Sadržaj

PredgovorBeton

BETON

Tomas Bernhard

S nemačkog prevela Mirjana Avramović

SAVRŠENA PODVOJENOST

„Mrzim knjige i spise u kojima se postupa biografsko-hronološki, to mi se čini kao metod odnajgoreg neukusa i, u isto vreme, kao duhovno najnepogodniji metod.“ Bez obzira na ove rečipripovedača romana Beton, povratak na služenje biografskim modelom je s jedne strane neizbežankada je reč o opusu Tomasa Bernharda. Verovatno je, čak, među opusima najvećih svetskihsavremenih pisaca, njegov jedan od onih koji su najviše uslovljeni (auto)biografskim. Uostalom,Bernhardovi romani Postanak, Podrum, Izdisanje, Studen1 i Dete čine autorizovanu biografiju. I uvećini ostalih romana, literarni model je udomio okosne tačke Bernhardovog života i karijere – to jebarem konsenzus bernhardologije.

Vezano za ovog autora, i u dnevnom javnom diskursu na razne načine su mešane umetničke iživotne činjenice. Kao što je mnoge javne gestove koji nisu tešnje vezani za umetnost on pretvorio usvojevrsne performanse, tako su njega neki kritičari i političari, metodičnošću u zabludi da je posrediholandski pisac koji živi u Austriji, podsećali na okolnosti rođenja. Da bi ublažila reakciju suseda nanjenu vanbračnu prinovu, Herta Bernhard se porodila u Holandiji (Herlem, 1931). Prilično(auto)biografski: Bernhardova proza najnedvosmislenije kritikuje upravo zaostalost i licemernostaustrijske varoši a majka glavnog junaka najčešće ugađa sudu većine. Tako je čak i o pitanjunajekstremnije ideologije: literarno vezivanje figure majke za nacizam (npr. unutar autorizovanebiografije i u romanu Brisanje) iskustveno je dopunski motivisano odlukom Herte Bernhard dapošalje sina Tomasa u nacističke internate u Zalfeldu (1942) i Salcburgu (1944) koji posle ratapreuzima Crkva; kritika klera i sklonosti Austrijanaca i Nemaca nacionalsocijalizmu sprovedena je ugotovo svim Bernhardovim delima.

U dva austrijska sela i u Beču, Bernhard provodi detinjstvo u kom su gotovo jedinu radost činilirazgovori sa dedom po majci, piscem Johanesom Frojmbihlerom. Njegov duhovni uticaj na unuka jenajdirektnije opisan u početnom i završnom romanu autobiografskog ciklusa, a njegova mračnaekspresionistička poezija i proza inspirišu prve Bernhardove objavljene priče i zbirke pesama.(Zanimljivo da se od pet svojih objavljenih pesničkih knjiga Bernhard nije odrekao samo jedne, AveVergil.) Posle rata i života po nacističkim i katoličkim internatima, Bernhard dobija upalu plućnemaramice i TBC, kao posledice fizičkog rada po vlažnim skladištima (tema romana Podrum) ali ilekarskih pogrešaka. Od 1951. do i 1957. u Salcburgu i Beču studira teatar i glas i peva bariton namisama i u pozorištiina, sve dok mu pluća dopuštaju. Prestaće da peva, ali će muziku učinitipredmetom većine svojih dela. Na prozu će se, pak, direktno odraziti i njegova novinska karijera: presvog prvog skandala, kad je, 1955, kao kritičar u jednom katoličkom nedeljniku dospeo pred sud,pisao je crne hronike u Demokratisches Volksblattu, glasilu Socijalističke partije i tim poslomobilazio i inostranstvo, uključujući i SFRJ. Crnohroničke crtice dobiće literarno ruho u knjizi Imitatorglasova (u SiCG: „Ludilo“).

