ABILDUNGSROMAN KAO SIMBOLIKA FORMAFRANKO MORETIS engleskog prevela Aleksandra Kosti

hil, Hektor, Uliks: junak klasinog epa je zreo, odrastao ovek. Enej, odnosei oca koji je sada ve previe star, dok je njegov sin, opet, jo uvek isuvie mlad, predstavlja savreno otelotvorenje simbolikog znaaja "srednjeg" doba ivota. Ova paradigma se odrala tokom dugog vremena ("Nel mezzo del cammin di nostra vita"), ali se raspala sa prvim enigmatinim herojem modernog doba. U tekstu stoji da Hamlet ima trideset godina: prema renesansnim merilima, to je daleko od mladosti. Ali, naa je kultura, birajui Hamleta za svog prvog simbolinog heroja, "zaboravila" njegove godine, odnosno, morala je da ih promeni i danskog princa predstavi kao mladia. Odluni podsticaj u ovom smeru dolazi od Getea; taj podsticaj se uobliava, simptomatino, upravo u delu koje uspostavlja novu paradigmu i mladost vidi kao najznaajniji deo ivota: u Vilhelmu Majsteru. Ovaj roman istovremeno oznaava i ro enje Bildungsromana (forme koja e dominirati zapadnom proznom knjievnou, odnosno, preciznije, omoguiti njeno zlatno doba),1 i ro-

Bez ieg, imah dosta: strast za istinom, u lepoj varci slast. Daj bolnu sreu izobilnu, daj onaj nagon, onaj ar, daj mrnju, daj mi ljubav silnu, o, mladosti mi vrati ar! Goethe, Faust (prev. B. ivojinovi)

1. Izraz "klasini Bildungsroman" koristiu kako bih napravio razliku izme u narativnog modela koji su stvorili Gete i Ostinova, i Bildungsromana kao itavog anra. "Roman formiranja" ili moda preciznije, "roman socijalizacije" drugi su mogui opti nazivi koje nisam koristio da ne bih izazvao zabunu. Uzgred bih tako e opravdao izbacivanje dve stavke koje ne bi oneraspoloilo generala De Gola: naime, izbacivanje ruskog romana (koji ovde predstavljaju samo autori blisko vezani za zapadnu tradiciju, kao to su Pukin i Turgenjev) i amerikog romana (o kojem uopte nee biti rei). to se tie Rusije, inim to zbog izrazite religijske dimenizije (bilo u "politiko-nacionalnoj" verziji Rata i mira, ili u etiko-metafizikoj verziji Dostojevskog), koja pojedinanoj egzistenciji pripisuje smisao na nain koje je nezamisliv u potpuno sekularizovanom univerzumu zapadnoevropskog Bildungsromana. Isto je i sa amerikom knjievnou, u kojoj, dodatno, "priroda" zadrava simboliku vrednost stranu u sutini urbanoj tematici evropskog romana, a junaku odluujue iskustvo nije, za razliku od Evrope, susret sa "nepoznatim", ve sa "stranim" obino Indijancem ili crncem.

enje novog junaka: Vilhelma Majstera, za kojim su sledili Elizabet Benet i ilijen Sorel, Rastinjak i Frederik Moro i Bel-Ami, Vejverli i Dejvid Koperfild, Renco Tramaljino, Evgenije Onjegin, Bazarov, Doroteja Bruk Mladost je i nuno i dovoljno odre enje ovih junaka. Eshilov Orest je takoe mlad, ali njegova mladost je sluajna i manje vana u odnosu na druge njegove mnogo znaajnije osobine to to je Agamemnonov sin, na primer. Ali, krajem XVIII veka, prioriteti su se promenili i ono to Vilhelma Majstera i njegove naslednike ini reprezentativnim i zanimljivim jeste, u velikoj meri, mladost kao takva. Mladost odnosno brojne verzije mladosti u evropskom romanu za nau modernu kulturu postaje doba koje nosi "smisao ivota": to je i prvi dar koji Mefisto nudi Faustu. Nadam se da u u ovoj studiji osvetliti razloge, oblike i posledice ovog simbolikog pomeranja. I U "stabilnim zajednicama", to jest u statusnim ili "tradicionalnim" drutvima, pie Karl Manhajm, "'biti mlad' je bioloko pitanje".2 Tu biti mlad jednostavno znai jo ne biti odrastao. Mladost svake individue verno ponavlja mladost njenih predaka i uvodi individuu u ulogu koja nepromenjena nastavlja da ivi: to je "pre-pisana" mladost koja, da ponovo citiram Manhajma, ne zna za "entelehiju". Ona ne poseduje kulturu koja je razlikuje od drugih i na-

glaava njenu vrednost. Ona je, moemo rei, "nevidljiva" i "beznaajna" mladost. Ali, kada statusno drutvo pone da se raspada, selo ostane pusto zato to su svi otili u grad, a svet rada pone da se menja bez prekida i neverovatnom brzinom, bezbojnost i mirnoa socijalizacije "stare" mladosti postaje sve manje uverljiva: socijalizacija se jaavlja kao problem, onaj koji ini da i sama mladost postane problematina. Ve u Majsterovom sluaju, "egrtovanje" vie nije spori i predvidivi napredak ka preuzimanju oevog posla, ve pre neizvesno istraivanje socijalnog prostora, koje e XIX vek putovanjima i avanturama, lutanjima i gubljenjima, boemijom i skorojevistvom naglasiti nebrojeno puta. To istraivanje je nuno: ukidajui kontinuitet generacija, kao to je dobro poznato, nove i destabilizujue snage kapitalizma nameu do tada nepoznatu pokretljivost. Ali, za tim istraivanjem se tako e udelo i zato to ono budi neoekivane nade, stvarajui unutranji ivot (interiority) koji je ne samo puniji nego ranije, ve je i kao to je to Hegel jasno video, iako ga je osu ivao veito nezadovoljan i nemiran. Pokretljivost i unutranji ivot. Moderna mladost, svakako, jo je i mnogo tota drugo; sve vei uticaj obrazovanja, jaanje veza unutar generacije, nov odnos prema prirodi, mladalako "oduhovljenje" ova obeleja su u "stvarnosti" jednako vana kao u knjievnosti. Ipak, Bildungsroman njih odbacuje kao irelevantne, apstrahujui iz "stvarne" mladosti "simboliku" mladost, saetu, kako

418

2. Karl Mannheim, "The Problem of Generations", u: Essays on the Sociology of Knowledge (ed. Paul Kecskemeti), London 1952, str. 300 (napomena 2).Re no. 60/5 decembar 2000.

419

smo rekli, u pokretljivost i unutranji ivot.3 Zato ovaj izbor? Poetkom XVIII veka trebalo je uraditi i neto mnogo znaajnije nego to je novo promiljanje mladosti. Gotovo ne primeujui, u snovima i nonim morama takozvane "dvostruke revolucije" Evropa uranja u modernost, ali pri tom ne poseduje i kulturu modernosti. Ako mladost, stoga, osvaja simboliko centralno mesto, pa se pojavljuju "velike prie" Bildungsromana, to je zato to Evropa mora da prida smisao ne toliko mladosti, koliko modernosti. Bildungsroman je "simbolika forma" modernosti: za Kasirera i Panofskog, kroz takvu formu se "specifini duhovni sadraj ovde: specifina slika modernosti povezuje sa specifinim materijalnim znakom ovde je to mladost i potpuno identifikuje s njim".4 "Specifina slika modernosti": slika koju su dali upravo "mladalaki" atributi pokretljivosti i unutranjeg nemira. Modernost kao aroban i rizian proces pun "velikih oekivanja" i "iz-

gubljenih iluzija". Modernost kao po Marksovim reima "permanentna revolucija" koja iskustvo, nagomilano u tradiciji, vidi kao beskorisno optereenje i stoga osea da nju vie ne moe da predstavlja zrelost, a jo manje starost. U ovom prvom pogledu mladost je "odabrana" kao "naroiti materijalni znak" nove epohe, odabrana je me u mnotvom drugih moguih znakova zato to moe da istakne dinamizam i nestabilost modernosti.5 Mladost je, da tako kaemo, "sutina" modernosti, simbol sveta koji svoje znaenje trai pre u budunosti nego u prolosti. I, naravno, nije bilo mogue izai na kraj sa tim dobom bez priznavanja njegovog revolucionarnog impulsa; simbolika forma koja ne bi bila u stanju da to uini bila bi savreno beskorisna. Ali, s druge strane, ako bi bila u stanju da uradi samo to, ona bi rizikovala da sebe uniti kao formu a sudei prema dugotrajnoj kritikoj tradiciji, upravo to se i dogodilo u drugom Geteovom velikom pokuaju da predstavi modernost: u Faustu. Ako, drugim reima,

3. Naroito je upadljiva stalna antipatija izme u kole i Romana: kola osu uje itanje romana tvrdei da oni loe utiu na uenike a romani, sa svoje strane, trae od svojih junaka da rano napuste uenje i kolu tretiraju kao beskorisni interludijum koji se moe preskoiti. Ova opozicija ukazuje na dvostruku prirodu moderne socijalizacije; objektivno-specijalistiki proces je usmeren na "funkcionalnu integraciju" u drutveni poredak, to je zadatak institucionalizovanog obrazovanja a subjektivno-generiki proces je usmeren na "simboliku legitimaciju" samog drutvenog poretka, to je zadatak knjievnosti. Drugim reima: institucije kao to je kola rade na tome da socijalizuju ponaanje, bez obzira na individualna verovanja (svako mora da naui lekciju a ne da veruje u to da je ona istinita). Institucije kao to je roman ciljaju na socijalizaciju onoga to Teorija romana naziva "duom": u tom smislu one trae manje ili vie svestan "pristanak" koji bi garantovao kontinuitet izme u individualne egzistencije i strukture drutva. Zagonetni uspeh Taufelspakta u modernoj kulturi koja se svakako ne plai pakla neka je vrsta alegorije ovog drugog procesa: moderni ovek ne samo to ima duu, ve moe i da je proda, a uvek ima onih koji e za nju neto ponuditi. 4. Erwin Panofsky, "Die Perspektive als 'Symbolische Form'", u: Vortrge der Bibliothek Warburg, Leipzig/Berlin, 1927. 5. To tako e objanjava sklonost Bildungsromana junacima iz srednjih slojeva: dok granice socijalnog spektra obino ostaju relativno stabilne (uslovi ekstremnog bogatstva i ekstremnog siromatva obino se sporo menjaju), "u sredini" moe svata da se dogodi svaka individua "moe da uspe" ili da "propadne" sama za sebe, i ivot poinje da lii na roman. Srednja klasa idealno odraava modernost zato to kod nje istovremeno postoje i nada i otrenjenje to je prava suprotnost anglosaksonskoj "teoriji romana srednje klase", koja vezu izme u romana i srednje klase objanjava preko pojmova "uzdizanja" i socijalne konsolidacije te klase. Kada do toga zaista i doe praeno jakom birokratizacijom tokom poslednjih stotinu godina onda dolazi i kraj zapadnog romana u njegovom izvornom obliku: dva glavna podrivaa, Kafka i Dojs, vrlo su ivo portretisali, izme u ostalog, i metamorfozu srednje klase u ovom veku.asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

unutranje nezadovoljstvo i pokretljivost ine romanesknu mladost "simbolom" modernosti, oni je tako e primoravaju i da uestvuje u "amorfnosti" nove epohe, njenoj protejskoj neuhvatljivosti. Da bi postala "forma", mladost mora da poseduje i jednu sasvim drugaiju osobinu, gotovo suprotnu onim ve pomenutim: mora da sadri i vrlo jednostavno (i pomalo filistarsko) stanovite da mladost "ne traje veito". I zbog toga portretisanje mladosti moe (ili, radije, mora) da bude a priori formalno ogranieno. Samo obuzdavanjem njenog uroenog neizmernog dinamizma, samo pristankom na to da se u odre enoj meri izneveri sama njena sutina, samo tako, ini se, modernost moe da bude predstavljena. Samo tako, moemo da dodamo, ona moe da se "uini ljudskom", moe da postane integralni deo naeg emotivnog i intelektualnog sistema, a ne da bude neprijateljska sila koja ga spolja bombarduje onim "vikom stimulansa" koji se od Zimela do Frojda i Benjamina uvek smatrao najtipinijom pretnjom modernosti.6 A ipak dinamizam i granice, nemir i "oseanje kraja": takva kakva jeste, izgra ena na kontrastima, struktura Bildungsromana nuno e biti sutinski kontradiktorna. To je injenica koja pred estetiku postavlja izuzetno zanimljive probleme roman je forma "najotvorenija za opasnosti", kako kae mladi Luka a pred istoriju kulture jo i zanimljivije. Ali, pre nego to to razmotrimo, pokuajmo da po-

novo ocrtamo unutranju logiku ove formalne kontradikcije. II "Mladost ne traje veito". Kao simboliku formu nju vie ne konstituie "prostorno" odre enje, kao u sluaju renesansne perspektive, ve pre temporalno odre enje. To nije iznena ujue, poto je XIX vek, pod pritiskom modernosti, najpre morao da reorganizuje svoj pojam promene koji se isuvie esto, od vremena Francuske revolucije, pojavljivao kao besmislena i stoga pretea realnost ("Je n'y comprends rien", pisao De Mestr 1796, "c'est le grand mot du jour"). To objanjava cetralno mesto istorije u kulturi XIX veka a, sa Darvinom i nauke, ba kao i centralno mesto naracije u domenu knjievnosti. Naracija i istorija se, u stvari, ne povlae pred divljim napadima doga aja, ve pokazuju da se ti doga aji mogu smestiti u odre eni poredak da im se moe pridati smisao. tavie, oni sugeriu da se znaenje realnosti danas moe zahvatiti iskljuivo u njenoj istorijskoj, dijahronijskoj dimenziji. Ne samo da ne postoje "besmisleni" doga aji, ve smisao sada moe postojati samo kroz doga aje. Tako, iako postoje bezbrojne razlike (poev od "stilskih") izme u razliitih vrsta Bildungsromana, organizovau ovu studiju oko razlike u zapletu: ona je, po mom miljenju, najrelevantnija za zahvatanje retorike i ideoloke sutine istorijsko-narativne kulture. Razlika u zapletu ili, preciznije reeno, razlika u nainu na

420

6. Na tematskoj ravni ovaj proces "deregularizacije" vidimo kao romanesknu socijalizaciju junaka. Mladi, inteligentni samac koji je upravo stigao u grad, socijalno pokretni i nedefinisani junak, otelovljuje najburnije aspekte modernosti: zbog toga je upravo on, a ne njegovi mnogo ble i drugovi, taj kome treba dati "formu" ak i ako to znai, kao to je esto sluaj, slabljenje njegovih ivopisnijih svojstava.Re no. 60/5 decembar 2000.

