UPRAVLJANJE BILJNIM GENOFONDOM JUGOSLAVIJE

UVOD: Pod biljnim genofondom, u ovom radu podrazumevamo genetičku raznobraznost svih gajenih vrsta (sorte, hibridi, linije, klonovi), divljih srodnika gajenih vrsta I divljih vrsta na teritoriji SR Jugoslavije.

Biljni genofond predstavlja prirodno nacionalno bogatstvo. S toga, kao I druga prirodna bogatstva, od suštinskog je značaja za svaku državu. Od neposrednog je značaja za ishranu stanovništva, za razvoj društva I nacionalnu bezbednost.

Ogroman značaj poljoprivrede za nacionalnu ekonomiju zemlje određuje I mesto biljnom genofondu.

Sa stanovišta upravljanja genofondom, razmatramo samo gajene ratarske vrste I njihove srodnike, jer su divlje vrste više predmet očuvanja životne sredine, te očuvanja biodiverziteta. Od gajenih vrsta obuhvaćene su sve genetičkih resursa prema korišćenju (gerplazma, selekcioni material I komercijalno seme).

Genetički resursi, kao element biodiverziteta, najizloženiji nepovoljnim činiocima (klima, bolesti I štetočine, štetne tehnologije, infrastrukturni zahvati, nenaučna selekcija), a njihovo očuvanje I harmonično korišćenje je esencijalno razvojno pitanje.Dva su sustinska cilja ocuvanja geneticke divergentnosti:

1. Stvaranje novih sorata veće produktivnosti I boljeg kvaliteta, neophodnih za zadovoljene potrebe rastućeg broja ljudskog roda I rastućeg standara i

2. Očuvanje vrsta, koje nije moguće bez očuvanja I obogaćivanja genetičke varijabilnosti njenih članica. To vrsti daje vecu fleksibilnost I vise šansi za preživljavanje u raznim stresnim uslovima.

Za ostvarivanje ovih ciljeva upravljanje genofondom mora da polazi od toga da se Celina tog zadatka sastoji iz tri nerazdvojna dela: čuvanje, obogaćivanje I korišćenje. Samo tako postavljen projekat obezbeđjuje puni “profit” društvu.Da li ce drustvo “profitirati” najvise zavisi od znanja, volje I finansijskih sredstava.Znanja u ovoj oblasti imamo malo. I to nije samo naša specificnost. “Zadivljujuće je da naučnici znaju danas koliko zvezda ima u mlečnom putu, a ne znaju koliko vrsta ima na zemlji: (Global Biodivrsity Strategy, 1992, bos 2. WRI, INCN, UNEP, FAO), a procene se kreću od dva do sto miliona vrsta. A znanje u našoj zemlji, kada su genetički resursi u pitanju, uglavnom se odnosi na korišćenje genetičke varijabilnosti u oplemenjivanju biljaka. Međutim I među stručnjacima sazreva saznanje da je proučavanje, konzerviranje I korišćenje genofonda multidisciplinog karaktera, te da je za ta proučavanja potreban integralni naučno-istraživački program na nivou zemlje. Za povećanje fonda znanja u ovoj oblasti mora da postoji dodatna obuka I osposobljavanje na fakultetima I u međunarodnim centrima. Istini za volju treba rćci da I među stručnjacima I naučnim radnicima, naročito mlađe generaije, sazrelo saznanje o potrebi svestranog proučavanja I očuvanja genetičkih resursa, jer to obezbđuje prosperitet selekcije biljaka. Smatramo da u društvu polako sazreva svest da je genofond bogatstvo, koje nije jos doživelo odgovarajući tretman, ali da sa njim treba postupati izuzetno pažljivo. Veliki uticaj na stavljanje akcenta na zaštitu okoline, pa I genofond odigrala je upadljiva aktivnost u mđjunarodnim organizacijama na ovom planu. Pored ovoga I bilateralni sporazum o saradnji , skoro uvek , sadrže I predloge o sardnji u ovoj I srodnim oblastima.

Rasprostranjeno je shvatanje da su ulaganja u aktivnosti na genetičkim resursima samo trošak u budzetu. To moze da se protumači nepostojanjem integralne politike u očuvanju I korišćenju biljnog genofonda, a pre svega odsustvom ubđenja o potrebi, a I znanja za njegovu pravilnu valorizaciju.Bogatstvo genofondom I velika biološka divergentnost smatraju se prirodnom komparativnom prednošću u projektovanju regionalnog I nacionalnog razvoja, ali se ulaganja u njihovo očuvanje I obogaćivanje smatra rashodom, koji se, po pravilu, prvi smanjuje u slučajevima bilo kakve restrikcije budzeta.Pošto naša ekonomska nauka nije dala metode valorizacije ovih prirodnih bogatstava, te ne postoje ni mehanizmi formiranja sredstava iz korišćenja genofonda, a ne postoje ni konzistentna zakonska regulative u ovoj oblasti. U ekonomiji drustvene svojine ovakve valorizacije genofonda predstavljala je pravu enigma. I naravno nije rešena. U društvu u tranziciji, kakvo je naše, stvara se privid konflikta interesa u čuvanju I korišćenju genetičkih resursa. Državi se stavlja u nadležnost čuvanje resursa, a korišćenje je po pravilu slobodno.Prividan koflikt interesa između javnog I privatnog sektora, koji su oba neophodni za nesmetano funkcionisanje sistema, se može rešiti utvrđivanjem nadležnosti I valorizacije svih kategorija genofonda od genotipa do kvalitetnog semena ili sadnog materijala.Da bi obezbedili odgovarajući tretman genofonda zemlje, neophodno je da I ekonomska I naučno-tehnološka politika zemlje, sadrže poglavlje o ovoj problematici.Obzirom da u ovoj oblasti ima malo publikovanih radova to će I primeri biti pozajmljeni, a koncept upravljanja biljnim genofondom prilagođen našim društveno ekonomskim I prirodnim uslovima. Zakonska regulative u ovoj oblasti je vrlo skromna. Mnoge od oblasti upravljanja genofondom nisu obuhvaćene ni zakonskim propisima ni drugim ekonomski konzistentnim merama. Nisu razgraničene nadležnosti. To predstavlja dodatnu smetnju postizanja osnovnog cilja da društvo, stvarajući predpostavke za unapređenje I obogaćivanje genofonda na savremenim osnovama, izbegne ili smanji procenat nepredvidivog, genetičku ranjivost, obezbedi dovoljno kvalitetne hrane, dovoljno izvora za očuvanje zdravlja I dovoljno sirovina za mnoge industrije. Drugim rečima, da obezbedi kvalitetnu bazu za svoj harmoničan I kontinuiran razvoj.Iskustvo upravljanja biljnim genetičkim resursima su različita, ali postoji zajednički imenitelj: što je država bogatija, organizovanija I sa naukom na višem nivou, to je rad na genetičkim resursima osmišljeniji I intezivniji.

Značaj genofonda za biljnu proizvodnju

SR Jugoslavija raspolaže sa 4.867000 hektara obradivog zemljišta, što čini 77,9% od ukupno raspoloživog zemljišta. Na jednog stanovnika dolazi 0,46 ha obradive površine, što je više od proseka za celu Evropu (0,45 ha), a znatno više od nekih poljoprivredno razvijenih zemalja (Holandija 0,15 ha, Nemacka 0,25 ha).

Jugoslavija pripada mediteranskom bazenu, jednom od centara genetičke divergentnosti za jedan broj gajenih biljnih vrsti. Zbog složenog i specifičnog biljno-geografskog položaja, Jugoslavija je bogat izvor prirodnih autohtonih genetičkih resursa. Floru viših biljaka Jugoslavije čine oko 4.300 vrsta (V, Stevanovic i dr. 1995.) što u svetskim razmerama, obzirom na veličinu zemlje, predstavlja zavidno bogatstvo. Pored ovog pokazatelja, veoma je važan stepen heterogenosti flore Jugoslavije. “Impozantan broj od 157 familija i 888 rodova, u poređenju sa nekim drugim regionima Evrope i sveta, na neposredan način određuje teritoriju Jugoslavije kao jedan od najznačajnijih centara florističkog diverziteta Evrope” (V. Stevanovic i dr. 1995.).

Sve ove vrste na tlu Jugoslavije pokazuju visok stepen genetičke varijabilnosti što je od

posebnoh značaja za oplemenjivanje gajenih i korišćenih biljaka.Uspešnim radom Instituta, koji se bave oplemenjivanjem biljaka, do sada je stvoreno više

od 1.100 kultivara različitih svojstava i za različite namene od 190 gajenih vrsta. Naročito je uspešan rad selekcionih Instituta na ekonomski najvažnijim vrstama ( psenica, kukuruz, suncokret, secerna repa). Pored stvaranja sopstvenih kultivara, u Jugoslaviji je introdukovano i odobreno uvođenje u proizvodnju preko 900 kultivara od 81 vrste, pre svega krmnog bilja, povrća i ukrasnog bilja. (Jevtic S. I Pencic M. 1995.)

Povćanje biljne proizvodnje može da se postigne na tri načina : 1) povećanje površina, 2) poboljšanje uslova gajenih biljaka – agrotehnikom i nenaslednim merama zaštite od štetočina i bolesti i 3) poboljšanjem genotipa biljaka.

Obradiva površina u SRJ, prema Prostornom planu, a i infrastrukturnim zahvatima i iz drugih razloga će se smanjiti. Prema tome ostaju za korišćenje mere za povećanje prinosa po jedinici površine: genotip i agrotehnika.

Prema raznim izvorima, uticaj genotipa na povećanje prinosa, kreće se od 50-75%. (Dumanovic J. 1980., Borojevic S. 1975.).

Genetički resursi su baza za stvaranje novih i oplemenjivanje postojećih kultivara. Novostvoreni kultivari u domaćim institutima čine osnovni sortiment u komercijalnoj proizvodnji glavnih ratarskih kultura i bitno su uticali na povećanje prinosa u Jugoslaviji. Proizvodnja najrasprostranjenije biljne kulture- kukuruza bazira se na domacim hibridima (oko 90%), koji su najzaslužniji za povećanje prinosa za 106 kg godišnje po hektaru u periodu 1966. do 1984. godine (Misevic D. I sar. 1987.). U proizvodnji pšenice koriste se isključivo domaće sorte, koje uživaju visok renome i u inostranstvu. Zahvaljujući i sortimentu, prosečni prinosi u zemlji za zadnjih 40 godina povećani su više od tri puta. Proizvodnja suncokreta, koja se takođe bazira 100% na sortiment domaćih hibrida, za isti period, po jedinici površine povećana je više od dva puta. Od ukupnih površina po sećernom repom u Jugoslaviji 60C se seju domaćim sortama. Za isti period i u ovoj proizvodnji povećan je prinos kroz 300% (Babovic M. I ostali 1995.).

Ukupne površine pod poljoprivrednim kulturama, ukupna proizvodnja, ukupni ekonomski efekti i bitan udeo genotipa u tome, obavezuje sve društvene činioce zemlje na veoma odgovoran odnos prema biljnom genofondu. Zahvaljujući njima mi smo opskrbljeni hranom, nekim lekovima i tekstilom, nekim industrijskim proizvodima i kvalitetom života.

Faze realizacije nacionalnog programa Za konstituisanje čvrstog nacinalnog programa upravljanja biljnim genofondom potrebno

je, u tehnološko-tehničkom pogledu, izvrsiti identifikaciju prirodnih ili logičnih faza. Te faze, zasnovane na tehnologiji rada sa genofondom, imaju specifičan sadražaj, različite učesnike u realizaciji, različit kvalitet finansijskih sredstava za predviđene aktivnosti i različite kategorije naučnih istraživanja.

Celina programa može da se obuhvati ovim fazama:1. Inventarizacija, kolekcionisanje, klasifikacija, karakterizacija, ocenjivanje, čuvanje,

dokumentacija i razmena genetičkih resursa;

2. Proučavanje genetičke varijabilnosti gajenih i korišćenih biljnih vrsta;

3. Sortiranje genetičkih resursa prema specifičnim poželjnim svojstvima;

4. Proučavanje genetičkih mehanizama kontrole nasleđivanja poželjnih karakteristika;

5. Oplemenjivanje početnog materijala za selekciju- poselekcija;

6. Stvaranje novih genotipova

7. Proizvodnja semena

Faza 1. Inventarizacija, kolekcionisanje, klasifikacija, karakterizacija, ocenjivanje, čuvanje, dokumentacija i razmena genetičkih resursa;

Sadrzaj aktivnostiPretraživanje teritorije zemlje. Utvrđivanje stanja postojećih kolekcija. Kolekcionisanje

prema utvrđenom prioritetu i popuni praznina u postojećoj nacionalnoj kolekciji. Obrada uzoraka prema međunarodno dogovorenih deskriptorima. Određivanje načina čuvanja uzoraka prema specifičnosti vrste i uslovima. Ocena stepena genetičke ranjivosti gajenih vrsta, čuvanje i revitalizacija uzoraka. Monitoring za rano utvrđivanje ugrožavanja genetičke varijabilnosti vrste. Rukovanje kolekcijama u bankama gena. Razmena informacija i uzoraka.Način realizacije

Uspostaviti trajan projekat sa definisanim planskim zadacima koje ce izvršavati savezna ustanova za genetičke resurse i samostalni naučno-istraživački instituti.

Formirati Saveznu komisiju za biljne genetičke resurse.

Komisija bi imala sledece zadatke:a) Razmatranje istraživačkih i operativnih planova rada;

b) Predlaganje međuresorskih aktivnosti unapređenja rad Banke biljnih gena Jugoslavije

c) Identifikovanje relevantnih istraživačkih oblasti za različite izvore finansiranja;

d) Sugeriranje aktivnosti u međunarodnoj saradnji;

e) Pomoć vladi u oceni godišnjih izveštaja o radu na genetičkim resursima i pomoć u proceni genetičke ranjivosti pojedinih gajenih vrsta i predlaganje mera za zaštitu od negativnih posledica u proizvodnji.

Nosilac aktivnostiBanka biljnih gena Jugoslavije

UčesniciNaučno-istraživački instituti Jugoslavije koji se bave oplemenjivanjem biljaka, u delu

evaluacije i druge naučno-istraživačke organizacije za deo istraživanja, koja banka sama ne obavlja.Finansiranje

Ova faza je u potpunosti u nadležnosti države, te se i sredstva moraju obezbeđivati iz budzeta.

Faza 2. Proucavanje genetičke varijabilnosti gajenih i korišćenih biljnih vrsta

Sadržaj aktivnostiDublje poznavanje genetičke varijabilnosti, genetičke strukture gajenih biljaka i njihova

taksonomska i citološka veza sa srodnim vrstama, ima esencijalan značaj za planiranje i izvršenje plana unapređenja biljne proizvodnje. Koncepti interspecijskih odnosa su bazirani na fundamentalnim istraživanjima u mnogim disciplinama, kao što su genetika, citogenetika, biohemija, morfologija, ekologija i geografska distribucija. Fundamentalna naučna istraživanja u ovim oblastima treba da obezbede znanja koja su neophodna za produbljenu i funkcionalnu taksonomiju i biosistematiku, kao i informacije selekcionerima o mogućnostima uspešnog korišćenja različitih genetičkih izvora.

Način realizacijeKontinuirana istraživanja u ovim oblastima treba da donesu sledeće koristi: 1)

determinaciju prirode genetičke kontrole određenih poželjnih karakteristika od interesa za slekcionere, 2) otkrivanje mogućnosti i ograničenja transfera gena ia uzoraka u prihvatljive kulture, 3) efikasan ključ za prepoznavanje postojećih korisnih osobina, 4) ustanovljavanje porekla i mesta domestifikacije vrste, 5) formulisanje produbljene baze za klasifikaciju.Realizacija naučno-istraživačkih projekata sa ovom tematikom istraživanja vršiti na uzorcima iz Banke biljnih gena i iz kolekcije naučno-istraživačkih instituta.

Nosilac aktivnostiNaučno-istraživačke organizacije koje se bave genetikom, oplemenjivanjem, fiziologijom,

biohemijom, molekularnom biologijom, ekologijom, citologijom i taksonomijom biljaka.Uticaj na izbor tematike i ocene potreba i utvrdjivanja prioriteta sa ovim istrazivanjima treba da ima i Savezna komisija za genetičke resurse.

FinansiranjeOva faza treba da bude finansirana iz različitih izvora, ali osnovni treba da budu sredstva

za naučno tehnološki razvoj zemlje.

Faza 3. Sortiranje genetičkih resursa prema specifičnim poželjnim svojstvima

Sadržaj aktivnostiPosle kolekcionisanja genetičkih resursa potrebno je da se izvrši ispitivanje koje poželjne karakteristike za poljoprivredu, oni poseduju. Kada se karakteristike identifikuju izvor može da posluži kao roditeljska forma za stvaranje novih genetičkih kompleksa. Ova tehnološka faza rada sa genetičkim resursima je poznata i pod nazivom “dalja karakterizacija”. Tu produbljenu karakterizaciju vrše uglavnom, korisnici- selekcioneri. Najbolje je kada se karakterizacija vrsi timski. Tim treba da se sastoji od specijalista za oplemenjivanje, fitopatologiju, entomologiju, fitofiziologiju i agrotehniku. Za izvođenje ove faze potrebno je eksperimentalno polje i odgovarajuce labaratorije. Ova faza je, po integracijama, granična izmedju Banke biljnih gena i oplemenjivačkih instituta.

Nosilac aktivnostiBanka biljnih gena Jugoslavije i instituti koji se bave oplemenjivanjem

biljaka.Finansiranje

Sredstva za finansiranje ove faze treba da se obezbeđuje iz istih izvora iz kojih se finansiraju programi selekcije biljaka. Za deo poslova, koje obavlja Banka gena u ovoj fazi, a to je dalja karakterizacija i evaluacija neprioritetnih vrsta, sredstva treba da se obezbeđuju iz saveznog budzeta.Faza 4. Proučavanje genetičkih mehanizama kontrole nasleđivanja pžzeljnih karakteristika

Sadržaj aktivnostiKarakterizacija uzoraka genetičkih resursa predstavlja u stvari prvu fazu njihovog

korišćenja. Ako je razrađena jedna efektivna strategija korišćenja specifičnih svojstava, onda genetička analiza nasleđivanja tih svojstava i kvantitativne analize populacione varijabilnosti su esencijalni prerekviziti. Pred oplemenjivače se postavlja veliki broj zahteva: od agrotehničara, fiziologa, fitopatologa, entomologa, proizvođača, nuticionista, semenskih kuca, trgovaca i ostalih korisnika. Zadovoljenje svih ovih zahteva je veoma teško. Ako je dobar izbor cilja, materijala i metoda, potrebne su informacije o nasleđivanju i genetičkoj varijabilnosti poželjnog svojstva, što se u ovoj fazi obezbeđuje.

Nosilac aktivnostiOva faza treba da bude pod integracijom naučno-istraživačkih organizacija koje se bave

genetikom biljaka.Savezna komisija za biljne genetičke resurse u ovoj fazi ima samo konsultativnu ulogu. Značajnu ulogu treba da imaju ekspertski timovi fondova za naučno-tehnološki razvoj.

FinansiranjeIstraživanja ove vrste spadaju u fundamentalna, te su usmerena na fondove za naučno-

tehnološki razvoj saveznog i republičkog ministarstva za nauku.

Faza 5. Oplemenjivanje početnog materijala za selekciju- poselekcija

Sadržaj aktivnostiPoželjni geni se često nalaze u genotipovima neprikladnim za gajenje. Mnoga poželjna

svojstva, kao što su otpornost na bolesti i štetočine, otpornosti na niske temperature i sušu, visok sadržaj proteina, poboljšan sastav proteina, ranostasnost i druga svojstva je teško pronaći zajedno u izvorima gena kao svojstvo u kompletu pogodnom za uspešno gajenje. Ugradnja otpornosti prema bolestima i štetočinama u elitne kultivare je kontinualan rad kompetentnih specijalista. Taj rad spaja kolekcionare germplazme, sortiranje i genetičke analize sa primenjenim oplemenjivanjem i može se nazvati oplemenjivanje polaznog materijala za selekciju. Zato iz velikog broja mogućih ciljeva treba izabrati one koji imaju najviše šansi na uspeh.Rad u predhodne četiri faze treba da “proizvede” selekcioni materijal koji poseduje specifične karakteristike ili unikatne kombinacije gena sa dobrim agronomskim ili hortikulturnim svojstvima. To u nekim zemljama sve više rade državne ili javne agencije, proizvodeći poboljšan selekcioni materijal dostupan svima.

Nosioci aktivnostiTakav rad i karakter rezultata (javan i svima dostupan) u našim uslovima moze da se

obavlja u fakultetskim institutima i drugim državnim institutima, koji se finansiraju iz fondova za fundamentalna istraživanja.

FinansiranjeObzirom na karakter rezultata iz ovih istraživanja, finansijska sredstva treba da obezbeđuju fondovi za naučni rad države, kao fondovi za podsticaj tehnološkog razoja.

Faza 6. Stvaranje novih kultivara

Sadražaj aktivnostiGermplazma bilo koje vrste, sa stanovišta oplemenjivanja, može da se svrsta u sledeće

kategorije: 1) elitne gajene sorte, 2) adaptirane i genetički bogate, koje nisu u proizvodnji, 3) egzotičan, ali po pravilu neadaptiran materijal i 4) divlji srodnici gajenih vrsta i divlje vrste.Problemi u korišćenju ovih izvora su brojni i uvećavaju se zbog kompleksnosti, istim redosledom. Najbrži oplemenjivački rezultati se dobijaju kada su korišćene prve dve grupe izvora. Korišćenje egzotične plazme i divlje vrste skopčano je sa nizom teškoća koje još nemaju ni teoretskog ni praktičnog odgovora.Koji ce izvor, koji metod i koji kriterijumi biti upotrebljeni zavisi od samog selekcionera. Najveci broj poznatih sorata stvoren je kroz sistem korišđenja genetičkih resursa, šta više i sva oplemenjivačka iskustva i njihova baza u kvantitativnoj genetičkoj teoriji se baziraju na izučavanju sorata i drugog adaptiranog materijala.U našem dosadašnjem- socijalističkom društvenom uređenju i organizaciji države, ova faza, kao u ostalom i celokupni rezultati naučno-istraživačkog rada u poljoprivredi, imali su hibridan karakter. Društvo (SIZ-ovi) je ulagalo deo sredstava, naravno, po pravilu, manje od potrebnog, ali se i zadovoljavalo godišnjim izveštajima, publikovanim radovima , naučnim saopštenjima i sl. Bez insistiranja na učešcu u podelu prava (autorska) ili rezultata (sorte) iz praktične selekcije. Veći deo sredstava obezbeđivali su selekcioni instituti. Oni su imali potpuno vlasništvo nad rezultatima selekcije.Pošto se ovi rezultati materijalizuju na tržištu upravo stvorenim sortama (kroz sledeću 7. Fazu), konflikt interesa je uvek postojao. Taj konflikt je rešavan opštim postulatom sistema- društena svojina, kojom su i radnici selekcionih instituta upravljali. Određivanje prioriteta pri izboru vrste i izboru pravaca selekcije unutar vrste prepušteno je selekcionim institutima, odnosno selekcionerima. Najveći uticaj na određivanje prioriteta, naročito unutar vrste, ima tržište. Fondovi za finansiranje nauke u tom delu, zadnjih godina su bili od marginalnog značaja.Selekcioni programi, u najvećem broju slučajeva bili su imitacija programa razvijenih zemalja, gde su naši selekcioneri završavali specijalizacije. Često puta su i polazni materijali za selekciju bili iste provinijencije. Sa stanovišta komercijalne selekcije, ovakav način izbora prioriteta, pa i polaznog materijala je prihvatljiv, ali sa stanovišta širih društvenih interesa, mora da postoje mehanizmi koji će pozitivno uticati na izbor dugoročnih ciljeva. Najbolji su oni mehanizmi koji se sastoje iz podsticaja. Vrste podsticaja mogu da budu i materijalne i nematerijalne prirode.Selekcioni proces na stvaranju sorte formalno se završava prijavljivanjem novog genotipa Saveznoj komisiji za priznavanje novostvorenih sorti poljoprivrednog i šumskog bilja. Taj postupak priznavanja novostvorenih sorata odvija se po Saveznom zakonu (Sl. List SRJ F. 38/80 i 82/90). Zbog velikog značaja za naučno-istraživački rad u opemenjivanju biljaka , za korisnike novostvorenih sorti i za zaštitu jugoslovenskog tržišta, potrebno je da se podrobnije kritički analizira.U toku procesa selekcije, selekcioner se oslanja na sopstvene kriterijume. U završnoj fazi stvaranja, novi genotip ulazi u komparativna i tzv. Predkomisijska ispitivanja gde su opsti standardi, a i kriterijumi zajednički. U zavisnosti od nivoa oplemenjivačkih kriterijuma instituta, standardi su dosta visoki. U nekim slučajevima viši i od onih koje Savezna komisija koristi.

Prema tome, za očekivanje je da se u komisijskim ispitivanjima nalaze uvek sve bolji (prema svojstvu radi kojeg je genotip prijavljen za priznavanje) od standarda i od ranije stvorenih i priznatih sorata. Orjentacioni podaci ukazuju da je procenat nepriznatih genotipova najrasprostrenjanijih kultura dosta visok, od 50-70% od prijavljenih. Ovo ukazuje da selekcioneri nemaju dovoljno stroge kriterijume u oceni svog materijala, da prijem genotipa u komisiji ne vrši na propisan način ili da genotip nije prijavljen u odgovarajuću grupu. Ako se prihvate osnovni kriterijumi UPOV-a* (Međunarodne unije za zaštitu novih sorata biljaka) da se u proces zaštite, odnosno ispitivanja, stavljaju samo novi, stabilni i homogeni genotipovi, onda kriterijumi za prihvatanje prijave za priznavanje mora da to poštuju i da budu stručno i kompetentno sprovedeni. Poštovanje prvog uslova “novo”, znači genetičku indetifikaciju prijavljenog genotipa. Ova operacija je predviđena i aktuelnim Zakonom, ali ne postoji razrađen niti primenjen postupak utvrđivanja “novog”. Posledica ovoga je veliki broj priznatih sorata a mali broj komercijalno značajno zastupljenih u proizvodnji (oko 20%) i neznatan broj zaštićenih sorata. Druga posledica je ograničavanje pristupa UPOV-u jer je to osnovni uslov za zaštitu autorstva. I treća posledica, koja takođe nije za podcenjivanje, je povećanje obima posla Komisije i povećanje troškova. Kada se uzme u obzir da je najnovijim predlogom Zakona o priznavanju sorata predviđena mogućnost otvaranja šifri posle prve godine komijsijkog ispitivanja , a time i mogućnost povlačaenja prijave, onda strogost prilikom prijema gubi značaj sa stanovišta očuvanja i podizanje kvaliteta naučni-istraživačkog rada na oplemenjivanju. Na taj način se priznaje da selekcioner nije završio selekcioni proces, već za njega taj posao “dovršava” Komisija. U novim vlasničkim odnosima konflikt interesa između države (nadležnost Saveznog ministarstva za poljoprivredu je i priznavanje i zaštitu sorata) i selekcionih instituta je je evidentan. Zbog toga, piznavanje i zaštitu sorata mora da obavlja potpuno nezavisna državna Komisija ili državna institucija. Dosadašnja praksa da su članovi Komisije i njenih Podkomisija za biljne vrste uglavnom aktivni selekcioneri ne održiva je u novim vlasničkim odnosima. Izrada pravilnika, metoda ispitivanja, izbor standarda i tumačenje kriterijuma dato je Komisiji. Ako je sastav takav kakav je do sada bio, lako je predpostaviti koliki je stepen tolerancije i slobode u tumačenju Pravilnika, moguć. Pošto su mnoge lokacije za izvođenje komisijskih ogleda na eksperimentalnim poljima selekcionih instituta, ne može se lako otkloniti podozrenja prema radu. Komisije kao nepristrasnog državnog organa.Obrada rezultata ispitivanja i izdavanja rešenja do skoro je kasnilo više od godinu dana. Ako se ima u vidu da selekcioni proces traje 10-15 godina, svako kašnjenje sa izdavanjem rešenja još više usporava uvođenje novih sorata u proizvodnju.Zakonom o priznavanju sorata predviđeno je da je održavanje priznatih sorata u originalnoj verziji obaveza Komisije i stvaraoca sorata. Taj posao se ne obavlja i za očuvanje kvaliteta priznatog genotipa, sto je od ogromnog značaja i za zaštitu autora i korisnika sorata. To predstavlja ozbiljan problem i sa velikim je implikacijama u unutrašnjoj i spoljnoj trgovini semenom te mora da bude regulisano na principu održavanja patenta.Završetak procesa priznavanja i upisivanja u Registar novopriznatih sorata obezbeđeni su formalni uslovi za proizvodnju semena i korišćenje sorte. Kreatori imaju obaveze da održavaju originalnost sorte za sve vreme njenog korišćenja.

Nosilac aktivnostiZa ovu fazu upravljanja država ima velike obaveze i odgovornosti i u upravnom i u razvojnom delu. U upravnom da donosi propise prema međunarodnim standardima, da se stara da se propisi sprovode efikasno i dosledno, da ima kvalifikovan i kompetentan kadar za ove poslove. U razvojnom delu država mora da obezbedi uslove za povećanje tražnje naučnih rezultata

oplemenjivanja, da obezbeđuje sredstva za podsticanje i finansiranje istraživanja odabranim prioritetima, saglasnim sa strategijom razvoja i ekonomskom politikom vlade, i da vrši efikasnu i trajnu zaštitu autorskih prava kreatora i interese proizvođača.

Završna razmatranja

Iskustva razvijenih zemalja pokazuju da se najveće društvene koristi od genofonda, autohtonog ili introdukovanog ostvaruju, ukoliko postoji i funkcioniše efikasan sistem upravljanja genetičkim resursima.Prirodnu prednost naše zemlje čini veoma bogat biodiverzitet i bogata genetička varijabilnost gajenih i korišćenih biljnih vrsta.Osmišljavanje i uvođenje u funkciju eikasnog sistema upravljanja genofondom zemlje, predstavlja preku potrebu za našu zemlju, jer ga do sada nije imala i jer se naše celo društvo nalazi u tranziciji te će i funkcije države i drugih činilaca razvoja pretrpeti izmene.Određivanje broja faza i podela nadležnosti stvar je izbora, ali aktivno uključivanje države, nauke i privrede je nužnost. Naglašena uloga države proizilazi iz njene široke odgovornosti za koncipiranje i sprovođenje politike u ovoj oblasti i čuvanja i harmoničnog korišćenja prirodnih bogatstava zemlje.Ciljevi postavljeni konceptom čuvanja i korišćenja genetičkih resursa na skladan način, mogu se postići uz ispunjenje nekih uslova. Potrebno je, pre svega, postići koncnezus relevantnih činilaca društva o nužnosti formiranja nacionalnog programa za genetičke resurse i izgradnji sistema upravljanja genofondom. Neophodno je, takodje, da se izvrši jasna podela nadležnosti svih aktera.Ministarstvo poljoprivrede, mora da dobije odgovarajuću organizaciju i novu ulogu zašto je, kao i za ceo sistem potrebno usklađivanje zakonodavstva, naročito u domenu razvoja. Bitan uslov za skladno funkcionisanje sistema su sredstva za finansiranje svake faze rada na genetičkim resursima. Za sve činioce upravljanja genofondom potrebno je raspolaganje kompetentnim kadrom, kojeg danas nema dovoljno ni u jednoj oblasti. Školovanje i usavršavanje kadra, mora da dobije visok stepen prioriteta. Za funkcionisanje sistema potrebno je da između svih činioca upravljanja efikasno funkcioniše povratna sprega u razvijenom informacionom sistemu. Princip upravljanja genofondom, obzirom na broja učesnika i razlike u interesima, treba da polazi od toga da se sve što mogu da regulišu tržišni mehanizmi, ne treba da radi vlast. Međutim, ceo sistem upravljanja mora da bude zasnovan na hijerarhijskim mehanizmima. Harmoničnost delovanja ovih mehanizama i čini sistem kompaktnim i visokoproduktivnim.

GENETIČKI RESURSI I BILJNA PROIZVODNJA U SRBIJI

UVOD: Uspeh u oplemenjivanju biljaka zavisi od širine genetičke varijabilnosti početnog materijala iz koga se vrši izbor roditeljskih formi za hibridizaciju u cilju stvaranja novih sorti. Prvi uspesi u stvaranju novih sorti biljaka bili su rezultati korišćenja genetičkih resursa i genetičke varijabilnosti u prirodnim populacijama pojedinih vrsta kulturnih biljaka. Veći i brzi napredak u oplemenjivanju biljaka postignut je primerom interspecies hibridizacije i indukovanim mutacijama, čime su stvoreni novi genetički resursi (sorte i hibridi). Pred radova na bliskoj (intraspecies) hibridizaciji, za razvoj genetike i stvaranje brojnih sorti i hibrida od velikom značaja su i rezultati dobijeni na udaljenoj (interspecies i intergenus) hibridizaciji, koja je našla veliku primenu u ratarstvu, voćarstvu i vinogradarstvu.Na povećanje genetičkog potencijala za prinos kod brojnih vrsta ratarskih i povrtarskih biljaka, voćaka i vinove loze, uticali su dobijeni indukovani poliploidi (autopoliploidi i alopoliploidi).Veliku mogućnost za nove genetičke resurse pružaju neadaptirane sorte, lokalne populacije i divlje vrste. U okviru prirodne vegetacije, naša zemlja raspolaže sa bogatim genofondom koji nije dovoljno proučen. Genetički resursi su obogaćeni sa novim sortama i hibridima čime su stvorene mogućnosti za povećanje genetičkih potencijala za prinos uz poboljčanje tehnološkog kvaliteta, i dalje inteziviranje rada na oplemenjivanju, a o čemu govore ostvareni rezultati i rekordni prinosi u svetu kod brojnih biljnih vrsta.Značajni rezultati na polju genetike počeli su da se dobijaju primenom genetičkog inženjeringa, koji omogućava uvođenje poželjnih gena u biljni materijal. Prve “transgenske”biljke dobijene su pre 15 godina i do danas je genetički transformisano blizu 50 biljnih vrsta. Za dalji uspeh u stvaranju novih biljaka genetičkih resursa i njihovo iskorišćavanje u dobijanju novih sorti i hibrida, veliki značaj imaju formirane banke gena u pojedinim državama, a i u našoj zemlji.U jugoslaviji je intezivan rad na stvaranju novih sorti i hibrida kulturnih biljaka, naročita u poslednjih trideset godina. Komisija za priznavanje sorti pri Saveznom ministarstvu za poljoprivredu priznala je od 1964. Do 1997. godine ukupno 1219 sorti i hibrida, od kojih je brisano iz spiska 49 a stanje u 1997. godini iznosi 1170. Nove domaće sorte i hibridi karakterišu se velikim genetičkom potencijalom rodnosti, povoljnim fiziološkim osobinama, a u prvom redu većom otpornošću prema niskim temperaturama i suši i prema opasnim bolestima i štetočinama, povoljnom dužinom vegetacionog perioda u odnosu na klimatske faktore u pojedinim proizvodnim područjima kao i dobrim kvalitetom proizvoda.

Značaj genetičkih istraživanja za nove genetičke resurse

Za oplemenjivanje bilja osnovu čini genetika, jer bez poznavanja metoda i zakonitosti genetike nema uspeha u stvaranju novih sorti i hibrida. Još je Vavilov (1935,-cit. Po Kojic-u i sar. 1986) smatrao da oplemenjivanje bilja čini 80% genetike i samo 20% selekcija i tehnika.Genetička istraživanja dala su izvanredne rezultate, naročito u poslednje tri i po decenije. Stvaranje novih genetičkih resursa (sorti i hibrida) predstavlja akomulaciju poželjnih gena i njihovih rekombinacija u jedan genotip, koji ce u određenim agroekološkim uslovima i proizvodnim područjima ispoljiti sve svoje prednosti i dati zadovoljavajuce i stabilne prinose dobrih tehnoloških svojstava.U narednom periodu, kod svih kulturnih biljaka na kojima se vrši oplemenjivanje, treba odabrati modele i sačiniti konkretan program za dalje povećanje genetičkog potencijala za prinos i poboljšanje kvaliteta proizvoda. Kod pšenice treba stvoriti sorte sa genetičkim potencijalom za

prinos od 15,0 t/ha, kod kukuruza hibrida sa 30 t/ha, kod suncokreta hibride sa 7,5 t/ha, kod soje sorte sa 7,0 t/ha, kod kukuruza sorte sa 90,0 t/ha itd. (Wittwer 1975.). Međutim, novostvorene sorte hibridi zahtevaće intezivnu i promenjenu agro-tehniku, odnosno stvaranje povoljnih uslova da se genetički potencijal novih sorti hibrida u većoj meri iskoristi u proizvodnji.Genetika je priznata kao nauka 1900. Godine. Posle toga se brzo razvijala. Naročito su značajni rezultati dobijeni 1940. godine kada je dokazano da je DNK genetički materijal koji služi kao prenosilac genetičkih informacija. Posle ovih otkrića došlo je do značajnih otkrića u molekularnoj biologiji a posebno u molekularnoj genetici, kao što su ustanovljene strukture gena, razjašnjeni mehanizmi prenošenja naslednih osobina, načini delovanja gena na sintezu molekula belančevina i dr.Savremena dostignuća genetike otvaraju velike mogućnosti za njihovu primenu u stvaranju novih i boljih sorti kulturnih biljaka i novih rasa domaćih životinja. Pored ranije otkrivenog hromozomnog inženjeringa, koji predstavlja svesno i usmereno menjanje nasledne osnove živih bića za dobrobit čoveka. Ovladavanje osnovnim tehnikama i upoznavanje sa principima genetičkog inženjeringa povećao je interesovanje naučnika za njiegovu primenu u poljoprivredi. Upoznavanje procesa genetičke kontrole biohemijskih i fizioloških procesa u biljkama, stvorilo je mogućnost za genetičke manipulacije i njihovo iskorišćavanje u oplemenjivanju biljaka. Poslednjih godina u fiziologiji biljaka u oblasti celularne i mikrobijalne genetike došlo se do novih saznanja koja su omogucila razradu novih metoda i tehnika koje ce imati veliki značaj za oplemenjivanje biljaka (Denic i Konstantinov, 1985).I pored izvanrednih rezultata pod uticajem raznih metoda genetičkih istraživanja, koji su uticali na obogaćenje genetičkih resursa kod raznih kulturnih biljaka, ipak treba istaći da je većina nove genetičke varijabilnosti do sada neiskorišćeno u oplemenjivanju zastupljena je u neadaptiranim sortama, lokalnim populacijama i divljim vrstama (Simonds, 1983).

