je stajala na toaletnom stočiću kraj kreveta. Mala bolničkasoba je bila ispunjena senkama i tihim glasovima. Iz obe njene ruke su virilecevčice za infuziju sa kesama tečnosti sa obe strane kreveta. U stolicamakraj prozora su sedela dva muškarca i tiho razgovarala. Jedan od njih je bioAdam. Drugi je bio njen otac – ah, da, sada mu je verovala i čak je nešto odtoga i razumela – koji ju je nazivao svojom dragom devojčicom. Trepnula jenekoliko puta. Nije nestao negde u njenim mislima. Ostao je tačno gde je bio.Sada ga je vrlo jasno videla, i samo je zurila u njega, upijala svaki delić,kako bi njegov lik, crte lice, izraze pohranila u svojoj duši. Gestikulirao jedok je razgovarao sa Adamom, baš kao što je i ona činila kada je pokušavalanekoga da ubedi u nešto, da ubedi nekoga da se prikloni njenom načinurazmišljanja. On je bio njen otac.

Nakašljala se i rekla: – Znam da sam živa zbog toga što bih ubila nekogaza malo vode. Ne verujem da su mrtvaci baš izuzetno žedni? Molim vas,mogu li da dobijem malo vode?

Adam je istog trenutka ustao. Kada joj je stavio cevčicu u usta, blaženoje zatvorila oči. Popila je gotovo svu vodu iz čaše. Kada je završila, glas jojje bio zadihan. – Bože, ovo je bilo divno.

Nije se uspravio. Samo je spustio ruke na bolnički jastuk, sa obe stranenjenog lica. Proučavao je njeno lice pogledom, naročito oči. – Da li si OK?

– Jesam, jasno mi je da nisam mrtva i zato budi iskren. Sećam se da si mirekao da me je izbacio iz automobila. Da li mi se desilo nešto strašno?

– Ne, ništa strašno. Kada te je juče izbacio iz svog automobila napolicijskom trgu, i dalje si bila odevena u svoju spavaćicu. Imaš dostaogrebotina, modrica na laktovima, ali to je sve. Sada bi samo trebalo izbacititu drogu iz tvog organizma. Ispumpali su ti želudac. Izgleda da niko ne zna okojoj drogi je reč, ali je vrlo jaka. Još malo pa ćeš biti potpuno čista.

Morao je da zatvori oči nakratko. Nikada u svom životu nije bio tolikouplašen, nikada. Ali, ona će preživeti. Biće joj dobro.

Rekao je: – Da li te posekotine bole? Hoćeš li da ti dam dva aspirina?– Ne, dobro mi je. Prešla je jezikom preko usana, pogledala u njegovu

senku na zidu, stegla mu šaku i prošaputala:– Adame, on je zaista moj otac, zar ne? Ta priča koju mi je ispričao je

istinita?Tako se dogodilo?– Da, cela priča je istinita. On se zove Tomas Metlok. Nije mrtav, Beko.

Ima verovatno još mnogo toga da ti ispriča...– Tako je – reče Tomas – još mnogo toga. Imam da ti ispričam mnogo

toga o tvojoj majci, Beko.– Mama mi je govorila da imam sanjivi pogled. I Vi imate isti pogled. Od

Vas sam nasledila oči.Tomas se nasmešio dok su mu oči blistale: – Da, verovatno imaš oči na

mene.Adam se lupkao po bradi kada je rekao: – Ne mogu da tvrdim. Radi se o

tome, Beko, da nikada ranije nisam obratio pažnju na njegove oči na isti načinkao što sam na tvoje.

Iznenada je svu svoju pažnju preusmerila na Adama. Rekla je: Zašto nisi?– Zbog toga što – Adam se zapetljao. U stvari ga je ona provocirala i

izazivala.To mu se dopalo. Nakašljao se.– Sada nije vreme za to. Razgovaraćemo o tome kasnije, drži me za reč.

Da li si sada spremna da nam ispričaš nešto o tom tipu koji te je oteo?– Misliš na Krimakova?

– Jesam.– Samo trenutak, Adame. Gospodine, da li ste Vi poslali Adama da me

štiti?– Jeste, ali sam ja uprskao stvar i to debelo.Beka reče: – Izvini Adame, ali nisi ti za sve kriv. Taj monstrum je

postupio veoma mudro. Niko od nas ne bi nikada pomislio da će ući u kućuu trenutku kada smo svi tragali za njim. Kako me je izneo iz kuće a da ganiko nije video?

– Šerlok je shvatila da nam nedostaje jedan član tima, vrlo brzo. On jeudario

Čaka i vezao ga. Tako je i pobegao sa tobom.Po njenom pogledu je video da je zabrinuta i brzo je dodao:– Dobro mu je – samo je imao glavobolje kratko vreme. Žao mi je, Beko,

žao mi je. Da li te je povredio? Bože, teško je to izgovoriti, ali moram dapitam. Da li te je silovao?

– Nije. Lizao me je po licu. Rekla sam mu da to više ne radi jer jegrozno. To ga je zaista naljutilo, ali znaš, ta droga koju mi je ubrizgao me jetakode i smirila i opustila tako da ga se nisam bojala kada sam se prvi putprobudila. Mislim da se ničega nisam bojala. Radilo se o sporednom efektu,tako je rekao, i njemu se to nije dopadalo. Želeo je da se ja bojim, da plačemi preklinjem, baš kao što je činila Linda Kartrajt. Trgla se kada je izgovorilato ime.

– Rekao je da ona nije bila važna. Predstavljala je samo poklon za mene.– Da li ti je rekao kako se zove? Odmahnula je glavom. Obratila se svom

ocu:– Čak ne mogu ni da ga opišem. Nije mi ni u jednoj prilici dopustio da ga

vidim. Kada me je vezivao za krevet, stajao je u senci, na razdaljini na kojojnisam mogla da ga vidim. Mislim da nije star, ali nisam sto posto sigurna uto. Da li je mlad? Jednostavno, ne znam. Ali, kada je opsovao, koristio senekom mešavinom američkog i britanskog engleskog jezika, i primesamanekog jezika koji nisam uspela da prepoznam. Zar to nije čudno?

– Jeste, ali ćemo saznati o čemu se radi.Tomas je stajao kraj njenog kreveta, preko puta Adama. Nosio je tamno

odelo i razvezanu bordo kravatu. Izgledao je umorno i zabrinuto, i što je bilovrlo čudno, izgledao je srećno. Zbog nje? Očigledno zbog nje, i to joj jeprijalo. Uzeo je za levu ruku i tako je držao. Ruka mu je bila snažna i blagopreplanula. Nosio je burmu. Pogledala je u taj prsten, jednostavno zurila unjega, dodirnula ga prstima i na kraju rekla: – Mama Vam je dala taj prsten?

– Da, kada smo se venčali. Nosio sam ga dok smo živeli zajedno.Planiram da ga nosim dok se ne istopi na mom prstu, nekada u dalekojbudućnosti. Beko, ja sam mnogo voleo tvoju majku. Kao što sam rekao,morao sam obe da ostavim kako te on ne bi ubio. Znam da ti je sve to i daljezbunjujuće. Ima mnogo detalja i činjenica, ali poenta je u onome što sam tiispričao. Slučajno sam ubio ženu jednog čoveka i on se zakleo da će ubitimoju porodicu a zatim da će ubiti mene. Tek nakon što sam video kako ubijasve koji su mi nešto značili, nisam imao izbora. Morao sam da napustimsvoju porodicu kako bih vas zaštitio.

Adam reče: – Mislimo daje Krimakov čovek koji te proganja, koji je ubiotu staru beskućnicu i pucao na guvernera. Nekako te je pronašao i počeo date maltretira.

Zaćutao je za trenutak i klimnuo glavom ka Tomasu. Tomas je posmatraoovu lepu, mladu ženu koja je bila njegova jedinica. Nakon jednog trenutka jeizgovorio: – Vasilij Krimakov je bio jedan od vrhunskih KGB agenata,ledamdesetih godina kada sam ja radio za CIA. Ima još M i nogo detalja, ali otome možemo kasnije. Sada je najvažnije da ga pronađemo i neutrališemo gajednom za sva vremena.

– Sigurni ste da se radi o Krimakovu?Tada se nasmešio. – Kako da ne. Ubeden sam nakon onoga što ti je

rekao.– „Pozdravi tatu“.– Tako je. Niko drugi to ne bi rekao.– Mama je nosila isti takav prsten. Kada je umrla... Više nije mogla da

govori jer su joj suze zastale u grlu i užarile oči. On ništa nije rekao, samo je

držao za ruku i snažnije je stegao. Progutala je pljuvačku i skrenula pogled sanjega na prozor. Napolju je bila tama, ni traga zvezdama iz ovog udobnogpoložaja.

– Tako sam očajnički želela da imam nešto što će me podsećati na nju igotovo da sam joj skinula sa ruke taj prsten, ali sam se onda setila koliko Vasje volela i prosto nisam mogla da joj ga oduzmem.

– Ponekad, kada bi mi pričala o Vama, počela bi da plače. Mrzela samVas zbog toga što ste nas ostavili, što ste ostavili nju i što ste umrli. Sećamse vremena kada sam bila tinejdžerka i kada sam joj rekla da bi opet moglada se uda i zaboravi na Vas jer ću ja otići u koledž. Trebalo je da nade nekogdrugog. Kila je tako lepa i mlada, nisam želela da bude sama. Sećam se da sesamo nasmešila i rekla daje njoj sasvim dobro.

Iznenada Beka reče: – Gospode, pronašao me je da bi došao do Vas.– Tako je – reče Adam. – Potpuno si u pravu. Ali, nije znao gde se

Tomas nalazi pa je smislio način kako da ga islera iz skloništa. Izbacio te jetačno na „Policijskom trgu 1“.

– Ono što ja ne razumem – reče Tomas – jeste zašto jednostavno nijeobjavio medijima da je oteo Beku i zapretio tla će je ubiti ako se ne pojavimna „Tajms Skveru“. Morao bi da zna da bih seja pojavio. Ali, nije to učinio.

Adam reče: – Ko zna? Možda ga je video neki policajac, njega i ženu bezsvesti na zadnjem sedištu automobila, i morao je da izbaci Beku kako bipobegao. Ipak, mnogo je verovatnije da je isplanirao gde će je tačno ostaviti.Mislim da se radi o takmičenju. Želi da dokaže da je bolji od tebe, pametnijiod svih nas, i želi da strašno patiš u celoj igri koju je osmislio...

– Imao je neverovatnog uspeha u tome – reče Tomas. – Izbacio me je izigre. Pretpostavljam da zbog toga nije želeo da ti dozvoli da ga vidiš, Beko.Želeo je da nastavi svoju bolesnu igru. Želi da te teroriše i sada može danastavi sa tim, namamivši i mene u igru.

– Samo su njemu poznata pravila – reče Beka.– Tako je – reče Adam. – Pitam se da li je sve vreme živeo na Kritu.– Verovatno jeste – odgovori Tomas.– Čekajte – javi se Beka, grizući donju usnu. – Sada sam se setila –

psovke su bile na grčkom.– To se uklapa – nastavi Tomas. – Sada imamo sve dokaze da pepeo u

urni iz grčke mrtvačnice nije Krimakov.Nagnuo se i poljubio Beku u čelo. – Neću te ponovo ostaviti. Sada ćemo

pronaći Krimakova a posle toga ti i ja imamo toliko toga da nadoknadimo.– To mi se dopada – rekla je. Onda se nasmešila Adamu, ali ništa nije

rekla.

DVADESET PRVO POGLAVLJE

Detektivi Leticija Gordon i Hektor Morales iz njujorške policije su

osmotrili ženu koja je ležala u uzanom, bolničkom krevetu. Bila je bleda iizmrcvarena, sa četiri cevčice skaradno zabodene u njene ruke dok su joj seoči presijavale od suza.

Detektivka Gordon se nakašlja i reče svima u sobi: – Izvinite, ali moramoda razgovaramo sa gospođicom Metlok. Doktor je rekao daje to u redu. Svinapolje. I ona i Hektor Morales pokazaše svoje bedževe.

Tomas se uspravi i pogleda ih. Brzo i opušteno ih je osmotrio i čak se inasmešio dok im se približavao, blokirajući im pogled na njegovu ćerku. – Jasam njen otac, Tomas Metlok, detektivi. Dakle, šta mogu da učinim za vas?

– Moramo da razgovaramo sa njom, odmah, gospođine Metlok – rečeLeticija Gordon – pre no što federalci dođu i pokušaju da nas preduhitre.

– Ja sam iz FBI, detektivko Gordon – reče Tomas.– Prokletstvo. Drago mi je što smo se upoznali, gospodine. Detektivka

Gordon se nakašlja. – Ovo je važno, gospođine. Ovde, u Njujorku jepočinjeno ubistvo, na našoj teritoriji. Ovo je naš slučaj, ne vaš, a Vaša ćerkaje umešana.

Zašto je sve to rekla? Zato što je on bio velika zverka u FBI a ona je

pokušala da se izvini i da se opravda. Šta će sada on da preduzme?Detektiv Morales se nasmešio i rukovao se sa Tomasom koji mu je

pružio ruku.– Ja sam Hektor Morales, gospodine Metlok. Ovo je detektiv Gordon.

Nismo znali da ona ima još rođaka pored majke.– Da, ima, detektivi – reče Tomas. – U njenom organizmu još uvek ima

tragova droge, tako da nije potpuno zdrava. Ali, ako želite da razgovarate sanjom nekoliko minuta, verovatno joj neće škoditi. Ali, morate da budete tihi.Ne bih želeo daje uznemirite.

– Vidite, gospodine – reče detektivka Gordon, smatrajući da je ona takoja ovde treba da izdaje naređenja a ne taj nepoznati čovek koji radi zavladu.

– Gospođica Metlok je pobegla. Svi su je tražili. Tražili smo je zbog togašto je ona materijalni svedok u pucnjavi na guvernera Bledšoa iz Njujorka.

Jedina reakcija Tomasa Metloka se sastojala u podizanju guste obrve. Samukom se uzdržavao. – Baš čudno – rekao je blago. – nije mi jasno zastojeuopšte želela da napusti Njujork sa svom tom zaštitom koju ste joj ponudili.

– Vidite, gospodine – nastavi detektivka Gordon, pokušavajući da otreseruku

Hektora Moralesa sa svoje nadlaktice, ali on je nije puštao. Još jednom jepogledala ovog muškarca i zaćutala. Reči su i dalje ključale u njoj ali se nijetrudila da ih izgovori. On je bio zverka u FBI, i mogla je da primeti da mu semoć ogleda u očima. Nešto je upalilo crveno svetio u njenom mozgu, neštoneobjašnjivo iz čega je prosto vrištala moć, mnogo veći stepen moći nego štoje mogla da zamisli, tako da je držala svoja usta zatvorenim.

– Gospodine Metlok, postoji mnogo stvari koje ne razumemo – rečedetektiv Morales usiljenim glasom sa jedva primetnim akcentom. – Da libismo mogli da razgovaramo sa Vašom ćerkom? Da joj postavimo nekolikopitanja? Zaista izgleda veoma bolesno. Nećemo je dugo zadržavati.

Radilo se o tome, pomislila je Leticija Gordon dok je hodala ka krevetuna kojem je ležala mlada žena i posmatrala je sa strepnjom, sa licemuokvirenim zamršenom i prljavom kosom, da je ona poželela da stane pred

tog čoveka mirno, možda čak i salutira a zatim uradi tačno ono što joj je onnaredio. Onda, tu je bio i Hektor koji se ponašao snishodljivo kao da je tajtip bio neki predsednik ili neko još važniji, na primer policijski komesar. Kogod on bio, videlo se da se navikao na moć.

– Gospođice Metlok, u slučaju da se ne sećate, ja sam detektiv Gordon aovo je detektiv Morales.

– Sećam vas se oboje, veoma dobro – reče Beka, pokušavajući dazaustavi suze koje su joj već blistale u očima. Ovi ljudi više nisu mogli da jepovrede. Adam i njen otac i n i to neće dozvoliti. Neće ni ona. Do sada jetoliko toga preživela, da dvoje neprijatnih policajaca sada nikako nisu moglidaje zastraše.

– Dobro – reče detektivka Gordon, a zatim baci pogled na gospodinaMetloka, kao da traži odobrenje da nastavi. Nakašljala se.

– Vaš otac nam je rekao da možemo da Vam postavimo nekoliko pitanja.– U redu.– Zašto ste pobegli, gospođice Metlok?– Pošto mi je majka umrla, nakon sahrane više nisam imala motiva da

ostanem. Taj čovek me je pronašao u hotelu gde sam se krila, i znala sam daće doći po mene. Niko od vas mi nije verovao, tako da nisam imala izbora,nego sam pobegla.

– Vidite, gospođice Metlok – reče detektivka Gordon približavajući se –mi još uvek nismo sigurni da li Vas je neko progonio, zvao i pretio Vam.

Znajući da Krimakovljev identitet, kako su se on i Tomas dogovorili,treba da ostane tajna za njujoršku policiju, Adam reče: – Šta mislite, onda, koje izbacio iz automobila u pokretu na „Policijskom trgu“? Neka prokletautvara?

– Možda neki njen saučesnik – reče detektivka Gordon okrenuvši se kaAdamu. – Znate, možda taj tip koji je pucao na guvernera Bledšoa.

Beka ništa nije rekla. Tomas je primetio kako se bez ikakvog nagoveštajasve više gubi i povlači u sebe. Izgledala je neopisivo umorna.

– Takođe je naš psihijatar u izveštaju naveo da smatra da imate ozbiljan

problem, gospođice Metlok, i da tu ima nekih neraščišćenih stvari – dodadedetektivka Gordon, ne gledajući u gospodina Metloka.

Adam podiže obrvu. – Neraščišćenih? Dopada mi se izražavanjepsihijatara. Detektive Gordon, recite nam šta to zapravo znači?

– On smatra da je ona bila opsednuta guvernerom Bledšoom, da je želelada privuče njegovu pažnju i zbog toga je izmislila sve te priče o tipu koji jezove i proganja je, preteći joj da će ubiti guvernera ako ona ne prestane daspava sa njim.

Adam se nasmejao. Iskreno se nasmejao.– Gospode Bože – rekao je. – Ovo je neverovatno.– Sigurna sam da starici koju su razneli ispred „Metropolitan Muzeja“ to

ne bi bilo smešno – reče detektivka Gordon, razjapljenih usta, ne želeći daodstupi ni santimetar.

– Objasnite mi nešto – blago reče Adam. – Vi sada smatrate da je onaubila tu staricu kako bi privukla guvernerovu pažnju?

– Rekla sam vam istinu – reče Beka, uskačući pre no što je LeticijaGordon uspela da napadne Adama. – Ispričala sam vam da me je nazvaotelefonom i rekao da pogledam kroz prozor koji je bio odmah preko putaparka i muzeja. Ubio je tu jadnu staricu, a vi ništa niste preduzeli.

– Naravno da jesmo – reče detektiv Morales, tihim i iskrenim tonom. –Samo što je bilo isuviše mnogo oprečnih priča u vezi toga.

– Da – reče Beka. – Poput one koju je Dik Mekelam ispričao policajcimau Olbaniju zbog kojih mi niko od vas nije verovao. Taj čovek koji meprogoni je verovatno platio Diku Mekelamu da izmisli tu priču u vezi samnom, a zatim je i njega ubio. Ne razumem kako vam to sada nije jasno.

Detektivka Gordon reče: – Zbog toga što ste pobegli, gospođice Metlok.Niste želeli da dođete i razgovarate sa nama. Samo ste jednom potražilidetektiva Moralesa sa mesta gde ste se krili. Vi ste u središtu svega. Vi isamo Vi. Recite nam šta se događa, gospođice Metlok.

– Mislim da je dosta za sada – reče Tomas i mirno stade između dvanjujorška detektiva i ćerke. – Oboje ste me jako razočarali. Niko od vas nijeslušao. Ne koristite mozak.

Onda, hajde da razjasnimo: Budući da imate problema sa logičkomintegracijom činjenica, želim da se usredsredite na hvatanje čoveka koji jekidnapovao moju ćerku i izbacio je iz kola ispred policijske uprave. Da li bitrebalo da vam verujem da ste pokušavali da pronađete svedoke? Da ihispitate? Da ste pokušali da napravite profil ovog čoveka?

– Da, gospodine, naravno da jesmo – reče detektiv Morales. Što se tičedetektivke Gordon, ona je u tom trenutku poželela da mu kaže da unajmisvojoj prokletoj ćeri nekog skupog advokata, da je Dik Mekelam ubijen, daje ona možda umešana u to. Možda je stvar u osveti, budući da je Mekelamprozreo. Otvorila je usta spremna da to i Izrekne, ali Tomas Metlok tiho reče:– U stvari, ja sam u direkciji CIA. Ovoga časa završavam ovu konverzaciju.Možete da se povučete.

Oba detektiva su izašla, sve u svemu, za manje od pet sekundi.Detektivka Gordon je prva krenula, a Morales |e izašao za njom i oboje suizgledali uplašeno i ophrvani grizom savesti. Beka je samo klimala glavom,gore-dole, gore-dole, gore-dole.

– Nisu hteli da saznaju ništa o njemu. Zar nije logično tla mi sada veruju,kada je ubijen Dik Mekelam?

– Čovek bi pomislio – reče Adam suženog pogleda i dalje posmatrajućiprag na kojem sada nikoga nije bilo – da ovi njujorški detektivi nemaju bašmnogo mozga za rešavanje ovog slučaja. Nemoj da se brineš, Beko.

– Mislim da detektivku Gordon treba povući sa ovog slučaja – rečeTomas. – Iz nekog razloga je odlučila kako će se ponašati prema tebi odsamog početka i jednostavno odbija da bude objektivna. Obaviću još nekerazgovore povodom toga.

– Želim da odem odavde, Adame. Želim da odem nekuda i to zauvek.– Žao mi je Beko, ali još uvek ne možemo da razgovaramo o o terminu

„zauvek“ – reče Tomas. – Krimakov je dobio što je želeo. Sada sam živameta. Problem je u tome što si i ti meta.. Sada idem da telefoniram.

Tomas je izašao iz bolničke sobe, spuštene glave, zadubljen u misli dokje vadio svoj mobilni telefon. FBI je došao posle četrdeset i pet minuta. Prvičovek koji je ušao u sobu se brzo zaustavio pred njim i pogledao ga.

Nakašljao se i pričvrstio tamno-plavu kravatu. Delovao je kao da u tomtrenutku želi da su mu špicevi na cipelama još bolje uglancani.

– Gospodine Metlok, zaista nismo znali da ste Vi umešani u ovaj slučaj.Nismo imali pojma, gospodine, nismo znali daje ona u nekoj vezi sa Vama...

– Naravno da niste, gospodine Houli. Izvolite uđite, gospodo, i upoznajtese sa mojom ćerkom.

Nagnuo se nad njom i lagano je prstima pomazio po obrazu.– Beko, ovde su dvojica agenata koji žele da razgovaraju sa tobom. Nisu

bitange kao oni detektivi iz njujorške policije, samo žele kratko darazgovaraju sa tobom. Reći ćeš im kada se umoriš i ne želiš više da pričaš,OK?

– Jeste – reče tako tanušnim glasom da bi se Adam opkladio da će musada umreti pred očima. Da se nije razboleo od brige, Adam bi uživao u moćikoju je Tomas demonstrirao nad ovim momcima iz FBI. Ali, u ovom trenutkumu to nije bilo važno. Pitao se odakle Tomas zna Telija Houlija, tipa koji jedugo radio za FBI i koji je imao reputaciju da jede kriminalce za doručak.Nikome nikada nije popuštao. Ponekad je umeo da bude jeziv, ponekadšaljivdžija. Kolege su mu se divile a nadređeni ga smatrali nezgodnim tipom.

– Hej, Adame – reče Houli. – Pretpostavljam da ću uskoro saznati šta tiradiš ovde. Gde je Savić?

– On i Šerlok će doći malo kasnije.Adam je potom klimnuo u pravcu Skreča Koba, niskog i snažnog

muškarca koji je nosio cipele sa platformama zahvaljujući kojima je dosezaoAdamu do brade. Dobio je nadimak „Skreč'' pre mnogo godina, kada sepričalo da v je grebao i grebao noktima dok nije pronašao odgovore vezaneza jedan komplikovani slučaj.

– Skreče, lepo je videti te opet. Kako živiš?– Odlično, Adame. Kako si ti, dečko moj?– Živi se nekako.Adam uze Beku za ruku i lagano je stegnu. Približio joj se i prošaputao

na uvo. – Ovaj tip sa leve strane ima hemoroide. Ovaj veliki sa zločestim

očima, Houli, će poželeti da pređe dozvoljenu crtu ali se neće usuditi dapretera. Ne, dok je tvoj tata ovde. Ukratko drži pet pasa u kući i oni suglavni u njegovoj kući, a ne on.. Dakle tigre, na njih.

Ako je ona tigar, pomislila je, onda bi tigar bio neka sirota životinja kojane zaslužuje takvo ime. Pa ipak, nasmešila se, iskreno se nasmešila.

– Dobar dan, gospodo – rekla je glasom koji više nije bio tih poputodjeka lista papira. – Želeli ste da razgovarate sa mnom?

– Da – reče Houli i istupi napred. Adam se nije micao, samo se zluradonasmešio u njegovom pravcu osmehom od kojeg bi zubi mogli da mupoispadaju.

– Adame, neću je ujesti. Ja sam pozitivac. Radim sa vladu SjedinjenihDržava. Nema potrebe da budeš tako napet.

– Moj posao je da štitim damu, Teli. Stvar je u tome da sam ja upropastiocelu situaciju a ta propalica je otela, drogirala i izbacila baš ispred policijskeuprave.

Houli klimnu glavom i potom reče: – U redu, ali ne moraš da mi držišstražu.

Holi je ljubazno nastavio, prišao joj korak bliže posmatrajući Adamakrajičkom oka:

– Ko je taj tip koji te je kidnapovao i drogirao, a potom i izbacio izautomobila?

– Ne znam, gospodine Holi. Kada bih to znala, objavila bih preko CNNkanala ćelom svetu. Znate da sam prijavila da me neko progoni, zovetelefonom i preti da će ubiti guvernera. Počelo je u Olbaniju ali me je pratiodo Njujorka. Onda je ubio onu staricu ispred „Metropolitan Muzeja“.

– Da – složio se Teli Houli i premestio svoju težinu sa desne na levunogu. Ali, mi želimo da znamo šta je tome razlog i kakva je tvoja uloga usvemu tome...

Adam vrlo tiho reče: – Guverner je ustreljen, baš kao što je taj tip pretioda će učiniti. Zatim je ispalo da je pomoćnik guvernera Bledšoa ispričaopoliciji da je Beka opsesivni lažov. I on je ubijen . Da li si znao to, Teli? Dali si znao da ga je tip koji ga je ubio pregazio automobilom koji je ukrao u

Itaki, nakon što je usmrtio vlasnicu? Da li si znao da je policija zaplenilaautomobil sa zatamnjenim staklom zbog kojeg niko nije mogao da gaidentifikuje kada je pregazio Dika Mekelama? Hej, da li ste ti i tvoji pajtosiiz FBI shvatili da morate odmah sve da raščlanite do najsitnijih detalja ?

– Da, shvatam. Sve nam je to poznato.– Zašto se onda pravite da se ništa nije dogodilo?– Ne pravimo se mi da se ništa nije dogodilo – reče Houli, stežući

pesnice. Bes mu je prosto kuljao iz kragne košulje i vrat mu je bio crven.– Ali nije imao nijednog jedinog prokletog razloga da izabere gdicu

Metlok a onda puca na nekoga ko uopšte ne liči na nju. To jedino ima smislaako ona nešto zna, ako je svesna njegovog identiteta, ako ima ideju ko je on izašto to radi. Radi se o krupnoj i prljavoj stvari, Adame a ona je do guše utome. Čuo sam da se CIA uključila, ali ništa nisam mogao detaljnije dasaznam. Čuo sam da su se uključili i u ovaj slučaj ali niko ništa neće da mikaže, čak ni moji šefovi. Moram da ti priznam da me užasno nervira što medrže po strani. Zato bi ti bolje bilo da me pustiš na miru Adame, pre no što tešutnem u zadnjicu i to pre no što oni odozgo šutnu mene.

Tomas istupi. – Želeo sam da se držim po strani ali sada nemam izbora.Smatram da je vreme da razgovaramo na zvaničnom nivou. Vi niste znali štase dešava i sada je vreme da saznate.

Tomas podiže ruku kada su svi muškarci pokušali da govore u glas.– Adame, nema potrebe za tajanstvenošću. Gospodine Houli, ako želite,

Vi i gospodin Kob možete da dođete u Vašington. Sastaćemo se sadirektorom FBI i direktorom CIA, ako uspem da ih spojim u istoj sobi bezkrvoprolića. Moraću da izaberem neko mesto za sastanak gde neće moći daporazbijaju jedan drugome noseve.

Houli ga pogleda sa podozrenjem. – I CIA i FBI? Ali zašo? Ne razumem,gospodine Metlok.

– Razumećete – reče mu Tomas. – Dakle, sredite sve kako bi stedoputovali u Vašington, ako vaši šefovi žele da i dalje radite na ovomslučaju.

– Mi predstavljamo njujorški FBI, gospodine Metlok reče Teli Houli. –

Naravno da ćemo ostati na ovom slutnju. Mi smo najvažniji igrači. Čuo samda se neko veliko, zaista veliko sranje odigrava a Kob i ja želimo daučestvujemo u tome.

– Samo se javite kancelariji vašeg direktora i brzo saznajte mesto i vremeza sastanak.

Pošto su momci iz FBI otišli, nestrpljivi da saznaju šta se događa, Tomaszatvori vrata bolničke sobe i okrenu se ka Beki.

– Nikako im neće dozvoliti da dođu u Vašington, ali smo ih se bar nakratko oslobodili. Vreme je za igru sa dve krupne zverke. Ne mislim samo naGejlana Vudhausa. Nadam se da će shvatiti koliko je važno da se i Bušmeniz FBI uključi u ovaj slučaj. Sada je potrebno da sve obavestimo šta sedogađa.

– Prvo – reče Adam – Savić treba da pronađe taj stan koji je Krimakoviznajmio.

Onda ćemo poslati naše ljude na Krit i pročešljati celo mesto.– Slažem se – reče Tomas. – Hajde da to uradimo. Beko, Tomi Lula, Čak

i Dejv će ostati ovde kako bi te zaštitili dok se mi ne vratimo.– Ne – reče Beka, podižući se na laktove. – Idem i ja sa vama.– Jedva hodaš – reče Adam. – Lezi i smiri se. Nema šanse da naši ljudi

dopuste da ti se taj čovek opet približi.– Nemoj da mi naređuješ, Adame. Ovoga puta ne možeš da me isključiš

iz svega.Beka je mirno izvukla cevčice infuzije iz ruku. Podigla je bolničke

čaršave i spustila noge preko kreveta.– Daj mi još jedan gutljaj vode. Reci Šerlokovoj da mi nabavi neku

odcću, i možemo da krenemo. Za jedan sat. Toliko mi je vremena potrebno.– Mislim da si isuviše mnogo toga nasledila od mene – reče polako

Tomas, tapkajući se dugačkim prstima po bradi.Beka mu se nasmeši. – To mi je mama često govorila.– Onda je najbolje da prepustimo lokalnoj policiji da se pobrine za

Riptajd – reče Tomas i poželi da je pomazi po obrazu, ali to nije učinio. Ona

nije više bila mala devojčica i jedva da ga je poznavala. Ta pomisao ga jenaterala da se nakašlje.

Vašington

„Orao je sleteo“

Nije bilo nikakvih propusta u akciji. Prosto nisu mogli da poveruju u to.

Njihov let do Vašingtona, zatim vožnja do Džordžtauna do malog restoranapod imenom „Orao je sleteo“, nije izazvao nikakve upitne reakcije. Ispredrestorana nije bilo nijednog televizijskog kombija niti ijednog reportera iz„Vašington Posta“.

– Ne mogu da verujem – reče Tomas dok je sa Bekom ulazio u foajemalog, britanskog paba. – Nema fotografa.

– Aleluja – reče Adam.Endrju Bušmen, direktor FBI, naimenovan pre šest meseci kada je

prethodni direktor iznenada otišao u penziju, bio je markantan i visokmuškarac uprkos pognutih ramena. Seda kosa, perfektno doterana, je poputvenčića uokviravala ćelu na temenu, tako da je podsećao na srednjevekovnogsveštenika. Kada je Tomas stigao do malog, okruglog stola na krajurestorana, Bušmen ga je upitno pogledao.

– Gospodin Metlok, pretpostavljam? Odvukli ste me od veoma važnihposlova. Došao sam zbog toga što me je Gejlan Vudhaus zamolio i rekao mida je nešto u vezi pokušaja ubistva guvernera Njujorka. Moji ljudi sudirektno umešani u taj slučaj. Interesuje me da čujem kako je uopšte CIAumešana i šta je to toliko značajno što oni navodno znaju.

Gejlan Vudhaus se pojavio iza paravana. Bio je to llton čovek odšezdeset i tri godine koji je prošao kroz sve unove CIA i bio poznat umladosti kao najbolji špijun na ivetu zbog toga što ga niko, apsolutno nikonije primećivao. Ipak je bio sklon paranoji, ostajući u senci dok ne bi imaodrugog izbora osim da izađe van. Već je četiri godine bio direktor CIA. Hvala

Bogu, pomislio je Tomas, da Gejlan ima odlično pamćenje i fleksibilan um.– Hvala Vam – reče Tomas i rukova se prvo sa rukom FBI a zatim sa

rukom CIA. – Ovo je moja ćerka, Beka, koja je do guše umešana u ovajslučaj, i moj pomoćnik Adam Keraders. Gejlane, hvala ti što si ispričao lepestvari o meni gospodinu Bušmenu.

Gejlan Vudhaus je samo slegnuo ramenima. – Ja te poznajem, Tomase.Ako ti kažeš daje nešto kritično, onda jeste kritično. Nadam se da si timemislio da je vreme da se FBI uključi u celu stvar.

– Da, vreme je – reče Tomas.Dva direktora su se pogledala i učtivo se nasmejala jedan drugome uz

prigodan pozdrav.Endrju Bušmen se nakašljao. – Gospodin Huoli i gospodin Kob nam se

neće danas pridružiti, ali sam siguran da ste to i pretpostavljali. Sveinformacije koje su im potrebne ću im poslati u Njujork, kada mi budeodgovaralo. Sada bih popio jedan martini. Onda možemo da resimo ovajslučaj.

Beka je žudela za čašom vina, ali je pila lekove i zbog toga nije smela dapije alkohol. Čak bi prihvatila i Adamovo pivo. Otprilike četiri i po minuta jeučestvovala u neobaveznom razgovoru. Onda je Gejlan Vudhaus rekao: –Tomase, šta precizno znaš o Krimakovu?

Gospodin Bušmen ga upitno pogleda: – Da li to ima nekakve veze sapokušajem ubistva guvernera?

– U suštini, ima – odgovori Gejlan. – Tomase? Tomas je započeo priču oagentu CIA, to jest o sebi, koji se igrao mačke i miša sa ruskim agentomsredinom sedamdesetih godina kada mu je i ubio ženu. Ruski agent je obećaoda će mu se osvetiti, da će ubiti i Tomasa i njegovu porodicu. Dok je Tomaspričao, Beka je razmišljala kako bi njen i život njene majke izgledao da otacnije otišao bogu iza leda, pokušavajući da sredi ruskog agenta po imenuVasilij Krimakov.

– Naravno, Gejlan celu priču već zna. Razlog zašto jc potrebno uključiti iFBI jeste činjenica da pokušavamo da saznamo da li je Krimakov još uvekživ ili ne. Ako jeste, on je odgovoran za pokušaj ubistva guvernera Njujorka.

U suštini smo već sigurni da je on u pitanju.Direktor FBI, Bušmen, se naslonio, držeći gotovo praznu čašu martinija u

ruci.– Ali, taj tip juri Vas. Zašto bi pucao na guvernera Njujorka? Nešto mi

ovde nije jasno. Gospode, prezime Metlok! Pa Vi ste Rebeka Metlok, mladažena koja je pobegla policiji i otišla na neko skrovito mesto?

– Da, gospodine. To sam ja.Endrju Bušmen se nagnu napred, zaboravljajući na piće.– U redu, Tomase. Ispričajte mi sve, čak i stvari koje Gejlan ne zna.

Nekako moram da budem u prednosti u odnosu na njega.– Krimakov je želeo da me namami da izađem iz svoje rupe. Nekako je

saznao da imam ćerku – Beku. Ne znamo kako je saznao za nju, ali sveukazuje da jeste i da je pronašao. Zbog toga je i zastrašivao, zbog toga je iizbacio iz svog automobila na „Policijskom trgu“ u Njujorku.

– Kako bi Vas isterao na čistinu?– Da, tačno tako. Ako posmatrate samu suštinu, ne izgleda tako

komplikovano. On želi da me ubije i želi da ubije moju ćerku. Sve ostalo ješarena laža, dramski komad koji mu je poslužio da privuče pažnju, da pokažesvetu koliko je njegov um brilijantan, kako je on taj koji drži sve konce urukama. Tomas je pomislio: Ne može da ubije Alison zbog toga što je većumrla, a ja nisam bio pored nje.

Adam je završio priču uz reči: – To je to, gospodo. Saznali smo da jeKrimakov kremiran, što za sobom ostavlja sumnju da li je on taj čovek koji jepoginuo. Ipak, čovek koji je kidnapovao gospođicu Metlok joj je šapnuo nauvo pre no što joj je ubrizgao drogu...

Beka se umeša: – Šapnuo je „Pozdravi tatu“.– Onda, jednostavno nema sumnje – reče Tomas. – Čovek koga su

kremirali nije bio Krimakov.Gejlan reče: – Proveli smo stotine sati nad ovim slučajnu zbog toga što

postoji mogućnost da se radi o Vasiliju Krimakovu. Sada kada znamo da seradi o njemu, trebalo bi tla se uključiš u igru, Endrju. Angažuj te svoje

talentovane momke da pronađu tog manijaka.– Jedan moj čovek pokušava da pronađe stan koji se nalazi negde na

Kritu, za koji smo razumeli daje pripadao Krimakovu, pored kuće koju jeposedovao.

Kada ga lociramo, želeli bismo da pošaljemo agente tamo.Gejlan klimnu glavom. – Koliko je meni poznato, imamo jednu ženu

agenta u Atini, koja može da odleti tamo avionom i proveri sve to umestonas. Ona je dobar agent. Takođe ima puno kontakata u lokalnoj grčkojpoliciji. Sigurni smo da joj neće praviti nikakvih problema.

– Dilan Savić traga za stanom – reče Tomas.Endrju Bušmen podiže obrvu. – Zbog čega me to ne iznenađuje? Savić je

jedan od najboljih. Pretpostavljam da mi to tek sada kažete kako bih sesmirio i kako mu ne bih otkinuo jaja što me nije obavestio šta se događa?

– Poznavao sam Baka, Savićevog oca. Zamolio sam njegovog sina zapomoć.