421

koji zaplet generie smisao. Pratei u osnovi Lotmanovo shvatanje, ovu razliku moemo izraziti kao variranje u teini dva principa organizacije teksta: principa "klasifikacije" i principa "transformacije". Iako su oba principa uvek prisutna u narativnom delu, oni obino nemaju istu teinu, tavie, obrnuto su proporcionalni: kao to emo videti, prevladavanje jedne retorike strategije u odnosu na drugu, naroito ako je izrazito, podrazumeva i vrlo razliite vrednosne izbore, pa ak i suprotne stavove prema modernosti. Kada je klasifikacija snanija, kao u engleskim "porodinim romanima" i klasinom Bildungsromanu, narativne transformacije imaju znaaja utoliko to vode do izrazito naglaenog zavretka: onog koji ustanovljava klasifikaciju razliitu od poetne, ali ipak savreno jasnu i stabilnu definitivnu u oba znaenja ove rei. Ova teleoloka retorika (smisao dogaaja je u njihovoj svrhovitosti) narativni je ekvivalent Hegelovoj misli, sa kojom joj je zajednika i jaka normativna vokacija: doga aji dobijaju smisao kada vode do jednog kraja, i to jedinog. Sa stanovita principa klasifikacije, drugim reima, pria je onoliko smislena koliko zaista uspeva da sebe potisne kao priu. Sa stanovita principa transformacije, kao u struji iji su predstavnici Stendal i Pukin, ili pak onoj od Balzaka do Flobera, vai obrnuto: priu smislenom ini njena narativnost, to to je ona proces s otvorenim krajem. Smisao nije rezultat ispunjene teleologije naprotiv, takvo se reenje, kao kod Darvina, potuno odbacuje. Zavretak, privilegovani narativni momenat taksonomijskog mentaliteta, ovde postaje najbesmisleniji: uniteno poslednje poglavlje Onjegina, Stenasopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

dalovi oholo proizvoljni zavreci ili neprestano odlagani zavreci Ljudske komedije primeri su narativne logike po kojoj smisao prie prebiva upravo u nemogunosti da se kraj "fiksira". Suprotstavljenost ova dva modela oigledno moe da traje ad infinitum. Na strani klasifikacije imamo roman o braku, koji se smatra definitivnim i klasifikatorskim inom par excellence: na kraju toka Bildungsromana, brak e Danijelu Derondi kod Eliotove biti ak sveden na apstraktni princip koji ga venava ne toliko sa enom, koliko sa krutom normativnom kulturom. Na strani transformacije imamo roman o preljubi: to je odnos koji je nezamisliv u anglogermanskim tradicijama (u kojima ga ili uopte nema ili se javlja kao mrana i iskljuivo destruktivna sila u Srodstvima po izboru ili Orkanskim visovima), dok ovde, tome nasuprot, on postaje prirodni habitat jedne trajno nestabilne egzistencije. Ali na kraju, i preljuba postaje obezliena apstrakcija kada se Floberov Frederik Moro, u savrenom paralelizmu sa Danijelom Derondom, vie ne uputa u preljubu sa enom, ve sa nematerijalnim principom neodre enosti. Jednako otar kontrast se pojavljuje i kada ove razliite narativne retorike pogledamo u svetlu istorije ideja. Tu zaplet klasinog Bildungsromana "sreu" postavlja kao najviu vrednost, ali samo na tetu "slobode" i, na kraju, ponitavajui "slobodu" dok Stendal, sa svoje strane, isto tako radikalno ide u suprotnom smeru. Slino tome, Balzakova fascinacija pokretnou i metamorfozama trajno unitava i sam pojam linog identiteta dok u Engleskoj centralna pozicija ove poslednje vrednosti stvara jednako nunu odbojnost prema promeni.

tavie, jasno je da ova dva modela izraavaju suprotstavljena stanovita prema modernosti: jedan zatoen i sapet principom klasifikacije, drugi razdraen i hipnotisan principom transformacije. Sasvim je jasno da puni razvoj te antiteze podrazumeva i rascep u slici same mladosti. Tamo gde preovladava princip klasifikacije gde se, kao kod Getea i engleskih romanopisaca, naglaava da mladost "mora jednom da se zavri" mladost je podre ena ideji "zrelosti": kao pria ona ima smisao samo utoliko to vodi do stabilnog i "konanog" identiteta. Gde preovladava princip transformacije i naglaava se mladalaki dinamizam, kao kod francuskih romanopisaca, mladost ne moe, ili ne eli, da se preda zrelosti: mladi heroj, u stvari, osea da su takvi "zakljuci" neka vrsta izdaje koja bi njegovoj mladosti pre uskratila smisao nego to bi je obogatila. Zrelost i mladost su tako obrnuto proporcionalne: kultura koja naglaava prvu umanjuje vrednost druge i vice versa. Na suprotstavljenim polovima ovog rascepa su Feliks Holt i Danijel Deronda Dor Eliotove i Floberovo Sentimentalno vaspitanje. U romanima Eliotove junak je od poetka tako zreo da se sumnjiavo ogra uje od bilo ega to je povezano s mladalakim nemirom: "oseaj kraja" je potisnuo svaku privlanost koju je mladost mogla da ima. Kod Flobera, s druge strane, Frederik Moro je tako opinjen potencijalima koje nosi njegova mladost da se svakog odre enja gnua kao nepodnoljivog gubitka smisla: njegova proroka i narcisoidna mladost, koja bi volela da traje beskonano, ponitie zrelost i preko noi e se skrhati u otupelu starost.

Savreno simetrino, prekomeran razvoj jednog principa eliminie suprotstavljeni princip: ali dok se to doga a, nestaje i sam Bildungsroman romani D. Eliot i Floberovi romani su poslednja remek-dela ovog anra. Koliko god to paradoksalno delovalo, simbolika forma je zaista mogla da postoji, ne uprkos svojoj kontradiktornoj prirodi, ve upravo zbog nje. Mogla je da postoji zato to su unutar nje, unutar svakog pojedinanog dela i unutar anra kao celine, oba principa bila simultano aktivna, ma koliko njihove snage bile neuravnoteene i nejednake. Mogla je da postoji: ili bolje da kaemo morala je da postoji. Jer kontradikcija sukobljenih procena moderne i mladosti, ili suprotstavljenih vrednosti i simbolikih odnosa, nije mana ili moda, nije samo mana ve je pre svega paradoksalni funkcionalni princip velikog dela moderne kulture. Prisetimo se pomenutih vrednosti slobode i sree, identiteta i promene, sigurnosti i metamorfoze: iako su protivreni, svi su oni jednako vani za moderni zapadnjaki mentalitet. Na svet trai njihovu koegzistenciju, koliko god ona bila teka; a stoga tako e trai i kulturni mehanizam koji je u stanju da reprezentuje, istrai i isproba tu koegzistenciju. Naroito "snaan" pokuaj da se ova kontradiktorna koegzistencija kontrolie i da se "uini delatnom" nalazi se, opet, u Faustu. Tu, usred mnotva dua moderne kulture usred udnje za sreom ("Ako trenutku kaem kada:/ Tako si divan! Stani! Traj!") i slobodom od streben "koje nas stalno tera dalje", usred neukrotivog identiteta protagoniste i njegovih nebrojenih istorijskih transformacija Gete sugerie mogunost sveobuhvatne sinteze. A ipak, ova sinteza nikada nije uspela da rasprRe no. 60/5 decembar 2000.

422

423

i nae sumnje sumnje da se Gretecina tragedija, kao i tragedija Filemona i Baukide, nikada ne moe izbrisati, da je opklada ve izgubljena, da je Faustovo spasenje trik: ta je sinteza, drugim reima, ideal koji vie nije dostian. I tako, istih decenija kad i Faust, ogroman i nesvestan kolektivni poduhvat Bildungsromana svedoi o drugaijem reenju kontradiktorne prirode moderne kulture. Mnogo manje ambiciozno od sinteze, ovo drugo reenje je kompromis koji je, to tako e ne iznena uje, najvie veliana tema romana. Tako se razvija izuzetno simbolina pat-pozicija u kojoj Gete ne ukida Stendala, ni Balzak Dikensa, niti Flober Eliotovu. Svaka e kultura i svaka individua imati svoje preferencije, kao to je i oigledno: ali one se nikada nee smatrati ekskluzivnim. U ovom svetu koji je istilite, ne pronalazimo da se pozovemo na Lukaev rani esej o Kjerkegoru traginu logiku "ili-ili", ve pre kompromisu blie "i ovo i ono". A sva je prilika da je upravo to bio preduslov za kompromis koji je omoguio da se Bildungsroman pojavi kao pobednik istinske "borbe za opstanak" koju su na poetku XVIII veka vodile razliite narativne forme; istorijski i epistolarni roman, lirski, alegorijski, satirini, "romantiki" roman, Knstlerroman Kao kod Darvina, sudbina ovih formi zavisila je od njihove "istote", to jest to su vie ostajali vezani za krutu, originalnu strukuturu, to su tee opstajali. I obrnuto: to je forma bila spremnija na fleksibilnost i kompromis, to je bolje napredovala u vrtlogu moderne istorije, u kojem nije bilo sinteze. A veina bastarda ovih formi postala je dominantni anr zapadnjake prozne knjievnosti: jer bogovi moderne, za razliasopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

ku od onih iz Kralja Lira, zaista stoje iza svoje kopiladi. Sve nas to primorava da preispitamo dananje shvatanje "moderne ideologije", odnosno "buroaske kulture", ili kako vam je volja da to nazovemo. Uspeh Bildungsromana, u stvari, sugerie da uistinu centralne ideologije naeg sveta uopte nisu suprotno rairenim uverenjima, ak i rairenijim, da usput pomenem, u dekonstrukcionistikoj misli netolerantne, normativne, monoloke, te da ih zbog toga treba potpuno napustiti ili odbaciti. Naprotiv: one su popustljive i nesigurne, "slabe" i "neiste". Kada se setimo da je Bildungsroman, simbolika forma koja je vie nego ijedna druga prikazala i promovisala modernu socijalizaciju, ujedno i najkontradiktornija moderna simbolika forma, shvatamo da se u naem svetu sama socijalizacija sastoji pre svega u interiorizovanju protivrenosti. Naredni korak nije "razreavanje" protivrenosti, ve pre uenje da s njom ivi, pa ak i da se ona pretvori u oru e opstanka. III Ponimo s pitanjem: kako to da imamo frojdovska tumaenja tragedije i mita, bajke i komedije ali ne i neto to bi se sa tim dalo uporediti kada je u pitanju roman? Iz istog razloga, verujem, iz kojeg nemamo ni vrstu frojdovsku analizu mladosti: zato to je raison d'tre psihoanalize u komadanju psihe na suprotstavljene "sile" dok mladost i roman imaju suprotan zadatak, da stope, ili barem da spoje suprotstavljena svojstva pojedinanih linosti. Drugim reima, zato to psihoanaliza uvek gleda s one strane ega dok Bildungsroman pokuava da