Značaj hibridizacije, mutacije i poliploidije na stvaranje novih genetičkih resursa (sorti i hibrida) biljaka

Nasledne pojave su oduvek interesovale ljude a ipak je genetika relativno mlada nauka. Još u 18. Veku bilo je prirodnjaka koji su ukrštali razne biljke i životinje u cilju ispitivanja načina prenošenja osobina sa roditelja na potomke (Kolreuter, Knight, Goss, Gartner i dr.). Rezultati ovih hibridizatora bili su predhodnica kasnijih rezulata do kojih su došli francuski biolog Charles Naudin, a zatim Gregor Mendel u Brnu (Cehoslovacka). Mendel je prvi otkrio zakone hibridizacije koji su nazvani Mendelovi zakoni. Te svoje rezultate publikovao je 1965. Godine i zato se ova godina smatra kao početak razvoja genetike kao samostalne biološke discipline (cit. Djokic, 1988).U prirodi hibridizacija se vrši permanentno i ona je dovela do stvaranja raznih biljnih i životinjskih formi, dok je sistematski rad na veštackoj hibridizaciji i proučavanju zakona nasledjivanja započet tek u 19. veku, premda je veštačko dobijanje različitih biljnih hibrida primenjeno mnogo ranije. U Evropi, prvi fakat u dobijanju veštačkih hibrida datira iz 1717. Godine, kad engleski baštovan Tomas Fercajld dobio hibrid između dve forme šeboja. Ogisten Sazere (1767-1851) je u svojoj pariskoj bašti imao 1500 voćaka različitih specijesa i odabranih varieteta i dobio je veći broj prostih i složenih hibrida. Charles Naudin (1854-1861) je ukrštao u botaničkoj bašti u Parizu različite vrste i zapazio uniformnost osobina u F1 generaciji i cepanje osobia u F2 generaciji i on bi verovatno otkrio zakone nasleđivanja, pre Mendela, ali je radi ukrštajuci različite vrste čime je načinio metodološku grešku. Paralelno sa Nodenom (Naudin)

radio je i Gregor Mendel, koji je ukrštao razne forme graška kao tipično autogamne bljke i on je otkrio zakone hibridizacije. Za razvoj genetike i stvaranja brojnih sorti i hibrida najveći značaj su imali rezultati dobijeni na bliskoj (inraspecies) hibridizaciji. Takođe su od značaja i rezultati genetike dobijeni u radu na udaljenoj (interspecies i intergenus) hibridizacije. Dobijene su nove vrste ratarskih biljaka (Triticale, Aegilotricum, Raphanobrassica, razne vrste duvana i dr.), koje su ispoljile veliku otpornost prema nekim bolestima, a takođe i prema pojedinim nepovoljnim klimatskim faktorima. Francusko-američki hibridi vinove loze poslužili su za obnovu evropskih vinograda koji su bili stradali od filoksere. U voćarstvu su dobijrni brojni hibridi putem udaljenje hibridizacije koji su otporni prema niskim temperaturama i raznim bolestima, a takođe poseduju visok genetički potencijal rodnosti i bolji kvalitet plodova. U ovom pogledu ističu se hibridi dobijeni između raznih vrsta šljiva, jabuka, jagoda i u rodu Citrus.Pored nastajanja brojnih novih biljnih formi i genotipova sa različitim, često poboljšanim osobinama, putem hibridizacije se pored povećanja genetičkog potencijala rodnosti stvaraju nove sorte i hibridi otporni protiv biljnih bolesti i štetočina. Hibridizacija predstavlja osnov selekcije sorti otpornih protiv bolesti i štetočina. Genetički princip hibridizacije veoma se mnogo koristi u proizvodnji tzv. Hibridnog semena u mnogih biljaka, a posebno kukuruza.Za obogaćenje biljnih resursa kulturnih biljaka veliki doprinos imaju mutacije: prirodne i veštačke. Slekcijom prirodnih mutacija biljaka sa kratkom stabljikom dobijani su genotipovi i sorte niske stabljike pirinča, kukuruza, sirka i drugih vrsta. Indukovane mutacije dobijene putem jonizacionih zračenja i hemijskih supstanci dale su brojne pozitivne rezultate kod razlicitih kulturnih biljaka. U voćarstvu su dobijeni brojni indukovani mutanti kratkog stabla. Mutacije u hloroplastima moogle bi da dovedu do veće efikasnosti fotosinteze.Indukovane mutacije imaju veliku prednost nad spontanim mutacijama, jer je njihova frekvena znatno veća, te se pruža mogućnost da se njima dobiju neke nove osobine na čiju pojavu spontanim putem bi trebalo godinama čekati.U našoj zemlji dobijeni su mutanti sa većim prinosom i boljim kvalitetom zrna brašna (Đokić, a. 1970), mutanti sa niskom liskom pšenice otporni prema lisnoj rđi posle tretiranja sa gama zracima (K, KBorojevic, 1967-1979), Denić,M. i Daumanović,J. (1969) i K. Borojević (1972)- cit. Đokić, 1988, su dobili mutante sa povećanim sadržajem ulja, proteinima i sa promenjenim aminokiselinskim sastavom. Takođe su dobijeni mutanti za mušku sterilnost koji su od koristi za proizvodnju hibridnog semena – odnosno heterozisa.Dobijanje indukovanih poliploida znatno je doprinelo povećanju genetičkog potencijala za prinos kod kulturnih biljaka. Dobijeni su fertilni autopoliploidi koji se karakterišu pojavom giganrizma, tj. većom dimenzijom tkiva, organa i plodova. Poliploidija je nasla veliku primenu kod brojnih ratarstkih (kukuruz, šećerna repa,raž, krompir), u cvećarstvu, voćarstvu i vinogradarstvu. Pored autopoliploida dobijeni su i fertilni alopoliploidi kod brojnih vrsta voćaka, vinove loze, ratarskih i povratarskih biljaka. Dobijene su brojne nove forme i genotipovi sa triploidnim (3n), tetraploidnim (4n), heksaploidnim (6n) i oktaploidnim (8n) brojem hromozoma.

Doprinos genetičkih resursa za povećanje genetičkog potencijala za prinosi oplemenjivanje biljaka

Iako je teško izdvojiti uticaj sorte i hibrida, agrotehnike i klimatskih faktora u ostvarenom povećanju prinosa, može se smatrati da sorte i hibridi imaju u tome dominantnu ulogu. Na osnovu brojnih rezultata istraživanja procenjuje se doprinos sorte i hibrida u ovome iznosi 50 i više procenata (Borojević, s. 1980; Duvick, 1984; Evans, 1984; Dumanović i Parlov, 1985. i dr.).

Optimalne uslove za maksimalne prinose teško je obezbediti, ali se na osnovu ostvarenih rekordnih prinosa u svetu može sa dosta pouzdanosti oceniti genetički potencijal za prinos. Prema podacima iz literature, rekordni prinosi u svetu su: kod kukuruza 23,9 t/ha, pšenice 14,5 t/ha, šećerne repe 133,3 t/ha (Wittwer, 1975), ječma 11,4 t/ha, sirka 21,5 t/ha, pirinča 14,4 t/ha, 7,4 t/ha, krompira 94,1 t/ga (Chou et al. 1977), itd.Većina genetičara i selekcionera se slažu da ni kod jedne poljoprivredne kulture nije dostignuta genetička granica potencijala za prinos i da se ona može povaćavati i pomerati (Duvick, 1984; Evans, 1984; Borojević, S. 1978 i dr.).S obzirom da prinos predstavlja kompleks svojstava, da zavisi od genetičkih faktora sorte i ekoloških uslova, genetička poboljšanja moraju ići u pravcu promene fenotipa i faza porasta i razvića, a takođe tolerancije i otpornosti na ekološke stresove. Opšte je prihvaćeno saznanje da se visoki prinosi mogu postići dsamo sa velikim brojem biljaka po jedinici površine uz optimalnu ishranu i zaštitu od korova i bolesti. Skraćenje stabljike kod pšenice, kukuruza, pirinča, sirka, suncokreta i drugih biljaka dovelo je do značajnog povećanja prinosa (Borojević, S. 1983). Takođe u voćarstvu su dobijeni mutanti niskog stabla što je omogučilo gušću sadnju i promenu u tehnologiji proizvodnje. Skraćenje stabla znači preraspodelu ukupne materije u korist zrna i plodova tj. promenu žetvenog indeksa (prinos zrna prema ukupnom prinosu biomase). Dok su naše ranije ekstenzivne sorte pšenice (bankuti, rumska i rumska crvenka) imale odnos slame i zrna 2:1, odnosno žetveni indeks oko 30%, današnje naše nove sorte: Balkan, Agrounija, Kompas, Ranka, NS rana 5, Kremna i dr) Imaju žetveni indeks oko 40-50%.U gustom sklopu prednost imaju vertikalni ili erektofilni listovi, jer omogućavaju dublje prodiranje svetlosti u usev. Ustanovljeno je da su genotipolvi kukuruza, pćenice, ječma i pirinča sa erektofilnim listovima najprinosniji (Chandler, 1969; Russel, 1972; Borojević, 1983). U Jugoslaviji su stvoreni hibridi kukuruza sa erektofilnim listovima : ZP SK 704, NS SK 606, koji imaju visok genetički potencijal za prinos, a takođe i nekoliko sorti pšenice sa erektofilnim listovima: Zemunska 1, Sremica i dr.

Na povećanje genetičkog potencijala za prinos utiču veličina i kapacitet klasa, metlice, klipa i dnigih organa biljke. Stvoreni su novi genotipovi pšenice sa razgranatim (Koric, I'JVK cit. Dokic-a i Mihaljev-a, 1995) i dugim klasom (Stojanovic, Z. 1995), višeklipni kukuruz (Dumanovic, J. i Trifunovic, V., 1983) i ova svojstva treba kombinovati sa drugim pozutivnim svojstvima (dužina vegetacionog perioda, razne otpornosti i dr.).Za dobijanje visokih prinosa treba postići optimalan indeks lisne površine koji predstav lja lisnu površinu useva u m2 zemljišta. Pored veličine lisne površine važna je i dužina trajanja fotosintetske aktivnosti lisne površine i svih zelenih površina biljaka: stabla, klasa, metlicc, glavice i dr. Veliki broj istraživača su ustanovili da je dužina trajanja fotosintetske aklivnosti lisne površine u većojj pozitivnoj korelaciji sa prinosom zrna nego i jedan drugi parametar fotosintetskih površina. Po pravilu, divlje ili poludivlje ishodne forme imaju veci intezitet fotosinteze nego oplemenjene sorte, ali se povećanje produktivnosti novih sorti pustiže morfo-fiziološkim osobinama koje omogućavaju veći broj biljaka po jedinici površine.

Većina biljnih vrsta u toku svoga vegetacionog perioda izložena je delovanju nepovoljnih faktora spoljne sredine. Prema Boyer-y (1983) u SAD je zbog delovanja ekoloških stresova, prinos najvafnijih useva umanjen za skoro 70%. Zbog toga je važno u oplemenjivanju obratiti pažnju na otpornost prema niskim i visokim temperaturama, suši i dr.

Otpornost prema bolestima i štetočinama je važan uslov povećanja prinosa. Posedovanje ove otpornosti naročito je značajno u gustim populacijama biljaka, gde su uslovi za razvoj parazita mnogo povoljniji. Problem je u tome što je teško naći izvore gena za otpornost prema nekim parazitima, naročito u slučaju pojave novih bolesti.Pored povećanja genetičkog potencijala za prinos, zadatak genetičara i oplernenjivača biljaka

je da rade i na poboljšanju tehnološkog kvaliteta prinosa koji je najčešće u negativnoj korelaciji sa prinosom, ali su naši selekcioneri uspeli da stvore nove sorte i hibride velikog genetičkog potencijala za prinos i odličnog kvaliteta proizvoda.

Izvori genetičkih resursa korišćenjem divljih vrsta i varijeteta i biodiverzitet voćaka u prirodnoj populaciji

Veliku mogućnost za nove genetičke resurse pružaju neadaptirane sorte, lokalne populacije i divlje vrste. U okviru prirodne vegetacije, naša zemlja raspolaže sa bogatim genofondom koji nije dovoljno proučen. U torn pogledu poseban značaj imaju divlje voćarske vrste, ne samo za ishranu i preradu već i kao podloge za kalemljenje sa plemenitim sortama. U uvom pogledu naročiti značaj imaju divlje voćarske vrste biljaka koje se odlikuju velikom otpornošću prema ekstremnim klimatskim uslovima i prema raznim bolestima i štetočinama. Ukrštanjem divljih vrsta sa kulturnom vinovom lozom (interspecies hibridizacija) stvorene su u pojedinim zemljama otporne sorte prema peronospori, U Jugoslaviji su stvorene nove sorte vinove loze putem interspecies hibridizacije.Naša zemlja obiluje raznovrsnošću biotipova svih vrsta kontinentalnih pa i nekih sup-tropskih voćaka. Značajno je istaći biodiverzitet maline u populacijama flore Srbije planin skih i priplaninskih predela. Zastupljenost raznovrsnih tipova evropske crvene maline, Rubus ideaus L. subsp. vulgaris Archen, ukazuje da su to predeli iskonskog nastanka date vrste, jer u drugim delovima Evrope nije do sada registrovana tako velika i izražena varijabilnost maline. Prema citogenetičkim osobinama, biodiverzitet se ispoljava u stepenu poliploidije: diploidije 2n = 2x = 14; triploidije 2n = 3x = 31; tetraploidije 2n = 4x = 28 (Milutinovic, M., 1968).

Varijabilnost maline izražena je i u osobini boje plodova. U karakteru rodnosti postoje jednorndne i dvorodne forme. U pomološkim osobinama, kao što je masa ploda, rodnost i biohemijski sastav ploda takođe je izražen veliki stepen varijabilnosti autohtonih tipova maline (Milutinovic, M., 1996). Zaštita i čuvanje takvih genetičkih resursa je veoma važna radi korišćenja date varijabilnosti u svrhe oplemenjivanja i stvaranja novih sorti maline za naše agroekološke uslove.

Autohtona borovnica (Vaccininin myrtillus L.) u prirodnoj populaciji zastupljena je u mnogim planinskim predelima (Kopaonik, Bjelasica, Goč i dr.). Proučavanje populacije borovnice na Kopaoniku (Savic, S., Milutinovic, M. et al., 1975) ukazuju na zastupljenost raznovrsnih biotipova značajnih za rad na selekciji. Varijabilnost je značajno izražena zastupljenošću sa biotipovima različitog oblika ploda, razlicite krupnoće i biohemijskog sastava ploda. Ova vrsta voćaka je zastupljena u flori nasih planinskih predela odakle se iskorišćava iz prirodne populacije, a još uvek nema gajenih sorti (izuzev američke borovnice koja pripada drugoj vrsti biljaka borovnice).

Trešnja (Prunus avium L.) u prirodnoj populaciji pokazuje veliku varijabiinost, kako unutar tako i između različitih populacija. Genotipovi u populacijama se razlikuju signifikantno u mnogim obeležjima. Razlike se ispoljavaju u habitusu kruna, u bujnosti, u prinosu plodova, boji soka ploda, vremenu sazrevanja plodova, u stepenu klijavosti semena i drugim osobinama. Tako izražena varijabilnost je značajna, jer se radi o autohtonom materijalu prilagođenom našim agroekološkim uslovima sredine kao značajni resursi za početni materijal za oplemenjivanje i stvaranje novih genotipova različite namene (sorte za

konzumnu upotrebu ili za prerađivačaku industriju, podloge sa različitim stepenom bujnosti ili genotipovi brzog porasta za proizvodnju drvne mase cenjenog drveta.Drugi značajni genetički resursi iz prirodne populacije voćaka zaslužuju posebnu pažnju i naglasak, kao što je dzanarika (Prunus cerasifera Ehrh.), koja se u našoj zemlji nalazi kako u prirodnoj populaciji tako i u zasadima voćaka. Kao gajena najčešće je bez posebne nege po međama i površinama namenjenim za ispašu stoke. Raznovrsnost formi ogleda se u masi ploda od 2,2 g do preko 20 g, a po boji pokožice ploda od bledožute sa raznim nijansama crvene do tamno plave ili crne. U pogledu sadržaja rastvorljivih suvih materija, značajna je varijabilnost sa formama i preko 22% suve materije u mezokarpu ploda (Pejkic, B. et al., 1991). Dzanarika sa svojim raznovrsnim tipovima ima izraženu otpornost na bolesti i stetočine, Po vremenu sazrevanja tipovi se razlikuju i do 2 meseca. Postoje razlike i u pogledu razvijenosti krune, bujnosti i drugim osobinama.

Genetički inženjering i oplemenjivanje biljaka

Molekularna biologija je proizašla iz savremene genetike. Ona stvara velike mogućnosti za primenu naučnih saznanja u cilju stvaranja novih i boljih sorti kulturnili biljaka i novih rasa domaćih životinja.Genetički inženjering se počeo razvijati od ranih 1970-tih godina ovog stoleća, od momenta kada je dokazano da se delovi DNK lanca mogu izdvajati i prenositi iz jednog organizma u drugi.On se počeo razvijati na dobivenim rezultatima koji se odnose na izolovanje bakterijskih gena kao i na radovima koji se odnose na potpunu sintezu jednog i ovladavanje osnovnim tehnikama i upoznavanje sa principima primene genetičkog ižinjeringa, povećalo je interesovanje naučnika za njegovu primenu u oblasti poljoprivrede. Upoznavanje procesa genetičke kontrole biohemijskih i fizioloških procesa u biljaka, stvorena je mogućnost za genetičke manipulacije i njihovo iskorišćavanje u oplemenjivanju biljaka u cilju stvaranja novih genetičkih resursa - sorti i hibrida.Oplemenjivanje biljaka je u našem stoleću bilo vrlo uspešno, posebno kod tri najvažnije vrste sa gledišta ishrane: pšenice, pirinča i kukuruza. I kod ostalih kultura uspeh u povećanju prinosa je u većini slučajeva bio impresivan. Najveći broj biljnih genetičara iselekcionera se slazu da se mogu izdvojiti tri osnovna faktora koji su omogućili stalan impredak selekcije do sada i koji ce takav trend omogućavati i u budućim programima. Kao prvi faktor može se istaći postojanje genetičke varijabilnosi i kreiranje nove varijabilnosti gde je ona bila nedovoljna. Kao drugi važan faktor za neprekidan napredak selekcije može se pomenuti mogućnost uspešne identifikacije poželjnih genotipova, čemu su najviše doprineli moderni statistički metodi, odgovarajući eksperimentalni dizajni i uspesi u kvantitativnoj genetici. Kao treći ključan faktor, može se istaći izvanredna mogućnost, u najvećem broju modernih programa oplemenjivanja, da se vrši simultana selekcija za veći broj svojstava koja se razlikuju po stepenu heritabilnosti.Kao svi živi organizmi i biljke nasleđuju svoje osobine preko gena. Radovi na biljkama su i doveli do saznanja o genetičkom nasleđu. Geni su građeni od DNK. Tehnologija rekombi-nantne DNK često se naziva "genetički inženjering". U širem smislu ovaj termin obuhvata

tehnike i metode za identifikaciju gena (segmenata DNK), izolovanje i kloniranje identifikovane DNK iz biljke davaoca (donatora), transfer te DNK preko virusa kao vektora u ćeliju biljke primaoca, integraciju prenete DNK sa biljke primaoca a zatim transdukciju i translaciju DNK u ćelijama primaoca, transformaciju biljke primaoca pod uticajem prenesenog gena (DNK) biljke davaoca i na kraju umnožavanje i korišćenje promenjene biljke.Metod rekombinantne DNK se koristi u medicini, prehrambenoj industriji, oplemenjivanju biljaka i genetičkom inženjeringu.Naučnici koji rade na genetičkom inženjeringu se trude da pronađu gene koji će biti nosioci novih, željenih osobina u biljkama. Oni se ne ograničavaju samo na više biljke. Korisni geni se mogu naći i među gljivicama, bakterijama i virusima. Unošenje poželjnog gena hibridizacijom je dosta spori proces i često zavisi od slučaja. Time se takođe može uneti i štetni gen pored korisnog u novi materijal, koji se naknadno u novim generacijama mora ukloniti. To je dug proces koji može trajati po 10 i više godina.Oplemenjivanje biljaka je zasnovano na statističkim osnovama gde je skoro uvek uključeno nekoliko pa do većeg broja gena malih pojedinačnih efekata, dok molekularna biologija radi sa pojedinačnim genima (Simonds, 1991). Genetički inženjering omogućava uvođenje samo jednog, poželjnog gena u biljni materijal.Kada se pokaže da novi gen funkcioniše, novi genotip biljke je spreman za gajenje. Prve "transgenske biljke" su dobijene pre oko 10 godina i do danas je genetički transformisano oko 50 biljnih vrsta (Day, 1993). Za transformacije se koriste tri osnovna metoda: a) vektori zasnovani na Ti-plazmidu hiikterije Agrobacterium tumefaciens; b) genski pištolj - bombardovanje sa mikroprojektilima DNK; c) direktna primena DNK i njeno prihvatanje od strane protoplasta i ćelije. Međutim, ovi postupci ne omogućavaju da se prati i ustanovi koliko je kopija od introdukovane DNK prihvaćeno i integrisano u genom ćelija primaoca. Kao jedna od teškoća ovih metoda se može smatrati i postojanje pozicionih efekata mesta na kome je u ćeliji primaoca integriran uneti genetički materijal, što može ozbiljno da utiče na ekspresiju introdukovanih gena. Da se ovi problemi ublaže potrebno je proizvesti veliki broj (na stotine, pa i na hiljade) nezavisno izazvanih primarnih transformacija, između kojih bi se izdvojile forme sa zadovoljavajućim nivoom ekspresije, stabilnom transmisijom i poželjnim agronomskim perfor-mansama.Transformacije u mono i dikotiledonih biljaka nisu jednako uspešne. Kod monokotile donih biljaka uključujuži i najvažnije vrste (kukuruz, pšenica, pirinač) postignuti rezultati su skromniji i do njih se dolazi teže nego kod dikotiledonih biljaka. Tako na pr. Ti-plazmid se ne može koristiti kao vektor kod monokotiledonih biljaka. Kod njih teže dolazi do regeneracije biljaka iz ćelija i protoplasta. Transformacije idu lakše kod kukuruza nego kod pirinča. Prema Potrykus-u et at. (1992) usavršeni metod genskog pištolja omogućava uspešno tretiranje i regeneraciju meristemskog tkiva kod pšenice, ječma i pirinča.U pogledu identifikacije i kloniranja gena učinjen je veliki napredak u nekoliko poslednjih godina. Prema Day-u (1993) broj uspelih pokušaja se svake godine udvostručava.Do sada klonirani geni mogu biti od interesa za programe oplemenjivanja biljaka i mogu se grupisati u više klasa: a) virusi od značaja za rad na poboljšanju rezistentnosti biljaka; b) gljivične bolesti; c) rezistentnost prema insekatskim štetočinama; d) geni za kontrolu rezervnih proteina kukuruza i pšenice; e) geni rezistentnosti prema herbicidima. Pored ovih klonirani su jos neki geni od interesa za oplemenjivanje..Jedan od prvih pokušaja genefičkog inženjeringa na biljkama je još uvođenje gena bakterije Agrobacterium tumefaeietis u duvan 1983. Ovo je bio jedan od modela za uvođenje novih gena i biljne ćelije. Duvan je podesna biljna vrsta za unošenje stranih gena u ćeliju ili u grupu ćelija

i dalje razmnožavanje ove biljke. Prve transformacije odnose se na unošenje jednog gena insekticida ili jednog gena otpornog na specificni herbicid. Posle duvana, kao kandidati podesni za transfer gena mogu se smatrati pamuk i kupus.Značaj unošenja poželjnih gena otpornih na herbicid kod neke sorte je vrlo pozitivan i povoljan jer je moguće unistiti korov u usevima a da biljke ostanu otporne na herbicid. Izolovan je gen otporan na jedan herbicid i inkorporiran u dve sorte duvana, zatim u soji i pamuku. Semenska kompanija PIONIR (SAD) selekcionisala je pre nekoliko godina hibrid kukuruza rezistentan prema herbicidu Pursuit.Razni geni otporni na herbicid atrazin unesen je u uljanu repicu i suncokret zahvaljujuci rezultatima Peletier-a (INRA-Versaj, cit. po Dokić-u, 1988) u Francuskoj i naučnicima u Belgiji. Uskoro se očekuju slični rezultati kod kukuruza, pšenice, soje, pirinča, pamuka i dr.Jedan od ciljeva genetičkog inženjeringa je stvaranje biljaka otpornih prema biljnim bolestima i štetočinama. Jedna od metoda je "anti-sense" metoda u borbi protiv virusa. Sastoji se u sintezi DNK čija je spirala suprotna od virusne DNK. Ubačena u biljnu ćeliju ona se pričvrsti za virusnu DNK i sprečava njenu reprodukciju.Otpornost prema štetnim insektima je takode ugrađena kod nekih biljaka upotrebom bakterije Bacillus thurigiensis. Geni ove bakterije su ubačeni u paradajz, krompir, pamuk, duvan i kukuruz. Pored sprečavanja razvoja kukuruznog moljca, zahvaljujuci genima ubačenim od bakterije povećava se i otpornost biljaka prema zemljišnim nematodama.Takođe se nastoje dobiti biljke otporne prema nepovoljnim klimatskim faktorima, sa većom hranljivom vrednošću, naročito u pogledu sadržaja proteina. Korporacija "Monsanto" proizvela je putem genetičkog inženjeringa pamuk, soju, uljanu repicu i šećernu repu koje su otporne na selektivni sistemicni herbicid Roundup sa obrazloženjem da je ekološki zdrav jer se koristi u malim količinama, nije toksičan i brzo se razlaze u zemljištu pod uticajem zemljišnih bakterija.Američka firma "Calgene" proizvela je paradajz koji duže ostaje čvrst. Takođe je dobijen paradajz otporan na gljivične bolesti kao i paradajz otporan na niske temperature.Treba istaći da nove tehnologije ne predstavljaju zamenu i alternativu za konvencionalnemetode oplemenjivanja. Kultura tkiva i metod rekombinantne DNK se ne isključuju već se mogu uzajanmo dopunjavati, pri čemu je tehnologija rekomtinantne DNK u većoj meri zavisna od kulture tkiva i ćelija, i zato bi bila izuzetno značajna regeneracija biljaka kukuruza iz kulture protoplasta (Denić, M. i Konstantinov, K., 1985).Transfer gena kod biljaka postaje plodno polje rada u poljoprivredi. Biljke otporne na insekticide, herbicide, viruse, sušu, zimu, obogaćene su proteinima, predstavljaju pogodan materijal za oplemenjivanje biljaka i za postizanje većih i stabilnijih prinosa u poljoprivrednoj proizvodnji. Kontrolisani genetički inženjering može ne samo da obezbedi više hrane nego i ekološki zdrave izvore energije i raznog drugog materijala. Prema idealnom modelu za nove sorte pšenice (Borojević, 1978) moguće je stvoriti sorte sa genetičkim potencijalom za prinos zrna od 15,0 t/ha, što treba da bude cilj oplemenjivanja pšenice u narednom periodu.U proizvodnji kukuruza u našoj zemlji, uvođenjem u proizvodnju naših domaćih visoko-prinosnih hibiida, povećani su prosečni prinosi. Stvoreni su i priznati visokorodni hibridi raznih grupa zrenja i za razne namene. Stvoren je najveći broj dvolinijskih, zatim trolinijskih i četvorolinijskih, a po ranozrelosti od FAO-100 do FAO-800. Prevladavaju hibridi iz grupe FAO-fiOO i FAO-500.genetički potencijal za prinos zrna novostvorenih hibrida kreće se do blizu 20 t/ha. Uodnosu na period 1934-1938 kada je u Jugoslaviji prosečan prinos iznosio 1,64 t/ha i kada su gajene

sorte populacije, uvođenje hibrida u proizvodnju dovelo je do povećanjaprosečnog prinosa koji je u 1960. godini iznosio 2,21 t/ha, u 1970. godini 2,95t/ha, u 1980.godin i4,22t/ha. u 1984. godini 4,84 t/ha, a u rekordnoj 1986. godini 5,28t/ha (cit.po Đokiću i Miha-ljevu, 1995).Russel (SAD, Ajova), 1972, je isticao da je gornja granica prinosa zrna kukuruza 25,0 t/ha, ali se danas smatra da tu granicu treba pomeriti na 30,0 t/ha, što treba da bude cilj oplemenjivanja kukuruza u našoj zemlji.Prosečni prinosi šecerne repe u Jugoslaviji iznosili su: 1939. godini 20,0 t/ha, u 1960. god, 29,4 t/ha, u 1970. god. 39,4 t/ha, u 1980. god. 41,7 t/ha u rekordnoj 1984. god. 48,2 t/ha ltd. Povecani prinosi su rezultat primene savremene tehnhlogije i uvodenja u proizvodnju novih visokoprinosnih sorti, koje su stvarane korišćenjem savremenih genetskih saznanja o poliploidiji, monogermnosti, muškoj sterilnosti i heterozisu. Nove sorte su visokog genetičkog potencijala za prinos i povećanog sadržaja sećera, a takođe poseduju veliku otpornost prema cerkospori, a donekle i prema pepelnicii plamenjači. Cilj oplemenjivanja šećerne repe treba da bude u povećanju prinosa od 120 t/Ha korena i 12,0 t/ha belog šecera.Prosečni prinosi suncokreta u Jugoslaviji bili su: u 1939. godini 1,43 t/ha, u 1962. godini 1,65 t/ha, u 1971. godini 1,90 t/ha, u 1977. godini 2,29 t/ha, u 1985. godini 2,09 t/ha, u 1986. godini 2,38 t/ha, itd. 1977. godine uvedeni su u proizvodnju naši domaći hibridi stvoreni na bazi citoplazmatične muške sterilnosti u naučnom Institutu za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu.Novi hibridi suncokreta su ispoljili visok genetički potencijal za prinos i otpornost prema volovodu, suncokretovom moljcu, rđi, plamenjači i hibridi NS-H-43 I NS-H-45 su otporni i na Phomopsis. Oni podnose gust sklop (45.000-50.000 biljaka/ha) i poseduju visok sadrzaj ulja u semenu (od 47-54%). Uvođenjem novih hibrida u proizvodnju povećani su prosečni prinosi za 25-30% u odnosu na ranije gajene sorte.Cilj u oplemenjivanju suncokreta je stvaranje hibrida sa genetičkim potencijalom za prinos semena preko 6,0 t/ha i sadržaja ulja preko 50%, što bi obezbedilo prinos ulja od 2,0 t/ha.Sve naše nove sorte soje zavisno od grupe zrenja, imaju genetički potencijal za prinos zrna 3,0-4,0 t/ha. Uvođenjem novih domaćih i stranih sorti povećani su prosečni prinosi soje za 0,67 t/ha u 1939./god. na 1,25 t/ha u 1960. godini i na 2,56 t/ha u 1982. godini.Rekordni prinosi soje u makroogledima prelaze 5,0 t/ha i zato je cilj u oplemenjivanju soje u našoj zemlji da se stvore sorte sa genetičkim potencijalom za prinos preko 5,0 t/ha, sa preko 45% proteina/i sadržajem ulja preko 25%, otpornih na najvažnije bolesti.U proizvodnji krompira u Jugoslaviji su pretežno zastupljene strane sorte a od njih najviše holandska sorta Desiree. Prosečni prinosi krompira bili su: u 1939. god. 5,21 t/ha, u i960. god. 11,2 t/ha, u 1985. god. 8,80 t/ha.Dalji rad na genetici i oplemenjivanju krompira treba usmeriti na stvaranje sorti većeg genetičkog potencijala za prinos, otpornih prema raznim vrstama virusa kao i prema raznim rasama plamenjače.Značajni rezultati u svetu i u našoj zemlji ostvareni su na stvaranju novih sorti raznih vrsta krmnog bilja. U periodu od 1964. do 1977. god. priznato je u Jugoslaviji 73 sorte krmnog bilja. Nove domaće sorte lucerke i deteline odlikuju se dobrom otpornošću prema niskim temperaturama i bolestima, sa visokim genetičkim potencijalom za prinos zelene mase i semena i visokom hranljivom vrednošću.Povrtarske biljke. Dugo vremena smo uvozili seme od raznih vrsta povrtarskih biljaka sve dok nismo stvorili naše domaće sorte. U periodu od 1964. do 1997. godine priznato je ukupno 129 domaćih sorti raznih vrsta povrtarskih biljaka.

Nove sorte paprike i paradajza odlikuju se visokim genetičkim potencijalom za prinos, ranostrasnošću, krupnoćom plodova, povećanim sadržajem suve materije, sećera, vitamina i otpornošću prema virozama i drugim bolestima.Sa uvođenjem u proizvodnju novih sorti povećani su prosečni prinosi paprike i graška: a) kod paprike u 1955. god. prosečan prinos bio je 6,8 t/ha, u 1981. god. 10,0 t/ha, u 1985. god. 9,4 t/ha; b) kod paradajza: u 1955. god. 7,2 t/ha, u 1980. god. 11,6 t/ha, u 1985. god. 12,2 t/ha; c) kod gračka: u 1955. god 1,27 t/ha, u 1980. god. 1,0 t/ha, u 1985. god. 1,59 t/ha (cit. po Bokicu i Mihaljevu, 1995).U našim institutima stvoreno je nekoliko sorti pasulja i boranije koje su otporne prema virusu običnog mozaika i tolerantne su prema nekim drugim bolestima. Za gajenje pasulja u čistom usevu stvorene su sorte niske stabljike pogodne za mehanizovanu berbu, visokog genetičkog potencijala za prinos, sa srednje krupnim ili krupnim zrnom.U Jugoslaviji su priznate nove sorte i drugih vrsta povrća: kupusa, krastavaca, mrkve, crnog luka, salate, lubenice i dr. sa kojima su povećani prinosi po jedinici površine.Voćarske biljke. U Jugoslaviji je od 1964. do 1977. godine priznata 41 sorta raznih vrsta voćarskih biljaka, a najviše šljiva, oraha, bresaka i jabuka.U Jugoslaviji se na oplemenjivanju šljive najveća pažnja obraća oplemenjivanju pože gače, zbog njene slabe otpornosti prema šarki. Ali do sada nije stvorena sorta šljive ravna po kvalitetu sa pozegačom. Tek stvaranje sorte otporne prema šarki, krupnijih plodova ali istog kvaliteta kao požegača, biće rečenje za naše šljivarstvo.Postoje pozitivni primeri u drugim zemljama, gde su stvorene nove kvalitetne sorte šljiva. Francuski selekcionari su stvorili sorte šljiva otporne na šarku sa krupnoćom ploda i do 57. g. U Švedskoj su stovrene sorte šljiva dobrog kvaliteta i razne krupnoće plodova na principu alopoliploidije.Dok je u Jugoslaviji 1955. godini 58 miliona stabala šljiva sposobnih za rod, u 1985. godini ih je bilo 83.177.000; jabuka: u 1955. god. 9.500.000 stabala a u 1985. god. 270.132.000; krušaka: u 1955. god. 4.680.000 stabala sposobnih za rod, sa 56.000 tona a u 1985. god. 12.670.000 stabala i 146.000 tona; bresaka: u 1955. god. 2.000.000 stabala sa proizvodnjom od 14.900 tona a u 1985. god. 6.582.000 stabala sa 79.400 tona; oraha: u 1955. godini 2.530.000 stabala sa 36.300 tona, a u 1985. god. 3.071.000 stabala sa 24.400 tona (cit. po Đokiću i Mihaljevu, 1995).U genetici i oplemenjivanju jabuka, cilj je bio da se stvore sorte sa visokim genetičkim potencijalom za prinos, kraćeg stabla radi gušće sadnje, otpornih prema čađavoj krastavosti, pepelnici, štetočinama, suči i niskim temperaturama.U oplemenjivanju krušaka, pored visokog genetičkog potencijala rodnosti, cilj je da se stvore ranostasnije sorte, poboljšanog kvaliteta kod zimskih sorti i sorte niskog stabla.Cilj u oplemenjivanju bresaka je da se stvore rane sorte, otporne prema bolestima i mrazevima, za potrošnju u svžem stanju, za industrijsku preradu i sorte kombinovanih osobina.U oplemenjivanju oraha treba obratiti pažnju na sledeće osobine: obilan i redovan rod, da ljuska bude ispunjena jezgrom, otpornost prema bolestima i na vreme listanje i cvetanje u zavisnosti od klimatskih faktora određenog pndručja. Neke naše sorte imaju kratak vegetacioni period i mogu se gajiti u krajevima sa kasnim prolećnim i ranim jesenjim mrazevima (Elit, Sampion, Novosadski kasni).Značajni rezultati na genetici i oplemenjivanju biljaka u našoj zemlji i u svetu postignuti I i kod trešanja, višanja, kajsija, malina, jagoda i drugih vrsta voćaka.Vinova loza. U poslednje tri decenije, u svetu i kod nas, intenzivno se radi na stvaranju novih

genetičkih kapaciteta u vinogradarstvu primenom polne hibridizacije, klonske selekcije i indukovanih mutacija.Metodom polne hibridizacije, stvorene su brojne stone i vinske sorte u SSSR-u, Bugars koj, Rumuniji, Mađarskoj, Italiji, Francuskoj, Nemačkoj, Kaliforniji i Jugoslaviji.U periodu od 1964. do 1997. god. u Jugoslaviji su priznate 54 domaće sorte vinove loze, raznog vremena sazrevanja grozđa, nove besemene sorte kod kojih se grozđe koristi za sušenje i potrošnju u svežem stanju, vinske besemene sorte.Putem klonske selekcije stvoreni su cenjeni klonovi od najpoznatijih vinskih sorti. Primenom kolhicina stvorene su nove kolhiploidne sorte sa krupnoćom bobice 3-5 puta većom od bobice kontrolne sorte.Ukrštanjem divljih vrsta sa kulturnom vinovoin lozom, putem interspecies hibridizacije Stvorene su otporne sorte na peronosporu.Danas u svetu postoji oko 5000 sorti vinove loze. U Jugoslaviji je intenzivirana proizvodnja i pored toga što se smanjuju površine pod vinovom lozom. U 1980. godini bilo je 247.000 ha, a u 1985. godini 128.000 ha, ali je u periodu 1981-1985. godina bilo osetno povećanje proizvodnje grozđa u odnosu na period 1955-1975. godina.ZaključakU Jugoslaviji su obogaćeni genetički resursi biljaka sa novim domaćim sortama i hi bridima, čime su stvorene mogućnosti za povećanje genetičkog potencijala za prinos, za poboljšanje tehnoločkog kvaliteta proizvoda i povećanje otpornosti prema niskim temperaturama, suši i raznim bolestima i štetočinama.Impozantan broj od 1219 novih sorti i hibrida stvorenih i priznatih u Jugoslaviji u periodu 1964-1997. god. i njihovo uključenje u široku proizvodnju, omogućili su značajno povećanje prinosa po jedinici površine i ukupnu proizvodnju u ratarstvu, povrtarstvu, voćarstvu i vinogradarstvu.Ovi rezultati na polju genetike i oplemenjivanja biljaka ostvareni su primenom klasičnih i novih savremenih metoda: intraspecies, interspecies i integenus hibridizacija, indukovanje mutacija, poliploida, metodi genetičkog inženjeringa i dr.I pored do sada postignutih izvanrednih rezultata na polju genetike i oplemenjivanja biljaka na stvaranju novih genetičkih resursa, postoje velike mogućnosti kod većine biljnih vrsta da se unapredi tehnologija proizvodnje i da omogući bolje iskorišćavanje genetičkog potencijala za prinos stvorenih sorti i hibrida i budućih sorti i hibrida.