On i Šerlok su bili u centru zbivanja.Endrju Bušmen je uzdahnuo i popio poslednji gutljaj martinija.– U redu. Sada imamo puno posla. Treba održati sastanke, odabrati ljude

koji će obaviti zadatak i preći na stvar. Šta ćemo sa njujorškom policijom?Tomas reče: – Do đavola, zašto ne bismo sada sve obavestili? Neka

Houli razgovara sa lokalnom policijom u Njujorku.Bušmen reče: – Holi je dobar, veoma dobar. Čvrst je momak i ume sa

lokalnim policajcima. On je legenda.Kada je potrebno, postaje čovek-buldožer. U redu, gospodo, sada ćemo

sve obavestiti.– Dobro, onda... Gejlan Vudhaus je zaćutao pošto su mu zakrčala creva.– Zaboravili smo da naručimo obrok. Zaželeo sam se hamburgera, to jest

velike količine crvenog mesa. Nečega što mi moja žena plemenitog srca ne bidozvolila da pojedem.

Endrju reče dok je iščitavao jelovnik.

– Želeo bih da sve informacije prođu kroz FBI pre no što izađu u medije.U svakom slučaju bismo želeli da budemo u centru zbivanja.

– To ćete svakako biti – reče Beka.

DVADESET DRUGO POGLAVLJE

Crni automobil vlade se lagano približavao Beltveju. Još uvek je bilo

rano za saobraćajni špic i gužvu do stadijuma ključanja. Međutim, ništa nijepomagalo, budući da se temperatura kretala oko trideset i drugog stepena(lelzijusa. Hvala Bogu, u tom velikom automobilu je bilo veoma prijatno.Njihov vozač nije progovorio ni reči od trenutka kada ih je pokupio kodrestorana „Orao je sleteo“. I dalje nije bilo ni traga ni glasa od medija.Utoliko bolje, rekao je Tomas. Uskoro će dati saopštenje za javnost. Adam jepevušio dok je vadio svoj mobilni telefon.

– Tomase, fotografija za koju si zamolio Gejlana Vudhausa da ti pronađe,trebalo bi da stigne svakog časa. Žao inu je što nije istog trenutka mogao dati izađe u susret.

Tomas se okrenuo ka Adamu, prekinuvši da proučava ćerkin profil.– Drago mi je da su je konačno pronašli. Bojao sam se da ću morati da

angažujem nekog specijalistu kako bismo mogli da rekonstruišemoKrimakovljev lik.

Adam tada reče Beki: – Radi se o fotografiji Krimakova od pre dvadesetgodina. Modifikovaće tu fotografiju, učiniti ga starijim i dati medijima da jesvuda istaknu.

– Gospodine – reče Beka – da li ste Vi zaista u direkciji CIA?– To mi nije zvanična titula. Samo je upotrebljavam zbog toga što mi

koristi kada je njujorška policija u pitanju. U stvari, vodim jednu agencijukoja je povezana sa CIA. Obavljamo iste poslove kao i tokom „hladnog rata“.

Trenutno sam ovde i više ne putujem toliko često u inostranstvo na raznaratna žarišta.

– Želela bih da vidim i prostudiram tu Krimakovljevu fotografiju. Moždaću primetiti nešto što bi pomoglo. Da li on govori engleski, gospodine? –upita Beka pošto je klimnula glavom ocu.

Tomas je primetio da mu persira i da ga ne oslovljava sa „oče“ ili „tata“,ali nije reagovao. Ipak je za nju on bio samo mrtva uspomena koja jeiznenada oživela i pojavila se pred njom. Takođe, uneo je užas u njen život.Nije bio pored nje ni kada joj je majka umirala, niti posle njene smrti. Moralaje o svemu sama da se pobrine. Bol je bio intenzivan i tako gorak da jepomislio da će ga ugušiti. Uskoro bi trebalo da joj ispriča kako su se on injena majka dopisivali zahvaljujući elektronskoj pošti svakog dana,godinama. Umesto toga je samo uspeo da izgovori:

– Da, govorio je engleski. I to veoma tečno jer se školovao u Engleskoj.Čak je studirao na Oksfordu. Bio je pravi boem u mladim danima. Zaćutao jena trenutak pa dodao: – Kako nas je samo prezirao, zapadnjačku decu kojasu bila samoj sebi dovoljna. Tako nas je opisivao. Uživao sam da ukrštamrogove sa njim kadgod je to bilo moguće, da ga nadmudrim, sve doposlednjeg puta kada je poveo sa sobom u Belorusiju svoju ženu. Budala jekoristila svoju ženu kao kamuflažu. Piknici i šetnje, pretvarali su se da su naodmoru, a sve vreme je planirao da ubije zapadnonemačkog industrijalcaRajnholda Kempera.

– Krimakov je – izgovorila je njegovo ime, kao da bi joj to pomoglo daga se malo jasnije priseti, da ga zamisli kako stoji u senci – imao gotovoneprimetan britanski akcenat, kod nekih reči manje, kod drugih jače izražen.Tečno je govorio engleski. Ne mislim da mu je glas zvučao kao kod starijegmuškarca, ali nisam sigurna. Krimakov je Vaših godina?

– Malo stariji, otprilike pet godina stariji.– Volela bih da mogu sa sigurnošću da tvrdim daje bio tih godina, ali

jednostavno ne mogu. Žao mi je.Tomas je uzdahnuo. – Uvek sam mislio da je nepravedno to što u životu

ništa ne ide lako. Godinama je ovo planirao, godinama je razmišljao osvakom koraku, svakom kontrapotezu. Poznaje me i to verovatno bolje nego

ito sam ga ja tada poznavao. Kada te je najzad pronašao – tebe, moje dete –tada je krenuo u akciju.

– Pitam se gde je sada – reče Beka. – Da li zaista mislite da je i dalje uNjujorku?

– Ah, da – reče Adam bez trunke sumnje u glasu. – On ic u Njujorku iplanira kako će da dode do tebe dok si u bolnici. Već mu ide voda na ustaTomase, pošto je apsolutno siguran da ćeš biti u bolnici sa njom. Mora daveruje da te je sada saterao uza zid. Isterao te je iz skloništa i sada jenajpovoljniji trenutak da vas oboje ubije.

– Adame, to je izvrsna ideja – reče Tomas. – Treba razglasiti medijima daje Beka još uvek u njujorškoj Univerzitetskoj bolnici i da se oporavlja odpovreda pod budnim nadzorom telohranitelja. Kladio bih se da će se prerušitii pokušati da ude unutra.

– Ne sumnjam da će poželeti to da učini. Jedino se nadam da nećeprozreti klopku. On je pametan, Tomase, to znaš. Možda je već iskonstruisaotačno čime baratamo i šta nameravamo da uradimo.

– Brinem se za ljude u bolnici koji će biti tamo umesto nas – reče Beka.– On je... Zaćutao je na trenutak pokušavajući da pronađe prave reči. – Onnije normalan. Za njega zaista može da se kaže da je jeziv.

– Ne bi trebalo da se brineš za agente – reče joj Adam. – Oni su praviprofesionalci. Obučeni su za sve a njihovo kolektivno iskustvo verovatnopremašuje granice sveta. Znaju šta rade. Biće u pripravnosti kada on reši danastupi. Povukli smo još jedan mudar potez. FBI je instalirao sigurnosnekamere kako bi se zabeležilo ko ulazi i izlazi iz sobe. Napravili su rasporedza doktore i sestre kada ko ulazi u sobu. Naši momci će biti na oprezu. Naštajni agent koji će glumiti tebe, gospođica Marlejn, neće rizikovati ako se onzaista pojavi. Imaće „Zig Zauer“ od 9 mm ispod jastuka.

– Tomas reče: – Pojavljivaće se i vladin crni službeni automobil i tip kojineverovatno liči na mene kako izlazi iz automobila i ulazi u bolnicu.

Adam reče: – Tako je. Dva puta dnevno. Nadam se da će Krimakovzaista pokušati da ude unutra. Zar ne bi bilo fantastično da se sve tu završi, ubolnici u Njujorku? To bi zaista nešto značilo.

Beka reče: – Uspeo je da sredi Čaka koji je vrlo mudar. Do sada mu jeuspevalo sve što je preduzimao.

– U pravu je, Adame – reče Tomas. – Kao što sam rekao, Vasilij jepametan; dobar je u improvizovanju. Ako nam se nešto omakne, verovatno ćeprozreti klopku. Čak i da ga zavaramo na samo dvadeset i četiri časa dapomisli daje ona u bolnici i da sam ja tamo sa njom, sa stražom, imaćemodovoljno vremena da napravimo neku strategiju.

– Adam je klimnuo glavom i rekao: – Ako ga ne koknemo u Njujorku,koknućemo ga ovde. Uzdahnuo je. – Strategija je odlična Tomase, ali u ovomtrenutku ne mogu da se setim ničega što već nismo pokušali.

Tomas reče: – I dalje se pitam da li agentima koji će biti tamo umesto nastreba da kažemo da se radi o bivšem agentu KGB koji će se možda pojaviti ubolnici. Možda bi ih to još jače motivisalo.

– Ne, potrebno je samo da znaju da ubica dolazi – reče Adam.– Osim toga, uskoro će saznati sa kim imaju posla. Mislim da će

Krimakov ubrzo preduzeti neki korak. Možda će čak napraviti i grešku..Adam je pogledao u Beku, koja je držala stegnute pesnice u krilu. Bila jeisuviše bleda, i to mu se nije dopalo, ali ništa nije mogao da učini za nju.

Više za sebe nego da bi neko od njih dvojice čuo, ona reče: – Ako ga neuhvate, kako ćete smisliti strategiju da uhvatite senku?

Pola sata kasnije, vozač se zaustavio ispred bele dvospratnice ukolonijalnom stilu, skrenuo sa ulice u dvorište prekriveno mekanom italasastom travom, usred „Briker Rouda“, u srcu Čevi Čejsa. To je bilopredgrađe nalik drugima gde je živela srednja klasa, sa mnogo zemljišta okokuće, mnogo hrastova i brestova i predivnim proplankom.

– Stigli smo do Vaše kuće, gospodine. Niko nas nije patio.– Hvala, gospodine Sims. Izveli ste izvrsnu akciju izbegavanja.Hvala, gospodine. Tomas se okrenuo ka Beki, koja je gledala kroz prozor

automobila. Uzeo je za ruku. – Ovde živim već mnogo godina. Adam ti jeverovatno rekao da niko ne zna za svu kuću. To je pažljivo čuvana tajna kakobih se zaštitio. Po Krimakovljevim potezima bih rekao da još uvek nije otkrioovu kuću. Ne brini. Bićemo sigurni ovde.

Tomas je bacio pogled na hrastovo drvo pored kuće. On i Alison su gazasadili pre šesnaest godina. Sada je bilošest metara više od kuće, sa gustimgranama i bujnom, zelenom krošnjom.

– Divno je – reče Beka. – Nadam se da će se sve zaista završiti uNjujorku. Ne bih želela da ikada sazna gde živiš. Ke bih želela da oskrnaviovu kuću.

– Ne bih ni ja želeo da se to dogodi – reče Tomas. Nežno je uhvatio zaruku kako bi joj pomogao da izađe iz automobila.

– Mama i ja smo uvek živele u nekim stanovima u stambenim zgradama –rekla je, hodajući pored oca uz stepenište od crvenih cigli do široke verandena ulazu. – Nikada nije lelela kuću. Znam da smo imale dovoljno novca, alije uvek I idmahivala glavom kada bih pomenula tu ideju.

– Kada smo se tvoja mama i ja sastajali, obično bi dolazila ovde. Ovo jebila njena kuća, Beko. Svuda možeš videti njene tragove, i siguran sam daćeš ih ti prepoznati.

Govorio je tihim glasom, toliko ispunjenim bolom i Žaljenjem, da seAdam okrenuo i zagledao se u grmlje sa ružama koje se neobuzdano širilopored stepenica od cigli sve do verande na ulazu. Ugledao je dva agenta ukolima jednu ulicu niže. Pitao se da li će Tomas reći svojoj ćerki i da kućamožda izgleda kao neka slatka provincijska kućica ali je obezbeđenje oko njebilo vrhunsko.

– Pašće mrak za otprilike tri sata – reče Adam, spuštajući pogled na svojčasovnik. – Hajde da obavimo telefonske razgovore, da nazovemo momke uNjujorku, proverimo kakvo je stanje i da li su na oprezu. Imam neki čudanosećaj da će Krimakov uskoro pokušati da ude u Univerzitetsku bolnicuNjujorka. Sada možemo precizno da im saopštimo sa kim će se suočiti.Tomase, kao što si rekao, uvek se dese neki propusti. Detektivka Gordon, naprimer. Već je vidim kako toroče naokolo. Ako on ne krene u akciju zasledećih dvadeset i četiri časa, onda i neće to učiniti jer će znati da se radi oklopci.

Adam je bacio pogled na Beku koja je i dalje zurila u kuću. Znao je daona pokušava da zamisli svoju majku u tom ambijentu, verovatno kako stojipored Tomasa i smeši mu se, i oboje se smeju. Jedino, nje više nije bilo tu i

više nije bila deo njih dvoje.On reče: – Mogla bi da promeniš tu farbu za kosu, Beko.Tomas se trgnuo na njegove reči: – U pravu je. Tvoja kosa je prirodno

pepeljasto-plave boje, baš kao što je bila kosa tvoje majke.– Mamina kosa je bila svetlija od moje – reče ona. – Ali, u redu, Adame.

Moram da idem do prodavnice. Da li neko hoće da ide sa mnom?– Ja i još trojica – reče Adam. Izraz njenog lica se promenio, nekako je

sinuo i izgledala je zadovoljno.U sedam sati te večeri, Savić i Šerlok, Tomi Lula i Heč su stigli u

Tomasovu kuću kako bi pojeli picu i dogovorili se o strategiji. Naravno, picaje bila na prvom mestu. Adam je sumnjao da postoji neka dubokoumnastrategija, ali nije bilo loše da se svi okupe. Ko bi ga znao kakve ideje semogu javiti posle ljute pice sa ekstra sirom?

Savić se ogrnuo nekom dečijom benkicom preko desnog ramena. Dete jena sebi imalo samo pelene i malu majicu. Adam je pogledao u Savića, zatimpogledao u noge malog dečaka i rekao: – Ti si otac ovog malog dečaka?

– Nemoj biti toliko iznenađen, Adame. – Lagano je protrljala leđa svogsina.

– Hej, Šone, da li imaš dovoljno snage da središ facu ovom lepotanu?Beba je besno sisala svoj palac i trćila guzu tako da je i vic morao da se

nasmeši.– Tek što nije zaspao – reče Šerlok, lagano mazeći pibinu glavicu

prekrivenu istom crnom kosom kao kod njgovog oca. – Sisa palac zbog togašto ne želi da ga uznemiravamo a svestan je da razgovaramo o njemu.

– Šta ti misliš, Adame? Da li bi već trebalo da nabavim lemove od stograma za svog sina?

Adam je posmatrao krupnog muškarca koji je držao u n.iručju dečakakoji je divljački sisao palac, zatim je zabacio glavu i nasmejao se.

– Gospode, šta se ovo dešava? Mislim da bi i sada jednom i ukom mogaoda podigne tri koverta. I dalje se smejao.

– Možda bi mu pošlo za rukom i da zalepi markice na sva tri koverta.

Sat kasnije su međusobno raspodelili deset pica u dnevnoj sobi TomasaMetloka. Heč je obigravao oko velike peperoni pice dok mu je obrijana glavaprosto sijala Iznad podne halogene lampe. Pričao je bez obzira na velikizalogaj koji je upravo ugurao u usta.

– Da, stvarno je opasna pica. Čoveče, prosto je sjajna. Ali je vrela, zaistavrela.

– Nadam se da si opekao jezik – reče Adam dok je vadio komad pice nakojoj nije bilo vrelog sira, iz kutije koja je njemu bila najbliža i sa punopoštovanja ga je podigao.

– Gospode, šta ćeš kad je prava svinja. Uh što volim artičoke i masline.– Nisam opekao jezik. Samo me malčice pecnulo reče Heč i izvuče još

jedno parče. Pošto je opet dobro zagrizao, reče:– Samo da proverimo da li smo svi na istoj talasnoj dužini. Sve državne

agencije su upoznate sa slučajem Krimakov. Beko, momci iz Biroa uNjujorku pretražuju auto iz kojeg te je izbacio. Koriste najsavršenije skenerei druge sofisticirane aparate kojima raspolažu. Još uvek ništa nisu pronašli.Iskreno sam se nadao da će pronaći nešto ali taj tip, Krimakov, je pažljiv i porecima jednog od tehničani, pravi seronja. Nije ostavio nijedan trag koji binam pomogao. Rolo i Dejv koji su juče otišli iz Riptajda su poslali FBI sveotiske prstiju koje smo uzeli iz kuće Linde Kartrajt. Sva vlakna suotpremljena u kesicama. Još nemamo odgovora.. Što se tiče žene koju je ubiou Itaci i ukrao joj auto, prečešljali su celu tu oblast ali od svedoka ni traga niglasa. Svo to maltretiranja i ništa, „nada“, „nihts“. Onda je opsovao na nekomjeziku koji se Beki nije učinio poznatim. Zapa njeno ga je pogledala. Heč jemalo pocrveneo i rekao: – Malo sam pričao na litvanskom. Izrekao sam jednusočnu i ratobornu psovku na temu konjske stražnjice i šta čovek sve može uvezi sa njom da uradi.

Počeli su da se smeju u glas i Beka se prijatno osećala okružena svim timljudima za koje do skoro nije znala ni da postoje. Ti ljudi su joj sada biliprijatelji, i verovatno će to biti do kraja njenog života. Bacila je pogled nabebu koja je ležala u nosiljki i čvrsto spavala ušuškana u modro plavoćebence. Bio je slika i prilika svoga oca izuzev majčinih jarko plavih očiju.

Pogledala je u Tomasa Metloka koji je takode posmatrao bebu i smešio

se. Njen otac nije pojeo mnogo pice i znala je da je to zbog toga što jeisuviše zabrinut. Zabrinut za nju.

Moj otac.To joj je i dalje bilo vrlo čudno. To je bio njen otac, glavom i bradom i

njen mozak je to registrovao i prihvatio. Međutim još uvek nije mogla daprihvati duboko u duši tu novinu u svom životu, zbog toga što je za njeganisu vezivala nikakva sećanja, ideje, ništa opipljivo. Samo nekolikofotografija iz doba kada su on i njena majka bili vrlo mladi, možda na nekimačak i mladi no što je ona sada, i nebrojeno mnogo priča koje je čula od svojemajke. Priče su predstavljale neke polovne memorije, palo joj je sada napamet. Majka joj je uvek iznova pričala i pričala, nadajući se da će ih sesećati i kroz njih zavoleti svog oca za koga je smatrala da je umro.

Njen otac je bio živ sve to vreme, a majka joj nije to rekla. Samo joj jenudila priče, glupave priče. Majka je imala uspomene, gomilu uspomena, aBeka samo priče. Ali, to je učinila da bi me zaštitila, pomislila je Beka ali jeipak duboko u sebi osećala da je majka izdala i bila je besna zbog toga.Mogli su da joj ispričaju kada je napunila osamnaest godina ili dvadeset ijednu. Ili recimo kada je napunila dvadeset i pet. Zar to njima nije značilo daje odrasla? A bila je odrasla i zrela osoba koja je živela samostalno. Zaboga,nikada joj ništa nisu rekli, a sada je isuviše kasno. Njena majka je bila mrtva.Umrla je a nije joj ni reči rekla o ocu.

Mogla je da joj kaže pre no što je pala u komu. To je značilo da ih onaviše nikada neće videti zajedno. Da je mogla, ubila bi ih oboje. Sećala seprošlih remena kada bi je majka ostavljala po tri, četiri dana. Tri ili četiriputa godišnje je Beka ostajala sa najboljom majčinom prijateljicom koja jeimala troje dece. Uživala je u tim posetama tako iskreno da se nikada nijezapitala kuda jr to njena majka išla. Jednostavno je to prihvatala kao vrstuposlovnog puta ili obavezu prema prijateljima, tako nešto. Uzdahnula je. Idalje je osećala mržnju. Želela je da su sada oboje pored nje, da može da ihzagrli i ne dopusti im da ikada odu.

Savić reče: – Imam nove informacije o Krimakovu. Jedan operativac izCIA mi je ispričao za kompjuterski sistem u Atini koji predstavlja vrhunskutajnu i pomislio je t la bi MAX možda mogao da uđe u taj njihov sistem. MAX

je zapravo sam sebe pozvao da poseti taj sistem u Atini u kojem se nalazepodaci o poslovanju i mestu boravka svih slranih državljana koji žive uGrčkoj. Taj program predstavlja vrhunsku tajnu zbog toga što sadrži i spisaksvih grčkih agenata koji tajno deluju u ćelom svetu.

– Dakle, kao što možete da zamislite, ima tu i mnogo zaista mračnihtipova koje su pokušavali stalno da drže na oku. Setite se, u Moskvi nije biloinformacija jer se KGB potrudio da ih sve preradi. Ali, nisu imali pristupagrčkim dosijeima. Evo šta imaju o Krimakovu. Sa većinom podataka smoupoznati, što je i razumljivo. Ipak, na neki način ovaj kontekst nudi nekeinteresantne zaključke. Savić je izvadio tri papira iz džepa svoje jakne i počeda čita: Vasilij Krimakov je živeo osamnaest godina u Agios Nikolaosu.Oženio se ženom sa Krita 1983. godine. Ona se udavila dok je plivala 1996.godine. Iz prošlog braka je imala dvoje dece. I deca su joj poginula. Starijisin je sa šesnaest godina pao sa stene pri penjanju na neku planinu.Devojčica je sa petnaest godina motorom udarila u drvo. Imali su izzajedničkog braka sina od osam godina. Izbio je neki požar od zapaljenogsmeća i dete je dobilo teške opekotine. Sada se nalazi u rehabilitacionomcentru blizu Lucerna u Švajcarskoj. Još uvek se nije potpuno oporavio, ali jemakar živ.

Savić podiže pogled ka njima. – Mi smo raspolagali nekim od ovihpodataka, ali ne ovako celovitom slikom. Takode su izvukli neke zaključke ioni su vrlo interesantni. Znam da ima toga još i da su verovatno uključeni iplanovi kako da deluju protiv Krimakova, ali ih nisam pronašao. Šta vimislite ?

– Hoćeš da kažeš da su ti programi šifrirani i da ne možeš da impristupiš? – upita Tomas.

– Ne. Hteo sam da kažem da je neko ko je znao čime se on bavi, izbrisaopodatke. Samo su ostavili podatke koje sam vam pročitao, ništa više. Nekoje ostatak nedavno izbrisao, pre otprilike šest meseci.

– Kako bi, do đavola, ti to mogao da znaš? – upita Adam. – Mislio samda je to kao kod otisaka prstiju. Oni postoje ali se ne može tvrditi kada suuzeti.

– Ne znam kako to Grci rade, ali taj sistem Sentech 2002 je prvoklasan,

čudo tehnike. On beleži i šifrira svako brisanje bilo kog unetog ili pridodatogpodatka u prethodno izabranim programima. Poznat je pod nazivom „kečer“, iomiljen je kog visokotehnoloških industrija zbog toga što ukazuje naneočekivane i neželjene promene kod unetih podataka, kao na primer ko je touradio i kada.

– Kako funkcioniše registrovanje i šifriranje? – upita Beka.Savić odgovori: – Sistem u suštini iznenada reaguje i obnavlja sve

podatke koje je neka osoba pokušala da Izbriše, pre no što se mogu izbrisati.Te podatke upućuje k roz skrivena vrata do „tajne sobe“ gde se oni skladište.To bi značilo da ti podaci u suštini nisu izbrisani. Ipak, osoba koja je obrisalapodatke iz njegovog dosijea je uspela i da kako mi to zovemo „spali“informacije koje je želela da izbriše, tako da su nažalost, oni zaistanepovratno izgubljeni. Drugim recima rečeno, nije ostavio mogućnost da seobrisani podaci upute u bezbednu zonu. Osoba koja je navodno obrisalanajveći deo iz Krimakovljevog dosijea nije nikakav stručnjak, niti je imalainteresa da izbriše te podatke. Možda čak nije imala ni pristupa. To znači daga je neko naterao ili mu platio da to uradi, ili je neko ukrao njegovu ulaznušifru i načinio ga žrtvenim jarcem u slučaju da neko otkrije šta je učinjeno.

– Koliko vremena ti treba da saznaš ime te osobe, Saviću? – upitaTomas.

– Pa, MAX je to već saznao. Taj tip je bio kompjuterski programer i imaoje trideset i četiri godine. Pre četiri meseca je doživeo nesreću. Poginuo je.Vrlo je moguće da ga mu je neko dodelio ulogu žrtvenog jarca. Takode jevrlo moguće da je on saznao ko je osoba koja se poslužila njegovom šifrom.Ne bih se iznenadio daje pričao o tome, daje to neko preneo Krimakovu i daje ovaj posle toga reagovao.

– Kakva je nesreća zadesila tog čoveka? – upita Tomas.– Tip je inače živeo u Atini, ali je bio na Kritu na odmoru. Tamo je živeo

Krimakov. Da li ste čuli za minojske ruševine u Knososu, desetak kilometaraudaljene od Irakliona? Po izveštaju je on nekako izgubio ravnotežu i paonaglavačke sa zida u skladište otprilike šest metara ispod mesta na kojem jestajao. Slomio je vrat kada je udario glavom u veliki kotao koji je nekadaslužio za držanje maslinovog ulja.

– Prokletstvo – reče Adam. – Ne verujem da nekadašnji Krimakovljevišefovi imaju bilo kakve informacije o tome?

– MAX ne poseduje podatke da li raspolažu njima – reče Savić.– Čak i da ih imaju, što je vrlo moguće, zadržavaju takve informacije

kako bi vršili razmenu, budući da znaju da želimo sve informacije koje setiču Krimakova. Znate šta hoću da kažem? Nemaju ništa što bi nam koristilo.Što se tiče istraživanja, nisu se bavili time.

– Saviću, pronašao si baš dosta podataka – reče Tomas. – Svi ti smrtnislučajevi. Ne deluju baš kao nesrećni slučajevi? Ne zvuči kao nešto što bimoglo da se dogodi, zar ne?

– O, ne – reče Savić. – Uopšte nisu slučajne. To je zaključak koji suizveli i njihovi agenti. Krimakov ih je sve likvidirao. Čekaj, kada si gaupoznao, nije bilo kompjutera.

– Nije bilo ničega sem velikih IBM kompjutera – reče Tomas.Šerlok reče: – Ne želim ni da pokušam da izračunam stepen verovatnoće

da su čudne okolnosti pod kojim su članovi jedne iste porodice umrlislučajne. Šanse su apsolutno minimalne.

– Krimakov je ubio sve te ljude – reče Beka a zatim odmahnu glavom. –Mora da jeste, ali kako je mogao da ubije vlastitu ženu i njeno dvoje dece?Bože me sačuvaj, pa on je zapalio i sopstvenog sina. To znači da je on zaistamonstrum. 0 čemu se tu radi?

– Nije on ubio svog sina – reče Adam.– Ne, nije – reče Šerlok. – Ali, taj dečak više nikada neće moći da vodi

normalan život ako uopšte preživi presađivanje kože i potencijalne infekcije.Da li je taj požar slučajno izazvan?

Tomas reče: – Slušajte, sve to ima smisla, ali se ipak radi opretpostavkama.

Savić reče: – Ubacio sam Krimakovljevu modifikovanu fotografiju ualgoritamski program prepoznavanja lica koji se sada koristi u FBI. Tajprogram upoređuje fotografije, čak i crteže okrivljenih prestupnika. On,recimo, upoređuje dužinu nosa, oblik, tačnu razdaljinu između kostiju lica,dužinu očiju. Tako te usmerava. On ti ponudi sve osobe koje se uklapaju u

taj opis i koje su počinile neki zločin u Evropi ili Sjedinjenim Državama.Baza podataka nije još uvek kompletna, ali može da posluži.

Bio je špijun – reče Šerlok. – Možda je čak i bio osuđivan. Moguće je daje obavljao prljave poslove na drugim mestima i bivao hapšen. Ako sam upravu, naći će se odgovarajući profil i možda saznamo još nešto oKrimakovu.

– Hrabro razmišljanje, ali neka ide do đavola! – reče Adam.– Momci, odlično obavljate svoj posao. Adam za trenutak zaćuta te se

onda nakašlja. – Možda i nije bila loša Tomasova ideja da i vas dvoje uključiu posao. Hej, vas dvoje čak imate i slatkog klinca.

Napetost je popustila uz zvuk Šonovog sisanja prsta. Serlok ga je nežnopomazila po leđima i rekla: – Beko, dopada mi se tvoja prirodna boja kose.

– Ne bih rekao da joj je ovo prirodna boja kose – reče Adam, zamišljenose češkajući po bradi. – Nekako mi i dalje izgleda veštački ta boja bakra.

Beka ga udari pesnicom u stomak, ali lagano, budući da je pojeonajmanje četiri parčeta pice sa maslinama i artičokama. Naravno, bio je upravu i ona se samo nasmejala. – Porašće. Hvala bogu da više nije oneblatnjavo kestenjaste boje.

Tomas je pomislio kako divno izgleda. Imala je kosu kao Alison, glatku isjajnu, zakačenu dvema zlatnim šnalama na potiljku.

Kada je nastalo zatišje u razgovoru, Beka pročisti grlo i reče: – Da lineko ima ideju kako me je Krimakov pronašao?

Nastavili su da razmišljaju a ona je jednostavno mogla da oseti snagu teinteligencije i iskustva koji su sada bila usmerena na njeno pitanje.

Njen otac je popio gutljaj mineralne vode i spustio čašu na japanskistočić u visini njegovog kolena.

– Nisam siguran – rekao je. – Ali, ti si sada jako eksponirana udruštvenom životu, Beko, zbog govora koje si pisala za guvernera Bledšoa.Sećam se nekoliko članaka o tebi. Možda ih je i Krimakov pročitao. PrezimeMetlok mu je naravno bilo vrlo poznato. Mora da je proverio, saznao ko ti jemajka, raspitao se o njenim putovanjima u Vašington. On je veoma pametančovek i veoma usredsreden kada to želi.

– To ima smisla – reče Šerlok. – Ne bih mogla da smislim neki drugiscenario.

Šerlok je izgledala vrlo ozbiljno, ali je jednim okom budno pratila svogsinčića. Beka se setila kada joj je Adam pričao da je Šerlok uspela da uhvatinekog bolesnog psihopatu u lavirintu. To je teško mogla da zamisli, ali seonda setila kako je Šerlok hladnokrvno ščepala Tajlera za vilicu.

– Nije važno kako je saznao ko je ona – reče Adam. – Jednostavno jesaznao a zatim i sve pažljivo isplanirao.

– Krimakov je uvek direktan – reče Tomas. – U prošlosti, kod njega nijebilo mračnih i dubokoumnih igara. Onda je uzdahnuo. – Ljudi se menjaju. Uovom slučaju su promene zastrašujuće. On kao da se kreće nekimvizantijskim lavirintom.

Heč, kome je još malo mocarele stajalo zalepljeno za obraz, ustade i reče:– Izaći ću malo da proverim šta rade naši momci. Kada sam ih poslednji

put video borili su se sa tri velike pice.Kutija njegove peperoni pice je bila prazna, a u njoj nije preostala ni

mrvica sira.– Heče, ako budeš tamo pušio, nanjušiću te i odrati te od batina. Ne

interesuje me do kakvih si saznanja došao, ipak je tvoja guzica u pitanju.– Neću, Adame. Kunem ti se da neću da pušim – uzdahnuo je Heč i

ponovo seo.Zadovoljni Adam se okrenuo ka Beki. – Što se tebe tiče, Beko, moraš da

jedeš. Evo ti moj poslednji komad pice. Čak sam ti ostavio i tri masline.Nevoljno sam ih ostavio ali sam opazio tvoj mršavi vratić i uzdržao sam se.Jedi.

Uzela je komad pice i sela držeći ga u ruci. Sir se ohladio i stvrdnuo.Uzela je samo jednu maslinu.

Savić se tada nasmeši svima i pomalo se šepureći reče:– Ah, da. Imam nešto što ne spada u pretpostavke. MAX je pronašao

lokaciju Krimakovljevog stana. Radi se o stančiću u Iraklionu. GospodinVudhaus je saznao i poslao je svoje agente tamo.

Svi su zurili u njega, razjapljenih usta od čuda. Savić se nasmejao. Kadaje minut kasnije zazvonio telefon on se i dalje smejao.

– To je moja javna veza – reče Tomas i ustade. Magnetofon za snimanjeće se automatski uključiti pa ću videti ko je pozivalac.

Primetio je kako je Beka sevnula očima i nasmešila se. – Navika – rekaoje dok je podizao slušalicu.

Nije progovorio ni reči, samo je stajao kraj telefona i slušao. Bio je bledkao smrt dok je klimao glavom a onda je osobi sa druge strane žice rekao: –Hvala što ste zvali.

Beka je skočila sa stolice i prišla mu. Zaustavio je rukom i rekao vrlotihim i uzdržanim glasom: – Dva agenta koji su nadzirali Bekinu sobu sumrtvi. Agent Marlejn je mrtva. Agent koji je zamenjivao mene je takodemrtav. Tri puta mu je pucao u glavu. Ja sam Krimakovljevu ženu istopogodio baš u glavu – dodao je ne pokazujući bilo kakva osećanja. –Bezbedonosne kamere su uništene. U bolnici je sada pakao, a on je otišao.

DVADESET TREĆE POGLAVLJE

Odmah nakon ponoći Adam je ušao u Bekinu spavaću sobu i zatekao je

kako sedi u krevetu, obgrlivši kolena rukama. Gledala je belo u zid. Samo jejedna lampa gorela i u tami je mogao da primeti da je bleda a ice joj je bilonapeto. Pogledala ga je i rekla glasom u kojem se osećala tegoba i grizasavesti koja je deprimirala.

– Ne mogu da verujem, Adame. Četvoro ljudi je umrlo zbog mene.Tiho je zatvorio vrata spavaće sobe i naslonio se na njih. Prekrstio je

ruke na grudima. Nije bilo neočekivano da se ona tako oseća ali se ipaknaljutio.

– Ne budi takva budala, Beko. Ja sam taj koji nosi najveći deo krivice

zbog toga što sam ja smislio taj jebeni plan. Ono što niko ne razume jestekako je ta bitanga uspela da se približi obezbeđenju ispred bolničke sobe, i totoliko blizu da je mogao da ih pogleda pravo u oči i ubije ih. Naravno,koristio je prigušivač. Onda se samo ušetao u bolničku sobu i ubio još dvojeagenata pre no što su uspeli da reaguju. Kao šlag na tortu, pucao je nakameru. Onda, pufi Nestao je, pobegao, što je isto tako nezamislivo.

– Gospode, svi su znali da će doći. Radilo se o klopci, svi prilazi su bilipokriveni a on je sigurno ušao pravo na vrata i niko ga nije zaustavio. Izgubilismo. Ma kako se on prerušio, mora da se baš potrudio. Bože, četvoro ljudi jepoginulo.

Pucnuo je prstima. – Baš tako, nema ih više. Proklet bio, kako je touradio? Kako je to mogao da izgleda kada ga je obezbedenje pustilo daprođe?

Odmahnula je glavom i promrmljala: – Teli Houli nema drugih podataka?Adam odrečno odmahnu glavom: – Proverili su sve bezbedonosne kamere

u toj prokletoj bolnici i izdvojili nekoliko osoba koje bi mogle bitiosumnjičene. Rekao sam im da to nema nikakvog smisla. Pratiti kameramastare bakice ili narod koje niko zdravog razuma ne bi povezao saKrimakovim.

Pomerio se od vrata i prišao joj sa strane kreveta. Nagnuo se i lagano jeprstima pomazio po obrazu.

– Došao sam da te obiđem. Pretpostavljao sam da kriviš sebe i bio sam upravu. Prekini sa tim, Beko. Jednostavno prekini. To je bio dobar plan,solidan. Svi previdi i neuspeh su upućeni meni a ne tebi.

Spustila je lice u njegov dlan. Prošaputala je: – On izgleda nije ljudskobiće, je li tako?

– Bogami jeste ljudsko biće i imam opaku želju da ga uhvatim, Beko.Želim da ga zadavim golim rukama.

– Kao i moj otac. Nikada nisam osetila veći bes kod nekoga, a ipak mu jeglas bio miran i kontrolisan. Ali, njegove reči su zvučale tako hladno i mrtvo.Poželela sam da urliknem i vrisnem, da udarim pesnicom u zid. Ali on nije.

– Za tvog oca je kontrola veoma bitna. Nekoliko puta mu je spasila život,

kao i živote drugih ljudi. Naučio je da ne treba da dozvoli da emocijezamagle njegovu moć rasuđivanja. Pomilovao je po licu.

– Ja to još uvek nisam savladao, ali pokušavam. Strašne su se stvaridogodile, Beko. Molim te, veruj mi da ti nisi kriva. Uhvatićemo ga. Moramoda ga uhvatimo. Hajde sada, oboma nam je potreban san.

Poljubio je u usta i gotovo u istom trenutku se uspravio. Palo mu je teškojer je poželeo daje poljubi još jednom i da nastavi da je ljubi. Poželeo je daje položi na krevet i skine joj tu ženstvenu spavaćicu, da usnama prede prekosvakog nagog delića njenog tela. Želeo je da oboje zaborave na užas, makarna kratko. Znao je da to nije moguće. Odmakao se od kreveta.

– Laku noć, Beko. Potrudi se da zaspiš.Kl im nula je glavom bez reči. Jednostavno nije mogla da podnese bol u

očima i grozomornu grizu savesti koju je i dalje duboko osećala. Opet jepoljubio, snažno i brzo i u trenutku nestao iz njene sobe iz straha da ne izgubiglavu.

Dok je gunđao u hodniku, pitajući se kako to da učini kada je njegovzadatak da je štiti i sa besom koji mu je tinjao u stomaku na pomisao naKrimakova , naleteo je na Tomasa. Jednostavno je stajao tamo i podozrivo gaposmatrao podignuvši gustu tamnu obrvu.

Adam se našao u nebranom grožđu. – Prokletstvo! Nisam je ni pipnuo.– Ne, naravno da nisi. Ne bih to nikada ni pomislio. Bio si kod nje da bi

joj ublažio osećanje krivice?– Da, ali sumnjam da sam uspeo.– Ima dovoljno krivice da bismo svi mogli da se udavimo u njoj – reče

Tomas.– Idem malo dole. Moram još malo da razmišljam.– Nema više razmišljanja. Ostala je samo briga i nagađanje i ostala

beskorisna sranja. Sačekaj – upravo mi je palo na pamet da je verovatnoiznerviran, obezglavljen. Bez obzira na sve, on je ipak očekivao da će zatećitebe i Beku u toj bolničkoj sobi, ali vas nije bilo. Sada sumnja u sebe, usvoju pronicljivost i intuiciju. Do sada se pokazao kao sitničav, ali ovog putanije uspeo da pokaže koliko je temeljan. Uprskao je i to ozbiljno. Pogrešio

je. Ne znam šta će biti sledeće ali šta god to bilo, može opet da pogreši.Takode, mora da se suoči sa posledicama hladnokrvnog ubistva četirifederalna agenta. Oni će organizovati najveći lov na jednog čoveka uproteklih deset godina. Nelogično bi bilo da pomisli da je toliko dobar damože da se izvuče iz cele situacije, da je na neki način neuhvatljiv. Višenismo sami protiv njega. Sada svi znaju, čak i njegovi rođaci znaju o kakvomje čoveku reč.