izgradi ego i uini ga neprikosnovenim centrom vlastite strukture.7 Centralno mesto ega povezano je, naravno, s temom socijalizacije, poto je ona, u velikoj meri, "pravilno funkcionisanje" ega, zahvaljui onom naroito uspenom kompromisu, frojdovskom "principu realnosti". Ali, to nas onda navodi na pitanje o odnosu Bildungsromana prema ideji koja je za modernu kulturu veoma neprijatna, prema ideji "normalnosti". Opet moemo krenuti od kontrasta. Kao to je dobro poznato, u velikom delu dvadesetovekovne misli od Frojda pa, da kaemo, do Fukoa normalnost je definisana u odnosu prema onome to joj je suprotno: prema patologiji, prema onom marginalnom, represiji. Normalnost se nije posmatrala kao smislena, ve pre kao neutralan entitet. Kao samoodbrambeni rezultat procesa "negiranja", znaenje normalnosti treba traiti van nje: u onome to ona iskljuuje, a ne u onome to ukljuuje. Ako ostavimo po strani elementarne forme Bildungsromana (englesku tradiciju "bljutavih" junaka izraz koji je kulinarski ekvivalent "neuglednom", a Riardson ga je koristio za Toma Donsa i Skot za Vejverlija, a odnosi se i na Dejn Ejr i Dejvida Koperfilda), sasvim je jasno da je roman pratio strategiju suprotnu onoj koju smo upravo opisali. On nas je navikao na to da normalnost posmatramo iznutra pre nego sa stanovita njenih izuzetaka; a stvorio je

i fenomenologiju koja normalnost ini zanimljivom i znaajnom kao normalnost. Ako je poetna opcija Bildungsromana uvek otvoreno anti-herojska i prozaina junak je Vilhelm Majster, a ne Faust; ilijen Sorel i Doroteja Bruk, a ne Napoleon ili sveta Tereza (i sve tako do Flobera, a onda do Dojsa) ovi likovi su i dalje, iako svi "normalni" na svoj nain, daleko od neuglednog ili besmislenog. Iznutra artikulisana, zanimljiva i ivahna normalnost normalnost kao iskljuivanje svih upadljivih osobina, kao prava semantika praznina. Teorijski, ova dva koncepta su nepomirljiva: ako je jedan istinit, drugi je laan i obrnuto. Istorijski, me utim, ova opozicija postaje neka vrsta podele rada: podele prostora i vremena. Normalnost kao "negacija", kao to je pokazao Fuko, jeste proizvod dvostruke pretnje: krize sociokulturnog poretka i nasilne reorganizacije moi. Njeno vreme je vreme krize i geneze. Njen prostor, okruen naroito snanim drutvenim institucijama, isto je negativno podruje "nezatvorenog". Njena elja je da bude kao i svako drugi i da tako pro e neopaeno. Njen je knjievni izraz, moemo dodati, devetnaestovekovna proza za mase: knjievnost izuzetnih stanja, ekstremnih bolesti i ekstremnih lekova. Ali, precizirajmo: proza za mase (kojoj je frojdovska kritika, ne sluajno, ukazala veliku panju) a ne roman.

424

7. etiri osnovna tipa Bildungsromana osvetljavaju razliite aspekte formiranja ega. Engleski Bildungsroman po pravilu naglaava poetni strah od spoljnog sveta kao pretnje individualnom identitetu, dok se geteovski ideal harmonije kao delikatnog kompromisa heterogenih sklonosti usredsre uje na internu dinamiku ega. Francuski romansijeri idu okolnim putem koji umanjuje sam ego, a naglaava opasnosti previe snanog super-ega ili id-a, otelotvorenog u stendalovskoj "ideji dunosti" ili balzakovskoj "strasti". U ovim poslednjim sluajevima u kojima je, na nivou "prie", ego mnogo slabiji nego u prethodnim "diskursna" ravan simptomatino postaje znaajnija, a i naratorova doxa obnavlja ravnoteu koju junak vie ne poseduje.Re no. 60/5 decembar 2000.

425

Samo u izuzetnim sluajevima roman istrauje prostorno-vremenska ogranienja datog sveta: on obino ostaje "u sredini", gde otkriva, ili moda stvara, tipino moderno oseanje i uivanje u "svakodnevnom ivotu" i "obinosti". Svakodnevni ivot: antropocentrini prostor u kojem sve drutvene aktivnosti gube svoju strogu objektivnost i tee ka domenu "linosti". Obinost: vreme "proivljenog iskustva" i individualnog rasta vreme ispunjeno "mogunostima", ali vreme koje, po definiciji, iskljuuje i krizu i genezu kulture.8 Samo pomislite na istorijsku putanju Bildungsromana: on potie od Getea i Dejn Ostin, koji su, kao to emo videti, pisali kako bi pokazali da je dvostruka revolucija XVIII veka mogla da se izbegne. Nastavlja se Stendalovim junacima, koji su ro eni "suvie kasno" da bi uestvovali u revolucionarno-napoleonskom epu. Vene sa 1848. godinom u Floberovom Sentimentalnom vaspitanju (revolucija koja nije bila revolucija) i sa engleskim tridesetim godinama, Feliksom Holtom i Midlmar D. Eliot ("reforme" koje nisu odrale svoja obeanja). To je stalno zaobilaenje istorijskih prekretnica i lomova: zaobilaenje tragedije i stoga, kao to Luka pie u Dua i forme, zaobilaenje i same ideje da

drutva i individue svoj puni smisao dobijaju u "trenutku istine".9 Zaobilaenje, da zakljuimo, svega to bi moglo da ugrozi ravnoteu ega i onemogui njegove kompromise i, tome nasuprot, sklonost ka onim modusima postojanja koji dozvoljavaju da se ego ispolji u potpunosti.10 U ovom smislu a jo i vie ukoliko se drimo uverenja kako, uprkos svemu, i dalje postoje trenuci istine i prilike za nju roman mora da nam deluje kao slaba forma. To je zaista i sluaj, i ta slabost koja je, dakako, i naa vlastita ide ruku pod ruku sa drugim obelejima koja smo primetili: kontradiktornou romana, njegovom hibridnom i kompromisnom prirodom. Ali, poenta je u tome da su te osobine imanentne tom nainu postojanja: svakodnevnom, normalnom, polusvesnom i odluno ne-herojskom, koji je zapadna kultura neprestano pokuavala da zatiti i razvije, i kom je pripisivala sve vei znaaj sve dok mu nije poverila ono to, u nedostatku boljeg izraza, nazivamo "smislom ivota". A poto je malo stvari koje su, kao naa tradicija romana, u takvoj meri pomogle da se oblikuje ova vrednost, onda slabost romana treba da nam deluje moda kao neto to je daleko od nevinosti.

8. "Svakodnevni ivot", "uobiajenost", "antropocentrizam", "linost": o svakom od ovih termina opirno e se raspravljati u prvom poglavlju, poto smatram da su oni najpotpunije i najkoherentnije izraeni u klasinom Bildungsromanu. Iako ovde ostaje dosta da se uradi, nadam se da sam dao nekakav doprinos ovom izuzetno zanimljivom i mogunostima bogatom podruju istraivanja. 9. Dostojevski, upravo zato to je romanopisac koji se bavi konanim istinama i traginim i izuzetnim okolnostima kao to je i sam Bahtin primetio vie puta nikada nije napisao Bildungsroman. A Adorno, koji je uvek insistirao na tome da je istina poziv umetnosti, nikada nije pokazao naroito interesovanje za Bildungsroman, niti za roman uopte. 10. Ne bi trebalo da se iznenadimo kada Hajden Vajt u Metaistoriji, pratei razliite narativne retorike devetnaestovekovne istoriografije, pominje komediju, romance, satiru i tragediju a nikada roman. Iako roman i istoriografija cvetaju istovremeno, roman je s obzirom na "svakodnevni ivot" i "obinost" u stvari neka vrsta paralelne temporalnosti koju devetnaestovekovna istoriografija ne smatra zaista istorijskom. Istorija mentaliteta i longue dure, promenili su, naravno, te odnose, tako da objekti, a ponekad i kategorije velikog dela savremene istoriografije otkrivaju velike slinosti sa onima romana.asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

1. UTEHA CIVILIZACIJE I Bildungsroman. Nekakav magnetizam lebdi oko ove rei. On se izdvaja kao najoiglednija od (nekoliko) referentnih taki koje su nam na raspolaganju u tom nepravilnom polju koje nazivamo "roman". Bildungsroman zauzima centralnu ulogu u filozofskim ispitivanjima romana, od Hegelove Estetike do Diltaja i Lukaeve Teorije romana. Nalazimo ga u irokim istorijskim postavkama Mihaila Bahtina i Eriha Auerbaha, on se ak moe uoiti i u modelima narativnih zapleta koje je kontruisao Jurij Lotman. Iznova se javlja pod razliitim nazivima ("roman formiranja", "inicijacije", "obrazovanja") u svim glavnim knjievnim tradicijama. ak i one romane koji oigledno nisu Bildungsromani ili romani o formiranju, posmatramo u ovom pojmovnom horizontu; tako govorimo o "neuspeloj inicijaciji" ili "problematinom formiranju". To su izrazi sumnjive upotrebljivosti, kao i sve negativne definicije; ipak, oni svedoe o tome kako ova slika zaokuplja nae moduse analize. Ovakva semantika hipertrofija nije sluajna. Iako je pojam Bildungsromana postao vie pisan pojam, jo uvek je jasno da mi njime pokuavamo da naznaimo jedno od najharmoninijih reenja ponu enih za dilemu koja je istoznana sa modernom buroaskom civilizacijom: naime, za sukob izme u ideala samoodre enja i jednako imperativnog zahteva za socijalizacijom. Ve dva veka zapadna drutva priznaju pravo pojedinca da izabere vlastitu etiku i ideju "sree", da slobodno zamisli i konstruie vlastitu sudbinu to su prava izraena u po-

veljama i utvr ena u ustavima, ali nisu, samo na osnovu toga, i univerzalno ostvariva, poto oigledno daju povoda i za suprotstavljene tenje. A ako je liberalno-demokratsko i kapitalistiko drutvo, nema sumnje, ono koje najbolje ume da "ivi sa" konfliktima, isto je tako tano da, kao sistem drutvenih i politikih odnosa, i ono tei da se smesti u operativni modus koji je predvidiv, pravilan, "normalan". Kao i svi sistemi, i on zahteva slaganje, homogenost, konsenzus. Kako sklonost ka individualnosti, koja je nuni plod kulture samoodre enja, moe da se primora na koegzistenciju sa suprotstavljenom tendencijom ka normalnosti, jednako neizbenim izdankom mehanizma socijalizacije? Ovo je prvi aspekt problema koji uslonjavaju i ine jo fascinantnijim druge karakteristike nae civilizacije; ona, poto je ispunjena doktrinama prirodnog prava, ne moe da pristane na to da se socijalizacija zasniva na pukom pokoravanju autoritetu. Nije dovoljno to to je drutveni poredak "legalan", on mora delovati i kao simboliki legitiman. On podsticaj mora da dobija iz vrednosti koje drutvo priznaje kao temeljne, koje reflektuje i podrava. Ili barem mora izgledati kao da to ini. Tako za moderno buroasko drutvo nije dovoljno da obuzda porive koji se suprotstavljaju standardima "normalnosti". Nuno je i da pojedinac kao "slobodna individua", ne kao uplaeni podanik, ve kao uvereni graanin, vidi drutvene norme kao svoje vlastite. Pojedinac mora da ih internalizuje i da spoljanji pritisak i unutranje impulse stopi u novo jedinstvo tako da jedno vie ne moe da se razlikuje od drugog. Ovo stapanje je ono to obinoRe no. 60/5 decembar 2000.