GENETIČKI REURSI I STOČARSKA PROIZVODNJA U SRBIJI

Stočarstvo je značajna grana poljoprivrdne proizvodnje u Srbiji jer se od nje dobijaju raznovrsni veoma vazni za ishranu stanovništva, a prirodni uslovi omogućuju gajenje svih vrsta domaćih životinja. Svakako da u vezi sa uslovima i prilikama u kojima se pojedini naši krajevi nalaze, a koji su veoma različiti , naročito u ravničarskim i brdsko planinskim oblastima. Naime, u ravničarskim predelima Srbije momamze se reći da su uslovi povoljni za plemenite rase odnosno intezivno stočarstvo, dok u brdsko planinskim predelima još uvek najbolje odgovaraju domaće rase, jer poseuju svojstva kao što su črsta konstitucija, vitalnost, otpornost prema bolestima i

sposobnost prilagođavanja nepovoljnim uslovima. Prognoze do 2010. godine predviđaju porast ljudske populacije na 7,2 milijarde, koja će imati dnevnu potrebu u proteinima od 383.243 t, od čega bi polovina trebalo da bude animalnog porekla (Matossino, i sar., 1991).Prema podacima Watt Poultr Statistical Yearbook, 1996.prognozira se povećanje broja stanovnika u Jugoslaviji u periodu 1990-2000. godina po stopi od 0,5%,a do 2010.godine 0,4% godisnje.FAO(1993) prognozira da ce u periodu 1988/90.do 2010. godine stopa povećanja potrošnje mleka po stanovniku biti 0,7%, a mesa 2%.Očekuje se značajnije povećanje proizvodnje i potrošnje svinjskog, a naročito živinskog mesa. U periodu 1990-2000.godina predviđa se povećanje potrošnje svinjskog mesa, i to 4,4% u zemljama u razvoju i 0,4% u razvijenijim zemljama (Pig International,1996). Takođe, ako se nastavi trend godišnjeg povećanja ućešča živinskog mesa u ukupnoj potrošnji od 1% iz prethodnog perioda (Poultry International,1996) može se očekivati dalji porast proizvodnje po godišnjoj stopi od oko 5%.Prema programima FAO-a predviđa se porast stočarske proizvodnje u zemljama u razvoju do 2010 godine po stopi od 4,5 % (optimistički program) i 3,7%(umereniji program).

Razvoj i unapređenje stočarske proizvodnje može se ostvariti sledećim merama: -poboljšanjem genetskog potencijala,-unapređenjem tehnologije odgajivanja,-boljom zdrastvenom zastitom,-obrazovanjem stručnog i naučnog kadra i boljom organizacijom stručne službe,-oćuvanjem i efikasnijim korišćenjem animalih genetičkih resursa.

Animalni genetički resursi, stanje i opasnost od propadanja

Danas se u Srbiji gaji ukupno 35 rasa stoke i 19 rasa kokoši. Od ukupnog broja, 13 rasa stoke i 6 rsa kokoši je autohtonog porekla. Najveći broj autohtonih rasa stoke (10) je ugroženo u većem delu svog rasprostranjenja, jer su u opasnosti da nestanu, ukoliko se ne preduymu odgovarajuće mere očuvanja.U Srbiji u poslednjih nekoliko decenija nepovratno su iygubljene dve rase svinja (šumadinka i šiška), a dve se nalaze na granici nestnka (mangulica i crna slavonska). U govedarstvu izgleda da je nestala kolubarska rasa, a na granici nestanka je podolska rasa. U ovčarstvu su nestali neki sojevi pramenke (vlaško vitoroga). U konjarstvu su na granici nestanka domaći brdski i nonius rasa. Još teža situacija je u živinarstvu, gde su ugrožene 4 autohtone rase živine (Gajirć i sar. 1995). Međutim, nije samo unapređenje proizvodnje prouzrokovalo smanjenje broja rasa u stočarstvu. Postoji niz drugih faktora koji su uticali na brojno smanjenje pojedinih rasa i njihov nestanak. Uvođenjem produktivnijih rasa i rasnom preorjentacijom i primenom meleženja nestalo je mnogo autohtonih rasa. Porast inkubatorske proizvodnje jednodnevnog podmlatka svih vrsta živine doprineo je bržem širenju najproduktivnijih provenijenci i komercijalnih hibrida, kao i nekih rasa živine. Uvođenjem industrijskih klanica uslovilo je rase veće ujednačenosti grla ya klanje u pogledu najvažnijih osobina, veličine, telesne mase, boje, dužine tela i kvaliteta u najširem smislu. Umesto mnoštva rasa i sojeva, koje su vekovima selekcionisane, odgajivači su bili prinuđeni da se koncetrišu na odgajivanje malog broja rasa, koje imaju ujednačene osobine i zahteve u gajenju i koje odgovaraju zahtevima tržišta.Međutim, ove promene ugrožavaju opstanak brojnih populacija autohtonih rasa i sojeva, jer

iščezavaju mnogi geni, koji mogu biti od neprocenjive vrednosti u bdućnosti. Sa gubitkom jedne rase ili soja, genetička raznovrsnost koja je u ovoj sadržana odlazi nepovratno.

Očuvanje animalnih genetskih resursa i formiranje banke gena

Da bi se sprečio nenadoknadiv gubitak autohtonih rasa i sojeva odnosno fonda gena koji mogu biti dragoceni za selekciju u bližoj i daljoj budućnosti, neophodno je da se preduzmu odgorajuće mere za očuvanje svih raspoloživih rasa stoke i živine. Zbog toga je FAO Ujedinjenih nacija pokrenuo akciju očuvanja genetskih resursa u svetu. Oformljeni su programi i formirani timovi stručnjaka, koji koordiniraju poslove oko očuvanja animalnih genetskih resursa. Očuvanje i iskorišćavanje ugroženih animalnih genetskih zahteva njihovo sakpljanje, konzervaciju, razmnožavanje, proučavanje, evidentiranje i razmenu.Postoji više metoda očuvanja animalnih genetskih resursa koje se, uglavnom, mogu svesti na bitne dve, i to:

- In- situ konzervacija, i- Ex-situ konzervacija.

Prilikom in-situ konzervacije jedna populacija se može očuvati sa praktično neizmenjenom frekvencom gena držanjem i kontrolisanim parenjem određenog broja priplodnih grla u jednom zapatu ili farmi, zatim držanjem većeg broja malih zapata (jata) pojedinih autohtonih rasa stoke i žvine kod kojih bi se mućjaci menjali u svakoj generciji po utvrđenom plan. Ova metoda takođe uključuje obeležavanje, vođenje matične evidencije, kontrolu produktivnosti i programe razvoja pojedinih rasa i sojeva.E-situ konzervacija podrazumeva očuvanje animalnih genetskih resursa u vidu duboko zamrznute sperme, jajašca, embriona i tkiva sačuvanih u stanju iz kojeg se mogu neograničeno razmnožavati i na taj način osigurati obnavljanje populacije.Stepen promena za vreme očuvanja zavisiće od dužine generacijskog inervala. Iz iznetih podataka (tabela 5) se vidi da generacijski inerval varira između pojedinih vrsta od 1,5 kod svinja do 4,5 godina kod konja. U vezi sa ovim i broj generacija za 50 godina konzervacije takođe će varirati od 33 generacije kod svinja do svega 11 generacija kod konja.

Tabela 5. Generacijski interval (GI) i broj generacija za 50 godina konzervacije (Simon and Buchenauer, 1993)

Vrsta - Species GI (god.)- GI (Years)

Br. generacija- No of generations

Svnje- Pigs 1,5 33Ovce/koze-Sheep/Goats 2,5 20Goveda-Cattle 3,5 14Konji- Horses 4,5 11

Prilikom očuvanja animalnih genetskih resursa mora se voditi računa da odarana grla budu reprezentativna i da najbolje predstavljaju genetičku varijabilnost populacije. Isto tako očuvanje

malo rasprostranjenih rasa, nativnih tipova i sojeva mora se organizovati u obimu i broju koji će obhvatiti maksimalnu genetičku varijabilnost i koji obezbeđuje konzervaciju raspoloživog genskog fonda i svođenje inbridinga na minimum.U cilju očuvanja animalnih genetičkih resursa neophodno je oformiti zapate ugroženih rasa i sojeva. Pri formiranju zapata treba voditi računa da ukupan broj grla bude dovoljan, tako da ne dođe do genetskih promena i gubitka najvažnijih karakteristika pojedinih rasa. Miimalan broj grla u zapatu utvrđuje se na bazi efektivne veličine populacije- Ne (Falconer, 1989).Ne= 4 *m*f/m+fgde je m- broj muških, a f- broj ženskih grla u populaciji.

Na osnovu podataka iz literature može se zaključiti da postoje vrlo različtr preporuke minimalnog broja grla kod pojednih vrsta stoke i živine (tabela 6.).Da bi smo videli zavisnost između efektivne veličine populacije značajno (Ne) i porasta inbridinga po generacijama (ΔF%) prilažemo tabelu 7.Iz poznatih podataka se vidi da se smanjenjem efektivne veličine populacije značajno povećava stepen srodstva po generaciji kod svih vrsta stoke. Očigledno je da se pri korišćenju većeg broja muških i ženskih priplodnih grla može znatno lakše organizovati parenje i kontrolisati srodstvo. Međutim, treba istaći da je držanje većeg broja grla u zapatima dosta skupo i znatno opterećuje program očuvanja animalnih genetskih resursa. U cilju očuvanja malo rasprostranjenih rasa, nativnih tipova i populacija živine (Mašić i sar. 1992.) preporučuju držanje najmanje 40 parova u jednom jatu i kontrolisano parenje. Isto tako minimalni broj ženskih priplodnih grla u zapatu zavisi od metoda odgajivanja koji se koristi u populaciji . Iz iznetih podataka (tabela 8) se vidi da se sa smanjenjem % gajenja u čistoj rasi povećava minimalni broj ženskih grla iznosi 4400, a sa 40% 10.000 grla. Slična tendencija se zapaža i kod broja umatičenih grla, gde se broj povećava od 1100 na 2500 ženskih priplodnih grla.

Tabela 6. Minimalan broj grla kod pojedinih vrsta Draganscu

(1975)Alderson (1981)

Maijala (1982)

MuškiMale

ŽenskiFemale

Muškimale

Ženski1

FemaleŽenski2

FemaleGovedaCattle

50-60 750 20 1000 5000

OvceSheep

100-250

1500 20 500 1000

KozeGoats

500 20 500 500

SvinjePigs

100 500 20 200 20

KonjiHorsesŽivinaPoultry

250

1Stabilna populacija- Stable population2Populcija u smanjenju- Decreasing population

Tabela 7. Maksimalni porast inbridinga po generaciji (∆ F%) i minimalna efektivna veličina populacije

VrstaSpecies

Br. generac.No of generations

Fx = 5% Fx = 15% Fx = 25% Fx = 40%

∆F Ne ∆F Ne ∆F Ne ∆F Ne

SvinjePigs

33 0,16 303 0,45 111 0,76 66 1,21 41

KozeGoats

20 0,25 200 0,75 67 1,25 40 2,00 25

GovedaCattle

14 0,36 139 1,07 47 1,79 28 2,86 17

KonjiHorses

11 0,45 111 1,36 37 2,27 22 3,64 14

Treba istaći da se u malim populacijama brže postiže selekcijski limit. Zato treba očuvati genski rezervoar (gene pool), koji se nalazi u autohtonim rasama i sojevima, a za to treba da bude najvažnija aktivnost tzv. „banke gena“. Banke gena ustanovljavaju se radi očuvanja genskog fonda jer su mnogobrojne autohtone rase, kao što smo ranije izneli, u poslednjim decenijama nestale. Čuvanje duboko zamrznutih embriona će u budućnosti olakšati ovaj zadatak. Ove postupke i metode bi trebalo razvijati i rešavati probleme održavanja ugroženih rasa.

Tabela 8. aprocenat gajenja u čistoj rasi i minimalni broj ženskih grla

Gajenje u čistoj rasi, %% of purebreeding Minimalni broj ženskih grla- Minimal number of females

Ukupno- Total Matičeno- In herdbook

90 4400 110080 5000 125075 5300 133070 5700 142060 6800 170050 8000 200040 10000 2500

Ukoliko se pri očuvanju animalnih genetskih resursa koriste metode ex-situ konzervacije onda potrebni broj embriona za očuvanje zavisi od procenta preživljavanja embriona i stope bremenitosti posle otapanja (tabela 9).

Kao što se vidi iz tabele 9., između procenta preživljavanja embriona i stope bremenitosti, s jedne strane, i potrebnog broja embriona za očuvanje, s druge strane, postoji zavisnost. Sa povečanjem procenta preživljavanjm embriona, kao stope bremenitosti, smanjuje se potrean broj embriona za očuvanje jedne rase.

Tabela 9. Potreban broj embriona za očuvanje

% preživelih embrionaEmbryo survival. %

Stopa bremenitosti (%) - Pregnancy rate (%)

20 30 40 50 60

50 616 411 308 247 20660 513 342 257 206 17170 440 293 220 176 14780 385 257 193 154 12990 342 228 171 137 114

Da bi se sprečio nenadoknadiv gubitak autohtonih rasa i sojeva odnosno fonda gena koji mogu biti dragoceni za stočarsku proizvodnju u bližoj ili daljoj budućnosti, preduzete su odgovarajuće za očuvanje animalnih genetičkih resursa. Takđe je oktobra meseca 1994. godine FAO pokrenuo pitanje očuvanja animalnih genetičkih resursa odnosno biodiverziteta u centralnoj i istočnoj Evropi, gde je obuhvaćena i Srbija. Organizovan rad na očuvanju animalnih genetičkih resursa u Srbiji započeo je krajem 1994. godine identifikovanjem i intervenisanjem postojećih rasa i sojeva koje se gaje kod nas. Ukupno je identifikovano i opisano 53 rasa stoke. Prema kriterijumima FAO-a utvrđene su najvaćnije fenotipske i proizvodne karakteritike , kao i brojno stanje. Svi podaci su blagovremeno poslati u Rim i uneti u banku podataka. Takođe je izvršen izbor autohtonih rasa i sojeva i predložen program nihovog očuvanja . Ukupno je odabrano 13 rasa stoke i 6 rasa kokoši za očuvanje. Do sada su oformljena dva zapata podolske rase, domaćeg brdskog konja, noniusa, bele i lasaste mangulice i dve rase kokoši. Takođe su identifikovana i registrovana grla bardoke, svrljiške ovce, balkanske koze, ko i svrljiške crne kokoši.Prema utvrđenom programu za svaku autohtonu rasu formirala bi se po tri zapata, koja bi bila prvenstveno smeštena u tipičnim uslovima na imanjima srednjih poljoprivrednih škola. Svaka autohtona rasa mora biti smeštena u tipičnim uslovima u kojima je i postala.

Zaključci i predlozi

Očuvanje i iskorišćavanje animalnih genetičkih resursa zahteva izbor autohtonih rasa odnosno sojeva, konzervaciju, razmnožavanje, proučavanje, evidentiranje i formiranje banke gena.

1. Izbor rasa odnosno sojeva- Odabiranje uzoraka pojedinih rasa je veoma važno u sakupljanju materijala,odnosno genetičkih resursa. Odabrana grla treba da budu rerezentativna i da najbolje predstavljaju određenu populaciju. Isto tako izbor autohtonih rasa odnosno sojeva mora se organizovati u obimu i broju koji će obuhvatiti maksimalnu genetičku varijabilnost i koji obezbeđuje očuvanje raspoloživog genskog fonda i svođenje srodstava na minimum.

2. Očuvanje (konzervacija) – Postoji više načina očuvanja animalnih genetičkih resursa. Jedna populacija se može očuvati držanjem i kontrolisanim parenjem određenog broja priplodnih grla u jednom zapatu ili farmi (in – situ konzervacija). Animalni genetički resursi se mogu očuvati u vidu zamrznute sperme, jajašaca, embriona i tkiva u stanju iz kojeg se mogu neograničeno razmnožavati (ex – situ konzervacija).

3. Razmnožavanje i obnavljanje – Odabrani materijal nema vrednosti ako ne može biti sačuvan u stanju iz kojeg se može neograničeno razmnožavati. Metode razmnožavanja ili obnavljanja populacije moraju se podešavati prema reproduktivnim specifičnostima svake vrste. Prilikom razmnožavanja moraju se sprovoditi kontrolsano parenje i održavanje srodstva na minimumu.

4. Proučavanje – Da bi se animalni genetički resursi mogli koristiti sa najvećom efikasnošću, odabrani materijal mora biti proučen. Proučavanje se može odnositi na fenotipske , fiziološke, biohemijske, genetičke i druge karakteristike. Dobijeni podaci mogu se koristiti za utvrđivanje genetske sličnosti ili udaljenosti između pojedinih populacija, autohtonih rasa i sojeva koje se gaje u različitim državama.

5. Dokumentacija – Sistem dokumntacije ima za cilj da se evidentiranje organizuje tako da obuhvati sve potrebne podatke koji su deponovani u banku podataka. Korišćenje centralnih računara za sređivanje i obradu podataka koji se prikupljaju u toku proučavanja pojedinih populacija omogućiće svim zainteresvanim da dođu do najvažnijih informacija koje se nalaze u nekoj od banaka podataka.

6. Formiranje banke gena – U cilju očuvanja fonda gena koji mogu biti od neprocenjive vrednosti za sadašnju i buduću proizvodnju u stočarstvu, neophodno je da se formira banka animalnih gena sa pratećom opremom i dokumentacijom.

U cilju efikasnijeg rada na očuvanju animalnih genetičkih resursa u našoj zemlji neophodno je istaći da se obezbede traji izvori finansiranja ove delatnosti. Treba istaći da za realizaciju programa očuvanja animalnih genetičkih resursa trea obezbediti značajna finansijska sredstva. Ova sredstva bi se preko posebnih programa davala odgajivačima ili organizatorima koje ispunjavaju određene uslove

OČUVANJE GENETIČKIH RESURSA U PRIRODNIM USLOVIMA

UVOD: Kada je reč o ŽIVOTU i njegovim manifestacijama kroz živa bića (sistematijski i ekološki grupisana pre svega u okviru vrsta – specijesa, i ekobiomorfi, i sa vezama među sobom kroz evolucijsko-filogenetsku vremensku dimenziju, odnosno kroz cenotičke veze u okvirima ekosistema i čitave BIOGEOSFERE), dve bitne i najvažnije osnovne se ističu kao suština života u celini: GENOTIP (u celosti ostvaren u okviru genofonda), i koji predstavlja naslednu osnovu života, i FENOTIP ( u celini ostvaren u okviru fenofonda), i koji predstavlja realizaciju većeg ili manjeg dela genofonda. Zato se i može reći da je genofond neverovatno veliki potencijal života ( ya koji kažemo da je izzetno bogat i raznovrstan biogenodiverzitetom), dok je fenofond onaj ekološki aktivni deo ostvarenog genofonda koji u spoljašnoj sredini (tačnije u ekosistemima) manifestuje sve moguće za sebe strukturno-morfološke i fiziološko-metaboličke aktivnosti ( u slučaju fenofonda govorimo o fenobiodiverzitetu); ali, i ujednom i u drugom slučaju govorimo o biodiverzitetu jer i fenofond i genofond predstavljaju samo dva aspekta jednog istog fenomena PRIRODE, tj.ŽIVOTA. Ono sto je za ovaj naš naučni prilog najznačajnije i o čemu će mo i najviše raspravljati jeste da je (1) genofond sadržan, u svoj svojoj celini, u fenofondu, (2) i da je

to aktivno čuvanje genofonda u fenofondu najsigurnije i najstvaralačkije u prirodnim uslovima (pre svega u ekosistemima); naravno, pod preduslovom da negativni antropogeni uticaji te prirodne uslove (tj. spoljašnju sredinu) ne degradiraju, ne ugroze i ne narušavaju (sa mogućnošću čak i potpunog uništenja!).

Kvalitativni i kvantitativni odnos genofonda i fenofonda

Najpre ćemo ukazati na jednu zadivljujuću i veoma značajnu osobinu života: genofond (skup svih genotipova)neuporedivo je bogatiji od fenofonda ( skup svih fenotipova); to, praktično znači ,da je fenotip jedne vrste (izražen kroz sve njene jedinke), manifestacija (ispoljavanje) samo jednog , većeg ili manjem, dela ukupnog genofonda te vrste. Tako na primer kod čoveka , na osnovu odgovarajućih izračunavanja, postoji 94.043.178.827. genotipova, što je, u zavisnosti od veličina i karaktera populacija (rasnih, subrasnih, etničkih, itd.), veće za 100 do 1000 puta od broja ljudskih fenotipova! Pa šta je sa onim „suviškom“, i to izuzetno velikim, broja njihovih genotipova? Oni, za sada uopšte uzev, mogu biti ili trajna rezerva za neko „drugo“ vreme (kakvo?, da li neko katastrofalno), ili kao alternativna genska masa za odgovarajuće promene tokom ontogenetskog razvića ili promena u spoljašnjoj sredini (iznenadna suša, poplave, neočekivani snažni vetrovi, „neočekivana“ zagađenost ili krajnja degradacija spoljašnje sredine, itd). Naravno, ovaj ovde navedeni primer dosta je uslovan, jer je, jasno je to sam po sebi, ovakvo izračunavanje veoma prolematično i može se prihvatiti isključivo samo kao odgovarajući putkaz. Ali, nezavisno od ove opreznosti nema nikakve sumnje da je kvantitativno bogatstvo genotipova daleko veće od kvantitativnog bogatstva sveukupnih fenotipova.Što se tiče kvalitativnih odrednica genofona, stvar je slična: i u tom pogledu genofond je daleko bogatiji od ispoljenih kvalitativnih karakteristika fenofonda (tj. realizovanih fenotipskih osobina jedinki i vrsta). Ustvari, tu se radi o alternativnim genima, koji se ne ispoljavaju ili se ispoljavaju više ili manje povremeno, i kojih je daleko više od onih gena koji se u svakom pokolenju fenotipski obavezno ispoljavaju; mnogi od tih "pasivnih“ ili, još bolje , spasavajućih gena aktiviraju se pod dejsvom odgovarajuće „signalizacije“ iz spoljašnje sredine, ili u vezi sa promenjenim stanjem jedinke (što je, u suštini, skoro jedno te isto).Evo jednog jasnog i veoma ubedljivog primera. Vodena biljaka Myriophylum (verticillatum i spicatum), u svojoj prirodnoj vodenoj sredini ima odgovarajući fenotipski morfološko-strukturno-fiziološki fenotip (što je rezultat odgovarajućeg broja gena, odnosno genotipova tih vrsta). Ali, ponekad, u slučaju velike suše, bara u potpunosti gubi svoju vodu, i to često naglo, te se vodena bilka Myriophylum odjednom nađe na dnu ovoga staništa , ali sada na podlozi mulja više ili manje suvog. To je odgovarajući signal upozorenja ! Istina, sve jedinke ove vodene vrste su se osušile i uginule- one taj signal ne mogu da prime. Ali, primaju ga rezervni pupoljci (kod drveća nazivaju se uspavani pupoljci, i nalaze se ispod kore, u kambijalnom prstenu drveta- stabla ili grančica), koji su se živi zadržali na već osušenim stabljikama Myriophyluma; iz njih izbijaju nove stabljike, sa odgovrajućim, drukčijim listovima nego što je imala njihova predhodna, sad osušena biljka; dakle ne samo da se radi o istoj vrsti, već i o istoj jedinki. Ona je naravno, veoma drugačija, terestična biljka, u odnosu na onu normalnu, vodenu biljku; u stvaranju ove sekundarne terestične biljke Myriophyluma učestvovali su drugi, alternativni geni (spasavajući), omogućavajući da vrsta drugim i drukčijim fenotipom opstane i dalje na istom mestu.Drugi primer, na istu temu, je gotovo zapanjujući i, na izuzetno upečatljiv način, potvrđuje ono što je napred rečeno. Odnosi se na neobičnu vrstu drveta Ginko biloba, koja je reliktnog karaktera sa puno starih osobna svoga fenotipa (npr.,jedinstven slučaj kod biljaka da je kod ove vrste očuvan spermatozoid, koji je, danas karakterističan za životinje!); ovu vrstu nazivamo „živi fosil“

, zbog svih njenih prastarih osobina, ali i zbog činjenice da Ginko biloba vrsta stara 200 miliona godina! Ovo što će se ovde reći odnosi se na jednu veoma čestu pojavu; ako se; naime sticajem okolnosti, kod stabala različitih vrsta drveća, iz uspavanih pupoljaka, i to u donjim, posebno prizemnim delovima, poave sekundarni listovi, biće oni slični listovima klijanaca (kao da donji delovi stabla zadržavaju i dalje onaj deo geetičke osnove koji je, normalno, pripadao njihovim precima, dakle dalekoj prošlosti tercijara i međulednih doba, sa toplom i vlažnom klimom). Tu osobinu zadržavaju dela stare, il čak i prastare genetičke osnove predaka nazivamo retencijom. Ako se tome doda da u tim mladim (a u suštini starim) usavanim pupoljcima, postoje meristematična tkiva sastavljena od ćelija koje sadrže još uvek kompletan sistem genoma, onda su one sposobne da u ontogenezi stvore kompletan fenotip; te ćelije su, dakle, u genetskom pogledu potpune, one su potencijalno sposobne da se razvijaju u sve strukture i oblike, sa odgovarajućim funkcijama, karakteristične inače za čitav fenotip date vrste, (te ćelije su, znači, „totiotenc“, prema nemačkoj terminologiji).U jednom eksperimentu, koji smo već vršili sa vrstom Ginko biloba (zbog svoje velike starosti, kako je već rečeno naziva se živi fosil, a smatra se da ta starost iznosi 200 miliona godina), konstatovali smo zapanjujuću sposobnost, tj. zadržavanja ili genetičkog pamćenja . U tom eksperimentu posekli smo nekoliko stabala tog živog fosila, visokih preko 10 m, i to na sasvim niski panj (oko 15 cm od zemlje). Na njemu (na panju) izbili su, iz meistematičkog tkiva podkornog kambijuma, listovi sasvim različiti od normalnih, mada inače vrlo varijabilnih listova odraslog stabla: ti atavistički listovi , iz panja, su nasuprot normalnim trouglastim i često veoma režnjevitim, dakle listovima odrasle jedinke , bili izduženo lacentntasti, celi i bez ijednog režnja (vidi M.M.Janković, 1988).Ali nasuprot tome, ti donji Niederblatter listovi Ginkoa naknadno izbili iz panja, bili su veoma slični ili identični listovi nekih prastarih bliskih vrsta već davno izumrlih iz familije i reda (Ginkgoaceae i Ginkgoales), a sada poznatih samo po fosilnim ostacima , pa čak i listovima sasvim drugih srodničnih familija, takođe odano izumrlih. apanjujuće je da je kroz fenotipsko ispoljavanje donjih listova svoje jedinke živa fosilna vrsta jedinog roda (Ginko biloba) prastare fosilne familije, kao i, kako smo već rekli, i jedine vrste davno izumrlih familija iščezlih grupa, kroz predugih 200 miliona godina, sačuvala jedan genetički ostatak u svojoj normalnoj genetičkoj osnovi, jedan prastari genetiči ostatak koji je pripadao fondu danas već odavno nepostojećih biljaka, i to ostatak, podvucimo ovo sa posebnom pažnjom, još uvek vitalan (ti listovi normalno fotosintetišu i transpirišu), koji se kao nešto atavističko, pojavio u jednom posebnom trenutku (sečenje stabla do vrlo niskog panja).Ova fantastična pojava retencije (sposobnost zadražavanja prošlosti u materijalnom obliku, figurativno rečeno), ovo čuvanje dela genetičkog „šaržera“ danas nepostojećih vrsta, nagoni na ozbiljno razmišljanje. Jer, zaista , čemu to čuvanje jednog dela prastare genetičke osnove, koji kao da ničemu ne služi (npr. sposobnost mrdanja ušima kod čoveka, atavističko javljanje kratkog repa,nekoliko pari sisa kod muškaraca, velika dlakavost tela takođe kod vrste Homo sapiens), i koji se gotovo nikada ne ispoljava u fenotipu? (o tome govori i Klark).Da nije to možda čuvanje nečega (što danas, recimo, nije potrebno ili nije uvek potrebno), ali što će, eventualno,jednom zatrebati, tj. za neke “crne dane” u kojima će vrsta u celini biti ugrožena, odnosno zbog nečega što može biti neophodno, i kada će vrsti možda zatrebati? I da li su sve te nove vrste (u Darvinističkom smislu), a koje se u evoluciji povremeno pojavljuju, zaista nove ili su to pak samo rezultati aktiviranja te genetičke rezerve (sa eventualnim gubljenjem onoga dela vrste koji je dejstvovao u do tada aktuelnom fenetipu te iste, ali sada već predačke vrste- koja je ugrožena i možda propada, te se spasava aktivirajući one sačuvane delove prastarog i više ili manje anobitičkog genotipa)?A zatim, šta je neotenijom, i šta je zapravo, sa opšte prihvaćenim shvatanjem o ireverzibilnosti

evolucije, tj. sa njenom nepovratnošću ( kao sa nečim što je u evolucijskom „napredovanju“ štetno ili nekorisno), apsolutnom nemogućnošću da se njen točak okrene unazad, te da se vrati na neke prošle osobine i oblike samih tadašnjih vrsta? Zar nije nemoguće da bi to bilo vraćanje na neku evolucijsku „raskrsnicu” u bližoj ili daljoj prošlosti ili biranje na njoj nekog drugog puta koji je sada, u nekoj novonastaloj nepovoljnoj (čak i katastrofalnoj) situaciji perspektivniji od starog, svojevremeno izabranog evolucijskog puta? Uzmimo, na primer, neku uprošćenu šemu evolucijskog stabla pa ćemo videti da se neke grupe bijaka i životinja u nekoj evoluciji predstavljene evolucijskim linijama koje počinju ni iz čega, od nekog „praznog” prostora na datoj evolucijskoj šemi, pa da se čak taj početak koji počinje ni iz čega, označava znakom pitanja. Zar nam to ne govori, možda, o mogućnosti da su tokom evolucije različite grupe živih bića, od svojih zagonetnih raskrsnica išle različitim putevima evolucije, ne samo jednim? Sve su to pitanja zasnovana na problemima traganja za prirodom sistematikom i filogenijom, na pojavama atavizma, retencije, neotenije, i dr. koja nas duboko uzbuđuju.Što se tiče naše teme o zaštiti genofonda i genetičkog biodiverziteta, podvucimo da je naše duboko uverenje: 1) da raznovrsnost živog sveta(biodiverzitet), počiva na genetičkoj raznovrsnosti (genetičkom biodiverzitetu); 2) da ta genetička raznovrsnost u genomskim sadržajima različitih vrsta poseduje, u većoj ili manjoj meri povremeno neaktivne ili u načelu stalno neaktivne (u stanju genetičke anabioze) delove, kao i delove sačuvane iz bliže ili dalje prošlosti, za koji se fenotipski ne ispoljavaju ili se ispoljavaju veoma retko; to izgleda da su neki rezervni delovi starog (ili čak prastarog) genofonda sačuvani ali ne i uvek korišćeni (moguće da će ipak biti korišćeni u nekim crnim danima žive i nežive prirode; i 3) imajći u vidu sve što je do sada rečeno, kao i ono što će i u ovom zapisu tek biti rečeno, nesumljiv je i izuzetno značajan zaključak da se sveopšti (kao i parcijalni ) genofond obavezno mra štititi, i istovremeno podsticati na njegovo obogaćivanj.Naravno, mi verujemo da su ti (rezervni geni, u nekoj vrsti genetičke „anabioze”), veoma korisni i moguće, u jednom trenutku mogu biti i spasonosni, kao neka genetička rezerva. koja se u određenim trenucima koristi i fenetički ispoljava, omogućavajući još više obogaćivanje i oplemenjivanje samog (genetičkog i fenetičkog) biodiverziteta. To se, možda, već i desilo u jednom grandioznom poduhvatu ljudi, u stvaranju domaćih rasa (vrsta?) životinja i domaćih sorti (vrsta?) kulturnih biljaka? To sve će, možda, jednom biti i iskorišćeno u osvajanju Kosmosa od strane čoveka, kada će njemu biti potrebne nove, možda sasvim i drugačije vrste živih bića; u tom za sada neverovatnom ali i sasvim mogućem slučaju govorićemo, nadajmo se, i o „kosmičkom biodiverzitetu” (Kosmička ekologija i biodiverzitet, M.M. Janković, manuskript).

Problem suštinske veze između genotipa i fenotipa

Već je rečeno da ŽIVOT počiva na dve morfološke i funkcionalne osnove:1) na genetičkoj (genotip, genom, genofond), i 2) na fenetičkoj (fenotip, fenon, fenofond); prva je potencijalnog karaktera, dok je druga realizacija i aktuelizacija većeg ili manjeg dela prethodne (tj. genoma i genofonda), u svakoj vrsti, jedinki, populaciji, varijetetima i drugih delova u strukturi vrste i njene populacije.

Mi govorimo o dve osnove života, koji su na određen i vrlo specifičan način odvojeni među sobom ; ali, istovremeno, oni su i neodoljivi te predstavljaju jedinstvenu celinu života.

Jednoga nema bez drugoga. Iz toga sledi i kapitalan i krajnje oavezujući zaključak da se moraju štititi i genofond i fenofond, i to kao jedinstvena i istovremena delatnost! O ovom kapitalnom zaključku govorićemo detaljnije u poglavlju posvećenom Zaštiti genofonda.

Dakle, podvucimo još jednom, genetičko i fenetičko su dva dela jednog istog, životnog

fenomena! Jedno iz drugog proističe! Ali zapanjujuća je činjenica da između genoma i fenoma nema, reklo bi se, nikakve strukurno-morfološko-funkcionalne veze! Ali, u toj specifičnoj DIJALEKTICI nežive i žive prirode postoje, u jednom istom sistemu (u ovom slčaju u živom biću), velike suprotnosti i istovremeno i čvrsto jedinstvo!

Naime, u rasvetljavanju najitniih bioloških prolema, pre svega odnosa između genoma i fenoma (iskazanog pre svea u nasleđivanju, ontogenezi, adaptivnoj radijaciji, evoluciji i ekologiji), ono, to rasvetljavanje, mora biti zasnovano na činjenici da između genotipa i fenotipa jedne biljke ili edne životinje postoji direktna uzajamna veza, bez koje se ne može , bez koje te veze, ne bi bilo ni života (kao apsolutnog skoro zakonskog definisanja rečenog „sine qua non”). Fenotip je jedini realni i funkcionalni „prozor“ (uvid, otkrovenje), u genotip! S obyirom da je fenotip jedinstvena realiyacija celog ili delimičnog genotipa naravno, apsolutno neizbežnim uporednim posmatranjem i proučavanjem genotipa i fenotipa. Sve što se do sada zna više je rezultat empirije, a u znatno manjoj meri se zasniva na eksperimentalnim dokazima.

Dosadašnje iskustvo dokazuje i kazuje na to da struktura fenotipa nema skoro nikakve veze sa strukturom sopstvene DNK. Jer, zaista, kakve veze ima redosled četiri aminokiseline, lestvičasto raspoređene u jednom segmentu dvojne spirale dezoksiribonukleinske kiseline, sa, na primer, oblikom i bojom očiju? Mi možemo reći, na osnovu odgovarajućih eksperimenata da ovaj ili onaj deo DNK je odgovoran (uslovljavajući ), za oblik i boju očiju kod određenog fenotipa, koji je još u samom početku (zigotnom i primarnom embrionalnom stanju), bio „vlasnik“ tog genotipskog dela? Tada se, u savremenoj genetici ali i u čitavoj biologiji, govori da ta neposredna uzročno-posledična veza nije ni potrebna, te da je taj problem izmišljen, jer je deo DNK i ona u celini, samo šifra (ili kod, kodeks) uputstvo kako se odgovarajući oblik i odgovarajuća boja očiju datog fenotipa „pravi“ tokom ontogeneze. Naravno, mi priegavamo terminu šifra, koja se prenosi odgovarajućim belančevinama )fermentima), koje posle primanja toga uputstva, “saznaje” kako se stvara odgovarajući oblik-struktura-fnkcija datog tkiva, organa i čitavog fenotipskog organizma! Ali, „ko” I “sta” dešifruje taj genetički kodeks? Odgovarajuća belančevina? ili, „ko” I “sta” taj dešifrovani kdeks prenosi datoj belančevini? (neka specifična informaciona DNK?) Kako ga ona , „čita” i kako se sada stvaralački “ponaša” da bi to dobijeno uputstvo, realizovala? Drugim rečima, karakter te šifre, njena suština, zatim suština dešifrovanja i prenošenja i primanja pročitanog genetskog pisma/uputstva, i kako se sve to stvaralački preobražuje u odgovarajući organizam (fenotip), koje po svemu, tako se bar čini, po svom obliku, strukturi i funkcionisanju, nema nikakve veze sa oblikom, strukturom i funkcionisanjem DNK i belančevin, potpuna je tajna!

Kada će ona biti otkrivena, veliko je pitanje! Možda nikada!?

Zaštita i obogaćivanje genofonda

U dosadašnjem izlaganju naročito smo insistirali na postojanju i uzajamnim vezama između genotipa i fenotipa, pri čemu smo podvlačili da su to dva najvažnija elementa (osnove) čitavog živog sveta! Ta dva elementa su između sebe veoma različita ( u strukturnom-funkcionalnom smislu), ali istovremeno su i delovi jednog neraskidivog sistema, tj. svakog živog bića: jedno bez drugog ne mogu, bez obzira na njihovu veliku i čak suštinku razliku.Kada je reč o zaštiti i obogaćivanju ( unapređivanju) genofonda bitna je zaštita i očuvanje genofonda, s obzirom da se celina ili delovi genofonda nalaze u fenofondu, te da se van njega genofond ne može nigde naći niti može van njega opstati; prema tome, i suštinski i praktično jednostrano je i netačno govoriti samo o zaštiti genofonda, a zaštitu fenofonda čak i ne pominjati!