– Znam to, Adame – Tomas je prošao svojim dugim prstima kroz kosu. –Znaš koliko je brz i koliko je pametan. Seti se kako vas je sve izbacio iz tekuće u Riptajdu a zatim se ušunjao unutra i sakrio se u Bekin orman. Za to jepotrebna hrabrost i lukavstvo. I sreća. Šta bi bilo da ste primetili da nemaČaka umesto što ste ga pronašli vezanog i zapušenih usta?. Ali, to se nijedesilo. Imao je sreće i oteo je.

– Mrzim što ću morati da kažem ovo ali sam duboko nbeđen da će onuspeti da izbegne hapšenje. Zna da ću ja biti u središtu događanja i da ćupokušati da smislim način kako da dođem do njega. Doći će u Vašington.Pokušaće da pronađe Beku i mene. To mu je jedini zadatak.

– I dalje ne razumem zašto je izbacio Beku iz automobila u Njujorku.Imao je. Mogao je to da objavi i natera te da zakucaš na njegova vrata kakobi pokušao da je izbaviš. Ali, pustio je da ode. Zbog čega? Sranje, poludećuod ovoga. Ako je toliko pametan kao što kažeš, neće doći ovde, bar ne jošdok se situacija malo ne smiri.

– Adame, u jedno sam sada siguran. Ja za njega predstavljam svrhupostojanja, verovatno jedinu. Zato hoda po stazi smrti, više ne mari za sebesamog. Jedino što želi jeste da me ubije. I Beku. Mislim da bi Beka trebaloda se zaputi u Sijetl ili čak možda u Honolulu.

– Da, u pravu si. Trebalo bi da je ti ubediš u to, OK? Tek je saznala zatebe.

Misliš li da će se povući i poželeti da kaže „sajonara“ ocu koga je tekupoznala?

– Ne mislim – uzdahnuo je Tomas. – I dalje je veoma obazriva kada samja u pitanju. Izgleda da se stalno premišlja da li da me zagrli ili da me ubijezbog toga što sam ostavio nju i njenu majku.

– Ja bih rekao da bi želela i jedno i drugo. Sada bar vas dvoje možete dabudete zajedno. Ostalo će doći samo po sebi, Tomase. Samo budi strpljiv.Zaboga, poznaje te tek četrdeset i osam sati.

– U pravu si, svakako. Ali, nije važno. Gospode, Krimakov jejednostavno ušao tamo i sve pobio – reče Tomas. – Sve, bez oklevanja.Oslobodio je Beku da bi mene izveo iz skloništa. Ne smem ni da pomislimšta bi joj sada uradio da je vidi sa mnom.. U stvari, znam šta bi uradio. Ubiobi je bez imalo kajanja, kao što je ubio ostale. Takode uopšte ne sumnjam dasada zna da je ona pored mene. Prokletstvo, Adame. On ima prigušivač napištolju.

– Da.– Agenta Marlejn je izrešetao sa šest metaka. Video je da taj agent

muškarac nisam ja, shvatio je da smo mu smestili i osetio je neobuzdani bes.Agent koji je mene zamenjivao, Del Karson, je izvukao pištolj ali nije imaovremena da puca.

Nije ni agent Marlejn.– Da, znam.– Kako je, do đavola, izašao? Houli je postavio svoje prerušene ljude

ispred svih izlaza na tom spratu.Adam je odmahnuo glavom. – Mora da se jako dobro prerušio. Možda se

obukao kao žena. Ko zna? Da li se sećaš, da li se Krimakov i ranijeprerušavao?

Tomas se naslonio na zid u hodnika i prekrstio ruke na grudima. – Nije,ali to je bilo veoma davno, Adame, isuviše mnogo godina je prošlo. Ono štome muči i čega ne mogu da se oslobodim jeste što Beka ne može da odredida li se radi o starijem čoveku ili ne, s obzirom na to da je on oteo i upućivaotelefonske pozive. Tomas je odmahivao glavom. – Još nešto. Vasilij je tečnogovorio engleski, ali pročitao sam transkript razgovora koje je vodio saBekom. Uopšte ne podseća na njega. Ista stvar je sa pismom, recima, delima.To što se naziva njenim dečkom, to što je ubio Lindu Kartrajt, otkopao je ismrskao lice? Bolesne šale da bi izludeo Beku? To je ponašanje jednogpsihopate, Adame. Krimakov nije bio psihopata. Bio je izuzetno arogantan,

ali pri zdravoj pameti baš kao i ja.– Ma kakav Krimakov bio ranije, sada se promenio – reče Adam.– Ko zna šta mu se dogodilo tokom proteklih dvadeset godina? Ne

zaboravi sva ta ubistva: druga žena, dvoje dece, tip čiju šifru je preuzeo kakobi ušao u kompjuterski sistem kako bi obrisao sve svoje lične podatke. Zatimubistvo čoveka koji je poslužio za lažiranje njegovog sopstvenog ubistva uautomobilskoj nesreći. Rekao si da smatraš da si sada ti središte njegovogživota, njegova svrha života. Šta je sa njegovim sinom? Leži na nekoj kliniciza opekotine u Švajcarskoj. Zar se više ne brine za njega? Možda i to nije bionesrećan slučaj već je i njega pokušao da ubije?

– Ne znam.Adam reče: – Prokletstvo, mora da je uvek bio na ivici ludila i samo mu

je bila potrebna poslednja kap da prelije čašu.. To objašnjava i razlog zaštodeluje kao da ga nije briga za svog sina. Ne, Tomase, nemoj da se raspravljašsa mnom. Ovde je – u zemlji koja nije njegova domovina – više nije na Kritu.Nalazi se na našoj teritoriji i verovatno dugo nije boravio ovde.

– Slušaj, Adame. To ne znamo. Zvanično, Vasilij Krimakov nije dolazioovde više od petnaest godina. Bio je icdnom ovde sredinom osamdesetih,proverio situaciju i pokušao da nanjuši gde se ja nalazim. Tada je ubio mojusekretaricu samo zato što je video sa mnom i pomislio da je to mojaljubavnica. Tada sam se povukao iz posla a on je otišao, vratio se na Krit.Saznali smo daje išao u Englesku nekoliko puta, ali se ni tamo u poslednjevreme nije pojavljivao. Nezvanično, mogao je da ulazi i izlazi iz SjedinjenihDržava sa milion različitih, lažnih pasoša. Ko bi se u Grčkoj zamarao time?Čak i da su primetili, nisu marili.

– Ipak moramo da pretpostavimo da je boravio uglavnom na Kritu.Zaboga, bio je oženjen. Imao je i dete sa tom ženom. Nije moguće da se iposle toliko godina tako dobro snalazi na ovim prostorima.

Tomas reče: – Beka je u pravu. On je monstrum, i moja opravdanja za togčoveka, koga sam mnogo bolje poznavao pre dvadeset godina, više nisubitna. Naime, nisam ga intimno poznavao. Za mene je on bio samo meta kojaje uvek stajala na suprotnoj strani. Kao crni kralj u šahu. Sada smo prisiljenina to da čekamo i grickamo nokte. Računaj na to da će zapravo Krimakov

pronaći nas.– Ah, da. Teli Houli i Skreč Kob sutra dolaze da razgovaraju sa Bekom.

Možda to i nije loše. Mislim da su joj se obojica dopala kada ih je videla uNjujorku. Možda će se setiti još nečega u razgovoru sa njima. Oni su uprilično lošem stanju, možeš i da zamisliš. Houlija izjeda osećaj krivice. Tosu bili njihovi agenti, svo četvoro, a sada su mrtvi.

– Da – reče Adam i provuče prste kroz kosu. – Budući da je Savićpronašao Krimakovljev stan u Iraklionu, naši momci će otići tamo. Moždapronađu nešto. Beka je prislonila čelo na zatvorena vrata i slušala glasovedvojice muškaraca koji su išli niz hodnik. Onda se okrenula i leđima senaslonila na vrata, prekrstila ruke na grudima, baš kao i Adam kada je prviput ušao u njenu sobu. Zatvorila je oči. Ubio je još četvoro ljudi. Kao iTomasu, i njoj je bilo jasno da će ih Krimakov pronaći. Činilo se kao da jebio unapred programiran da pronađe Tomasa i ubije ga. I svakako, da ubije inju. On bi sve učinio, svuda prošao, ubio svakoga ko bi mu stao na put, da biispunio svoj cilj. Kako je mogao da ubije svoju ženu i njeno dvoje dece,kojima je bio očuh? Njegov rođeni sin je ležao sa opekotinama na nekojklinici u Švajcarskoj. Da li se tu zaista radilo o nesrećnom slučaju? Ne, kadaje Krimakov u pitanju, tu nema slučajnosti. To je bilo zaista zastrašujuće.Vratila se u krevet, pokrila se i obgrlila kolena rukama. Bilo je jako toplo alije njoj ipak neka hladnoća ulazila u kosti. Iznenada je čula glas svoje majke,oštar i nestrpljiv kako joj govori da će je zaključati u orman na mesec danaako uopšte pomisli da izađe sa Timom Hardvejom, mladim delinkventom.Nasmešila se zbog te uspomene: tada je imala šesnaest godina i mislila da jenjen život zbog toga završen. Pitala se šta li bi njena majka mislila o Adamu.Nasmešila se, trgnuvši se malčice pri pomisli na njegov užurban i upečatljivpoljubac. Njena majka, pomislila je, bi sigurno bila oduševljena Adamom.Iznenada je začula neki šapat. Poskočila je u krevetu dok joj je srce luđačkilupalo i pogledala u pravcu prozora. Ponovo se začuo taj tih i neodređenšum. Srce joj je sve jače i sve brže lupalo. Otišla je do prozora i nateralasebe da pogleda napolje Ispred kuće je bilo hrastovo drvo i jedna njegovagrana prepuna lišća se lagano njihala uz prozorsko okno.

Ali, ipak je on bio negde u blizini i ona je to znala. Dok je hodala kakrevetu i dalje je preko ramena posmatrala prozor svoje spavaće sobe. Nije

želela više da razgovara sa agentima. Gospode, koliko je blizu nje on zapravobio u ovom trenutku?

Koliko je bio blizu?Sada je ceo svet saznao za Krimakova. Adam je na CNN i drugim

važnijim kanalima video njegovu staru fotograliju. Pored nje je stavljenadruga fotografija modifikovana zbog godina, koju je ekspert iz CIA načiniokako bi znali kako on sada otprilike izgleda. To je bio odličan potez. Akoimaju sreće, pojaviće se odgovarajući uzorak. Beka nije imala ništa da dodašto se tiče tih fotografija. Svi su želeli da intervjuišu Beku Metlok, ali nikonije znao gde se ona zapravo nalazi. Policija Njujorka je želela da razgovarasa njom, ali ovog puta Beka nije morala da se suočava sa Leticijom Gordon.FBI je naložio da je povuku sa slučaja, posle ubistva četiri FBI agenta unjujorškoj Univerzitetskoj bolnici. Mnogo se diglo galame, mnogo besa, aliviše nije bila u središtu događaja. Beka se izgubila u gužvi i bila je nasigurnom.

Što se tiče Tomasa Metloka, vrlo brzo je bio otkriven njegov identitet, alibar niko nije znao gde se nalazi. Da je neka informacija procurela, znali su dabi televizijske ekipe preplavile dvorište a mikrofoni bi stajali ugurani uprozore kuće. Za sada je sve bilo mirno. Agenti su bili svuda oko kuće istalno proveravali komšiluk, ali ničega sumnjivog nije bilo.

O bivšem KGB agentu Vasiliju Krimakovu – ko je on zapravo bio, gde jebio u tom trenutku, kojim motivima se povodio, sve moguće što bi se moglopovezati sa njim – se podrobno i zamorno razglabalo u svakom televizijskišou i svakom kontakt programu. Bivši operativci iz CIA, bivši agenti zaantiterorizam iz FBI i bivši pomoćnici prethodnog predsednika su o njemuautoritativno pričali sa Semom Donaldsom, Kuki Roberts, Timom Rašertom iVilijamom Sefirom. Pitanje je glasilo: Zastoje toliko želeo da dođe doTomasa Metloka? Na to pitanje niko nije dao odgovor do dana kada je stigaoneki anonimni izveštaj iz Berlina o tome kako je Tomas Metlok spasioKemperov život i daje tada slučajno ubio ženu sovjetskog agenta VasilijaKrimakova koji je poslat u oblast koja danas pripada Belorusiji da ubijeKempera. Mediji su podivljali. Leri King je intervjuisao nekadašnjegsavetnika predsednika Kartera koji se sećao izuzetno dobro, čak i do detalja,

incidenta u kome se operativac CIA, Tomas Metlok suočio sa Krimakovim ujednoj dalekoj zemlji. Slučajno mu je ubio ženu, a rezultat je bio velikozaoštravanje krize sa Rusima. Niko drugi se izgleda nije sećao tog događaja,uključujući i samog predsednika Kartera, a svi su znali da se predsednikKarter inače svega seća, uključujući i broj gumica u ladici radnog stola uOvalnom kabinetu.

Neki bivši američki marinac, koji je davnih sedamdesetih služiomornaricu sa Tomasom Metlokom, je ubedljivo govorio kako Tomas nikadanije dozvoljavao da ga neprijatelj zaplaši. Koji neprijatelj? Nije bilo važno.Radije bi otišao do samog pakla i nazad nego da odustane od zadatka. Touopšte nije bilo važno, a i nikoga nije zanimalo. Poenta je bila u tome da susvi intervjuisani bili neki „bivši“.. Sadašnji direktori FBI i CIA su sve držalipod kontrolom. Predsednik i njegovo osoblje nisu davali nikakve izjave,makar ne zvanične. Sve je funkcionisalo kako treba. Spekulisali suneupotrebljivim podacima, nepouzdanim teorijama i ništa nisu mogli dadokažu. Što se tiče Rebeke Metlok, citirali su reči guvernera Njujorka:

– Bila je izuzetan pisac govora sa osećajem za humor i ironiju. Nedostajenam. Onda se počešao po mestu na vratu gde gaje Krimakov ustrelio.

Njujorška policija je nastavila sa izjavama tipa „bez komentara“, kad-godbi novinari postavljali neka pitanja o njoj. Više se nije pričalo daje onasaučesnik u pucnjavi na guvernera Bledšoa. Hvala Bogu, pomislila je Beka,da niko nije kontaktirao Leticiju Gordon. Detektivka Gordon bi bilapresrećna da može nekako da joj naškodi. Obelodanili su sva ubistva koje jeKrimakov počinio i iscrpno ih razglabali u medijima. Osećanje mržnje jepostalo sveopšte. Ali, niko nije znao gde se Rebeka Metlok nalazi. Niko nijeznao ko je zapravo Tomas Metlok i gde je on sada, ali svetina je počela daveruje daje on neki energičan i romantičan Džejms Bond koji je branio celisvet od Rusa. Sada ga progoni bivši agent KGB koji nikada nije prezao odubistava ljudi da bi došao do njega.

Beka je kasnije upitala Adama šta je američki marinac želeo da kaže oTomasu na televiziji. Adam je čistio svoj „Delta Elit“ na kuhinjskom stolu.

– To znači da su tom dupeglavcu verovatno platili pet Itotina dolara danešto kaže kako bi začinili celu priču.

– Taj tip je rekao da Tomas nikada nije odustajao. Šta to znači?Adam slegnu ramenima. – Koga je briga? Samo se nadam da Krimakov

sve to gleda. Kada već govorimo o navođenju, mogao bi da pomisli da jeTomas nepobediv.

Adam je gunđao, glancajući dršku pištolja. – Ne bismo bolje smislili čaki da smo sami pisali scenario za sve ovo.

– Pitam se da li detektivka Gordon i dalje misli da sam ja nekakoodgovorna za celu situaciju.

– Mislim da bi trebalo nešto revolucionarno da se desi da bi onapromenila mišljenje. Da, i dalje smatra da si ti važan deo cele priče.Razgovarao sam sa detektivom Moralesom. Čak sam mogao da osetim kakoodmahuje glavom pored telefona. On je prilično deprimiran, ali mu je dragošto si na sigurnom.

– Da. Sve ih je dirnulo ubistvo Linde Kartrajt.– Da. Bila je nevina. Fina ženica iz srednje klase. Svi su želeli da zbog

toga bude spržen na stolici. Ne zaboravi i onu stariju ženu iz Itake. Još jednanevina osoba. Krimakov će morati mnogo toga da objašnjava.

– Da li neko zna kakva je veza između njega i Dika Mekelama?– Da. Heč je saznao da Mekelamova majka ima na računu višak od

pedeset hiljada dolara.– To i nije puno para ako moraš da umreš da bi ih dobio. Da li je rekla

policiji ili Heču da li je Dik pominjao neke detalje?Adam je odmahnuo glavom, podigao pištolj i na uglačanoj cevi pištolja

opaziosvoje lice koje je vapilo za brijačem. – Ne. Bila je uzbuđena zbog toga

ali joj ništa nije rekao, osim da novac ostane tajna. I jeste bio tajna dotrenutka kada joj je Heč ušao u trag i naveo je na razgovor.

– FBI će uskoro doći.– Da. Ne brini, i Tomas i ja ćemo biti ovde. Nasmešila mu se. – U redu

je Adame, ali zaista nije potrebno. Nisam ni dete, ni bespomoćna žena, znaš.Takode poznajem gospodina Koba i jadnog gospodina Houlija koji pati od

hemoroida.Adam se iscerio. – Ne, Kob ima hemoroide. Nego, ti jesi bila

bespomoćna i nemoj ni da pokušavaš da zaboraviš prošlost. Ne interesuje mešta ti kažeš, svakako ću biti ovde.

– Verovatno bi trebalo da iskopam svoj pištolj i ispoliram ga.– Ne želim više ikada da vidim taj pištolj kod tebe.– Dobro sam te uplašila, zar ne?Tomas se pojavio pred kuhinjskim vratima gunđajući.– Čudno, ali neki čovek po imenu Tajler Mekbrajd je nazvao Gejlana

Vudhausa u kancelariju i ostavio poruku da ga ti Beko, odmah nazoveš. Ništaviše, samo to.

– Ne razumem – reče Beka – ali ću ga svakako nazvati. Šta se dešava?Adam je u trenutku skočio. – Ovo mi se ne dopada. Zašto bi, do đavola,

Mekbrajd nazvao direktora CIA?– Saznaću, Adame. Verovatno se jako zabrinuo i želi da se uveri da sam

dobro. Adam reče: – Ne želim da se javljaš Tajleru Mekbrajdu. Ne želim nida ga vidim pored tebe. Nazvaću ga i saznati šta je, do đavola , hteo. Akoželi da ga neko uveri da si dobro, ja ću to učiniti.

– Vidi, Adame. Rekao si mi da se zaista zabrinuo zbog mene. Jedino želida mi čuje glas. Neću mu reći gde se nalazim. Sada ću ga nazvati. Neka budetako.

– Prekinite da se prepirete – reče Tomas. – Nazovi tog čoveka, Beko.Adame, ako nešto nije u redu, saznaćemo od nje.

– Ipak mi se to ne dopada. Još nešto: razmišljao sam da bi možda bilasigurnija u mojoj kući. Barem možeš neko vreme ostati tamo.

Podigla je levu obrvu. – Gde živite, gospodine Keraders?– Otprilike četiri kilometara odavde.Zurila je u njega. – Zašto onda boraviš ovde? Zašto nopšte ne ideš svojoj

kući?– Ovde sam potreban – reče on dok je predano glancao cev svog pištolja

„Delta Elit“ koja je postajala sve blistavija. – Osim toga ja posećujem svojukuću. Šta si mislila odakle mi stiže čista odeća?

– O'ladi Adame – rekla je i otišla po svoj mali telefonski imenik.– Javi se sa moje privatne linije – reče Tomas. – Njoj se ne može ući u

trag.Adame, pištolj ti izgleda odlično.– Dopašće ti se moja kuća – viknuo je Adam za njom. – Pravi je dragulj.

Lepšu kuću u životu nisi videla. Gajenje cveća mi baš ne ne ide od ruke, alisve ostalo da. Imam kućnu pomoćnicu koja dolazi dva puta nedeljno i čak mipravi specijalno jelo.

– Beka se okrenu licem ka njemu. – Kako se pravi to specijalno jelo?– Sa tunjevinom, šunkom, slatkim krompirom i svačim još. Da li ti se

dopada sastav?– Nego šta! – reče ona.Čuo je kako se smeje dok odlazi. Želeo je da čuje njen razgovor sa

Tajlerom Mekbrajdom, baš je iskreno to želeo, ali nije se ni pomerio samesta. Nije se pomerio ni Tomas, koji je stajao naslonjen na frižider sarukama prekrštenim na grudima.

– Ostaviću je na miru – reče Adam. – Mada mi to teško pada.– Želiš li da razmisli da pređe u tvoju kuću?– Kuća je vrlo lepa – stara georgijanska dvospratnica od cigle, sa divnim

dvorištem za koje plaćam čitavo bogatstvo da bi se uređivalo. Sećaš se dasam ti pričao kako me je majka nagovorila pre četiri godine da kupim tunekretninu, tvrdeći daje to dobra investicija. Bila je u pravu.

Tomas reče: – Roditelji su obično u pravu. Adam je počeo da gunđaposmatrajući odraz svoga lica na cevi pištolja.

– Mekbrajd je želi za sebe, zbog toga je i zvao. Želi da zna da on i daljepolaže prava na nju. Prokletstvo, ne verujem mu, Tomase. Ako treba,iskoristiće i Sema. Ne može da bude sa njim.

Tomas se nakezi i reče: – Vidim tvoj mrki pogled na cevi pištolja. Ali nesamo mrki pogled.

Adam jetko dobaci: – Zašto ne kažeš da vidiš da sam „iznerviran dobola“?

O čemu je to, do đavola, pričala sa Tajlerom Mekbrajdom? Još gore, štajoj on u ovom trenutku govori?

DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE

Beka se naslonila na veliki sto od mahagonija u radnoj sobi svoga oca,

iza zatvorenih vrata. Bila je tako bleda i tako izbačena iz ravnoteže dajeprosto osećala da nestaje. Znala je da ne bi videla ništa, ako bi se sadapogledala u ogledalo.

– Ne, Tajlere – rekla je još jednom. – Ne verujem ti.– Beko, to se dogodilo. Sem je nestao. Nestao je iz svog kreveta tog jutra

kada sam otišao da ga obiđem. Na ćebencetu je bila prikačena poruka ukojoj piše da moram da ti se javim i da te mogu dobiti preko kancelarijedirektora CIA. To sam i učinio. Eto, sada si mi se javila.

– Ne, Sem ne srne da nestane – reče Beka, ali je znala da se to desilo.Prosto je osećala.

– Napisao je u poruci da ne smem ni reči da kažem bilo kome,uključujući i lokalnu policiju, nikome sem tebi. Napisao je da će ubiti Sema,ako budem nešto rekao.

Čula je kako mu ponestaje dah dok izgovara: – Hvala Bogu da si menazvala, Beko. Gospode, šta ću da radim?

Beka je čula užasavajući, samrtan strah u njegovom glasu, pomešan sabesom i bespomoćnošću.

– Nemoj da obaveštavaš šerifa Gefnija o tome, Tajlere. Nikako. Dopustime da razmislim.

Gotovo je vrisnuo: – Naravno da neću da javim šerifu Gefniju. Ti misliš

da sam ja lud? Onda je dodao malo smirenije: – Napisao je da moraš dadođeš u Riptajd. O, Bože, pomislila je. Onda je izgovorila: – Samo momenat,Tajlere, dopusti mi da pozovem Adama.

– Ne! Gotovo joj je ispala slušalica iz ruke zbog besa u njegovom glasu.Onda ga je čula kako teško diše. – Nemoj Beko, molim te, nemoj još. Kažeda će ubiti Sema, ako kažeš bilo kome, uključujući i tvog oca. Prokletstvo,nisam čak ni znao da imaš oca dok mediji nisu podivljali sa pričom o tebi injemu. Zaboga Beko, taj tip je ubio još četvoro ljudi. Oteo je i Sema. Da lime čuješ? Taj manijak je oteo Sema!

– Znam, znam. Tajlere, pročitaj mi celu poruku.– Gospode, pročitaću ti. Teško je disao i znala je da pokušava da se

kontroliše. Na kraju je počeo da čita, nešto grubljim glasom: „GospodineMekbrajd, morate da razgovarate sa Rebekom Metlok što je pre moguće.Kako bi ste je pronašli, nazovite kancelariju direktora CIA. Recite mu da jeobavesti da Vas nazove istog časa, da se radi o pitanju života i smrti. Zatimćete joj reći da dode u Riptajd. Reći ćete joj da to nikome ne govori, ili će uprotivnom Vaš sin umreti. Ne biste želeli da završi kao Linda Kartrajt. Imatedvadeset i četiri časa.“

– Kako se potpisao?– Nije se uopšte potpisao. Celu poruku sam ti pročitao. Pobogu Beko, šta

da radim? Znaš šta je uradio Lindi Kartrajt i šta je uradio svim tim ljudima.Pogledaj šta je tebi uradio. Ceo Mejn je na nogama i naoružan zbog ubistvaKartrajtove. Zaćutao je pa viknuo:

– Da li ti mene uopšte slušaš? Taj jebeni ruski agent mi je oteo sina!– Pitam se zašto nije rekao da moj otac dode? On juri moga oca. To nema

nikakvog smisla.– Sve to sam čuo na vestima – reče Tajler mirnijim glasom. – Ni meni

nije logično. Molim te, Beko. Moraš da dođeš. Da me nisi nazvala, ne bihznao šta da radim.

– Ako dođem, zadržaće mene da bi uhvatio mog oca. Onda će nas obojeubiti.

Nije dodala da bi takode ubio i Sema. Zašto ne bi to učinio? Plašila se da

Sem već nije mrtav, ali nije želela to da izgovori. Ta misao je gotovo nagnalada padne na kolena. Samo ne Sem, taj predivan mali dečak. Ne, nije smela daizgubi razum. Razmišljaj. Mora da je postojalo nešto što ona može da učini.

– Sranje. Znam da će pokušati oboje da vas ubije. Da, znam to. Šta ćemoda radimo?

– Ne znam, Tajlere.– Molim te, nemoj da ispričaš tom tipu Adamu ili svom ocu. Molim te.– U redu. U svakom slučaju, neću još. Ako odlučim tla im ispričam, prvo

ću te nazvati i upozoriti te. Nazvaću te za tri sata, Tajlere. Gospode, žao mije. Ja sam za sve kriva. Nije trebalo da dolazim u Riptajd. Taj čovek je lud iopsednut.

Nije izrazio svoje neslaganje povodom ijedne reči u njenoj izjavi.– Onda, za tri sata, Beko. Molim te, moraš da dođeš. Možda ti i ja

zajedno možemo da mu uđemo u trag. Pronaći ćemo način.Kada je Adam ušao u Tomasovu radnu sobu nakon pet minuta, ugledao je

kako stoji ispred prozora i zuri u negovanu travnatu stazu. Češkala se ponosu i slegala ramenima. Izgledala je tako poraženo i utučeno.

Gotovo da je zarežao: – Šta se dešava? Zbog čega je Mekbrajd morao darazgovara sa tobom?

Slegnula je ramenima. – Bio si u pravu. Brine se zbog mene, zaista sebrine zbog svih tih priča koje je čuo na televiziji.

– Ne verujem da se samo o tome radi. Jesam li u pravu?Lagano se okrenula ka njemu. – Naravno da je to sve. Ljudi iz FBI su

upravo stigli.Automobil je bio crn, dvojica muškaraca su nosila crna odela i bili su

kratko ošišani. A Krimakov je oteo Sema. Reagovao je brzo, mnogo brže nošto je bilo ko od njih mogao i da zamisli. Šta da radi?

– U čemu je problem, Beko? Nešto si ufitiljila.– Ni najmanje, Adame. Došli su agenti Houli i Kob. Hajde da čujemo šta

će oni da kažu. Pretpostavljam da su se zakleti da nikome neće da otkrijumesto gde se nalazimo?

Adam je krenuo ka izlaznim vratima i rekao: – Bili bi mučeni iraščerečeni kada bi samo pomislili da otvore usta.

Adam se rukovao sa dvojicom muškaraca i povukao se korak unazad.Teli Houli reče: – Lepojevideti te opet, Adame. Gospodine Metlok,

gospođice Metlok, dobar dan. Kladim se da se pitate kako smo baš miodređeni za ovaj zadatak.

– Palo mi je to napamet – reče Tomas dok im je rukom pokazivao dakrenu ka dnevnoj sobi.

– Bože, strašno je toplo napolju – reče Skreč Kob Beki sa širokimosmehom i otkopča jedno dugme na crnom sakou.

– Baš je lepa kuća – obrati se Skreč Tomasu dok ga je pratio ka dnevnojsobi.

Delovalo je kao da je posebno bio oduševljen starim persijskim tepihom.– Hvala, agente Kob – reče Tomas. – Hoćete li da sednete?Kada su se svi smestili, agent Houli reče:– Budući da smo mi bili prvi koji su razgovarali sa gospođicom Metlok u

bolnici, i budući da Vas ja gospodine poznajem, Gejlan Vudhaus je odlučioda mi treba i da nastavimo da vodimo ovaj slučaj. Naravno, Savić i Šerlok sutakode uključeni, i on se sa tim slaže. To naravno ne znači da ljudi iz upraveFBI sede skrštenih ruku. Nikako.

Tomas klimnu glavom. – Ne, oni to nikada ne rade. Žao mi je zbogpoginulih agenata koje je Krimakov ubio u Njujorku. To je bio strašanudarac.

Teli Houli je prebledeo a zatim se zacrveneo od besa. – To kopile jehladnokrvno ubilo četvoro ljudi. Jednostavno je ušetao u bolnicu – sam Bogzna kako se prerušio – i ubio dva agenta koji su stražarili ispred njene sobe.Zatim je ušao i ispalio šest metaka u agenta Marlejn i tri metka Delu u glavu.Kako je izašao? Njegova modifikovana fotografija u skladu sa njegovimsadašnjim godinama je zalepljena na svakom ćošku. Desetine agenata šetajuoko njujorške bolnice na razdaljini od dva kilometra i svima pokazuju tufotografiju. Još uvek ništa.

Zaćutao je a Beka je mogla da oseti kako bol, krivica i bes, prostoisijavaju iz njega i rasprskavaju se kao talasi naokolo. On je bio taj koji jeizdavao naređenja, koji je bio glavni u akciji. Ne bi volela da bude unjegovoj koži. Dovoljno krivice je osećala u svojoj.

Sem. Dragi Bože, Sem. Šta da radi?Videla je da se Teli Houli pribrao. Nakašljao se, pogledao pravo u nju i

rekao:– Dakle, gospođice Metlok, došli .mo da razgovaramo sa Vama o

detaljima vezanim za period koji ste proveli sa tim čovekom.– Veoma mi je žao, agente Houli, ali sve što sam imala da kažem, rekla

sam vam. Volela bih da mogu nešto više da kažem, ali ne mogu jednostavnoviše ništa da vam ispričam. Čak ne mogu da se setim ni nekih nebitnihdetalja.

Agent Houli je seo u jednu od stolica, a ruke su mu visile između nogu. –Um je čudesan instrument, gospođice Metlok. Barata nekim podacima kojihVi niste ni svesni. Kladim se da znate još nešto o Krimakovu. Samo nistesvesni da se toga sećate. Nadam se da to negde vreba u Vašoj podsvesti. Ah,agent Kob je ekspert za hipnozu. Voleo bi da Vas hipnotiše i izvuče iz Vasdetalje kakav je bio taj tip i čak kako je izgledao. Znate, radi se o stvarimakoje ste potisli i čak ih niste ni svesni, stvari koje jednostavno ne možete daprizovete u svoju svest.

Agent Kob joj je pružio staru Krimakovljevu fotografiju. – Da li stevideli ovu fotografiju?

– Jesam, naravno. Otac mi je pokazao odmah, kao i modifikovanufotografiju u skladu sa njegovim trenutnim godinama. Proučavala sam ihpodrobno. Žao mi je, ali ne znam da li je ovo on. Nisam ga uopšte videla.Uvek je bio u mraku.

– Pogledajte opet u modifikovanu fotografiju.Uzela je i ponovo počela da je proučava. I dalje je videla nekog starijeg

čoveka čije je lice bilo koščato i vrlo tamno zbog godina provedenih naMediteranu. Kosa mu je bila proredena, sa dva velika zaliska sa strane, kojisu otkrivali potamnelu kožu glave pod izniklom sedom kosom. Imao je tamne

oči, slovenske crte lica i široke i ravne obraze. Izgledao je kao da je mogaoda bude dobar dekica svojim unucima. Zapitala se: Da li si to ti? Da li si meti oteo iz kuće Džejkoba Marlija? Da li si mi ti lizao po obrazu? Dodala jeagentu Kobu fotografiju. – Razmišljala sam i razmišljala. Ja se zaista realnone sećam više ničeg. Voljna sam da se izložim hipnozi.

– Da li si sigurna, Beko? Ne moraš, ako nećeš. Pogledala je u svog ocakoji je stajao pored stolice, posmatrajući je napeto. Pomislila je da onazapravo nije poznavala tog veoma privlačnog muškarca sa licem sa hiljaduizraza, koje nije umela da protumači. Međutim, onda je shvatila da ga ipak,duboko u sebi, dobro poznaje. To osećanje je bilo vrlo čudno.

– Da, gospodine – glas joj je bio staložen. – Sigurna sam.– Onda u redu – reče agent Kob, gledajući je pravo u oči. – Nemojte da

se brinete. Ja Vas neću terati da ležite na kauču. Preferiram tradicionalnimetod licem u lice.

– Dakle, postoji više načina da hipnotišete nekoga. Ja koristim metodfiksiranja za predmet.

Izvukao je sjajni džepni sat iz džepa svog prsluka. U trenutku je delovaokao da se postideo, a onda je slegnuo ramenima.

– Pripadao je mom dedi. Stalno ga nosim, ali sam tek pre dve godineshvatio da njime mogu savršeno da opustim ljude. Dakle, želim da seopustite i posmatrate moj sat, Beko. Samo slušajte moj glas.

Počeo je da priča neke gluposti tihim, nežnim glasom, ne podižući ga, nespuštajući ga. Glas mu je bio potpuno ravan. Zurila je u časovnik koji seljuljao levo-desno, levo-desno.

– Vaši očni kapci postaju teški – rekao je jednoličnim, tihim glasom. –Tako je, samo gledajte u časovnik. Vidite kako se pokreće vrlo polako, bašpred Vašim očima?

Agent Kob je nastavio da recituje propoved koja je svima u sobi biladobro poznata. Taj prokleti časovnik se ljuljao levo-desno, onako sjajan izlatan. Ljuljao se u monotonom ritmu. Adam je prosto morao da zatreseglavom i skrene pogled. Počeo je i on da se zanosi pomalo.

Pet minuta kasnije je Beka i dalje zurila u taj sjajni, zlatni džepni sat i

slušala glas agenta Koba koji joj govori da će se njene oči sada zatvoriti,kako se oseća lepo i prijatno i kak bi trebalo da zaplovi tom strujom. Ali onato nije učinila. očajnički je pokušavala da se opusti, da sledi njegovauputstva, ali nije uspela. Mogla je samo da razmišlja o Semu, tom slatkom,malom, dečaku kako je grli i smeši joj se, ne izgovorivši ni reč. Krimakovgaje oteo. Ubiće ga, ubiće ga bez oklevanja, bez trunke grize savesti, ako onanešto ne preduzme. Ubiće jedno nedužno dete, što mu nije bilo važno, upravokao što je ubio Lindu Kartrajt. Morala je da...

Agent Kob je znao da neće funkcionisati, ali je nastavio da ljulja sat igovori smirenim, opuštajućim, dubokim glasom: – Ti si čvrsto spavala, Beko,one noći kada te je oteo?

– Da, spavala sam – rekla je lagano, imitirajući njegov ton. – Sećam seda sam bila svesna da se ne radi o snu, što je bilo dobro. Onda sam osetilaubod u ruci i probudila sam se. Bio je pored mene.

– Ali ne možeš da se setiš njegovih crta lica? Da li možeš nečega da sesetiš? Da daš neku pretpostavku o njegovom stavu dok je stajao, kako jedržao ruke? Da li se sećaš njegovog tela?

Odmahnula je glavom. – Ne, žao mi je.– Niste hipnotisani, Beko – reče Skreč. Spustio je svoj predivan, zlatni

sat i opušteno ga ubacio u džep na prsluku.– Ne znam zašto ovo nije funkcionisalo. Obično tako inteligentna i

kreativna osoba kao što ste Vi odmah podlegne hipnozi. Međutim, Vi niste.Znala je zašto nije, ali nije mogla ni njemu ni bilo kome drugome da kaže.Istim opuštenim glasom, precizno pogađajući metu, reče: – Nešto Vas

vuče nazad. Pretpostavljam da znate uzrok?Budući da ništa nije odgovorila, pogledao je u Tomasa Metloka: – Ne

ide. Ne znam šta je uzrok.Teli Houli klimnu glavom. – U redu, onda ćemo postavljati pitanja a Vi

ćete odgovarati najbolje što umete.Klimnula je glavom i počela da priča. Ništa u njenim odgovorima nije

bilo novo, niti uzbuđujuće. Osim...

– Adame, da li su pronašli nešto u porubu moje pižame?Odmahnuo je glavom.– Onda, mora da ga je on pronašao – rekla je. Pustio me je da idem u

toalet. Znala sam da moram nešto da uradim. Uspela sam da odvrnem jedanod onih emajliranih šrafova koji pridržavaju klozetsku solju za pod.Rasparala sam porub na spavaćici i stavila ga unutra. Mora da ga je onpronašao.

– Tako je – reče Houli – on ga je pronašao. Ostavio je taj šraf u sobi, nakrevetu agenta Marlejn. Tehničari su ga pronašli i zapisali na izveštaju oprikupljenim dokazima „jedan šraf iz toaleta“. Jednostavno sam na tozaboravio u čitavom ovom cirkusu. U suštini, kada su ga tehničari pronašli,pomislili su da je neka medicinska sestra ispustila iz ruke i to su smatralijako smešnim detaljem. Ipak, nije se radilo o šali. To nas dovodi dozaključka da se radi o istom čoveku.

Odmahnuo je glavom. – Šraf iz toaleta, prokleti šraf.– On nas iskušava – reče Tomas. Ustao je i počeo da korača po dnevnoj

sobi.– Bože, želeo bih da znam gde se sada nalazi. Jednostavno bih stavio

tačku na sve. Da se suočimo, samo nas dvojica.Glasom koji je postao visok i snažan, Beka reče: – Ne. Svi su zurili u

nju. – Oče, neću Vam dopustiti da se sami suočite sa njim. Ne dolazi u obzir.U kuhinji je zavladala tišina dok su ispijali kafu. Onda e Tomas dvojicu

agenata odveo do svoje kancelarije kako bi videli neke njegove najmodernijetehničke igračke. Vratili su se u dnevnu sobu, pa je agent Kob rekao Beki: –Da li bih mogao još jednom da pokušam da Vas hipnotišem?