426

427

nazivamo "pristanak" ili "legitimacija". Ako nam se Bildungsroman i danas ini kao sutinska, centralna taka nae istorije, to je onda zato to je on uspeo da prikae ovo stapanje s uverljivom snagom i optimistikom jasnoom koje nikada vie nee moi da se dostignu. Zapravo, videemo da u njemu ne postoji konflikt izmeu individualnosti i socijalizacije, autonomije i normalnosti, unutranjosti i objektivizacije. Formiranje oveka kao individue u sebi i za sebe podudara se sa njegovom socijalnom integracijom, u kojoj se on kao jednostavan deo celine, bez ikakvih pukotina, uklapa u drutvo. To su dve putanje koje jedna drugu osnauju i za koje je vi enje socijalizacije kao Entsagung, "odricanja", jo uvek nepojmiljivo bolno (iz ega e izroniti ogromna psiholoka i narativna problematika XIX i XX veka). "Uteha civilizacije": moda istorijsko znaenje Bildungsromana najbolje moe da se sumira ovim reima. Klasini Bildungsroman je sinteza koja ponitava raniju dihotomiju izme u Entwicklungsromana (romana "razvoja", subjektivnog nastajanja individualnosti) i Erziehungsromana (romana "vaspitanja", objektivnog procesa posmatranog sa stanovita onoga ko vaspitava). Klasini Bildungsroman kao sintetika forma: a ipak, kako sam napredovao u radu, shvatio sam da ova definicija objanjava samo jedan aspekt dela koja ispitujemo. Da upotrebim analogiju, to je kao da se struktura klasinog Bildungsromana sastoji od dve iroke ravni koji se delimino preklapaju. Zajedniki deo je domen sinteze: on zahvata sredite te geometrijske figure, ali ne i celinu, niti, verovatno, treba da je zahvati. Umesto da dve suprotstavljene tenje moderne egzistencijeasopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

opisuje kao koekstenzivne i izomorfne, sintetika vokacija klasinog Bildungsromana njih predstavlja kao komplementarne. U organskoj ravnotei, naravno, ali zato ili bolje da kaemo, upravo zato to su one duboko razliite i udaljene. Ukoliko je, dakle, podruje sinteze polazna taka nae analize, drugi i trei deo ovog poglavlja bie posveen sasvim drugaijem fenomenu. U drugom u se pozabaviti onim aspektima narativne strukture koji naglaavaju individualnu "sreu": prostorom "estetske" harmonije, slobodnog i otvorenog konstruisanja linosti, narativnog siea. U treem delu se bavim drugom stranom svega toga: svetom socijalnog opreza, "organskih" nejednakosti, nunosti, fabule. Razliite vrednosti, pripisane razliitim podrujima postojanja i vo ene razliitim perceptivnim modusima i narativnim mehanizmima. Razliite i raspodeljene majstorskom asimetrijom: toliko je oaravajue da gotovo obmanjuje. Zato to su vrednosti i iskustva koja zadovoljavaju na oseaj individualnosti uvek u prvom planu; kooperna, bletava, puna, ona ine glavni deo naracije: sie. Ali, nema siea bez fabule, pa iako ovaj prvi moe da bude hiljadu puta fascinantniji i da se ini da je ba on "dominanti" aspekt dela, ovaj drugi sutinski, logiki, potpuno samodovoljan u svakom sluaju ostaje njegov "odre ujui" element: manje vidiljiv, ali mnogo vri. Prevazilazei organicistiku sintezu, ono to se ovde javlja jeste neizbrisiva slika buroaske misli razmena. eleli biste da se realizuju te i te vrednosti? Dobro, ali onda morate da prihvatite i ove druge, jer bez njih ove prve ne mogu da postoje. Razmena, i to

ona u kojoj se neto dobija, a neto gubi. Po- klasinog Bildungsromana. Ono nam govori da je ivot smislen ukoliko interne veze individualne kuaemo da utvrdimo tano ta. temporalnosti ("zaplet celokupnog ivota") istovremeno podrazumevaju i otvaranje ka spoPRSTEN IVOTA Izgubio sam se u dubokoj meditaciji i nakon tog otkria bio ljanjosti, sve iroj i sve guoj mrei eksternih sam i mirniji i nemirniji nego ranije. Poto sam neto nauio, odnosa sa "ljudskim stvarima". U ovoj viziji, inilo mi se kao da ne znam nita, i bio sam u pravu: nisam nastavlja Diltaj, ovek je zaista "on sam" jedino uvi ao vezu me u stvarima Zusammenhang, a to je ako postoji "fr das Ganze", za celinu.12 Ovde je ipak najvanije. (Vilhelm Majster, I, 4). nezamisliva ideja da socijalizacija moe da izaPrisustvo drevnih dobro poznatih umetni- zove krize ili da individualno formiranje prikih dela i privlailo ga je i odbijalo. Nije mogao da shva- mora na rtvu. Razvoj linosti i integracija su ti nita od onoga to ga je okruivalo, niti da to ostavi: sve ga komplementarne i konvergentne putanje, i na je podsealo na sve. Obuhvatio je pogledom itav prsten svog taki njihovog susreta i ravnotee nalazi se puivota; samo, avaj, on se pred njim raspao na komade i inilo na i dvostruka epifanija smisla, odnosno "zrese da se vie nikada nee spojiti. (Vilhelm Majster, VIII, 7). lost". Kada se to dostigne, naracija je ispunila I na poetku i na kraju romana, svoj cilj i moe mirno da se zavri. Stoga, da bi se dostigla zakljuna Vilhelmov problem je isti: on ne moe da uspostavi "vezu", da svom ivotu d oblik prstena sinteza zrelosti, nije dovoljno postii "objektivi da ga zapeati. A ako se to ne dogodi, postoji ne" rezultate, kakvi god oni bili nauiti zanat, rizik da njegov ivot ostane nedovren ili jo stvoriti porodicu. ovek mora prvo, i pre svegore: besmislen. "Smisao" i "veza" su u Majsteru ga, da naui, kao Vilhelm, da "zaplet vlastitog jedno isto; Diltaj, u poglavnju "Geteova poet- ivota" usmeri na takav nain da svaki trenutak samo ojaava njegovo oseanje pripadnosti iroj zaska imaginacija": Time to ini oiglednim labavu povezanost jednici. Vreme mora da se iskoristi za pronaladoga aja i delatnosti, poetsko delo oivljava vrednosti koje enje zaviaja. Ukoliko se to ne uini, ili se pak pripadaju doga aju i njegovim pojedinim delovima u sklopu ne uini uspeno, rezultat je protraen ivot: Zusammenhang celokupnog ivota. Na ovaj nain, doga- besciljan, besmislen. Dokaz je, u poslednjoj aj zadobija svoj znaaj Najvei pesnici su briljantni upravo knjizi, sudbina Aurelija, harfiste i Minjon: zato to doga aje oslikavaju na takav nain da ovi osvetljavaju "'Nevaljalo dete nisu li ti zabranjene sve te povezanost ivota i njegovog smisla. Pesnitvo nam tako otkriva naporne vebe? Sluaj samo kako ti srce udara.' 'Hajde da prekinemo.. i tako razumljivost ivota. Kroz oi velikog pesnika otkrivamo vrednosti udara isuvie dugo.'" (Vilhelm Majster, VIII, 5). ljudskih stvari i vezu Zusammenhang izme u njih.11 To su poslednje Minjonine rei. Zusammenhang: dvostruko znaenje ovog izraza je sjajan uvod u narativnu logiku Za nju protok vremena, zaplet kao hronoloka11. Wilhelm Dilthey, Esperienza vissuta e poesia (Das Erlebnis und die Dichtung, 1905), Milan, 1947, str. 198-199. 12. Ibid, str. 259.Re no. 60/5 decembar 2000.

428

429

sekvenca doga aja, nije bio preobraen u zaplet kao sistem odnosa, kao "prsten": njena nostalgija (Kennst du das Land, wo die Zitronen blhn) simptom je ivota u kojem nijedna otadbina nije zamenila onu prvobitnu. Ovde je vreme ritam koji se ne menja, mehaniki i iscrpljujui napor koji organicistika teologija klasinog Bildungsromana proteruje kao da su otkucaji smrti. Van celine, van sveta-kao-zaviaja, nema nikakvog ivota. Unutar njega, pak, sumnjiva kompenzacija, neto to je vie od ivota: ili moda samo vie ruiasto. Poslednje Vilhelmove rei: "Ne znam vrednost kraljevstva, ali znam da sam dostigao sreu koju ne zasluujem i koju ne bih dao ni za ta na svetu." (Vilhelm Majster, VIII, 10). To su poslednje rei u romanu. "Prsten" je potpun, ivot je pronaao svoj smisao: dostigavi cilj, vreme nastavlja da protie, u krugu, oslobo eno potresa i promena. Prsten, krug slike ponitenja vremena: Vilhelm ("srea koju ne zasluujem i koju ne bih dao ni za ta na svetu") nada se njegovom nestanaku sa detinjastom domiljatou. Zakuasti zakljuak: zrelost govori jezikom bajki. Zaplet kao "prsten", ili kao "mrea", najznaajnija je od mnogih novosti koje je Gete uveo u drugoj verziji Vilhelma Majstera, u Godinama uenja. U prvoj verziji Pozorinom poslanju tok zapleta je bio mnogo "dramatiniji" i manje predvidiv, a Vilhelmov lik je neprikosnoveno dominirao nad svime ostalim. U Godinama uenja protok vremena se usporava u gustom kontinuitetu proricanja, seanja i antici-

pacija, a sa sve veom vanou drugih likova "sredinje mesto" progatoniste zadobija drugaije znaenje. O ovoj antitezi drame i romana iroko se raspravlja u petoj knjizi: U romanu su predstavljeni pre svega ube enja i doga aji, a u drami likovi i dela. Roman mora da napreduje polako i junakova ube enja moraju, na ovaj ili onaj nain, da usporavaju tendenciju celine ka njenom kraju. Drama treba da juri, a lik junaka mora da vue napred sve do samog kraja i da jedino bude obuzdavan. Junak romana mora da trpi, ili barem da ne bude u velikoj meri aktivan. Grendison, Klarisa, Pamela, vikar iz Vejkfilda, ak i sam Tom Dons, svi oni, ako ne trpe, onda su makar linosti koje usporavaju radnju i svi doga aji su do neke mere oblikovani prema njihovim ube enjima. U drami junak nita ne oblikuje prema sebi; sve mu se suprotstavlja, on uklanja i prelazi prepreke koje su mu na putu, ili pak pada na njima. (Vilhelm Majster, V, 7). U drami, mogli bismo da parafraziramo, protagonista u sebi iscrpljuje univerzum vrednosti, paradigmatiko polje: kroz konflikt treba da se dostigne "usamljenost" tragikog junaka kojem je poveren smisao ivota. Ali, to nije mogue u klasinom Bildungsromanu: kao i kasnije kod Hegela, izvesnost smisla ovde lei ne u konfliktu, ve u uestvovanju u Celini. "Dramski" klasini Bildungsroman je contradictio in adiecto i nije sluajno to Gete nikada nije uspeo da "zakljui" Pozorino poslanje, koje je naprosto prekinuto i ostavljeno a da prvi Vilhelm nije zavrio svoje formiranje.13 Kada se deset godi-

13. Gete je Pozorino poslanje poeo da pie 1777. godine, a prekinuo je 1785.asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

na kasnije opet prihvatio tog projekta, nije ak ni pokuao da zavri prvu verziju, ve je poeo sasvim iz poetka, pri tom dodatno menjajui strukturu zapleta, otvoreno se odluujui za drugaiji tip romanesknog junaka. Ovaj tip iler opisuje u pismu Geteu od 28. novembra 1796. godine: Vilhelm Majster je najneophodniji lik, ali ne i najvaniji: jedna od osobenosti Vaeg romana jeste to to nema junaka, niti mu je on potreban. Sve se doga a oko njega, ali ne zbog njega: upravo zato to stvari koje ga okruuju predstavljaju i izraavaju energije, a on, tome nasuprot, podatnost (Bildsamkeit), njegovi odnosi sa drugim likovima moraju da budu drugaiji od odnosa izme u junaka u drugim romanima. Prelazak od drame do romana predstavljanje uspenog Bildung-a zahteva onda da lik bude podatan: vie ne "sam", a ipak manje u sukobu sa svetom, on je dobro uobliena prizma u kojoj se u harmoninu "linost" stapa bezbroj nijansi drutvenog konteksta. "Najneophodniji lik, ali ne i najvaniji", kako iler tano primeuje. Vaan kao potencijalni uzrok zapleta Vilhelm zasigurno nije. Ali on je nuan, ukoliko, kao to i jeste sluaj, klasini Bildungsroman pokuava da kao uzor predstavi putanju junaka koji ("trpi, ili barem nije u velikoj meri aktivan") drugima preputa zadatak da oblikuju njegov ivot. " ini se da ti ne moe da donese odluku", razmilja negde na sredini teksta, "voleo bi da neka vrsta spoljnog uticaja odredi tvoj izbor" (Vilhelm Majster, IV, 19). A na kraju: "Dostigao sam sreu koju ne zasluujem", ili drugim reima, postojim i srean sam, samo zato to mi je bilo do-

zvoljeno da u em u zaplet koji je Drutvo iz kule strpljivo isplelo "oko mene". Dostigao sam "formu", postojim "za sebe" zato to sam dobrovoljno pristao na to da budem odre en spolja. Ovo je zaista idealna paradigma moderne socijalizacije: elim da radim ono to bi u svakom sluaju trebalo da radim. Venanje na kraju, kada je Vilhelm primoran da bude srean, uprkos svojim namerama, predstavlja savrenu minijaturu i zakljuak itavog procesa. Ukoliko Vilhelm moe da postane individua samo prihvatajui da ga vodi Drutvo iz kule, i obrnuto je istina: "snane" drutvene institucije, kao to je Drutvo iz kule, imaju pravo da iskuju i ispletu zaplet samo da bi zadovoljile svog iskuenika. Nije preterano rei da u Vilhelmu Majsteru Kula postoji samo da bi omoguila Vilhelmovu "sreu". Lotario je bio u Americi ali se vrlo brzo vratio: "Amerika je ovde ili nigde!" (Vilhelm Majster, VII, 3). Likovi koji su tako tesno me usobno isprepleteni moraju da budu razbacani svuda po svetu, po Americi, Rusiji. Ali, sve je to van Geteovog romana: ono to nas zanima o Lotariju i drugima nije njihova autonomna egzistencija, ve samo njihov uticaj na Vilhelma. Vernerovo iznenadno ponovno pojavljivanje pred kraj romana ima za svrhu jedino da potvrdi, kroz rei donekle ljubomornog autsajdera, uspenost pedagokog sistema Kule: "Ne, ne... tako neto nikada nisam video, a ipak znam da ne greim. Tvoje oi su dublje, tvoje elo ire, tvoj nos je postao prefinjen a usta ljupkija. Pogledaj ga, kako stoji! Kako sve to ide jedno uz drugo i odgovara! Ja, s druge strane, jadniak... da nisam za ovo vreme stekao mnogo novca, od mene ne bi bilo ba nita" (Vilhelm Majster, VIII, 1).Re no. 60/5 decembar 2000.