Zašto je tako, tj. zapostavljanje fenofonda fenotipova, drugo je pitanje i na njega će se pokušati da odgovori na drugom mestu i dtugom prilikom ( kao primer možemo kao uzroke ovoga defektnog stava navesti jednostranost i nedoučenost nekih genetičara i molekularnih biologa, redukcionističku teorijsku podlogu- koja je uzgred budi rečeno, veoma štetna za razvoj biologije i traganja za suštinom biološkog fenomena, itd.); međutim, u novije vreme, sve više je genetičara i molekularnih biologa koji ne zapostavljaju fenotip, što znaci relno manifestovanu živu prirodu, nastojeći da uspostave vezu između genotipa i fenotipa, da ih uporedo proučavaju u njiovoj uzajamnoj vezi- time se, sve više, bavi savremena ekologija i kao kauzalistička sistematika živih bića.Dakle, bez genoma nema ni fenoma, bez fenoma nema ni genoma! To znači da ni zaštita i očuvanje genofonda nije moguće bez zaštite i očuvanja fenofonda, kao što ni bez genofonda ne može biti ni fenofonda!U zaštiti genofonda (kao i fenofonda) možemo definisati dve mogućnosti: 1) zaštita u labaratorjskim uslovima, odnosno u uslovima strogo kntrolisanih odgovarajućih institucija (npr. naučnim institutima, odgovarajućim genetičkim bazama institucionalno definisanim, i dr); 2) zaštita u prirodnim uslovima, pri čemu ova druga mogućnost dve varijante: a) slobodna priroda, i b) antropogeno izmenjena priroda, posebno agroekosistema.U prvom slučaju, u načelu ali i konkretno, nije moguće čuvati i štititi čiste genome (odnosno genofond), bez odgovarajućeg dela fenoma (tj. genofonda); čuvanje samo jajnoih ćelija ili samo spermatozoida, moguće je samo relativno kratko vreme, i pot posebnim uslovima kao i za sasvim posebne namene. Ako se misli na čuvanje semena i plodova (kao i spora), ona je reč o fenomima (fenotipovima), jer i semena i plodovi pripadaju njima, bez obzira što u sebi sadrži odgovarajuće genome; čak i u slučju polenskih zrnaca, radi se o feonima jer je svođenje samo na 1 x n genetsku strukturu događaj koji se odigrava tek u polenskoj cevi, kada se u svega nekoliko ćelija vrši redukciona deoba te se 2 x n hromozoma svodi na 1 xn hromozoma. Ali i ako je reč o čitavoj biljci gametofitnog vegetativnog stanja (npr. kod mahovina) u pitanju je fenotip a ne genotip. U svakom slučaju, ovaj način zaštite i očuvanja genofonda (nazovimo ga labaratorijski) ima puno ograničenja, prepreka i nedovoljnog stvaralaštva, i nedovoljnog obogaćivanja samog genofonda ( mada i u tome postoji značajna naučna perspektiva). No, to nije naš problem, pa će mo osnovnu pažnju zaržati na zaštiti i očuvanju genofonda u prirodnim uslovima.Što se tiče zaštite i obogaćivanje genofonda u prirodnim uslovima, ta mogućnost je najbolja i najperspektivnija. U ostalom, pa i već postojeći genofond u Srbiji (kao i u čitavom svetu!), izuzetno bogat i raznovrstan, rezultat je upravo biološkog stvaralaštva te iste PRIRODE. Međutim, trea istaći, kao veoma važnu i negativnu činjenicu da je priroda veliki danas u velikj meri antropogeno i samo ugroženo, degradvana i u velikoj opasnosti; to znači da ćr zaštita i obogaćivanje genofonda u njoj biti u velikoj meri otežano, te da zato treba nastojati na onim merama i na onim funkcionisanjima ekosistema, vegetacijskih zona, životu i egzistenciji sistematiskih i ekoloških grupa ( biljaka i životinja, pre svega, odnosno autonomih i potpunih ekosistema), na njihovom biodiverzitetu, obnovi, unapređivanju i zaštiti ( npr. primenom mera saglasno duhu teorije i prakse “ Antropogeno pomognute spontane revitalizacije“, kao i drugim postupcima kao što su, pre svega, uspostavljanjem odgovarajućeg broja Nacionalnih parkova, Rezervata, itd.). U vezi sa zakonom zaštićenim i izdvojenim predeonim celinama i sistemima, kako oni koji su već izdvojeni tako i oni koji će se tek zdvojiti i definisati, treba reći da tu već postoi jedna čvrsta organizaciono – pravna osnova, izražena odgovarajućim aktivnostima, različitog ranga, koji u Srbiji sprovodi i realizuje Zavod za zaštitu pirode Srbije ( slična ustanova postoji i u Crnoj Gori, pod imenom Zavod za zaštitu prirode Crne Gore). Ovim aktivnostima, u okvitru Srbije i U okviru

njenog Zavoda za zaštitu prirode ( članovi Zavoda i njegovi spoljni saradnici). Nekoliko reči o karakteru Nacionalnih parkova, od Zavoda već izdvojenih i pravno definisanih. Danas u Srbiji imamo sledeće Nacionalne parkove: Fruška Gora, Đerdaprsko jezero, i odgovarajuća njegova okolina, Kopaonik, Tara, Šarplanina, sa perspektivom da se tu i druge kategorije uključe Prokletije ( sada su u fazi intezivnog i ekipnog i naučnog istraživanja), Jučni Kučaj, Stara planina, Golija, Zlatar, Zlatibor i druge celine. Nećemo navoditi rezervate, pre svega zbog ograničenog prostora, ali i zato što je dovoljno suštinu zaštite genofonda u slobodnoj Prirodi prikazati i na primerima Nacionalnih parkova. Pre svega, Nacionalni parkovi, kao relativno veliki predeoni i ekosistemski prostori, izdvojeni su i stavljeni pod zaštitom na osnovu kriterijuma, najvažnijeg i najperspektivnijeg, bogatstva i raznovrsnosti biodiverziteta, u svim aspektima njegovog značaja i karaktera; to znači, pre svega, da se radi o biljkama, gljivama, lišajevima i životinjama ( tj. o flori, fugiori, lihenori i fauni, kao i nekim drugim kategorijama), o ekobiomorfama biljaka i životinja, kao i o cenotičkim sistemima kao što su ekosistemi, fitoekocenoze, biocenoze, vegetacijske horizontalne i visinske zone, a takođe o predeonim ( landšaftni) celinama.U kojoj meri je bogat i raznovrstan genofond ovih Nacionalnih parkova, može se zaključiti i na osnovu fenotipskog fenofonda, koji je vidljivi pokazatelj izuzetne složenosti i brojnosti genotipova na ovim prostorima (podsetimo se da smo, u ovom prilogu, već ukazali da je genofond daleko bogatiji od svoga fenofonda); samo na Prokletijama do sada je utvrđeno da ima 659 vrsta cvetnica i, verovatno, oko 200 različitih ekosistema, raspoređenih u nekoliko visinskih i horizontalnih zona; sve ovo bogatstvo i raznovrsnost izraženo je i u izuzetnoj ekološkoj raznovrsnosti, tj. u brojnim ekobiomorfama.Međutim, s obzirom da se prostori ovih Nacionalnih parkova pružaju od juga ka severu, odnosno od istoka ka zapadu, menja se i postaje raznovrsna opšta geografska situacja, pre svega u vezi sa geografskom dužinom i širinom, odnosno sa velikim razlikama u odnosu na nadmorsku visinu ( od nizije sa svega nekoliko desetina metara n.v. pa sve do preko 2600 m u visokim planinama na jugu, što je izraženo u geomorfologiji (i stim u vezi u orografskom faktoru), klimi i hidrogeologiji, pa sve to sada doprinosi ukupnom obogaćivanju genofonda (i fenofonda) u našoj Republici; taj isti fenomen usložnjavanja, obogaćivanja i naturodiverziteta ispoljava se iprema jugu, u Republici Crnoj Gori (pri čemu se u njoj pojavljuje i mediteranski element kao i obalsko područje Jadranskog mora, što su svakako fenomeni posebnog kvaliteta), tako da se genofond u Jugoslaviji ispoljava kao jedan od najbogatijih na Balkanskom poluostrvu. Treba reći da su u Crnoj Gori izdvojeni i zaštićeni Nacionalni parkovi Bjelasica, Durmitor, Lovćen i Skadarsko jezero, što je, u vezi sa zaštitom genofonda u slobodnoj prirodi, činjenica od osobitog značaja.Kao jedna od činjenica genofondskog bogatstva i raznovrstnosti u Srbiji, u odnosu na životinjski svet, pokazuju sledeći podaci, dati sasvim uopšteno; dakle, u pitanju su životinjske vrste u Srbiji:

Ukupan broj vrsta slatkovodnih riba SrbijaI kolousta: 86(Evropa- 215)

Ukupan broj vrsta vodozemaca i gmizavaca:(Evropa- 277) 46

Ukupan broj vrsta ptica:(Evropa- 277) 350

Ukupan broj vrsta sisara (kopnenih):(Evropa-142) 94

(prema R. Mandiću, 1997.)

U svoj svojoj suštini izdvajanja teritorija za Nacionale parkove i rezervate, leži na kriterijumu biološke raznovrsnosti i bogatstva u vrstama ćivih organizama. To je najvažnije.Ali, posebno treba istaći da je genofond u ovim izdvojenim i zaštićenim sistemima Prirode, veoma dinamičan: on se obogaćuje, neprestano, on se usložnjava i menja. To je pre svega u vezi sa razmnožavanjem (i to osobito polnim), tako da raznovrsne, bogate i stalne kombinacije (genotipova roditelja), dovodi do izuzetnog obogaćivanja, raznovrsnosti i dinamici fenotipova i, razumljivo, fenofonda. To je naročito izraženo u nastajanju novih vrsta, podvrsta, varijetetea u formi; zato je veoma važno istraživati u savremenoj sistematici, internu sistematijsku (genomsku i fenomsku strukturu vrsta). To se naročito odnosi na tzv. kritične rodove i kritične vrste.Što se tiče obogaćivanja i zaštite genofonda u agroekosistemima (tj. u poljoprivredi i stočarstvu), situacija je često skoro drukčija nego u slobodnoj prirodi (koju smo na lakonski i suštinski biološki način definisali parcijalno kao Nacionalne parkove i Rezervate prirode). Tu mislimo pre svega na poljoprivredu i njivske agroekosisteme, u kojima se u mnogo slučajeva odigrava proces osiromašivanja i ugrožavanja genofondskog i fenofondskog biodiverziteta. Za ovu tvrdnju navedimo kao dokaz (i upozorenje) da samo nekoliko vrsta biljaka koje daju hranu za čitavo čovečanstvo, zauzimaju na Zemlji ogromne prostore ( to su pšenica, kukuruz, pirinač i krompir). Istovremeno u ovim njivskim agroekosistemima svake godine uništava se izuzetno veliki broj korovskih vrsta biljaka (koje, kao zelene, produkuju primarno organsku masu i kiseonik, u čudesnom procesu fotosinteze). Istina, veliki broj vrsta kulturnih biljaka i dalje postoji, poboljšava se i umnožava, tako da se, s te strane, njihov genofond povećava. Kod domaćih životinja postoji veliki genofond, koji daje i veliki fenofondski materijal, tako da se neke vrste u fenotipskom ispoljavanju svoga genofonda, ističu velikim brojem rasa (mačke, psi, goveda, konji, kokoši, itd.). Očuvaje i obogaćivanje genofonda i fenofonda biljaka i životinja u agroekosistemima, veoma je značajan i izuzetno težak zadatak, tako da se agroekologija, agrosistematika, agrofiziologija, u okviru primenjene aktivnosti poljoprivrede, nalazi pred zadatkom zaštite svih onih vrsta, sorti i rasa, koje su već u poljoprivrednoj proizvodnji, ali se još uvek, u drugčijim oblicima genotipova i fenotipova nalaza u slobodnoj, tzv. divljoj prirodi. sve to veoma je neophodno, s obzirom na opasnost da se genotipovi kulturnih biljaka i životinja

izrođavaju, u većoj ili manjoj meri. Više o ovim pitanjima očuvanja i obogaćivanja genofonda i fenofonda u agroekosistemima i uopšte u čitavoj poljoprivredi sa stočarstvom, mogu se naći u odgovarajućim studijama (videti kod M. Božovića, 1997.).

Zaključci

Zaštita, obogaćivanje i poboljšanje genofonda jeste jedan od najznačajnijih problema savremenog čovečanstva. Ta zaštita i obagćivanje najbolje se može ostvarivati u slobodnoj („divljoj“) prirodi, i to pre svega znalačkim odabranim i zakonski proglašavanim njenim zaštićenim delovima: Nacionalnim parkovima, Rezervatima i drugim zaštićenim prirodnim dobrima (tom aktivnošću u Srbiji bavi se Zavod za zaštitu prirode Srbije).

Genofond se ne može štititi ako se ne štiti, istovremeno, i fenofond- genofond (genotipovi) je sadržan isključivo u fenofondu, kao što je fenofond (fenotipovi) rezultat realizovanja genotipova iz genofonda. Jedno bez drugog ne može: genofond i fenofond (genotipovi i fenotipovi) su dve osnove istog fenomena, što znači živih bića i života uopšte. Genofond je daleko bogatiji od fenofonda, što je činjenica od izuzetnog značaja za održanje i razvoj živog sveta (i njegovog biodiverziteta), odnosno i trajanje i bolje egzistencije samog čoveka, uključujući u to i najvažnije: ljudsku dalju egzistenciju i bitno poboljšanje te egzistencije. U zaštiti i obogaćivanj genofonda, kao i u zaštiti i obogaćivanju fenofonda, treba imati aktivan odnos, koji će se zasnivati na savremenim shvatanjima u većim ili manjim ekološkim katastrofama.

U Srbiji, najznačajnija realizacija očuvanja, obogaćivanja i razvića genofonda (i fenofonda), kao i njihove biodiverzitetnosti, odigrava se u Nacionalnim parkovima i Rezervatima. Nacionalni parkovi u Sbiji su, za sada Fruška Gora, Đerdapsko jezero i njegovo područje, Kopaonik, Tara, Šarplanina a uključiće se, u taj spisak i Prokletije, odnosno Zlatibor, Stara planina, Golija, Južni Kučaj i druga zaštićena prirodna dobra.

GENETIČKI RESURSI KOD INDUSTRIJSKOG BILJA

UVOD: Industrijsko bilje pored pšenice i kukuruza spada među najvažnije ratarske biljke u našoj zemlji. Od stepena razvijenosti industrijskog bilja umnogome zavisi i razvoj prehrambene industrije u jednoj zemlji. Sa sigurnošću se može kazati da nivo proizvodnje industrijskog bilja određuje stepen razvijenosti poljoprivrede i prehrambene industrije u svakoj zemlji. U našoj zemlji od industrijskog bilja najviše se gaji suncokret, šećerna repa, soja i duvan. Nažalost, uljana repica, hmelj, ricinus, konoplja i lan ne zauzimaju značajno mesto u proizvodnji iako postoje povoljni agroekološki uslovi za njihovo gajenje.

Prinosi i površine pod industrijskim biljem u našoj zemlji variraju od godine do godine. Velikog uticaja na variranje površina i prinosa kod industrijskog bilja ima više činilaca, a najznačajniji su ekonomski i agroekološki uslovi.

Genetički resursi kod industrijskog bilja u našoj zemlji nisu podjednako formirani kod svih biljnih vrsta. U pozitivnoj su korelaciji sa stepenom razvijenosti oplemenjivačkih programa.

Cilj ovoga rada je da se sagleda nivo razvijenosti genetičkih resursa, stepen njihovog korišćenja u oplemenjivačkim prgramima, kao i perspektive daljeg razvoja germplazme kod industrijskog bilja u našoj zemlji.

Ekonomski, nutritivni i drugi značaj industrijskog bilja

Industrijsko bilje ima veliki ekonomski značaj za privredu svake zemlje. Finalni proizvodi koji se dobijaju od industrijkog bilja su mnogobrojni i veoma značajni u ishrani ljudi direktno i indirektno. O značaju industrijskog bilja može se govoriti mnogo, ali zbog ograničenosti prostora biće naznačeni samo osnovni glavni i sporedni proizvodi koji se mogu dobiti od ovih biljnih vrsta.Suncokret spada među 4 najvažnije gajene biljke, a u našoj zemlji je najvažnija uljarica, jer se iz njegovog semena dobija preko 85% jestivog ula (Škorić i sar.,1993.).Poslednjih godina u svetu i kod nas, oplemenjivači nastoje da stvore hiride suncokreta različitog kvaliteta ulja. Poseban značaj ima oeinski tip sucokretovog ulja kod koga je sadržaj oleinske kiseline iznad 80%. Kvalitet ovog tipa ulja sličan je ulju masline.Suncokretovo ulje je veoma značajno i za neke druge industrijske grane: u izradi boja koje se sporo suše, lakova, sapuna, stearina za sveće a služi i kao specijalno ulje za podmazivanje mašina.Suncokret osim ulja, sadrži i belančevine. U 100kg suvog zrna suncokreta nalazi se 16-20 kg sirovih proteina.u poslednje vreme stvoreni su hibridi suncokreta sa povećanim sadržajem proteina za konzumnu upotrebu.Suncokret nije samo uljana i priteinska, već i važna medonosna biljka. Pri normalnim uslovima proizvodnje biljka suncokreta u fazi cvetanja islučuju do 40 kg/ha nektara i do 80 kg/ha polenovog praha. Prema tome, suncokret ima veoma važan značaj u razvoju pčelarstva. Vegetativni organi suncokreta ( list, stablo i glava) sadrže različita važna hemijska jedinjenja i zbog toga mogu biti korišćeni u različite svrhe.Šećerna repa- U našoj zemlji šečerna repa je važna industrijska biljka. Zbog velikog značaja za industriju i poljoprivredu u mnogim zemljama Evrope šećerna repa zauzima velike površine u ratarskoj proizvodnji (15 do 20 % od oraničnih površina).Privredni značaj proizvodnje šećerne repe je u tome što ona nije samo sirovina za proizvodnju šećera već od nje zavisi niz drugih grana prehrambene industrije.Pri preradi repe u šećer kao sporedni proizvod dobija se melasa, preostali sirup, koji sadrži znatnu

količinu šećera. Melasa se upotrebljava u ishrani stoke, kao vrlo cenjena hrana. Danas se pretežno koristi kao sirovina za proizvodnju melasnog kvasca (pekarskog i stočnog), alkohola, glutaminata i drugih materijala.Drugi sporedni proizvod prerade su repini rezanci, koji se upotrebljavaju za ishranu stoke- sveži, silirani ili osušeni. Repini rezanci su izvanredna stočna hrana. Sveži ili presovani. List i glava šećerne repe prilikom berbe čine 30-80% od ukupnog prinosa i upotreljavaju se za ishranu stoke u svežem i osušenom stanju ili u vidu brašna, kao komponenta u krmnoj smeši.Soja- Značaj soje daje pre svega hemiski sastav zrna, u kome se nalazi oko 40 % proteina i oko 20 % ulja, odnosno više od 60 % hranjivih materija vrlo upotrebljivih u razne svrhe. Proteini i ulje iz soje imaju veoma važnu ulogu u raznim grnama industrije. Soja je jedan od glavnih izvora biljnih ulja, jer od njenog zrna potiče jedna trećina ukupno proizvedenih biljnih ulja u svetu. Ulje d soje se za sada pretežno koristi u prehrambenoj industriji, međutim, sve više se povećava njegova tehnička upotreba u drugim granama industrije. Proteini iz soje koriste se u značajnijoj meri za stočnu hranu, ali zbog vrlo dobrog kvaliteta dobijaju se sve veći značaj u ljudskoj ishrani.Od malo poznate biljke, koja se početkom ovoga veka gajila samo u nekoliko zemalja, soja se krajem veka svrstala u red vodećih ratarskih useva u svetu. Soja je danas prisutna u velikom broju zemalja, na malim ili većim površinama. Međutim, poslednjih godina oko 90% proizvodnje koncetrisano je u samo nekoliko zemalja: SAD, Brazil, Argentina i Kina. Ricinus-Ricinus se gaji radi semena iz kojeg se dobija ulje koje se koristi u medicini i u različitim granama industrije. Sadržaj ulja u semenu kreće se oko 50% i zavisi od genotipa i uslova gajenja. Ulje ricinusa koristi se za podmazivanje motora koji rade u složenim uslovima- avio i motori koji rade u zimskom periodu, zatim u tekstilnoj, kožarskoj i industriji boja i lakova. Upotrebljava se i za proizvodnju trajka za pisaće mašine, sintetičkog kaučuka, plastičnih masa i kozmetičkih preparata.Uljana repica spada među četiri najvažnije uljane gajene biljke ( soja, palma, uljana repica i suncokret). Međutim, u velikom broju zemalja uljana repica je najvažnija uljana biljka (Kanada, Švedska, itd.). Uljana repica se gaji zbog semena koje sadrži 40-45 % ulja i 19-25 % belančevina. Ulje spada u grupu polusušivih ulja s jodnim brojem 95-120. Ulje se koristi u ishrani i tehničke svrhe. Kao tehničko ulje koristi se u industriji sapuna, boja, tekstila, kože, u štampariji i kao dodatak maziva.U poslednje vreme ulje uljane repice sve više se koristi za proizvodnju metil estra koji se veoma uspešno koristi kao bio dizel.U ishrani stoke uljana repica se može koristiti u svežem stanju.Hmelj- Cvasti biljaka hmelja, odnosno šišarice, uglavnom se koriste za spravljanje piva, kao nezamenjiva sirovina. Daju pivu ukus, miris i penu. Mali deo se koristi u kozmetičkoj i farmaceutskoj industriji.

Površine i prinosi

Suncokret- Prema Vannozzi (1997) suncokret se gajio u 1996-97. godini proizvodnje u svetu na 19.720.000 ha. Najveći proizvođači sncokreta u svetu su zemlje bivšeg SSSR-a (Rusija, Ukrajina i dr.) sa 6,37 miliona ha, Argentina (2,7 miliona ha), Španija (1 milion ha), SAD (1.010.000 ha), Kina (oko 800.000 ha), zemlje centralne i istočne Evrope (Rumunija, Bugarska, Mađarska i dr.)- 2,1 milion ha itd. U našoj zemlji suncokret se gaji na 165- 200.000 ha godišnje. Prinosi sucokreta u svetu se kreću od 400 kg/ha (Indija) do 2500 kg/ha (Francuska u pojedinim godinama). U našoj zemlji prosečni godišnji prinosi sncokreta se kreću od 1,8- 2,3 t/ha. Sa ovim prosečnim prinosom suncokreta naša zemlja spada među najbolje proizvođače ove uljarice u

svetu.Šećerna repa- Najveće površine pod šećernom repom nalaze se u Evropi (3,3 miliona ha), zemljama bivšeg SSSR-a (3,3 miliona ha), Aziji (1,2 milona ha), Kini (623.000 ha), Severna Amerika (545.000 ha), Južna Amerika (59.000 ha), Afrika (92.000ha). Prema podacima FAO (1989.) najveći proizvođači šećerne repe u Evropi su Francuska (436.000 ha), Poljska (419.000 ha), Nemačka (379.000 ha). U predhodnih pet godina šećerna repa se gajila u našoj zemlji na 50.000 ha (1993.) do 87.000 ha (1992.).Najveći prosečni prinosi korena kod šećerne repe se ostvaruju u Francuskoj (59,8 t/ha), Holandiji (56,5 t/ha), Nemačkoj (51,3 t/ha), Italiji (50,2 t/ha)itd. U našoj zemlji prosečni prinosi šećerne repe u proteklih pet godina su se kretali od 22,4 t/ha (1993.) do 35,1 t/ha (1996.). Niski prinosi korena kod šećerne repe u našoj zelji su rezultat slabe agrotehnike (posledica embarga) i zbog lošeg ekonomskog položaja industrijskog bilja.Soja- U proizvodnoj 1995/96. godini soja se u svetu gajila na preko 61.000.000. hektara.Najvece povrsinepod sojom nalaze se u Severnoj Americi (SAD 24.900.000 ha. Kanada 819.000 ha), Južnoj Americi (razil 11.000.000 ha, Argentini 5.800.000 ha), Aziji (Kina 9,5 miliona ha, Indiji 4,81 milion ha, Indoneziji 1,5 miliona ha), Evropa (469.000 ha) Afrika (274.000 ha) i Okeanija (84.000 ha).Površine pod sojom u našoj zemlji su se kretale u prethodnih pet godina od 50.000 do 67.000 hektara.Prosečni prinosi semena prema podacima FAO za 1996. godinu kod soje su različiti.Najniži prinos semena je u Indiji (0,9 t/ha), dok je najveći (2,8 t/ha) u Kanadi. Veliki proizvođači soje imali su i velike prosečne prinose soje. U predhodnih pet godina u našoj zemlji prosečni prinos semena kod soje se kreću od 1,32 t/ha (1993.) do 2,05 t/ha (1995).Uljana repica- Površine pod ovom uljaricom u svetu su dostigle 20 miliona hektara. Najveći proizvođač uljane repice su Indija (preko 4,5 miliona ha), Kina (4,4 miliona ha), Kanada (preko 3 miliona ha), Evropska Unija (preko 2,5 milina ha) itd.Nažalost, uljana repica se gaji u našoj zemlji na simboličnim površinama (5-25.000 ha) . Prinosi semena u pojedinim zemljama su veoma visoke. Prosečan prinos od preko 3,0 t/ha ostvaruje se u Francuskoj ( preko 900.000 ha), Engleskoj (preko 300.000 ha) i Nemačkoj (preko 400.000 ha). U našoj zemlji prinosi semena se kreću od 1,5 t do 2,5 t/ha. Hmelj- Ukupne površine pod ovom industrijskom biljkom u svetu su svega 82-85.000 hektara. Najveći proizvođači hmelja su Nemačka (21.000 ha), SAD (17.900 ha), Češka Republika (preko 9000 ha), Kina (8000 ha), Ukrjina (preko 3500 ha) itd. U našoj zemlji hmelj se gaji na svega 584 ha. Prinosi kod hmelja dosta variraju i značajno zavise od primenjenih agrotehničkih mera i faktora spoljne sredine.Ricinus- Proizvodnja ove važne uljarice u svetu je veoma promenjiva i nestabilna. Najveći proizvođači u svetu su Indija (preko 1.000.000 ha), Kina, Brazil, zemlje bivšeg SSSR-a, Paragvaj, Tajland, Etiopija, Rumunija, Filipini i Tanzanija. U našoj zemlji ricinus se gajio u Banatu. Nažalost, već nekoliko godina se praktično ne gaji. Godišnja proizvodnja ricinusa u svetu se kreće oko 350.000 t. Prinosi veoma variraju, a po pravilu su dosta niski.TaksonomijaSuncokret – Gajeni suncokret pripada rodu Helianthus, familija Asteacea. Običan suncokret, Helianthus annuus, pojavljuje se u tri najznačajnije forme: H. annuus spp. lentikularis, “divlji“ suncokret; H. annuus ssp.annuus, „korovski“ suncokret i H. annuus ssp. macrocarpus „gigantski“ suncokret kultivisan za jestvo seme (Heiser, 1995.).

Šećerna repa – Gajena šećerna repa pripada rodu Beta, familija Chenopodiaceae. Prema Coons (1975) vrste roda Beta dele se u 4 selekcije i to: Vulgaris, Patelares, Corollinae i Nanae. Najvažnija vrsta roda Beta sa aspekta proizvodnje šećera je Beta vulgaris u kojima najverovatnije spada i Beta maritima (Hraska et all., 1989.)Prema Stehlik (1959.) cit. Hraška et.all. (1989.) Beta vulgaris se deli na podvrste i varijetete i to: šećerna repa Beta vulgaris ssp. altissima var. sacharifera Alef.; Beta vulgaris ssp. altissima var. semisacharifera Nef., polušećerna repa; Beta vulgaris ssp. crassa Allf., krmna repa sa pet formi (longa, ovoidea, czlindrica, globularia, semiteres); Beta vulgaris ssp. esculenta (Salisb) Guerke, salatna repa i Beta vulgaris ssp. cicla (L) Mog., cvekla.Soja- Gajena soja (Glycine max (L) Merrill) pripada familiji Fabaceae Lindl., podfamiliji Papilionoidae, tribusu Phaseoleae i genusu (rod) Glycine Willd.Uljana repica- Gajena uljana repica Brassica oleracea x Brassica campestris (verovatno u uslovima Mediterana). Uljana repica pripada familiji Brassicaceae (Cruciferae). Gajena uljana repica se deli na dve forme i to: 1) annua (Shubl.et Mart) Thell., - jara repica; 2) biennis (Shubl.et Mart) Thell.,- ozima repica.Hmelj- Gajeni hmelj (Humulus lupulus L.) spada u red Urticales, familiju Cannabinaceae, rod Humulus.Ricinus- Po staroj kvalifikaciji vrsta Ricinus communis L. je bio podeljen na dve podvrste: krupnosemeni i sitnosemeni. Danas se smatra da je najpotpunija klasifikacija po kojoj se ricinus tretira kao zbirna vrsta i deli se na tri samostalne vrste: 1)Ricinus macrocarpus- krupnosemeni ricinus; 2) Ricinus microcarpus- sitnosemeni ricinus; 3) Ricinus zanzibarrus- zanzibarsk ricinus.

Poreklo industrijskih vrsta i njihovi divlji srodnici

Suncokret – Gajeni suncokret je poreklom iz Severne Amerike, gde divlje raste od severne granice anadskih prerija pa sve do Meksika.Rod Helianthus se sastoji od 49 vrsta (species) i 19 podvrsta (subspecies). U rodu Helianthus postoji 12 jednogodišnjih i 37 višegodišnjih vrsta. Unutar svake vrste, odnosno podvrste postoji velika genetička varijabilnost (populacija), koja omogućava povećanje gajenog suncokreta putem interspecies hibridizacije. Kod nas se često mogu naći populacije H. tuberosusa, koje su ranije introdukovane iz Amerike.Šećerna repa- Vodi poreklo od divljih srodnika roda Beta iz oblasti južne i srednje Azije, Sredozemlja i Zapadne Evrope.Postoje dve teorije kako je nastala gajena šećerna repa. Prva teorija se bazira na tome da je došlo do spontane hibridizacije između bele šleske repe sa severnoatlanskim formama divlje repe Beta vulgaris ssp. maritima (L.) Arcang. Ovaj materijal je poslužio za stvaranje prve nemačke sorte Imperial sredinom 19-og veka. Dtuga teorija o postanku gajene šećerne repe ukazuje da ona vodi poreklo iz spontanog ukrštanja između stočne i lisnate (shard) repe.Gajena šećerna repa ima dosta divljih srodnika koji nisu dovoljno dosad kod nas korišćeni u oplemenjivanju. Divlje vrste roda Beta zauzimaju vrlo široki areal rasprostranjenosti.Soja- Vodi poreklo iz severoistočnog dela Kine, gde je gajena pre više od 5000 godina i spada među najstarije gajene vrste u ovom delu Azije. Iz Kine je prenešena u Japan i zemlje jugoistočne Azije.Početkom 20-og veka soja je prvo u SAD, a zatim u drugim delovima sveta dobila ozbiljnu ulogu među gajeim biljnim vrstama.Gajena soja ima dosta divljih srodnika. Podrod Glycine se sastoji od 16 divljih višegodišnjih vrsta. Dok se u podrodu Soja nalazi gajena soja i njen jednogodišnji divlji predak G. soja, Sieb

and Zucc.Uljana repica- Gajena uljana repica ima puno gajenih i divljih srodnika. Familija Kupusnjača (Cruciferae) kojoj pripada i rod Brassica sadrže više vrsta. Sve ove vrste mogu uspešno da se koriste u oplemenjivanju uljane repice. Areal divljih srodnika uljana repica je veoma velik i obuhvata nekoliko kontinenata. Uljana repica ima dosta kod nas i u svetu gajenih i divljih srodnika (keleraba, ogrštica, koneski kelj, gorušica itd.)Hmelj- Gajeni hmelj ima više divljih srodnika. Vodi poreklo od Humulus lupulus L. ssp. H.americanus Nuttal., H. japonikus Sieb. et Merrill. Dok, u New Mexico je rasprostranjen H. luplus L. ssp. cordifolius Maxim.Ricinus- Smatra se da ricinus vodi poreklo iz Afrike. Po nekim autorima, samo je krupnosemeni poreklom iz Afrike, a sitnosemeni iz Azije. Divlji ricinus se nalazi u Africi (Etiopija, Maroko i druge zemlje).

Karakteristike genetičkih resursa kod industrijskog bilja

Genetički resursi kod idustrijskog bilja u našoj zemlji nisu podjednako sakupljeni, proučeni i korišćeni u oplemenjivačkim programima kod svih gajenih vrsta. Zato će ukratko biti date karakteristike genetičkih resursa po pojedinim biljnim vrstama industrijskog bila. Nažalost, neće biti obrađen duvan iz subjektivnih razloga.Suncokret- Genetički resursi suncokreta su veoma bogati. U našoj zemlji, a šire i u svetu na germplazmi suncokreta saradnja se odvijala u dve faze. U prvoj fazi na međunarodnom nivou došlo je do razmene sortnih populacija, koje su poslužile za stvaranje novih sorata, a kasnije inbred linija. Drugu fazu karakteriše razmena naučne tehnologije i informacija koje su vezane za genetičko poboljšanje kod suncokreta.Svakako najveće dostignuće u drugoj polovini 20-og veka na suncokretu je otkrvanje prvog izvora citoplazmatske muške streilnosti (CMS) od strane Leclerq (1969) pri interspecies hibridizaciji. Ovaj izvor CMS je omogućio stvaranje prvih hirida suncokreta u svetu i kod nas.Oplemenjivanje suncokreta a time i sakupljanje germplazme kod nas započeto je u Institutu za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu od njegovog osnivanja 1938. godine. Prva kolekcija suncokreta se sastojala od starih ruskih sortnih populacija koje su doveli ili sakupili ruski stručnjaci emigranti Gipšman i Kislovsk koji su i započeli oplemenjivanje u Institutu u Novom Sadu. Iz tog materijala stvorene su i prve domaće sorte Novosadski-4 i Novosadski- 8. Nažalost, prva kolekcija suncokreta nije sačuvana.Intezivni rad na sakupljanju visokouljanih ruskih sortnih populacija kao i lokalnih populacija suncokreta odvijao se u Institutu u Novom Sadu u periodu 1960-1978. godine. U ovom periodu dobijeno je i sakupljeno preko 300 uzoraka lokalnih i sortnih populacija. Rad na formiranju kolekcije je započela Vida Nikolić-Vig, a nastavio Dragan Škorić. Prikupljeni materijal je proučen sa aspekta agronomskih svojstava i poslužio je za stvaranje visokouljanih sorti Novosadski 20 i Novosaski 61. Takođe, prikupljene lokalne i sortne populaije su poslužile za stvaranje velikog broja inbred linija koje su korišćene pri stvaranju prvih domaćih hibrida suncokreta.Stvoreno je preko 3000 inbred linija u peridu 1964-1980. godine. Paralelno sa stvaranjem inred linija odvijao se proces genetičke erozije pošto su nestajale sortne populacije. Nažalost, trenutno izvornih prikupljenih lokalnih i sortnih populacija više nema, već samo inbred linije stvorene na njihovoj osnovi.Nova etapa u genetičkim resursima na suncokretu se odvijala u periodu 1980-1991.godine kada su naučni radnici Instituta iz Novog Sada (Škorić, Ćuk, Marinković I Dozet) zajedno sa kolegama

iz SAD-a učestvoval u sakupljanju divljih vrsta suncokreta. U 6 ekspedicija u SAD je sakupljena bogata kolekcija divljih vrsta suncokreta (preko 700 poulacija). Bazna kolekcija divljih vrsta suncokreta se nalazi u Plant Itroduction Station u Ames u SAD, a za Evropu u Institutu za ratarstvo i povrtarstvo ( Novi Sad).Divlje vrste se koriste za povećanje genetičke divergentnosti kod gajenog suncokreta putem interspecies hiridizacije. Divlje vrste pre svega služe za pronalaženje izvora otpornosti prema bolestima i štetočiama, novih izvora CMS i Rf gena, promenu kvaliteta ulja, fizioloških i biohemijskih svojstava, izmenu modela biljke suncokreta i niza drugih osobina. Sa sigurnošću se može konstatvati da je kod suncokreta postignut najveći uspeh u korišćenju divljih srodnika u oplemenjivanju kada su u pitanju gajene biljke (Seiler, 1995., Škorić, 1996.).Oplemenjivanje suncokreta u našoj zemlji dalo je značajne rezultate. Priznato je 25 hirida suncokreta u našoj zemlji u Institutu u Novom Sadu. Najveći doprios naših oplemenjivača je stvaraje prvih hibrida suncokreta u svetu poljski otpornih prema Phomopsisu (NS-H-45, NS-H-43, NS-H-44). Veliki doprinos ostvaren je i na međuarodnom planu, jer je priznato u svetu preko 50 novosadskih hibrida. Oni se gaje u Italiji, Španiji, Francuskoj, Portugaliji, Češkoj Repub., Slovačkoj, Mađarskoj Bugarskoj, Ukrajini, Rusiji, Indiji, Argentini. Treba istaći da Institut iz Novog Sada ima programe stvaranja zajedničkih hibrida suncokreta sa oplemenjivačkim firmama u Španiji, Francuskoj, SAD, Argentini, Australiji, Mađarskoj, Nemačkoj, Bugarskoj, Rumuniji, Ukrajini, Rusiji i Kazahstanu.Sadašnja kolekcija suncokreta u Institutu u Novom Sadu se sastoji od preko 5000 inbred linija stvorenih iz lokalnih sortnih populacija, hibrida i interspecies hirida. Ova kolekcijas se koristi u oplemenjivačkom programu i kod nje je urađena obimna karakterizacija. Pored kolekcije inred linija postoji i kolekcija lokalnih i sortnih populacija (preko 300 populacija). Za potree BBGJ urađena je karakterizacija za 90 populacija. Kod svake populacije ocenjeno je 14 svojstava. Takođe, ove populacije su umnožene i seme je dostavljeno BBGJ u dva navrata 1992 i 1996. godine. Karakterizacija ostalh populacija je u toku.Kod divljih vrsta se radi na njihovom održavanju, karakterizaciji i korišćenju u oplemenivanju. Postoji veliki broj problema u održavanju i razmnožavanju divljih vrsta, ali zbog ograničenosti prostora o njima neće biti detaljno raspravljano. Određeni prolemi su zajednički za jednogodišnje i višegodišnje divlje vrste, a postoje i specifični. Za BBGJ je obrađeno 50 populacija divljih vrsta suncokreta. Seme od ovih vrsta je dostavljeno BBGJ.Bogatstvo vrsta u rodu Heliantus ia veliki značaj u obogaćivanju genetičke divergentnosti kod gajenog suncokreta. Posebno višegodišje divlje vrste su važne za pronalaženje gena za otpornost prema patogenima. Novosadska kolekcija višegodišnjih divljih vrsta je dosta obimna, ali i deficitarna kada su u pitanju pojedine vrste (tabela 1).Pored Instituta u Novom Sadu i Centar za poljoprivredna i tehnološka istraživanja- Institut Srbija u Zaječaru ima obimnu kolekciju inbred linija konzumnog suncokreta.Najveća kolekcija gajenog i divljih vrsta suncokreta se nalazi u SAD. Zatim, slede kolekcije u Rusiji, Argentini, Rumuniji, Srbiji, Bugarskoj, Francuskoj i drugim zemljama. Stanje u svetskim kolekcijama suncokreta je dosta slično. Prisutni su isti problemi. Saradnja između stručnjaka u svetu na kolekcijama je dosta dobra. Određeni broj populacija, inred linija i lokalnih populacija iz naše zemlje se nalaze u nekoliko svetskih kolekcija.Prioritetni zadaci na genetskim resursima u narednom periodu su sledeći: onova kolekcije lokalnih i sortnih populacija, dalje sakupljanje divljih vrsta sa kolegama iz SAD i Meksika, uvođenje marker gena pri karakterizaciji genotipova suncokreta, stvaranje uslova za dugotrajno čuvanje, veće korišćenje divljih vrsta u oplemenjivanju i dalje sakupljanje populacija H. tuerosusa koje su započeli Marinković i Dozet 1991.

Tabela 1. Broj populacija u NS’ kolekciji višegodišnjih divljih vrsta suncokreta

Vrsta Species

Broj populacija 1988. g.No of population in 1988.

Broj populacija 1997. g.No of population in 1997.