Složila se. Šta bi drugo i mogla da učini?Ovoga puta joj je agent Kob pružio jednu malu, belu pilulu.– Ovo je valijum, pomoći će Vam da se opustite i da skrenete misli sa

nečega što Vas sputava. Samo to. Da li ste u igri ili ne?Popila je valijum.Deste minuta kasnije je agent Kob govorio: – Da li ste sada potpuno

opušteni, Beko?Odgovorila je opuštenim i tihim glasom: – Jesam.– Da li ste svesni svega što se događa ovde?– Jesam. Adam je tamo i zuri u mene kao da želi da me smota u jednu

malu kutiju i sakrije me u džep svog kaputa.– Šta radi Vaš otac?– Još uvek mi je teško da razmišljam o njemu kao o ocu. Znate, bio je

mrtav isuviše mnogo godina.– Da, znam. Ali, sada je ovde i sa Vama je.– Jeste. Sedi i pita se da li da vam dozvoli da nastavite sa ovim. Boji se

za mene. Ne znam zbog čega, ovo ne može da me povredi.– Ne može.– U pravu je – reče Tomas. – Ali, izboriću se sa tim. Nastavite, agente

Kob. Agent Kob se nasmešio i potapšao je po ruci. – Dakle, Beko, vratimose u onu noć kada ste se probudili zbog uboda na ruci.

Zajecala je i trgla se.– U redu je – brzo je rekao agent Kob. – Slušajte me dobro. On nije

ovde. U redu je, na sigurnom ste.– Ne, nije u redu. On će ga ubiti. Znam da će ga ubiti. Si a da radim? Ja

sam za sve kriva. Ubiće ga!Nastala je kratka pauza pa je agent Kob rekao: – Mislite da će Vas ubiti,

Beko?Plašite se da Vam je ubrizgao u ruku neki otrov koji sporo deluje?– O, ne. Ubiće njega. Moram nešto da preduzmem. O, moj Bože!– Mislite li da će ubiti Vašeg oca?– Ne, ne. Sema. Oteo je Sema. Onda je počela da plače, i duboki i

razdirući trzaji su je potpuno razbudili. – O, ne rekla je zureći u zaprepašćenalica. – O, ne!

– U redu je, Beko – reče agent Kob. – Sada će biti sve u redu.Onda je Tomas polako izgovorio: – Znači, to je Mekbrajd želeo da ti

saopšti. Da je Krimakov kidnapovao Sema i naterao Mekbrajda da nazovedirektora kako bi te pronašao i nagnao da pričaš sa njim.

– Ne – rekla je. – Ne znam o čemu govorite. Valijum, pomislila je.Upravo je ubila Sema i svog oca.

Bog bi ga znao koga je još ubila, i to sve zbog tog prokletog valijuma.Adam je skočio na noge. – Gde ti je telefonski imenik? Nazvaću

Mekbrajda i saznati šta se, do đavola, dešava.– Nikako – rekla je skočivši i zgrabivši ga za ruku. – Ne smeš, Adame.– Zbog čega, do đavola, ne smem?

DVADESET PETO POGLAVLJE

Usobi je vladala samrtnička tišina.– Ne možeš da dobiješ moj telefonski imenik.– U redu. Nazvaću informacije. Adam je krenuo ka telefonu.– Moramo tačno da znamo šta se dešava.Beka ništa nije rekla. Istrčala je iz dnevne sobe i zgrabila svoju torbicu sa

stola u predsoblju i izašla.– Beko! Do đavola, vrati se!Čula je Adama kako viče, ali nije obraćala pažnju. Čula je i glas svoga

oca, pa glas agenta Koba. Nije usporila. Već je sišla sa uske verande naulazu u kuću, kada se Adam pojavio na ulaznim vratima. Čula ih je kakoviču, kako trče za njom, ali znala je da mora da pobegne. Niko više ne srneda umre. Sem ne srne da umre. Ni njen otac. Morala je to da zaustavi. Jošuvek nije znala kako će to da učini, ali smisliće već nešto. Trebalo je ranijeda razmišlja o tome – možda čak da sve to izvede suptilnije. Da, ti budalojedna. Trebalo je jednostavno mirno da izađeš iz dnevne sobe i praviš se daideš do kupatila na spratu, ili nešto slično. Ali, ne. Ona je morala da seuznemiri. Ona beži a svi je jure. Agenti iz FBI su svuda naokolo. Ni to jojnije bilo važno. Nije imala izbora. Ako već može da utiče na sled događaja,niko više neće umreti. Uspela je da im odmakne.

U tom lepom kraju nije bilo trotoara. Postojale su samo široke travnatestaze, široke ograde i put. Krenula je putem. Bila je brza kao i uvek, ipak jetrenirala u atletičarskom klubu u srednjoj školi. Spustila je glavu, isključilasve zvuke iz okoline i trčala. Osetila je kako joj vazduh izlazi i ulazi u plućai kako dobija energiju i moć. Jurila je sve brže i brže. Njena stopala u najkipatikama su bila nepobediva. Udarila je direktno u Šerlokovu. Obe ženepadoše na zemlju.

Beka je za trenutak bila na nogama. – Izvini, ali moram da idem.– Zaustavi je!Šerlok je zgrabila za članak na nozi i povukla. Beka je pala na ivicu

staze, udarivši kukom o ivičnjak. Strela oštrog bola se zabila u njen kuk alinije reagovala. Bila je spremna da se bori, spremna da učini šta-god treba, alije Šerlok nekako uspela da joj raširi noge. Trčala je baš brzo, a sada joj tažena drži ruke uz telo. Odakle joj tolika snaga, kada je tako sitna žena?Gotovo da je nigde nije bilo. Kako je tako brzo dovela u ovaj položaj?Šerlok se nagla nad nju dok joj je crvena kovrdžava kosa podrhtavala poBekinom licu.

– Beko, šta se ovo događa?– Skini se sa mene, Šerlok. Molim te, moraš da me pustiš. Ne bih želela

da te povredim.– Ti i ne možeš da me povrediš, tako da nemoj čak ni da pokušavaš. Reci

mi šta se dešava.Beka je pokušala da se izvuče ali onda joj je postalo svejedno. Smirila se

kada je došao Adam. Nije čak ni teško disao, jednostavno je stajao iznad njihdve i zurio u nju sa rukama na kukovima. – Hvala što si je zaustavila, Šerlok.Beko, ovo ti nije bilo naročito pametno.

Šerlokovoj se ovo uopšte nije dopalo. Posmatrala je kako se svimuškarci pojavljuju na licu mesta, čak i dvojica iz FBI u tamnim odelima,koji su se diskretno parkirali niže niz ulicu.

– Šta se događa, Adame? Ah, da. Pošto sam mogla zaista da povredimBeku dok sam je bacala na zemlju, zaista bi bilo pametnije da dobijemodgovor. Sklonila se sa Beke i polako ustala. Pružila joj je ruku. Beka jebacila pogled na tu tanku, belu ručicu koja je zapravo bila vrlo snažna, ali senije pomerila. Samo se otkotrljala od njih, zgrabila svoju torbicu i ponovopotrčala. Oštar bol je sasekao u predelu kuka ali ga je ona ignorisala.Odmakla je otprilike pet metara kada su je dve ruke zgrabile za struk ipodigle naviše. Okrenula se u vazduhu i našla na muškarčevom ramenu.Udarila je obrazom u muškarčeva leđa. Proklet bio.

– Drži se čvrsto – rekao je smirenim i tihim glasom. Glas mu je bioisuviše miran i isuviše tih.

Šerlok je bila jedno, a krupan muškarac koji je prebacioo preko svogramena nešto sasvim drugo. Ovo je bilo ponižavajuće. – Sranje – vikala je,

trzala se i koprcala.– U redu – reče on i spusti je na zemlju. Ponovo je privukao sebi, obgrlio

je rukama i čvrsto stegao. Šta-god uradila ne može ga se osloboditi. Čvrsto jedržao svojim rukama.

Tri sata, pomislila je. Vreme je isticalo. – O, Bože, koliko ima sati?– Reći ću ti ako obećaš da nećeš ponovo da pokušaš da bežiš.Spustila je glavu i snažno ga ugrizla za ruku. Nije ispustio ni glasa, samo

je okrenuo ka sebi i rekao:– Žao mi je, Beko – i lagano je udario pesnicom u bradu. To je izazvalo u

njoj vrlo čudno osećanje. U suštini je nije jako bolelo, ali joj se učinilo da ječitavo nebo postalo belo i da preplavljuje njen mozak. Onda je imala osećajda je neko ugasio sva svetla. Obično ništavilo. Srušila se na njega.

– Baš je borac – rekla je Šerlok koja je stajala pored njega dok jepodizao Beku u naručje. Pogledao je svoju ruku. Dobro je bilo da nijekrvario, ali se jasno video niz tragova zuba. Ovo je bilo rizično, veomarizično. Ali, sada je kod njega, hvala Bogu. Bila je premršava, pomislio jedok je nosio nazad. Bila je neuhranjena: on će se već pobrinuti za to. Akotreba, guraće joj hranu u usta. Namrštio se kada je shvatio koliko je ona brzomogla da trči. Nije bio siguran da li bi je uhvatio da se Šerlok nije našla ublizini. Ta misao mu je bila neprijatna, vrlo neprijatna. Ugledao je Tomasakako krupnim koracima ide ka njemu. Izgledao je ljutito.

– Adame, šta se to dešava?Iznenada mu se Šerlok unela u lice i nije nameravala da se pomeri. Nije

bio u povoljnom položaju da je udari u bradu. Verovatno bi ona njega bacilana zemlju. Budući da je bila udata za Savića, ne bi bio iznenađen da ima crnipojas, možda čak i dva.

Rekao joj je: – Krimakov je kidnapovao Sema Mekbrajda. Vratite se ukuću i obavestićemo ostale šta se dogodilo. Do đavola, obećala jeMekbrajdu da neće reći ništa. Ipak, kada joj je agent Kob dao valijum kakobi bila opuštena za hipnozu, neoprezno je sve izbrbljala. Bila je hipnotisana isve je izašlo na videlo.

– To je suludo – reče Šerlok. – Taj manijak je kidnapovao Sema? Dajte

da kontaktiramo Savića. Ne mogu da verujem. Taj tip je na hiljadu mestaodjednom.

Povukla se korak unazad i izvukla telefon iz torbice. Agenti koji sunadzirali kuću su sada stajali pored Tomasa i agenata Houlija i Koba.Sklonili su se sa puta dok je Adam unosio Beku u kuću, ne rekavši ni reči.Nadao se da niko od komšija iz tog divnog kraja nije video tu bizarnu akcijui pozvao policiju.

– Nadam se daje nisi povredio – reče Tomas besno.– Gotovo da mi je odgrizla šaku – reče mu Adam.– Da, ali ti si je oborio na zemlju.– Nisam ja već Šerlok. Ja sam je samo čvrsto obgrlio.– Nisi bio dovoljno nežan.– Prokletstvo, Tomase. Šta je trebalo da učinim? Da legnem i dopustim

joj da me pregazi i da nam odmakne za četiri minuta još dva kilometra?– U pravu si, Adame – reče agent Houli. – Dobro te je ugrizla, ali nema

krvi.Ima veoma jake zube. Spusti je na kauč.Tomas je prekrio avganistanskim ćilimom koji mu je Alison donela pre

otprilike sedam godina. Nije mu padalo na pamet da je toplo, budući da jehladan vazduh izašao iz kuće kada su ostavili otvorena ulazna vrata.

– Bio sam pažljiv – rekao je Adam, ali joj je ipak, dok je sedeo porednje, nežno opipavao mesto na bradi gde je udario.

– Ne bi trebalo da joj se pojavi ni modrica. Slušaj, Tomase. Uporno jenastavljala da trči dok je nismo oborili. Borila bi se sa mnom i možda bih jeslučajno povredio. Nije uopšte razmišljala.

– Mislim da sam te razumeo. Tomas podiže pogled ka I louliju i Kobu. –Sada smo u velikoj nevolji.

Beka je jauknula i otvorila oči. Zateturala se i dve ruke je gurnuše nazadna sofu. Čula je Adamov glas u blizini lica: – Ako opet nešto pokušaš,zaključaću te u sobu. Ako me opet ugrizeš, zaključaću te u orman i hranitibudavim hlebom i vodom.

Kosa joj je padala na lice a grlo joj je bilo suvo i oteklo. Toliko joj jebilo muka da joj se povraćalo. Pored toga, bila je očajna. Umorila se odporaza. Od kada je Krimakov ušao u njen život, njen život je bio sastavljenod poraza. Podigla je glavu i pogledala ga pravo u oči: – To nije bilo smešno.Idi do đavola.

– Neću, to baš ne bih.želeo. Samo želim da ti pomognem, ako midopustiš. Prošlo je tri sata i bila je svesna toga. Morala je nešto da učini.Morala je tog trenutka nešto da učini. Ali, nema svrhe, bilo je isuviše kasno.Sada je to svima bilo jasno. Pokušavajući da prikrije svoju nesreću i jezivistrah, rekla je: – Moram da nazovem Tajlera. Obećala sam da ću ga nazvatiza tri sata. Ako to ne učinim, ne znam šta će učiniti, verovatno će se obratitimedijima. Zar vi ništa ne razumete? Krimakov je oteo Sema. Želi da dođem uRiptajd. Ne smem da kažem ni tebi ni tati. Tajler je očajan.

Adam se spustio na kolena pred njom. – Beko, pogledaj me.– Gledam te ja i znam da pokušavaš da mi olakšaš situaciju. Ali, ne

možeš. Ne možeš da mi pomogneš. Samo ja mogu nešto da promenim. Neželim da te gledam sada. To što si jači nije važno, zbog toga što me je Šerlokprva uhvatila. Moram da nazovem Tajlera. Ne možeš da me sprečiš.

– U redu. Ustao je i pružio joj ruku. Krupnu šaku, pomislila je, snažnu.Poželela je daje uzme i opet ugrize, a zatim njega baci na sofu.

– Dušo, da li si dobro? – reče Tomas, dodajući joj solju čaja.Duša? Nazvao je dušom i to tako prirodno, bez lažne ljubaznosti. Umalo

se zaplakala zbog toga. Majka je uvek zvala „srce“, a kada je bila mala zvalaje „puslice“.

Nije dozvolila da je to uzdrma. Nije smela to da dozvoli, naročito nesada.

– Moram da nazovem Tajlera, kako bih mu rekla da odmah krećem uRiptajd i da niko od vas neće krenuti sa mnom. Da li razumete? Sem ćeumreti ako bilo ko od vas krene sa mnom. Ne, Adame, ćuti! Neću dopustitida taj mali dečak umre.

– Ali, to nema nikakvog smisla – polako je izgovorio Tomas. – On želitebe, to je istina ali mene želi više. Zašto onda ne želi da oboje dođemo u

Riptajd? To je paket aranžman koji je uvek priželjkivao. Šta sada smera?Beka mu odgovori: – Ne znam. Slažem se da nema mnogo smisla, ali tako

je napisao u poruci koju je ostavio Tajleru. Rekao mu je kako da mekontaktira i kaže da dođem u Riptajd sama. Ne smem da kažem bilo kome odvas ili će ubiti Sema.

– Poruka? – upita Šerlok. – Kakva poruka?– Poruka o otmici – reče Beka. – Krimakov je ostavio na Semovom

krevetu pošto gaje oteo. Na njoj su precizna uputstva šta da radi. Piše da ćeubiti Sema, baš kao što je ubio Lindu Kartrajt, ako ne dođem.

– Možda to sada nije važno, ali ako možemo da dođemo do poruke,možemo da je predamo ekspertima za proučavanje rukopisa. Tomase, onitakode mogu da uporede rukopis sa drugim dokumentima koje imate saKrimakovljevim rukopisom – reče Šerlok.

Tomas reče: – Imam nekoliko uzoraka sa njegovim rukopisom, ali štabismo dobili njihovom analizom? U pravu ste, to sada nije važno.Približavamo se kraju igre.

Tomas je uzdahnuo i provukao prstima kroz kosu.– Bože, toliko bih voleo da znam koji će potez da povuče.– I ja, ali budući da to ne znamo, nioraćemo da koristimo oružje koje

imamo. Ako dobijemo na vremenu a on nastavi sa taktikom odlaganja istvaranjem sve veće pometnje, mogu da organizujem da se dva uzorka sanjegovim rukopisom uporede. Možda će nam to ukazati na činjenicu koliko jezapravo njegovo ludilo, ili će nam možda dokazati da se samo baviohladnokrvnom manipulacijom i kasapljenjem, i da je mentalno zdrav baš kao isvako od nas. Imamo odlične stručnjake, verujte mi. Nema razloga zašto tone bismo učinili.

– Moram da razgovaram sa Tajlerom – reče Beka ustavši. Zbacila jećilim sa sebe. – Moram da ga razuverim i ispričam šta se ovde dešava.

Šerlok joj reče: – Ako ima vremena, makar će nam ta analiza i poređenjepokazati protiv čega se borimo. Veruj mi. Uzmi tu poruku od Tajlera.

– Učiniće tako – reče Tomas. – Beko, obavi taj razgovor.

Beka je klimnula glavom i krenula ka telefonu. Dok je hodala, izvlačila jemali telefonski imenik iz torbice. Potražila je broj Tajlera Mekbrajda iokrenula brojčanik.

Telefon je zazvonio tri puta i Tajler se javio mahnitim glasom:– Beko? Da li si to ti?– Ja sam, Tajlere.– Hvala Bogu. Gde si ti? Šta radiš? Šta se dešava?– OK, Tajlere, slušaj me dobro. Evo plana. Ovo je jedini način da resimo

stvar, zato nemoj da vičeš na mene. Svi dolazimo u Riptajd, ali ne zajedno.Ne, smiri se i saslušaj me. Poslužićemo se lukavstvom. Neće ni znati da je uRiptajd došao još neko sem mene. Doći ću pravo kod tebe, razgovaraćemo,on će me videti a zatim ću ja otići u kuću Džejkoba Marlija. On će doći pomene. To znaš ti, a znam i ja.

Duboko je uzdahnula: – Nema razloga da ubije Sema. Dobiće mene, takoda će morati da održi reč i da ga oslobodi.

– Ostali će se skrivati u kući Džejkoba Marlija?– Ne, ali će biti u blizini. Biće sve u redu, Tajlere.Bila je svesna činjenice da svi bulje u nju, ali je samo klimnula glavom u

njihovom pravcu. To je bio jedini način i svi su to znali. Nije bilo razloga damlate praznu slamu i diskutuju o brojnim mogućnostima koje postoje. Ona jemorala da ide i znala je da je neće pustiti da ide sama. Fino. Sada postojišansa.

– Ah, da. Tajlere, potrebna mi je ta Krimakovljeva poruka. Šerlok je želi.Sada idi na posao i ne pričaj nikome ništa. Bićemo tu za manje od četiri sata.

Lagano je spustila slušalicu. Podigla je pogled. – Sem neće umreti.– Neće – reče Adam dok joj se približavao. Više nije mogao da se

suzdržava. Privukao je ka sebi i tako držao, sa jednom rukom na njenimleđima dok je drugom čvrsto držao za kosu. Osetio je ispod grudi kako jojsrce lupa, brzo i snažno. Još je bliže privukao. Podigao je pogled i videokako ga Tomas posmatra. Lagano je opustio prste u njenoj kosi i pomazio je,ali nije je puštao.

Tomas reče: – Agenti Houli i Kobe, ova otmica će ostati među nama.Niko više iz FBI ne srne da zna. U redu?

– Nema problema – reče Teli Houli. – Do đavola, do guše smo zatrpani.To kopile je iskasapilo četvoro mojih ljudi. Ja ga želim istim žarom, kao štoga ti želiš. Ako Savić i Šerlok ne kažu ništa nadređenima, zašto bismo im mirekli?

– Krećemo na posao – reče Šerlok kada joj je Tomas predao nekolikolistova papira sa Krimakovljevim rukopisom. – Naći ćemo se na aerodromu„Regan“ za jedan sat.

– Ne – reče Tomas. – Mi ćemo ići iz Endrjusove vojne baze. Avion nasčeka tamo.

Gotovo su izašli kada se začula zvonjava sa Tomasove privatne linije.Delovao je neodlučno, te je rekao: – Sačekajte. Mora da se radi o nečemuvažnom, ako me neko zove na privatni broj.

Beka se polako naterala da se odmakne od Adama, mada nije želela. –Sada mi je dobro – rekla je.

– Meni nije – reče on i nasmeši joj se. – Sredićemo mi sve to.Pratili su Tomasa do radne sobe i posmatrali kako podiže slušalicu

telefona koji je stajao na ivici stola od mahagonija.– Da?... Zdravo, Gejlane.To je bio Gejlan Vudhaus, direktor CIA. Svi su primetili kako se

Tomasovo lice ukočilo, a zatim lagano počelo da bledi i postaje kruto. – Oh,ne – rekao je mračnim glasom. – Da li si siguran u to, apsolutno?

Posmatrali su ga kako spušta slušalicu i podiže pogled ka njima. Delovaoje uzdrmano i ošamućeno. – Ovo je već previše – rekao je. – Jednostavnopreviše.

– Šta se, do đavola, dogodilo? Adam se našao pored Tomasa za sekund.Tomas je odmahnuo glavom a oči su mu odavale zaprepašćenje.– Nećete verovati u ovo. Agent Elizabet Pirounakis iz CM je odletela u

vazduh kada je ušla u stan Vasilija Krimakova u Iraklionu. Mora da jeKrimakov tamo radio, ostavljao beleške i dokaze o svojim planovima.

– Cela zgrada je odletela u vazduh. Pretvorila se u ruševinu. AgentPirounakis je mrtva, kao i još dva grčka agenta koji su bili sa njom. Gejlanjoš uvek nije siguran, ali za vreme eksplozije svom srećom nije bilo mnogoljudi u zgradi.

– Postavio je bombu pre no što je napustio Krit – reče agent Houli. – Sveto je unapred isplanirao.

Adam reče: – Sada će barem morati da povedu istragu o onom tipu kojije sahranjen kao Krimakov. Sigurno će sada shvatiti zabludu da u onojautomobilskoj nesreći nije bio Vasilij Krimakov.

Tomas je pogledao Adama. – To sada nije važno. Oni tamo će đavolskiplatiti za ovo, ali to nam neće pomoći.

– Vreme – reče Adam. – Nije nam dao dovoljno vremena.Tomas klimnu glavom, zaustavi se za trenutak i pogleda u svoju ćerku.– U pravu si. Idemo.Nasmešila mu se osmehom punim besa i rekla: – Da. Onda repetirajmo

oružje i krenimo u lov.

DVADESET ŠESTO POGLAVLJE

Tog dana je u Mejnu bilo vruće, čak i pored vode. Ribarski čamci su

skakutali gore-dole po luci, dok su ribari sa šeširima na potiljku ležali usenci cirada na svojim brodićima. Pod uslovom da su imali sreće iposedovali neku ciradu. Beli tornjevi crkava u Riptajdu su blistali podjarkim, poslepodnevnim suncem. Nigde se ništa nije pomeralo. Jednostavnoje bilo isuviše toplo. Turisti nisu tumarali naokolo i fotografisali neobičangrad u Mejnu već su se skrivali po rashlađenim pabovima. Vrelina jedino nijesmetala pticama. Kostolomi su lovili ribu strmoglavo se spuštajući sa liticaprekrivenih čempresima.

Galebovi su kreštali i leteli u krug iznad ribarskih čamaca. Vonj uginuleribe je preplavio vreli vazduh i stvarao smrad zbog kojeg su ljudi biliprimorani da dišu samo onoliko im je potrebno da bi preživeli. Gomilaoblaka fantastičnih oblika se rasula po čelično-plavom nebu. Vetra nije bilo.Samo je vreli vazduh prekrivao tle. Beka je bila toliko uplašena da do njenogmozga nisu dopirali ni sva ta lepota zemlje i okeana, ni cvrkut ptica, nitineverovatno plavetnilo neba. Drhtala je od studeni na vrućini od četrdesetstepeni Celzijusa. Vozila je belu loptukoju je iznajmila na privatnomaerodromu blizu Kemdena. Trebalo joj je otprilike sat vremena da savladaturističke gužve u saobraćaju na Autoputu br.1, južno od Riptajda, odmahispod Roklanda. Dlanovi su joj bili vlažni, a srce joj je polako i tupo udaralou grudima. Pokušala je da razmišlja o stvarima koje bi mogle krenutinaopako, ali su joj misli bile blokirane. Kada je ujeo komarac dok jedodavala gas, osetila je zadovoljstvo što je bar nešto osećala. Čak nije bilasvesna, niti besna zbog činjenice da joj u agenciji za iznajmljivanjeautomobila nisu napunili rezervoar pre no što su joj ga iznajmili. Kada jestigla u Riptajd u tri sata poslepodne, direktno se odvezla do Tajlerove kućena „Gam Šu Lejnu“. Stajao je u dvorištu i čekao je. Bio je potpuno sam.Tajler je čvrsto zagrlio, kao da je ona značila život. Stajala |e tako dok je ončvrsto grlio. Na kraju se povukla korak iza i pogledala ga. – Da li imaikakvih vesti?

– Još jedna Krimakovljeva poruka.– Daj mi da vidim.– Sve se pretvorilo u veliku zbrku, Beko.– Da, znam i žao mi je zbog toga, Tajlere. Ja sam za sve kriva. Kada bih

mogla da se vratim u prošlost, odlučila bih da ne dolazim u Riptajd. Kunemse da ne bih. Žao mi je. Obećavam da će Semu biti dobro. Kunem ti se.

Dugo je posmatrao bez reči. Nije znala da li se slaže sa njom ili ne.– Pokaži mi tu novu poruku. Onda ću obe uzeti. Je li to u redu?Poruka je bila ispisana rukom, oštrim potezima i crnim mastilom. Dečak

će biti dobro još osam sati. Ako Rebeka ne dođe, biće mrtav.Presavila je obe poruke i stavila ih u džep svoje letnje haljine. Dvadeset

minuta kasnije je otišla u kuću Džejkoba Marlija. Nije sumnjala da jeKrimakov nadzirao Tajlerovu kuću, bar bi tako trebalo da bude. NazvaćeTajlera telefonom za pola sata u slučaju da Krimakov nije video da je stigla.Sigurno prisluškuje Tajlerov telefon.

Otključala je ulazna vrata na kući Džejkoba Marlija. Unutra je bilo tiho ivruće, tako mirno bez ijednog pokreta, bez ijednog zvuka. Nije se čulo niškripanje dasaka. Otvorila je sve prozore i uključila ventilatore koji su bilipostavljeni na plafonu. Vreli vazduh se uskovitlao a zatim je svež počeolagano da se uvlači unutra. Zavese su se jedva talasale. Bilo je tako mirno.Zaista je u toj kući vladao mir. Otišla je u kuhinju i napunila lonče vodom.Napravila je ledeni čaj, pošto je ostalo još vrećica čaja u kredencu. Otvorilaje frižider i videla da ga je neko očistio. Pitala se ko je to uradio. VerovatnoRejčel Rajan, pomislila je. Baš lepo od nje. Trebalo bi da ode do „FuđForta“. Dobro, možda će je primetiti dok se vozika naokolo, i uveri se da jestigla i to sama. Nadala se da neće sresti šerifa Gefnija, budući da je znala dabi sigurno hteo da razgovara sa njom. Kada je ušla u tojotu, povukla je malodugme na manžetni i rekla: – Upravo idem ka „Fud Fortu“. Kredenac zanamirnice je potpuno prazan. Vratiću se za sat vremena. Želim da se uveri dasam stigla. Ostaviću poruku na prednjem sedištu automobila kada budemizašla ispred „Fud Forta“.

Zatim je vratila dugme na mesto. U „Fud Fortu“ je naišla na prijem kaoda je bila neka slavna ličnost. Svi su znali ko je ona, jer je naravno bilo nemoguće da ne saznaju zbog fotografija i priča o njoj, na svim vestima uSjedinjenim Državama. Ljudi su se okretali za njom po uličnim ćoškovima,zurili ljubopitljivo, ali bez namere da joj se približe dovoljno da bi mogli dajoj se obrate. Smešila se, ništa više od toga i stavljala namirnice u kolica.Dok je stajala kraj kase, žena iza nje joj se obrati:

– Dakle, napokon sam Vas videla. Šerif Gefni mi je ispričao sve o Vama,kako ste lepa devojka, i kako je u kući Džejkoba Marlija i jedan krupanmuškarac koji zapravo nije Vaš rođak. U to nije poverovao niti jednogtrenutka. U stvari ste ga slagali, zar ne, a on nije mogao ništa da preduzme uvezi toga. Ali, sada svi znaju ko ste Vi.

– Ali, ja ne znam ko ste Vi, gospođo.

– Ja sam gospođa Ela, njegov glavni pomoćnik.To je znači bila gospođa Ela, koja je sprečila da ne upadne u histeriju

kada je nazvala šerifovu kancelariju da prijavi da je neki kostur ispao iz zidau podrumu, tako što joj je pričala o svojim psima, i to svakom ponaosob.Gospođa Ela je takode kupovala u butiku veša „Šeri“. Bila je to krupna žena,mišićava, izboranog vrata i sa brkovima koji su se nazirali na naušnicama.

– Vi ste jedna lažljivica, gospođice Pauel. Ne, Vi ste zapravo gospođicaMetlok.

Ono drugo prezime ste izmislili kada ste došli ovde.– Morala sam da lažem. Bilo mi je drago da razgovaram sa Vama,

gospođo.– Ha, kladim se da jeste. Zašto ste se vratili ovamo? Beka se nasmešila.

– Sada sam samo turista, gospodo.Malo ću se provozati ribarskim čamcem. Podigla je svoje dve kese pune

namirnica i izašla iz „Fud Forta“.– Šerif bi voleo da razgovara sa Vama – vikala je gospođa Ela za njom. –

Šteta što je morao poslom da ode do Avguste.Čula je za sobom glas gospođe Ele, koja kao da je namerno glasno rekla:

– Vratila se da bi još nešto ogavno učinila. Verujte mi, gospodo Piterson.Prvo je bila sva slatka i histerična kada je pronašla kostur Melise Kacen u/idu svog podruma, ali sve je to zapravo bila laž. Da kostur nije toliko star,kladila bih se daje ona ubila.

Beka se lagano okrenula ispred poluotvorenih vrata, sa rukama istegnutimod teškog tereta, i rekla: – Melisa Kacen je ubijena, gospodo, ali nisam je jaubila. Ovo nije laž. Da li imate nekih novih informacija o tom slučaju?

– Nemamo – viknula je gospođa Piterson, kasirka sa jarko crvenom,ofarbanom kosom. – Čak nismo stopostotno sigurni da se radi o MelisiKacen. Još uvek nisu stigli rezultati analize DNK. Šerif Gefni nam je rekaoda će potrajati nekoliko nedelja.

– Ne, ja sam to rekla – reče gospoda Ela. – Šerif Gefni ne vodi računa ostvarima kao stoje ta DNK analiza, već ja. Što se Vas tiče, gospođice Metlok,obavestiću šerifa da ste opet došli čim uspem da dobijem broj njegovog

mobilnog telefona, koji inače ne voli da nosi zbog toga što mrzi tehniku.Kada se Beka vratila u automobil, beleške sa Krimakovljevim rukopisom

su nestale. Nadala se da je šerif neće pronaći još neko vreme. Takode senadala da njeno kratko putešestvije do „Fud Forta“ nije bilo uzaludno. Morada je Krimakov saznao da je ovde, mora biti da je tako. Riptajd je nekadabio, pomislila je, njeno utočište, sa bakalnicom „Fud Fort“ u ulici Pojzon OukSirkl i Gusovom elektrotehnikom u Vest Hemloku. Polako je vozila ulicomPojzon Ajvi Lejn, a zatim je skrenula ka Foksglav aveniji i spustila se dveulice niže ka Beladona drajvu i kući Džejkoba Marlija. Hvala Bogu, malo jezahladilo, mada je sunce i dalje stajalo visoko na letnjem nebeskom svodu.Mejn pruža najraniji izlazak sunca i najkasniji zalazak. I dalje je bila u svetlo-plavoj letnjoj haljini

koju je Šerlok ponela sa sobom iz Njujorka, i poželela je da ima i nekidžemper. Izgleda da je strah činio da uopšte ne oseća vrućinu. Kuća je bilajoš hladnija. Napravila je ledeni čaj i sendvič sa tunjevinom i sela na širokuverandu posmatrajući kako se polako spušta noć. Pitala se da li će nekopokušati da se ušunja u kuću Džejkoba Marlija. „Bubica“ u manžetni jefunkcionisala samo u jednom smeru. Čudno, ali nije uopšte razmišljala oKrimakovu. Razmišljala je o Adamu i njegovo lice joj se jasno našlo predočima. Privukla ga je, pretpostavila je, baš kao i on nju. Nasmešila se. On jebio dobar čovek, užasno seksi, što mu još neće priznati i širio je aurupoštenja miljama oko sebe. Čak i kada ga je ugrizla za ruku i opsovala ga,čak i kada je poželela da ga složi na prašnjavo tle, bila je svesna činjenice daje to njegovo poštenje iskonsko i da ga nikakve okolnosti neće promeniti.Adam je, pored toga, poznavao njenog oca bolje od nje. Nikada nije rekao nireči. Šta to govori o njegovom ogromnom poštenju? Morala bi da razmisli otome. Zagrizla je poslednji zalogaj svog sendviča i izvukla salvetu. Sada segotovo potpuno smračilo. Verovatno će Krimakov uskoro preduzeti nešto. Udžepu letnje haljine je stajao pištolj.. Nikome nije pomenula oružje, ali jepretpostavljala da Adam zna da je kod nje. Držao je jezik za zubima, što jebilo pametno, inače bi ga svakako još neki put ugrizla. Nije videla ni živeduše, naročito duše koja bi došla specijalno zbog nje. Ali, uskoro će doći,osećala je to. Krimakov je bio u blizini. I svi ostali su bili takode u blizini.Nije bila sama u celoj priči. Razmišljala je o Semu i Krimakovljevoj poruci.

Čekala je i posmatrala srebrni mesec na tamnom nebu. Molila se u sebi da ješerif Gefni ipak odlučio da je večeras ne poseti. Najzad, ušla je u kuću, izatvorila i zaključala ulazna vrata. Zatvorila je i zabravila sve prozore. Niježelela da ode u spavaću sobu na spratu gde se on sakrio u orman i zabio jojiglu u ruku. Bila je na stepeništu kada je telefon zazvonio. Prstima je takosnažno pritisla ogradu ml hrastovine, da su joj zglobovi potpuno pobeleli.Telefon je ponovo zazvonio. Mora daje to bio Krimakov. I bio je on. Priteglaje malo dugme na manžetni i prbližila zglob ruke telefonskoj slušalici.

– Zdravo, Rebeka. Ovde tvoj dečko.Glas mu je bio razigran i pun neke sulude radosti. To je strašno uplašilo.– Hej, nadam se da te nisam mnogo povredio kada sam te izbacio iz

automobila u Njujorku?Glas mu je i dalje bio nestašan, ali je govorio tiše, možda je čak i stavio

maramicu preko usana. Pitala se da li će njen otac prepoznati taj glas posledvadeset godina.

– Ne, nisi me jako povredio, ali ti to već znaš, zar ne? Ubio si četvoroljudi u Univerzitetskoj bolnici Njujorka, da bi došao do mene i mog oca, alinismo mi bili u toj sobi. Pogrešio si, ti kasapine, ubico. Gde je, do đavola,Sem? Nemoj da se usudiš da povrediš tog malog dečaka.

– Zašto da ne? On je potpuno bezvređan, izuzev činjenice da te je doveokod mene. Kladim se da te je direktor CIA vrlo brzo pronašao. Ovde si isama si, to vidim. Poštovala si moja uputstva. Teško mi je da poverujem dasu te pustili ovamo potpuno samu i nezaštićenu.

– Pobegla sam. I čekam te, skote jedan!. Dođi i dovedi Sema.– Dobro, de, čemu žurba?Poigravao se sa njom, ništa novo. Duboko je uzdahnula i pokušala da se

smiri.– Ne razumem zašto nisi želeo da i moj otac pode sa mnom. Zar ne želiš

zapravo njega da ubiješ?– Tvoj otac je veoma loš čovek, Rebeka, zaista vrlo loš. Ne možeš ni da

zamisliš šta je on uradio, koliko je nevinih ljudi uništio.

– Znam da je davno slučajno ubio tvoju ženu, i da si se zakleo da ćeš seosvetiti. Sve ostalo je plod tvoje bolesne mašte. Ne verujem da je ubio višeljudi od tebe. Molim te, saslušaj me. Zašto sve odmah ne prekinemo? Mojotac je bio očajan jer je greškom ubio tvoju ženu. Rekao mi je da si je poveo,pretvarajući se da ste na odmoru, a u stvari si bio tamo kako bi ubionemačkog industrijalca koji je bio u poseti. Zašto si na taj način iskoristiosvoju ženu?

– Nemaš ti pojma. Ućuti.– Zašto mi ne ispričaš? Zar si zaista mislio da neće biti ni u kakvoj

opasnosti kada si je već poveo sa sobom?– Rebeka, rekao sam ti da ućutiš. Način na koji govoriš o njoj kalja

uspomenu na tu divnu ženu. Ti si od njegove loze i to te čini bestidnom kaošto je i on.

– U redu, ja sam bestidnica. Ali, zašto nisi dozvolio da i moj otac pode samnom? Verovatno i dalje želiš da ga ubiješ?

– Ne boj se, ubiću ga. Kada i gde, to ću ja odlučiti, Rebeka. Sve uvekzavisi od mene.

– Zašto sam ovde sama? Zašto si oteo Sema, ako si želeo da se samo javratim u Riptajd?

– To te je navelo da brzo dođeš, zar ne? Sve si shvatila kako treba. Tvojotac je bio mudar. Dobro je prikrivao tebe i majku. Dugo mi je trebalo davas pronađem. Zapravo, prvo sam tebe pronašao, Rebeka. Pojavio se nekičlanak o tebi u lokalnim novinama u Olbaniju. Radilo se o tebi. Ugledao samprezime i zainteresovao se. Saznao sam sve o tvojoj majci i navodno mrtvomocu, a zatim sam saznao gde tvoja majka putuje svake godine. Tada samshvatio. Uglavnom je putovala u Vašington.

Nasmejao se. Naježila se od toga.– Hej, zaista mi je žao zbog tvoje majke, Rebeka. Nadao sam se da čuje

dobroupoznati, ali ona je morala tako brzo u bolnicu. Pretpostavljaš da sam

mogao lako da udem u bolnicu „Lenoks Hil“ i ubijem je, ali zašto ne bihdopustio da to učini karcinom umesto mene? Ipak je tako bolnije. Barem sam

se nadao da će tako biti. Ali ispalo je da tvoja majka nije osećala nikakavbol, tako mi je medicinska sestra rekla. Nakon toga me je pomilovala po ruciiz saosećanja. Jednostavno je odlutala i ostala negde tamo. Uopšte nijeosećala bolove. Čak i da sam došao do nje, ne bi bila svesna toga, čemuonda sve to?

– Ali, Rebeka, ti si nešto drugo. Sada te imam i takode .u imati i tvogoca. Ubiću ja tog prokletog krvnika.

Sada je već čula bes u njegovom glasu, tihom i uzrujanom, i bes je sveviše rastao. Čula ga je kako diše, teško ali već mnogo kontrolisanije. Nakraju je rekao: – Hoću da udeš u svoj auto i dođeš do teretane u „AlejiNajtšejd“. Odmah da ii to učinila, Rebeka. Ovaj mali dečak zavisi od tebe.