Krajem 50-ih Bernhard živi u selu Marija Sal, o trošku mecena na čiju je dobru volju uzvratioromanom Seča šume (1984) koji će pobuditi sudski proces, ali autor će poništiti optužnicu svojihbivših dobrotvora, praktično, javnom pretnjom da više neće objavljivati u Austriji. Njegovo novotrajno prebivalište takođe je selo, Olsdorf. I druge implikacije bolesti – napuštanje velegrada imuzičke karijere, jalovost čežnje za životom na Mediteranu... – postaju stalni motivi njegove proze.To važi i za same nedaće na plućima koja će, nakon TBC i raznih tumornih procesa na кrаји udomiti ibolest morbus boeck.

Za prvi (Mraz, 1963) i treći roman (Poremećaj, 1967), Bernhard dobija pet nagrada: izmeđuostalih Bihnerovu i tzv. malu Državnu nagradu, čija dodela se okončala skandalom opisanim u romanuVitgenštajnov sinovac. Kao dramaturg, objavljuje skoro jednom godišnje, od pozorišnog prvencaJedna drama za Borisa (1970) do komada posvećenog 50-godišnjici anšlusa, Trg heroja, koji ondašnjiaustrijski kancelar i negdašnji nacista Kurt Valdhajm naziva uvredom za naciju. Ovaj komad i,povodom njega, negativna kritika na svim nivoima, od tekstualnog do fizičkog, aktuelni su s kraja1988, tek dva-tri meseca pre Bernhardove smrti. Dobrim delom i stoga, on utanačuje da se vest onjegovoj smrti objavi posle sahrane, upriličene, po vlastitoj volji, u najintimnijem krugu, i koncipiratestament (i) kao zabranu da mu se dela ubuduće „igraju, štampaju ili čak recituju“ u Austriji. No,Bernhardovu poslednju odluku, poslednji tekst, naslednici prava na njegova dela nisu poštovali.

I dok bi za Bernhardove drame bilo lakše naći zajednički poetički imenitelj, u romanu sebernhardovština filtrira tek sredinom i krajem 70-ih (Korektura, Da), a potpunu zrelost poprima ranih80-ih. kad nastaju Dete, Vitgenštajnov sinovac i Gubitnik. Neke zajedničke osobine ta tri romana:jezgrovitost, ukidanje (odnosno ekstremno redukovanje) pasusa, svođenje eksperimentalnih elemenatasvojstvenih njegovoj ranoj prozi, dinamizovanje radnje i njenog uvođenja, porast direktnih iskaza.

Iako je i Beton izliven u scriptura-continua okvir; iako se i ovde, baš kao u remek-delu Gubitnik,tekst gradi uvidom u nemogućnost stvaranja određenog teksta, te mada i godinom izdanja (1982) iliterarnom vrednošću, spada u one iz najzrelije Bernhardove faze, ovaj je roman u ponečemu bližinjegovim ranijim prozama. Jezik je sinkopniji, katkad usmeren ka eksperimentu, bliže jezičkommodelu kratkog romana Amras (1964), rečenica ume biti duga, ponekad nalik na one iz platonskiljubavnog romana Da (1978). Struktura dela je vrlo rastresita: prividna zbrka u nizanju rečenicaposledica je gotovo eksperimentalistički dinamizovane i nepredvidive smene najrazličitijih motiva,zapravo Bernhardovih tematskih opsesija/autobiografema (ljubav prema muzici i Mediteranu,primoranost bolesnika da se leči i živi na selu, morbus boeck i traumatična iskustva s lekarima,podvojen odnos prema porodici, deda po majci kao retki svetao lik, opskurnost Beča i austrijskihvaroši, licemerna crkvena infrastruktura i štetnost austrijske politike, mladalačko kolebanje izmedukatolicizma i socijalizma, šokantno sročen testament kao zamajac akcije i druge /auto/biografeme, svesa autentičnošću većine likova, čak njihovih imena). Svaka od ovih opsesija, od moguće teme, takopostaje jedan od segmenata poigravanja temom i jedan od generatora distance: proklamovanipripovedačev odnos prema njima gubi na direktnosti. Cinizmom i crnim humorom, težina vrednosnihsudova dodatno opada, dočim ih hiperbole samo prividno učvršćuju i potvrđuju a zapravo parodiraju.To je slučaj i sa repeticijama, koje, osim parodijske funkcije, tekstu pridaju i izvesnu magijsku notuunutar koje trenutni predmet diskursa dodatno gubi na značaju u korist atmosfere dela. Na svakomplanu, pa i na onom, doslovnom, time je olakšano uvođenje vrednosnih sudara iskaza. Na primer,muzikolog Rudolf, glavni junak i pripovedač, prvo kaže za svoju sestru Elizabetu: „Ne znam kako samuspeo da joj umaknem“, a posle tek nekoliko redova: „Nisam mogao da joj umaknem.“ Posredi jejednostavan primer koji je pak utoliko ilustrativniji za nepouzdanost i podvojenost pozicijepripovedača. Tako prividna krutost njegovih (kvazi)sudova (pa i spram onih pitanja koja, privatno,autora možda i iritiraju), svodi se na smešljivi apsurd. Okolnost da usled prividne isključivostipripovedača i, samim tim, varničavosti konteksta, nije lako prepoznati sve veću nepouzdanost iskaza,Bernhard koristi i da bi međuodnose likova ovog romana, ali i esejističke pasaže, učinionepredvidljivijim i uzbudljivijim.