Broj izgublj./dobij. populacijaNo of species lost/added

H. pumilus 1 0 -1H. angustifolius 1 0 -1H. flordanus 2 0 -2H. atrorubens 7 1 -6H. carnosus 1 0 -1H. radula 2 0 -2H. silphioides 1 1 0H. decapetalus 1 7 +6H. multiflorus 1 1 0H. divaricatus 11 10 -1H. eggertii 2 2 0H. hirsutus 1 3 +3H. mollis 8 6 -2H. occidentalis 6 2 -4H. rigidus 16 7 -9H. strumosus 21 18 -3H. tuerosus 31 118 +87H. giganteus 18 16 -2H. grosseserratus 16 29 +13H. maximiliani 22 34 +12H. nuttalli 7 23 +16H. resinosus 2 2 0H. salicifolius 1 1 0H. glaucophyllus 1 1 0H. laevigatus 10 6 -4H. smithi 2 1 -1H. mierocephallus 2 2 0H. californicus 1 1 0H. xleatiflorus 1 1 0H. pauciflorus 0 4 +4UKUPNO 196 294 +98

Šećerna repa- Oplemenjivanjem šećerne repe u našoj zemlji se bave „Selekcija”- Zavod za šećernu repu iz Aleksinca. Institut za ratarstvo i povrtarstvo iz Novog Sada i INI “Agroekonomik” iz Beograda, pa su i kolekcije za ovu biljnu vrstu u ovim institucijama. Zavod

za šećernu redu iz Aleksinca raspolaže sa većim brojem monogermnih tetraploidnih porodica, multigermnih tetraploidnih porodica, multigermnih diploidnih porodica, mnogogermnih diploidnih „O” linija, monogermnih diploidnih MS-linija I nekoliko tetraploidnih MS-linija. Institut za ratarstvo i povrtarstvo iz Novog Sada ima veoma bogatu kolekciju genotipova šećerne repe. U kolekciji se nalazi preko 2250 genotipova, od toga 2140 poreklom iz naše zemlje, a prisutan je materijal iz Rusije, Ukrajine, Nemačke, Kine i SAD (tabela 2.).

Tabela 2. Kolekcija i poreklo genotipova šećerne repe u Institutu za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad

GenotipGenotype

Poreklo i broj – number and origin

YU RusijaRossia

UkrajinaUkraine

NemačkaGermany

KinaChina

SADUSA

2x = 2n MM pop 20 10 10 5 5 122x = 2n MM lin 10 - - - - 82x = 4n MM pop 60 7 4 12 - -2x = 2n mm pop 30 3 2 - - 122x = 2n mm lin 2000 4 6 - - 82x =4n mm pop 20 - - - - -UKUPNOTOTAL 2140 24 22 17 5 40

Takođe, i Agroekonomik raspolaže sopstvenom kolekcijom genotipova šećernerepe.Kolekcije šećerne repe u našoj zemlji su deficitarne u germplazmi divljih srodnika. Institut za ratarstvo i pvrtarstvo iz Novog Sada je kolekcionisao stare domaće multigermne diploidne populacije, kao dragoceni izvor gena za agronomski važna svojstva.Naši oplemenjivači šećerne repe u svetskoj konkurenciji su postigli značajne rezultate. Tako su u Institutu za ratarstvo i povrtarstvo (Novi Sad) stvoreno 4 anizoploidne, 1 anizoploidna monogermna sorta i 10 monogermnih triploidnih hirida. Rezultati u oplemenjivanju šećerne repe su još značajniji u Zavodu za šećernu repu u Aleksincu gde je stvorena 31 sorta. Od toga su 4 multigermne, 7 monogermnih aniziploidnih sorti i 20 monogermnih tiploidnih. U Institutu za ratarstvo i povrtarstvo (Novi Sad) postoji aktivna kolekcija od preko 2500 uzoraka. U kolekciji su zastupljene dominantne linije, zatim, familije, potomstva i poulacije monogermnih i multigermnih diploidnih i tetraploidnih genotipova šećerne repe. Slična situacija je i u Zavodu za šećernu repu „Selekcija“ iz Aleksinca gde se čuva velik broj populacija i linija.Zavod za šećernu repu Instituta za ratarstvo i povrtarstvo iz Novog Sada je u 1992. godini uradio karakterizaciju, evoluaciju i umnožavanje 50 različitih genotipova šećerne repe i seme dostavio BBGJ. Dok je Zavod iz Aleksinca uradio za potrebe BBGJ karakterizaciju i umnožavanje na 14 genotipova šećerne repe. Seme dotičnih genotipova je ponovo umnoženo i dostavljeno BBGJ u 1996. godiniMeđunarodni institut za biljne i genetičke resurse (IPGRI) je osnovao 1987. godine međunarodnu bazu podataka za šećernu repu (IDBB). U okviru ove baze podataka uključeno je 26 kolekcija iz sveta za 7500 uzoraka. Posebna pažnja se polanja divljim srodnicima šećerne repe. Međutim, većina srodnika gajene šećerne repe je genetički udaljena i pripada divljim vrstama, gde je vrlo

teško pronalaženje i korišćenje izvora otpornosti prema bolestima i štetočinama iz divljih vrsta, jer se teži ka postepeno izbacivanju pesticida iz proizvodnje.Prioritetni zadaci su genetičkim resursima kod šećere repe u narednom periodu su rad na prikupljanju divljih formi (vrsta), stvaranju muških sterilnih linija tolerantnih ili otpornih prema rizomaniji, kao i stvaranje visokoroduktivnih monogermnih ibrida otponih prema dominantnim bolestima. Posebno će se posvetiti pažnja daljoj karakterizaciji i umnožavanju linija, populacija i divljih vrsta.Soja – Oplemenjivanje soje u našoj zemlji se bave Institut za ratarstvo i povratrstvo iz Novog Sada, Institut za kkuruz Zemun-Polje i INR Uljarice- Beograd, pa se i kolekcije nalaze u ovim institucijama.Institut za ratarstvo i povrtarstvo iz Novog Sada ima obimnu kolekciju sorti soje čijem formiranju je poklonio dobar deo svog života pokojni prof. dr Bogdan Belić. Tokom niza godina strpljivog rada on je sakupio sorte i populacije soje iz 14 zemalja sveta. Međutim, u kolekciji su najzastupljenije sorte i populacije iz SAD (tabela 3). U peridu 1965-1980. godina urađena je karakterizacija za veći broj svojstava i redovno je rađeno umnožavanje.Kolekcija soje u Institutu za kukuruz danas sadrži 340 uzoraka iz sveta i 166 sa teritorije bivše Jugoslavije (tabela 4). Najbrojniji deo kolekcije potiče iz SAD. Kolekciju čine sorte i linije Glycine max (L) Merr. U klekciji se nalaze četiri izolinije Harosoy, zatim genotipovi nosioci osobina: fotoperodski neutralne reakcije, razgranatog rasta, fasciata tipa rasta, sitnog zrna, krupnog zrna, različite boje semenjače i hiluma, otpornosti prema bolestima Phytophthora i Phomopsis, genske muške sterilnosti i nedostataka Kunitz tripsin inhibitora. Kolekcija se čuva u hladnoj komori na 40 0C . Svaki uzorak ima svoj matični broj i sektriptor. Pri ulasku u komoru se određuje klijavost i vlaga. U toku čuvanja se prati klijavost, i kad ona opadne ispod 70% seme se oavlja setvom u polju.Uljarice- Beograd imaju takođe, obimnu kolekciju sorti populacija i linija soje. Prema deskriptoru urađena je karakterizacija za 10 svojstava kd 120 genotipova soje.U 1976. godini u Institutu za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu napravljen je program i počinje intezivan rad na stvaranju domaćih sorti soje pogodnih za naše agroekološke uslova gajenja. Osnova je bila bogata kolekcija genotipova, koja je zahvaljujući prof. Bjeliću, sakupljena tokom niza godina iz raznih krajeva sveta. Najvažniji zadatak programa je bio da se stvore visokoprinosne sorte različite dužine vegetacije (grupa zreja O, I i II) otporne na poleganje i najznačajnije bolesti. Kasnije je program proširen na stvaranje sorti veoma kratke vegetacije (grupa zrenja OO i OOO) za setve soje kao drugog useva ili postrno. Rezultat rada na ovom programu za dvadesetogodišnji period je 47 sorti soje priznatih u zemlji i tri u inostranstvu (Hrustić i sar. 1996). Sorte koje su poslednjih nekoliko godina uvedene u proizvodnju rezultat su brojnih ukrštanja, višegodišnjeg praćenja materijala i testiranaj nekoliko hiljada linija. Sorte Afrodita, Bačka i Panonka iz O, Ravnica i Balkan iz I i Vojvođanka iz II grupe zrenja spadaju u vodeći asortiman u proizvodnji.Uljarice- Beograd ima takođe obiman program oplemenjivanja soje. Rezultat dosadašnjeg rada su sorte Zvečka -73, Uljarica, Moma, Tijana, Dragana i Volođa.Oplemenjivački rad na soji u Institutu za kukuruz- Zemun Polje je novijeg datuma. I pored toga postignuti su zavidni rezultati i priznate su dve sorte.

Tabela 3. roj genotipova u kolekciji soje- Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad

Grupa zrenja Maturity

Zemlja porekla- country of origin

USA

SRB

CHI

ROM

HUN

GER

RUS

CRO

FRA

JAP

SWE

CZE

POL

CAN

RS

000 1 2 100 9 5 4 3 4 1 10 79 30 2 8 16 9 8 6 2 2 2 3 1I 142 46 26 8 3 2 3 3 3 2II 65 25 2 1 1 1III 70 1

366 106 32 21 19 17 12 9 6 6 3

Tabela 4. Pregled kolekcije soje, Glycine max. (L.) Merr. u Institutu za kukuruz po zemljama porekla

Zemlja porekla- country of origin Broj uzorakaNo of accessions

SAD USA 201Kanada Canada 22Bivše SSSR Former U.S.S.R. 24Brazil Brazil 15Koreja Corea 10Francuska France 19Rumunija Romania 9Švedska Sweden 6Zambija Zambia 6Mađarska Hungary 2Italija Italy 12Nemačka Germany 3Španija Spain 3Grčka Greece 2Japan Japan 1Nikaragva Nikaragua 2Lesoto Lesotho 1Poljska Poland 1Zair Zair 1

Bivša Jugoslavija- former Yugoslavia 166

Za potrebe BBGJ u Institutu za ratarstvo i povratsrtvo (Novi Sad) urađena je detaljna karakterizacija i unmoženo seme kod 20 genotipova soje. Treba istaći da je to tek početak, jer Institut raspolaže kolekcijom od 700 genotipova koji pripadaju različitim grupama zrenja (OOO-4).Postoji u svetu više velikih kolekcija soje. Među najznačajnijim spadaju 3 kolekcije u SAD (Stomeville, Urbane i Ft. Collins). Kina ima kolekciju u 14 instituta (14.958 G max. i 1445 G. soja). Jedna od najvećih kolekcija soje u svetu je u Rusiji u VIR, St. Petersburg (4500 G.max i 200 G. soja). Veoma značajne kolekcije soje postoje u Brazilu (EMBRAPA), J. Koreji i Japanu.Među prioritetne zadatke kod gerplazme soje u našoj zemlji spada dalja karakterizacija kod svih raspoloživih genotipova, njihovo umnažanje i intezivnije korišćenje u oplemenjivačkim programima. Pored toga intezivirati razmenu sa velikim svetskim kolekcijama. Potrebno je sakupiti i divlje vrste soje i početi njihovo korišćenje u oplemenjivanju a pre svega na otpornost prema bolestima i stresu (suši).Uljana repica- Oplemenjivanje uljane repce u našoj zemlji bavi se Institut za ratarstvo i povratrstvo iz Novog Sada. Institut poseduje skromnu kolekciju od svega 10 sorata (Falcon, Samuray, Jet Neuf, Oktavia, Jana, K-571, K- 1550, Alaska, Aligator i H-450). Pored toga u Institutu ima preko 1300 genotipova koji se nalaze u različitim generacijama samooplodnje (S2- S6). Na ovom materijalu nisu urađeni pasoški podaci, niti karakterizacija prema deskriptoru. Oplemenjivanje uljane repice u našoj zemlji je skromnog obima i treba uskoro očekivati prve domaće sorte tipa „OO“.Postoje velike kolekcije uljane repice u SAD, Rusiji, Kanadi, Kini, Indiji, Francuskoj, Švedskoj,

Nemačkoj i Češkoj Repulici. Pristup ovim kolekcijama je dosta lak i treba ga iskoristiti.U narednom periodu prioritetni zadaci kod uljane repice su sakupljanje veće genetičke divergentnosti, karakerizacija toga materijala radi formiranja obimnog oplemenjivačkog programa i stvaranja sorata i hibrida na bazi citoplazmatske muške sterilnosti tipa „OO“ otpornih prema dominantnim bolestima i štetočinama.Hmelj- Prve sadnice hmeja donete su krajem 18 veka iz žatečke hmeljarske oblasti u Čehoslovačkoj, a kasnije i iz dve nemačke oblasti- Wurtemberg i Hallertau. Ovaj sadni materijal

postepeno se umnožavao, a potomstvo originalnih biljaka se aklimatizovalo i stvorena je vrlo heterogena populacija današnjeg hmelja. Kako je heterogeni sastav snižavao prinos tadašnjeg „Bačkog hmelja“, pristupilo se masovnoj selekciji, tj. odabiranju najrodnijih biljaka sa određenom fenotipskom konstrukcijom. Rezultat tog rada je sorta „Bačka“, priznata 1969. godine (Mijavec, 1969.).Godine 1955. nakon jake epifitocije plamenjače iz hmeljarnika sa područja Vojvodine prikupljeno je 380 pojedinačnih biljaka kod kojih ova bolest nije uočena. Njihovim umnožavanjem i ispitivanjem stepena njihove otpornosti izdvojeno je 13 najotpornijih klonova za dalji rad. Od ovih klonova posebno su se isticali: Petrovački polurani crvenjak, zatim otporni klonovi na plamenjaču br: 1/23, 1/22, 2/23, 4/6, 4/12, 4/4. 6/16, 7/18, 8/ 27, 7/23, 1/24, koji su kasnije nazvani „Husarovi tolerantni klonovi“. Kao persektivni klon spominje se i Bačka E sa visokom rodnošću i odličnim kvaltetom (Husar, 1962.).Metod ukrštanja uveden je u cilju stvaranja gorkih sorti sa visokim sadržajem kiselina počela su 1962. godine. Za roditelje su odabirane muške biljke hmelja iz Slovenije sa osobinama “Savinjskog Goldina“ i ženske biljke engleskog hmelja „Northern Brewer“.Potomci ovog ukrštanja nasledili su visok sadržaj aktivnih aterija i dobar prinos (Mijavec, 1969.) Odabrana su tri elitna klona koja su imala prednost među mnogim drugim sortama. Po prinosu su ravni visokorodnoj „Bački“, po po tehnološkom sastavu su slični “Savinjskog Goldina“ . Ova tri elitna klona su 1972. godine priznata kao sorte pod nazivom „Dunav“, „Neoplanta“ i „Vojvodina“ (Mijavec, Spevak, 1975).Stvaranje aromatičnih sorti sa poećanim sadržajem aktivnih materija i otpornih na bolesti rezultiralo je izdvajanjem dva perspektivna klona, koji su pokazali najbolje osobine. To su Klon-6 i Klon- 23, koji se nalaze u fazi upisivanja novostvorenih sorti hmelja.U kolekciji hmelja Institut za ratarstvo i povrtarstvo Novi Sad po deskriptoru su obrađene 33 sorte za potrebe BBGJ.Velike kolekcje hmelja nalze se u Argentini, Australiji, Belgiji, Bugarskoj, Češkoj, Engleskoj, Francuskoj, Grčkoj, Japanu, Meksiku, Nemačkoj, Poljskoj, Švajcarskoj, SAD i Sloveniji.Naši genotipovi nalaze se u sledećim kolekcijama: Argentina, Češka, Nemačka, SAD i Slovenija. Glavni cilj rada u narednom periodu je ocenjivanje agrobioloških i tehnoloških osobina postojećeg genofonda hmelja. Takođe, vrši se i dalja razmena genetskog matreijala sa ostalim svetskim kolekcijama.Ricinuc- Institut za ratsrtvo i povratsrtvo iz Novog Sada se bavi oplemenjivanjem ove uljarice u našoj zemlji. U institutu postoji skromna kolekcija od 69 genotipova. Kolekcija je dobijena 1984. godine od Regional Plant Intrsduction Station, Georgia, SAD. Kod ove kolekcije urađena je karakterizacija po deskriptoru u 1991., 1992. i 1993. godini i rezultati su dostavljeni BBGJ.Koristeći postojeće populacije prišlo se stvaranju domaćih sorti, jer bez novog sortimenta nema ni proizvodnje ricinusa u našoj zemlji. Kod nas ima samo jedna davno priznata sorta Novosadski 2 (1964).Postojeća gerplazma kod ricinusa u našoj zemlji je nedovoljna. Zato je potrebno pristupiti oogaćivanju postojeće kolekcije uz pomoć svetskih kolekcija koje se nalaze u SAD, Indiji, Kini, Brazilu, Rusiji, Ukrajini, Egiptu i nekim drugim afričkim zemljama.Gledano u celini sa rezultatima u oplemenjivanju suncokreta, šećerne repe i soje možemo biti zadovoljni, kod ostalih vrsta postignuti su nešto slabiji rezultati (tabela 5.).

Zaključci

Rad na genetičkim resursima kod industrijskog bilja u našoj zemlji dao je pozitivne rezulate u

formiranj nacionalnih kolekcija i stvaranju novih sorata i hibrida.Kod suncokreta tokom višegodišnjeg rada formirana je oimna kolekcija. Germplazma kod suncokreta čne lokalne i sortne populacije, preko 5000 inbred linija i bogata kolekcija sortnih ilokalnih populacija, a što izaziva genetičku eroziju.Oplemenjivanje suncokreta u našoj zemlji je na visokom međunarodnom nivou. Stvoren je veliki broj hirida koji su priznati u našo zemlji, a dvostruko veći broj u inostranstvu.Kolekcije šećerne repe formirane se u tri naučne institucije. U kolekcijama ima veliki broj (preko 3000) genotipova gajene šećerne repe, ali nedovoljan broj divljih srodnika. Stvoren je veliki broj monogermnih triploidnih hibrida šećerne repe, koji po svojim proizvodnim osobinama su su ravni ili bolji od priznatih inostranih hibrida.Germplazma soje u našoj zemlji je veoma bogata i formirane su kolekcije u tri institucije. Kolekcije su deficitarne u divljim vrstama soje.Za kratak vremenski period kod nas je stvoren velik broj kvalitetnih sorti soje u skoro svim grupama zrenja.Kod uljane repice nemamo potrebnu germplazmu koja može omogućiti uspešan oplemenjivački rad. Takođe, stvaranje domaćih sorti je započeto.Prikupljanje, izučavanje i korišćenje germplazme kod hmelja ima dugu tradiciju u našoj zemlji. Stvoreno je 6 domaćih sorti, a introdukovana jedna. Naše sorte nalaze se u eminentnim svetskim kolekcijama hmelja.Kod ricinusa nemamo potrenu genetičku varijabilnost koja može obezbediti materijal za uspešno stvaranje sorata za naše agroekološke uslove.Kod svihvrsta industrijskog bilja neophodno je veće povezivanje sa velikim centrima u svetu za genetičke resurse.Kod svih vrsta se mogu naći populacije H.tberosusa, Beta maritima, divljeg hmelja, gorušice i drugih srodnika uljane repice. Postojeće divlje populacije industrijskog bilja u našoj zemlji neophodno se sakupiti.

Tabela 5. Dinamika stvaranja jugoslovenskih sorti industrijskog bilja u periodu od 1964. do 1997. godine, prema Škorić i dr. (1997.)

Red.br Sorte DEKADA Ukupno

Brisane iz spiska

Stanje 1997.1964-

19741974-1984

1984-1994

1994-1997

1 Šećerna repa -sugar beet

8 4 24 7 43 3 40

2 Suncokret-sunflower

- 11 10 6 27 - 27

3 Soja- soybean

- 4 23 27 54 - 54

4 Uljana tkiva- oilpumpkin

- - 1 1 2 - 2

5 Ricinus- Castor 1 - - - 1 - 1

6 Hmelj- Hops 3 - - - 3 - 3

7 Duvan- Tobacco - - 6 4 10 - 10

8 Sirak metlaš- brooncorn

3 2 2 2 9 - 9

UKUPNOTOTAL

15 21 66 47 149 3 146

GENETIČKI RESURSI POVRĆA

UVOD: Od preko 3.000 biljnih vrsta koje žive na zemlji, između 1.200 i 1.500 (zavisnosti od izvora: Ipatiev, 1966; Grlić, 1980) može da se koristi kao povrće .Povrtaskim biljkamapripadaju biljne vrste kod se za ishranu koriste različiti biljni lekovi:list,koren,stablo,lukovica krtola, deformisani cvet, plod u botaničkom smislu, ali uvek samo zeljasti i sočni biljnidelovi. Ovo polovine svih povrtaskih vrsta se gaji u monokulturi, dok se druga polovina može naći samo na divljim staništima. U našoj zemlji gaji se masovnije relativno malo broj povrtar-skih vrsta, oko 30,mada bi se moglo koristiti oko 150 (Grlić,1980).Specifičnost i raznolikost ekoloških uslova Jugoslavije sa različitim orografskim iklimatskimuslovima uticali su da je Jugoslavija za neke povrtarske vrste primarni ( kupusnjače, salata, mrkva, praziluk,blitva), a za neke (beli luk) sekundarni centar porekla. Na značaj očuvanja biodiverziteta i genetičke varijabilnosti flore Jugoslavije, i u okviru toga samoniklih i gajenih povrtarskih vrsta ukazuju i podaci da flora Jugoslavije čini 1,7%od ukupne svetske flore, što uz malu površinu zemlje (samo 0,035% svetskog kopna) doprinos da Jugoslavija spada u floristički bogate delove sveta (Stevanović i dr., 1995) sa velikom raznolikošću vrsta. Tako su u flori Jugoslavije najzastupljenije vrste familija Asteraceae (577 vrsta), Fabaceae ( 313 ),Brassicaceae (235), u okviru čega i 34 divlja srodnika kupusnjača, Apiaceae (178), Ran-unculaceae (146), Liliaceae u okviru kojih i 39 vrsta roda Allium,Chenopodiaceae ( 49 ) sa značajnim brojem povrtarskih vrsta. Domestifikaciju divljih povrtarskih vrsta počeo je pre oko 10.000 godina prvobitni čovek i ona se odvijala u više faza (Grubben, 1977).U prvoj fazi divlje biljke su prikupljane u prirodi na prirodnim staništima,ikorišćene za ishranu kao dodatak osnovnoj genetskoj hrani. Na ovaj način može da se koristi oko 1.500 biljaka. Jedan broj ovako

korišćenih povrtarskih biljaka počeo je da se gaji uporedo sa ostalim usevima, time počinje selekcija prvobitnih primitivnih sorti.Ceni se da je takvih povrtarskih vrsta oko 500. Najpogodnije od svih vrsta odgajaju se u kućnim vrtovima ili združene sa ostalim usevima na otvorenom polju i masovnije koriste za ishranu.Takvih je oko 200 vrsta sa brojnim primitivnim sortama, odnosno populacijama. Deo takvog odgajenog povrća pojavljuje se na lokalnim pijacama i gaji se u monokulturi. Takvih vrsta je oko 80 . Neke od ovih tržišnih vrsta povrća su selekcionisane za v isoko intenzivnu proizvodnju. Ovih povrtarskih vrsta je oko 20, sa velikim brojem modernih sorti. U razvijenim zemljama povrće koje se gaji u intezivnoj kulturi i oko 75% produkcije pripada zadnjoj fazi , 10% prehodnoj i oko 15% su lokalne sorte i populacije. Oko polovinekonzumnog porća u razvijenim zemljama dolazi iz kućnih bašta. Proces modernizacije, urba-nizacije i diversifikacije ubrzao je u poslednje vreme transformaciju primitivnihmoderne sorte.

Ekonomski, nutritini i opšti značaj povrća Površine i prinosi

Ukupne površine pod povrćem u svetu su vrlo velike, medjutim,kako nisu u mnogim delovima sveta statistički praćene, procenjuju se na nekoliko desetina miliona hektarauz totalnu produkciju od oko 1.000 miliona tona. U našoj zemlji se pod povrćem nalazi oko 200.000 hektara. Ova cifra je rezultat procene jer se povrće kod nas najmasovnije gaji na okućnicima.Najzastupljenija povr-tarska kultura u našoj zemlji su lukovi na oko 34.000 hektara, a zatim paradajz, paprika i kupus , koji se gaje na približno jednakim površinama od 20.000 hektara. Prinosi u svetu jako variraju izmedju onih ostvarenih u zemljama zapadne Evrope i SAD, te onih ostvarenih u zemljama trećeg sveta i nedelotvornog je izražavati ih brojčano.

Tabela 1. Površine (u ha),proizvodnja i prinos (u tonama) povrća u SRJ 1995.godine Surface (in ha),productions and yiejd (in t) of vegetables in SRJ in 1995.year

Vrsta povrćaVegetables species

Površina (u ha)Surface (in ha)

Proizvodnja (t/ha)Productions (t/ha)

Prinos (t/ha)Yield (t/ha)

Pasulj-Dry beans 24.256 73 1.20

Grašak-Peas 11.814 24 2.04

Crni,beli luk- 36.180 185 5.12

Oignom,Garlic

Kupus-Cabbage 25.000 342 11.50

Paprika-Pepper 21.759 147 6.77

Paradajz-Tomato 22.460 203 9.00

Dinje,lubenice-Waterlemons

19.120 267 13.90

Ostalo-Others ----------- -------- ---------

Ukupno-Total Oko 200.000

(prema Statističkom godišnjaku SRJ za 1996.god.) (according to Statistical Yearbook SRJ for 1996. year)

Potrošnja povrća Potrošnja povrća u svetu dostiže optimalni iznos od preko 300 grama/dnevno po stnovniku u razvijenim zemljama zapada,prelazi 500 grama u razvijenom zemljama Mediterana, ali i pada ispod 50 grama u šojedinim zemljama u razvoju.U letnjem i jesenjem periodu najviše se koriste sveže povrćeu zimskom konzervisano dok je potrošnja u proleće kada je potrebno smanjenoa.Najviše se u ishrani koriste kupusi, paradajz i paprika. Kvalitet povrća jako varira u zavisnosti od načina proizvodnja.Najkvalitetnije povrće,vrlo visoke biološke vrednosti na tržište dolazi iz kućnih vrtova gde se gaji ekstezivno , na ne zagađenom zemljištu,bez velike primene pesticida.

Nutritivni značaj i mogućnosti korišćenja povrća sa divljih staništa Povrće kao hrana izuzetno je značajno zbog bogastva vitamina i mineralnim materijama. Zdrastveni aspekti izuzetno je značajno onih sastojaka je u njihovim direktnom uticaju na fizičku i mentalnu kondiciju i radnu sposobnosti čoveka. Sem toga pojedine vrste povrća imaju i visoku energetsku vrednost. Samonikle povrtarske biljke sa divljih staništa, kojih je u našoj zemlji veliki broj , su neuporedivo bogatije sadrzajem mineralnih materija i vitamina ( tabela 2. ) od biljaka koje se gaje u kulturi ( Fritz, 1989.). Međutim iako je izubor divljih biljaka vrloširok on je dosta hipotetičan. Pogodnosti jedne biljke da se koristi kao povrće ne zavisi samo od energetske vrednosti i sadržaja mineralnih materija, proteina i vitamina , već i od drugih poželjnih sup- stanci koje čine hranljivu vrednost, kao što su ulja, kiseline, alakaloidi, flavnolidi,glikozidi, i drugi (Fritz, 1989.). Najčešće povrće u ishrani naših predaka bilo je sočivo, bob, naut, salata i variva (Lactuca sp., Urticasp., Taraxacum sp., Allum sp., Cichorium sp., Brassicaps.), korenaste vrste (mrkva Brassica rapa i rapifera,hren,cvekla), a danas je moguće koristiti 43 vrste povrća,uz najveću brojnost roda Allim ( Stevanović Branka, 1995.).

Tabela 2. Sadržaj vitamina C u mg% na 100 gr jestivog sadržaja Vitamin C content mg% fresh wight ( average values)

Gajeno povrćeCultivated vegetables

mg% Negajeno povrćeUncultivadet vegetables

mg%

Cichorium endivia 9.4 Bellis perennis 87

Cichorium inybus var.holosium 10 Tussilago farfara 104

Lactuca sativa var. capitata 13 Steliaria media 115

Phaseolus vulgaris 20 Taraxucum offcinale 115

Allium porrum 20 Rumex acetosa 117

Valerianella locusta 35 Galinsoga parviflora 125

Brassica oleracea var.capitata: Ranunculus 131

Alef.Var.sabauda 45 Tragopogon pratensis 133

Alef. Var. Capitata f. alba 46 Atrip hortensis 133

Alef.Var. Capitata f. rubra 50 Malva neglecata 178

Spinacea oleracea 52 Anthriscus silvestris 179

Lepidium sativum 59 Chenopodium bonus-henricus 184

Brassica oleracea var. acephala

105 Aegopodium podagraria 201

Karakteristike genetičkih resursa

Istorijat prikuljanja, izučivanja, čuvanja i korišćenja genofonda Prikupljanje uzoraka povrtarskih vrsta za potrebe aktivnih kolekcija Instituta za povrtarstvo u Smed.Palanci, a zatim i Zavoda za povrtarstvo – Instituta za ratrstvo i povrtarstvo u Novom Sadu počinje ranih 60-tih godina,sa početkom rada na selekciji povrća.Na prikupljanju uzoraka rade saradnici angažovani na selekciji odgovarajuće kulture. Rade priprikupljanje se odvijaju sporadično, često neplanski, bez veće koordinacije između učesnika. U periodu 1969-1973. vršeno je sistematsko prikuljanje izoraka povrća u okviru jugoslovensko američkog programa.U istom periodu obavlkjeno je prikuljanje povrća u Makedoniji ( Projekat:Kolekcionisanje i proučavanje na zelenčicite i na sito ovošje od Makedonija ).Po projektu IBPGR u periodu 1987-1988, godina organizovano je prikuljanje ekotipova rodova Allium i Brassica. Prikuljanjeno je i izvršena je karakterizacija 24 ekotipova crnog luka 52 belog luka i 30 uzoraka Brassica sp Deoovih uzoraka bio je uključen u program rada za Banku biljnih gena Jugoslavije, a deo je u fazi umnožavanja ostao u republikama predhodne Jugoslavije (lazić Branka i dr., 1988.). Planski rad na prikuljanju uzoraka broja povrtarskih vrsta počinje1987.god.Realizacijom programa formiranja i održavanja povrtarskog genofonda za potrebe banke biljnih gena Jugoslavije (BBGJ). Do kraja 1991.god koordinator rada na povrću je Institutu za ratarstvo u Novom Sadu uz formiranje tima za stručnjaka za pojedine kulture. Kao osnovni kriterijum prikuljanja su bili: a) genetska erozija, b)ekonomski,c) nutritivni i dr.Značaj. Određeni su sledeći rodovi ( familije i vrsta povrća ): Allim (cepa, sativum, ampeloprasum, divlji srodnici, Brassica ( oleoracea, acephala, capitata, rudice, italica), Solanaceae( Capsium annuum, Lycopresicion esculentum), Cucurbitaceae ( tikve, lubenice, dinje) i Lactuca sativa.Prioriteti unutar vrste je bio uvek ( Lazić i dr. 1990. ):1) divlji srodnici, 2) ekotipovi i populacije, 3) stare sorte, 4) odomaćene strane sorte, 5) domaće sorte i 6) značajne sorte. Prikuljanje biljaka vršeno je kolekcionisanjem širom zemlje a najveći broj na bazi izbora iz kolekcija naših Instituta. Prikuljeni uzorci obrađeni su na bazi deksiptora i to pasoški podaci. Deskriptorima IBPGR-a za određene povrtarske vrste definišu se određeni podaci koji karakterišu uzorakl i to: a) pasoški podaci daju opštu sliku uzoraka, b) karakterizacija daje podatke o značajnim morfološkim odlikama i delu bioloških svojstava i c)evaluacija daje odgovor o agronomskim i drugim svojstvima biljke.

Rezultati u oplemenjivanju – karakteristikama sorti, hibrida i linija

Od pedesetih godina do danas u našu zemlju su unešene i raširene brojne inostrane sorte povrtarskog bilja. Mnoge od tih sorti nisu uspele da se prilagode našem klimati ili ih proizvođači nisu prihvatili.Intezivna selekcija povrća počinje u našoj zemlji 60-tih god. Stvorene su nove sorte i hibridi čija su proizvodna svojstva na nivou inostranih sorti. Do kraja 1996. god. U našoj zemlji je priznata 131 sorta ( tabela 4.), selekcionisanih u našim naučno istarživačkim institutima sorte i hibrida, Centar za tehnološka istarživanja Zaječar 8 sorti, Naučni Institut za ratarstvo i povrtartarstvo – Zavod za ratarstvo 23 sorte i hibrida, privatni selekcionari 7 sorti i hibrida. Kod savezne komisije za priznavanje sorti poljoprivrednog bilja u postupku priznavanja ili ispitivanja trenutno se nalazi oko 50 sorti i hbrida povrća.

Tabela 4. Broj uzoraka povrća koji se nalazi u aktivnim kolekcijama, kao i broj sorti i hibrida selekcionisanih u našim Institutima Number of vegetable samples in active collections and number of culltivars and hybrids selected in Yugoslave Institutes

VrstaSpecies

Novi Sad Smed.Palanka

I II III I II III

1.Paradajz- Tomato 300 2 2 450 6 12 2.Paprika - Pepper 120 7 310 21 1 3.Grašak - Peas 111 3 300 10 4.Kupus - Cabbage 50 1 45 3 5.Crni luk - Oignon 70 1 62 2 6.Beli luk - Garlic 60 18 2 7.Lubenica - Watermelon 45 3 38 1 8.Pasulj – Dry beans 200 2 64 10 9.Boranija – Snap beans 150 120 10 10.Krastavac - Cucunber 20 60 1 7 11.Dinja - Melon 12 10 1 12.Salata - Lettuce 20 2 25 3 13.Plavi patliđan - Eggplant 10 50 14.Rotkvica – Small radich 10 10 15.Rotkva - Radich 2 16.Peršun - Parsley 2 35 17.Spanać - Spinach 2 28 18.Celer - Celery 2 2 19.Mrkva - Carrot 1 90 1 20.Pastrnak - Parsnip 1 6 21.Cvekla – Red beet 1 12 1

22.Keleraba - Kohlrabi 1 I – Aktivna kolekcija ( Active collection ) II – Sorte ( Culltivars ) III – F1 hibridi ( F1 Hybrids )

Sorte i hibridi povrća selekcionisani u našoj zemlji su najčešće visoke rodnosti i široke adaptibilnosti . Povećanje genetskog potencijala rodnosti često je uslovljavalo nestabilnost prinosa a posebno pad kvaliteta svežeg povrća.Specifičnost našeg tržišta i obilje formi(babura, šipak, turšijara, kapija, paradajz, paprika feferona, industrijska paprika) metnuli su naše populacije kao osnovni materijal za selekciju koji je ukrštan sa divljim formama. Slično je kod ostalih povrtarskih vrsta. Nemamo egzatne podatke o korišćenju našeg genofonda povća u selekciju i inostranih sorti mada ima indicija da se koriste.

Slanje aktivnih kolekcija u Institutima

U SRJ aktivne kolekcije povrtarskih vrsta (tabela 4) nalaze se na Naučnom Institutu za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu (1188 uzoraka 21 povrtarske vrste ) i u Institutu „Srbija“-Centru za povrtarstvo u Smed.Palanci (1739 uzoraka 22 popvrtarske vrste). Nadzor nad prikupljanjem, pripremom i obradom uzoraka vrše se selekcioneri koji rade na odgovarajućim povrtarskim vrstama. Uzorci se čuvaju objedinjeno (u kolekcijama, gen bankama) u kontrolisanim uslovima (45 do 8 C, oko 40% relativne vlažnosti). Razmena se obavlja sa zainterosovanim institucijama i pojedincima najčešće ličnim kontaktom selekcionara.

Rad na uzorcima za BBGJ

Broj uziraka i stepen njihove obrađenosti dati su u tabelama 5. i 6. U prvoj godini rada za uzorke povrća urađeni su pasoški podaci a zatim se prišlo odabiranju uzoraka na bazi prioriteta i rad na karakterizaciji i umnožavanju uzoraka.Obrađeni podaci nalaze se u bazi podataka BBGJ . Deo semena se čuva u nacionalnoj koleciji(deo lukova, paprika, paradjz, deo mahunjarki )a uzorci sena kupusnjača, salate, belog luka sa sa izbijanjem ratnih sukoba ostali su u fazi omnožavanja u Hrvatskoj, Sloveniji, B i H a vrste karakteristične za jug u Makedoniji .U toku 1996god nastavljen je dalji rad na evulaciji uzorka paprike, paradajza, pasulja i buranije , ali evulacija kod većine uzoraka nije dovedeno do kraja zbog nedostataka sredstava.U peridou 1994 – 1997 prikupljeni su uzorci crnog i belog lika, prazilukja, pasulja, paprike i lubenice . Izvršen je pregled stanja i prikuljanje samonilkih lukova na Kosovu i Metohiji kao i karekterizacija samoniklih lukova Vojvidine.

Svet kolekcija

Najvažnije banke biljnih gena u kojima se nalaze uzorci brojnih povrća su:1. AVRDC collection – Asian Vegetable and Research Center, P.O. Box 472, Shanhua,

Tainan 741, Taiwan, China 2. USD collection a) aktivna koplekcija – North Central Regional Plant Introduction Station, Iowa State University, Ames, Iowa 50010, USA b) bazna – National Seed Stroage Laboratory, Colorado State University, Fort Collins, Colorado 80523, USA

Tabela 5. Broj uzoraka povća obrađenih i predatih BBGJ u periodu 1989-1992 Number of vegetables samples processed and deliverd to BBGJ in period 1989-1992

VrstaSpeecies

Br.uzorakaNo of samples

Stepen obrađenostiDegree of processing

PasoškiPassportdata1.0-3.0

Primarnakaraktirizacijapreliminarycharacterization3.0-5.0

PrimarnaevulacijaPreliminaryevulation5.0-8.0

Br.uzorakapredatih BBJG No of samp.Deviverd BBJG

Alliium cepa 29 - - 29 16

Allium sativum 50 10 - 49 35

Allium porum 6 - - 6 0

Brassica o.v. capitata 14 10 4 - 0

Brassica o.v. acephala 24 14 10 - 0

Rudice 11 - 11 - 0

Brassica o.v. bortytis 2 2 - - 0

Brassica o. v. italica 1 1 - - 0

Capsium annuum 90 - - 90 57

Lycopresicion esculentum

41 5 -9 27 41

Lactuca sativa 66 2 64 - 0

Phaseeolus vulgaris 290 154 - 136 68

Cucurbita sp. 15 - - 15 15

Citrulus aedilus 9 4 5 - 4

Cuucumis melo 12 - 12 - 0

Solanum tuberosum 13 6 - 7 2

Pisum sativum 60 30 30 7 0

Tabela 6. Pregled baza podataka povrća Review of base dates of vegetables

Vrsta Species

Oznaka u BPSign in BP

Br. dekriptorau bazi-No of descriptorin baze

Br.genotipovau bazi podatakaNo of genotypesin baze dated

Oznaka vrste u YUGB

Allium cepa ACEP 169 29 O28

Allium sativum ALSA 170 46 O29

Allium porum AAKP 170 6 O30

Brassica o.v. capitata BOLC 94 17 O33

Brassica o.v. acephala

BOLA 79 24 O31

Rudice BOLR 94 11 O34

Brassica o.v. bortytis

Brassica o. v. italica

Capsium annuum CAAN 153 90 O36

Lycopresicion esculentum

LESC 133 28 O37

Lactuca sativa LSAT 85 64 O42

Phaseeolus vulgaris PVUL 197 290 O38

Cucurbita sp. CUCU 184 15 O39

Citrulus aedilus CAED 68 5 O40

Cuucumis melo CMEL 36 12 O41

Solanum sativum STUB 120 13 O43

Pisum sativum PSAT 165 45 O44

Veliki broj uzoraka povća kao i manje stare sorte prikupljene u periodu 1969-1973. godineu okviru jugoslovensko - američkog programa nalazi se u kolekcijama Insttuta i nacionalnih i regionalnih banki gena ( spisak pogledati u Annula Report,1995,JPGRI ).