– Čekaj! Šta da radim kada stignem tamo?– Znaćeš šta treba da radiš. Nedostajala si mi. Imaš divno telo. Dirao

sam te rukama i prelazio jezikom po tvom telu. Da li znaš zašto sam ostavioonaj šraf na krevetu one žene u njujorškoj bolnici? Zbog tebe, Rebeka. Da biti znala da sam bio svuda oko tebe da sam te posmatrao, osećao i dodirivao.Nadala si se da ćeš mi tim šrafom probosti oko, zar ne?

Drhtala je od besa i straha, oba osećanja su bila vrlo jaka sama po sebi,ali zajedno su činila da se trese i gubi razum.

– Ti si starac – rekla je. – Ti si jedan prljavi starkelja. Od same pomislida si bio blizu mene mi se povraća.

Nasmejao se dubokim glasom koji je bio zastrašujući. – Vidimo seuskoro, Rebeka. Oda ću ti pripremiti iznenađenje. Ne zaboravi, ovo je mojaigra i moraš uvek da poštuješ moja pravila.

Spustio je slušalicu. Znala je duboko u sebi da, ma kako se on krio ovogputa, ne postoji način da utvrde odakle potiče poziv, bez obzira kolikoosetljiva bila oprema. I drugi su to takode znali.

Sklonila je prst sa dugmeta. Sve su čuli. Sada su tačno znali što i ona.Nije ponela sa sobom ništa osim pištolja. Kada je ušla u tojotu, ponovo jepritisnula malo dugme na manžetni i upalila motor. – Sada krećem u teretanu.

Njena divna majka, pomislila je. Pobegla je od njega tako što je pala ukomu. Bio je u bolnici i raspitivao se o njoj. To je bilo previše, jednostavno

previše. Odvezla se do Klondajkove teretane za osam minuta. Teretana senalazila na samom kraju „Aleje Najtšejd“ sa velikim betonskim parkingomispred i drvećem koje bujalo oko dvospratne zgrade. Sa prednje strane je bilopuno prozora, i svi su bili obasjani svetlošću. Na betonskom parkingu je bilosigurno dvadesetak automobila. Bila je jednom sa Tajlerom ovde. To je bilojednog poslepodneva i uopšte nije bilo ovoliko automobila. Možda zbog togašto je bilo jako toplo tokom dana, stanovnici Mejna su čekali da se spustiveče i zahladi da bi došli da vežbaju. Dovezla se, izabrala mesto bez drugihautomobila u blizini, ugasila motor i čekala. Prošlo je pet minuta. Ništa. Nitraga ni glasa od Krimakova, niti od bilo kog drugog. Ponovo je pritisnuladugme na manžetni.

– Ne vidim ga. Ne primećujem ništa neobično. Ovde ima mnogo ljudi.Trebalo bi da su svi već stigli. Bili su u pripravnosti jer su svi želeli

Krimakova. Ništa nisu uradili ako ne uhvate Krimakova. Svi su se složili okotoga. Nije bilo mesta brizi. – Ulazim unutra. Sada.

Izašla je iz automobila i ušla u teretanu. Na blagajni je stajao mladićvedrog lica, koji je delovao kao da je do tada naporno vežbao. Oprema mu jebila potpuno mokra.

– Ćao – rekao je i pogledao je. Nije nosila sportsku opremu. Nasmešilamu se.

– Bila sam jednom ovde i iznajmila sam ormarić u ženskoj garderobi.Tamo mi je oprema. Moram da je uzmem.

– Poznajem te. Bila si na televiziji, na svakom kanalu.– Jesam. Mogu li da udem sada?– To će te koštati deset dolara. Šta radiš ovde? Otvorila je novčanik i

izvukla dvadeset dolara. – Došla sam da pokupim svoju opremu.Nije ni pogled podigao. Posmatrala ga je kako joj vraća deset dolara

brzinom puža. Pritisnuo je dugme i ona je prošla kroz kružna vrata. Prostorijaje bila velika, ispunjena spravama, tegovima i ogledalima. Svetlost je bilajarka, gotovo zaslepljujuća. Na radiju je svirao glasan rok, i tutnjao krozzvučnike iznad glava. Bilo je mnogo mladog sveta ovde večeras, zbog toga jemuzika bila zaglušujuća. Bilo je najmanje dvadeset osoba u toj velikoj

prostoriji. Na spratu su bile sprave za aerobik. Čula je razgovor, muziku,stenjanje i grube pokrete sprava. Ništa više. Šta bi trebalo da radi? Otišla jedo ženske svlačionice. Unutra su bile tri žene, u raznim stadijumimagolišavosti. Niko nije obraćao pažnju na nju. Ničeg nije bilo. Izašla je izsvlačionice i ovoga puta je hodala polako kroz veliku prostoriju i posmatralasve muškarce. Mnogi od njih su bili mladi, ali je takode bilo i starijih. Svi suse međusobno razlikovali – debeli, mršavi, zategnuti, debeljuškasti. Tolikorazličitih muškaraca, svi zajedno iste večeri vežbaju. Niko joj se nijepribližio. Šta da radi? Dvojica mladića su skakutala naokolo, pretvarajući seda se tuku, smejali se i vredali jedan drugoga. Jedan od njih je slučajnozakačio polugu na jednoj staroj spravi za grudni koš. Velika i teška poluga jeispala iz ležišta. Kada je mladić zakačio, poluga je pala i udarila je tačno udesnu nadlakticu. Spotakla se o veliku spravu „Nautilus“ i izgubilaravnotežu. Pala je.

– Sranje, žao mi je. Da li si dobro?Pomogao joj je da ustane, protrljao je po ramenu i posmatrao je sa

seksualnim interesovanjem, što je bilo prirodno za jednog mladića. – Hej,pričaj sa mnom. Da li si OK?

– Da, dobro sam, ne brini.– Nisam te ranije viđao ovde. Da li si nova u gradu?– Tako nekako.Sada je već lagano dodirivao po ruci kao da želi da se uveri da je dobro,

i ona je pokušala da mu se nasmeši i uveri ga da je sasvim u redu. Drugimladić se približio sa druge strane boreći se sa drugom za njenu pažnju.

– Zdravo, ja sam Troj. Da li bi želela da popiješ neko piće sa mnom?Pretpostavljam da ti dugujem piće pošto sam te oborio na zadnjicu.

– Ili bi možda želela sa obojicom na piće? Ja sam Stiv.– Ne, hvala, momci. Oslobađam vas svake odgovornosti. Moram da

krenem.Konačno je uspela da se odvoji od njih, jednom se osvrnula i videla kako

gledaju za njom. Smejali su se, mahali i delovali vrlo zadovoljni sobom,budući da se i ona okrenula da ih osmotri. Obojica su imala manje od

dvadeset i pet godina, pomislila je. Dobro građeni momci. Ona je imaladvadeset i sedam. Osećala se matorom. Na kraju je prošla kroz kružna vratana ulazu u teretanu, pošto joj ništa drugo nije palo na pamet. Mladić koji jepropustio da ude, više nije bio tamo. Nikoga nije bilo. Osetila je napadpanike. Gde je taj mladić otišao? Možda pod tuš? Da, tako je. Zaista je bioznojav. Pomislila je da vidi neku senku ispred ulaznih vrata. To je jedan odonih dobrih momaka, mora da jeste. Gde je bio Krimakov? Rekao joj je dazna šta treba da radi. Nije bio u pravu. Lagano je hodala ka tojoti. U tomdelu parkinga osvetljenje nije bilo jako i zato je i izabrala da se tu parkira.Nije želela da se parkira u blizini drugih automobila i da preuzmeodgovornost da Krimakov još nekoga povredi. Sada je poželela da to nijeučinila, jer nikoga nije bilo u blizini. Pružila je ruku ka bravi na vratima.Iznenada, bez upozorenja, osetila je oštar ubod u levo rame. Izgubila je dah,izgubila ravnotežu, ali nikoga nije videla, nikoga. Samo prigušenu svetlostuličnih svetiljki. Ništa se nije micalo. Baš ništa. Osetila je kako tone. Čudanosećaj – padala je, ali lagano, kao da klizi niz vrata svog automobila.

DVADESET SEDMO POGLAVLJE

Opet je izgovorila u mali mikrofon sakriven u manžetni: – Neka se niko

ne pomera, dobro sam. Ne vidim ga. Nemojte da krećete ka meni. Nešto meje ubolo u levo rame, ali sam u redu. Ostanite gde ste dok se on ne pojavi.

Sela je na beton, neizrecivo rapav i tvrd pod njenim golim nogama.Zabacila je glavu i osetila kako joj srce lupa. Nije ništa preduzimala jer nijeimala snage ni za šta. Osetila je želju da se rasplače, ali ni to nije učinila jernije smela. Semov život je bio na kocki i znala je, da bi Adam, kada bizaplakala, došao do nje trčeći. To nije smela da dozvoli. Šta joj je to uradio?Koju drogu joj je ubrizgao u leda? Da li je pokušao da je ubije? Da li ćeprosto umreti tu na betonskom parkingu ispred teretane? Sada je osećalasamo laganu bol u ramenu. Čvrsto se oslonila o vrata automobila i osetila

neko oštro probadanje u telu. Nešto je izvirivalo iz njenog ramena. Onda jetiho rekla, sumnjajući da je Krimakov negde u blizini:

– Ne, ne pomerajte se. Pogodio me je nečim i osećam kao da me je nekastrela probola u predelu leda. Ne krećite, dobro se osećam. Još uvek nema nitraga od Krimakova.

Stavila je ruke na leda i uspela da obuhvati uzanu strelu. Šta se todešava?

Lagano je izvukla strelicu, jer joj se to činilo jedino mogućim. Strela je uistom trenutku skliznula lagano kroz tkivo. Nije bila duboko, jedva da jeprobola kožu. Naslonila se jer joj se iznenada zavrtelo u glavi. Pomislila jeda će izgubiti svest, ali nije.

– Dobro sam. Ostanite u zaklonu. Radi se o nekoj maloj streli. Samotrenutak. Bacila je pogled na strelu koju je izvadila iz ramena. Oko nje je bilonešto čvrsto obmotano. Papir. Izvukla ga je i otvorila. Prsti su joj bilinespretni i spori. I dalje je bila sama i stajala pored svog automobila. Nikojoš nije izašao iz teretane. Uspela je da vidi pod slabim svetlom porukunapisanu crnim mastilom na presavijenom papiru. Poruka je bila napisanavelikim slovima:

IDI KUĆI. PRONAĆI ĆEŠ DEČAKA.TVOJ DEČKO.– Piše da je Sem kod kuće. Ništa više. Potpisao se kao „tvoj dečko“. Šta

se to dešava? Nije razumela i sumnjala je da iko drugi razume. Poželela je dase odveze kao sumanuta iz tog pakla i vrati se u kuću Džejkoba Marlija ipronađe Sema, ali nije mogla, osećala je snažnu vrtoglavicu. Svest joj semutila u čudnim intervalima. Odvezla se polako kući, posmatrajući drugeautomobile i farove iza sebe. Ali, ništa tu nije delovalo čudno. Znala je daagenti moraju da ostanu u zaklonu. Niko nije želeo da rizikuje Semov živottime što bi se pojavio isuviše rano. Glava joj se razbistrila kada je stigla ukuću Džejkoba Marlija. Ugasila je motor i tako sedela jedan minut, zureći upravcu kuće. Sve je bilo tiho. Srebrni mesec je sijao direktno iznad njeneglave. Svetla su bila upaljena samo u prizemlju. Setila se da nije ni odlazilana sprat, da nije to želela, i da je potom zazvonio telefon. Da li je Sem svevreme bio zaključan u njenom ormanu gde se Krimakov onomad krio

čekajući da ona pode u krevet? Našla se u kući za tri sekunde, popela se uzstepenice zamišljajući Sema vezanog i gurnutog u dno ormana, možda čak ibez svesti ili mrtvog. Tada je viknula u odašiljač sakriven u manžetni: – Da liste još tu? Oh, Bože, naravno da jeste! Mislim da bi trebalo da ostanetesakriveni. Ne znam šta smera. Ne znate ni vi. Ostanite sakriveni. Ako je Semovde, ja ću ga naći.

Otrčala je u spavaću sobu i upalila svetio. U sobi je vladao mir i bilo jezagušljivo jer je bilo isuviše dugo zatvoreno. Otvorila je vrata ormana. Znalaje da mogu da čuju njene korake na stepeništu, i njeno otežano disanje ipsovke što ne pronalazi Sema. Ulazila je u svaku sobu, otvarala svaki ormani pretražila kupatila na drugom spratu.

– Nema Sema. I dalje tražim.Toliko ga je dozivala da joj je promukao glas. Hodala je po kuhinji kada

je primetila vrata podruma. Isuse, pomislila je, i otvorila vrata. Pritisla jejedini prekidač za svetio. Ogoljena sijalica od sto vati je prvo zatreperila itek onda bljesnula.

– Seme!Sedeo je na betonskom podu, naslonjen na zid, vezanih ruku i nogu i

zapušenih usta. Oči su mu bile razgoračene i ispunjene užasom. Koliko dugoga je to kopile držalo u mraku?

– Seme! Pala je na kolena pored njega, pokušavajući da mu otpuši usta.– U redu je, dušo. Odvezaću te za sekund. Otpušila mu je usta. – Da li si

dobro?– Beko?Začula je taj slabašni glasić koji se jedva čuo i gotovo je zajecala.– U redu je – rekla je ponovo. – Dopusti mi da te odvežem pa ćemo otići

gore, napraviti ti toplu čokoladu i uviti te u neko toplo ćebence.Više ništa nije rekao, niti je ona to očekivala od njega. Odvezala mu je

ruke i noge i podigla ga u naručje. Kada se vratila u kuhinju, sela je porednjega i počela da ga trlja po člancima i zglobovima.

– Seme, sve će biti u redu. Da li još negde osećaš bol? Odmahnuo je

glavom.Potom je rekao: – Uplašio sam se, Beko. Strašno sam se uplašio.– Znam, dušo, znam. Ali sada si sa mnom. Neću te više ispuštati iz vida.

Odnela ga je do dnevne sobe i prekrila ga ćebetom. Potom ga je odnela dokuhinje i onda ga je spustila na stolicu, čvrsto obmotanog ćebetom.

– Sada malo tople čokolade. Seme, da li si gladan? Odmahnuo je glavom.– Hoću Rejčel. Boli me stomak.

Ona zna šta treba da radi.– I mene bi mučio stomak da sam prošla što i ti. Reći ću tvom tati da

želiš da dođe Rejčel.Kada se zagrejala voda, sipala je kakao u solju. Onda je opet zagrlila

Sema, govoreći mu kako je hrabar i da je sada sve u najboljem redu. I da ćepozvati njegovog tatu. Dok je Sem pio čokoladu, Beka je izvukla mobilnitelefon, ne skidajući pogled sa njega i nazvala Tajlera. – Kod mene je. Nasigurnom je.

– Hvala Bogu. Gde se nalazite?– Kod kuće. Krimakov ga je smestio u podrum. Sada je dobro, Tajlere.– Odmah ću doći.Očigledno su je svi čuli ali su čekali da vide da li će se Krimakov

pojaviti. Više nije bilo potrebe da se kriju, Sem je bio na sigurnom. Ipak, nitraga ni glasa od Krimakova. Zaboravila je da kaže Tajleru da dovede Rejčel.Adam se pojavio na ulaznim vratima kao anđeo osvetnik. Onda je ugledaoSemovo prebledelo lice, to detence potpuno umotano u bledo-zeleno ćebe. Utom trenutku je poželeo da zadavi Krimakova golim rukama. Usporio je a nalicu mu se pojavio široki osmeh. Klekao je pored njega.

– Zdravo, Seme. Ti si najmlađi heroj koga sam ikada upoznao.Sem je zurio u njega jedan trenutak a zatim se nasmešio iskrenim

osmehom. – Zaista?Adam se iznenadio što čuje čak i jednu kratku reč od njega.– Zaista. Najmlađi. Dečače, ja sam impresioniran. Možeš li da ispričaš

meni i Beki šta se dogodilo?

Tajler je utrčao kroz ulazna vrata. Sledio se kada je video svo troje, ali jeprvo pogledao u Beku pa tek onda polako u sina. Ništa nije rekao, samo jepodigao Sema u naručje i seo na stolicu zajedno sa njim. Ljuljao ga jenapred-nazad. Beka je pomislila da to više prija Tajleru nego što umirujenjegovog sina. Na kraju je podigao glavu i tiho rekao: – Ispričaj mi šta sedogodilo.

Beka mu je ispričala u kratkim rečenicama, bez emocija. Samo činjenice,bez detalja.

– Ali, zašto bi Krimakov oteo Sema a onda ga jednostavno doveo ovde isaopštio ti da je Sem u kući?

– Ne znam, Adame. Da li ga je neko od vas video? Da li ste išta videli?Adam je odmahnuo glavom. – Tražili smo ga iza svakog prokletog drveta.Poželela je da nije podsetila Tajlera da je Adam u kući. Oči su mu se

suzile i još čvršće je stegao Sema.– Ti bitango, ti si za sve kriv.– Smiri se, Mekbrajde. Sin ti je dobro. Ako nemaš ništa protiv, hajde da

vidimo šta Sem ima da nam kaže o tipu koji ga je oteo. Znaš da je to važno.Ne želiš valjda da Krimakov ponovo otme Beku, zar ne?

Tajler reče: – Sem retko kada priča, to znate.– Imao je debelu čarapu preko glave. Nikada ga ranije nisam video. Dao

mi je da jedem čips. Bio sam zaista gladan ali mi je rekao da budem miran ida će Beka doći uskoro po mene.

Svi su gledali u Sema. Izgledao je prilično zadovoljan samim sobom.Nasmešio se Beki.

– Seme, lepo od tebe što si nam to ispričao – reče Beka spuštajući se nakolena pored njega. – Došla sam po tebe, zar ne? Tako je, slatkišu moj. Popijjoš malo tople čokolade. Dobra je, zar ne? Sada nam ispričaj šta si radiokada te je oteo.

Ali, Sem više nije rekao ništa. Pogledao je jednom u svog oca, zevnuo izaspao. To je bilo nešto najčudnije što je ikada videla. Sem je jednostavnosklopio oči i zaspao, naslonjen na Tajlerove grudi. U jednom trenutku se

smešio, u drugom čvrsto zaspao.– On je vrlo hrabar dečak – rekao je Adam ustajući. – Ako se slažeš,

Mekbrajde, razgovarali bismo opet sa njim ujutro. Bar da pokušamo.Tajler je izgledao kao da želi sve da ih pobije, ali na kraju je lagano

klimnuo glavom. – Sada ću ga odvesti kući.Adam je pogledao Beku i rekao: – Ne, u stvari nećemo razgovarati sa

njim opet. Sem verovatno više nema šta da nam kaže što bi nam koristilo.Staje bilo, bilo je. Molim te, nemoj da ispričaš šerifu za ovo. Otići ćemoodmah. Pretpostavljam da je Krimakov dobio što je želeo.

– Ali, staje do đavola, želeo?– Ne znam, Tajlere – reče Beka. Poljubila je Sema u obraz. – On je baš

hrabar mali dečak.– Da li ćeš doći da ga posetiš još jednom?– Hoću – rekla je. – Obećavam da hoću. Moramo prvo da resimo ovu

zavrzlamu.Kada je Tajler izašao kroz vrata, Adam iznenada reče:– Ne pomeraj se Beko. Tvoja leda. Zbog silnog uzbuđenja sam zaboravio

na tvoja leđa. Pogodio te je nečim. Daj da pogledam.Međutim, nije se moglo ništa videti. Malo krvi, mala rupica i ništa više. –

Zašto je to uradio?– Ne znam – reče Beka preko ramena – ali kunem se da se osećam

sasvim dobro. Evo strelice kojom me je pogodio u rame. Vidiš daje oko njeobmotan neki papir.

Adam je odvio papir i namrštio se dok je čitao poruku.– Kopile. O čemu on razmišlja? Kakav je njegov plan? Mrzim sve ovo.

On nas drži pod kontrolom. Mi samo reagujemo na ono što on inicira.Prokletstvo.

– Znam. Ali, promenićemo situaciju. Hajde, Adame, idemo odavde.Lakše mi je budući da se šerif Gefni još uvek nije ovde pojavio. Gde je mojotac? Gde su Šerlok i Savić?

– Šerlok se vratila u Vašington sa uzorcima rukopisa. Tvoj otac, Savić,

Houli i Kob nas čekaju,. Reći ću im da nas sačekaju na aerodromu. Idemoodavde.

Vozili su se u iznajmljenoj tojoti kada joj se učinilo da je videlaautomobil šerifa Gefnija u daljini. Nagazila je papučicu za gas. Bacila jepogled na Adamov profil. Izgledao je iznervirano i vrlo umorno. Nijeizgledao fizički umoran već poražen i iscrpljen. Razumela ga je zato što se iona tako osećala. Više ništa nije imalo smisla. Dovukao je ovde, pogodio jestrelom u rame i predao joj Sema. Ništa više od toga.

Gde je bio Krimakov? Šta, pobogu, sada planira da učini?Dr. Ned Briker, lekar čijeg je sina Savić pre nekoliko godina bezbedno

vratio nakon otmice je čekao u Tomasovoj kući na njih. Muškarci su serukovali i Savić mu je zahvalio stoje došao.

– Odbila je da je odvedemo u bolnicu.– Niko od ljudi sa kojima si ti u kontaktu ne želi u bolnicu – rekao je

doktor Briker.– Ovo je Beka, Tomasova ćerka. Ona je tvoj pacijent, Nede.– Dr. Briker – rekla je. – Ja se zaista dobro osećam, ništa mi nije. Adam

me je već pregledao.Adam potom reče: – Vreme je da pravi lekar preuzme stvari u svoje ruke

i pogleda ranu na tvom ramenu. Nemam pojma šta je bilo na toj strelicikojom te je Krimakov pogodio. Budi mirna, Beko, i radi bar jednom ono štoti se kaže.

Ona je iskreno zaboravila na svoje rame. Nije je bolelo. Adam je opraoranu sapunom i vodom i stavio hanzaplast preko nje. Namrštila se kada jeTomas rekao: – Molim te, Beko.

– Dobro, onda neka bude tako. Svukla je džemper i sklonila kosu saramena.

– Dođite ovde gde ima svetla – rekao je doktor Briker. Osetila je njegoveprste na rani kako je nežno pritežu i skupljaju kožu natrag, verovatno da bivideo da li će izaći neka tečnost ili otrov, ili Boga pitaj šta. Najzad je rekao:– Vrlo čudno. Vas je zapravo neko pogodio ovom strelom na parkingu ispredteretane?

– Tako je.Osetila je kako je opet ispipava prstima povredu, zatim se povukao.– Uzeću Vam malo krvi kako bismo bili sigurni da se ništa ozbiljno ne

dešava u Vašem organizmu. Izgleda mi dobro, kao neka plitka ubodna rana.Zašto bi to uradio?

– Možda je samo želeo da nam prenese poruku – rekao je Savić. Okostrele je bio obmotan papir.

– Znači tako. Taj tip ima baš interesantan način za prenošenje poruka.Uzeo je uzorak krvi a zatim otišao, rekavši im da će imati rezultate za dvasata.

– Ovakvog čoveka je zaista dobro imati za prijatelja – reče Savić.– Ipak se pitam šta on misli, koliko mi još usluga duguje.Tomas se obratio Saviću, mada mu se pogled zadržao na ćerki.– Vratio si mu sina. Zavek će se osećati tvojim dužnikom.Bilo je skoro jedan ujutro kada je doktor Biker nazvao. Tomas je preuzeo

poziv i dok je slušao, na licu mu se pojavio izraz olakšanja. Nasmešio se dokse okretao ka Beki i Adamu.

– Sve je u redu. Rezultati ispitivanja pokazuju da je sve uobičajeno,Beko.

Rekao je da ne bi trebalo da se brineš.Beka bi više volela da je pronašao nešto, ništa smrtonosno, ali ipak nešto.

U protivnom, opet nemaju ništa u rukama. Krimakov je kidnapovao Sema dabi se ona vratila u Riptajd. Onda je pogodio strelom u rame kako bi impreneo neku smešnu poruku. Na parkingu ispred teretane. Ništa nije imalosmisla. Te noći je Adam došao u njenu sobu. U njenoj sobi je bilo vrlomračno. Ležala je, ne mogavši da zaspi iako je bilo vrlo kasno. Zurila je krozprozor u parče belog meseca odmah iznad javorovih krošnji. Drveće je bilotiho i ukočeno u obrisima noći. Krošnje su bile potpuno nepomične, nije bilonikakvog vetra. Hvala Bogu daje u kući postojao rashladni uređaj. U njenojspavaćoj sobi je bilo hladno. Vrata su se otvorila a zatim tiho zatvorila. Glasmu je bio nežan i jako tih. – Ne boj se. Ja sam. Nisam došao da bih skočio

na tebe, Beko.Gledala ga je kako stoji naslonjen na zatvorena vrata njene sobe.– Zašto da ne?Nasmejao se promuklim glasom i krenuo ka njoj onako visok i snažan.

Želela ga je. Zaustavio se kraj njenog kreveta, pogledao je i rekao:– Ti me uvek iznenadiš svojom reakcijom. Najmanje deset puta u toku

jednog časa osetim želju da skočim na tebe, ali ne, ovo je kuća tvoga oca.Čovek to ne treba da čini pod roditeljskim krovom neudatog čeljadeta.Nemoj pogrešno da me shvatiš. Kada bih mogao da ti strgnem tu spavaćicu,za tili čas bi se svašta dogodilo. Ali, ne mogu.

Ne ovde. Samo sam želeo da proverim kako si. Do đavola, to je ozbiljnalaž.

Ovde sam zato što želim da te ljubim dok nam čula ne otupe odzadovoljstva. Onda se našao pored nje i pritegao je uz svoje grudi. Poljubioje prvo nežno a onda snažno. Razmakla je usne jer nije želela da prestane daje ljubi. Dah mu je bio topao i slatkast, parfem jak i mističan, a usne mekane.Prepustila se potpuno uživanju. Želela ga je sve više. Adam je nežnoodgurnuo, kako joj se učinilo, trenutak kasnije.

– Ti si prelepa – rekao je dok je prstima prolazio kroz njenu kosu,zalizujući je iza ušiju. – Bez obzira što ti je kosa još uvek pomalo bakarneboje.

– Adame, još uvek mi čula nisu otupela od zadovoljstva.– Nisu ni moja, ali moramo da prekinemo. Teško je disao i ruke su mu se

naizmenično savijale oko nje i odgurivale je.– Možda da se još malo ljubimo?– Slušaj, ako sada ne prekinemo, počeću da kukam zbog toga što ćemo

pre ili kasnije morati da prestanemo. Prestanimo sada, dok sam još živ.– U redu, onda. Budi snažan i dopusti mi da se malo poigram sa tobom.

Poljubila ga je jednom u bradu, pa još jednom. Dodirnula ga je prstima poobrazu, nosu, obrvama i nežno prešla preko usana. Gledala ga je u usta dokje izgovarala: – Adame, nikada ti ovo nisam rekla. Toliko toga se dogodilo.

Ne znamo se dugo vremena i ništa što smo zajedno radili nije bilo potpunonormalno ili očekivano. Ali, moram da priznam: ti si vrlo, vrlo seksi.

Zurio je u nju pod slabom svetlošću kao da je nije dobro razumeo. – Štasi rekla? Misliš da sam seksi?

– Naravno, najprivlačniji muškarac kojeg sam ikada upoznala. I konačno,morala sam da te poljubim. Dopalo mi se jako. Poljubila sam te u bradu jerje i ona seksi.

Delovao je neopisivo zadovoljan samim sobom ali i njome.– Pretpostavljam da nije loša stvar biti seksi. Da li je to jedina stvar koju

si zapazila kod mene, Beko? Ja sam samo jedan seksi komad? Zar nema jošnečega što bi želela da mi kažeš?

– Šta bi još trebalo da ti kažem? Imaš dovoljno veliki ego da ti nijepotrebno više laskanja. Pogledala ga je kroz trepavice, što je bilo jakoprovokativno, i ona je to znala. Prvi put za tako dug period, mnogo dužem nošto je mogla da zamisli, dozvolila je sebi da uživa u trenutku. Ništa nijerekao, samo je iznenada povukao snažno ka sebi. Prelazio je gore-dolesvojim velikim šakama po leđima. Disao je teško i isprekidano.

– Smrtno sam se uplašio kada si otišla na onaj prokleti parking ispredteretan i kada te je pogodio tom strelom. Savić je morao da skoči preko menekako bi me zaustavio. Znao sam da ne smem da se pomeram, niti da počnemsa žalopojkama kao neka avet koja najavljuje smrt, ali bilo je teško u tomtrenutku ostati miran i samo posmatrati. Užasno mi je bilo teško. U suštini, toje najteža stvar koju sam morao da učinim u svom čestitom životu

Prislonio je svoje čelo uz njeno i držao je opušteno u naručju. Na koži jeosećala treperenje njegovog vrelog daha.

– Ah, da. jednom sam se ženio. To je bilo vrlo davno. Zvala se Vivi. Sveje bilo u redu jedno vreme, a onda se iznenada sve promenilo. Nije želeladecu, a ja sam ih želeo. Ali, nikada više nisam imao neku ozbiljnu vezu.Samo ti, Beko, samo ti.

– To je baš lepo – rekla je i zevnula u njegovo rame. Onda ga je ugrizlaza vrat, a zatim ga poljubila tamo gde ga je ugrizla.

– Volela bih da si nag.

Na svoje zaprepašćenje, nije reagovao, osim što se malo trgnuo.– Malo nam fali, Beko. Prsti me zapravo bole od želje da te dodirujem.

Ali ovo je kuća tvoga oca. Ne smemo. Hej, da li bi volela da odemo udvorište iza kuće i možda ponesemo dva ćebeta?

– Izvan roditeljskog krova?– Tako je. Ah, da. Možemo i da mašemo agentima iz FBI koji su raštrkani

naokolo. Duboko je uzdahnuo dva puta.– Molekuli u meni su podivljali.Beka je uzdahnula i spustila ruku na njegove grudi. Srce mu je snažno i

ubrzano lupalo pod njenim dlanom. Izvila se i poljubila ga u jabučicu navratu a zatim se opustila u njegovom nežnom zagrljaju.

– Nije fer ni malo. Hoću da kažem, ta majica je vrlo lepa ali bih viševolela da mogu da ti ljubim grudi, možda bih čak i prešla prstima po tvomstomaku.

Naježio se i brzo se odmakao od nje, listajući.– Osetio sam tvoje grudi pod svojima i poludeo sam zbog toga. Dakle,

pošto ne možemo da budemo zločesti onako kako bih ja želeo, moram da segubim odavde. Jednostavno ne mogu više da izdržim. Pokušao sam, ali znamda mi neće uspeti. Laku noć. Vidimo se sutra ujutro. Možda ću malo dazakasnim zbog toga što moram da svratim do svoje kuće i završim nekeposlove.

Onda je otišao. Vrata njene spavaće sobe su se tiho zatvorila za njim.Sela je na krevet i obgrlila kolena. Njen život se iznenada promenio. U ćelomovom košmaru, ona je pronašla čoveka za koga nije ni pomišljala da postoji.Njegova prva žena, Vivi, je verovatno imala kašu umesto mozga. Nadala seda ta Vivi – kakvo glupo ime – živi jako daleko, na primer u SanktPetersburgu u Rusiji. To bi bilo dovoljno daleko.

Svakako, Krimakov će se vrlo brzo umešati. Želela je da ga ustreli,jednostavno prisloni pištolj na njegove grudi i opali. Želela je da nestane uzaboravu tako da više ne može nikoga da povredi.

Sledećeg dana, tačno u podne, guverner Bledšo iz Njujorka je šetao svogpsa, Džebersa, u parku koji je obezbeđivala policija, kada je neki snajperista

ustrelio sa razdaljine od najmanje tri stotine metara psa tačno kroz ogrlicu navratu. Džebersa su brzo odveli kod veterinara i nadali su se da će pas dapreživi, baš kao što je i njegov gazda preživeo atentat. Tomas se laganookrenuo ka ćerki, kada su ostali sami u kući.

– Ovo je prevršilo svaku meru. Prokletstvo, pogodio je psa u vrat.Neverovatno. Valjda to znači da taj bolesnik nije u našem kraju.

– Zašto li je to učinio? – upita Beka. – Zašto?– Da bi nas ismevao – reče joj Tomas. – Da bi se dobro našalio. Želi da

nam pokaže kako je nepobediv, kako može da učini šta god hoće i izvuče selako. Želi da nam pokaže da je čas ovde, čas tamo i da ga nikada nećemouhvatiti. Da, on nam se zapravo užasno podsmeva.

DVADESET OSMO POGLAVLJE

– Tomase, nemoj da se brineš za svoju ćerku. Krimakov neće saznati

Gejlan Vudhaus je seo preko puta Tomasovog stola, sa licem u polumraku,što je i inače voleo da čini, i rekao: za tvoje mesto boravka. Kao što znaš,mediji su i dalje u suludoj hajci oko pucnjave u sirotog Džebersa. Javnost seiskreno i na glas zabavlja, sedi prilepljena uz svoje televizore i iskreno senaslađuje. Narod želi da sazna sve o Krimakovu, čoveku koji se zakleo da ćete ubiti pre dvadeset i nešto godina. Time što je pucao u psa je samozagrejao svetinu. Želi da te mediji pronađu umesto njega, a zatim će on doćipo tebe.

– Ne – reče Tomas, polako i odmahujući glavom. – Ne verujem da je tonjegov pravi motiv. Vidiš, Gejlane, on me je imao u Riptajdu. Mora biti da jeznao da nikada neću dopustiti Beki da ode tamo sama. Mogao je lako da meubije. Dokazao je da je izvanredan strelac sa velike razdaljine kada jeustrelio guvernera Njujorka. Sa takve razdaljine, mogao je da me skine bezpo muke. Ali, on se nije žurio pošto je izveo otmicu Sema Mekbrajda, osim

što je gađao Beku strelom obmotanom listom papira. Ne, Gejlane, pucao je uguvernerovog psa da bi mi se narugao, da bi mi pokazao da je to bila njegovaodluka da ne ubije mene i Beku u Riptajdu. Želeo je da mi pokaže da nemora ništa da čini, dok sam to ne poželi. Hoće da mi pokaže svaki put iznovada je on taj koji je superioran, da on kontroliše situaciju i da on vodi igru.Radi se o igri mačke i miša i on ponovo dokazuje da je on u toj igri mačka.Adam je u pravu. Sve ovo vreme mi samo reagujemo na njegove poteze.

Gejlan tiho reče: – Jedan od mojih ljudi je primetio da Krimakov uvekuspeva bezbedno da se kreće sa jednog mesta na drugo bez ikakvih teškoća.To bi moglo da znači da možda ima neki privatni avion skriven negde ublizini. Šta misliš o tome?

Tomas reče: – Nagoni te da posumnjaš u sve, zar ne? Sam Bog zna daviše ne možeš imati poverenja u komercijalne letove. Ali, znaš Gejlane, tošto je pucao u psa nije bilo u njegovom planiranom rasporedu. Mogao bi toda proveriš, ali ja sumnjam u to.

Gejlan uzdahnu. – I dalje nemamo nikakvih tragova u Njujorku. Mora dase neopisivo dobro maskirao. Na video trakama koje je obezbeđenje snimilose nalazi neki matori čovek, jedna trudnica, neka deca – da li bi trebalo da ihprivedemo radi ispitivanja? Nema pravih svedoka. Prokletstvo, zbog togmanijaka je poginulo četvoro dobrih agenata.

Tomas reče: – Razmišljao sam o tome. Počinjem da verujem daKrimakov želi mene i Beku zajedno, kako bi nas zajedno mučio i prolongiraonašu smrt. Ipak je otišao u njujoršku Univerzitetsku bolnicu, pucao u agente azatim pobegao Šta ako je Krimakov nekako saznao da smo mu pripremiliklopku? Šta ako je to učinio, a vrlo je bio uspešan u tome, kako bi nampokazao da on zna za naš plan ali da ga on ne zanima. Da, znao je za naš plani u lice nam je pokazao srednji prst. Namerno.

– Po tvojim recima bi se dalo razumeti da se radi o nekom zlikovcuprepredenijem od samog đavola – reče Gejlan i podiže obrvu. – I svakakozlom do besvesti.

– Rekao bih da se radi o posvedočeno bolesnom čoveku – reče Tomas. –Ali, nije on glup. Nije važno kakvi su bili njegovi motivi, ipak su poginulačetiri agenta. Ipak, to se uklapa u sve što je činio do sada. Prevršio je svaku

meru što se tiče njegove lekcije zastrašivanja.– Jeste – reče Gejlan. Pogledao je ka Tomasovim policama za knjige, kao

da se malo trgnuo, a zatim i otpio još jedan gutljaj kafe. Pažljivo je spustiosolju na tacnu. Prekrstio je noge i rekao:

– Tomase, postoji drugi razlog zbog koga sam došao kod tebe. Radi se otome da predsednik ne želi još dugo svojevoljno da sedi skrštenih ruku.Pozvao me je kod sebe i hodao preda mnom tamo-amo desetak minuta,rekavši mi da ova zbrka mora da se sredi. Da su mediji potpuno usredsredenina ovaj slučaj, na štetu akcija koje on želi da preduzme. Radi se o novompovećanju poreza koji želi da proturi narodu, ali ga mediji ignorišu zbog celeove situacije. Rekao je da se čak potrudio da bude duhovit, ali mediji i daljesamo prenose vesti o Džebersu i njegovom povredenom vratu.

– Reci predsedniku da ću rado pristati da izađem u javnost i nateramKrimakova da se samo nas dvojica sukobimo, ako je to ono što on želi.

– Ne – reče Gejlan – nećeš to učiniti. Ja ti neću dopustiti. Ubio bi te kood šale – pa, guvernera je pogodio sa razdaljine od najmanje pet stotinametara. Sam si mi to rekao. On je odličan strelac, Tomase, jedan od najboljih.

Tomas je poželeo nešto da kaže ali je ovaj podigao ruku da bi gazaustavio.

– Ne, dopusti mi da završim. Hoću da kažem da smo smislili drugi plan.Nekako moramo da ga nateramo da igra po našim pravilima.

– Budući da i nekolicina tvojih najboljih ljudi, kao što znaš, rade na ovomslučaju, jasno ti je da smo u problematiku ovog slučaja uključili mnogoumnih ljudi.

Gejlan je klimnuo glavom i uzeo olovku sa Tomasovog stola. Počeo je uritmu da udara olovkom po kolenu.

– Da, to mi je jasno. Ali, za sada, niko ne zna gde se nalaziš. Reći ćupredsedniku da će se sve resiti za nekoliko dana. Misliš da ćemo uspeti?

– Svakako, zašto da ne? Pomislio je istovremeno: Kako ću, do đavola, toda rešim?

– U redu. Nastavićemo da radimo u tajnosti. Šta se desilo u onomincidentu sa Krimakovim u Riptajdu?

Tomas odgovori: – Očigledno da mediji nisu saznali još uvek da je Bekabila u Riptajdu. Tajler Mekbrajd – znaš, to je čovek čijeg je sina Krimakovkidnapovao u Riptajdu – ne priča nikome ništa o Beki. Mislim da se zaljubiou nju i da zbog toga ne želi ništa da oda. Sa druge strane, Beka ne osećaprema njemu bog zna šta, osim što voli njegovog sinčića.