Protivteža – i balans – izrazitoj fragmentarnosti štiva nalazi se u scriptura-continua formi ali sdruge strane i u naslovnom pojmu i njegovim brojnim izvedenicama. Naime, beton je metafora za

metafikcionalni sloj dela – u vidu prepreke zaokruživanju određenog proznog motiva i preprekemogućnosti pisanja, uopšte; ali i metafora koja zaokružuje nemogućnost čoveka da preuzme kontrolunad svakidašnjim preprekama i, usled toga, nemogućnost da bude iole dosledan. Lik koji uspeva da usvoju korist preokrene neka od ograničenja diktiranih ustrojstvom društva i poreklom vrste, Elizabeta,naizgled čini antipod glavnom junaku, Rudolfu: krute prepreke koje osujećuju njenog brata ona lakoprobija; dok on pod profitom podrazumeva duhovnu dobit i lečenje tela, nju zanima jedino novčanadobit u koju svrhu koristi i vlastito telo. Uprkos naizgled crno-beloj postavci, pokazuje se da brat nijepotpuna žrtva posvemašnje tvrdokornosti, i da zbog nje i sestra ispašta više nego što isprva deluje, teda njena krutost i hladnoća, u značajnoj meri, pogoduju njegovom lečenju. Čak i tako pragmatičan likpoput Elizabete, manje je ili više ukopan u svojoj ličnoj betonskoj tamnici.

Na kraju, reč beton ima bitnu funkciju i na doslovnom planu romana, gde je najupečatljivijevezana za neočekivanu tragediju na završnim stranicama. Ali, to što se jedan mladi muškarac smrskaopadom na betonski pod i što je sahranjen u betonskom grobu, ne znači da doslovni plan u ovom deluromana odnosi prevagu: umnožavanjem izvedenica pojma beton tokom izrazito dirljive završnice,snaži i na najlepši mogući način se ucelinjuje magijski i simbolički sloj dela, a sama tragedija mladogbračnog para pokazuje se zapravo kao posledica njihovog neuspelog pokušaja da uzmu sudbinu usvoje ruke i otmu se od tvrdih okova koje im je ona namenila. Utoliko njihova tragedija slikovitijeprikazuje životnu nemogućnost, dočim je obrada umetničkog ekvivalenta istog tog pitanjanajpotpunije data kroz stvaralačko mucanje pripovedača, njegovu nemogućnost da napiše rad oMendelsonu. Tako celovitom obradom nemogućnosti kao centralnog pitanja, upotpunjen je uspehTomasa Bernharda da i u ovom romanu, jednom od njegovih najboljih, ono što je svakidašnje –uključujući i: (auto)biografsko – pretoči u literarni mode u isto vreme prožet jakim arhetipskimslojevima, ali i obeležen sasvim osobenim stilom koji ne prestaje da iznenađuje čitaoca. Tako šta je, usavremenoj prozi, pride na malom prostoru, možda i najteže postići.