3.VIR kolekcija – N.I. Vavilova svesaveznih Institut rasteniovodstava, (VIR), 44 Haenen, 190.000 Sankt Petersburg, Russia

4. ZIGUC collection – Zentral Institute for Genetik und Kulturpflancenforchung

(ZIGUC) Correnstresse 3, Gatersleben 4325, Germany 5. IVT collection – Institute for Horticultural Plant Breeding, P.O. Box 16, 6700 AA Wageningen, Holland 6. NIAVAT collection – Research Centre for Agrobotany (NIAVAT), H 2766, Tapioszele, Huhgary 7. Institute for Inrtoductions and Plant Genetic Resouces, 4122 Sadovo, Bulgaria

Proriteti rada na genetičkim uzorcima

Zbog velikog broja uzoraka prikuljenih u predhodnom perodu , ali njihove nedostupnosti kao i masovno gajenje novih sorti i hibrida postoji opasnost da se vrlo brzo izgubi veliki broj lokalnih sorti, populacija,ekotipova samoniklih i gajenih najvžnijih povrtarskih vrsta. Neophodno je napraviti zajednički program i sačiniti plan ekspedicija na prikupljanju uzoraka naročito na područjima Srbije i Kosova i Metohije gde se još masovno gaje lokalne sorte populacije.

Zaključak

Genetički resursi povrtarsog bilja su vrlo bogati, ali i u opasnosti da se zbog gajenja u intezivnoj proizvodnji sorti i hibrida slične genetičke kontitucije smanji, a kod nekih vrsta čak i izgubi.Rad na prikuljanju uzoraka povća za potrebe banke biljnih gene daje dobre rezultate jer je njime omogućeno da se sačuva bogastvo genetičkog resursa površa u našoj zemlji.Nužno je nastaviti dalji rad na prikuljanju , čuvanju, evaluaciji i umnožavanju uzoraka povr.Vrsta.

GENETIČKI RESURSI LEKOVITOG I AROMATIČNOG BILJAJUGOSLAVIJE

UVOD: Specifičnosti geografskog položaja i klimatskog podneblja, geološka prošlost kao i još uvek živa tektonska dinamika, uslovili su da Balkansko poluostrvo bude jedasn od najvažnijih centara biodiverziteta Evrope u kome posebno mesto, usled bogatrstva biljnog biodiverziteta, zauzima prostor Jugoslavije. Specifičnosti ekologije Jugoslavije, kompleksni abiotičko-biotički uticaji, reakcija i koakcija, uslovili su ostvarivanje različitog genetičkog potencijala lekovitog i aromatičnog bilja.Ove biljke fasciniraju čovečanstvo od vajkada sadržajem sadržajem svojih specifičnih materija, koje u hemijskom smislu predstavljaju produkte sekundarnog metabolizma. U ekološkom smislu ove materije su opisane kao biohemijski deo adaptivnog mehanizma svake pojedinačne biljne vrste koja ih proizvodi, radi ostvarivanja njihove interakcije sa drugim organizmima kao i razvijanja njene otpornosti na uslove stresa spoljne sredine.Potrebe u našoj a i u svetskoj industriji za nekim vrstama odnosno varijetetima pojedinog našeg samoniklog lekovitog i aromatičnog bilja, kao i mogućnosti za trgovinom sa zemljama koje su zainteresovane za njihovo pšlantažno gajenje su u neprekidnom porastu. Ove biljke se pojavljuju kao važna komercijalna roba (sirovi i sušeni biljni materijal, izdvojene aktivne substance kao farmaceutske sirovine, rasadi i semenski materijal, kultura tkiva...) radi njihove regeneracije, umnožavanja kao i prodaje u raznim delovima sveta. Veliko bogatstvo naše zemlje omogućava njihovu exploataciju ali istovremeno nameće i potrebu njihove zaštite od neracionalnog iskorišćavanja.

Stanje genetičkih resursa U dosadašnjim istraživanjima opisano je oko 90 familija , koje obihvataju oko 420 vrsta (tabela 1 ). U strukturi preovladavaju sledeće familije:Lamiaceae ( 41 vrsta ), Asteraceae 40Apiaceae (20 vrsta), Ranunculaceae (17 vrsta), Malvaceae (15 vrsta), Rosaceae ( 15 vr. ) kao i druge familije što obuhvata 183 taksona a što u relativnim vrednostima iznisi oko 44 %od ukupne flora naše zemlje.

Tabela 1. Pregled broja biljnih vrsta samoniklih lekovitog bilja u Jugoslaviji – prikazano po familijama (prema podacima Instituta ya proučavanje lekovitog bilja „dr Josif Pančić“

FAMILJIJA Br. BILJNIH VRSTA FAMILIJA Br. BILJNIH VRSTA

Adinthaceae 1 Caprifoliaceae 2 Apiaceae 20 Cannabiaceae 2 Alliaceae 5 Cusutaceae 1 Astreaceae 40 Calasaceae 1 Aanacaraceae 1 Cichoriaceae 1 Asparacaeae 3 Ascelepiaaceae 1 Dioscreaceae 1

Araliaceae 1 Euphorbiaceae 5 Apocynaecea 4 Eleganceae 1 Amygdalaceae 8 Ericaeae 3 Betulaceae 3 Fabaceae 17 Boraginaceae 5 Fagaceae 7 Brassicaceae 12 Berberidaceae 1 Gentianaceae 5 Buxaceae 1 Grossulariaceae 4

Cornaaceae 1 Corylaaceae 2 Hippocastanaceae 1 Campanulaceae 3 Hipericaeae 3 Cucurbitaceae 3

Iridaceae 4 Rutaceae 1+1 Junglandaceae 1 Resedaceae 1

Liliaceae 4 Rosaceae 15 Linaceae 1 Solanaceae 9 Lythraceae 2 Salicaeae 8

Malvaceae 15 Moraceae 1+2 Thymelaceae 1 Menyanthaceae 1 Tropaeolaceae 1

Numphaceae 1 Urticaceae 2 Orchidaceae 8 Ulmaceae 1 Oenotheraceae 1 Olaceae 3 Valerianaceae 1 Oxalidaceae 1 Vaccinaceae 3 Verbenaceae 1

Pinaceae 6 Vitaceae 1 Poaceae 6 Violaceae 2 Parmeliaceae 1 Papaveraceae 5 Zygophyllaceae 1 Polygonaceae 10 Pirmulaceae 1 Poeoniaceae 2+3 Plantaginaceae 4

Prema istraživanjima Instituta ya proučavanje lekovitog bilja „dr Josif Pančić“u Srbiji svake godine stasa oko150 t divljeg lekovitog bilja zadavoljavajućeg kvaliteta.Sakuplja se preko 250 vrsta biljnih lekovitih sirovina, od kojih desetak svake godine u količina,ma od preko 50 t.Narod ovog podneblja od davnina poznaje lekovita svostva biljaka kao lekova predstavlja značajno poglavlje istorije naše zdrastvene kulture.Iskustva koja su se vekovima i decenijamasticala i čuvala i prenosila na mlađe generacije predstavlju danas bogatu riznicu naše tradicionalne medicine.Upotreba lekovitog bilja u prošlosti je bila vrlo racionalna tako da se sve do sredine ovog veka sakupljanje ovog bilja sa prirodnih nalayišta nije u grožavalo biodiverziteta . Kao što je poznato ni sama organizacija i fukcionisanje sakupljanja, otkupa i prometa nisu na zavidnomnivou što je takođe uticalo na stitematsko smanjenje nekih biljnih vrsta čime je ugroženo i njihov opstanak. Uglavnom se radilo o poznatim i veoma traženim lekovitim biljnim vrstama.Veći broj takvih vrsta od kojih se mogu navesti sledeće u tabeli 2.

Tabela 2. Vrste ugroženog lekovitog bilja bi trebalo privoditi kulturi u prvom ciklusu

LATINSKO IME BILJNE VRSTE NARODNO IME FAMILIJA

1.Ruscus aculeaatus ( kostrika ) - asparacaeae2.Hertniaria ( sipanica ) - Caryophilaceae3.Arctostaphyllos uva-ursi ( medveđe grožđe ) - Ericaceae4.Gentiana lutea ( lincura ) - Gentianaceae5.Centaurium erythrea (umbellatum) ( kičica ) - Gentianaceae6.Origanum vulgare ( vranilova trava ) - Lamiaceae7.Colchicum autumnale ( mrazovac ) - Liliaceae8.Orhis morio ( kaćun ) - Orchidaceae9.Primula vulgaris ( jargočevina ) - Primulaceae10.Agrimonia eupatorija ( petrovac ) - Rosaceae

Prekomerno i nestručno sakupljanje ugrožava čak i neke vrste koje su do skoro bile vrlo prisutne u spontanoj flori. Zbog takvog nedomaćinskog odnosa sakupljača kao i izostanka kontrole njihovog pravilnog sakupljanja u prirodi često se susrećemo sa sistematskim smanje njem potencijalnih mogućnosti nekih biljnih vrsta čak i na njihovim najbogatijim prirodnim staništima.Iz svega navedenog prizilazi da se dovoljno nepoštuje Zakon o zaštiti životne sredine Republike Srbije gde se u članu 37. zabranjuje bez razloga uništavanje, kidanje ili na drugi pustošenje odnosno korišćenenje i prometdivljih biljnih vrsta se može vršiti samo uz dozvoluZavoda za zaštitu prirode Srbije. Polazeći od toga Vlada Republikike Srbije je donela uredbu o zaštit prirodnih retkosti kojom se pod punu zaštitu stavilo 215 biljnih vrsta. Ove se biljne vrste nesmeju ni pod kakvim uslovima sakupljati iz prirode , izuzev u naučne svrhe.

Takođe je na osnovu ovog zakona Ministarstvo za zaštitu životne sredine, na predlog Zavoda za zaštitu prirode Srbije donelo naredbu o kontroli korišćenenja i prometa divljih biljnih i životinjskih vrsta kojom je regulisano koje se biljne vrste mogu sakupljati iz prirode i pod kojim uslovima. Za svako sakupljanje navedenih vrsta se mora pribaviti dozvola od Zavodaza zaštitu prirode Srbije. Ove dve Uredbe se mogu smatrati temeljom očuvanja biodiverzitetaRepublike Srbije pod uslovom da ispekcijski organi kontinuirano prate stanje na terenu.U cilju očuvanja genofonda Srbije., Zavod za zaštitu prirode R. Srbije je sačinio i akcioniplan projekta očuvanja biodiverziteta Srbije , kojim je data ocena stanja najugroženijih biljnih vrsta uz predlog neohodnih mera njihovog očuvanja. Ovim merama su obuhvaćeni svi oblici aktivne i pasivne ekološke zaštite. Na spisku vrsta obuhvaćeni projektom, nalazi se veliki broj lekovitih vrsta.Za očuvanje biodiverziteta je jeko važna i stalna saradnja stanovništva pojedinih regiona.Njima se mora objasniti motiv angažovanja naučnih i stručnih institucija na tom polju,pribl-žiti im sve moguće prespektive koje mogu proizići ako se kao zajednički cilj postavi kulturniprosperiteti tog regiona a samim tim i cele naše zemlje.Opšte je poznato da se moralne, etičkei kulturne vrednosti pojedinca time i celokupnog društva mere kroz poštovanja svakog oblika života kao jedinstvenog i neponovljivog, i kroz borbu za očuvanje svakog od njih.

Proizvodnja lekovitog bilja Planinskim gajenjem, njihovom racionalnijom upotrebom i praćenjem celokupnih poulacija lekovitih i aromatičnih biljnih vrsta na njihovim prirodnim staništima kao i uvođenjem neophodnih mera zaštite posebno kod retkih biljnih vrsta , osigurava se njihov opstanak i vitalnost a nadasve i očuvanje biodiverziteta lekovitog i aromatičnog bilja naše zemlje.Još jedan bitan razlog zbog koga se poslednjih godina sve više orijentišemo na gajenje važ-nijih lekovitih biljnih vrsta na većim površinama je i sve veća potreba za sirovinama koje se ne može obezbediti eksoplatacijom samo spontane flore. U strukturi setve, najveće površinekao naše tradicionalne kulture, zauzimaju kamilica, nana i morač.Učešće lekovitog bilja na društvenom i privatnom sektoru menjalo se od god do godine.U periodu od 1991-1995 god. , prisutne su velike osilacije površina pod lekovitim biljem. U proseku se one kretaleoko 1800 ha. Prema zvaničnim podacima Saveznog zavoda za Statistiku, površine pod lekovitim biljem ove god. Samo na društvenom sektoru iznose 1261 ha. Širenjem i uvođenjem ovog bilja u nerazvijena područja i područja industrijskih kapaciteta, može se povećati njegova ukupna proizvodnja. Gajenje lekovitog bilja na brdsko- planinskim područjima je uglavnom još nedovoljno razvijeno. Od 1990. god. Započeta su šira istraživanja na tu temu i to na viša podrčja u Srbiji. Između ostalog, uvođenje proizvodnje lekovitog bilja u ova područja pored privrednog sa sobom nosi i socijalni značaj.Gajenjem lekovitog bilja doprinosi se pojeftinjavanju droga, pa prema tome i lekova izrađenih od njih te lek tako postaje pristupačniji za šire narodne mase.

Oplemenjivanje lekovitog bilja

Što se tiče unapređenje znanja o načinima uspešnijeg i rentabilnijeg gajenja, lekovitog bilja u Jugoslavij, je dosta toga rađeno na temu strukturnih adaptivnih odlika nekih naših značajnih vrsta, a što je rezultiralo formoranjem sepktra rasadnog i semenskog materijala. Gajenje ovog bilja u uslovima koji predpostavljaju ostvarivanjem optimalnog prinosa. Očigledno je to da se pojavljuje potreba za odgovarajućim ekološko- genetičkim istraživanjima kao i selekcijom , sa ciljem dobijanjem novih sorti, njihovog uvođenja u kultri, gajenja, a time i ostvarivanja većeg prinosa biomase kao i veće količine lekovitih sirovina. Na ovaj način se dobija predvidiva, čista i kvalitetna biljna sirovina, neophodna za višestruku industrijsku upotrebu. Sve više se u istraživanje sekundarnog metabolizma ovih biljaka uključuju i razne tehnike molekularne biologije i genetičkog inžinjeriga koje mogu sa velikom precižnošću da odrede uloge celokupnog genoma koji su direktno preduslov za odvijanje posebnih biohemijskih procesa i puteva stvaranja sekundarnih metabolita. Kvalitet, tj. kolicina i sastav aktivnih sastojaka sekun. Metaboliyma u lekovitim biljkama, se nalazi pod uticajem 3 glavna faktora : genetske varijabilnosti, ontogenezne i spoljne sredine uključujući i kulturne običaje. Poslednjih faktor je odlučujući za prinos biomase i u izvesnoj meri je važan i za količinu sekundarnih produkata.Osnova za formiranje sekundarnih produkata je genetička kontrola.Usled klimatskih promena količine đubriva, itd., niti će i jedna nova supstaca biti formirana niti će ona već postojeća nestati. Više je karakteristika svih organizma ukljucujući i biljke da bi bilo koja hemijska osobina varira specifično, zavisno od biljne vrste, i ta činjenica predstavlja preduslov za bilo kakvu selekciju i oplemenjivanje. Ovu varijabilnost prati kod sekundarnih biljnih metabolita veoma često odsustvo supstance ili se pak može desiti da kocentracija neprekidno varira.Dakle, vrednost informacija koje se tiču varijabilnosti je ogromna.Varijabilnost se može koristiti direktno za selekciju ili pak za proučavanje karaktera nasleđivanja, na kojima se mogu bazirati sistematska oplemenjivanja. Zavisno od interesovanja razlikuju se i ciljevi oplemenjivanja. Ovde su posebno važna staništa za održavanje i mehaničku žetvu - široka ekološka amplituda se posebnom adaptacijom ovih biljnih vrsta na marginalna mesta, visok prinos, ujednačeno sazrevanje, mogućnost prerade, kao i rezintetnost na patogene. Posebno je bitna ova poslednja stavka, posto je gotovo nemoguće preneti organizme na veštacke uslove rasta i življenja, i u isto vreme smanjiti opasnost od pojave raznih vrsta bolesti kod ovih biljaka. Primeri rezultata oplemenijvanja u ovom polju su dobijanje sorte pitome nane rezistente na Puccinia menthae Pers.Sorta pitome nane Tetraploid/ima nesto manji sadržaj mentola u etarskom ulju, dobar prinos herbe i lisca, i visok sadržaj etrarskog ulja u poredenju sa standardnom introdukovanom sortom Mitsham, ali za razliku od nje nosi otpornost na rđu.Uprkos svim ovim osobinama, kvalitet i kvantitet sekundarnih biljnih produkata, predstavlja cilj selekcije broj jedan kada se radi o upotrebi biljnog materijala u farmaciji kao sredstava za poboljšanje ukusa. Zbog toga bi sve osobine trebale da imaju prioritet u svim pokušajima oplemenjivanja lekovitog i aromatičnog bilja.Potekao od ciljeva oplemenjivanja i varijabilnosti i prema stanju genetičkih mogućnosti vrsta, rezultira odgovarajući metod oplemenjivanja.Posto je varijabilnost kod aromatičnog bilja veoma izražena posebno kod onih biljaka koji sumanje više u stadijumu divljih biljaka- već proste selekcije vode velikim napredcima. Značajno je pomenuti i metode selekcije na bazi mutacija, koje se baziraju na veštačkom širenju genetičkih baza. Poliploidizacija, na vreme introdukovana mutacija, kao i transfer gena, predstavljaju veoma cenjene tehnike. U polju lekovitog bilja ove tehnike su samo sporadično u upotrebi zbog veće

pomenute visoke prirodne varijabilnosti.

Karakteristike sorti gajenog lekovitog bilja

Važno je istaći da je sorta i dalje najvažniji faktor koji utiče na prinos i kvalitet sirovine tj.dela biljke koji će predstavljati sirovinu. Ona predstavlja sredstvo pomoću koga se na najbolji način mogu iskoristit prirodni uslovi i primenjenje agrotehničke mere.Aktuelni sortiment naše zemlje, predstavljen domaćim populacijama, odomaćenim i poboljšanima domaćim sortama, kao i novo stvorenim sortama, još uvak nije u stanju da takav u potpunosti zadovolji zahtevima za višim i stabilnim prinosima. Domaće populacije još uvek preovladavaju u proizvodnji. Tu svrstavamo genotipove koji su nastali u našim proizvodnim lokalitetima, kao i populacije koje su na razne načine dospele u naše rejone gajenja i tu se adaptirale (tabela 3)Tabela 3. Gajeno lekovito biljnre vrste – prema podacima Instituta za proučavanja lekovitog bilja „dr Josif Pančić „ Grown medicinal plant species- according to data from Institute for resarch of medicinal plants „ dr Josif Pančić

NAZIV GAJENIH BILJNIH VRSTANAMES OF GROWN PLANT SPECIES

1. A ngelika 25. Miloduh

2. Anis 26. Morač

3. Beli slez 27. Morač slatki

4. Blazeni čkalj 28.Nana pitoma

5. Borač 29. Neven

6. Bosiljak 30. Noćurak

7. Buhač 31. Odoljen

8. Bunika 32. Pelen

9. Čubar 33. Peršun

10. Digitalis vunasti 34. Piskavica

11. Digitalis purpurni 35. Ruta

12. Đurđevak 36. Selen

13. Estragon 37. Slačica bela 14. Gorocvet 38. Slačica crna

15. Izop 39. Slatki koren

16. Kamilica 40. Šafranika

17. Kim 41.Tatula

18. Kordijator 42.Tatula indijanska

19. Landa 43.Trandavilje

20. Lincura 44.Timijan 21. Majoran 45.Velebilje 22. Mak 46.Zmijina trava 23. Matičnjak 47.Žalfija

24. Mirođija 48.Žalfija muskantna

U odomaćene sorte spadaju inostrane sorte koje su dosta davno unete u naše proizvodne rejone, adaptirale se i u procesu spontanog ukrštanja i odabiranja pretrpele promene koje su nasledne i predstavljaju novi genotip. Pored ovoga, prisutne su i novije introdukcije poznatog porekla

(tabela 4).

Tabela 4. Odomaćene i poboljšane domaće sorte lekovitog, aromatičnog i začinskog biljaDomesticated and improved domestic cultivars of medicinal, aromatic and spice plants

IME BILJNE VRSTENAME OF PLANT SPECIES

NARODNO IMEFOLK NAME

NAZIV SORTENAME OF CULTIVARE

Anethum graveolens L. Mirođija Domaća aromatičnaAlthea officinalis L. Beli slez VojvođanskaArtemisia dracunculus L. Estragon Domaći zeleniArtemisia absinthium L. Pelen PetrovačkiCalendula officinalis L. Neven Domaći oranžChamomila recutita L. (Rausch)

Kamilica Banatska

Chamomila recuita L. (Rausch)

Kamilica t-29

Chamomila reculita L. (Rausch)

Kamilica Tetraploidna

Carum carvi L. Kim Domaći ravniCarum Carvi L. Kim AnnualisChrisantemum cinerariaefolium

Buhač Dalmatinski

Coriadrum sativum L. Koriander Domaći sitnozorniCoriandrum sativum L. Koriander Domaći krupnozorniDatura innoxia Mill. Indijanska tatula Is-255Digitalis lanata Enrh. Vunasti digitalis Domaći prinosniFoeniculum vulgare Mill. Morač VojvođanskiGlycyrrhiza glabra L. Slatki koren VojvođanskiHyssopus officinalis L. Miloduh, izop Domaći ljubičastiLavandula angustrifola Mill. Lavanda PrimorskaLevisticum officinale Koch. Selen Domaći visokiMajorana hortensis Moench. Majoran DomaćiMalva silvestris L. Crni slez DomaćiMelisa officinalis L. Matičnjak CitronMentha x piperita L. Pitoma nana jugoMitchamMentha x piperita L. Pitoma nana BPK-7960Mentha x piperita L. Pitoma nana BPP-7965Mentha spicata Kudrava nana BPO-7979Ocimum basilicum L. Bosiljak SitnolisniOcimum basilicum L. Bosiljak KrupnolisniOenothera biennis L. Večernja jagorčevina BačkaOriganum vulgare L. Vranilovka Domaći aromatičniPimpinella anisum L. Ani N-210Pyrethrum cinerarifolium Vis.

Buhač Dalmatinski

Ruta graveolens L. Rutvica Domaća sedefasta

Salvia officinalis L. Žalfija PrimorskaSalvia sclerea L. Muskatna žalfija Domaća mirisnaSatureja hortenzis L. Čubar Bačka 1Satureja montana L. Planinski čubar DomaćiSinapsis alba L. Bela slačica DomaćaThymus vulgaris L. Timijan N-19Valeriana officinalis L. odoljen Vojvođanski

Pobolšanjem osobina sorte postaju definisane po pitanju prinosa a takođe i kvaliteta a sve to u cilju održavanja njihovog genetičkog identiteta. Kao rezultat višegodišnjeg rada na oplemenji ivanju lekovitog, aromatičnog i začniskog bilja u Institutu za ratrstvo i povrtarstvo Novi Sad odnosno Zavodu za hmelj, sirak i lekovito bilje , dobijene nove sorte korijandra – NSBP- 186Sava i Nikola. Njihov genetički potencijal za prinos ploda prelazi 2500 kg/ha. Takođe je dobijena i sorta pitome nane – Danica, čije je genetički potencijal za prinos sirovog nadzemnog dela biljke preko 30/ha iz dva odkosa. Prinos suvog lišća je povećan za oko 33% a etarskog ulja za 40% u odnosu na standardnu sortu dok je sadaržaj ulja povećan za oko 8%.Poboljšanje i novostvorene sorte sve više nalaze mesto na njivama proizvođača. Tako i proizvodnja sortnog semena visokoprinosnih i kvalitetnih sorti dobijanja presudnu ulogu u unapređenju ukupne proizvodnje lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja. Zato osnovni zadatak semenarstva treba da bude obezbeđenje dovoljnih količina kvalitetnog semena svih kategorija, što može postići jedino primenom savremenih saznanja iz nauke i prakse.

Introdukcija i domestifikacija lekovitog bilja

Problem introdukcije i domestifikacije lekovitog i aromatičnog bilja za nas ima veliki privredni značaj, a rezultati tih proučavanja predstavljaju značajan doprinos nauci. Premda imamo tako bogatu spontanu floru lekovitog i aromatičnog bilja, mi ipak nemamo sve biljne droge koje propisuje jugoslovenska farmakopeja i zahteva naša farmaceutska i srodne industrije za izradu biljnih lekova i raznih biljnih derivata. To je jedan od razloga zbog koga smo osuđeni da uvozimo mnoge skupe, ali neophodne biljne droge. Privredno osamostaljivanje i razvijanje nezavisnosti Srbije od inostrastva u tom smislu, predstavlja veliki motiv za našu zemlju da se posveti itrodukciji i domestifikaciji ovog bilja u što većoj meri.Rad na introdukciji predstavlja očigledan primer povezivanja nauke sa praksom. Vekovna verovanja da su samo divlje biljke lekovite, nisu tačna. Eksperimentalnim radovima je utvrđeno da su i gajene lekovite biljke isto tako lekovite ako se proizvode na sličnom zemljištu i pod istim klimatskim i drugim okolnostima kao dotične divlje biljne vrste. Selekcijom najboljih vrsta, izborom najkvalitetnijeg zemljišta, povoljne klime, ekspozicije i nadmorske visine , upotrebom prirodnih i veštačkih đubriva, izmenom plodoreda, jarovizacijom, načinom obrade, berbe, sušenja i mnogim drugim agrobiološkim i agrotehničkim merama, mogu se dobiti izvesne droge bolje i lekovitije od onih dobijenih od divljih. Gajenjem po stručnim nadzorom, dobija se droga ujednačenog kvaliteta, postojanog hemijskog sastava, kao i visoka i stalna količina željene aktivne materije. Pored toga, čistoća droge ima veliki značaj za proizvodnju kvalitetnih lekova. Branjem divljeg lekovitog bilja može se desiti da se određene biljne vrste zamene drugim vrstama potpuno drugog farmakodinamskog dejstva, što se kod gajenja istih ne može dogoditi. Počeci rada na introdukciji lekovitog bilja u Jugoslaviji, vezuje se za Institut za farmakognoziju

Farmaceutskog fakulteta u Beogradu, još davne 1940. godine. Nažalost, ovaj institut je prekinuo svoj rad na tom polju usled izbijanja rata 1941. godine, da bi odmah po završetku isti obnovio i nastavio sa još većim entuzijazmom. Ogledno polje ovog instituta se nalazilo u Farmakognizijskom vrtu, na površini od oko 4000 m2.Institut za proučavanje lekovitog bilja „Josif Pančić“ u Beogradu, od svog osnivanja 1948. godine uzima učešće u tom radu, proširuje svoje oglede (posebno osnivanjem svoje stanice za selekciju lekovitog i aromatičnog bilja u Petrovcu na površini od oko 60 ha), te mu to ubrzo postaje i jedna od glavnih delatnosti. Vrlo brzo po svom osnivanju, 1952. godine, u ovom radu se priključuje i Zavod za hmelj, sirak i lekovito bilje, pri Institutu za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu.Ove tri institucije su postale najvažniji centri za proučavanje mogućnosti uvođenja u kulturu izvesnog broja lekovitih biljaka važnih za farmakomedicinsku privredu. Tako je plodnom saradnjom ovih institucija posle rata došlo do naglog podizanja kultura lekovitog bilja na nekoliko hiljada hektara oplemenjen pitome nane, kvalitetnog sitnozornog korijandera, odoljena, kamilice, matičnjaka, morača, estragona, izopa i drugih. Ogledi su vršeni u Institutu za proučavanje lekovitog bilja dr Josif Pančić, na oko 400 biljnih vrsta od čega j najveći broj (41 vrsta) iz familije Compositae, zatim Lamiaceae (32 vrste), Solanaceae (11 vrsta) Scrophularia, Plygonaceae i Umelliferae (po 10 vrsta) i druge. Sasvim razumljivo, perspektivnim vrstama je posvećeno najviše pažnje. Postavljen je najveći broj ogleda i istovremeno je vršeno laboratorijsko ispitivanje radi utvrđivanja kvaliteta droga dobijenih u našim uslovima. U tabeli 5, navedene su neke vrste na kojima su rađena ispitivanja.

Tabela 5.Ispitivanje biljne vrste u cilju introdukcije

GRUPA BILJ NA VRSTA POREKLO Alakloidne Solanum laciniatum Novi Zeland Solanum aviculare Scopolia stramonifolia Himalaji neke Datura sp. Suportski krajevi Hyosciamus muticus Egipat Lobelia div. Severna Amerika žuta beladona Stara planina jedić Kopaonik Heterozidne Rheum Tibet ( glikozidne ) Digitalisp purpcurca Zapadna Evropa Digitalis lanata Istočna Srbija Aromatične Ocium gratissimum Tropski krajevi ( etarska ulja ) Echinacea purpurea SAD Mentaha pipdrita Engleska i drugi krajevi Lavandula div. Francuska Taninske iz fam. Polygonaceae iz fam. Rosaceae Sluzne Althea div. Malva div. Plantago psyllium Uljane Euphoria div. Ricinus Insckticidnc Pyrcthrum div. Vitaminske Rosa div.

Urtica div. Biostimulinske Aloe arborescens Južna Afrika

Ovde treba naglasiti da je pored semena, sadnog materijala i sdanica lekovitog bilja dobijanog tokom drugog niza iz inostranstva,najvise biljaka doneseno sa nasih planina, recnih dolina, živih peskova, krsa, slatina, vodoploanog i drugog zemljista sa podrucja cele bivse Jugoslavije. Biljke iz tako formiranog kolekcija su podvrgane istrazivackom radu radi utvrđivanja da li ce dotične biljke u novoj sredini zadrzati dobra svojstva ili ne, ili ce mozda dati i bolje rezultate.Takođe su vršena i proučavanja uvođenja nekih važnijih lekovitih biljaka kao što su buhač, lavandula, rutvica, mravinac i dr., u kulturu u kontinentalnim delovima bivše Jugoslavije. U naporima da se pruži otpor spiranju i odnošenju plodnog zemljišta u planinskim i brdskim krajevima, i ublaži rušilačka moć bujice i erozije, kao pogodna i jeftina biološka mera konzervacije zemljišta pokazale su se izop, žalfija, pelen, lavandula, bela sapunjača, kao i neke druge vrste.Nešto kasnije, radu na introdukciji i selekciji lekovitog bilja pridruzio se Institut za ratarstvo i povrtarstvo iz Novog Sada – zavod za hmelj, sirak i lekovito bilje, u Bačkom Petrovcu. U ovom zavodu , tokom više godina iz zemlje i inostranstva je prikupljen semenski i sadni materijal lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja, i oforomljena je kolekcija istog. Rad na inrtodukciji je obuhvatio više familija sa 159 vrsta odnosa 410 različitih sorti, genotipova i populacija ovog bilja, koji su pripadale aromatičnim, alkaloidnim, hetrozitnim,služnim, saponizidnim, insekcidnim, taninskim i uljnim biljkama. Praćene su biološke karakteristike, prinos i kvalitet itih vrsta, kao i drugi uslovi njihov privođenja kulturi u agroekološkim uslovima Vojvodine, tokom nekolio godina. Proučavanju na bazi genetskih karakteristika i varijabilnosti u cilju selekcije i dobijanja novih sorti u zavodu za hmelj, sirak i lekovito bilje, Inst. Za ratarstvo i povrtarstvo N.Sad , bile podvrgnute sledeće vrste: pitoma nana, kamilica i digitalis. Odabrane su sorte koje se odlikuju većim genetskim potencijalom za prinos i kvalitet u odnosu na dotada gajenje sorte i populacije.

Zaključna razmatranja

Sa pomenutim primerima predstavljeno je dosadasnje istraživanje genetickih resursa, varijabilnosti i pobiljsanja sorti lekovitog bilja. Ako razmotrimo aktuelnu situaciju moyemo reci da naseznanje varijailnosti komercijalnih droga daje podsticaj za proiz.lek.bilja bolje kvaliteta sistematskopm kultivacijom. Kultivisanje vrsta zahteva specifikaciju emotipova, posto zahtevi za kvalitetom i specifikacija kvaliteta i+maju poterbu za defirmisanim homogenim reprokuducim bičljnim materijalom, ( sirovinom ).Ovo je jedino moze ostvarirtiu na osnovi selekcija hemotipova ili sistematskim oplemenjivanjem sorti. Istovremeno, osnov cini dalje izucavanje, prikupljanje, karterizacija i cuvanje bogatog genopfonga lekovitog bilja.Uprkos naporima i pogresu u ovom polju u poslednjem decenije, jos uvek postoji veliki zahteza selekciju i oplemnjivankju , koju bi trebali predstavljaju stimulanse za blisku buducnost.

GENETIČKI RESURSI VAŽNIJIH VRSTA VOĆAKA SR JUGOSLAVIJE

UVOD: Rad na genetičim resursima voćaka u našoj zemlji ima relativno dugu istoriju. Prve kolekcije su osnovane pri srednjim poljoprivrednim školama. Prikupljanje autohtonih sorti bilo je podstaknuto osnivanjem Društva za poljsku privredu (kasnije Srpsko poljoprivredno društvo) 1896.god. Škola za vinodelije i voćarstvo u Bukovu kod Negotina je 1895.godine uvezla iz Francuske i Nemačke 411 sorti voćaka.U Institutu za voćarstvo u Čačku zasnivanje prvih kolekcija voćaka počinie 1948. godine da bi već posle 6 godina bilo sakupljeno oko 1700 sorti raznih vrsta kontinetalnih voćaka. Cilj kolekcionisanja je bio pre svega korišćenje gerplazme u procesu stvaranja novih sorti, a manje u cilju očuvanja biodiverziteta , jer se u to vreme nije osećala potreba za tim s obzirom na stepen privredno tehnološkog razvoja, urbaniczacije i ugroženosti životne sredine. Sakupljanje i proučavanje authotnih sorti je, sa manjim ili većim prekidima obavljano sve do današnjih dana.

Ekonomski, nutritivni i drugi značaj vrste Jabuka – Među listiopadnim voćnim vrstama jabuka u svetu zauzima prvo mesto a u Jugoslaviji se nalazi na drugom mestu iza šljive. Budući da se najranije sorte beru se krajem juna i početkom jula , a zimske sorte se u hladnjačama mogu čuvati do sledeće berbe, jabuka poprima sve veći značaj. Plodovi jabuke pored značajne hranljive imaju dijetetsku i lekovitu vrednost. Oni imaju veliku upotrebnu vrednost i u industriji i kulinarstvu ( smrzavanje, pire, sok, koncentrat, jabukovača, sirće, rakija, voćni kolač, pite itd. ).Sistematskim ispitivanjem genofonda jabuke širom naše zemlje otrkrivena je velika genetska varijabilnost ( authotne sote, bezimski genotipovi, spontani sejanci ). Kruška – Ova voćna vrsta medju listopadnim voćkama zauzima drugo mesto u svetu (10.954.000 t) i četvrto mesto u Jugoslaviji (81.653 t). Spada u vrlo fino voće značajne hranljive vrednosti koje ima produženu sezonu korišćenja s obzirom da se poznije sorte mogu čuvati u hladnjačama sa kontrolisanom atmosferom. Pored upotrebe u svežem stanju koristi se i u prehrambenoj industriji I domaćoj preradi. Značajno je njeno dijetoprofilatičko dejstvo, a pripisuju joj se I lekovita svojstva.Naša zemlja raspolaže vrlo bogatim genofondom authotnih sorti kruške I njenih divljih srodnika. Nedavna istraživanja su pokazala da među ovim sortama i biotipovima postoje značajni izvori otpornosti prema prouzrokovaču opasne bolesti, Erwinia amylovora Winslow et al.Šljiva – Šljiva je u Jugoslaviji najviše zastupljena voćna vrsta sa proizvodnjom od 411.963 t Domaća šljiva je do skoro imala najveći privredni značaj za ekonomiju Jugoslavije zbog izvoza velikih količina suve i sveže šljive, kao i rakije. Inteziviranjem proizvodnje u industriskih

razvijenim zemljama, Jugoslavija postepeno gubi pozicije na svetskom tržištu. Sveži i suvi plodovi šljive imaju veliku upotrebu vrednost u ljudskoj ishrani obezbeđujući gradivne i energetske sastojke, i zaštitne materije.Breskva – vinogradska breskva – Genetička varijabilnost najvažnijih soti breskve u svetu je krajnje ograničena. S obzirom na ekonomski značaj breskve u svetu i u Jugoslaviji, pristupilo se intezivnom proučavanju genetičkih resursa breskve. Domaća poulacija vinogradske breskve u Jugoslaviji je značajan izvor genetičke varijabilnosti i kao takva može bitno da doprinese poboljšvanju današnjih sorti i podloga breskve.Kajsija - Kajsija je, s obzirom na kvalitet i hranljivu vrednost plodova, vrlo cenjena I značajna ali često deficitarna voćna vrsta zbog neredovnih i nestabilnih prinosa kao posledica kratkog i nestabilnog zimskog mirovanja, ranog cvetanja i oštećenja od poznih prolećnih mrazeva. Proizvodnja kajsije u svetu iznosi 2.377.000 t , a sa 24.809 t u Jugoslaviji zauzima 8 mesto među listopadnim voćkama.Dzenerika – Ne postoje statistički podaci o proizvodnji dzenerike. Gaji se sporadično u mnogim zemljama a u Turskoj i Rusiji postoje registrovane sorte. U našoj zemlji se razmnožava generativno i čini spontanu populaciju genotipova najrazličitijih osobina. Plodovi dzenerike su veoma cenjeni za proizvodnju sokova i predstavljaju biološki vrlo vrednu hranu bez ostataka pesticida. Posebno je značajno korišćenje dzenerike kao podloge za šljivu, kajsiju, pa i breskvu.Trešnja i divlja tresnja – Trešnja ima veliki privredni značaj kao vrlo fino i cenjeno voće. Proizvodnjom od 1.480.000 t a u Jugoslaviji 7 mesto sa količinom od 30.073 t.Sejanci divlje trešnje su najvažnija podloga za trešnju i višnju u Jugoslaviji i mnogim drugim zemljama. Cilj istraživanja je bio odabiranje tipova divlje trešnje , koji mogu da posluže kao pogodna podloga za trešnju i višnju i kao početni materijal u oplemenjivanju sorti i podloga trešnje. Višnja – Ova voćna vrsta je osamdesetih godina XX veka po proizvodnji plodova izbila na 3mesto u Jugoslovenskom voćarstvu. Pored maline je postala glavni izvozni artikal jugoslovenskog voćarstva. Njeni plodovi imaju svestranu upotrebnu vrednost. Populacija domaće višnje predstavlja bogat izvor genetičke varijabilnosti.