Zaćutao je, bacio pogled na kolekciju penkala koju mu je Alisonpoklonila za Božić pre pet godina. – Zaljubila se u Adama – rekao je smešećise svom starom drugu. – Zar nije to lepo?

Gejlan Vudhaus progunda: – Mator sam ja za to. Ponovo je uzdahnuo: –Krimakov te neće pronaći, Tomase. Ne brini. Srediću stvar sa predsednikom.Recimo četrdeset osam sati, pa ćemo ponovo proceniti situaciju. U redu?

– Gejlane, da ponovim, Krimakov mora da me pronađe. Zaboravi napredsednikovu političku agendu. Možda će Krimakov nastaviti sa terorom iužasom, dok ne sazna gde sam. Možda bi trebalo da ga nekako obavestimogde se nalazim.

– Razmisliću o tome, ali ne još. Imamo četrdeset osam sati. Gospode,možda će taj tip da pokuša sledeći put da puca u gradonačelnikov tupe.

Gejlan Vudhaus je ustao, bacio olovku natrag na sto, rukovao se saTomasom, a zatim nestao kroz još mračnija ulazna vrata. Ljudi u crnimodelima su se pojavili iza njega i pratili ga dok je izlazio iz Tomasove kuće.Tomas je gledao za njima. Senke su ga okružile. Tomas je jako dobropoznavao te senke. Živeo je medu njima toliko dugo da ih je video čak i kadasu bile tik uz njega, i pitao se da li ga ljudi uopšte vide, ili vide samo senkuumesto njega.

Zaboravi na senke, pomislio je Tomas. Sada nije bilo vreme dafilozofira. Razmišljao je o susretu. Gejlan mu je bio dobar prijatelj. Odupiraose predsednikovim žalopojkama da nije više u centru pažnje koliko god jemogao. Četrdeset osam sati – to je bio dogovor. Taj period nije bio dug, aipak je predstavljao čitavu večnost. Samo je Krimakov znao razliku.

Sledeće večeri, Šerlok i Savić su stigli sa debelim fasciklama papira,MAXOM i Šonom, koji se propinjao na Savićevom ramenu i sanjivoposmatrao sve naokolo dok je u ruci držao slani kreker. Šerlok osmotri svekoji su sedeli u dnevnoj sobi. Nije baš izgledala presrećno kada je rekla:

– Momci, jako mi je žao, ali naši stručnjaci za rukopise su došli dojednog neočekivanog zaključka.

– Šta si saznala, Šerlok? – upita je Adam, lagano ustajući i ne skidajućipogled sa nje.

– Nadali smo se da ćemo iz rukopisa saznati da li se Krimakovljevomentalno stanje pogoršalo ili ne, ili makar da saznamo gde se sada nalazi naskali mentalne poremećenosti kako bismo mogli kvalitetnije da mu sesuprotstavimo, ili pretpostavimo šta bi mogao sledeće da uradi. To sadaotpada. Znate, nije nam jasno iz prostog razloga zato što dva nova uzorkarukopisa koje nam je Beka dala ne odgovaraju Krimakovljevom rukopisu.Tomas je izgledao kao da ga je neko ošamario. Lagano je izgovorio: – Ne, tonije moguće. Priznajem da sam ovlaš pogledao te uzorke iz Riptajda, ali sumi zaista delovali identično. Da li si sigurna u to, Šerlok? Apsolutno sigurna?

– Da, potpuno sigurna. Borimo se protiv sasvim druge osobe u ovomslučaju, a um tog čoveka nije kao Vaš ili moj.

– Hoćeš da kažeš da nije normalan? – upita Tomas.– Teško je tvrditi sa apsolutnom sigurnošću, ali postoji mogućnost, sudeći

po njegovom rukopisu, da se nalazi na korak od ludila. Mogli bismo daupotrebimo neki određeni termin – s tim da mi termin „psihopata“ pada prvina pamet – ali to je samo početak. Jedino u šta smo potpuno sigurni jestečinjenica da je on opsednut Vama, Tomase. Želi da Vam dokaže da niste niblizu njegove lige, daje on neko a Vi niko i ništa. Sebe smatra osvetnikom,čovekom koji treba da uskladi tasove na vagi pravde, čovekom koji će bititvoj egzekutor.

– To je njegov cilj još odavno: u ovom trenutku je možda postao i svrhanjegovog postojanja. On je poput rakete koja je programirana isključivo zajedan cilj. Nikada se neće zaustaviti do trenutka dok Vas ne ubije ili Viubijete njega.

– Znači, nikada se nije radilo o Krimakovu – reče Adam lagano.– On je zaista poginuo u automobilskoj nesreći na Kritu.– Najverovatnije da jeste. Ovo nije zaključak samo naših stručnjaka za

rukopise, već i odeljenja za pravljenje profila.

Šerlok se okrenula ka Tomasu: – Kao što ste rekli, dve različite grupeuzoraka rukopisa na prvi pogled izgledaju identično laičkom oku, štoverovatno znači da je taj tip poznavao Krimakova, ili je makar bio u prilici dačesto vidi njegov rukopis. Možda mu je bio prijatelj, bivši ili sadašnji kolega,nešto tako.

– Žao nam je, momci – rekao je Savić. – Znam da su Krimakovljevi bivšipomoćnici provereni uzduž i popreko, ali ćemo pokušati da dođemo do jošpodataka. MAX i dalje istražuje Krimakovljeve komšije, poslovne partnere,prijatelje na Kritu i u kopnenom delu Grčke. Već smo saznali da je imaonekoliko usputnih poslova u Atini. Videćemo gde će nas taj trag odvesti.

– Ne, sve smo to već proverili – reče Tomas.Savić je odmahnuo glavom. – Moraćemo još da se pozabavimo time i

pokušamo sve moguće.Šerlok reče: – Takođe smo ubacili sve podatke u PAP kako bismo videli

šta će se desiti. Zapamtite, kompjuter može da analizira više alternativa i tomnogo brže no što mi možemo. Videćemo.

Tomas reče: – U redu. Šta su rekli tačno stručnjaci za pravljenje profilaličnosti, Šerlok?

– Vratimo se terminologiji. On je psihopata. Apsolutno ne oseća kajanjeniti sažaljenje za bilo koju osobu koju je ubio. Za njega su svi oni beznačajni.Oni su za njega predstavljali samo smetnju na putu koju je trebalo otkloniti.

– Pitam se zašto nije ubio Sema? – upita Beka.– Ne znamo. Ali, to je dobro pitanje – reče Savić.– Jednostavno mi ne izgleda logično – reče Adam. – Nemoguće. Zašto bi

neki kolega ili prokleti prijatelj – bez obzira koliko blizak bio Krimakovu –toliko podivljao? Čak i da se radi o psihopati, a oduvek je bio psihopata,zašto bi čekao da prođe dvadeset godina od tog događaja? Zašto bi preuzeoKrimakovljevu misiju na sebe?

Niko nije znao odgovor na to pitanje.Adam reče: – Sada moramo da saznamo ko je preuzeo Krimakovljevu

vendetu kada je ovaj poginuo. Pobogu, kakav bi mogao biti njegov motiv?

– To ne znamo – reče Šerlok i poče dlanom da mazi Šona po leđima. Onje počeo da guguče na ramenu svoga oca, i mada mu je kreker u ruci postaognjecav, i dalje ga je čvrsto držao u ruci.

– Mrve od krekera su rasute po celoj kući – reče Savić odsutno.Beka ništa nije rekla. Bilo je nekoliko stvari u njenom životu za koje je

bila apsolutno sigurna. Ovo je bila jedna od njih. Mora da je Krimakov upitanju. Nije bilo važno koliko su eksperti za rukopise u principunepogrešivi, ovoga puta su pogrešili. Ali, šta ako nisu pogrešili? Ako se radio psihopati koji je opsednut pronalaskom i ubistvom njenog oca? Nazivasebe njenim dečkom. Razneo je onu jadnu, staru beskućnicu ispred„Metropolitan Muzeja“. Iskopao je leš Linde Kartrajt i smrskao joj lice. Bezsaosećanja, kajanja, za njega su ljudi bili samo nepotrebni otpatci i ništa više.Bože, to je bilo nezamislivo. Bacila je pogled na Adama. Gledao je uSavićevom pravcu, ali je izgledalo kao da ga zapravo ne vidi. Adam je biozamišljen, ali njegove oči su bile tako hladne i ukočene da nije ni želela da sesuoči sa njim. Čula je kako njen otac razgovara u drugoj sobi sa GejlanomVudhausom telefonom. Šerlok i Savić su otišli nekoliko minuta kasnijeostavljajući Adama i Beku u dnevnoj sobi. Pogledali su se. Dok se igraometalnim novčićima u džepu, reče:

– Moram nešto da obavim u svojoj kući. Voleo bih da ostaneš ovde saTomasom i ušuškaš se. Nemoj nigde da ideš. Vratiću se sutra.

– Da, i ja bih želela nešto da obavim – reče ona listajući. – Idem satobom.

– Ne, ti ostaješ ovde. Ovde si sigurna. Onda je otišao. Na vratima sepojavio njen otac. Ona mu reče:

– Videćemo se kasnije, gospodine. Idem sa Adamom. Podigla je svojutorbicu i istrčala za Adamom. Gotovo je izašao na put kada gaje sustigla.

– Kuda ideš?– Beko, vrati se. Ovde je bezbednije. Vrati se.– Neću. Ni ti ni ja ne verujemo da se radi o nekom kolegi ili prijatelju iz

Krimakovljeve mladosti koji izaziva ovu pustoš. Nešto tu ne štima, nešto jetu sve vreme direktno pred našim očima.

– Šta hoćeš da kažeš? – reče on polako. Videla je agente niže niz ulicukako lagano izlaze i stoje pored automobila, vrlo obazrivo.

– Ništa drugo nema smisla ako nije u pitanju Krimakov. Ali,pretpostavimo da nije. To bi značilo da nam je nešto promaklo. Adame, hajdeda sakupimo sve podatke i zaista uključimo mozgove.

Pogledao je u nju, zatim je osmotrio okolinu i mahnuo agentima.– Moraćemo da pretrčimo šest kilometara. Da li ti to možeš?– Volim da trčim za tobom. Šta kažeš?– U igri si.– Gotov si, dečko.Budući da su oboje nosili patike, mogli su da trče dok nisu pali na nos.Nasmešio joj se i osetio kako energija pulsira u njemu. Želeo je da trči,

da se takmiči sa vetrom, zamišljajući da i ona želi to isto.– U redu, idemo do moje kuće. Tamo su mi svi dokumenti, svi. Želeo bih

da ih prikupim. Ako se radi o nekom Krimakovljevom poznaniku, onda ćemou dokumentima naići na neki trag. Da, moramo nešto da pronađemo.

– Hajdemo.Bila je izdržljiva skoro kao on, ali ne sasvim. Usporio je kod šestog

kilometra.– Dobra si, Beko – rekao je i pokazao rukom. – Ovo je moja kuća.Jako joj se dopala. Kuća je bila manja od kuće njenog oca ali se nalazila

usred ogromnog placa obraslog gustom šumom. Bila je to dvospratnica ukolonijalnom stilu, sa četiri debela dorska stuba poredana poput vojnika uborbenoj liniji. Izgledala je solidno kao da će zanavek trajati. Nakašljala se.– Veoma je lepa, Adame.

– Hvala. Stara je oko sto pedeset godina. Ima tri spavaće sobe na spratu,dva kupatila – jedno sam ja dogradio. U prizemlju je sve uobičajeno,uključujući i biblioteku koju koristim kao radnu sobu i moderna kuhinja.Pročistio je grlo:

– Morao sam da prepravim kuhinju pre dve godine. Majka mi je rekla dase nijedna žena neće udati za mene dok ne nabavim šporet koji ne mora da se

pali šibicom.Nasmejala se. Gotovo da je normalno disala.– Takode sam prepravio jedno kupatilo na spratu – dodao je, gledajući

pred sobom. Popeli su se uz tri drvene stepenice, izašli na uzanu verandu ikrenuli ka velikim, belim ulaznim vratima. Gurnuo je ključ u bravu i okrenuoga.

– Mama mi je rekla da nijedna žena neće želeti da se kupa u kadi sanogarima koja je toliko stara da se rđa hvata po stopalima.

– To zvuči prilično ozbiljno. Adame, ovo je predivno.Stajali su zajedno u prostranom hodniku sa vrlo visokom tavanicom i

lusterom koji se spuštao do njihovih glava i prekrasnim, uglačanim hrastovimparketom.

– Znam da si stavio novi parket. Mama ti je rekla da se nijedna žena nećeudati za tebe, ako moraš da je prenosiš preko praga u kuću čiji je podprekriven groznim, pohabanim linoleumom.

– Kako si samo znala?Uspeo je da održi originalni šarm kuće – sa duborezima, bogatim

arhitektonskim šarama, visokim tavanicama i kaminima obloženim divnimtrešnjinim drvetom i neverovatnim prozorskim oknima. Krenuli su dole kabiblioteci, jarko osvetljenoj prostoriji sa ugrađenim policama i prekrasnimhrastovim parketom, masivnim stolom od mahagonija i mnogo crvene kože.Razgledala je police prepune najrazlićitijih knjiga – bilo je tu žanrovskinajrazličitijih romana, sa kožnim povezima ili uvijenih u papir, i bili suporedani jedan pored drugog bez utvrđenog redosleda.

Dok joj je pružao dve fascikle, Adam reče: – Mama mi je takođe rekla dažene vole da čitaju ušuškane u velike naslonjače. Rekla mi je da samomuškarci vole da čitaju u toaletu.

– Ovde čak ima i ženskih romana.– Da, izgleda da čovek nikada ne može potpuno da navede vodu na svoju

vodenicu.– Volela bih da upoznam tvoju mamu – reče Beka.

– Nesumnjivo ćeš je upoznati, vrlo brzo. Nije više mogao da izdrži.Otišao je do nje i snažno je privukao ka sebi. Podigla je pogled i obratila muse: – Želela bih da zaboravimo na trenutak na Krimakova.

– Slažem se.– Da li sam ti skoro rekla da si zaista privlačan? Osmehnuo se i nežno je

poljubio u usta. – Nisi od sinoć nijednom. Obavila mu je ruke oko vrata isnažno ga poljubila.

– Ne bih želela da to smetneš sa uma – rekla je posle nekoliko minuta.– Ostavljaš me pomalo bez daha. Adame, zaista mi se dopadaš.– Sada smo u mojoj kući – rekao je i ovoga puta je on nju poljubio.

Ljubio je iskreno i bez ustezanja, dok se topio i goreo, dopuštajući sebi da sezanese u njoj. Snažno je držao priljubljenu uz sebe, osećajući je na sebi ipoželeo je da joj svuče farmerke i da uživa u njoj dok se oboje ne umore odzadovoljstva. Želeo je da je ljubi po grudima, po svakom santimetru njenogtela i da to traje dok ne izgubi svest. Njena usta. Isuse, izluđivala ga je. Bilomu je tako lepo da nije želeo da prestane. Zašto bi prestali?

Rukama je otkopčavao dugmad na njenim farmerkama kada je osetiopromenu ne samo kod sebe, već i kod nje. To je bio Krimakov, bio je tu,odmah kraj njih. Čekao je. Bio je blizu, isuviše blizu. Krimakov je bio tunegde, samo što ta osoba nije bila zapravo Krimakov. Kogod on bio, bio jelud. Adam je uzdahnuo, još jednom je poljubio, pa još jednom, a onda rekao:– Želim te ludo, ali u ovom trenutku moramo da rešavamo problem, Beko.

– Znam – rekla je kada je došla do daha. – Pribrala sam se. Usredsredićuse na to. Međutim, ti Adame loše utičeš na moju pažnju. Teško je bitirazuman pored tebe. Odmakla se od njega i uspravila se.

– U redu, spremna sam da počnem da razmišljam.– Obećavam da će biti toga još – rekao je zgrabivši je i poljubivši

poslednji put.– Šta kažeš na ceo jedan život pun ovakvih stvari?Zbunjeno se nasmešila. – Ako uzmemo u obzir onu prekrasnu modernu

kuhinju i moje mišljenje, u koje ne sumnjam, da se najbolje ljubiš na ćelomsvetu, smatram da bi provesti hrpu godina sa tobom bila predivna ideja.

Kada se njen pogled zaustavio u predelu njegovih prepona, gotovo seonesvestio.

– Dobro – rekao je najzad, pomalo drhtavim glasom, a njoj se dopalokako su se te tamne oči presijavale od zadovoljstva na poslepodnevnomsuncu koje se probijalo kroz prozore.

– Hajde sada da radimo.Dva sata kasnije posle tri šolje kafe i smazane porcije pšeničnog hleba i

sira, Adam je podigao pogled.– Pregledao sam beleške o Krimakovljevom putovanjima van Grčke svih

ovih godina. Sve je bilo preda mnom, bolo mi oči a ja ništa nisam video dosada.

Nasmešio joj se nekim suludim osmehom, skočio i podigao je u naručje.Potom je vrteo u krug. Poljubio je dva puta i ponovo seo. Protrljao je

ruke: – Prokletstvo, Beko. Mislim da smo pronašli odgovor.Smejala se i tapšala ga po rukama, tako uzbuđena da nije mogla da se

smiri.– Hajde, Adame. Reci mi, šta je? Otvori karte.– Krimakov je šest puta išao u Englesku. Njegova putovanja u Englesku

su prestala pre pet godina.– I?– Nisam prestajao da se pitam zašto bi on, do đavola, išao tako često u

Englesku, ali sada znam. Beka, razmisli malo. Zašto je odlazio tamo? Da bivideo nekog bivšeg kolegu ili prijatelja iz dobrih starih vremena? Sigurno nijeu pitanju neka žena, jer se na Kritu ponovo oženio.

Ona polako reče: – Kada se preselio na Krit, došao je sam. Nije poveonijednog bliskog rođaka. Nikoga.

– Da, ali njegov dosije je prepravljen. Seti se, nije bilo ničega o njegovojprvoj ženi. Kao da nikada nije postojala, ali postojala je. Dakle, zašto bi jeKGB izbacio iz dosijea?

Beka tiho reče:– Zbog toga što je bila važna osoba, zbog toga što... Iznenada su joj

zasjale oči:– O, moj Bože! Šerlok je u pravu. To nije bio Krimakov, ali ni neki

njegov bivši kolega niti prijatelj. To je učinio neko ko mu je mnogo bliži.– Tako je. Neko ko mu je bio toliko blizak da mu se gotovo uvukao pod

kožu. Beko, skoro da smo uspeli. Raspored njegovih putovanja ukazuje narano leto ili kasno proleće. Uvek u to doba.

– Odgovara početku ili kraju školskog semestra – reče Beka lagano. –Prestajali bi u periodu kada nije bilo škole. Onda se setila šta se dogodilo uteretani u Riptajdu i svi delovi slagalice su se sklopili. Kada su se vratili uTomasovu kuću, tamo su zatekli samo Tomasa i Heča. Razgovarali su takonepovezano i izgledali tako potišteno, da je Adam poželeo da kaže Heču daizađe i popuši jednu cigaretu. Beka je čula Heča kako psuje. Zvučao je kaoglumac Pol Hogan sa seksi australijskim akcentom.

– Razveselite se svi – reče Adam. – Beka i ja imamo iznenađenje za vas.Od njega ćete početi da igrate po plafonu. Samo treba da nateramo Savića dauključi MAXA i pošalje ga u Englesku. Sada imamo šansu.

Nagnuo se i poljubio Beku, baš pred Tomasom. Podigla je ruku i laganoprstima prešla po njegovom obrazu.

– Da, imamo šansu – rekla je.Začulo se zvono na vratima i svi su se prenuli i usredsredili misli. To je

bio dr Briker.– Zdravo, Saviću.Klimnuo je svima glavom. – Došli smo do nečega u šta ćete teško

poverovati. Onda im je ispričao o skoro neprimetnim odstupanjima u Bekinojkrvi koju je tehničar otkrio. Onda je ponovo ispipao Bekino rame inadlakticu. Mnogo kasnije je podigao pogled i rekao:

– Osećam nešto upravo ovde. Neposredno ispod kože. Malo je ipokretljivo.

Adam je klimnuo glavom. – Sada poseta Riptajdu ima smisla. Znaš daimaš neki predmet u ruci, zar ne Beko?

– Znam – rekla je. – Sada svi znamo. Podigla je ruku kada je njen otac

počeo da protestuje.– Ne, neću otići. Više niko neće da umre umesto mene, kao što je umrla

agent Marlejn. Niko neće da izigrava mamac umesto mene. Ne, nemarasprave. Ostajem ovde sa tobom. Hej, pa imam i pištolj.

Prvi put posle nebrojeno mnogo noći, Beka je poželela da ostane budna,na oprezu i spremna. Bio je tu negde u blizini. Želela je da ga jasno vidi ioseti, ovog puta sa pištoljem u rukama. Želela je da ga upuca ravno izmeđuočiju. Takođe je želea da zna zašto je ovo sve činio. Da li je zaista lud? Da lije psihopata?

Prokletstvo. Ne može ona da se nosi sa njim. Skoro joj se pomutila svestod umora. Toliko se prethodnih večeri umorila da je samo ležala i buljila umesec koji se pojavljivao kroz prozor spavaće sobe. Adam je insistirao da jeon ušuška. Poželela je da ostane duže sa njom, ali znala je da ne može.Poljubio je, ovlaš joj gricnuo resicu uha, i prošaputao: – Ne, ne želim opet dase tuširam hladnom vodom. Ali, sanjaj me, Beko, hoćeš li? Ja sam u prvojstraži koja uskoro počinje.

– Budi pažljiv, Adame.– Hoću, svi ćemo biti pažljivi. Dušo, pokušaj da zaspiš. On zna za ovu

kuću i koja je soba Tomasova. Dobro čuvamo Tomasa. Poljubio je jošjednom i ustao: – Naspavaj se.

Nije želela da zaspi. Pošto je lagano izašao kroz vrata njene spavaće sobei tiho ih zatvorio za sobom, ostala je da seđi u krevetu, razmišljala je, sećalase i analizirala.

Zaspala je za manje od šest minuta. Sanjala je, ali ne o užasu koji jepredstojao, niti o Adamu.

Nalazila se u bolnici i hodala je dugim, praznim hodnikom. Sve je bilobelo, isuviše belo i beskrajno. Hodnik se nastavljao do beskonačnosti.Tražila je svoju majku. Osetila je etar, slatkast i težak, amonijumski zadahmokraće i smrad povraćanja. Otvarala je sva bela vrata duž hodnika. Svikreveti su bili prazni a beli čaršavi su bili vojnički zategnuti. Nije bilonikoga. Gde su ti pacijenti?

Predugi hodnik se nastavljao a iza vrata su se čuli jecaji ljudi koji su se

mučili, ali nije bilo medicinskih sestara, niti lekara, nikoga. Znala je da susobe prazne, pregledala ih je sve, ali su ipak jecaji postajali sve glasniji.

Gde je njena majka? Viknula je njeno ime i počela da trči niz hodnikvrišteći njeno ime. Jecaji iz praznih soba su bivali sve jači, sve dok...

– Zdravo, Rebeka.

DVADESET DEVETO POGLAVLJE

Beka se uspravila u krevetu teško dišući dok joj je srce lupalo. Ne, to

nije bila njena majka, već neko drugi. Najzad je došao. Prvo je došao do nje,a ne do njenog oca. Iznenadila se ali ne isuviše, bar ne odmah. Ležala jemirno, pokušavajući da se pribere i kontroliše.

– Zdravo, Rebeka – rekao je ponovo, približivši se njenom licu još više.Gotovo je dodirivao.

– Nemoguće je da si ovde – rekla je glasno. Uspeo je da se provučepored svih agenata, ali opet je ni to nije iznenadilo. Ne bi bila iznenađena nida je imao plan kuće i plan sigurnosnog sistema. Nalazio se nekolikosantimetara od nje.

– Naravno da je nemoguće da sam ovde. Ja mogu da budem svuda gdepoželim. Ja sam oblak dima, klizeća senka, zrak svetlosti. Dopada mi se štosi uplašena. Čuješ li svoj glas koji podrhtava od straha? Da, to mi se zaistadopada. Dakle, ako pokušaš da se mrdneš, jednostavno ću ti prerezati tajmršavi vratić.

Osetila je sečivo, oštro poput žileta pod svojim vratom. Lagano gajepritiskao.

– Znali smo da ćeš doći – rekla je.Tiho se nasmejao, dok je stajao tik uz nju. Osetila je njegov dah na licu.– Naravno da ste znali da ću te pronaći. Ja mogu sve. Rebeka, tvoj otac

je vrlo glup. To mi je oduvek bilo jasno, a sada je to konačno i dokazao.Pitao sam se kako da pronađem njegovu jazbinu, i puf – poput svetlucavogdima – eto mene!

Ti i tvoj kukavički otac ste izgubili ovu igru. Uskoro ćemo ti i ja otići nizhodnik do njegove spavaće sobe.

Želim da se probudi i vidi mene kako stojim nad njim i tebe preda mnomsa nožem ispod grla. Čak i sa tim opasnim FBI obezbedenjem koje jepostavio svuda oko kuće, ušao sam bez ikakvih problema. Tu je jedno divnohrastovo stablo koje je skoro iste visine kao i krov ove kuće. Trebalo jesamo malo da skočim, oko dva metra i već sam se našao na krovu kuće.Onda mi je bilo lako da se provučeni kroz vratašca na tavanu. Sredio samalarm i onesposobio ga na ćelom spratu. Niko me nije video. Veće je jakolepo i tiho. Glupi ste, svi vi ste glupi. Hajde, ustani sada.

Učinila je kako joj je rekao. Smirila se. Bio je vrlo blizu nje i držao jenož pod njenim grlom dok je otvarao vrata spavaće sobe i izvodio dohodnika.

– Poslednja vrata sa desne strane – rekao je. – Nastavi da hodaš i buditiha, Rebeka.

Bilo je skoro jedan sat posle ponoći. Beka je videla koliko je sati nastarom dedinom časovniku koji je visio sa udubine u zidu hodnika.

– Otvori vrata – rekao joj je u uho. – Lagano i tiho. Tako je.Vrata spavaće sobe njenog oca se otvoriše bešumno. Sa leve strane je

probijalo svetio kupatila. Sve zavese su bile raširene i zraci mladog mesecasu se probijali kroz prozore na balkonu. Na krevetu se niko nije micao.

– Probudi se, ti kasapine i ubico – rekao je, motreći jednim okom prozorena balkonu.

Na krevetu se i dalje niko nije micao. Čula je kako ubrzano diše i osetilaje nož koji se lagano primicao njenom vratu.

– Ne miči se, Rebeka. Jedan mali pokret i tvoja krv će se razliti kaofontana svuda po podu. Iznenada joj je viknuo na uho:

– Tomas Metlok! Gde si ti?

– Evo me, Krimakove.Okrenuo je Beku oko ose i našao se pred Tomasom koji je stajao

potpuno odeven pred osvetljenim vratima kupatila sa rukama prekrštenimpreko grudi.

– Vreme je bilo da se pojaviš ovde – rekao je Tomas opušteno,posmatrajući nož na Bekinom vratu. – Nemoj daje povrediš. Čekali smo te.Već sam pomislio da si izgubio živce i da si se uplašio, pa si i pobegao.

– Kako to misliš? Naravno da sam se brzo pojavio, to jest onoliko brzokoliko sam želeo. Kao što sam rekao Rebeki, tvoj odbrambeni sistem jesmešan.

– Skloni taj nož sa njenog vrata. Pusti je. Imaš mene. Pusti nju da ide.– Ne, ne još. Ne pokušavaj ništa glupo ili ću joj prerezati grlo. Ne bih

želeo odmah da je ubijem.Tomas je primetio da je odeven u crno, od skijaške maske koju je nosio

preko glave i lica, do crnih rukavica na rukama.– Ti si gubitnik – reče Tomas i odmahnu rukom. – Nema potrebe da nosiš

tu crnu masku preko lica. Svi znamo ko si ti. Kao što sam rekao, čekali smote četrnaest sati da se pojaviš.

Adam je lagano izgovorio u mikrofon sakriven u manžetni:– Ne može da me vidi. Ja sam samo senka u uglu balkonskih vrata. Ne

mogu da mu se približim još uvek. Drži Beku priljubljenu uz sebe sa nožemuperenim u njeno grlo. Mogao bih da rizikujem, mada je jako opasno.Razgovor teče. Tomas je odličan, kontroliše situaciju.

Molio se svim svojim bićem da je tako kao što je rekao.– Budi oprezan – rekao je Gejlan Vudhaus. – Čim se pomeri ka Tomasu,

popustiće mu pažnja u odnosu na Beku. U tom trenutku ga sredi.– Prokletstvo – reče Adam – bitanga je upravo izvukla pištolj iz džepa.

Neki mali, liči na „Kolt Kompakt“, 45-ica. Uperio ga je uTomasa. Bože moj.Koncentrisao se i spremio. Pusti Beku da ode, ti jebeni ludi skote. Samo sepomeri.

– Pomeri se ispod svetiljke kraj kreveta, Metloče!

Tomas je polako otišao do spavaće sobe, naslonio s upalio svetio.Uspravio se.

– Sada ne mrdaj. Draperije su raširene. Verovatno ju neki snajperistanapolju a ne bih baš želeo da ta bitanga inu jasnu metu. Pogodiće tebeRebeka, ako pritisne obarač.

Tomas reče: – Jako bih voleo da si ti neki moj stari neprijatelj, ali ti tonisi. Ti si mnogo veći ubica od Vasilija, ubica i monstrum kojeg je on stvorio.Možda je nakon toga što ti je isprao mozak shvatio šta je napravio, da jeoslobodio nekontrolisano i neobuzdano zlo, i zato te je držao dalje od svojenove porodice. Nije želeo da zlo koje je on izrodio i othranio živi u njegovojkući i bude u blizini svih tih nedužnih i čistih bića. Skini tu masku, Mihail,znamo ko si ti.

Zavladala je smrtna tišina a onda se začulo: – Proklet bio, ne može tako,ne može! Niko ne zna ništa o meni. Ja i ne postojim. Ni u jednom dosijeuVasilija Krimakova se ne pominje njegov sin. Sve sam zataškao. Nijemoguće.

– Ah, da. Znamo mi sve. Iako je KGB pokušao da te izbriše kako bi tezaštitili, saznali smo sve o tebi.

– Proklet bio, odmah da si navukao te draperije, smesta! Tomas jenavukao draperije, znajući da sada Adam ne može da vidi šta se dešava usobi. Okrenuo se i lagano izgovorio: – Skini masku, Mihail. Izgleda priličnosmešno, izgledaš kao mali dečak koji izigrava siledžiju.

Lagano, besnim i drhtavim pokretima je strgao masku sa lica. Onda jepokazao Beki rukom da krene ka krevetu. Tomas je uhvatio i zadržao krajsebe. Međutim, ona se odmakla od njega i sela na krevet, podigavši nogegore. Tomas je posmatrao sina Vasilija Krimakova, Mihaila. Pomalo je ličiona oca zbog visokih, izražajnih jagodica, široko postavljenih očiju i mišićavogi mršavog tela. Ali, te tamne i luđačke oči je sigurno nasledio od svojemajke. Tomas je još uvek imao jasnu sliku njenih očiju u glavi, krupnih očijukoje zure u njega. Beka je znala da1 je Mihail želeo da izazove šok, ali mu jeta želja uskraćena kada je shvatio da oni znaju za njega. Ipak, zabacio jeglavu i rekao:

– Ja sam sin svoga oca. On me je voleo. Oblikovao me je da budem

poput njega. I eto mene, njegovog osvetnika.Taj dramatični momenat je samo izazvao Bekin smeh.– Zdravo Troje – rekla je, zafrkavajući ga pomalo. – Slatko, izmišljeno

ime. Reci mi, šta bi bilo da sam odlučila da izađem sa tobom one večeri kadasi mi ugurao taj mali inikročip u nadlakticu. Kako bi se izvukao iz tesituacije?

Onda se obratila ocu: – Ispričala sam ti kako je uspeo da gurne na menetu veliku polugu neke stare sprave dok sam prolazila, i kako se odmah našaotu, dodirujući me rukama. Pravio se da proverava da li sam u redu i flertovaoje sa mnom. Tada si u stvari stavio taj mali čip u moju nadlakticu, zar ne,Troje? Bio si dobar. Ništa nisam osetila, samo udarac te poluge. Bolelo me jemalo duže no što bi bilo uobičajeno, ali ko bi obraćao pažnju na to?

– Ne – rekao je, odmahujući glavom. – To nije moguće, nisi mogla dapronađeš taj čip. Napravljen je od plastike pomešane sa biohemisjkimlepkom i gotovo u jednom trenutku se stapa sa kožom. Nakon samo nekolikominuta, niko više ne može da utvrdi gde se nalazi, barem vi ne biste mogli.Ne, ti čak nisi ni bila svesna njegovog prisustva u tvom telu. Ti i ostali stebili jedino zabrinuti zbog strelice u ramenu. Prevario sam i tebe i sve ostale.Svi ste se toliko zabrinuli oko te smešne strele u ramenu, i glupave porukekoju sam obmotao oko nje.

– Tako jeste bilo jedno vreme – reče Tomas. – Ali zapravo, nekolikovažnih eksperata iz FBI su analizirali rukopis i tako je započelo sveopšterazotkrivanje. Uporedili su tvoj rukopis sa njegovim. Sećaš li se one porukekoju si napisao Mekbrajdu u Riptajdu? Naravno, ustanovili su da rukopisinisu identični, tako da to nije mogao da učini Vasilij.

– Onda se Adam dosetio da je tvoj otac često putovao u Englesku. Pitaose zbog čega, naročito s obzirom na činjenicu da je uvek putovao početkomili krajem školskog semestra. Znao je da se tvoj otac ponovo oženio, tako daverovatno nije odlazio tamo zbog neke žene. Prečistio je svojudokumentaciju, čak je uklonio i ime tvoje majke, pa se zapitao zašto bi toučinio. Nakon svega, zar bi se nekoga ticalo da li je imao ženu, koja jeuzgred bila mrtva, ili dece?

– Nije bio problem da dođemo do tebe, do sina kojeg je otac poslao u

Englesku na školovanje, kako bi jednog dana mogao da osveti ubistvo svojedrage majke. Pohađao si privatnu školu za dečake u Sandaunsu.

Tomas je nastavio: – Otac te je oblikovao, učio te da me mrziš, da mrzišsve što ima veze sa mnom, programirao te za sve ovo.

– Nisam ja bio programiran, sve sam ovo učinio zato što sam tako hteo.Imam brilijantan um. Pobedio sam. Čak i to što ste me otkrili ne znači da ja idalje ne držim konce u svojim rukama. Ja vodim ovaj šou.

Tomas reče: – Fino. Ti vodiš šou. Onda nam reci kako si ušao unjujoršku Univerzitetsku bolnicu a da te nijedan agent iz FBI nije zaustavio.

Nasmejao se, šepureći se. – Izgledao sam kao mali dečak, nemarnoodeven, sa pantalonama koje su mi se gotovo vukle po podu i bejzbolkapom. Držao sam se za polomljenu ruku, i svi su želeli da mi pomognu i dame uvedu u bolnicu, i tako sam došao do onih glupavih agenata. Plakao samzbog ruke a u sledećem trenutku sam ih oboje ubio. Sve je bilo tako lako, alisa onom ženom je bilo vrlo, vrlo rizično. Uspeo sam da pobegnem. Izašaosam pre no što je iko shvatio šta se dogodilo.

Tomas reče: – Zašto, Mihail? Šta ti je otac ispričao da si poželeo to daučiniš? Šta ti je ispričao?

– Nije me on naterao ni na šta. Jednostavno mije ispričao kako siiskasapio moju jadnu majku, kako si je ubio da bi došao do njega. Pucao sijoj u glavu i smejao se dok je otac držao u naručju dok je umirala. Onda sipokušao njega da ubiješ, ali je uspeo da pobegne. To mi je ispričao i počeoda me priprema kako bih mogao da osvetim majku. I evo me ovde. Ubiću tebaš kao što si ti ubio moju majku.

– Ubio si i svoju mačehu, zar ne, i njenu decu? – upita Beka.Nasmejao se, iskreno se nasmejao. – Jesam, mrzeo sam je isto toliko

koliko je ona mene mrzela. Nikada nije volela što dolazim kod njih za vremeraspusta. A njeno potomstvo – nisu bili baš tako iznenađeni dok sam ihubijao, pošto su znali da ih mrzim. Što se nje tiče, preklinjala me je baš kao injena patetična ćerka.

Beka reče: – A tvoj mlađi brat? Drugi sin tvoga oca?– Pokušao sam da ga ubijem i zapalim ga da nestane, kako bi ostao samo

pepeo od njega, ali je on uspeo da preživi. Otac ga je poslao u Švajcarsku, ukliniku koja je specijalizovana za opekotine. Tada je saznao šta sam uradio.Nazvao sam ga kukavicom, rekao mu da je dopustio toj bednici i njenoj decida ga odvrate od ubistva čoveka koji je ubio moju majku. Znate li šta jerekao? Ponavljao je stotinu puta, sa suzama u očima i kršeći proklete prste –da se radilo o nesrećnom slučaju. Lagao me je svih tih godina. Nisam mupoverovao. Želeo je da sve ide kao podmazano – imao je novu ženu upostelji, decu oko sebe – ali ja nisam želeo da mu dozvolim da zaboravimoju majku. Nisam mu dopustio da je izbriše iz sećanja i krene dalje, kao štosi ti to uradio.

– Sada vas imam oboje i ubiću vas, baš kao što si ti ubio moju majku. Tose zove pravda. I zaslužena kazna.

Nasmešio se dok je podizao pištolj i nišanio u Tomasovom pravcu.Mihail Krimakov je vrisnuo od gneva kada je Tomas gurnuo Beku na

pod. Nije imao vremena da je prekrije svojim telom, jer ga je Mihail pogodiou grudi, odbacujući ga unazad. Mihail je skočio na pod, uhvatio Beku začlanak na nozi i povukao je ka sebi. Obavio je ruku oko njenog vrata iprislonio joj pištolj na uho bez obzira što su se staklena vrata balkonaotvorila i Adam uleteo unutra kroz draperije koje su lelujale. Polomljenostaklo se rasulo po sobi. Stajao je tačno ispred njega.

Mihail mu se nasmeši. – Pokušao si da me ubiješ i sada će ova malakučka da umre. Jesi li me razumeo?

TRIDESETO POGLAVLJE

Uperivši pištolj ka Bekinom levom uhu. Mihail nastavi da priča:– To kopile je pucalo mojoj majci u glavu. Morao je da plati zbog toga.

Samo se pomeri i razneću joj glavu. Nećeš moći ni deliće da sakupiš.Adam nije mogao da veruje, jednostavno nije želeo da prihvati scenu koju

je posmatrao. – Nije trebalo da ti dozvolim da ostaneš ovde, Beko. Neka samproklet. Trebalo je da te drogiram i sakrijem te negde.

Ali, Beka ga nije čula. Mihailova ruka je toliko stezala da više nije moglada govori. Sve joj se zacrnilo pred očima i čula je glasove kao u daljini, alinisu dopirali do nje. Nikako.

Mihail je polagano olabavio pritisak na Bekinom vratu i uperio pištolj kaAdamu. – Spusti taj pištolj polako i vrlo pažljivo.

Adam je pustio da mu pištolj padne na pod. Video je da se zaustavio okotrideset santimetra od njegove leve noge.