430

431

Drutvo iz kule postoji samo "za" Vilhelma zato to ga oblikuje (ak poboljava, kao to kae Verner, njegove fizike osobine): ali ono ga oblikuje i u jednom dubljem smislu. Na poslednjoj strani sedme knjige, Vilhelm otriva da su Godine uenja Vilhelma Majstera pergament sauvan u Dvorani prolosti, najtajnijoj odaji Drutva, u koju mu je konano dozvoljen ulazak. Drugim reima, roman koji mi itamo Drutvo je napisalo za Vilhelma, i samo dobijajui pergament, on dobija, i on potpuno poseduje i kontrolie, vlastiti ivot. Na pergamentu nestaje sva dvosmislenost, zbunjujui niz dogaaja zadobija logiku i pravac, "smisao celine" je konano vidljiv. A to se tie Drutva, ova epizoda ga dvostruko legitimie: ono je uspelo da stvori uzorni Bildung kao to je Vilhelmov, i da ispie paradigmatiki tekst kao to su Godine uenja Vilhelma Majstera. RETORIKA SREE Savren krug: uoblienje Vihelmove linosti je dostignuto samo podre ivanjem Drutvu a legitimacija Drutva samo time to je usreilo Vilhelma.14 To je divna simetrija, savreno po-

klapanje: "prednost za oboje", da upotrebimo rei Elizabete Benet. Savren brak: kao oni kojima se zavravaju Vilhelm Majster i Gordost i predrasuda. Prisetimo se naeg poetnog pitanja: kako je mogue uveriti modernu "slobodnu" individuu da dobrovoljno ogranii svoju slobodu? Upravo, najpre, kroz brak u braku: kada dvoje ljudi jedno drugom pripiu takvu vrednost da prihvate da budu njome "obavezani". Primeeno je da od kraja XVIII veka brak postaje model nove vrste drutvenog ugovora: on vie nije zapeaen silama van individue (kao to je status), ve je zasnovan na oseaju "individualne obaveze".15 To je veoma uverljiva teza koja nam pomae da shvatimo zato klasini Bildungsroman uvek "mora" da zavri brakom. Nije u pitanju zasnivanje porodice, ve "pakt" izme u individue i sveta,16 reciproni "pristanak" koji je u onom dvostrukom "obavezujem se" i ceremoniji venanja simboliki kondenzovan na neprevazi en nain. Brak je metafora drutvenog ugovora: to je toliko istinito da klasini Bildungsroman ne suprotstavlja brak celibatu, kao to bi,

14. Gordost i predrasuda se moe sumirati ako pratimo gotovo identine linije: Elizabet sebe konano pronalazi kada priznaje Darsijevu "superiornost" a Darsi, sa svoje strane, otkriva svoje plemstvo koristei svoj novac i privatne informacije (mo i sveznanje ga povezuju sa Drutvom iz kule) ne da bi ponizio Elizabet, ve da bi joj omoguio da sreno okona svoju mladost. O "socijalizujuim" svojstvima ljubavi kod Ostinove, Lajonel Triling: "(Kao to je napisao jedan anonimni kritiar u North British Review 1870. godine,) Dejn Ostin je 'proeta' 'platonskom idejom' ona je predana ideji 'intelektualne ljubavi' po kojoj najdublja i najistinitija veza koja moe postojati me u ljudima jeste pedagoka veza. Ova veza se sastoji u davanju i primanju znanja o pravilnom ponaanju, u formiraju karaktera jedne osobe od strane druge osobe, prihvatanju da vas neko drugi vodi dok odrastate" (Iskrenost i autentinost, Oksford 1972, str. 82). 15. Izraz koristi H. S. Mejn (H. S. Maine) u Ancient Law, 1861, a citira ga Toni Tener (Tony Tanner) u Adultery in the Novel: Contract and Transgression, Johns Hopkins University Press, 1979, str. 5 16. "Izme u individue i sveta". Brakovi se, nema sumnje, ugovaraju izme u samo dve individue: ali za Vilhelma i Elizabet (a i retorika struktura ova dva romana primorava itaoca da deli njihov pogled na stvari) u pitanju je neto mnogo vie, poto brak sumira i stabilizuje sve njihove drutvene veze. Natalija (zbog svojih veza sa Drutvom iz kule) i Darsi u stvari su savreni reprezentanti sistema moi koji je karakteristian za klasini Bildungsroman.asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

konano, i bilo logino, ve smrti (Gete) ili "sramoti" (Ostin). Svako ili ulazi u brak ili, na ovaj ili onaj nain, mora da napusti drutveni ivot; tokom vie od jednog veka evropska svest e krizu braka shvatati kao rascep koji ne samo da odvaja par, ve unitava i same korene (Ana Karenjina, Ema Bovari, Efi Brist) onih oseanja koja individuu "dre u ivotu". Za ovaj svet, kriza braka i razvod nikada ne mogu da budu plauzibilno "okonanje": nemogua, a ipak realna Kua lutaka, drugi deo u kojoj je Nora Helmer primorana ili da se vrati muu ili da donese smrt i bedu svima bila bi labudova pesma ove devetnaestovekovne "istine". I u ovome je razlog zbog kojeg klasini Bildungsroman ima centralno mesto ne samo u istoriji romana, ve i u naem celokupnom kulturnom nasle u. Ovaj anr odslikava i dok ga itamo ponovo oivljava odnos prema drutvenom totalitetu, natopljenom "slatkom i prisnom ugodnou", sa tim vedrim i poverenja punim oseanjem bivanja-kod-kue koji je iler u nastavku pisma od 7. januara 1795. pomenuo Geteu u vreme pisanja Vilhelma Majstera: "Ovo oseanje blagostanja objanjavam jasnoom, mirom, konkretnou i transparencijom koje dominiraju svuda u romanu, ak i u onim malim detaljima koji bi duu mogli da ostave nezadovoljenu i nemirnu, i koji nikada ne prisiljava duu vie nego to je potrebno da bi se ponovo rasplamsala i ouvala u oveku radost ivota "

Radost ivota. Srea koja je vea nego to su to Vilhelm i Elizabeta zasluili. Zvui kao eho slavnih rei: "ivot, sloboda, potraga za sreom ", "srea, nova ideja za Evropu". Ali ilerova i Geteova "srea" upravo je suprotno od onoga to su pod njom podrazumevali Deferson i Sen-ist. Za ovog poslednjeg srea je pratilac rata i revolucije: ona je dinamina, destabilizujua. Ona je jo uvek povezana sa idejom "slobode" to je problematina veza koja e se odrati sve do Stendala, a onda se izgubiti. Ova srea mora da se "trai" bez odmora ili kompromisa: po cenu, ako je nuno, rata i revolucije. Revolucija predstavlja "otvaranje drutva za sve njegove mogunosti": ona je "tako veliko obeanje" da "ima poetak, ali ne i kraj".17 Za ilera i Getea, me utim, srea je suprotna slobodi, kraj postajanja. Njeno pojavljivanje oznaava kraj svih napetosti izme u individue i njenog sveta; ugaene su sve udnje za daljim metamorfozama. Kao to je nagoveteno nemakim pojmom Glck, koji sintetie znaenja "biti srean" i "imati sree", bonheur i fortune, felicit i fortuna,18 i koja se ne javlja sluajno u poslednjoj reenici Majstera, srea klasinog Bildungsromana je subjektivni simptom objektivno zavrene socijalizacije: nema razloga dovoditi u pitanje takvu dijalektiku homogenost. Ve smo videli da klasini Bildungsroman tu sreu po pravilu zapeauje brakom. Ali porodica je ovde jo uvek metafora za mogu socijalni pakt: ona nije "luka u okrutnom

432

17. Franois Furet, "The French Revolution is over", u: Interpreting the French Revolution, Cambridge and Paris, 1981, str. 46, 3. 18. O tome vidi tekst Haralda Vajnriha (Harald Weinrich) "Retorica della felicit" u: Retorica e critica letteraria, eds. Lea Ritter/Enzio Raimondi, Bologna 1978.Re no. 60/5 decembar 2000.

svetu", kako ga Kristofer La zamilja za naredni vek. Porodica nije, drugim reima, jedini domen u kojem moe postojati komplementarnost subjektivnog i objektivnog, ve je naprosto najverovatniji i tipini.19 Posledino, ovek se ne povlai u porodicu kako bi ostvario one ciljeve koje, izgleda, javna sfera onemoguava, ve blistava spoljanost porodice svedoi o tome da su njene najupadljivije osobine unutranja harmonija i prihvatanje obaveza, uz puno poverenje.20 Drugim reima, radi se o uspostavljanju na pola puta izme u intimne i javne sfere ohrabrujue "porodine atmosfere". To je poduhvat koji zahteva da se preformulie moderan svakodnevni ivot, a najpre, i pre svega, uloga i simbolika vrednost rada u ljudskoj egzistenciji.433

di koliko je mnogo ljudi zaposleno, kada vidi koliko mnogo se prenosi i kuda ide, sigurno e sa zadovoljstvom gledati kako to prolazi kroz tvoje ruke. Videe kako su i najmanja dobra povezana sa celokupnom trgovinom, i stoga vie nita nee posmatrati kao malo, jer sve poveava cirkulaciju kojom se tvoj ivot hrani. (Vilhelm Majster, I, 10). Vernerov govor se uglavnom smatra prikazom novog "buroaskog" principa, i to prikazom koji je obeleio itavu epohu, a naroito veberovsku racionalnost sadranu u dvojnom knjigovodstvu, o kojem Verner govori nekoliko redova nie. Upravo citirani pasus, me utim, moe da se ita i na sasvim drugaiji nain. Trini mehanizam se ne velia zbog ekonomskih preimustava, ve se velia kao sistem koji je najpogodniji za otkrivanje "veza" izmeu najrazliitijih ljudskih aktivnosti, kao i za pridavanje smisla ak i najbeznaajnijim stvarima, onima koje se u najveoj meri mogu zanemariti. Ba kada se Vilhelm sprema da napusti oev dom, i stoga mora da odlui o smislu svog budueg ivota, Verner mu predlae mogui smisao, zaplet, mreu koja bi socijalne odnose uinila vidljivim i pokazala individui kako da

ANTI-ROBINZON Jedna od najslavnijih epizoda Vilhelma Majstera je diskusija u kojoj Verner, Vilhelmov alter ego, svom bliskom prijatelju predstavlja preimustva trgovine: Najpre poseti nekoliko velikih trgovakih gradova, nekoliko luka, i sigurno e te ideja zaneti. Kada vi-

