Miloje: (pošto svi odu): Vide li?

Arsa: Šta?

Miloje: Njega.

Arsa: Tozu?

Miloje: Njega jest, videli šta je vlast?

Arsa: Videh, al′ samo nešto ne razumem. Gledam te pa ne razumem, prijatelju, šta ti bi te se ti onoliko klanjaš tvome rođenom zetu?

Miloje: Ne klanjam se ja zetu; šta ima zetu da se klanjam! Ali vlast je, brate! I misliš ti da ja hoću da se klanjam? Ne, brate, nego tako, kad naiđe vlast, a mene nešto štrcne, i sama mi se leđa previju. Svakoga ponešto štrcne. Tebe, na primer, štrcne kad ti neko spomene sto hiljada dinara, je li?

Arsa: Pa, štrcne!

Miloje: E, vidiš, tako mene štrcne u kičmu čim se pomene vlast.

Arsa: A jesi li ga video, a, kako ume da bude vlast! Isprsio se kao da je đeneral, a ne Toza. Takvi smo, vidiš, svi mi u familiji po muškoj lozi.

Miloje: I kako zvanično govori.

Arsa: S visine. U tome se, vidiš, sastoji vlast: da imeš svisine govoriti, da bi ovi dole osetili koliko su niži.

Miloje: Kako to s visine? To ne razumem!

Arsa (priđe mu): Eto vidiš nas smo dvojica ravni; ne možeš ti meni ni ja tebi s visine govoriti, ali ... (Uzme jednu šamlicu i metne je pred miloja) popni se, molim te!

Miloje: Ama..

Arsa: popni se, kad ti kažem! (Pošto se miloje popeo): Osećaš li da si sad viši od mene?

Miloje: Pa, osećam.

Arsa: E, vidiš, to je recimo, prvi stepen vlasti: sreski načelnik, ili predsednik opštine u sreskoj varoši, ili tako nešto. Ja ostajem dole, ja sam narod, a ti, ti si više mene, ti si recimo, državna vlast. Vidiš li preko moje glave?

Miloje: Vidim!

Arsa: E, pa to toliko! Vlast treba da gleda narod preko glave. To ti je, tako reći, prvi stepen; e sad, popni se na ovu stolicu.

Miloje (brani se): Ama, čoveče božiji, gde ću ja...?

Arsa: Penji se, molim te, penji se!

Miloje: (nevoljno ali se popne).

Arsa: A sad, je l′ osećaš da si još na većoj visini?

Miloje: Osećam.

Arsa: To je, recimo, visina okružnog načelnika ili narodnog poslanika. Ja, narod, gledam tebe u trbuh, a ti mene?

Miloje: U teme!

Arsa: Tako je! Ali sad, prijatelju moj, sad tek imaš da vidiš...

Miloje: Šta sad, pobogu, brate?!

Arsa: Sad ćeš tek da vidiš šta znači s visine govoriti. ′Ajde, ′ajde, popni se na sto.

Miloje: Ama, nemoj, pobogu čoveče!

Arsa: Sve ovo dosad ti ne vredi bez ovog, jer to je, vidiš, ministarska visina; treba da vidiš kako se s te visine gleda.

Miloje: Ne treba mi, što će mi to?

Arsa: popni se kad ti kažem. Nije to ništa, samo zakorači, ako hoćeš pravilno da shvatiš. ′Ajde, ′ajde!...

Miloje: O brate!... (Penje se vrteći glavom.)

Arsa: E, prijatelju, šta vidiš sad?

Miloje: Ne vidim ništa.

Arsa: Tačno, tačno. Vlast ste visine ne vidi ništa. A vidiš li narod, odnosno mene?

Miloje: Vidim te onako ispod oka, i, prevo da ti kažem, izgledaš mi mali.

Arsa: I to ovako kad uspravno stojim, a kad me ovo, što ti kažeš, žacne u kičmu pa se pogrbim? (Sagne se.) pogledaj!

Miloje: Izgledaš mi još manji!

Arsa (uspravi se i stane uz njega): A ja, vidiš, kad pogledam tebe, ne vidim ti glavu, jer si na velikoj visini; zato, vidiš, narodu i izgleda da vlasti nemaju glave, jer je ne vide.

Miloje: More, da siđem ja, meni se vrti u glavi.

Arsa: Hoće i to; na ministarskoj visini hoće koji put da se vrti u glavi.

Mara (nailazi ispred gostiju iz svoje sobe i, kad spazi Miloja na stolu, ona cikne): Ju, ju! (Svi ostali takođe se zaprepaste i preneraze.)

Mara: Miloje, teško meni, šta ćeš tu?

Miloje: Ja sam na visini!

Zavesa

Branislav Nušić (1864-1938) - Vlast