– Bacio sam pištolj. Ti si ubio Tomasa, a nikoga više nema u blizini.Pusti je, proklet bio, već si je onesvestio daveći je.

– Da, u pravu si, magarče.Tomas se osećao kao da su mu grudi zaleđene, ali je znao je da je to

dobro.Uskoro će osetiti tako snažnu bol da verovatno neće moći ni da misli, a

kamoli da se pokreće. Krimakovljev sin je pritiskao pištolj na Bekino grlo.Adam je stajao na metar i po od nje, bespomoćan i ukopan u mestu, dok jerazbijeno staklo ležalo svuda naokolo. Tomas je znao da je očajničkipokušavao nešto da smisli. Bekine oči su bile zatvorene. Mihailov stisak okonjenog vrata je bio vrlo snažan, isuviše snažan. Onesvestila se. Morao jenešto da učini, bilo šta.

Nije smeo da dopusti da umre, ne na taj način, ne nakon što se bacilaispred njega kako bi ga zaštitila i ona primila metak. Osećao je kako bolpulsira duboko u njegovim grudima, ali je osetio i tako snažan naboj ljubavida je dobio užasnu snagu. Uspeo je da spusti ruku do džepa pantalona, domalog revolvera kratke cevi. Sada mu je bila potrebna snaga, samo još malosnage.

Mihail je krajičkom oka video da se neko blago pomera: – Proklet bio,trebalo je da si već mrtav. Ne pomeraj se!

Stisak oko njenog vrata je popustio i gotovo istovremeno je primetio dase Beka osvešćuje. Udario je snažno po glavi i pokazao joj da se odmakne.Skočio je na noge i izvukao zipo upaljač iz džepa i prislonio ga uz posteljinu.

U trenutku su ćebad i prekrivači buknuli u plamenu. Tomas je pucao izrevolvera.

Mihail je jauknuo i uhvatio se za ruku a metak ga je odbacio unazad.Udario je u zid ali nije pao. Adam je posegnuo za svojim revolverom. Tomasje ponovo pucao, ali se Mihail sagnuo i metak ga je samo očešao po glavi.Tomas se bacio unazad i revolver mu je ispao iz ruke. Adam se sagnuo,podigao revolver, ali je Mihail već izašao iz spavaće sobe. Kada je Adamispalio, metak je završio u stoku na vratima. Mihail je zalupio vrata za sobomdok je plamen postajao sve veći zbog iznenadnog priliva vazduha. Jastuci suse zapalili kao i debele draperije od brokata koje su se strgle kada je Adamuleteo u spavaću sobu.

– Prokletstvo! – vikao je Adam. – Beko, da li si dobro?Nagnuo se nad nju i udario joj šamar. – Hajde, moramo da izađemo

odavde. Do đavola, sada su se i draperije zapalile.Pao je na kolena do Tomasa koji je ležao na leđima. Prodrmao ga je.– Tomase, otvori oči. Hajde, možeš ti to.Tomas se samo nasmešio. – Ne, nažalost, ne mogu, Adame. Mislim daje

ovo kraj što se mene tiče. Izvuci Beku odavde. Reci joj da je volim.– Ne ponašaj se kao magarac – reče Adam. – Svi ćemo da izađemo

odavde. Hajde, možeš ti to.Obuhvatio je Tomasa rukama i podigao ga na noge, vukući ga za sobom.

Počeo je da ga podiže, vukući ga za ramena.– Ne, ne još – reče Tomas, dok ga je bol sasvim obuzimao i mračio mu

um, čineći da se sve pretvara u zastrašujuću tamu.– Ne, do đavola, izaći ćemo odavde. Beko, priberi se! Ne želim sada

oboje da izgubim!Beka je sada sedela i mahala glavom, pokušavajući da diše. Čula je

agente kako viču izvan kuće, moleći se da ne pokušaju da uđu u sobu uplamenu, već da budu spremni da ispale stotine metaka u iMihaila kada izađeiz kuće.

Rekla je: – Dobro sam. Treba mi jedan minut, samo minut. Zurila je u

svog oca.– Majka me je ostavila. Ne smeš sada i ti da me ostaviš. Pomoći ću ti,

Adame. Zajedno, držeći ga za ruke sa obe strane, uspeli su da otvore vrata iizvuku

Tomasa u hodnik. Vatra je divljala iza njih, plamen je bio gust,neverovatno vreo i dim je kuljao iz sobe. Nema vremena, pomislio je Adam,jednostavno nema prokletog vremena da ugase plamen.

Sada su već svi kašljali zbog dima. – Idemo dalje – reče Adam. Zatvorioje vrata spavaće sobe za njima, ali je bilo isuviše kasno. Plamen je već počeoda proždire ćilime u hodniku.

– Ako već nije mrtav – reče Adam – uhvatiće ga istog trenutka kadaizađe iz kuće.

Beka je disala sa mukom, kašljući u isto vreme.– Imala sam pištolj u futroli na nozi, ali nije važno – rekla je kašljući. –

Tata, da li si dobro? Nemoj da se usudiš da opet pričaš kako ćeš umreti. Dali si me čuo?

– Čuo sam te, Beko – reče Tomas, a grudi su mu prosto gorele. Baš kaošto je vatra besnela oko njih, besnela je i u njegovim grudima. Znao je da nemože još dugo da izdrži. Nije želeo da je napusti, ne još. Molim te Bože, nejoš.

– Samo još malo.Čuli su kako vatra pršti iza njih. Dim je bio gust i crn. – Moramo da

požurimo – reče Adam. Ništa nije pitao, jednostavno je podigao Tomasa iprebacio ga preko ramena.

– Beko, siđi niz stepenice. Ići ću odmah uz tebe. Kroz gusti dim jeodjeknuo pucanj. Adam je osetio oštar bol u ruci, oštar i snažan. I dalje ga ječvrsto stezao.

– Isuse, Beko, spusti se na pod i počni da puziš. Ne bih želeo da tepogodi.

Beka je ipak držala svoj pištolj u ruci. Zakoračila je za Adamom iispalila pucanj nazad u istom pravcu, kroz gusti dim. Začula su se još tri

pucnja. Onda je zavladala tišina.– Mora da se vratio do spavaće sobe, Adame. Ispalila je još jedan metak

iz pištolja. – Ovo će ga držati na distanci. Izvuci mog oca odavde! Bože,zidovi su se zapalili. Adame, to je užas. Požuri! Spasi mog oca!

Adam je osetio kako mu u ruci pulsira ledena bol koja je slabila kako jenosio Tomasa niz stepenice. Osetio je nesvesticu na trenutak ali je tadaodmahnuo glavom, nakašljao se i nastavio da hoda. Na leđima je osetio nekičudan trzaj, ali zapravo nije bilo ničega. Tomas je izgubio svest,. Molio se usebi da nije umro. Začuo je i drugi pucanj, pa još jedan, ali negde dalje.

– Ja sam iza tebe, Adame. Hajde, brzo!Nije znao da se Beka odvojila od njega sve dok nije izašao kroz ulazna

vrata a dva agenta prihvatila Tomasa sa njegovog ramena.– Gospode, povreda grudi. Pozovite hitnu pomoć!– Vatrogasci i hitna pomoć su već krenuli – reče Gejlan Vudhaus trčeći sa

pištoljem u ruci. – Zaboga, i ti si povreden, Adame. Hej, Houli, dođi ovamo.Potrebna nam je pomoć.

Adam je stajao, pridržavajući jednu ruku i stežući zube. Tada ga jeiznenada onaj trzaj u leđima bacio na kolena.

– Gde je, do đavola, Krimakov? – vikao je Savić.– Beka – reče Adam, besno gledajući naokolo.– Beko?– Gospode – reče Heč, trčeći ka Adamu. – Pogodio te je u leda, šefe. Da

li si znao da te je pogodio u leda? Bože, požurite, stavite ga na nosila.– Beka – ponovio je Adam sada već izbezumljeno, znajući da se jedva

drži. – Gde je Beka? Video je plamen kako kulja iz prozora na spratu.Prekrasan bršljen koji je gotovo prekrivao celu tu stranu kuće je sada goreo.

– Tomas je pogodio Krimakova – reče Adam Gejlanu Vudhausu iHouliju, koji su se nadneli nad njim. – Mora da je još uvek u kući. Možda jebez svesti, ili mrtav. Isuse, gde je Beka? Molim vas, morate da je pronađete.

Iz voki-tokija je zagrmeo glas: – Niko nije pokušao da iskoči sa prozoraniti iz stražnjeg dela kuće.

– Uhvatite Krimakova! – vikao je Gejlan. – Prokleti bili, UHVATITE GA!Beka. Gospode, gde je Beka? Želeo je da se vrati u kuću i da je pronađe.

Morao je to da učini, jednostavno je morao, ali nije mogao da se pomeri.Vatra nije samo buktala u kući, već i u njemu i sve ga je više proždirala. Bolu leđima ga je gotovo paralizovao. Nije mogao da se pomeri.

– O, moj Bože – viknuo je jedan agent. – Pogledajte gore!– To je Beka – prošaputao je Gejlan Vudhaus. – O, ne! Adam sepomerio

iznenada, poslednjim atomom snage za koji nije znao da poseduje. Uspraviose na noge. Pratio je poglede ostalih do krova kuće i onda je osetio kako musrce silazi u pete. Ne, molim te Bože, samo to ne. Međutim, na krovu kuće uplamenu je stajala Beka.

– Beko!U dvorištu je bilo najmanje desetoro ljudi koji su gledali ka krovu. Onda

su se svi ućutali i umirili. Gore je, obasjana plamenom vatre, stajala Beka ubeloj spavaćici, bosih nogu, držeći pištolj u rukama.

– Beko – vikao je Adam – pucaj u tog drkadžiju!Ali, nije pucala. Samo je stajala tamo, držeći pištolj uperen u Mihaila

Krimakova. On je pridržavao jednu ruku dok mu je krv liptala niz prste. Krvje šikljala i niz njegov obraz, zbog povrede glave. Nagnuo se i više nijeuspeo da se uspravi. Šta se desilo sa njegovim pištoljem? Isuse, Adam nijemogao da veruje u ono što vidi. Dao bi pet godina svog života kada bi mogaoto da promeni, da je mogao sada da se pomeri, ili bar pokuša da je spasi. Ali,ništa nije mogao da učini. Video je kako jedan agent podiže pušku.

– Ne – rekao mu je – ne pokušavaj. Pod nezgodnim je uglom. Nemoj darizikuješ, možeš nju da pogodiš. Gde su vatrogasci?

Sada je plamen zahvatio i krov kuće, dok su jezičci vatre kuljali izprozora Tomasove spavaće sobe. Ubrzo će vatra progutati krov koji će seurušiti u kuću. U međuvremenu će krov postati tako vreo, da ona neće moćibosonoga da stoji na njemu.

Onda je začuo njen glas, veoma jasno i razgovetno.– Gotovo je – rekla je Beka mladiću koji je stajao na tri metra od nje. –

Najzad je gotovo. Izgubio si, Mihail, ali cena je bila previsoka. Ubio si

osmoro ljudi, samo zato što su se tamo zatekli.– O, ne. Ubio sam ja mnogo više ljudi – rekao je, podigavši glavu uz jauk

boli. – Oni se ne računaju, niko od njih. Ja sam ih iskoristio, ali mi nisu biliuopšte važni.

– Zašto nisi prestao kada ti je otac poginuo u saobraćajnoj nesreći?Nasmejao se, zapravo se njoj podsmehnuo.– To nije bio nesrećan slučaj, ti glupava kučko. Ja sam ga ubio. Želeo je

da prestanem sa ovim, rekao mi je da sam dovoljno učinio, da sam preterao.Omekšao je, postao kukavica. Ubio sam ga zato što je postao slabić. Postaoje bezvredan. Izneverio je moju voljenu majku i uspomenu na nju. Da, lupiosam ga po slepoočnici i gurnuo ga u kolima sa litice.

Nije se čuo ni glas od grupe koja je stajala u dvorištu. Onda se začulozavijanje sirena u daljini. Plamen se već širio po rubovima krova. Morala jeda se izvuče odatle. Adam je samo stajao, potpuno nemoćan. Beko, molim te,molim te. Do đavola, gubi se odatle.

Beka mu se onda obrati snažnim, razgovetnim i odlučnim glasom: – Ovdese sve završava, Mihail. Budući da znam da si pokušao da pobegneš kroz onavratašca na krovu, moraš da znaš da ti sada neću dozvoliti da pobegneš. Ovoje kraj.

– Tako je – reče on. – Ovo je kraj. Ubio sam ono kopile koje je pucalo umoju majku – tvog voljenog taticu. Održao sam svoje obećanje. Uživao samu svemu, uklanjajući štetočine koje su mi zagorčavale život.

Stajao je primetno mirno, taj lepi mladić koji joj se obratio u teretani uRiptajdu. Sada se polako uspravio i onako visok stajao na krovu.

– Mihail, moj otac nije mrtav. Preživeće. Omanuo si.– Krov će se srušiti pod nama, Rebeka. Postaje sve toplije. Ti si bosa.

Mora da te peče po nogama, zar ne?Naslonili su merdevine na ogradu, vatrogasci su iskakali iz vozila i

stupali na scenu. Beka je čula nekog momka kako viče: – Imamodvospratnicu potpuno zahvaćenu vatrom! Isuse, šta se ovde događa?

– Sranje, na krovu su neki ljudi! Jedna žena drži pištolj u rukama!

Beka ih je čula i sada je već osećala svoje noge, osećala je kako je pekui pitala se da li će se krov srušiti pod njom.

– Spustićemo se dole, Mihail – rekla je. – Pogledaj, donose jednu od onihmreža. Skočićemo u nju.

– Ne – viknuo je. – Ne!Onda je ponovo izvadio upaljač iz jakne i zapalio svoj rukav. Protrljao se

po majici, pantalonama, i dok je to posmatrala tako se užasnula da se sledila.Onda joj se nasmešio, gotovo ceo u plamenu, potrčao ka njoj i viknuo: –Hajde, pođi sa svojim dečkom. Hajde da zajedno poletimo, Rebeka!

Povukla je obarač samo jednom. I dalje joj se približavao poput vatrenelopte, trčao ka njoj sa ispruženim rukama. Ponovo je ispalila metak, onda jošjednom, pa još jednom. Pucala je dok je bilo metaka u revolveru. Gotovo sesrušio preko nje, ali se ona na vreme pomerila i on je počeo da se kotrljapoput vatrene vrele lopte, sa krova ka zemlji.

Čula je uzvike ljudi. Plameni mlaz je zahvatio rukav na njenoj spavaćici.Brzo je potrčala do druge strane krova i za trenutak se zaustavila, dlanompokušavajući da ugasi plamen na ruci, a vatra joj je svakim trenutkom bivalasve bliža. Najzad su vatrogasci postavili sigurnosnu mrežu.

Adam je uzviknuo: – Skoči, Beko!To je i učinila, bez oklevanja, dok joj se spavaćica vijorila oko nogu. Bila

je bosonoga, a rukav spavaćice se već pušio. Pala je u mrežu, a spavaćica seuplela oko nje. Za trenutak se mreža zatvorila nad njom a onda je vatrogasacpovikao:

– Uhvatili smo je. Dobro je!Posmatrao je kako se izvlači iz rubova mreže i klima glavom

vatrogascima. Potrčala je ka njemu i na licu joj se ogledao užas a u očimaslepilo. Nije mogao da se seti ničega što bi joj rekao. Onda je zavladaloništavilo. Srušio se na istom mestu gde je stajao. Poslednja stvar koju je čuopre no što se mrak zatvorio nad njim bila je razorna grmljavina krova koji seruši i Bekin glas koji ponavlja njegovo ime.

TRIDESET PRVO POGLAVLJE

Bio je skrhan od bola koji je bio tako snažan da se pitao da li uopšte

može da se izvuče, ali je potom shvatio da može da se izbori sa njim, čak i danauči da ceni bol koji je značio da je još uvek živ. Na kraju je, što se njemučinilo kao večnost, uspeo da povrati kontrolu i prisili se da otvori oči.Podigao je oči ka Bekinom licu koje se smešilo. Ali ga je ipak uplašila tabriga u njenom pogledu i bledo lice. Da li to znači da će ipak umreti? Osetioje kako ga prstima nežno miluje po obrvama, obrazima, bradi. Onda senagnula i ljubila ga po mestima gde ga je dodirivala. Njen dah joj je biosladak i topao dok je u svojim ustima osećao zadah isušenog dubriva.

– Zdravo Adame. Biće ti sasvim dobro. Kladim se da si vrlo žedan,medicinska sestra nam je napomenula da ćeš biti žedan. Ovde ima malovodice. Polako pij, samo malo.

Otpio je gutljaj. Učinilo mu se kao najukusniji gutljaj vode koji je okusiou svom životu. Uspeo je da izgovori: – Šta je sa Tomasom?

– Preživeće. Rekao mi je to lično kada je izašao iz operacione sale. Idoktori su mi rekli da izgleda dobro. On je ipak u odličnoj formi, što mu jejako pomoglo.

– Kako je tvoja ruka?– Ruka mi je u redu. Malo me pecka ali nije ništa ozbiljno. Svi smo

preživeli.Osim Mihaila Krimakova. On je mrtav čovek. Nikoga više neće on

terorisati, niti ikoga drugoga ubiti. Znam da trpiš jake bolove, ipak ti je metakprošao kroz leda i polomio ti rebro. Drugi metak ti je prošao kroz ruku.Hvala Bogu, ipak ćeš biti dobro.

Zaklopio je oči i rekao: – Mogao sam da umrem dok sam te posmatraokako stojiš na krovu sa njim. Plamen vam se sve više primicao i vetar ti jeuvijao spavaćicu oko nogu i rasplamsavao vatru. Želeo sam nešto da učinim,ali sam samo stajao tamo i vikao. Gotovo da sam izgubio razum vičući.

– Žao mi je, ali sam morala da krenem za njim, Adame. On je ušao uTomasovu kuću preko hrastovog drveta i uspeo da otvori prozor na krovu iude na tavan. Kada sam videla da se uputio ka merdevinama koje vode katavanu, bilo mi je jasno da će pobeći. Jednostavno to nisam mogla da mudozvolim. Već je bio na putu i imao šanse da pobegne. Morala sam da gazaustavim.

Zaćutala je i zamislila se. – Onda je poželeo da umre. I poželeo je da i jaumrem sa njim. Ali ja nisam to želela. Pobedili smo ga.

Ponovo ga je poljubila i ovog puta je jedva uspeo da joj se nasmeši. Ipakje bio u groznim bolovima.

– Više nećemo da razgovaramo o tome. Sve vreme samo dajem odgovorza odgovorom agentima iz FBI. Gospodin Vudhaus stalno dolazi, ali da biposetio tatu, a ne da bi mu postavljao nova pitanja. Znaš li šta radi Savić?Sedi u čekaonici i proverava crkve na MAXU kako bi nam pronašaoodgovarajuću za venčanje. Rekao je da je to već jednom radio za nekogpovredenog agenta iz FBI, i da se on zaista oženio u crkvi koju je Savićizabrao i istog dana koji mu je predložio. Rekao je da je to profesija koja muleži.

– Kako su moji momci? – upita Adam. Bol je postajao nepodnošljiv i toprokleto polomljeno rebro gaje bolo poput sablje i toliko ga žigalo da jejednostavno imao želju da zaurla. Novina koja mu je skretala pažnju sesastojala u tome da je gubio osećaj i osećao se klonulo. Međutim, znao je damora da izdrži, samo još malo. Želeo je da vidi Beku, da je posmatra, damože da čuje njen glas i možda je čak još jednom poljubi. Želeo je da osetinjene poljupce svuda po sebi, to bi bilo vrlo lepo. Pokušao je da se nasmešiali se sve završilo na patetičnom pokušaju. Hvala Bogu, ona se spasila.Poželeo je da legne i da se smiri, znajući da je ona na sigurnom i miluje ga policu.

– Ali, Beko. Moram da te pitam da li želiš da se udaš za mene pre no štoSavić pronađe crkvu. Šta ako me odbiješ?

Osećam se vrlo loše ali da li želiš da se udaš za mene? Ja te volim, toznaš.

– Naravno da želim. I ja tebe volim, više no što možeš da zamisliš. Savić

je već razgovarao sa tvojom majkom i ocem. U suštini, poslednji put kadasam došla da te obiđem, oni su sedeli kraj tebe. Da, dopali su mi se, Adame,baš su mi se dopali. Sve vreme su ulazila i izlazila neka braća i sestre. Kaoda su se smenjivali po nekom rotirajućem rasporedu. Da, svi su predlagalisvoju crkvu i datum. Nisam znala da imate tako veliku porodicu.

– Preveliku porodicu. Uvek guraju nos u tuda posla i nikada ne odustaju.Nakašljao se i rebro ga je toliko zabolelo da je pomislio da će u tom

trenutku umreti. Više nije mogao da se kontroliše. Bol u rebrima i ruci seširio njegovim telom, oduzimajući mu sve više svest. Izgledalo je kao da ćeda potone i nikada više da izroni. Onda je začuo glas medicinske sestre: –Daću mu malo morfijuma. Potreban mu je odmor.

Nije zaboravio, jednostavno je znao da ne može da izdrži jer se osećaovrlo slabim. Ruke su mu mlitavo pale niz telo. Mrzeo je igle a već su dveizvirivale iz njegove ruke. Isuse, bio je u groznom stanju ali će se oporaviti.Beka ga je volela. Nerazumljivo je izgovorio: – Drago mi je što me voliš.Onda znači da oboje volimo.

Učinilo mu se da se nasmejala. Osećao je njen dlan uz svoj obraz. Ondase izgubio i osetio je bol, kao da se neki monstruozni očnjaci zabadaju unjegovo telo. Posle toga je osetio prijatno blaženstvo. Opet je zaspao,duboko bez snova i sve je bilo mračno. Više ništa nije moglo da ga povredi ato je bilo dobro.

Beka se polako uspravila nad njim.Sestra joj se nasmešila sa druge strane kreveta. – Biće mu dobro. Molim

Vas, ne brinite. Pobrinućemo se za njega, nadam se da će sada zaspati.Trebalo bi da zaspi budući da je bol počeo da popušta. Trebalo bi i Vi da seodmorite, gospođice Metlok.

Beka je pogledala još jednom Adama i poljubila ga u usta, a zatim izašlaiz sobe kroz hodnik do male čekaonice sa dva prozora koja su gledala naparking, i bledo žutim zidovima upotpunjenim impresionističkim slikama.Mala čekaonica je bila ispunjena novim grupama rođaka. Tu je bilaAdamova mama, Džordžija, koja se igrala sa Šonom, dok su se Šerlok iSavić smejali, nagađajući koja crkva je sledeća i koji datum da odrede zaBckino i Adamovo venčanje. Trebalo je samo pribeležiti koji rođak neće baš

tada moći da dođe jer mora da ide na Aljasku da lovi losose, ili u Italijuposlom, ili rođaku koja će morati do advokata kako bi izbacila svog muža iztestamenta. I tako u nedogled.

Beka se onda pojavila pred vratima i obratila im se:– Drago mi je da vas obavestim da me je Adam zaprosio i da sam

pristala. Ipak, on je povređen. Možda se neće sećati toga kada se probudi.Ako se ne seti toga, moraću ja njega da zaprosim.

– Moj sin će se setiti toga – reče njegov otac, na koga je Adam izuzetnoličio.

Pogledao je. – Jedna od prvih stvari koje nam je Adam ispričao kada jeto mogao, bila je da želi da renovira ono drugo kupatilo na spratu kako ga tine bi odbila zbog onih groznih zelenih pločica po rubovima.

– Onda je to ozbiljno obećanje – rekla je. – Da vam kažem nešto,izabraću nove pločice i pokazati vam koliko brzo mogu da ga odvedem dooltara.

Ostavila ih je u smehu i prijatnoj atmosferi jer su sada mogli da seopuste, budući da će im sin biti dobro. Delovali su kao da im se dopala, štoje bilo olakšanje za nju. Što se tiče mame, to je bila druga stvar. Ona je bilapartner u „Volvo“ predstavništvu u Aleksandriji i pored toga je posedovalajoš neke akcije. Što se oca tiče, kako joj je ispričao jedan od Adamovestarije braće, on je vodio i posedovao jednu rasplodnu farmu u Virdžiniji.

Pa, njen otac jeste bio živ, ali to je bilo jedino što je tražila od njega,hvala lepo.

U suštini, nije baš bila sigurna od čega je živeo, ali to je nije niinteresovalo. Nakratko je pomislila na njegovu kuću, gde je njena majkaprovodila puno vremena. Sada je više nema, ostalo je samo temelj. Nije jojbilo važno. Važno je bilo da joj je otac živ.

Popela se do šestog sprata u njujorškoj Univerzitetskoj bolnici. Mogla jetaj put da prede zatvorenih očiju, koliko puta je samo prošla njime gore-dole.Hvala Bogu da je administracija bolnice uspela da drži medije po strani.Doktori i sestre su joj klimali glavom. Ušla je u prostranu sobu sa aparatimakoji su zujali, i sveprisutnim mirisom antiseptičkih sredstava koja su je

podsećala na zubarsku ordinaciju, i povremenim stenjanjem pacijenta.Pored postelje njenog oca je sedeo jedan FBI agent.– Zdravo, agente Ostin. Da li je sve u redu?– Nema nikakvih problema – reče on uz osmeh koji je nekako izgledao

zlobno.– Ovo će vam se dopasti. Jedan reporter je uspeo da se probije dovde ali

sam ga ščepao. Mlatnuo sam ga, svukao do gole kože, a sestre i lekari su gaubacili u kolica za prljavi veš i odvezli ga do urgentnog centra gde su gaostavili sa rukama i nogama vezanim hirurškom trakom i zapušenih usta. Odtog trenutka, više niko nije pokušao da ude.

– Upravo sam čula za to – rekla je, kolutajući očima. – Jedan lekar mi jerekao da nikada do sada nije bio okružen takvom lavinom smeha u urgentnomcentru. Odlično, agente. Podsetite me da uvek treba da budem fina sa Vama.

I dalje se cerekao dok je ona povlačila zastore koji su stajali oko krevetanjenog oca. Sela je na stolicu kraj njega. Spavao je, što se i očekivalo odnjega, i nije joj bilo važno. Dobio je veoma jake lekove i čak i kad bi seprobudio, ne bi mogao da se usredsredi na jednu stvar.

– Zdravo – rekla je dok gaje posmatrala kako otežano diše, udiše i izdišekroz cevi za protok kiseonika u njegovim nozdrvama.

– Izgledaš divno, vrlo si lep čovek. Možda bih ti malo skratila kosu zaneki dan. Adam će se oporaviti takode, ali ipak nije tako zgodan kao što si ti.Trenutno spava. Ah, da. Sigurna sam da će ti biti drago kada budeš saznao daćemo se venčati. Ali to i nije neko iznenađenje za tebe, zar ne?

Grudi su mu bile prekrivene belim zavojima. Iz njega su izvirivala raznagumena creva, i kao i Adamu i njemu su iz ruku izvirivale najrazličitijecevčice. Ležao je potpuno nepomično, ali je ipak disao duboko, uravnoteženoi stabilno.

– Dopusti mi da ti ispričam šta se dogodilo. Mihail ti je pucao u grudi.Pluća su ti otkazala. Postupak koji su primenili, lekari zovu torakotomijom.Otvorili su ti grudni koš kako bi zaustavili krvarenje i implantirali ti drenizmeđu rebara kako bi usisali tečnost. Ta stvarčica se zove pleuralni dren,verovatno i ti možeš da čuješ mehuriće u zaleđu. Dakle, kada se probudiš,

malo će te boleti. Imaš i dve kanile za infuziju u ruci i još malo će ti držati tucevčicu za kiseonik u nosu. Osim toga, sve je uobičajeno.

Disao je lagano i ujednačeno. Čuli su se mehurići u pozadini.– Kuće više nema i žao mi je mnogo zbog toga – rekla je. – Ništa nisu

mogli da spasu. Žao mi je tata, ali bar smo živi i to je ono što je važno.Upravo sam shvatila da ipak nije sve uništeno. Posle mamine smrti, ostavilasam sve njene stvari u jednom sefu u Bronksu. Tamo ima i fotografija imnogo njenih stvari. Možda ima i pisama. Ne znam, zbog toga što nisamimala vremena da pregledam papire. Pronaći ćemo nešto. Tako ćemo početi.

Da li mu se disanje ubrzalo? Nije bila sigurna.Ono što je bilo važno bila je činjenica da je živ. I da će ozdraviti.

Prislonila je obraz uz njegove grudi. Dugo je držala glavu tako i slušalaravnomerne udarce njegovog srca na svom licu.

U osam sati uveče, neko je nazvao znajući da je u bolnici. Upravo jeizašla iz očeve sobe i krenula niz stepenice kako bi obišla Adama, kada jesestra pozvala:

– Gospođice Metlok, telefonski poziv za Vas.Iznenadila se. To je bio prvi telefonski poziv, to jest prvi poziv koji su joj

prebacili. To je bio Tajler koji je počeo da priča pre no što je uopšte moglada ga pozdravi.

– Da li si dobro? Hvala Bogu da se sve završilo, Beko. Gospode,poludeo sam. Dali su prilog na televiziji o zapaljenoj kući tvoga oca i mrežikoju su postavili u dvorištu. Rekli su da si bila gotovo na izdisaju sa timmanijakom na krovu i da si ga na kraju ustrelila. Da li si zaista dobro?

– Dobro sam, Tajlere. Ne brini se. Sve vreme sam u bolnici. Povredeni sui Adam i moj otac ali će obojica preživeti. Novinari su napolju i čekaju, aliće se baš načekati. Šerlok će mi doneti odeću i sve ostalo kako bih pokušalada se izvučem i izbegnem novinare. Kako je Sem?

Zavladala je tišina, a onda je rekao: – Strašno mu nedostaješ. Vrlo jesmiren ali ne izgovara ni reči. Brinem se, Beko, zaista se brinem. Pokušavaosam da ga navedem da mi ispriča nešto o čoveku koji ga je kidnapovao,nešto što mu je rekao ili bilo šta o njemu, ali Sem samo odmahuje glavom.

Ne govori ništa. Na televiziji su rekli daje taj čovek mrtav, da se zapalio ibacio na tebe. Je li to istina?

– Sasvim. Mislim da bi trebalo da odvedeš Sema do dečijeg psihijatra,Tajlere.

– Kod tih prevarantskih dušebrižnika? Počeće da me analiziraju, tvrdećida nisam dobar otac i da bi trebalo ja da ležim na kauču sledećih šest godina,plaćajući im ozbiljne svote novca. Pričaće kako ja imam problema, a ne Sem.Ne dolazi u obzir, Beko. Ne, on samo želi da vidi tebe.

– Žao mi je, ali ne mogu da odem odavde još najmanje nedelju dana.Onda je čula jecaj malog dečaka: – Beko! To je bio Sem i delovalo je

kao da umire. Nije znala šta da radi. Zbog nje je Sem imao problema, samozbog nje.

– Daj mi Sema, Tajlere. Dozvoli mi da pokušam da razgovaram sa njim.To je i učinio, ali je sa druge strane vladala tišina. Sem nije želeo da

priča.Tajler reče: – Loše mu je, Beko. Zaista mu je loše.– Molim te, odvedi ga kod dečijeg psihijatra, Tajlere. Potrebna vam je

pomoć.– Vrati se, Beko. Moraš da se vratiš.– Vratiću se čim budem mogla – rekla je na kraju i spustila slušalicu.– Imate problema? – upitala je medicinska sestra, upitno je pogledavši.– Ništa ozbiljno – reče Beka i lagano dodirnu prstima svoju desnu ruku.Opekotine su prolazile ali su je i dalje malo bolele.– Kod problema je uvek isto – reče sestra. – Problemi naiđu, i onda se

iznenada pojavi sunce a problemi jednostavno ispare.– Nadam se da ste u pravu – reče joj Beka. Sledećeg dana, Adamu je

bilo toliko bolje da se čak šalio sa medicinskom sestrom koja mu je masiralaleda, a otac je zaradio upalu pluća i bio gotovo na izdisaju.

– Kakva ludost – reče Beka agentu Ostinu. – Preživeo je metak u srce, alije dobio zapaljenje pluća.

– Ironija mora da postoji – reče agent Ostin, mašući glavom – alineprijatno je kako god da okreneš.

– Izvući će se – ponavljao je iznova lekar Beki, držeći je za ruke. Moždase ni lekarima nije dopadala ta ironija, mislila je Beka, mazeći rame svogaoca. Čudno, kada bi ga dotakla – kada bi stavila svoj dlan na njegovu ruku ilipreko njegovog dlana ili kada bi dodirnula njegovo rame – počeo bi mirnijeda diše i izgledalo je kao da mu se telo smiruje i opušta.

Kada se konačno probudio, bistrog uma i kada ga je dotakla, nasmešio jojse. Videla je zadovoljstvo u njegovim očima, duboko i istrajno. Prošaputalaje: – Volim te tata – a on je brzo zaklopio oči i znala je da je to zbog toga štonije želeo da ga vidi kako plače.

– Volim te – rekla je ponovo nežno i poljubila ga u obraz.– Sada smo zajedno. Znam da voliš Adama kao svog sina, ali mi je vrlo

drago što ti nije sin. Kada bi to bio, ne bih mogla da se udam za njega. Ovakoćeš ga na drugi način imati za sina.

– Ako te ikada rasplače, ubiću ga – reče njen otac.– Ne, ja ću ga ubiti u tom slučaju.– Beko, hvala ti što si mi ispričala za mamine stvari u sefu u Bronksu.Mogao je da je čuje, zapravo čuo je njen glas kako mu se obraća. Možda

je u tom trenutku i njena majka slušala, možda su i dalje bili u nekoj vrstiveze.

– Nema na čemu. Kao što sam rekla, ovo je tek početak.– Jeste – reče Tomas smešeći se svojoj ćerki. – Vrlo lep početak.Adam se zlovoljno šetao gore-dole po hodniku, dok su mu i leda i ruka

pulsirali. Nije ih uopšte osećao i želeo je nekoga da udari zbog tog osećajabespomoćnosti.

Sve vreme je gunđao dok se Beka smejala uz reči: – U redu, konačno sime oterao. Otac mi je dobro, pobedili smo upalu pluća, a ja idem u Riptajdda posetim Sema.

– Nemoj – reče on naslonivši se na zid bolničkog hodnika, potpuno bled.Poželeo je da je zgrabi i podigne sa zemlje. – Ne želim da ideš tamo sama.

Nemam poverenja u Mekbrajda. Ne želim da te izgubim iz vida. Zapravo bihželeo da spavamo zajedno u krevetu kako bih mogao da te držim u naručjucele noći.

Shvatila je da i ona to isto želi, ali je ipak rekla:– Opasnost je prošla, Adame. Šta je tu opasno? Ne idem da vidim

Tajlera, idem da proverim šta se dešava sa Semom. Ne zaboravi, Adame,zbog mene ga je Krimakov oteo i zbog mene je Sem preživeo traumu. Moramto da sredim, Adame. Tajler tu uopšte nije bitan.

– Do đavola, Krimakov je kriv. Sačekaj još dva dana Beko, i poći ću satobom.

– Adame, jedva da možeš do kupatila da odeš sam. Ostaćeš ovde iusredsredićeš se na to da ti bude bolje. Budi sa mojim ocem. Možda bimogao da se pozabaviš rezervisanjem termina u crkvi. Još uvek se tvojaporodica nije dogovorila oko toga.

– Da li i dalje želiš da se udaš za mene?– Je li ovo tvoja poslednja ponuda?Delovao je iznervirano i ogorčeno. Iznenada se nasmejao: – Kunem se da

ću promeniti one zelene pločice. Da li bi imala nešto protiv da se preseliš izNjujorka ovde? Bićemo vrlo blizu tvom ocu. Da li će ponovo da sagradikuću?

– Nismo o tome još uvek razgovarali. Da, Adame, udaću se za tebe,naročito ako promeniš one pločice u kupatilu. Smatraj to završenim. Ništame posebno ne veže za Olbani. Gospode, ovde ima toliko ljudi kojima jepotreban dobar pisac govora. Postaću zaista bogata. Inače, više ne smeš daflertuješ sa bolničkim osobljem, razumeš? Od sada nas smatram i zvaničnoverenim.

– Bože, evo i Heča. Heče, da lija to osećam smrad cigarete? Adamu se toneće dopasti. Verovatno će te odrati od batina zbog toga, možda ovoga putaupotrebi i štake.

Smešeći se posmatrala je kako se dvojica muškaraca svađaju. Šerlok sepojavila iza nje uz reči: – Sve se skoro vratilo u normalu, kako vidim. Hajdeda pogledamo CNN. Gejlan Vudhaus će biti na televiziji za minut. Govoriće

u ime predsednika i dopašće vam se ovaj zaplet.Blagi Bože, pomislila je gledajući televiziju, već je postala heroina. Neko

je, a ona nije znala ko, fotografisao izdaleka kako stoji nasuprot Krimakovuna krovu, u beloj spavaćici koja joj se obmotala oko nogu i pištoljem urukama, uperenim ka Krimakovu. Gejlan Vudhaus nije ništa prećutao.

– Blagi Bože – reče Beka.– To je bila ozbiljna situacija i ti si uspela da se izvučeš – reče Šerlok i

zagrli je snažno. – Zaista mi je drago što sam te upoznala, Beko Metlok, idrago mi je što si postala heroina. Imam osećaj da ćete ti, Adam i tvoj otacčesto dolaziti kod nas na roštilj, kada se sve ovo završi. Da li sam ti rekladaje Savić vegetarijanac? Kada pravimo roštilj, jede samo pečeni kukuruz.Ne znamo još kakav će biti Šonov izbor hrane kada poraste. Da li se slažešza termin i predivnu prezbiterijansku crkvu u koju su tvoji novi rođacigodinama odlazili?

– Ne znam još – reče Beka. – Hej, budući da sam postala slavna, moždazatražim da sve crkve daju svoje ponude za našu ceremoniju.

– Ti si pisac, sada možeš da napišeš knjigu, milijardu knjiga.– Moraće samo brzo da ih napiše – reče Savić kada im je prišao i čvrsto

zagrlio svoju ženu. – Slava je prolazna u današnje vreme. Beko, sledećenedelje ćete pominjati samo u fusnoti na poslednjoj stranici „Pipi“ magazina.

Sledećeg dana je Beka odletela u Portland, u državi Mejn. Iznajmila jeford eskort i odvezla se do Riptajda. Ovoga puta je na putu bilo mnogohladnije i neki oštar vetar je duvao sa okeana. Prva osoba koju je videla bioje šerif Gefni. Namrštio se kada je ugledao pa je gurnuo palčeve u svojširoki kožni opasač.

– Gospođice Metlok – reče on i pogleda je pogledom zaista opasnogpolicajca.

– Zdravo, šerife – reče ona i nasmeši mu se, podigavši se na vrhoveprstiju. Glasno ga je poljubila u obraz. – Ja sam sada slavna, bar ću biti jošnedelju dana, tako su mi rekli. Budite dobri prema meni.

Od svega što bi mogao reći, šerifu Gefniju ništa nije palo na pamet osim:– Hm. Želeo bih da razgovaram sa Vama o onom kosturu – vikao je za njom.