19. I Hegel porodicu vidi kao prvi korak u prevazilaenju "ungesellige Geselligkeit", nedrutvene drutvenosti moderne ekonomske sfere: "Proizvoljnost pojedinanih potreba vlasnika je jedan momenat vlasnitva uzet apstraktno; ali ovaj momenat, zajedno sa sebinou elje, u porodici je transformisan u neto etiko, u rad i brigu za zajedniko dobro" ("Filozofija prava" (1821) u Philosophy of right and The Philosophy of History, Chicago 1952, odeljak 170, str. 60). Slina su i razmatranja Riarda Seneta (Richard Sennet, The Fall of Public Man, Cambridge 1976, str. 91): u porodici izraz nalaze samo "odmereni apetiti", elje koje su a priori ograniene i stoga indikativne za mogunost "funkcionalnog jedinstva ljudske vrste" zasnovanog na mrei "prirodnih 'naklonosti'". 20. Poto je izjavio da ivot domaice nudi najvii primer samoostvarenja u itavom ljudskom rodu zbog unutranje harmonije, "vladavine nad sredstvima da bi se postigao cilj", i mogunosti dostizanja sree u sebi i drugima Lotario se ne dvoumi da to predloi kao model "za dravu" (Vilhelm Majster, VII, 6). Upravo zato to to kae Lotario, najekstrovertniji i avanturama najskloniji lik iz Majstera, a tako e i najposveeniji svakoj vrsti javne aktivnosti, proces "prosveivanja", koji pokuavam da opiem, dobija jo vie smisla.asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

na e svoje mesto u njima: "Baci pogled na prirodne i vetake proizvode iz svih krajeva sveta, razmisli kako su oni postali nunost! Kako je prijatan zadatak za duh da zna sve to se u trenutku najvie trai" (Vilhelm Majster, I, 10). Ali, Vilhelm odbacuje ovaj mogui zaplet, ovakvo gledanje na ljudske poslove. I to je jo vanije, odbacuje ga i sam Gete: heroj Bildunga nee biti Verner, ve Vilhelm. Drugim reima, najklasiniji Bildungsroman proces oblikovanja-socijalizacije oigledno smeta van sveta rada. Proces oblikovanja-socijalizacije smeten je van rada: iznena uju i donekle uznemiruju razvoj doga aja, s obzirom na nau sklonost da "modernu etiku" i "kapitalizam" automatski smetamo jedno pored drugog. Ne pokuavam, naravno, da poreknem da je kapitalistika proizvodnja stvorila niz vrednosti koje su potpuno funkcionalne u odnosu na njenu logiku. Ona ih jeste stvorila, i to je oigledno: ali ipak moramo da se zapitamo da li su ove vrednosti zavladale i van strogo ekonomskog domena, i da li se njima ili nekim drugim vrednostima, i kojima zapadna modernost okree kako bi egzistenciju uinila "smislenom". Ponimo onda sa zapaanjem da u velikim proznim delima poslednja dva veka predstavljanje ekonomskog domena, i njegovog simbolikog univerzuma, nema gotovo nikakvog znaaja. Nikada nisam voleo teoriju koja je umetnost videla kao odraz i ne drim da je katastrofa to je ekonomska sfera u umetnosti ostala bez znaaja. Ali, to izvesno postavlja nekoliko problema: primorava nas da se zapitamo zato roman ne govori o radu i zato Bildung mo-

ra da bude smeten van orbite rada. Poetak odgovora moda lei u drugom odlomku Vernerovog govora: Kakve samo prednosti dvojno knjigovodstvo daje trgovcu. To je jedan od najlepih izuma ljudskog uma, i svaki dobar domain trebalo bi da ga uvede u svoje poslove forma i materija su ovde postali jedno; jedno bez drugog ne moe da postoji. Red i jasnoa poveavaju uivanje u tednji i zaradi. ovek koji svoju kuu dri neuredno, ubrzo se na e u mraku: moda i ne bi voleo da prebroji raune koje duguje. S druge strane, dobrom poslovo i nita ne moe da priini vee zadovoljstvo od toga da svakog dana sebi ispie sumu svog narastajueg bogatstva. (Vilhelm Majster, I, 10). Poslednje Vernerove rei objanjavaju zato kapitalistika racionalnost ne moe da stvori Bildung. Kapital, zbog svoje isto kvanititativne prirode i takmienja u koja se uputa, moe da bude bogatstvo jedino dok nastavlja da raste. On mora da raste i da menja oblik i da nikada ne staje: kao to je Adam Smit primetio u Bogatstvu naroda, trgovac nije stanovnik nijedne odre ene zemlje. Sasvim tano, i to upravo i jeste poenta: putovanje trgovca nikada ne moe da se okona na tim idealnim mestima (imanjima Drutva iz kule, na Pemberliju iz Gordosti i predrasude), tamo gde je sve "blagostanje, prozirnost i vstina". On nikada nee upoznati tihu sreu "pripadanja" utvr enom mestu. I kao to nikada ne moe da se zaustavi u prostoru, njegova avantura ne moe da se zavri ni u vremenu to je i Defo otkrio piui poslednje stranice Robinzona Krusoa. Poslednje, ali ne i zakljune: odmah je morao da zaRe no. 60/5 decembar 2000.

434

435

vu: kada do e do "stapanja", putovanje moe da se okona i klasini Bildungsroman je zavren postigao je svoju funkciju. Ali "semantiko anti-polje", kojem pripadaju sve ove metafore, i koje stoga upravlja potpunim ostvarenjem Bildunga, svakako nije simboliki neutralno ili nedodirnuto. Ono nije "pravi" svet, kako bi to hteo strukturalistiki kredo ono je jedan mogu U klasinom Bildungsromanu nije tako. Kao to je svet sa prilino osobenim istorijsko-kulturnim u prostoru obrazovanje "zaviaja" od sutinskog crtama. I sa sopstvenim problematinim odnoznaaja za individuu, tako je za vreme neizbe- sima prema modernosti. Agne Heler: no da se zaustavi u privilegovanom trenutku. Usvajanje sistema objekata, navika i institucija niBildung je zaista to to jeste samo ukoliko u odkada nije simultano niti je to neto to je zavreno re enom trenutku moe da se smatra zakljuekada dete postane odrastao ovek. Da budem precinim: samo ako mladost pre e u zrelost, da bi se zna: to su obrasci razvijeniji i zamreniji, to je protu i zaustavila. A sa tim se zaustavlja i vreme ces njihovog usvajanja sporiji i manje uspean. U barem vreme naracije. Lotman: statinim drutvima, odnosno statinim krugovima unutar tih drutava, stadijum minimalne sposobnoKada je akter prekoraio granicu ovde: zaposti u svakodnevnom ivotu dostie se odrastanjem eo svoje mladalako "putovanje", on vie ne postoji sumnja u to da ovek, dostiui zreulazi u drugo semantiko polje, "anti-polje", vislost, moe uspeno da se reprodukuje kao linost. -vis poetnog. Ako kretanje treba da prestane, on to je drutvo dinaminije, to su manje nepredvimora da se stopi sa poljem, da se transformie iz podljiviji odnosi linosti i drutva u kojem je ona ro ekretne u nepokretnu linost. Ako se to ne dogodi, tok na (a to naroito vai za kapitalistiko drutvo od zapleta nije zakljuen i kretanje se nastavlja.21 XVIII veka naovamo), to je trajniji napor koji se od linosti trai kako bi ona itavog ivota Stoga, da bi se kretanje zapleta potvr ivala da je sposobna da preivi, i to je manje prekinulo, neophodno je "stapanje" protagoistinita tvrdnja da se sa dostizanjem zrelosti usvaja niste sa njegovim novim svetom. To je naredna dati svet.22 varijanta metaforikog polja "zatvaranja": sreno prihvatanje obaveza, "smislen" ivot kao Konana stabilizacija individue i vrsto zatvoren prsten, stabilnost socijalnih ve- njenog odnosa prema svetu, "zrelost" kao poza kao temelj znaenja teksta. Lotman je u pra- slednja faza prie, u potpunosti je mogua samo pone pisanje drugog Robinzona. Ipak, i dalje je ostao nereen problem kako zavriti roman: i tako eto treeg Robinzona. U njemu Defo konano pronalazi reenje, ali samo zato to roman pretvara u alegoriju, ukidajui time problematinu temporalnost umesto da se sa njom suoi na njenom vlastitom terenu.

21. Yuri Lotman, The Structure of the Artistic Text, 1970, prevod M. Suino (Ann Arbor: University of Michigan Press 1977), str. 241. 22. Agnes Heller, Everyday Life, London 1984, str. 4-5, kurziv moj.asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

u predkapitalistikom svetu. Jedino u svetu "zatvorenih drutvenih formi", kao to Helerova esto ponavlja, gotovo kao eho uvene stranice Nacrta, "srea" moe da bude najvea vrednost: ideal koji pre velia granice nego to ih posmatra kao nepodnoljiva ogranienja. Nemirna nestrpljivost mladosti moe da se umiri, kao na odluujuim mestima Vilhelma Majstera i Gordosti i predrasude, samo daleko od metropole: samo se tu otkriva da "putovanje" ima jasan cilj posle kog se ne moe ii dalje.23 Da, "zrelost" je teko spojiva sa "modernou". I obrnuto. Moderno zapadno drutvo je "izmislilo" mladost, ogledalo se u njoj, izabralo je za svoju tipinu vrednost i upravo iz tih razloga postajalo je sve manje i manje sposobno da stvori jasnu predstavu "zrelosti". to je slika mladosti postajala bogatija, to je neumoljivije sahnula slika zrelog doba. to je, mogli bismo dodati, "roman" ivota postajao zahtevniji to je tee postajalo prihvatiti njegov zavretak, vrsto i reeno ispisati re "kraj". Sve e to postati jasnije u poglavljima koja slede. Klasini Bildungsroman, sa svojim savrenim, i savreno smislenim zakljukom jo uvek je s ove strane u odnosu na veliku simboliku podelu. Ili, jo bolje, on deluje kao veza koja spaja dva sveta: ovde je mladost koja je ve ispunjena, i zrelost koja jo uvek nije iscrpljena; mladi heroj je ve "moderan", ali svet jo nije. Pokuaj je bio odvaan i ambiciozan,

ali i efemeran: samo deset godina kasnije, sa Srodstvima po izboru, Gete e pokazati da brak nije srean kraj i trajno zakljuenje modernog ivota; a u Faustu, veza izme u sree i prihvatanja ogranienja bie jo problematinija. Ali u bajkovito zaokruenom svetu klasinog Bildungsromana ovi problemi jo uvek ne postoje, i trgovac Verner, koji bi eleo da zatvorenu formu sveta razbije beskonanim kolonama brojeva i vizijama dalekih luka, igrae sasvim sporednu ulogu, iz koje e uz gorku zavist razmiljati o ljudskoj punoi svog indolentnog prijatelja. III Drugaije nego u obinom devetnaestovekovnom romanu, u klasinom Bildungsromanu poklapaju se zavretak i cilj pripovedanja. Pria se zavrava im je realizovan zamiljeni cilj: cilj koji ukljuuje protagonistu i odre uje opte znaenje doga aja. Srean zavretak, u svojoj najvioj formi, nije sumnjivi "uspeh", ve ovaj trijumf smisla nad vremenom. Hegel: "Istina je celina. Ali celina nije nita drugo do sutina koja sebe ispunjava kroz svoj razvoj. O apsolutu se mora rei da je on u sutini rezultat, da je samo na kraju ono to uistinu jeste".24 U ovom slavnom odlomku Fenomenologije, jedina svrha vremena jeste da nas vo-

436

23. "ovek je ro en za ograniene uslove; on moe da sagleda objekte koji su pojedinani, novi i konani i da se prilago ava korienju sredstava koja su mu pri ruci, ali kada u e u iru sferu, on ne zna ni ta bi eleo da radi niti ta bi trebalo da radi..." (Vilhelm Majster, VI, "Ispovesti lepe due"). Ove rei je izrekao ujak Lepe due, koji stoji iza Drutva iz kule, i stoga itavog socio-kulturnog projekta Godina uenja: ubrzo posle toga i on se uputa u dugako velianje sela, za koje tvrdi da je sa stanovita ljudskog samoostvarivanja u velikoj meri superiorno u odnosu na grad. 24. G. W. F. Hegel, Phenomenology of Spirit, Oxford 1979, str. 11.Re no. 60/5 decembar 2000.

437

di do kraja i tako nam omogui pojavljivanje sutine: zatim, postajui suvino, vreme scenu preputa harmoninom plesu Istine i Celine. Da upotrebimo terminologiju Teorije romana, plesu Smisla i Totaliteta: smisla kao totaliteta. Smisao se vie ne "dodeljuje" inom koji je i subjektivan i nesiguran: on je postao ontoloka injenica ukljuena u stabilan sistem odnosa. On se moe dostii samo kroz pripadanje tom sistemu, koji je Lukaev konkretni i organski totalitet. To je finalni stadijum Bildung-a, esto smo kazali: definitivni stadijum. To je uznemirujua simbioza domovine i zatvora koja je Bildungsromanu zajednika sa svakom drugim utopijskom formom miljenja; i to nas navodi na pitanje kako italac moe da uiva u situaciji u kojoj je individualno samoodre enje zauvek i potpuno izbrisano. Odgovor lei u simbolikoj razmeni koja je raison d'tre klasinog Bildungsromana: junak eli da uiva apsolutnu slobodu u konkretnom domenu svoje egzistencije, a u drugim oblastima junakove drutvene aktivnosti stoga mora da preovla uje potpuni konformizam. Svakodnevni ivot, kao to smo videli, zahteva stabilnost socijalnih odnosa. Ako u njemu sve mora da se "personalizuje", onda je najbolje da van njega sve bude apsolutno "objektivno". Sveprodirua narcisoidnost privatnog oveka ima svoj pandan u plaljivosti koja njime ovlada im

se osmeli da krene u vei svet. Arogantan i snalaljiv u svakodnevnom ivotu, on postaje ponizan i slabe volje kada se suoi sa izborima koji ine osnov i okvir njegove egzistencije: tu bi se on rado predao nadindividualnoj Istini koja njegovu vlastitu "linost" ini izlinom, pa ak i tetnom. Ali, za koji trenutak emo to jasnije videti. Zasad, ispitajmo retoriki detalj koji je od kljunog znaaja za nae posmatranje teksta kao "totaliteta": konstruisanje gledita.25 SOCIOLOGIJA PREDRASUDE Po pravilu, u klasinom Bildungsromanu italac posmatra tekst kroz oi protagoniste, to je i logino, poto protagonista prolazi kroz iskustvo formiranja, a i itanje bi tako e trebalo da bude proces formiranja.26 itaoeva vizura onda zavisi od vizure protagoniste: on se identifikuje sa junakom, deli njegovu pristrasnost i osobenost njegovih reakcija. Ali, na odre enom mestu on e poeleti da se oslobodi te pozicije zato to otkriva da mu stanovite protagoniste, suprotno oekivanjima itaoca, ne dozvoljava da vidi, ili barem ne da vidi dovoljno, poto je ono isuvie esto pogreno. To je problem kojim se Gete bavi u poetnim poglavljima Vilhelma Majstera: "To je divno oseanje, draga Marijana", odgovorio je Vilhelm, "kada se prisetimo starih vremena i ne-