Igor Marojević

1 Naslovi onih Bernhardovih dela koja nisu prevedena na srpski i hrvatski jezik, dakle većina njih u ovom teksu navođena su premaanalogiji sa španskim i engleskim prevodima.

Od marta do decembra, piše Rudolf, dok sam, kako јe ovde potrebno reći, morao da pijem velikekoličine prednisolona da bih se borio protiv svoje već treći put probuđene morbus boeck, sakupio sam svemoguće Mendelson-Bartoldijeve knjige i spise i sve što je napisano o njemu, obišao sve zamislive inezamislive biblioteke, da u potpunosti upoznam svog omiljenog kompozitora i njegovo delo i da, toje bila moja namera, sa najstrastvenijom ozbiljnošću prema poduhvatu kakav je pisanje izrazitovažnog, naučno besprekornog rada, pred kojim sam zaista već cele protekle zime osećao najveći odsvih strahova, najbrižljivije proučim sve te knjige i spise, tako sam nameravao, da bih tek potom,konačno, posle dubokog, predmetu primerenog proučavanja, tačno dvadeset sedmog januara u četirisata ujutro, nakon odlaska moje sestre čije je višenedeljno prisustvo u Pajskamu u startu uništilo iprimisao na početak rada o Mendelson-Bartoldiju, mogao da pristupim ovom svom, kako samverovao, radu kojim ću daleko nadmašiti sve svoje objavljene kao i neobjavljene spise vezane zatakozvanu muzikologiju, radu planiranom već deset godina, ali nikada ostvarenom. Dvadeset šestoguveče, kada je moja sestra stvarno i konačno otputovala sa svim strahotama vezanim za svoje bolesnovlastoljublje i za nepoverljivost koja je najviše rastrzala nju samu, a s druge strane ju je svakodnevnokrepila, za njenu nepoverljivost prema svemu a nadasve prema meni, više puta sam prošao kroz kućuudahnuvši, najpre da bih je dobro provetrio i najzad, s obzirom na činjenicu da će već sledećeg jutrabiti dvadeset sedmi. da bih počeo da pripremam sve za svoj naum, knjige, spise, brda beležaka ihartije, da na svom pisaćem stolu sve podredim upravo onim zakonima kakvi oduvek čine preduslovza početak rada. Moramo da budemo sami i napušteni od svih kad hoćemo da pristupimo nekomduhovnom radu! Kako se jedino i moglo očekivati, posle priprema kojima sam bio obuzet više od petčasova, od pola devet uveče do pola dva posle ponoći, ostatak večeri nisam spavao, neprestano mučenpre svega mišlju da bi moja sestra zbog nečeg mogla da se vrati i uništi moj plan, u svom stanju bila jena sve spremna, najmanja sitnica, najmanja smetnja, rekao sam sebi, i ona prekida povratak kući i jošjednom je ovde, ne bi bilo prvi put da je ispratim na voz za Beč i oprostim se od nje na više meseci ada je dva ili tri sata kasnije ona opet u mojoj kući da bi ostala koliko joj se prohte. Ležeći budan, svevreme sam osluškivao da moja sestra nije na vratima a onda opet mislio na svoj rad, nadasve na to kakozapočeti taj rad, kako bi glasila prva rečenica rada, jer još uvek nisam znao kako treba da glasi ta prvarečenica, a pre saznanja kako glasi prva rečenica ne mogu da započnem nikakav rad i tako sam svevreme sebe mučio osluškivanjem nije li se moja sestra opet vratila i nedoumicom o prvoj rečenicikoju bih o Mendelson-Bartoldiju morao da napišem, stalno sam osluškivao i bio očajan i sve vremerazmišljao o prvoj rečenici rada o Mendelsonu, isto tako očajan. Tokom neka dva sata u isto vremesam razmišljao o prvoj rečenici svoga Mendelson-rada i osluškivao da se moja sestra nije opet vratilada uništi moj rad o Mendelsonu još pre nego što sam ga i započeo. Ali, pošto sam svaki put sveintenzivnije osluškivao da li se moja sestra opet vratila, u isto vreme imajući na umu da će, ako sestvarno ponovo vrati, neizostavno uništiti moj rad o Mendelson-Bartoldiju i uz to, kako će da glasiprva rečenica moga rada o Mendelsonu, mora da sam najzad od iscrpljenosti zadremao; kad sam seuplašen probudio, bilo je pet sati. Hteo sam da počnem sa radom u četiri, bilo je pet, uplašila me je tanepredviđena nemarnost, bolje rečeno, vlastita nedisciplina. Ustao sam i umotao se u ćebe, u ćebe odkonjske dlake koje sam nasledio od dede po majci, čvrsto koliko god je bilo moguće pritegao samćebe kožnim kaišem koji sam, isto kao i ćebe, nasledio od dede, tako čvrsto da sam jedva bio u stanjuda dišem, i seo sam za pisaći sto. Prirodno, još uvek je bio mrkli mrak. Uverio sam se da sam zaistasam u kući, sem sopstvenog damara ništa nisam čuo. S čašom vode progutao sam četiri pilule