– Doći ću večeras do kuće Džejkoba Marlija. Hoćete li biti tamo?– Svakako, šerife. Biću tamo.Otrčala je do Bernija Bredstrita, vlasnika i urednika „Riptajd

Independenta“.Delovao je jako umorno, kao da je bio bolestan.– Žena mi je bolesna – rekao je i pokušao da joj se nasmeši. – Bar su se

vaše nevolje okončale, gospođice Metlok.Nije pominjao to što ga je davno slagala, one noći kada je Tajler odveo

na večeru na roštilj kod „Erola Flina“, na Foksglav aveniji. Dobar čovek, Bogga čuvao.

Zakucala je na Tajlerova ulazna vrata kada je sunce počelo da zalazi.Insekti su započeli svoj večernji poj. Čula je kako neki pas laje iz kuće nizulicu „Gam Šu Lejn“. Baš bi joj prijao neki džemper. Zadrhtala je i ponovozazvonila.

Na putu nije bilo Tajlerovog automobila. Gde je on? Gde je Sem? Ništajoj nije bilo jasno. Rekla mu je kada stiže i samo je deset minuta zakasnila.Vratila se u iznajmljeni automobil i odvezla se do „Beladone“ i kućeDžejkoba Marlija. Platila je kiriju do kraja meseca, tako da je i dalje moglada boravi u kući. Planirala je da iskoristi to vreme za pakovanje ostatkastvari i čišćenje kuće. Trebalo je i da vrati ključeve Rejčel Rajan. Verovatnoje Rejčel provodila dosta vremena sa Semom i pomagala mu. Nadala se daće Rejčel nagovoriti Tajlera da odvede Sema do dečijeg psihijatra. Gurnula jeključ u bravu i otvorila širom vrata.

– Zdravo, Beko.To je bio Tajler, sa Semom u naručju. Na licu mu je bio širok osmeh.– Odlučili smo da te ovde sačekamo. Ostavio sam automobil na dnu

puta. Želeli smo da te iznenadimo. Nabavio sam šampanjac za nas i limunaduza Sema. Čak sam kupio i kolač od šargarepe; setio sam se da ti se dopao.

Spustio je Sema i sada je Sem stajao i zurio u nju. Tajler joj je prišao iobgrlio je rukama. Poljubio je u teme.

– Dopada mi se tvoja kosa. Opet je tvoja boja, prirodna. Bože, tako si

lepa, Beko.Opet je poljubio a zatim je snažno pritegao uz sebe. – U koledžu sam

mislio da si lepa, ali si sada još lepša.Pokušala je da se odmakne, ali nije joj dopuštao. Nežno je podigao bradu

palcem i poljubio je. To je bio pravi poljubac, i on je želeo da ga učini jošintimnijim, da joj otvori usta. Sem je stajao bez reči i posmatrao ih.

– Nemoj Tajlere, molim te, nemoj.Odgurnula se snažno od njegovih grudi i on se brzo odmaknuo. I dalje je

teško disao dok su mu oči blistale od uzbuđenja, strasti i požude.– U pravu si. Sem je ovde. Ima četiri godine, nije više beba. Ne bi trebalo

to da radimo pred njim.Nasmešio se sinu. – Pa, Seme, evo nam i Beke ovde. Šta želiš da joj

kažeš?Sem nije imao ništa da joj kaže. Samo je stajao tu, a na licu mu se ništa

nije naziralo. Od toga joj se sledila krv u žilama. Lagano mu je prišla ikleknula pred njim.

– Zdravo, Seme – rekla je i nežno ga dodirnula prstima po obrazu.– Kako si, dušice? Želim da me sada saslušaš. Veruj mi, pošto te ja

nikada ne bih lagala. Taj loši čika koji te je kidnapovao, vezao i ostavio te upodrumu, je otišao zauvek, kunem ti se. Nikada se neće vratiti, nikada.Obećavam ti, ja ću se pobrinuti za njega.

Sem ništa nije rekao, samo je trpeo dok mu je dodirivala lice. Polako gaje privukla sebi, iako se njegovo malo telo ukočilo i opiralo.

– Nedostajao si mi, Seme. Došla bih ranije, ali su moj otac i Adam, sećašse Adama, zar ne, povredeni i morala sam da budem sa njima u bolnici. Ali,sada sam ovde.

– Adam.Izgovorio je samo jednu reč ali i to je bilo dovoljno.– Da – rekla je oduševljeno. – Adam.Okrenula je glavu kada je čula da Tajler nešto govori, ali je onda samo

odmahnuo glavom.

– Semu je dobro, Beko. Doneo sam malo roštilja iz „Erola Flina“ zavečeru. I sve priloge, naravno. Da li biste želeli sada da večerate?

Tako su oni pili šampanjac, Sem limunadu, i jeli su svinjska rebarca,pasulj i salatu od seckanog kupusa u kuhinji Džejkoba Marlija. Kolač odšargarepe iz poslastičarnice „Martis Svit Tut“ sa bulevara Venus Flaj Trep jestajao na šanku u kuhinji. Nakon što je odgovorila na nebrojeno pitanja oKrimakovu, upitala je:

– Tajlere, šta je bilo sa kosturom? Da li ste već dobili rezultate DNKanalize?

Da li je reč o Melisi Kacen?Tajler je slegnuo ramenima. – Ništa ne znam o tome. Svi misle da jeste.

Ali, to sada nije važno. Mi smo sada važni. Kada želiš da se preseliš ovde,Beko?

Beka je dodala Semu još jedno rebarce. Ruka joj se u tom trenutkuparalizovala.

– Da se preselim ovde? Ne, Tajlere, došla sam da vidim Sema i pokupimsvoje stvari.

Klimnuo je glavom i skinuo meso sa rebarca koje je držao u ruci.Sažvakao ga je i rekao: – Dobro, u redu. Tek si uspostavila kontakt sa ocemi naravno da bi trebalo da se uveriš da je dobro, upoznaš ga i tome slično.Ali, moramo da utvrdimo termin našeg venčanja pre no što se vratiš kodnjega. Misliš li da će želeti da se preseli ovde nakon našeg venčanja, kako biti bio bliže?

Sela je i približila viljušku salati. Nešto je ovde krenulo naopako. Nije toželela, ali sada više nije mogla da krije istinu od njega. Počela je da govoripolako, tiho, svesna činjenice da se Sem opet umirio, da je prestao da jede ida je sluša, ali nije imala izbora. Rekla je: – Iskreno mi je žao što si mepogrešno razumeo, Tajlere. Ti i Sem ste mi vrlo dragi prijatelji. Volim vasobojicu, jako. Cenim sve što si učinio za mene, podršku koju si mi pružao,poverenje koje si mi ukazao, ali ne mogu da se udam za tebe. Žao mi je, alijednostavno ne osećam prema tebi ono što ti osećaš prema meni.

Sem je i dalje sedeo na dva debela telefonska imenika, miran i

nepomičan, sa polusažvakanim rebarcetom u prstićima.Usiljeno se nasmejala. – Trebalo bi da razgovaramo o tome kada Sem

ode u krevet, zar ne?– Zašto bismo? To se i njega tiče. On želi da mu ti budeš majka, Beko.

Rekao sam mu da se zbog toga vraćaš. Rekao sam mu da ćeš sve srediti i daćeš zauvek ostati sa njim.

– Tajlere, trebalo bi kasnije da razgovaramo o tome. To se tiče tebe imene.

Molim te.Sem je pogledao u tanjir, a lice mu je pod prigušenim kuhinjskim svetlom

delovalo bledo i izmučeno.– Onda, u redu – reče Tajler. – Odneću Sema do dnevne sobe i one zaista

udobne sofe i prekriću ga ćebetom. Šta misliš o tome, Seme? Sem im nijerekao šta misli.

– Odmah se vraćam, Beko.Podigao je Sema sa telefonskih imenika i izneo ga iz kuhinje. Ona je

počela da drhti. U kući joj je bilo neprijatno hladno. Nadala se da će Semubiti dovoljno toplo sa samo jednim ćebetom. Nadala se takođe da je Semdovoljno jeo. Trebalo je da mu Tajler obriše prstiće detaljnije. Šta da radi?Da li je ona sve ovo isprovocirala? Da nije navela Tajlera na pogrešnu ideju?Kada je shvatila da je vrlo ljubomoran na Adama, tada se malo distanciralaod njega, čak i ohladila svoj prijateljski odnos prema njemu. Međutim, on je idalje pogrešno razumeo njeno ponašanje, čak i poverovao da ona želi dabude njegova žena. Kako je to moguće? Ona ništa nije rekla, ništa nije učinilada bi on to pomislio. Pored toga, iskoristio je Sema, što je bilo dostojnoprezira.

Sem. Šta da radi sa njim? Nešto je tu bilo ozbiljno škripalo, a uzrok jebio to stoje, tako je ona mislila, Krimakov oteo dečaka. Čula je Tajlerovekorake kako se vraća nazad ka kuhinji. Morala je to da razjasni, pošteno iiskreno. Morala je da razmisli šta bi mogla da učini kako bi pomogla Semu.Dobila je od Šerlokove ime veoma dobrog dečijeg psihijatra u Bengoru.Trebalo bi odatle početi. Ali, nije imala šansu da bilo šta započne, pošto joj

je Tajler sa vrata rekao: – Volim te, Beko.

TRIDESET DRUGO POGLAVLJE

– Ne, Tajlere, nemoj tako.Tajler joj se samo smešio nekim zastrašujućim osmehom od kojeg joj se

sledila krv u žilama.– Zavoleo sam te prvog trenutka kada sam te video u „Hedliju“, u

brucoškoj spavaonici u Dartmutu. Izgledala si izgubljeno i lutala si kako bipronašla kupatilo.

Nasmešila se kada je to rekao, ne sećajući se uopšte tog susreta.– Nisi bio zaljubljen u mene, Tajlere. Izlazio si sa mnogim devojkama u

koledžu. Oženio si se Semovom majkom. U nju si bio zaljubljen.Ušao je u kuhinju i seo preko puta nje.– Svakako, i nju sam voleo neko vreme, ali ona me je ostavila, Beko.

Ostavila me je i nije želela da se vrati. Čak je želela da povede i Sema, alijoj ja to nisam dozvolio.

O čemu on to priča? Naravno da njihovi odnosi nisu mogli biti glatki,pošto ga je En na kraju ostavila. Suprotstavili su se jedno drugome oko toga?Sukobili su se? Međutim, to sada nije bio njen problem. Rekla je:

– Zaista mi je žao što si stekao pogrešan utisak, Tajlere. Molim te da miveruješ. Ja sam ti prijateljica i nadam se da ću to i ostati. Volela bih dapratim kako Sem raste.

– Budući da ćeš mu postati majka, svakako ćeš da ga posmatraš kakoraste. Beko, učinila si da mu ponovo bude dobro. Od kada mu je majkaotišla, ćutljiv je i povučen.

– Da li bi želeo solju kafe?

– Naravno, ako je ti pripremiš. Posmatrao je dok je sipala kafu u aparat azatim dodala i određenu količinu vode. Gledao je kako priteže dugme iposmatrao crvenu lampicu kako se pali.

– Ispričaj mi nešto o En – rekla je, želeći da se seti žene koju je voleo iskrene svoje misli sa nje. Zašto ga je En ostavila? Zbog nekog drugogmuškarca? Zašto nije sa sobom povela i Sema? Šta bi bilo da je Tajlerpokušao da se bori za starateljstvo? Ipak je Sem bio njeno dete, a ne njegovo.Međutim, ona je jednostavno pobegla a njega nije povela.

Tajler je i dalje posmatrao aparat za kafu. Udisao je miris kafe. Na krajuje rekao:

– Bila je lepa. Udala se za tipa koji je ostavio istog trenutka kada jesaznao daje ostala u drugom stanju. Nekako smo se slučajno upoznali. Nijemogla da skine poklopac za benzin na automobilu i ja sam joj pomogao.Onda smo otišli u restoran „Kod Polijane“. Slegnuo je ramenima: – Nekolikomeseci kasnije smo se venčali.

– Šta se dogodilo?Dugo je ćutao. – Kafa je spremna. Sipala im je svakome po solju kafe.

Otpio je jedan gutljaj, te rekao:– Prvo je bila srećna, a potom više ne. Otišla je, i to je cela priča, Beko.

Slušaj, kunem se da ću te usrećiti. Nikada nećeš poželeti da me napustiš.Mogli bismo da imamo još dece, tvoje i moje. Sem je ionako njeno dete.

– Ja se udajem za Adama.Polio je kafom. Skočio je na noge, slomio drvenu stolicu o zid i viknuo: –

Ne, nećeš se ti udati za tu prokletu bitangu! Ti pripadaš meni, da li me čuješ?Ti si moja, glupa kučko!

Kafa više nije bila toliko vrela, hvala Bogu, ali je ipak bolelo budući daje kafa opekla po vratu i kroz prednji deo suknje dospela do kože. Skočio jeka njoj, ispruženih ruku.

– Ne, Tajlere. Potrčala je ali joj je on blokirao izlaz kroz stražnja vrata.Nije imala gde da pobegne osim u podrum. Ali, dole bi bila zarobljena. Ne,čekaj, postojala su još jedna vratašca u podrumu, sa donje strane, gde suMarlijevi davno držali naramke drva za zimu. Sve je to živo zamislila i

potrčala ka vratima podruma, gurnula ih i zatvorila za sobom pošto je ušla.Zaključala je vrata, upalila svetio i ugledala ogoljenu sijalicu kako visi satavanice na jednoj tankoj žici. Čula ga je kako vuče kvaku sa druge strane,viče i naziva je strašnim imenima, govoreći joj kako će je uhvatiti i da ganikada više neće ostaviti. Otrčala je do drvenih stepenica. Bacila je pogledna zid gde je onomad pronašla malog Sema, vezanog i zapušenih usta, apotom i na donji zid gde je i dalje zjapila rupa odakle je jedne olujne noćiispao kostur. Ćula je kako Tajler razvaljuje podrumska vrata. Onda sepojavio na ulaznim vratima. Grčevito je povukla zarđalu rezu na malim,sakrivenim vratima. Ona se nalazila, otprilike, na visini grudi. Brže, brže,pomislila je u sebi, nikako naglas. Šta se, do đavola, događa sa njim? Sve setako brzo odigralo. On je prasnuo, jednostavno prasnuo i pretvorio se udivljaka. Gospode, on je lud. Čula je njegove korake na podnožju stepeništa.Reza nije htela da se pokrene. Bila je u klopci. Okrenula se i ugledala gakako trči preko betonskog poda. Zaustavio se. Teško je disao. Onda joj senasmešio.

– Prikucao sam ta vratašca prošle nedelje. Bila su opasna. Nisam želeoda rizikujemo da nam neko dete upadne unutra. Možda bi se povredilo.Možda bi čak i poginulo.

– Tajlere – rekla je. Smiri se, smiri se. – Šta se dešava? Zašto se ovakoponašaš? Zašto si toliko besan na mene? Zbog čega?

Smiren i ozbiljan, zapretio joj je prstom poput školskog učitelja i rekao: –Ti si kao i ostale, Beko. Nadao sam se da si drugačija. Kladio bih se u sveda si drugačija, da nisi kao En, ta neverna kučka koja je želela da me napusti,uzme mi Sema i ode daleko od mene.

– Zbog čega je želela da te napusti, Tajlere? Slegnuo je ramenima. –Smatrala je da je sputavam, ali naravno, to je samo umislila. Voleo sam je,želeo sam da ona i Sem budu srećni, ali je ona nastavila da se povlači u sebe.Nisu joj bili potrebni svi ti prijatelji sa kojima je samo gubila vreme i koji suje odvlačili od mene. Te noći kada je odlučila da me napusti, rekla mi je dato više ne može da podnese.

– Šta nije mogla da podnese?– Ne znam. Trudio sam se da joj pružim sve što je želela, i njoj i Semu.

Želeo sam je samo za sebe, želeo sam da se samo meni posveti i jedino štosam od nje tražio jeste bilo da bude uvek uz mene, i da se za sve obraćameni. Tako je i bilo jedno vreme, a onda više nije želela to da čini.

– I otišla je?U trenutku je Beka shvatila da En Mekbrajd zapravo nije nigde otišla.

Ostala je u Riptajdu.– Gde si je sahranio, Tajlere?– U dvorištu Džejkoba Marlija, ispod starog bresta koji je tu od vremena

Prvog svetskog rata. Duboko sam je zakopao kako je životinje ne biiskopale. Čak sam joj održao i pristojnu službu. Nije zaslužila nikakvuslužbu, ali sam joj priuštio crkvenu propoved, utešne reči pune nade. Ipak jeona bila moja žena.

Nasmejao se, sećajući se i usiljeno rekao: – Morao sam na neko vremeda udaljim Džejkoba, tako da sam mu malo raštimovao onu starudiju koju jevozio. Zbog toga je otišao do automehaničara a ja sam imao vremena kolikosam hteo.

Opet je počeo da se smeje. – Ubio sam ono njegovo smešno, matoropseto – Mirandu – i to odavno. Ta kučka me nije volela, uvek bi režala namene kada bih se približio. Matori to nikada nije saznao, nikada.

Setila se kako joj je šerif pričao koliko je Džejkob Marli voleo tog psa,kako je ona jednostavno, jednog dana nestala. Srce joj je kucalo usporeno ibolno.

Nekako je morala da prodre do njega, bar da pokuša.– Slušaj, Tajlere. Ja te nisam izdala, i nikada to ne bih učinila. Došla sam

u Riptajd zbog toga što si mi ti pričao o njemu. Došla sam ovde da bih sesakrila.

Za mene je Riptajd bio sklonište. Ti si mi veoma mnogo pomogao. Ni neznaš koliko mi je sve to značilo.

Da li mu je pogled sada bio mirniji? Možda, ali je bio namršten. Pokušalaje da prikrije strah i zato je užurbano rekla:

– Taj luđak je pokušao da ubije i mene i mog oca. Nisam ni razmišljala o

tome da se zaljubim u nekoga.Nikada nisam želela da stekneš utisak da medu nama ima nečega drugog

osim prijateljstva.Oči su mu postale još mračnije, i u njima se pojavilo neko iskonsko

divljaštvo od kojeg joj se srce steglo od straha. Sarkastičnim glasom jerekao: – Nisi želela da se zaljubiš, Beko? Zašto se onda udaješ za onubitangu Keradersa?

U trenutku je njen mozak odbio da funkcioniše. Bio je u pravu, moj Bože,bio je u pravu. Morala je da razmišlja, morala je da učini nešto. Bila je samau podrumu sa čovekom koji je bio lud, sa čovekom koji nije bio pri sebi, kojije ubio svoju ženu i zakopao je u dvorištu Džejkoba Marlija. Šerif Gefni jebio uveren da je Tajler ubio svoju ženu. Svi su verovali da je kostur koji jeispao iz podrumskog zida u stvari bila En Mekbrajd. Ali, nisu bili u pravu.Nije mogla to više da podnese, jednostavno nije. Morala je da sazna celupriču.

– Tajlere, da li je ona devojka u podrumu Melisa Kacen?Nezainteresovano i glasom punim dosade je rekao: – Da, naravno da je to

ona.– Ali, bila je mlada, nije imala više od osamnaest kada je neko ubio. To

se dogodilo pre više od dvanaest godina. Da li si je ti ubio, Tajlere?Slegnuo je ramenima. – Mala Melisa. I ona je bila jedna neverna kučka.

Svi su je smatrali izuzetno slatkom devojčicom, nesebičnom i popustljivom.Dok je bila sa mnom, na početku sam je okruživao pažnjom i malimpoklonima. Bilo je tu dosta poklončića, prigodnih i maštovitih. Govorio samjoj koliko je lepa i sve je to upijala do dana kada mi je vratila poslednjipoklon koji sam joj namenio. Vratila mi je Barbiku, a bili smo već odeveni zaputovanje i spremni da pobegnemo zajedno.

– Nikome nije želela da priča o nama, i meni je to odgovaralo. Umro bihod smeha da smo se vratili kao bračni par. Te noći me je nazvala i zamolilada se nađemo. Vratila mi je Barbiku i rekla mi da ipak ne želi da pobegne samnom. Kukala je kako je isuviše mlada i da će joj roditelji biti potreseni akopobegne sa mnom. Rekao sam joj da mora da se uda za mene, jer niko drugi

neće to želeti da učini, jer sam ja jedini koji je voli.Odmahnuo je glavom, mršteći se zbog tih uspomena.Polako je izgovorio: – Počela je da me se plaši. Pokušala je da pobegne

od mene, ali sam je uhvatio.Mogla je da ih zamisli, Melisu u „Kelvin Klajn“ belim farmerkama i

ljupkom, kratkom, ružičastom puloveru i njega kako pokušava da je ubedi,potom viče na nju i na kraju je ubija. Znala je da mora da ga natera danastavi da priča. Sada nije smela da mu dozvoli da prekine. Kada prestane dapriča, ubiće i nju. Nije želela da umre. Setila se da šerif Gefni treba da dode,bar joj je tako rekao. Doći će u toku večeri. Prokletstvo, već je bilo veče,sredina večeri. Gde je on? Šta ako je otišao pošto mu niko nije otvorio vrata?Bila je uplašena.

Promucala je: – A – ali, Džejkob Marli je bio u kući, zar ne?– Baš tako. Slegnuo je ramenima. – Ostavio sam je u hangaru iza kuće, i

sledećeg dana sam izvukao Džejkoba Marlija iz kuće tako što sam ga nazvaotelefonom. Imao je stariju sestru koja je živela u Bengoru. Nazvao sam ga irekao mu da mu sestra umire i da ga moli i preklinje da dode kod nje. Matoridrkadžija je otišao i ja sam izvadio cigle iz podrumskog zida i zazidaoMelisino telo. Vratio sam cigle na svoje mesto. Moj tata je radio nagrađevinskim gradilištima dok nije pao sa jedne zgrade, te me je naučiomnogim stvarima. Znam kako se redaju cigle. Onda sam otišao. Znaš stajesmešno? Starija sestra Džejkoba Marlija je umrla istog dana kada se matoripojavio na vratima roditeljske kuće u Bengoru. Nikada nije saznao da se ustvari radilo o lažnom pozivu.

– Ali, zašto si zazidao Melisu u podrumu, Tajlere? Zašto u kući DžejkobaMarlija?Nasmejao se i od tog smeha se naježila. – Pomišljao sam da uputim jedan

anonimni poziv i svima ispričam kako sam video Džejkoba Marlija kakoubija Melisu, i nosi cement i cigle.

– Ali, nisi to učinio.– Nisam. Možda sam ostavio svoje otiske prstiju na njoj, zbog toga nisam

smeo da rizikujem.

Potom je mahnuo rukom kroz vazduh, glas mu je utihnuo, pogled postaomračan i napet kao kod propovednika koji pokušava da povrati grešnika.

– Želeo sam da se udaš za mene, Beko. Ceo život bih se brinuo o tebi.Voleo bih te i štitio, držao te zauvek uz sebe. Mogla si da postaneš Semovamajka. Ali, kada bi već bila sa mnom, ne bi mogla toliko vremena daprovodiš sa njim. Sem bi razumeo da si ti prvenstveno moja i da on zapravonema ista prava na tebe, kao što imam ja.

Bilo joj je hladno, bilo joj je toliko hladno da su zubi uskoro počeli da jojcvokoću. Taj divan čovek koji je delovao toliko ljubazno i nežno – bio jezapravo lud, verovatno se lud i rodio.

– Melisa je imala samo osamnaest godina, Tajlere. Oboje ste bili isuvišemladi da biste pobegli.

– Ne – rekao je. – Ja sam bio spreman. Verovao sam da je i ona spremna.Nije mi bila verna. Ona bi me ostavila, baš kao što je i En to učinila.

Koliko je još žena smatrao nevernim? Koliko drugih je ubio a potomsakrio njihova tela. Beka je pogledala naokolo kako bi pronašla neku vrstuoružja, bilo šta, ali nije bilo ničega. Ne, nije bila u pravu. Bilo je tu nekihdesetak cigala izvučenih iz rupe na zidu, na oko dva metra od nje. Pomerilase korak u stranu. Zamišljeno joj se obratio:

– Mislim da ću te zakopati pored Ane. Napolju, ispod bresta. Ali ti nezaslužuješ službu, Beko, ne onakvu kakvu sam priredio Ani. Ipak je ona bilaSemova mama.

– Ne želim da me tamo sahraniš – rekla je i pomerila se još jedan korak ustranu. – Ne želim da umrem Tajlere. Nisam ti ništa uradila. Došla sam ovdeda bih bila na sigurnom, ali nije bilo tako, zar ne? Sve je bila jedna iluzija. Tisi samo čekao, čekao neku drugu ženu koju ćeš zavoleti, posedovati izarobiti kako bi poželela da ode od tebe, a ti bi je onda ubio. I to se stalnoponavljalo.

Potrebna ti je pomoć, Tajlere. Dopusti mi da pozovem nekoga. Primaklase još korak bliže ciglama.

Krenuo je ka njoj. – Radije bih da budem sa tobom, Beko. Kada bih samomogao...

Napolju su se čule kočnice automobila.– Šerif je došao – reče Beka brzo. – Slušaj me, gotovo je, Tajlere. Šerif ti

neće dopustiti da me povrediš. Brzo se pomerila još malo u stranu. Još metar,samo još metar. Tajler je podigao pogled i namrštio se kada je začuo da ješerif zalupio vrata automobila. Opsovao je dok je trčao ka njoj ispruženihruku stegnutih u pesnice.

Beka je skočila ka gomili cigala, spustila se na kolena i zgrabila jednuciglu. On je skočio na nju i zgrabio je rukama za vrat. Udarila ga je ciglompo ramenu. Sve je jače stezao prstima, i videla ga je nad sobom kao krozmaglu. Opet je dohvatila ciglu i polako je podigla. Nagnuo se upravo kada jehitnula ka njemu. Pogodila ga je u lice i on je jauknuo u agoniji. Olabavio jestisak. Udahnula je vazduh i ponovo ga udarila. Udario je pesnicom u glavu izaslepila je neka svetlost. Osetila je kako joj bol prožima glavu i znala je daneće moći još dugo da se drži. Izgubila je bitku i umreće zato što nije biladovoljno snažna. Pokušala je da podigne ciglu ponovo, ali jednostavno nijemogla.

– Ti neverna kučko, ista si kao i ostale! Opet je stezao prstima po vratu.Šerif Gefni uzviknu: – Pusti je, Tajlere! Odmah je pusti!Tajler se podigao i sve je jače stezao rukama, toliko jako daje shvatila da

će umreti.Onda se začuo pucanj. Tajler je pao preko nje. Ruke su mu pale niz telo.Trepnula je i videla ga kako lagano okreće lice ka šerifu Gefniju, koji je

stajao u policijskom stavu, sa pištoljem „Ruger P85“ koji je snažno pritegaoobema rukama. – Odmakni se od nje, Tajlere! Odmah! Pomeraj se!

– Neću – reče Tajler i ponovo nasrnu na nju. Odjeknuo je još jedan kratkipucanj. Tajler pade preko nje, a lice mu se zaustavilo tik pored njenog. Bio jeužasno težak, Gospode, mrtav teret.

– Držite se, gospođice Metlok, i skinuću ga sa Vas. Šerif Gefni jeodvukao Tajlera na stranu. Pogodio ga je jednom u glavu i jednom u leđa.Pružio je Beki ruku.

– Da li ste dobro?Drhtala je, zubi su joj cvokotali a vrat joj je goreo. Tajlerova krv je bila

razlivena svuda po njoj a opekotina na ruci je nepodnošljivo bolela.Nasmešila mu se.

– Mislim da ste najdivniji čovek na zemaljskoj kugli – rekla je.– Hvala što ste došli kod mene. Molila sam se da vidite upaljena svetla i

uđete unutra.– Čuo sam malog Sema kako plače – reče šerif Gefni.– Zdravo?Začuo se slabašan glasić. To je bio Sem koji je stajao na vrhu stepeništa.– O, ne – reče Beka. – O, ne.– Rekao sam mu da me sačeka u kuhinji. Prokletstvo. U redu, dovešću

Rejčel. Priberite se, gospođice Metlok. Popečemo se gore i Vi se pobrinite zamalog Sema dok ne dođe Rejčel. On voli Rejčel veoma, videćete. Ostanite ukući, gospođice.

Klimnuo joj je glavom i rekao: – Gospode, znao sam da je Tajler ubiosvoju ženu, znao sam to kao čovek od zakona. Ali, on je ubio i sirotu Melisupre dvanaest godina. Pitam se koliko je još žena koje su ga odbile ubio.

Beka to nije želela da zna.Adam se izležavao na sofi u dnevnoj sobi, sa mekanim jastukom ispod

glave i laganim ćebetom prebačenim preko stomaka. Osetio je velikoolakšanje što je Beka živa i zdrava, u njegovoj kući, dok su njene stvariležale svuda naokolo. Pravi dom, nasmešio se. Nije želeo da ikada odeodatle. Čuo je kako se kreće po njegovoj divnoj, potpuno opremljenoj i vrlomodernoj kuhinji, i priprema mu, po njenim recima, hranljivu i zdravu užinu.

U kući je bilo hladno, budući da je imao dobar osećaj i da je ugradiorashladni uređaj kada se uselio u kuću. Uskoro će, pomislio je, ukloniti onegrozne zelene pločice iz kupatila na spratu. Još četiri dana i povratiće mu sesva energija pa će odmah otrčati do keramičke radnje. Glavna spavaća sobaje izgledala pomalo strogo sa velikim, crnim krevetom od lakiranog drveta itakvim istim, crnim lakiranim stočićem i dve udobne fotelje, crnom i belom.Tu je još bio i veliki orman, gotovo kao soba, koji je, po njegovim recima biodovoljan i za njegovu i za njenu garderobu. Imao je velike planove prethodnevečeri, što se kreveta tiče, otprilike dva sata nakon što se vratila iz Riptajda.

Ipak, još uvek nije bio potpuno pokretan a a savitljivost mu je bila jednakanuli, tako da je mogao da stenje od boli ili zadovoljstva, bilo mu je svejedno.Ona je jednostavno preuzela inicijativu. I sada mu je gotovo palo ćebe napod dok se prisećao nje nad sobom kako zabacuje glavu i izgovara njegovoime. Onda je bukvalno pala preko njega i to ga je toliko zabolelo da jepoželeo opet da vrisne. Ali, ipak je nastavio da leži u tišini, držeći je uzagrljaju što je bolje umeo, nežno je milujući po leđima. Onda se laganouspravila, namrštila se pri pogledu na njegovo rebro koje je sada bilo žuto-zelene boje, i rekla: – Umalo da te ubijem, zar ne. Izvini.

– Ubij me i drugi put – rekao je i ona se nasmejala i počela da ga ljubistotinu puta. Želela je da vodi ljubav sa njim dok opet ne počne da vrišti, aline od bolova u prokletim rebrima.

On se osećao prijatno. Imao je za taj krevet i danas planove, možda zaotprilike sat vremena. Danas je imao više snage, možda bi čak mogao maloviše da se uključi. Prethodne noći nije uspeo da rukama i usnama pređe svaželjena mesta. Ali, zato danas. Prsti su ga boleli a usne su ga nekako pekle.A sutra i prekosutra? Možda će je jednostavno držati u spavaćoj sobi dok neodu u crkvu da se venčaju, a onda će se brzo vratiti nazad. Njemu je tozvučalo vrlo fino. Pitao se šta bi Beka mislila o ideji da stave svudaogledala. Donela mu je ledeni čaj i činiju sa štapićima od celera punjenimkrem sirom. Sela je pored njega i hranila ga između poljubaca.

Primetio je kod nje iznenada neku promenu, nešto što nije mogao tačno daopiše. Onda je shvatio u čemu je stvar – nešto je krila od njega. U njenimočima je bilo nešto čudno – na kraju je shvatio da se radi o šoku. Naravno,ostaviće traga na njoj onaj događaj kada je skoro na smrt izgorela na krovuočeve kuće. Ili što je shvatila da je čovek koga je zaista volela, u stvari biolud. Možda je, pomislio je stegnutih usana, taj luđak, Tajler Mekbrajd,povredio ili pokušao da je povredi a ona još nije bila spremna da mu toispriča.

Pojeo je još jedan komad celera a onda joj se obratio, glasom punimsumnje i namršten: – Kuneš se da me nisi lagala? Kuneš se da nije bilo nekevelike gužve u Riptajdu?

Opušteno ga je pomilovala po obrazu. Volela je da ga dodiruje. Naročito

ga je volela nagog, kada je mogla celog da ga dodiruje i ljubi. Nagnula se ipoljubila ga u usta a zatim se ponovo uspravila. Obratila mu se mazno islatko: – Ništa sa čim ne bih mogla da izađem na kraj. Sem je dobro. Nemogu da ti opišem koliko je Rejčel divna prema njemu. Znala sam da su vrlobliski, ali kada je utrčala u kuću, Sem me je iste sekunde ostavio i otišao kodnje. Pomislila sam da će umreti od olakšanja kada je videla daje Sem dobro.Šerif Gefni mi je rekao da bi, budući da nema bližih rođaka, Rejčel i njenmuž jako želeli da usvoje Sema. Nazvala sam ih jutros i već mu je zakazalakonsultacije sa onim dečijim psihijatrom kojeg mi je Šerlok preporučila uBengoru. Ah, da. Takođe sam rekla Rejčel da više nikada neću iznajmiti kućuod nje, mada je najsavesniji i najbolji agent za nekretnine.

Još uvek je bio namršten. – Rejčel se nasmejala. Nije više bio tolikoneraspoložen posle ove njene pričice Adam reče: – Da, i ja osećam olakšanjezbog Sema. Ali, čekaj, Beko. Vrati se ovamo. Kažeš da Mekbrajd nije želoda te povredi kada si mu rekla da ga ne voliš?

Gurnula mu je još jedan komad celera u usta i ljubila ga svuda po licudok je žvakao. Pre no što je uspeo bilo šta da progovori, šapnula mu je uuho:

– Zaista nemaš razloga zbog kojih bi se brinuo, Adame. Zaista. Hej, da liti se dopadaju štapići od celera?

– Da, odlični su. Svih trideset komada koje si mi ugurala u usta. Onda,ispričaj mi kako je šerif Gefni upucao Tajlera kada je saznao da je onajkostur zaista Melisa Kacen. Ništa mi tu nije jasno. Ispričaj mi do detalja,Beko. Neću više tog celera. Poljubac je u redu, ali prekini sada. Ne smešviše da mi skrećeš pažnju.

Međutim, ona je nastavila da ga ljubi dok gotovo nije pao sa sofe.Šapnula mu je u uvo: – Zbog tvojih arterija sam koristila nemasni krem sir.

– Beko. Zgrabio je za kosu i povukao ka sebi. – Reci mi istinu. Šta se, dođavola, tamo dogodilo?

– Adame, ništa strašno se nije dogodilo. Zaista, ništa vredno pomena,osim što je šerif Gefni došao. On je ispao heroj, a ja sam detalje zaboravilazato što nisu bili tako upečatljivi. Šerif je zaista sve držao pod kontrolom. Jase i ne računam, nisam bila u centru pažnje. Hoćeš li molim te prestati da se

brineš i zaboraviš sve to? Sada sam kod kuće.Osetio je njenu ruku na stomaku i to skoro da mu je odvratilo pažnju, ali

se nije dao. Ostavio je na miru, ali je i dalje bio namršten. Pre no što jeuspeo nešto da izgovori, Beka se nasmešila i izjavila dok je ustajala sa sofe:

– Gospode Bože, vidi koliko ima sati. Nemam baš mnogo vremena dasedim kraj tebe. Ali, mogu još nekoliko minuta. Hoćeš li da te fino izmasirampre no što odem do bolnice da posetim tatu?

Pomislio je na njene ruke na svom stomaku, kako se nežno pomeraju igotovo da se izgubio. Ali, duboko je uzdahnuo i rekao: – Ne, ali kako bi biloda mi doneseš jabuku. Beko? Ja volim jabuke.

Tačno je znala na šta je mislio. – Volim te, Adame. Možda bismo mogli,kada se vratim iz bolnice, da odigramo partiju monopola, ili nešto slično. Ali,to znači da moraš da se odmaraš dok nisam kod kuće. Ako budeš dobar,doneću ti jabuku..

Telefon je zazvonio. Adam je ispratio pogledom Beku i podigaoslušalicu.

– Halo?– Da li je to gospodin Keraders?– Jeste.– Ovde šerif Gefni iz Riptajda.– Dobar dan, šerife. Šta mogu da učinim za Vas?– Hteo sam da razgovaram sa gospođicom Metlok, da proverim da li je

dobro.– Znate – reče polako Adam, zureći u pravcu vrata – i dalje je u malom

šoku zbog onoga što se dogodilo.Šerif je uzdahnuo. – Razumljivo, svakako, jadna devojka. Moram da Vam

kažem da je bilo prilično gusto dole neko vreme, gospodine Keraders.Siguran sam da Vam se kosa digla na glavi kada ste slušali kako je ležala napodu u tom podrumu dok je Mekbrajd davio, izvlačeći poslednji atom životaiz nje. Udarila gaje ciglom, ali ništa se nije desilo, postajala je sve slabija.Taj tip je bio snažan, zaista snažan. Kao što znate, morao sam da pucam u

njega, ali ga ni to nije zaustavilo. Bio je na ivici snage, gotovo se o'ladio, štobi moji momci rekli, ali je samo želeo da je dokrajči. Morao sam opet dapucam u njega i pao je bukvalno preko nje, prekrivši je svojom krvlju. Ali,sada je gotovo. Imamo odgovore na sva pitanja. Gospođica Metlok nije palau histeriju, hvala Gospodu. Jaka je to devojka. Kao čovek od zakona nadužnosti, to umem da cenim. Sada je kod kuće i čuo sam da se vas dvojevenčavate. Baš ste srećković.

– Jesam, šerife. Hvala Vam.– Nema na čemu. Dobro, pozdravite puno gospođicu Metlok.– Budite uvereni da hoću, šerife. Adam je čuo kako diše. Prisluškivala je

razgovor sa telefona u kuhinji. Slušala je razgovor i čula sve. Nije rekla nireči. Njegovo srce je počelo sporo i potmulo da lupa. Bio je tako besan danije mogao da smisli šta bi joj rekao. Onda je otvorio usta i viknuo uslušalicu iz dubine pluća: BEKO!

Nakašljala se: – Ah, Adame, moram sada u bolnicu. Duboko je disao,pokušavao da se sabere, te rekao:

– Nemoj još. Donesi mi jabuku. Možda ti i dam zalogaj pre no što tioperem usta sapunom zbog onih koještarija koje si mi ispričala.

– Izvini, Adame, jabuke još nisu zrele. Znaš. Šerif Gefni preteruje, onzaista...

– Pošto ti operem usta sapunom, možda ti i obrijem glavu. Ako se ni tadane smirim, nateraću te da sama promeniš one zelene pločice u kupatilu, aonda...

– Idem ja, Adame. Volim te. Kupicu ti zrele jabuke kada već izlazim.Spustila je slušalicu. BEKO!

KRAJ

1 – Hemlock – (bot.) (Conium Masculatum) kukuta. (fig.) otrov od kukute2 – riptide (eng) – vodena struja koja se sporadično javlja na morima i okeanima i kreće se paralelno sa obalom.Traje nekoliko minuta i može biti smrtonosna za plivače.3 – foxglove – (bot.) besnik4 – flz-trap – (bot.) muholovka5 – nightshade – (bot.) pomoćnica.6 – deadly nightshade – belladonna