Malina – Malina je najznačajnija vrsta sitnog voća u Jugoslaviji. Po proizvodnji zauzima 6 mesto dok se u svetskoj proizvodnji nalzi na 16. mestu medju listopadnim voćkama sa 274.000 t. Najveci deo proizvedenih plodova ove vrste se izveze u smrzntom stanju. Koristi se u svežem stanju, za proizvodnjui sokova, sirupa i kulinarstava. Cilj selekcije je izdavanje superiornih genotipova iz prirodnih populacija.Maslina – Najznačajnija je vrsta južnog voća u našoj zemlji. Po prozvodnji sa 2.840 t se nalazi na poslednjem13 mestu. Koristi se za proizvodnju ulja i konzervisanje.

Sistematika

Jabuka – Pripada familiji Rosaceae L., pofamiliji Maloideae ( Pomoideae, Pomaceae, Malaceae, jabučaste voćke), rodu Malus Miller, vrsti divlja jabuka (Malus sylvestris (L.) Miller i Malus domestica Borkh.).

Kruška – Spada u familiju Rosaceae L., pofamilija Maloideae (Pomoideae, Pomaceae,

Malaceae, jabučaste voćke), rod Pyrus L., (kruška), vrsti obične kruške, Pyrus communis L.Šljiva- Pripada familiji Rosaceae L. (ruže), pofamiliji Prunoideae (Amygdalaceae,

koštičave voćke), rodu Prunus L., (šljiva i srodnici), podrodu Prunophora Focke (šljiva), vrsti domaće šljive Prunus domestica L.

Breskva- vinogradarska breska- Pripada familiji Rosaceae, pofamiliji Prunoideae (Amygdalaceae), rodu Prunus L., podrodu Amygdalus (L.) Fock, vrsti breskve, (Prunus presica (L.) Batsch. (Amygdalus persica L.= Persica vulgaris Mill.).

Kajsija- Spada u familiju Rosaceae L., podfamiliju Prunoideae (Amygdalaceae, koštičave voćke), rod Armenica Juss. (kajsija), vrstu obične kajsije, (Armenica vulgaris Lam.(Prunus armenica L.).

Dženarika- Pripada familiji Rosaceae L., podfamiliji Prunoideae, rodu Prunus L., podrodu Prunophora Fock (šljiva), vrsti dženarike, Prunus cerasifera Ehrh.

Trešnja- Pripada familiji Rosadeae, pofamiliji Prunoideae, rodu Prunus L.,vrsti trešnje Prunus avium L. (Cerasus avium (L.) Moench.). Divlja trešnja je rodonačelnik plemenitih sorti i podloga za trešnju.

Višnja- Spada u familiju Rosaceae, podfamiliju Prunoideae, rodu Prunus L.,vrsta obične višnje, Prunus cerasus L. (Cerasus vulgaris Mill.).

Badem- Pripada familiji RosaceaeL., pofamiliji Prunoideae, rdu Prunus L., podrodu Amygdalus (L.) Fock, vrsti običnog badema Prunus amygdalus (L.) Batsch (Amygdalus communis Spach.).

Orah- Pripada familiji Juglandaceae, rodu Inglans, L., vrsti oičnog (domaćeg, grčkog. karpatskog) oraha, Juglans regia L.

Leska- Pripada familiji Betulaceae, rodu Corylus L., vrst obične leske, Corylus avellara L.Malina- Pripada familiji Rosaceae L., pofamiliji Rosoideae (jagodaste voćke) , roda

Rubus (Tourn) L. (malina i kupina), podrodu Ideobutus Focke (malina), vrsti crvene maline, Rubus ideaus L.

Maslina- Spada u familiju Oleaceae podfamliju Oleoideae, rod Olea L., vrstu Olea auropea L. (maslina).

Poreklo vrste, divlji srodnici

Jabuka- Malus domestica Borkh potiče sa severnog Kavkaza i Avganistana i rasprostranjena u Evropi od Sredozemlja do Skandinavije. Njeni srodnici suČ Malus orientalis Oglitz, Malus pumila Miller, Malus dasyphylla Borkh., M.florentina Schneider.

Kruška- Pyrus communis L., Potiče iz Avganistana, a rasprostranjena je u Evroaziji. Njeni srodnici su: Pamygdaliformis Vill., P.nivalis, P. piraster, L., P. elaeagrifolia Pall.

Šljiva- Prunus domestica L. potiče iz Irana (Persije), a rasprostranjena je u zapadnoj Aziji, Kini i Evropi. Divlji srodnici su: P. insititia L., P. spinosa L. i P. cerasifera Ehrh.

Breskva- Prunus persica (L.) Batsch potiče iz Kine. Njeni srodnci iz Kine su: P. davidiana (Carr.) Franch, P. mra Kov et Kost., P. kansuensis, Kov. et Kost., P. ferganensis Kov. et Kost.

Kajsija- Prunus armeniaca L. potiče iz Kine. Njeni divlji srodnici su: A. brigantica Vill., A. ansu Kost., A. mume Siev., A. mandschurica Sevor., A. davidiana (Carr.) Francsh.

Dženarika- Prunus cerasifera Ehrh. je široko rasprstranjena od srednje Azje (Tjen Šan) do Baltičkog i Jadranskog mora. Njeni srodnici su: P. insititia L., P. spinosa L., i P. domestica L.

Trešnja- Prunus avium L. potiče iz Male Azije i Evrope. Njeni srodnici su: P. pumila L., P tomentosa Thunbg., P. pennsylvanica L. i P. machaleb L.

Višnja- Prunus cerasus L. potiče iz južne Evrope i jugozapadne Azije. Srodna joj je

stepska višnja, P. fructicosa Pall.Badem- Prunus amygdalus L. potiče sa prostora jugoisočne Rusije, Avganistana i Irana

(Persije), divlji srodnici su: P. fenzliana, Fritsch., P. argentea Rehd., P. bucharica Feotchenko i P. ulmifolio Franchet.

Orah- Juglans regia L. potiče sa ogromnih prostora od Karpata do Kine. Njegovi divlji srodnici sa dalekog istoka su: J. sieboldiana, Maxim., J. madschurica Maxim i. cathayensis Dode.

Leska- Corylus avellana L. vodi poreklo iz Evrope i Male Azije. Njeni divlji srodnici iz istih centara porekla su: C. colurna L., C. maxima Mill. i C. pontica (C.) Koch.

Malina- Rubus ideaus L. potiče iz istočne Azije, Evrope i Severne Amerike. Njeni divlji srodnici iz Amerike su: R. ocidentalis, L. R. neglectus Peck. i dr

Maslina- Olea europea L. potiče sa evroazijskog i afričkog kontinenta. U okviru ove vrste su podvrste: O. europea oleaster L. i O. europea sativa L.

Karakteristike genetičkih resursa

Istorijat prikupljanja, izučavanja i iskorišćavanja genofonda

Jabuka- U institutu za voćarstvo u Čačku se na kolekcionisanju, izučavanju i korišćenju autohtonih sorti radi od 1952. godine.U okviru rada na flori Srbije (1970, 1974) po rukovodstvom akademika prof. dr Mladena Josifovića pristupilo se inventarizaciji i opisivanju domaćih sorti jabuke.Za potrebe opštenarodne odbrane Jugoslovenske armije realizovan je projekat radi iznalaženja i iskorišćavanja autohtonih sorti jabuke pod naslovom „Unapređenje proizvodnje voća autohtonih sorti i ekotipova jabuke, kruške i šljive u brdko-planinskom području zapadne Srbije“ (1980).Za potrebe Banke biljnih gena Jugoslavije (BBGJ) u periodu 1989-1991. godine, na iznalaženju i proučavanju domaćih jabuka radile su sledeće ustanove: Institut za voćarstvo, Čačak, Poljoprivredni fakultet, Nov Sad, Poljorivredni fakultet, Zemun, Institut za poljoprivredna i tehnološka istraživanja, Zaječar, Zavod za vočarstvo PK INI Agrekonomik- Beograd, Stanica za voćarstvo Bijelo Polje, Zavod za suptropske kulture i životnu sredinu, Bar, Institut za biljnu proizvodnju, Peć.

Kruška- Prikupljanje uzoraka domaćih autohtonih i divljih odabranih krušaka obavlja se kod nas više od 100 godina. Osnivanjem Društva za poljsku privredu (kasnije Srpsko poljoprivredno društvo) 1969. u voćni sortiment unete su mnoge lokalne- autohtone kvalitetne sorte, a u listu „Težak“ preporučivano je njihovo gajenje. Škola za vinodelije i voćarstvo u Bukovu kod Negotina je 1895. godine uvezla iz Francuske i Nemačke 84 sorte kruške od ukupno 411 sorti voćaka.Na prikupljanju i proučavanju autohtoni krušaka se radilo u Institutu za voćarstvo u Čačku od 1948. godine.Od 1976. do 1985. izvršeno je kolekcionisanje 279 domaćih sorti krušaka za potrebe Ministarstva za poljoprivredu SAD (USDA) u cilju oezeđenja izvora otpornosti prema prouzrokovaču plamenjače kruške. U periodu 1989-1991. na proučavanju i deskripciji domaćih sorti kruške, za potrebe BBGJ radile su sledeće institucije: Institut za voćarstvo, Čačak, Poljoprivredni fakultet, Zemun, Poljoprivredni fakultet, Priština, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, Institut za poljoprivredna i tehnološka istraživanja, Zaječar i Stanica za voćarstvo, Bijelo Polje.

Breskva- U Jugoslaviji postoji bogata populacija generativno razmnožene vinogradarske breskve, koja je ozbiljno ugrožena savremenom agrotehnikom u vinogradarskoj proizvodnji i

urbanizacijom. Da bi se sačuvala genetička varijabilnost, intezivan rad na proučavanju, odabiranju, prikupljanju, čvanju i iskorišćavanju genofonda vinogradarske breskve u Srbiji započet je 1984. godine u Zavodu ua voćarstvo i vinogradarstvo, PIK INI Agroekonomik, Beograd. Od 1989-1991. u proučavanju vinogradarske breskve u SFRJ je uključeno pet organizacija iz Novog Sada, Zemuna, Beograda i Čačka (2).

Kajsija- Počeci selekcije kajsije sežu u 1952, godinu. U okviru zajedničkog jugoslovensko-američkog projekta E 30CR87 Klonska selekcija i selekcija klonova kajsije od strane Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu. Intezivan rad na selekcionisanju i karakterizaciji genotipova kajsije je obavljen u periodu 1989-1991. Za potrebe Banke biljnih gena Jugoslavije. U projekat je bilo uključeno 5 organizacija.

Dženarika- Selekcioni rad na dženarici u cilju iznalaženja pogodnih podloga za šljivu počinje 1948. godine. Na selekciji i proučavanju dženarike rađeno je i u okviru magistarskih i doktorskih teza ( A. Šoškić, 1971.).Intezivan ra na proučavanju, odabiranju i prikupljanju i iskorišćavanju genofonda dženarike započet je 189. godine za potrebe Banke biljnih gena Jugoslavije uz učešće 6 naučnoistraživačkih organizacija.

Trešnja- Rad na proučavanju, odabiranju i prikupljanju selekcija divlje trešnje (vrapčare) i domaćih sorti u Srbiji je skromnih razmera. Na pomenutom projektu Banke gena Jugoslavije (1989-1991) bile su uključene 4 ustanove.

Višnja- Ako se izuzme izdvajanje , proučavanje i korišćenje olažinske višnje rad na selekciji u popilaciji domaće višnje je bio dosta skromnih razmera (Mišić i saradnici, 1987.). Tek 1989-1991., za potrbr Banke biljnih gena Jugoslavije, četiri naučne organizacije su započele rad na selekciji višnje: Institut za voćarstvo, Čačak, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, Institut za biljnu proizvodnju ,Peć, Zavod za voćardtvo i vinogradarstvo, Padinska Skela, PKB INI Agroekonomik, Beograd.

Badem- S obzirom da se badem gaji uglavnom u Crnoj Gori, a u Srbiji vrlo retko i sporadično, selekcija i proučavanje u populaciji badem je izvršena na području Republike Crne Gore. Orah- Rad na selekciji oraha u Jugoslaviji datira još iz 1949. godine kada su izdvojeni i proučeni vrlo vredni tipovi, koji su se odomaćili kao sorte. Kasnije se uključio i Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu iz čega su rezultirale prve priznate jugoslovenske sorte. U toku 1980-1981. u Čačku je obavljen rad na selekciji oraha koji se nastavlja kdo današnjih dana. Na zajedničkom projektu Banke biljnih gena Jugoslavije (1989-1991) radili su: Institut za voćarstvo, Čačak, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, Poljoprivredni fakultet, Zemun, Institut za biljnu proizvodnju ,Peć, Zavod za voćardtvo i vinogradarstvo, Padinska Skela, PKB INI Agroekonomik, Beograd i Institut za poljoprivredna istražianja, Zaječar.

Leska- Rad a selekciji obične leske iz prirodne populacije u Jugoslaviji bio je skromnih razmera. U realizaciji projekta formiranja Banke biljnih gena Jugoslavije (1989-1991) bilo je uključeno četiri orgnizacije: Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, Poljoprivredni fakultet, Zemun, Institut za biljnu proizvodnju ,Peć, Zavod za voćarstvo i vinogradarstvo, PKB INI Agroekonomik Beograd, Padinska Skela.

Malina- Selekcija u populaciji divlje maline u Jugoslaviji počinje za vreme realizacije zajedničkog jugoslovensko-ameičkog projekta „Stvaranje novih sorti malina“ Ž (E30-CR-71) u periodu 1970/1974. godine. U periodu 1989/1991. na proučavanju i kolekcionisanju maline radili su Institut za voćarstvo u Čačku, Zavod za voćarstvo i vinogradarstvo, PKB INI Agroekonomik, Beograd, Padinska Skela i Poljoprivredni fakultet Zemun.

Maslina- Imajući u vidu njeno geografsko rasprostranjenje, na proučavanju, odabiranju i

prikupljanju radio je Zavod za suptropske kulture i zaštitu životne sredine, Bar.

Rezltati u oplemenjivanju

Jabuka- Na oplemenjivanju jabuke se vrlo mnogo radi u svetu i kod nas. U Institutu za voćarstvo u Čačku do sada su priznate dve zimske sorte: čačanska i čadel. Iz 431 kombinacije ukrštanja izdvojeno je 135 perspektivnih hibrida koji potiču iz 43 kombnacije, dok u ostalih 388 nije bilo dobrih hibrida. Najveći broj dobrih hibrida je izdvojen iz kombinacije Jonathan *Golden Delicious (14), Prima *Melrose (13), Idare * Melrose (12), i Golden Delicious * Jonathan (11). Iz 15 kombinacija je izdvojeno po 2-7 perspektivnih, a iz preostale 22 kombinacije samo po 1 dobar hibrid.U radu na stvaranju otpornih genotipova jabuke prema Veturia inaequalis korišćene su sorte Primalekcija TNR 10T23 i standardne sorte Melrose i Golden Delicious. Iz potomstva ovih roditelja odabrano je 26 perspektivnih selekcija.Na poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu posle 1985. godine rade na oplemenjivanju jabuke na programu otpornosti prema parazitima (pepelnica i čađava krastavost). Kao izvori otpornosti koriste se autohtonr sorte šumtovku i biharku i dve selekcije (NS 1/27 i NS 1/105) kao očinski partneri i standardne visokokvalitetne sorte Primu, Coxs Orange Pippin, Freedom, Florina, Zlatni Delišes i Granny Smith, kao majčinski partneri. Dobijeni rezultati ukazuju na binominalnu distribuciju u hibridnom potomstvu.

Kruška- U oplemenjivanju kruške postignuti su značajni rezultati. Stvorene su tri nove sorte šampionka, junsko zlato i trevlek i više desetina perspektivnih hibrida. Sorte Junsko zlato (vrlo ranog zrenja) i šampionka zauzimaju značajno mesto u komerijalnoj proizvodnji kruške. Hibridi X/27 i I/9 su prijavljeni Saveznoj komisiji za priznavanje sorti, a pored njih, kao perspektini d otobre rezultate pokazuju IV/2, IV/45, V/30, I/14 i drugi (Nikolic,1997).U Kearneysville (VW, USA), jeribasma (vodenjača) i mednik koriste se programu stvaranja otpornih sorti kruške prema prouzrokovačuplamenjače kruške (Erwinia amylovora) i kruškine buve (Psylla pyri) kao izvor otpornosti. Dobijeni sejanci kruške pokazuju otpornost prema plamenjači kruške i kruškinoj buvi (Van der Zwet et al., 1987; Bell, R., 1996.).

Šljiva- U oplemenjivanju šljive su postignuti najbolji rezultati u nas. Stvoreno je ukupno 8 novih sorti (čačanska rana, čačanska lepotica, čačanska najbolja, čačanska rodna, čačanski šećer, valjevka, jelca i valerija) koje se odlikuju dobrom i redovnom rodnošću,većina vrlo kvalitetnim plodovima i tolerantnošću na šarku šljive. U tom prednjače čačanska najbolja i valjevka. U Nemačkoj je korišćenjem naših tolerantnih sorti u prcesu hibridizacije dobijeno potomstvo koje se odlikovalo visokom tolerancijom prema šarki šljive (Hartman, 1996.).

Breskva- U Jugoslaviji je stvoreo 7 sorti breskve (radmilovačka, čačak maja, verna julija, dora i goca). Populacija vinogradarske breskve u Jugoslaviji odlikuje se velikom genetičkom ranorsnošću u pogledu otpornosti prema mrazevima i rouzrokovačima bolesti (naročito prema Taphrina deformans), bujnosti stabla, krupnoće i kvaliteta ploda za upotrebu u svežem stanju i preradu, klijavosti semena, bujnosti i uniformnosti sejanaca iz različitih porodica i otpornosti prema suši. Sejanci (selekcija) vinogradarske breskve GR/65/87, L/104/88, R901 I J932 najviše obećavaju. Neke selekcije se uspešno razmnožavaju zrelim reznicama uz primenu indoluterne kiseline. Sejanci nekih selekcija vinogradarske breskve mogu da se koriste kao pogodna generativna ppdloga za bresvu, a selekcija GR/65/87 može da posluži kao izvor genetičke otpornosti prema Tephrina deformans.

Kajsija- Kao rezltat pozitivne selekcije iz spontane populacije kajsije, izdvojen je veliki broj genotipova od kojih je pet prizato za sorte (čačansko zlato, čačanska pjosnata, vera, biljana i

aleksandra).Nove sorte se odlikuju dobrim kvalitetom, a neke od njih krupnijim plodovima i reovnijim prinosima u odnosu na mađarsku najbolju.

Dženarika- Populacija dženarike u našoj zemlji odlikuje se velikom raznovrsnošću u pogledu bjnosti, rodnosti, vremena zrenja, krupnoće ploda, klijavosti semena, bujnosti sejanaca i karaktera njihovog grananja i otpornosti prema virusu šarke i drugim prouzrokovačima bolesti. Izdvojeni su genotipovi pogodni za preradu u sokove sa žutim plodovima i visokim sadržajem rastvorljivih suvih materija i kiselina i genotipovi ogodni kao podloge za kalemljenje pošto njihovi sejanci ne daju bočne grae pri osnovi.

Trešnja- Populacija trešnje se odlikuje raznovrsošću u pofledu vremena cvetanja, vremena zrenja, krupnoće i kvalitet ploda. U populaciji divlje trešnje postoji velika genetička raznovrsnost u pogledu bujnosti, rodnosti, vitalnosti, kvaliteta debla i sl. Selekcija DTD 901 je izvanredan genotip- snažan, vitalan i vrlo rodan. Genetička raznovrsnost divlje trešnje tek treba bolje da se iskoristi u oplemenjvačkom radu. Do sada su stvorene dve sorte trešnje- Asenova rana i Čarna. Čarna je rodna, srednje rana sorta obojenog soka.

Višnja- U Jugoslaviji su planskom hiridizacijom stvorene tri sorte višnje (čačanski rubin, šumadinka i lara).U populaciji višnje u našoj zemlji je primećena značajna raznovrsnost u pogledu bujnosti, tipa grananja, sklonosti ka ogoljavanju i tipa rodnog drveta, rodnosti, krupnoće ploda i otpornosti prema prouzrokovačima bolesti.Među selekcijama avalske višnje najveću pažnju zaslužuje Zuce 5 i Zuce 6. Samooplodne su i vrlo rodne, a nisu osetljive prema prouzrokovačima ekonomski najtetnijih bolesti.Korišćenje izdvojenih genotipova u oplemenjivačkom radu tek predstoji.

Orah- Populacija običnog oraha u našoj zemlji predstavlja veliki izvor genetičke varijabilnosti. Ona se ogleda u pogledu početka i završetka vegetacije, rodnosti, krupnoće i kvaliteta jezgra, otpornosti prema niskim temperaturama, suši i prouzrokovačima bolesti. Selekcionisanjem iz prirodnih populacija stvorene su prve odomaćene sorte: Ibar, Ovčar, Vujan (u Čačku) i novopriznate sorte oraha: Šampion, Srem, Tisa, Bačka i Mire i selekcije Novosadski kasni i Novosadski rodni (u Novom Sadu). Korišćenjem ovih sorti i selekcija u procesu hibridizacije sa američkim sortama će se dobiti nove sorte za naše agroekološke uslove.

Leska- Na oplemenjivanju leske u našoj zemlji nije rađeno mada se izdvojeni genotipovi obične šumske leske odlikuju dobrom prilagođenošću našim uslovima.

Malina- Na oplemenjivanju maline postignuti su dobri rezultati. Stvorene su tri nove sorte: krupna dvoroda, gradina i podgorina. Gradina je rodna, kvalitetna sorta koja je uvršćena u sortiment Jugoslavije i Francuske.

Rad na uzorcima za Banku biljnih gena Jugoslavije ( BBGJ )

U okviru projekta ``Formiranje banke biljnih gena Jugoslavije ``( BBGJ ), koji je finansiraloSavezno ministarstvo za poljoprivredu, na proucabvanju , odabiranju, prikupljanju I konzervaciji authotnih genotipova 13 vrsta vocaka radilo 9 naucnoistrazivackih I visokosolskih ustanova sa teritorije SR Jugoslavije. Utoku 1989 – 1991. god. Odabirano je I prouceno 475 genotipova I njihov opis je predat BBGJ krajem 1991.god. ( tabela 2. )

Tabela 2. Broj uzoraka voćaka za BBGJ

Samples of fruit species BBGJ

No NAME OF SPECIES NUMBER OF SAMPLES PROCESSED

LEVEL OF SAMPLES PROCESSED NUMBER OF ISSUED SAMPLES1.0-3.0 3.0-5.0 5.0-8.0

1 Malus domestica 143 -

Zaključak

S obzirom da geneticki resursi vocaka u jugoslaviji predstavljaju bogate izvore geneticke varijabilnosti u svetskim razmerama , a da geneticka erozija ugrozava njihov bioloski opstanak trebahitno I sistemetski pristupiti njihovom istrazivanju , sakupljanju, cuvanju I koriscenju. Stvarivanje, proucavanje I iskoriscavanje Banke gena vocaka jugoslavije je prioritetan zadatak vocarskih naucnoistrazivackih oraganizacija. Ovaj krupan posao velikog naconalnog medjunarodnog znacaja nece , medjutim, moci uspesno da se realizuje , ako se minstra za anuku,tehnologiju I razvoj rep. Srbije, Rep. Crne Gore I Sav. Rep. Jugoslavije, kao I medju.organizacija ne budu znatno vise nego do sada finansijski angazovana.Apelujemo na sve nadlezne da program banke biljnioh gena Jugoslavije, a u okviru njega Iprojekat banke gena vocaka Jugoslavije, dobije odgovarajucu moralnu I finansijsku podrsku kako bi njegova realizacija omogucila da proizvodno vise bioloski vrednije hrane.

GENETICKI RESURSI VINOVE LOZE JUGOSLAVIJE

UVOD:Banke Biljnih Gena imaju primarni zadatak da sacuvaju svu geneticku raznolikost uokviru pojedinih vrsta kulturnih biljaka. Poytreba sifovog formiranja je nastala kao posledicanapretka polj.i nastojanja proizvodjaca da gaje sorte koje u datom trenutku daju najbolje finansijske rezultate. Na ovaj nacin komercijalno inferirone sorte se potiskaju iz proizvodnje sa velikom veratnocom da se potpuno izbube. Pencic – 1987 je ovu pojavu nazvao ``geneticka erozija ``.Kako se portebe covecanstvau buducnosti ne mogu predvideti ,neophodno je da se za buducegeneracije sacuva sva geneticka raznolikost biljnog sveta.Krajni cilj banke biljnih gena je koriscenje genetickih izvora u oplemenjivackom radu. Da bi se to obezbedilo neophodno je organizovati njihovo pronalazenje , prikupljanje, cuvanje, karakterianje I evulaciju.Genofond roda vitis je predmet rada tri medjunarodne organizacije :OIV – Office international de la vigne et du vin – Medjunarodni ured za lozu I biljne geneticke izvoreIBPGR – International Board for Plant Genetics Resources – Medjunarodni savet za biljne geneticke izvore UPOV – Union pour la Protecton des obtetions Vegetables – Udruzenje za zastitu novih genetickih kapaciteta.Kada je u pitanju vinova loza , teritorija balkana ne predstavlja jedinstven ekosistem. Posebnovelika razlike izmedju severnog dela koji se nalazi u uslovima kontinentalne klime I juga koji je pod uticajem mediteranske klime. U svakom od ovih podrucja postoji vise kolekcija sorti vinove loze koje najcesce nose naziv ``ampelografske kolekcije ``. U njima se sorte odrzavaju in vivo, tokom vise decenija , a prvenstveno su sluzile za :introdukciju, ampleografska ispitivanja a zatim i za stvaranje novih genetickih kapaciteta.Najpoznatije su sledce kolekcije :–U Sloveniji :Maribor, Kromberg, Loze, Krško, Nova Gorica-–U Hrvatskoj :Split, Yagreb, Zadar, Poreč;–U BiH: Mostar, Trebinje;

–U Crnoj Gori : Titograd;–U Makedoniji : Skoplje;–U Srbiji : Radmilovci, Sremski Karlovci, Smederevo, Svetoyarevo, Aleksondrovac, Bukovo, Nis, Suva Reka , Orahovac , Bela Crkva , Palic.Analiya ovih kolekcija krajem osamdesetih godina za porebe OIV je iyvrsena pod rukovodstvom L.Avravoma.Genotipovi iy desetak najboljih kolekcija su obradjeni ya 8 karakteristika.Okayalo se da na tlu SFRJ postoji iyuyetno bogat genofond vinove loze. Ovi podaci su zajedno za stotinak drugih kolekcija iz celog sveta obradjeni u Institutu Geilweilerhof u Nemackoj.

NACIN ČUVANJA GENOFONDA VITIS Za sve poynate sorte poznate vinove loze se moze reci da su u velikom stepenu heterozigotnesto pri razmnozavanju semenom dovodi do velikog cepenja u potomstvu.Zbog toga cuvanje sorti vinove loze u obliku semena nije moguce. To je u ostalom i razlog zbog cega se one u praksi razmnozavaju vegetativno.Postoje izvesne ogranicene mogucnosti cuvanja kulturom in vitro. Sustina ovog metoda je tome da se zive biljcice odrzavaju na niskim pozitivnim temperaturama i uy dodatni tretman sa inhibitorima rasta usporava se njihov rats i celokupna zivotna aktivnost. Cuvanje se obavlja u sterilnim uslovima u trajanju od nekloliko godina. Postupak je delikantan i skup.Dugotrajno i uspesno cuvanje gonofonda Vitis je moguce ex situ in vivo, u poljsim uslovima u takozvanom ampelografskim kolekcijama. U njima se zive biljke mogu uspesno odrazavati oko 30 god i na njima se istevremeno mogu vrsiti razna osmatranja i i spitivanja u okviru programa karakterizacije i evaluacije. Pored ovoga , iste biljke se mogu koristiti u oplemenjivackom radu, kao i za razmenu materijala. Prema tome ovakav nacin cuvanja genofonda vitis moze se smatrati najpogodnijim.Zbog velekih razlika u klimatskim uslovima , neophodno je posebno kelekcioisanje i cuvanje genetckih resursa u kontinetalnoj , a posebno u juznoj klimi pod uticajem Mediterana.Deskriptori za rod Vitis – U okviru medjunarodne organizacije za lozu i vino radi stalna Ampelografska komisija koja izmedju ostalog ima zadatak da stadarduje metodologiju za karektirizacij i evaluaciju vrsta i sorti roda Vitis.Ova medjunarodna komisija uspesno radi jos od kraja proslog veka .Svako svojstvo ima karakteristican broj i ocene za njega od 1-9. Ocena 1 uvek oznacava minimum, nedostatak ili vrlo slab intezitet, a ocena 9 oznacava maksimum , ili vrlo jak intezitet ekspersije odredjene karakteristike.Izmedju ovih granica se nalaze ostali stupnjevi u kontinelnom nizu od 1-9 , ili sa intervalnim izostavljanjem pojedinih ocena. Na primer:Svojstvo : Velicina odraslo lista; Code OIV – 065; IBPGR – 4.1.6; UPOV – 30 Ocene Primer 1= vrlo mali V. Ruperstris 2= mali Grenache noir N 5= srednji Chenin blane B 7= veliki Caringan N 9= vrlo veliki V. RipariaAlterativne su one karakteristike koje variraju izmedju prisutan i odsutan.Prvi slucaj nosi oznaku 1 a drugi 9. Ocenjivanje se obavlja vizuelno, senzorski ili merenjem na odredjenom uzorku i u odredjeno vreme sto je sve precizno navedeno u svakoj deskriptorskoj listi.Grupa eksperata koju je delegirao OIV je za IBPGR koja radi u okviru FAO, izradila deksip

torske liste za vinovu lozu. Ova publikacija je obavljena na engleskom jeziku i sadrži precizne defininicije za:–pasoske podatke,–karakterizaciju i primarnu evulaciju i–evulaciju uzoraka.

Treca medjunarodna organizacija UPOV je izradila deksriptore za vinovu lozu kiji imaju zacilj indetifikaciju novih genotipova u cilju zastite autorskih prava.Deskriptori OIV obradjuje najveci broj karakteristika dok UPOV najmanje svega 36.Nakon detaljnih analiza odlucili smo da osnovu BBGJ za vitis cine deskriptori IBPGR.Podatke za zive kolekcije smo dopunili sa jos nekim vinogradarskim podacima.Za pasoske podatke usvojili smo sve stavke koje su navedene u deskriptoru IBPGR.Za karakterizaciju i primarnu evulaciju usvojili smo sve deskriptore ukupno 21.Za evulaciju smo utvrdili deskriptore liste za 57 karaktera..Pregled deskriptora za karakteristike pojedinih organa vinove loze prikazan je u tabeli 1.Definisane deskriptorske liste ce se koristiti prema potrebi. Mogu se dopunjavati i korigovati. Za ovo bi bilo veoma korisna stalna veza sa institutom u Geilwilerhofu-Nemacka koji na medjunarodnom planu koordinira rad na genetickim resursima za rod Vitis.Deskriptori BBGJ za vitis su fotokopije deskriptorskih lista OIV koje su u orginalu imaju tekstove na engleskom,spanskom,francuskom i nemackom jeziku kao i naznacene kodove za deskriptore OIV, IBPGR I UPOV. Mi smo ovim listama dodali prevod na srpskohravtskom jeziku i code za BBGJ koji je ustvari indetican codu IBPGR. Na ovaj nacin je ostvarena kompatibilnost BBGJ sa sve tri medjunarodne institucije koje se bave genofondom Vitis.

Tabela 1. Pregled genotipova u BBGJ za Vitis BBGJ Descriptors review for Vitis

Karakteristike Karakter.i prim.eval.

Evaluaciju Ukupno

Mladog lastara 3 0 3

Mladog lista 0 3 3

Odraslog lista 6 14 20

Zrelog lastara 1 12 13

Cvasti, grozda,bobica

10 11 21

Rasljika 1 1 2

Fenoloske karakteristike

0 4 4

Biolske karakteristike

0 8 8

Privredne 0 4 4

karakteristike

Ukupno- Total 21 57 78`

Formiranje baze podataka u informacionom sistemu- Nakon definisanja deskriptora postpupilo se formiranje baze podataka u informacionom sistemu BBGJ. Ovaj posao je izveden pod strucnim rukovodstvom dr Vlastimira Mkevica u institutu za kukuruz u Zemun Polju.Svi tekstovi su na engleskom uz poziv na sifru VITI.

Formiranje baze podataka za kolekcije – Sve nacionalne kolekcije jugoslavije nose oznaku YUG i odgovarajuci indetifikacioni broj ppod kojim su regristovane na medju.planu. Na primer kolekcija u Radmilovcu nosi opznaku YUG 01.Uz uvazavanje deskriptora IBPGR definisana su 32 svojstva za zive kolkecije.

Formiranje baze podataka za pasoske podatke uzoraka - Broj uzoraka sluzi kao indetifikator uzoraka.Jednom izdat ovaj broj se vise ne moze dati drugom uzorku cak ni onda ako se taj uzorak izgubi.Da bi se resilo pitanje primarnog naziva i sinonima bilo je neophodno predhodno ujednicavanje nominacije uzoraka. Prenosenjem sorti iz jednih regiona u drugi one cesto dobijaju i nove naziveTako da se ste sorte cesto zovu istim imenom a nije retko da razlicite sorte nose isto ime. Zbog toga u pogledu naziva pojedinih sorti svetu a i u nas vlada velika konfuzija.Sve zemlje clanice evropske ekonomske zajednice obavezne su da u medjunarodnim kontaktima utvrdjen primarni naziv sorte navode kao prvi a iza njega mogu navoditi i drugi sinonimi. Medjunarodna organizacija za lozu i vino ciji je clan i nasa zemlja je preporucila da i druge zemlje koje nisu clanice EU,prihvate ovako utvrdjenu nominaciju sorti.Veliki broj sorti iz ove liste EU se nalazi u Jugoslaviji , no pred toga mnogo authotnih i drugih sorti koje se nalaze na tlu Jugoslavije nije obuhvaceno listom EU. Zbog toga je bilo neohpodno da vse izradi ova lista i za Jugoslaviju.Nju je izradila Komisija u sastavu- prof.dr Lazar Avramov, prof. Dr Petar Cindric i docent dr Nada Korac.Na bazi materijala OIV, strucne literature iz ove oblasti i licnog iskustva, komisija je odredila primarni naziv i najvaznije sinonime za celokupni genetski potencijal koji je obuhvacen radom na Ganci Biljnih Gena Jugoslavije.Iza primarnog naziva sorte naveden je medjunarodno dogovoren simbol koji oznacava boju grozdja- B- zelena ili zuta boja pokozice – Blanc G – siva boja pokozice – Gris N – crna ili plafva pokozica – Rose. Nakon ovoga su stvoreni uslovi za alfabetski redosled uzoraka u BBGJ.

Pored ovoga u pasoskim su definisani jos poreklo uzoraka, mesto gde se nalazi, godina sdanje, broj biljaka, status uzoraka i njegova upoptrebna vrednost. Formiranje baze podatakqa za karakterizaciju i primarnu evaluaciju uzoraka - U informativnom sistemu je formirana baza podataka za 21 deskriptor za sledece biljne organe – mlad lastar 2 , odrastao list 6, cvast 1, grozd, bobica 11 i rasljiku 1.Za rad na trenu pored orginalnih deskriptorskih lista na kojima su data detaljna upustva za velicinu uzoraka, optimalno vreme osmatranje, kao i skica organa sa tacno obelezenim mestima osmatranja na njemu , izradjeni su posebni radni formulari u koje se upisuju ocene za sve karakteristike.

Zaključak

Motivi za očuvanje i izučavanje genetičkih resursa su pre svega etički i istorijski, a tek na duge staze ekonomski, jerod njih zavisi uspeh oplemenjivanja.U okviru rada na projektu „Formiranje BBGJ“ u delu koji se odnosi na genofond VITIS mogu se izvesti sledeći zaključci:Analizirano je stanje genetičkih resursa Vitis na tlu Jugoslavije. Ustanovljeno je da se širom zemlje u okviru živih ampleografskih zbirki, takozvanih ampleografskih kolekcija, čuva bogat genofond roda Vitis, koji je rezultat kolekcionarske tradicije mnogih naučnih institucija iz oblasti vinogradarstva.Kada je genofond Vitis u pitanju, čuvanje in vivo ex situ je veoma pogodan, jer obezbeđuje dugotrajno odrđavanje živih biljaka u toku više decenija. Pored toga, na istim biljkama može da se obavlja njihova karakterizacija i evaluacij, a moguće je i obezbeđenje uzoraka za razmenu materijala. U ovom smislu definisani su potrebni normativi za rad u okviu BBGJ.

DIVERZITET I KORIŠĆENJE GENETSKIH RESURSA DRVEĆA I ŽBUNJA JUGOSLAVIJE

IZVOD: Bogatstvo šuma Jugoslavije prema broju drvenastih vrsta, njihovom diverzitetu i primarnim gen centrima je jedinstveno u Evropi. Šumski resursi Jugoslavije obuhvataju 205 autohtonih vrsta drveća i žbunja (175 lišćarskih i 35 četinarskih), sa primarnim gen centrima većeg broja edemskih i endemsko-reliktnih vrsta- Pinus peuce, Pinus heldreichii, Picea omorika, Fraxinus pallisae,Forsythia europaea, Cotylus colurn i dr.U cilju očuvanja genofonda in situ, u SRJ, izdvojeno je devet Nacionalnih parkova deset Regionalnih parkova, 5 Rezervata i 158 Semenskih sastojina privredno značajnih vrsta četinara i lišćara ukupne površine od 1134 ha.Očuvanje genetskog bogatstva ex situ, obuhvata reprodukciju šumskih populacija i superiornih genotipova osnovanjem specijalizovanih objekata arboretuma i živih arhiva, provenijeničnih testova, testova potomstva, klonskih testova i semenskih plantaža. Balansni model genetičke strukture populacija vrsta drveća i žbunja otkriva njihova nova svojstva i zahteva dalja istražvanja.

UVOD: Šumski fond SR Jugoslavije obuhvata 2,85 miliona ha, od čega je 50,2% državnih šuma.