25. Termin "stanovite" koristim u skladu sa restriktivnom definicijom koju je za njega ponudio Simor etmen u: Story and Discourse, Cornell, 1968, poglavlje 4. 26. Karl Morgentern je ve poetkom dvadesetih godina XIX veka uoio paralelizam koji postoji izme u prie koja se pripoveda i procesa itanja te prie: "On e s pravom nositi ime Bildungsroman pre svega zbog svoje gra e, zato to opisuje Bildung junaka u njegovim poecima i u njegovom rastu do odre enog stepena potpunosti, a na drugom mestu i zbog toga to unapre uje itaoev Bildung u mnogo veoj meri nego bilo koja druga vrsta romana" (citirano prema: Martin Swales, The German Bildungsroman from Wieland to Hesse, Princeton 1978, str. 12).asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

vinih zabluda, naroito ako se to dogodi kada smo resima. Gete: ve dostigli visinu sa koje moemo pogledaSvako miljenje o stvarima pripada pojedincu i svi ti okolo i videti put koji lei iza nas. Tako je prijatno mi isuvie dobro znamo da ube enja zavise ne od kada se zadovoljni sobom priseamo mnogih preshvatanja ve od volje, da se razume samo ono to preka za koje smo esto sa bolom mislili da se ne odgovara i to je stoga prihvatljivo. U znanju, kao i mogu prevazii, i kada poredimo ono to nam je sau delanju, o svemu odluuje predrasuda, a predrada jasno sa onim to nam je tada bilo neobjanjivo. suda kao to to samo njeno ime dobro kae jeste Ali sada se oseam neizrecivo sreno, kada u ovom sud pre ispitivanja. To je potvr ivanje ili negiranje trenutku s tobom razgovaram o prolosti, zato to u onoga to odgovara ili ne odgovara naoj priroisto vreme gledam unapred, u predivnu zemlju kroz di: to je radostan instinkt naeg ivota, u odnosu na koju moemo lutati drei se za ruke". (Vilhelm istinu kao i na la, na sve to nalazimo da je u sklaMajster, I, 3) du sa nama samima.28 U ovoj ironinoj minijaturi onoga to e biti pravi zakljuak romana, "zablude" Ovaj odlomak nas uvodi u drugo su jo uvek samo rezultat detinjeg neznanja. semantiko polje koje je u irokom smislu sociKako se naracija nastavlja, njihov se sadraj oloko i u kojem je predrasuda privrenost, oigledno menja. Dejn Ostin je to sintetisala u pristrasnost. Ovde ona ne mora vie da bude jednu uvenu re: predrasuda. intelektualni nedostatak, "zabluda". U praktiU 63. poglavlju Gordosti i predrasude, noj sferi, predrasuda lako moe da vodi uspehu Elizabet Benet sebi nemilosrdno pripisuje niz i da nadjaa: njen defekt vie nije gnoseoloka atributa ("slepa, pristrasna, puna predrasuda") slabost, ve dezintegriua snaga zastupanja koji saeto ukazuju na dva semantika polja jedne strane. I, na osnovu reenog, inie se da zdruena u terminu "predrasuda". Prvi do- je na problem reen. Nuno je da se protagomen, slepilo, po svojoj prirodi je gnoseoloki: sti i itaoci sami oslobode predrasude poto predrasuda se ovde javlja kao suprotnost istini, njena jednostranost spreava socijalizaciju zaili makar "kritikom ube enju". Ona se pokla- snovanu na modelu organskog totaliteta. U orpa sa sklonou da se prebrzo sudi (pred-rasu- ganizmu delovi ne smeju, ne mogu da imaju da: izrei presudu pre nego to se razmisli). interese koji se razlikuju od interesa celine. Nije sluajno naslov izgubljenog rukopisa Gordosti i predrasude glasio Prvi utisci.27 Ali, zbrzanost Ipak, stvari nisu tako jednostavne. Kod Getea i nije sve; odnosno, poto ona ne daje vremena Ostinove nema niega to nam dozvoljava da za kritiko preispitivanje, su enje je neposred- etiko-intelektualne Vilhelmove i Elizabetine nije i manje se ili vie podudara sa linim inte- "predrasude" pripiemo "vitalnim instinkti27. O tome vidi predgovor Tonija Tenera za Pingvinovo izdanje Gordosti i predrasude. 28. Goethe, Werke, Stuttgart/Berlin: Jubilumausgabe, T. G. Cotta, 1902-1907. Tom 21, str. 238.Re no. 60/5 decembar 2000.

438

ma" ili "linim interesima" bilo koje vrste. Paljivo itanje ova dva romana ostavlja utisak da je intelektualno ponaanje dvoje protagonista udnovato nezasnovano, da je bez uoljive osnove i razumnog cilja apsurdno, kao to zakljuuje sama Elizabeta: "slepo, pristrasno, puno predrasuda, apsurdno". A zato apsurdno? Gordost i predrasuda, 11. poglavlje: "Va je nedostatak to to ste skloni da mrzite svakoga". "A va", odgovori Darsi sa smekom, "to to sve njih namerno pogreno razumete". Malo dalje Darsi kae Elizabeti: "Imao sam zadovoljstvo da Vas poznajem dovoljno dugo da bih video kako Vi izuzetno uivate u tome da povremeno iznosite miljenje koje u stvari nije Vae". (Gordost i predrasuda, 40) I pre toga: "Kako sam se grozno ponela!" uzviknula je. "Ja, koja sam se ponosila svojom razboritou! Ja, koja sam sebe cenila zbog svojih sposobnosti! Koja sam esto prezrivo odbijala velikodunu prostodunost moje sestre i veliala moju tatinu u beskorisnoj, pa ak i prekora vrednoj sumnjiavosti." (Gordost i predrasuda, 36) Ovde je tajna Elizabetinih predrasuda. Da bi delovala "neobino pametno", ona zavrava kao zatoenica nepoverenja, sumnji-

439

avosti koja stvara ak alosnije slepilo od onoga izazvanog strau. Ali, ako stvari tako stoje, onda je prva definicija predrasude potpuno izokrenuta. Elizabeta Benet ne grei zbog nedovoljne kritinosti ve zbog preterane kritinosti: i stoga je socioloko tumaenje, koje smo morali da odbacimo u prvoj formulaciji, sada, u drugaijem registru, potpuno legitimno. Prevladavanje predrasude je narativni mehanizam koji otelotvoruje kritiku najvieg kulturnog izraza koji je buroasko gra ansko drutvo doseglo: javnog mnjenja, Habermasove ffentlichkeit. Kad Elizabeta Benet prati ispoljavanje svoje otroumnosti sve do pukog "udovoljavanja tatini", i plai se da na kraju to moe da se okrene protiv nje, njene misli ne mogu da nas ne podsete na dva najljua neprijatelja javnog mnjenja. Nesrea je (a ne, kao to ova gospoda misle, slava) ovog doba to to o svemu treba diskutovati, kao da ustrojstvo nae zemlje uvek treba da bude predmet rasprava, a ne uivanja.29 Dranje do vlastitih ube enja svakako je neto vie nego predavanje autoritetu; ali promena miljenja prihvaenog na osnovu autoriteta u miljenje zasnovano na linom ube enju ne znai nuno i promenu sadraja miljenja, niti zamenjivanje greke istinom. Jedina razlika izme u toga da li smo uhvaeni u sistem miljenja i predrasuda zasnovan na linim ube enjima ili smo uhvaeni u onaj koji je zasnovan na autoritetu drugih lei u tome to prvobitna pozicija sa sobom dodatno nosi uro eno samoljublje.30 Subjektivnost je najizraajnije ispoljena u podrivanju ustanovljenog ivota drave, i to u stanovitima i

29. Edmund Burke, Reflections on the Revolution in France, 1790, Harmondsworth 1981, str. 188. 30. G. W. F. Hegel, Phenomenology of Spirit, ibid., str. 50.asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

umovanjima koja pokuavaju da potvrde autoritet svojih vlastitih sluajnih karaktera, i tako izazivaju vlastitu propast.31 Na kraju, stoga, "dranje do vlastitih uverenja" moe istovremeno da bude i "vie" i "manje" vredno od "predavanja autoritetu". A protagonisti klasinog Bildungsromana imaju i jedno i drugo iskustvo. Moderna socijalizacija nije nuno posledica jedne ontoloke uslovljenosti, kao to je to sluaj u tradicionalnim drutvima: ona je proces. Ona ohrabruje dinamiki, mladalaki, subjektivni momenat, sa njegovom superiornou u odnosu na neposredno dat autoritet, samo da bi kasnije naglasila njegovo neodluno lutanje, njegov uro eni rizik od samodestrukcije. A ipak, da bi se pojedinac podstakao da se uz puno ube enje odrekne puta individualnosti, ne sme mu se prepreiti pristup individualnosti niti njegova vrednost na bilo koji nain sme da se umanjuje. Nikako se ne sme sugerisati da je individualnost efemerni i neprivlani zaobilazni put upravo suprotno: to je putovanje koje rizikuje da bude isuvie dugako, previe bogato atrakcijama, isuvie stimulativno. Pojedinac mora da se umori od svoje individualnosti: samo tako e njegovo odricanje biti pouzdano. Sa stanovita naracije, protagonista Bildungsromana e biti onaj ko inicira i nosi privlanu priu: onaj ko upravlja sieom. Bez Vilhelma i Elizabete, Vilhelm Majster i Gordost i predrasuda nikada ne bi mogli da ponu, i njihova organicistika kultura se ne bi mogla razlikovati od tradicionalnog utopijskog dogmati-

zma. Ipak, ako su druge istorijske epohe mogle da uivaju u onome to Lotman naziva "klasifikatornim" tekstovima, u kojima se nikada nita ne doga a zato to nita i ne treba da se dogodi, do kraja XVIII veka ubrzani korak istorije oduzeo je svaku privlanost takvim konstrukcijama. Totalizujua predstava sveta vie ne moe da predstavlja stabilan i zatvoren sistem koji je samo pitanje nenaputanja: od nje se sad trai da nam ponudi taku na koju treba da stignemo i sistem koji je rezultat dijahronijskog procesa. ak se i za Hegela brak Istine i Celine slavi na kraju prie: da nije tako, ona ne bi bila ni knjievno fascinantna niti bi bila ubedljiva. Vilhelm i Elizabeta tako nuno moraju da revitalizuju, da ponovo pokrenu organicistiku imaginaciju. Ali, iako mogu da generiu priu, oni su ti za koje je najmanje verovatno da mogu da je zakljue: oni koji upravljaju sieom nemaju kontrolu nad fabulom. Bez njih tekst nikada ne bi poeo ali ako se prepusti samo njima, onda je izloen riziku da se nikada ne zavri. Isuvie bi ivo prizvao novu sliku vremena, vezanu za Francusku revoluciju: obeanje bez granica, poetak bez kraja, venu nesigurnost. Da bi se zaobila ova opasnost, klasini Bildungsroman sasvim jasno deli uloge. Vilhelmu i Elizabeti sie Drutvu iz kule i Darsiju fabula. Ovim prvima pria, drugima zavretak. Sloboda miljenja zaista moe da pokrene roman formiranja ali ako ne eli da sama sebe uniti, ona mora dobrovoljno da se odrekne sebe. Mora "u zakljuku" da prizna vlastitu glupost. Kritika i dinamika sumnja