Stepen šumovitosti je 39,3%. Prema stanju šuma veći deo čine šume i kulture- 49%, izdanačke šume-42,8%, a šikare i šibljaci- 9%. Prosečna zapremina po ha obrasle površine je 107 m3, a ukupni godišnji zapreminski prirast je 2,6m3/ha, Jović i Medarević 1995. Od ukupne površine pod šumama, čiste sastojine lišćara obuhvataju 60,7%, a četinara 4,7%. Mešovite sastojine četinara i lišćara obuhvataju površine 33,0%, a mešovite sastojine četinara 1,2%. Šume su izgrađene od oko 205 autohtonih vrsta drveća i žbunja (170 lišćanih i 35 četinarskih vrsta) koje prema geografsko-flornim elementima pripadaju srednjeevropskom elementu 57,9%, potskom elementu 32,6% i mediteranskom 9,5%. Na području SRJugoslavije nalae se primarni gencentri za veći broj endemskih i endemsko-reliktnih vrsta Pinus peuce, Pinus heldreichii, Fraximus pallisae, Forsythia europaea, Corylus colurna. Šumski resursi Jugoslavije, obiluju brojnim ekotipovima, varijetetima, formama i drugim oblicima polimorfiuma, što su značajni činioci za očuvanje adaptivnosti vrsta (Guzina 1980).U okviru šumskih genetskih resursa, poseban značaj ima prisustvo mnogobrojnih divljih voćnih vrsta. U prirodnim šumskim zajednicama Jugoslavije nalaze se oko 88 voćnih vrsta iz 18 rodova. Pregled najznačajnijih rodova i vrsta dat je u tabeli 1.

Tabela1. Divlje voćne vrste u šumskim ekosistemima Jugoslavije Wild fruit species in forest ecosystems of Yugoslavia

FAMILIJAFAMILY

RODGENUS

VRSTA (E)SECIES (ES)

CUPRESSACEAEPodfamilija JUNIPERIODEAEsubfamily

Juniperus Juniperus communis, Juniperus intermedia, Juniperus nana, Juniperus oxycedrus

FAGACEAE Castanea Castanea sativaCORNACEAE Cornus Cornus mas, Cornus

sanguineaBERTULACEAE Corylus Corylus avellana, Corylus

colurnaROSACEAE Cotoneaster Cotoneaster integerrima,

Cotoneaste tomentosaMalus Malus dasyphyllo, Malus

domestica, Malus florentina, Malus silvestris

Pyrus Pyrus amygdoliformis, Pirus communis

Rosa Rosa agrestis, Rosa alpina, Rosa canina, Rosa pendulina, Rosa glutinosa, Rosa tomentosa

Prunus Pruns amygdalus, Prunus avium, Prunus cerasifera,

Prunus fruticosa. Prunus tomentosa

Rubus Rubus caesius, Rubus candicans, Rubus canescens, Rubus hirtus, Rubus idaeus, Rubus tomentosus

Sorbus Sorbus aria, Sorbus aucuparia, Sorbus domestica, Sorbus torminalis

ELEAGNACEAE Hippophae Hippophae rhamnoidesJUGLANDACEAE Juglans Juglans regiaCAPRIFOLIACEAE Sambucus Sambucus nigra, Sambucus

racemosusERICACEAE Vaccinium Vaccinium myrtillus,

Vaccinium uliginosum, Vaccinium vitis-ideae

VITACEAE Vitis Vitis silvestrisSAXIFRAGACEAE Ribes Ribes alpinum, Ribes

grosularia, Ribes multiflorum, Ribes petraeum

Prekomerne i biološki-uzgojno, često nepravilno sprovedeno iskorišćavanje šuma, svojom retrogresivnom selekcijom i lošim izborom semena negativno su se odrazile na izmenu kompozicije genofonda u populacijama drveća. Osiromašuje genofonda preti gubitkom najvrednijeg genetskog materijala, čija je koncentracija ovde, s obzirom na veličinu površine Jugoslavije, jedinstveno u Evropi. Pored ovoga specifični nepovoljni agensi spoljašnje sredine- zagađenost vazduha, kisele kiše, saobraćaj, industrijalizacija utiču na ubrzano propadanje šuma i potiskivanje autohtone drvenaste vegetacije. Vrednost genetskih resursa vrsta drveća i žbunja, kao i rastuće potrebe za drvetom podrazumevaju inteziviranje rada u cilju očuvanja i usmerenog korišćenja genetskog bogatstva u šuma i drvenastih biljaka in situ i ex situ, tabela 2.Tabela 2. Oblici očuvanja genofonda prirodnih populacija drveća

Gene pool conservation of natural population of trees1.Očuvanje genofonda in- situ- konzerviranjem zrelih sastojina1.Gene pool conservation by in situ- conservation of mature stands - prirodni rezervati/ natural reserves - nacionalni parkovi/ nacional parks - seenske sastojine/ seed stands - grupe stabala (u extremnim slučajevima i pojedinačne individue)/ tree groups )in extreme cases, individual trees)

2.Očuvanje genofonda ex situ- podizanjem specijalizovanih kultura2.Gene pool conzervatin by ex situ- establishment of specialized plantatitons - arboretumi/ arboreta - živi arhivi/ live archive - semenske plantaže/ seed orchard

- testovi provenijencije/ provanance test - testovi potomstva/ progeny test

Očuvanje genetskih resursa in situ

U cilju očuvanja genofonda in situ, u SRJ izdvojeno je devet Nacionalnih pakova, deset Regionalnih parkova, 50 Rezervata i 158 Semenskih sastojina privredno značajnih vrsta žetinara i lišćara, tabela 2. Nacionalni parkovi se prostiru na ukupnoj površini od 240.600 ha, i to – Fruška Gora, površine 25.300 ha, Đerdap, površine 63.608 ha. Tara, površine 19.200 ha, Kopaonik, površine 11.810 ha, Šara, površine 39.000 ha, Durmitor, površine 39.000 ha, Biogradska Gora, površine 2500 ha, Lovćen, površine 22.000 ha i Skadarsko jezero, površine 4000 ha. U nacionalnom parku Fruška Gora i Đerdap zastupljene su pretežno zajednice lišćarskih vrsta, na Tari, Kopaoniku i Durmitoru pretežno zajednice četinarskih vrsta a Skadarsko jezero obuhvata uglavnom zajednice drveća žbunja plavnih staništa.Semenske sastojine, pored proizvodnje kvalitetnog sadnog materijala, s obzirom na svoj sastav su poseban vid očuvanja genofonda drveća i žbunja, in situ...Semenske sastojine su evidentirane u Predlogu Reistra šumskih semenskih objekata Jugoslavije, kojim je obuhvaćeno 138 četinarskh semenskih objekata, ukupne površine od 924 ha, od čega 36,9% su objekti jele, 28,5% smrče, 14,2% belog bora, 11,8% crnog bora, 4,1% omorike. Kod liščarskih vrsta izdvojeno je 20 semenskih sastojina površine 210 ha, od čega 37,5% su objekti kitnjaka, 31,1% bukve, 21% mečje leske, 8,4% lipe i 2% ostalih vrsta.Registri semenskih sastojina, sačinjeni početkom sedamdesetih, što podrazumeva neophodna njihovu reviziju kojom bi se morao i intezivirati rad na proučavanju i izradi reonizacije korišćenja semena privredno najznačajnijih vrsta drveća iz pojedinih zona u kojima su locirane semenske sastojine.

Očuvanje genetskih resursa ex situ

Za potrebe očuvanja genetskog bogatstva drvenastih vrsta Jugoslavije ex situ, putem reprodukcije odabranih uzoraka, šumskih populacija osnovani su specijalizovani objekti i kulture: a) arboretumi i živi arhivi, b) semenske plantaže, c) provenijenični testovi, d) testovi potomstva i e) klonski testovi.

a) U SRJ postoje četiri arboretuma: na okućnici Šumarskog fakulteta u Beogradu, Stepin Lug, Šuplja stena i Baru. U njima se gaje pojedinačni primerci ili manje grupe predstavnika preko 380 lišćarskih i četinarskih autohtonih i alohtonih vrsta drveća i žbunja. Na oglednom dobru nstituta za topolarstvo nalaze se na oko 300 ha brojni uporedni klonski ogledi, genetske zbirke i živi arhivi vrsta i hibrida iz rodova Populus i Salix, u kojima je zastupljeno više hiljada genotipova iz značajnog dela areala tih vrsta, među kojima su i brojne sorte, koje su kod nas registrovane, odnosno čija je propagacija dozvoljena

b) Na ukupnoj površini od 14,3 ha su klonske i generativne semenske plantaže koje su više experimentalnog karaktera. Njihov broj, zastupljenost vrsta drveća i ukupna površina su nedovoljne. Generatvne semenske plantaže su osnovane od 50 familija polusrodnika

omorike, na površini od 2,7 ha (IsajevV. et all., 1990.) crnog bora od 49 familija, na površini od 3 ha, (Tucović i Isajev 1991.), divlje trešnje od 30 familija površine od 2 ha sa 50 klonova.

c) Provenijenčani test smrče podignut je u cilju proučavanja genetske varijabilnosti ove vrste na jugoistočnom obodu njenog areala (Isajev i Đukić, 1990., Šijačić-Nikolić, 1995.). Na tri lokaliteta, nadmorske visine od 600, 1000 i 1600 m ukupne površine od 6 ha testira se osam provenijencija ove vrste koje su izabrane prema svojim, fenotipskim karakteristikama i kvalitetu uroda.

d) Testova potomstva ima relativno malo, i čine ih linije polusrodnika crnog bora, omorike, planinskog javora i divlje trešnje koje su, u specijalizovanim kulturama osnovanim na nižim nadmorskim visinama.

e) Klonski testovi. U nizijskim područjima Srbije, a posebno na području Vojvodine, zasnovana je relativno gusta mreža klonskih testova, uporednih klonskih zasada i experientalno-proizvodnih zasada (makro ogleda) sa brojnim domaćim i stranim klonovima topola i vrba. Na preko 300 ha zemljišta raznih tipova proučavaju se adaptivna i proizvodna svojstva u cilju izbora najperspektivnijih sorti za gajenje u našoj zemlji.

Pregled ugroženih autohtonih vrsta i unutrarvrsnih taksona

Popis vrsta i unutarvrsnih taksona čiji genetski potencijal je višestruko značajan, a koje su ugrožene sastavljen je na osnovu malog broja analiza, zbog čega ga trea smatrati prelimnarnim. U popisu je dat i prioritet. Biljke su podeljene prema ugroženosti u tri nioa prioriteta, po sledećim kriterijumima:I prioritet: vrste i njihovi unutarvrsni taksoni ili grupe stabala kojima preti brz nestanak zbog eksploatacije ili drugog uzroka, a veoma su značajne trenutno ili potencijalno za privredu, ili su od posebnog naučnog interesa;II prioritet: vrste i unutarvrsni taksoni ili grupe stabala kojima se prirodno rasprostranjenje postepeno smanjuje, a značajni su sa privrednog i naučnog aspekta.III prioritet: vrste i unutarvrsni taksoni ili grupe za koje se predpostavlja da će im se areal u budućnosti smanjivati. Pored ugroženih autohtonih vrsta i unutarvrsnih taksona dat je u tabeli br. 3.

Tabela 3. Pregled ugroženih autohtonih vrsta i unutarvrsnih taksonaList of endangered autochtonous and intraspecific taxa

Red. br.Number

Vrsta ili unutarvrsni taksonSPECIES OF INTERSPECIES TAXA

PrioritetPriority

1. Picea omorika I

2. Pinus peuce II3. Pinus heldreichii I4. Picea abies (pojedine grupe stabala il populacije- soe group

of trees or population)II

5. Abies alba II6. Pinus nigra ssp. gočensis I7. Fagus sylvatica moesiaca III8. Quercus robur var. tardiflora III9. Quercus rour var. praecox III10. Quercus pedunculiflora III11. Quercus dalechampii II12. Quercus virgiliana II13. Corylus colurna II14. Juglans regia III15. Populus alba var. nivea II16. Populus tremula III17. Populus x canescens II18. Populus nigra I19. Populus nigra thevestina II20. Daphne blagayana I21. Lauroccrasus officinalis I22. Prunus avium II23. Acer pseudoplatanus III24. Acer platanoides III25. Acer intermedium II26. Acer heldreichii II27. Ilex aquifolium II28. Forsythia europaea III29. Syringa vulgaris III30. Fraxinus pallisae II31. Fraxinus angustifolia III32. Fraxnus excelsior III

S obzirom na značajne prioritete I, vrste koje spadaju u ovu kategoriju, kao i predlog načina za njihovo očuvanje dati su u tabeli br.4.

Tabela 4. Nači čuvanja vrsta i prioriteta IMethod of conzervation of I priority species

R.brNo.

VrstaSpecies

Unutar vrsni taksoni

Čuvanje in situ Čuvanje ex situ

Pri

rodn

e sa

st.

Gru

pna

il

i po

jed.

.indi

v

Sem

.sa

stoj

ine

Nac

.pa

rkov

i

Šu

m.

Rez

.

Plu

sst

abla

Ku

ltu

re

Testovi

Živ

i arh

ivi

Sem

.pla

ntaž

e

Arb

oret

umi

Ban

ka

sem

ena

Ban

ka

pole

na

Pro

ve-

Nij

enci

je

Pot

omst

va K

lon

ovi

1. Picea omorika

X X X? X X X X T X T T T

2. Pinus heldreichii

Var. leuko-dermis

X X X? X T T T

3. Pinus peuce

X X X X X T T T

4. Pinus nigra

Ssp. gončensis

X X X X T T T T T

5. Populus nigra

X X X T T T

6. Fraxinus pallisac

X X X X T T T T T T T

7. Corylus colurna

X X X T T T T T T T

Ojašnjenje: X- postoji, T- treba

Programi i buduće aktivnosti na očuvanju genetskog bogatstva in situ i ex situ

Polazni matreijal za očuvanje genetskog bogatstva in situ i ex situ predstavlja spontane i kulturne zajednice drveća u prirodnom i proširenm arealu vrsta. Skorašnje kvantitativne studije u populacionoj i ekološkoj genetici upućuju na t, da prirodne i odomaćene vrste sadrže značajne rezervoare genetske varijabilnosti i to kako geografske tako i intrapopulacione. Postoji mnogo varijanata kod svake vrste, pa kolekcijom može biti obuhvaćen samo mali deo od ukupne varijabilnosti vrste. Experimentalna osnova korišćenja polaznog materijala je predhodno, eksperimentalno ispitivanje (aprobacija) raznih populacija u posebnim geografskim, ekološkim i populacijskim test kulturama. U prirodnim i kulturnim populacijama vrsta drveća, učestvuju kako procesi koji obezbeđuju promenjivost tako i oni koji obezbeđuju stabilnost genotipova. Period dugotrajne stabilnosti tokom rasta smenjuje se sa reroduktivnim fazama, koje karakterišu brze transformacije kroz kvantitativne i kvalitativne promene u svakoj od kćerinskih generacija. Balans između ova dva procesa označen je kao rekombinacioni sistem. Rekombinacioni sistemu su nedeljivi od spoljne sredine, a to umnožava probleme istraživanja. Mada promenjivost u rekombinacionim sistemima ima kvalitativan karakter, razlikuje se tri osnovna tipa: otvoren, ograničeno otvoren i zatvoren tip rekombinacionog sistema. Otvoren rekombinacioni sstem karakteriše se visokim nivoom autbridinga, velikim heterozigotnošću i obiljem unutarpopulacionih tipova polimorfizma. Osobenosti otvorenih rekombinacionih sistema utiču na provođenje potencijalne u slobodnu promenjivost time na povećanje produktivnosti novoosnovanih kulturnih zajednica.

Zaključci

Očuvanje i unapređenje genofonda dverziteta drveća i žbunja Jugoslavije nije jednostavan poduhvat, ali ako se načini jedan dugogodišnji plan rada i obezbeđenjem njegove realizacije, rezultati neće izostati. Genetička strktura lokalnih populacija važnih karika u evoluciji vrste. Dosadašnja proičavanja osobina populacija i efekata prirodne i iskustvene selekcije na genetičku strukturu populacija doprinosi očuvanju i unapređenju genofonda alohtonih vrsta biljaka. Balansni model genetičke strukture populacije otkriva nova svojstva populacija i zahteva dalja istraživanja, naročito odnosa subpopulacija, familija polusrodnika i organizama s jedne strane i promenjivih faktora spoljašnje sredine s druge strane na razmenu genetičkog materijala u okvirima prirodnih i kulturnih populacija.Svaka od raspoloživih etapa zaštite i oplemenjivanja ima određenu namenu i u većini slučajeva je samo deo ukupnih aktivnosti. Šumski fond u dendroflori nacionalnih parkova i semenskih sastojina, je bogat vrstama drveća i žbunja, ai njegova genetička varijailnost još nije dovoljno poznata, što stvara teškoće oko njegovog adekvatnog korišćenja pri podizanju novih kvalitetnih šumskih kultura. Nedostatak specijalizovanog kadra problem učuvanja i unapređenja genofonda čini još složeniji. Iz navedenih razloga , neophodno je prići što pre experimentalnom rešavanju vih problema kako bi se našao najbolji način za očuvanje i unapređenje genofonda drveća i žbunja, in situ i ex situ. Šume nacionalnih parkova, semenskih sastojina, rezervata, živih arhiva arboretuma, provenijeničnih testova i semenskih plantaža imaju mnogo veći značaj nego što to dosadašnji aktivan odnos prema njima pokazuje.Dosadašnja proučavanja osobina populacija i efekata prirode i skustavene selekcije na genetičku strukturu populacija šumskih vrsta doprinose očuvanju i unapređenju genofonda autohtonih drvenastih biljaka. Balansni model genetičke strukture populacija otkriva njihova nova svojstva i zahteva dalja istraživanja.

PRIMENA DOSTIGNUĆA MOLEKULARNE GENETIKE U OČUVANJU ANIMALNIH GENETSKIH RESURSA

UVOD: Uprkos veliko raznovrsnosti živog sveta, potencijalno značajnogu poljoprivrednoj proizvodnji (40.000 vrsta kičmenjaka, 4000 vrsta sisara, 9000 vrsta ptica), samo je 30-40 vrsta uključujući i živinu domesticirano i gaji se u cilju zadovoljavanja različitih potreba čoveka. U okviru navedenog broja vrsta domaćih životinja danas postoji preko 3500 rasa i sojeva, međutim najveći deo proizvodnje u stočarstvu zasnovan je na relativno malom broju visoko produktivnih rasa, dok su ostale rase potisnute ili imaju lokalni značaj (UNEP, 1995).

Treba imati u vidu činjenicu da brojne autohtonr rase imaju dugu istorju razvoja u specifičnim uslovima sredine, pod uticajem raznovrsnih evolutivnih faktora i kriterijuma koje je nameta čovek, pa prema tome predstavljaju jedinstven sklop naslednih informacija. Mnoge od ovih rasa poseduju izvanredne adaptivne osobine ili su genetski otporne na pojedine bolesti (Jovanović,1995.). Otporne i dobro prilagođene datim uslovima gajenja, autohtone rase u susretu sa nepredvidljivom budućnošću mogu predstavljati važan izvor varijabilnosti. Zbog toga treba sprečiti njihovo iščezavanje, kao i nekontrolisano unošenje genoma drugih rasa u njihoe populacije (Lynch i Lande, 1993; Jovanović, 1995).

Ključni element očuvanja rase kao osnovne jedinice animalnih resursa, treba da bude njihova objektivna genetska karakterizacija u cilju dobijanja kompletne slike unutar vrste. Izbor odgovarajuće rase ili soja za očuvanje treba da bude zasnovan na kombinovanim podacima o istorijskom razvoju rase, kao i njenim genotipskim i fenotipskim karakteristikama. Ovaj rad prestavlja pokušaj pregleda mogućnosti genotipske karakterizacije rasa, zasnovane na savremenim dostignućima genetike.

Genetska karakterizacija rase

Rasa, kao osnova jedinica animalnih resursa, može se definisati na različite načine, u zavisnosti od načina utvrđivanja varijabilnosti bitnih rasnih karakteristika. Mogućnosti utvrđivanja varijabilnosti menjale su se u zavisnosti od razvoja metodologije proučavanja. Tradicionalni način opisivanja rase zasniva se na lako uočljivim morfološkim i fiziološki- proizvodnim karakteristikama pojedinih rasa. Razvoj novih tehnika proučavanja varijabilnosti omogućio je opisivanje rasa na osnovu frekvenca gena za pojedine komponente biohemijske prirode- biohemijski koncept rase. Ovo se pre svega odnosi na utvrđivanje polimorfni sistema krvnih grupa, pojedinih proteinskih i enzimskh sistema, kao i polimofizma samog molekula DNA, koji se koristi kao genetskih markera pri opisivanju rasa (Tucker, 1975). Globalni program očuvanja animalnih genetičkih resursa treba da omogući formiranje objektivnih kriterijuma na osnovu kojih je moguće doneti odluku koja rasa treba da se očuva. Zabrinutost zbog gubitka genetskog diverziteta je do sada, bila usmerena na retke rase, uglavnom u zemljama trećeg sveta. Međutim, globalno raspolaganje animalnim genetskim resursima u osnovi ne priznaje razliku između rasa čiji je opstanak ugrožen i onih koje to nisu, već onih čije je proizvodno značenje umanjeno ili se gubi i onih čija je proizvdnja značajna ili bi mogla biti od značaja u neposrednoj budućnosti. Očuvanje maksimalnog genetskog diverziteta je moguće konzerviranjem ograničenog seta svih rasa koje pokazuju najveće genetske razlike unutar vrste, uključujući i one kod kojih se distribuira jedinstven alel ili kombinacija alela.

Genetska distanca

Uprkos značajnim rezulatatima postignutim u proučavanju i mapiranju genoma domaćih životinja, još uvek nije moguć u potpunosti opisati genetsku razliku između dve rase. Bez obzra na nedovolan broj podataka o genomu vrsta domaćih životinja, opšte je prhvaćeno mišljenje je da se merenjem genetske distance obezbeđuje trenutno najbolje informacije koje u nedostatku drugih, preciznijih podataka omogućava rangiranje rasa i populacija na osnovu stepena filoenetskog razvoja (may, 1990).

Mnogobrojne mere su predložene radi što preciznijeg određvanja distance (Wright, 1978; Nei, 1972) međutim, svi postupci zahtevaju da se primarno odredi distribucijagena u populacije.

Genetska distanca se određuje na osnovu skupnog razmatranja lokusa. Proena genetske distance se koristi u evolutvno-genetskim istraživanjima, radi opisivanja genetse strukture populacije i određivanja evolucione srodnosti između vrsta, odnosno rasa. Rezultati utvrđeni programom merenja genetske distance su neophodni, kada se utvrđuje pravac selekcije, planirau buduća istraživanja, prilikom poređenja različitih rasa i pri razvoju multidisciplinarnih istraživanja.

Mapiranje gena

Upotreba animalnih genetičkih resursa u budućnosti biće zasnvana na identifikaciji gena koji su u vezi sa specifičnim fenotipskim karakteristikama. Tehnike za brzo mapiranje i izolaciju gena kao i za njihovu karakterizaciju na nivou strukture i funkcije DNA se preciziraju i razvijaj. Verovatno je će biti omogućeno da se rase i sojevi koji se odlikuju jedinstvenim ili retkim karakteristikama okarakterišu na molekularnom nivou. Na ovaj način biće moguće koristiti retke i pojedinačne alele u programima intodukcije genskih varijanti u populacije primalaca, čime bi se, uz primenu odgovarajućih programa selekcije, povećala frekvenca ovakvih alelnih gena u populacijama.

GENETIČKI RESURSI PLEMENITE DIVLJAČI

UVOD: Gubitak genetičkog diverziteta nije sporan. Prisutno trošenje genetičkih resursa, sigurno da je najvećim delom posledica, ekonomskih promena i ukupnog razvoja društva. Taj gubitak se dešavao u prošlosti, a dešava se i sada. To znači, da je stalno prisutan i dobro poznat. Stalno prisutne promene, iziskuju ppotrebu, razmatranja efikasnih programa prezervacije. U pristupu razmatranja pitanja koja se u vezi sa prezervacijom, javlja se i skoro neizbežan konflikt, između želja za konzervacijom postojeće raspoložive varijabilnosti genetičkih izvora ili izvora gena, s jedne strane i potrebe usmeravajućeg poboljšanja u uskim okvirima određenih genotipova, a u interesu efikasnije proizvodnje s druge strane.U očuvanju genetičkih resursa plemenite divljači, primarni cilj, zaštita postojeće genetičke varijabilnosti, posebno u prvoj fazi rada.Zaštita postojećih genetičkih resursa, divljih životinja, može i mora biti razmatrana, sa tri aspekta i to:

a) onih vrsta divljači, koje su rodonačelnici ili srodnici domaćih životinjab) vrsta plemenite divljači, posebno onih koje se gaje pod većim ili manjim neposrednim

uticajem čoveka-odgajivača.c) ostalih vrsta divljih životinja, koje u širokom smislu, predstavljaju biodiverzitet faune.

Uvažavajući sve spomenuto tj. imperativnu potrebu da se postojeći genetički resursi zaštite i očuvaju, neophodno je ukazati na sadašnje stanje i mogućnosti koje su poznate i prisutne.

Stanje i mogućnosti

Prema raspoloživim informacijama Hodges (1992) ukazuje na značaj divljih životinja, koji se ogleda u činjenici, da one poseduju deo zajedničkog genoma sa svojim domaćim srodnicima. Otuda prisutna varijabilnost i polimorfizam, mogu i verovatno će biti korisni u kasnijem razvoju, kada molekularna genetika, dostigne nivo, na kome će moći iste da koriste, kako u pravcu daljeg istraživanja, tako sigurno i u praktičnom smislu. Upravo iz tih razloga isti autor nagalašava, da u FAO šumarskim programima, to nije formulaisano kao zadatak. Zato i postavlja pitanje, da li FAO treba da bude inicijator za prezervaciju živih divljih životinja, i ako treba onda sa kojim organizacijama da to čini zajedno?Pri oceni sadašnjeg stanja, neophodno je ukazati na izvesne činjenice i dostignuća u gajenju i zaštiti nekih vrsta divljači. Za brojne vrste divljači, može se reći, da se nalaze pod učestalim i određenim pritiskom, iako možda sad nisu neposredno ugrožene. Međutim, uticaji i promene koji su prisutni, upućuju na oprez i ukazuju da samozadovoljstvu nema mesta. Jedan od tipičnih primera je čitava grupa jelena. Neke od vrsta se već smatraju domesticirane, druge se gaje na takav način, da su na putu domestikacije.Konačno neke od njih su bile nestale u divljini kao što je slučaj sa Elaphus davidianus, da bi posle više vekova, ponovo bio naseljen u staništa svoe postojbine i to iz populacije gajenih u zarobljeništvu (Woodford, 1990). Slična skoro identična situacija je i sa konjima Prževalskog.Sliku sadašnjeg stanja u sferi zaštite postojećih populacija divljih životinja upotpunjuje i nekoliko tipičnih zootehničkih postupaka koji se primenjuju u razmnožavanju divljači. Među te postupke, po obimu primene mogu se ubrojati:

- postupak ukrštanja, najviše zastupljen kod jelena poreklom iz različitih klimatskih zona, a sa ciljem povećanja ukupnog obima proizvodnje. U osnovi ovoga leži želja i nastojanje da se manipulacijom promeni sezona parenja i s druge strane da se koristi efekat heterozisa.

- primena postupka osemenjavanja, široko rasprostranjena kod domaćih životinja , sve se više i značajnijem obimu koristi za oplodnju divljači. Ovaj postupak se uspešno

koristi, kod brojnih vrsta divljači, među kojima su jeleni, los, lisice, vučice, plovuše i fazani.

Do sada su učinjeni pokušaji da dubokim hlađenjem sperme oko 200 vrsta, ali je malo rezultata o ponašanju posle otapanja i testiranje njihove oplodne sposobnosti (Seager,1981).Pored spomenutog, i noviji postupci, kao što je prenos embriona, takođe nalaze svoju primenu i to posebno u pokušaju ustanovljavanja kako izmene sredine za embrionalni period razvića utiče na potomstvo. Do sada su postignuti brojni uspešni prenosi embriona između muflonskih i domaćih ovaca (1976); gaura i goveda (1981); zebre i konja (1984);prževalskog i ponija (1984). Svi su ovi uspesi postignuti primenom hiruškog postupka. Prvi uspešan prenos embriona nehiruškim putem realizovan je 1987. godine i to između gaura i holštajnskog govečeta. Konačno prvi intraspecijski prenos embriona postignut je 1989. godine između indijske pustinjske mačke i domaće mačke, uz predhodno obavljenu oplodnju postupkom in vitro.Uvažavajući teškoće, koje se posebno tiču ograničenja u obezbeđivanju embriona, do sada je registrovan mali broj pokušaja sa prenosom prethodno duboko ohčađenih embriona divljih životinja. Postignuti su samo ograničeni uspesi, o čemu izveštavaju Cherfas (1984); Dresser et all. (1984 a,b) Hearn i Summers (1986) i Kramer et all. (1983).Za sva istraživanja kod divljači, u principu tehnologija je ista, kao za domaće životinje. Istina ima razlke u oezbeđivanju materijala. On se može dobiti od divljači iz zoo vrtova ili od onih koje se gaje u divljini. U ovome drugome slučaju, posao se može obaviti, samo sa posebnom obučenom i opremljenom ekipom. Osnovni pristup je u predhodno obavljenoj imobilizaciji mužjaka, a potom postupkom elektroejakulacije uzimanje sperme.Pored navedenih postupaka, potreban genetički matrijal može se dobiti i od žrtvovanih životinja i to kao sperma, tako i ovociti, koji u daljem postupku mogu biti oplođeni in vitro. Ovociti mogu biti čuvani kao takvi, posle dozrevanja u kulturi ili kao zigote.

Načini zaštite i čuvanja genetičkih resursa divljih vrsta

Pre razmatranja mogućih načina za očuvanje postojećeg genetičkog diverziteta, neophodno je ukazati na neke bitne principe, značajne za odabiranje vrsta i postizanje željenog uspeha.Uspešno očuvanje genetičkih resursa, zahteva da celokupan program, bude formiran na nacionalnom nivou. To znači da postoji jasno utemeljen opšti interes i želja na nivou zemlje. Pored toga, potrebna je zajednička strategija, koja će se osigurati da formirani program bude koordiniran i efikasan.Sigurno da se kao prvo pitanje postavlja, izbor prioritetnih vrsta za prezervaciju. Prioritet meže biti učinjen, uz uvažavanje različitih kriterijuma. To mogu biti ekonomski razlozi , ali u istoj meri i ekološki. Verovatno ipak da je najvažnija želja da se očuvaju oni geni koji će biti interesantni za unošenje u vrste domaćih životinja.Izbor vrsta divljači za prezervaciju treba da obave stručnjaci, sa autoritetom u domenu zaštite.U izboru načina prezervacije, mora se imati u vidu opšte poznata činjenica, da ne postoji samo jedan i univerzalan postupak, koji bi bio optimalan u svim situacijama i za sve uslove. I za očuvanje genetičkih resursa divljači, u osnovi postoje i mogu se koristiti dva pristupa i to: ex situ i in situ, kao i kod domaćih životinja. Međutim, postoje i izvesne specifičnosti. One se odnose na teškoće u obezbeđivanju sperme, ovocita i embriona u ex situ postupku

i u brojnim problemima koji su u vezi sa populacijama živih životinja i in situ postupku prezervacije.Svaki od ova dva postupka ima prednosti. Iz toga razloga, pristup treba da bude njihovo kombinovanje a ne suprostavljanje. Konzervacija nije sama sebi cilj, niti je po sebi kraj. Uvažavajući ovu konstataciju, jasno je da briga o raspoloživoj varijabilnosti je stalno prisutna a prilaz reševanju problema u vezi s tim je stalno otvoren.Kriokonzervacija se odlikuje izvesnim karakteristikama, koje su za očuvanje genetičkih resursa bitne. U širokom smislu shvatanja, primene ona može da „zamrzne“ evoluciju genetičkog materijala. Takođe, kriokonzervacija je i put na kome se mogu sačuvati određeni, reprezentativni, intermedijarni stadijumi, koji mogu biti upotrebljeni u nekom kasnijem vremenu, na drugom mestu a za posebne svrhe.S druge strane, in situ postupak, značajan je iz najmanje dva razloga:- treba nastojati da se žive životinje sačuvaju što je moguće više, jer one čine dopunu kriokonzervaciji.- živi oblici su adaptirani na određene ekosisteme. Oni se i menjaju zajedno sa njima, otuda i njihova prilagođenost. To takođe može imati, određenu ulogu u zaštiti.Korišćenjem postupaka kriokonzervacije za očuvanje genetičke varijabilnosti od 98% obezbeđuje sperma 25 srodnih očeva ili 25 roditeljskih parova, odnosno zamrznutih embriona (Smith, 1984). U pristupu in situ prezervacije, očuvanje genetičkog diverziteta sa najmanjim gubitkom zavisi najviše od efektivne veličine-brojnosti populacije. Pored toga značajan uticaj na održavanje genetičke varijabilnosti ima odnos učešća mužjaka i ženki, uzrasta struktura populacije i vrednost reproduktivnog odnosa. Efektivna veličina populacije mora biti relativno velika. Kako je naglašeno ex situ i in situ postupak treba kombinovati. Koji će u pojedinim fazama rada biti više zastupljen zavisi od konkretnih uslova.

Organizacija prezervacije genetičkih resursa divljači

Za uspešnu zaštitu i očuvanje genetičkih resursa neophodni su organizovani, koordinirani napori, bazirani na predhodno utemeljenim programima. Iz ovoga je jasno da ad hoc mere imaju malo šansi da zaustave gubitak genetičkog diverziteta. U definisanju programa, predlaže se pridržavanje principa koji uključuju:a) inventarisanje i karakterizacija populacije sa specijalnom pažnjom na autohtone tipove. b) identifikacija prioriteta i mobilzacija resursa za istraživanje i razvoj koja čine potporu prezervacijic) razvoj banki gena ugroženih populacijad) razvoj i održavanje banki genae) procena i iskorišćavanje različitih genotipova, uključujući i one uvezene iz drugih zemaljaf) saradnja sa drugim nacionalnim i međunarodnim programimaPodrška razvoju banki gena i održavanje istih, kada je u pitanju divljač još je na samom početku. Otuda i preporuka FAO (1990) u kojoj se naglašava potreba tesne veze između RAGR i svih koje žele da konzervišu genetički materijal divljači. Ova preporuka je bazirana na uverenju, da DNK divljači može biti vredna za domaće životinje, i da će biti korišćena u nastupajućem vremenu. Iz ovih razloga, posebna pažnja se mora posvetiti zdravlju one divljači čija će germplazma biti čuvana u RAGR. U okviru preporuka, posebno je naglašeno da se u programe uključe sve one vrste divljači, koje se gaje pod

većim ili manjim uticajem čoveka. Kao primer navode se jeleni.Čuvan genetički materijal u različitim oblicima može biti korišćen (Seager, 1981.;Wildt et al.1989) za:1) kao pomoć u eliminisanju rizika i skupoće u transportu životinja2) osemenjavanju ženki i u odsustvu mužjaka3) smanjivanje opasnosti od prenošenja bolesti pri uvođenju novih životinja u populaciji.4) formiranje novih linija u zatvoreni pul gen5) obezbeđenje sigurnosti od katastrofa i prirodnih nepogoda6) obezbeđivanje genetičkog materijala za zarobljena ili divlja stada; infuziju u genetički

stabilne-statične populacije za promociju heterozisa i unošenje novih i ekonomski značajnoh osobina

7) omogućva se brže umnožavanje ugroženih vrsta i primenom intraspecijskog embrio transfera.

Pored svega, mora se stalno imati na umu, da se neke vrste dibljih životinja NE MOGU očuvati AKO SE uporedo ne štiti i ne poboljšava njihovo stanište.Iz svega iznetog jasno da je posao na prezervaciji divljači složen, obiman i dugotraja. Sadašnja saznanja, jasno upućiju na zaključak, da osnovni pristup svakoj konzervaciji tj. njen kostur čini rad na obimnom i produbljenom istraživanju svih aspekata ovog problema.

Perspektive

Obezbeđenje diverziteta i njegovo očuvanje postiže se prezervacijom genetičkog materijala. U oba slučaja (ex situ i in situ) tehnologija reprodukcije je od primarnog značaja. Tehnologija kriokonzervacije dostigla je visok nivo. Istina, ona još uvek nije u potpunosti primenjiva u programima očuvanja nekih vrsta od nestanka- izumiranja. Pored toga, mora se naglasiti, da smanjenje genetičkog diverziteta, bitno ograničava potencijal prilagođavanja na izmenjene ili nove uslove u slučajevima reintrodukcije divljih vrsta.Za primenu novih i savremenih postupaka u održavanju populacija divljači, neophodna su obimna bazna istraživanja u domenu čuvanja haploidnih gameta, diploidnih embriona kao i kulture tkiva na niskim teperaturama (-196 oC). Postupkom kriokonzervacije olakšava se razmnožavanje. Iz tih razloga, kako je spomenuto treba podržavati razvoj banki germplazme, jer to:- smanjuje potreban-neophodan broj životinja za osiguranje visokog nivoa genetičke

varijabilnosti.- doprinosi unošenju genetičkog materijala iz populacije divljih u domaće i zarobljene

životinje- izbegava se gubitak diverziteta koji može biti izazvan, epidemija, prirodnim

nepogodama i socijalno-političkim preokretimaPrilikom korišćenja embrio kriokonzervacije za razmnožavanje divljači trea obezbediti:a) potreban broj fertilnih životinjab) produbljeno poznavanje fiziologije reprodukcije i ponašanja životinja, a sve sa ciljem

kontrole reproduktivnog ciklusac) sigurnu tehniku anestezijed) sistematski izbor ženskih životinja, baziran na čvrstim genetičkim kriterijumimae) plodnu populaciju embrio primalaca iste il taksonomski slične vrstef) sigurno dugovremeno čuvanje

I pored činjenice, da su istraživanja do sada uglavnom usmerena na muške gamete iz poznatih razloga, ona su nepotpuna obzirom da se mitohondrijalni i drugi citoplazmatični faktori nasleđa prenose samo od majke potomstvu. Takođe se mora imati u viu, da funkcionalna ekspresija nekih gena, determinisana je faktorima nasleđa ili od muških ili od ženskih roditelja.Iz spomenutih razloga, istraživanja moraju biti usmerena na razvoj prostijih i alternativnih postupaka prezervacija divljači.

Predlog za dalji rad

Pre razmatranja predloga šta dalje preduzeti, neophodno je navesti sa čime raspolažemo i šta je do sada kod nas urađeno. U našoj zemlji, nažalost, vrlo je malo pažnje posvećeno problemima istraživanja divljači (Milošević, 1986), kao i o genetičkoj divergenciji i varijabilnosti srneće divljači (Milošević- Zlatanović 1994;1997).Najaktuelnije šta bi trebalo uraditi, može biti sumirano u sledećem:

A) Uspostaviti komunikaciju sa FAO u cilju dobijanja informacija iz domena dosadašnjeg rada i dostignuća koja se tiču divljih životinja. Posebno se to odnosi na eventualne dogovore i donete zaključke.

B) Uključiti se u globalni sistem zaštite animalnih genetičkih resursa na svim nivoima i to:

1) Internacionalni poduhvat za animalne genetičke resurse2) Komisija za animalne genetičke resurse. 3) Internacionalni fond za animalne genetičke resurse. Kao i sve druge institucije

koje su od značaja i angažovane su u očuvanju animalnih genetičkih resursaC) Formirati deskriptore za sve vrste divljači u saglasnosti sa FAO.

U njih uključiti: opšte informacije, brojnost svake vrste, trend u poslednjih 30 godina, ocenu rizičnog statusa, karakteristike, morfološke, fiziološke i genetičke.

D) Na bazi formiranih deskriptora, pristupiti postavljanju osnova za banku podataka.