440

31. G. W. F. Hegel, The Philosophy of Right, ibid., odeljak 320, str. 106.Re no. 60/5 decembar 2000.

441

mora da se ukloni pred smirenom dobrom vo- loga", budu u sukobu sa svetom, proizilaze iz ljom da se slua, dobrom voljom punom pove- njihovog odbijanja to je slab ali uporni eho prosvetiteljskog kriticizma da a priori veruju u renja. njega, i iz njihovog uverenja da biti deo sveta ne treba da znai i potpunu asimilaciju pojeSIMBOL I INTERPRETACIJA Biti sumnjiav, biti voljan da slua. Kao to je dinca u celinu. U istoriji estetike misli ono sa Pol Riker pokazao u knjizi Frojd i filozofija, ova stanovita otelotvoruju suprotstavljene herme- im se Vilhelm i Elizabeta bore na neadekvaneutike strategije, povezane sa suprotstavlje- tan nain, poto klasini Bildungsroman zahteva nim slikama sveta i ulogama subjekta koji in- njihov poraz naziva se "simbolikom" repreterpretira. U prvoj verziji svet se poima kao zentacijom: konfliktni sistem u kojem je smisao svakog fenoAlegorija je za Kolrida primer "mehanike forme", mena poto je on rezultat sukobljenih sila namernog spajanja heterogenog, a simbol je "oruvek sloen. Stoga smisao nije proziran, ve se ganska forma", zasnovana na intuitivnom shvatamora konstruisati (otud sumnja) sredstvima nju prirodnih odnosa. Simbol uspeva da stopi sudekompozicije i rekompozicije gra e. To je in bjekt i objekt zato to je u njemu istina subjekta, odinterpretacije u jakom smislu: naglaavajui da nosno posmatraa, tako e i istina objekta, njegovo subjekt znanja i njegov objekt mogu da zamene prirodno znaenje uloge, on odrava konflikt, pa ak ga stavlja i u To to Kolrid daje prvenstvo simbolu prisamo sredite kognitivnog procesa. mer je metafizike koja od odnosa izme u subjekta i U drugom sluaju, svet se pojaobjekta pravi temeljan problem i trai naine da se vljuje kao proizvod emanacije: njegovo znaepostigne stapanje, da se ukine otu enje unutar onje se moe shvatiti samo tako to e se dozvoveka, izme u ljudi i sveta, izme u objekta ili formi i liti da se njegova sutina slobodno "manifestusmisla je". Svaki pokuaj jake interpretacije stvara riOvde, u simbolikom i alegorijskom, imazik da e se ova epifanija znaenja poremetiti: mo dva temeljna tropa ili operacije, dva naina na takav pokuaj se posmatra kao arbitraran in koje se organizuje dodeljivanje znaenja. Simbolikao predrasuda. Zbog toga ovaj drugi model, ka operacija znaenje vidi kao neto inherentno, nekoji je i model klasinog Bildungsromana, doputa to to treba izvui iz dubina samog objekta.32 samo jedno znaenje, jednu istinu, i, oigledno, ono to joj je suprotno: greku. Vilhelm i EliOvde poetski preformulisano, zabeta su zaista pravili velike greke: sve one odnosno izraeno terminima estetike teorije proizlaze iz njihove elje da, "bez ikakvog raz- sreemo antitezu koja je postala uobiajena. Na32. Jonathan Culler, "Literary History, Allegory, and Semiology", u: New Literary History, VII, 2, 1976, str. 263. U novijoj amerikoj kritici, podsticajan je esej Pola de Mana "The Rhetoric of Temporality", sada objavljen u Blindness and Insight, 2nd rev. edn, Minneapolis, 1983.asopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

strani alegorije, "mehanikog", proizvoljnog, nalazi se uvek nesavrena kohezija tipina za modernu dravu; na strani simbola su fleksibilne i organske spone sveta u kojem je ivi oseaj autoriteta jo uvek jedno sa svakodnevnim ivotom. U prvom sluaju znanje je kruto i apstraktno; u drugom ono proistie iz konkretnog ivota i vraa mu se bez napora.33 Niz kontrasta je, kao to znamo, potencijalno beskonaan: usmerimo ovde panju na analogiju izmeu estetitke kao simbola i kulturnog okvira klasinog Bildungsromana. Adorno: Ako pojam simbola ima ikakvo znaenje u estetici a to nije ni iz daleka izvesno onda ono moe biti samo u tome to individualni momenti umetnikog dela, zahvaljujui svojim me usobnim odnosima, upuuju van dela samog i njihova se ukupnost stapa u znaenje.34 Da parafraziramo, simbolika konstrukcija uvek "povezuje" "pojedinane momente" teksta sa svim ostalim: oni su tako "sauvani" u svojoj singularnosti, dok su istovremeno i uinjeni "smislenim" oni ciljaju "van sebe samih". A to je, ako razmislimo, savren prevod mogueg sveta koji je prizvao kla-

sini Bildungsroman u estetike pojmove: gusto isprepleten totalitet "veza" koje individualnosti omoguavaju da se kao takva sauva dok zadobija iri znaaj. Kao kod ilera, izme u estetike i sociologije nema jasnih granica: u stvari, njihova me usobna zamenjivost umetnost "socijalizuje", a drutvo je "harmonino" predloena je kao model kulturne kohezije.35 Za razliku od onoga to se obino ini, nema razloga da se razlikovanje simbola i alegorije ogranii na lirsku poeziju: ono je isto tako relevantno i za analizu romana, a Lukaeva Teorija romana, kruei oko pojma "imanentnosti smisla" u razliitim epskim formama, dobar je primer za ovu tvrdnju. Kada Luka razmatra romaneskni pokuaj obnavljanja "konkretnog totaliteta", on misli upravo na kontinuitet partikularnog i univerzalnog u simbolikom prikazivanju. A kada "problematinu" prirodu takvog pokuaja pripisuje heterogenoj "interiornosti" i "drugoj prirodi", i on, kao i Kolrid, formu socijalnih i kulturnih odnosa ne vidi vie kao obeleenu raskolima izme u subjekta i objekta, i tako doputa "ukidanje otuenja".

442

33. Slavno Geteovo razmiljanje: "Postoji velika razlika izme u pesnika koji trai ono pojedinano u optim pogledima, i sagledavanja onoga to je opte u pojedinanom. Prvi nain ra a alegoriju, u kojoj je pojedinano valjano samo kao primer opteg; u drugom sluaju, me utim, upravo je priroda pesnitva: ono iznosi pojedinano, nemajui pri tom odmah na umu optu formu. Ali, onaj ko uhvati to pojedinano, taj pomou njega duboko razume ono opte, ak i ne shvatajui to ili shvatajui to tek kasnije". (Werke, cit., Bd. 38, str. 261). 34. T. W. Adorno, "Notes on Kafka", u: Prisms, Cambridge, Mass, 1981, str. 245. 35. Analogna slinost sa dubinskom strukturom klasinog Bildungsromana primenjuje se na pomalo razliitu verziju shvatanja simbola, koju je Todorov (Theories of Symbol, Oxford, 1982, str. 181) sumirao na sledei nain: "idealna relacija... je ona u kojoj je jedan elemenat istovremeno i deo i slika celine u kojoj 'uestvuje', pri tom ne prestajui da 'lii'". Tako Vilhelm s jedne strane "uestvuje" u optem projektu Drutva iz kule on je njegov deo, njegova funkcija; s druge strane, on ga u celini "reflektuje" u mnogostranoj harmoniji njegove individualne linosti (koja je inae deo celine, a njen koncentrisani prikaz se moe nai i u jednom od najveih muzikih dostignua na prelazu u XVIII vek: koncertu za solo instrument i orkestar).Re no. 60/5 decembar 2000.

443

Ukidanje otu enja Vrlo armantan izraz, i veoma nejasan Ali, ostavljajui po strani ta bi to moglo da znai kada je u buduem vremenu, da bismo ustanovili ta to znai u sluaju klasinog Bildungsromana moramo se nakratko vratiti pitanju stanovita. italac je primoran da deli stanovite protagoniste: ali to, rekli smo, ne omoguava zadovoljavajui "pogled". Na due staze, italac e izvesno eleti da prevazi e one atribute protagoniste koji spreavaju jasnu percepciju teksta i prete da onemogue njegov zavretak. Kao i Jarno, ("oslobodi svoj um, gde je to mogue, od svake sumnje i svakog straha", Vilhelm Majster, VIII, 5), on eli da se Vilhelm i Elizabeta odreknu svog tvrdoglavo kritikog dranja: samo ako oni pristanu da se odreknu intelektualne autonomije, Darsi i Drutvo iz kule mogu da istupe kako bi onome to je proitano pridali nesumnjiv, definitivan i totalizujui smisao. U ovom poslednjem poglavlju klasini Bildungsroman otkriva pravu sutinu "epifanije smisla", kao i "ukidanja otu enja" koje treba da je prati. Kao to proizvodi ne stiu na trite bez pomoi, tako se i smisao celine ne otkriva sam: potreban mu je neko osoba, institucija ili kombinacija ovo dvoje da ga istakne i da za njega garantuje. I tako, u poslednjim odeljcima Vilhelma Majstera i Gordosti i predrasude, kao i u katehizmu ili bontonu, jedan glas, koji je tako e i na, postavlja pitanja, dok drugi glas, udaljen a ipak sveprisutan, daje sve odgovore. Samo u pouzdanju u ovaj drugi glas hermeneutika spremnosti da se slua! bie rasprene nae sumnje i nae e itanje dostii izvesnost smisla. Ali ono to je "ukinuto" u ovom procesu nije "otu enje" pre je to interpretacija, ona groznica koja u XVI veku daje zapadnojasopis za knjievnost i kulturu, i drutvena pitanja

Evropi versko jedinstvo, i od tog trenutka nadalje i nunu premisu za bilo koju vrstu intelektualne autonomije. I za bilo koji projekat Bildunga, ini se. Ali, simboliki totalitet klasinog Bildungsromana ne dozvoljava interpretaciju. Kada bi to uinio, on bi priznao da i dalje postoji razliitost izme u subjekta i njegovog sveta, i da je ona uspostavila svoju vlastitu kulturu a to ne sme da se dogodi. Taj sudar, odnosno, taj socijalni sukob koji na kognitivnom planu dri otvorenim i ivim in interpretacije, uvren je predivnom harmonijom simbol. Drugim reima: smisao, u klasinom Bildungsromanu ima svoju cenu. A ta cena je sloboda. Daleko od toga da prikazuje sazrevanje oveanstva, kraj klasinog Bildungsromana je osvetljen smislom koji je octroy: dobroudno dodeljen "podatnom" subjektu, a ne nasilno osvojen i izgra en od strane slobodnih gra ana. Prisetimo se da je Vilhelm Majster napisan u periodu od 1794. do 1796, a da izgubljeni rukopis Gordosti i predrasude datira iz 1796-1797. godine. Opet je tu Francuska revolucija odnosno, izbegavanje Francuske revolucije: za klasini Bildungsroman, Revolucija je, daleko od toga da bude slavno dostignue prosvetiteljstva, konana ponovna potvrda jedne drugaije i mnogo skromnije osamnaestovekovne udnje udnje za mehanizmom socijalnog napretka sposobnog da pomiri, pre nego da otu i, dve dominantne ekonomske klase te epohe. Tako su u Vilhelmu Majsteru i u Gordosti i predrasudi predstavnici suprotnih socijalnih polova Vilhelm i Elizabeta sa jedne strane; Lotario, Jarno i Darsi s druge podvrgnuti promeni koja omekava i ini bezazlenim njihove klasne osobenosti. "Buroazija" je

izleena od mentalnog otrova "predrasude" aristokrate uspevaju da obuzdaju poniavajui nehaj svoje "gordosti".36 to e rei, oni gube upravo one crte "ideoloku prevrtljivost" i "aristokratski snobizam", da upotrebim izraze iz mla e istoriografije koje su stvorile razdor, kulturnu "krizu" u vidu Revolucije. Drugim reima, u klasinom Bildungsroman-u nalazimo neto upravo suprotno od onoga to se dogodilo leta 1789: ne razdvajanje, ve konvergenciju. Ako su brakovi kojima se Vilhelm Majster zavrava zaista msalliances, to ne ukazuje (kao to je Luka rekao u eseju Gete i njegovo doba) na velikodunu nadmo univerzalistiki-demokratskih ideala nad uskim klasnim interesima: to pre pokazuje na koji se nain (jedini nain u svetu romana) obnavlja harmonija unutar vladajue klase. Ukratko: klasini Bildungsroman pripoveda "kako je francuska Revolucija mogla da se izbegne". Nije to sluajno anr koji se razvio u Nemakoj, gde revolucija nikada nije imala nikakve anse da uspe, i u Engleskoj, u kojoj je, zavrena vek ranije, otvo-

rila put socijalnoj simbiozi, s naroitim uspehom obnovljenoj na prelazu u XVIII vek.37 U Francuskoj bi socio-kulturni model klasinog Bildungsroman-a delovao nestvarno, i on tu zaista nikad i nije pustio korene. Socijalizacija mladei nee biti u sreditu velike francuske knjievnosti sve do pojave Stendala i Balzaka: a tada e to, naravno, biti sasvim druga pria. BEKSTVO OD SLOBODE Klasini Bildungsroman pria kako je Francuska revolucija mogla da se izbegne. Koju bi kulturu privukao tako fantastian eksperiment? Instinktivan odgovor: onu koja je u Revoluciji videla nezaustavljivo propadanje. Kulturu refomistike zemljoposednike aristokratije Darsija, Lotarija koja u narativnom mehanizmu klasinog Bildungsromana moe da opazi jo uvek preovla ujui aristokratski univezum. U zamenu za razumnu modernizaciju psiholoku (Darsi) ili adiministrativnu ("katarza feudalne drave" koju je ulijano Bajoni otkrio u Drutvu iz kule)38 ova klasa nastavlja da ivi u

444

36. Za razliku od Vilhelma Majstera sina trgovca Elizabeta Benet ne pripada buroaziji, ve niem seoskom plemstvu. Ipak, verovatno je da izuzetna skromnost prihoda Benetovih m