prednisolona koje mi je prepisao internista i poravnao sam list hartije koji je bio položen ispred mene.Smiriću se i početi, rekao sam sebi. Stalno sam sebi govorio, smiriću se i početi, ali kad sam to rekaoveć stoti put i kada prosto-naprosto više nisam mogao da prestanem da to govorim, digao sam ruke.Moj pokušaj je propao. U svitanje više nije bilo moguće da počnem sa radom. Dnevna svetlost jedefinitivno uništila moju nadu. Ustao sam i, kao da bežim, napustio pisaći sto. Sišao sam u predsobljeverujući da ću se smiriti na hladnoći jer sam sedeći više od sata za pisaćim stolom dospeo u gotovoizluđujuće uzbuđenje, u uzbuđenje izazvano ne samo napetošću mog duha, već i tabletamaprednisolona, kog sam se plašio. Pritisnuo sam obe šake o hladan zid, dokazana metoda da ovladamtom vrstom uzbuđenja, i zaista sam se smirio. Bejah svestan da sam se predao zadatku koji će memožda unišiti, ali sam ipak verovao da ću tog jutra moći barem da počnem. Prevario sam se, iako onanije bila tu, u svim uglovima i ćoškovima kuće još sam osećao svoju sestru koja je od svih bićanajveći neprijatelj duha koji se uopšte može zamisliti. I sama pomisao na nju u meni uništava svakorazmišljanje, uvek je uništavala svako moje razmišljanje, gušila u zametku sve moje duhovne planove.Odavno je otišla a još vlada mnome, pomislio sam pritiskajući čvrsto šake o hladni zid predsoblja.Najzad sam imao dovoljno snage da povučem ruke sa hladnog zida predsoblja i načinim nekolikokoraka. Propala je i moja namera da napišem nešto o Jenufi, bilo je to krajem oktobra, malo pre negošto će moja sestra stići u kuću, rekao sam sebi, neću uspeti ni sa Mendelson-Bartoldijem, neću touspeti ni sada kad moja sestra više nije tu. Nisam dovršio čak ni skicu O Senbergu, ona mi ju jeuništila, najpre mi ju je upropastila, a onda definitivno uništila, ulazeći u moju sobu tačno u trenutkukad sam verovao da ću skicu moći da okončam. Međutim, čovek se ne može braniti od osoba poputmoje sestre, koja je toliko jaka i, u isto vreme, toliki neprijatelj duha, dolazi i uništava sve što je mojaglava promislila uz ludačko naprezanje pamćenja, da, višemesečno prenaprezanje pamćenja, o čemugod se radilo, makar i o najmanjoj skici o najmanjoj od svih tema. A ništa nije tako krhko kao muzikakojoj sam se poslednjih godina zaista predao, najpre sam se predao muzici u smislu praktičkom, zatimteoretskom, do krajnjih granica sam se bavio njome najpre u smislu praktičkom, zatim teoretskom, alimoja sestra i svi njoj slični ljudi čije nerazumevanje me progoni iz noći u dan, uništila je sve mojeplanove, upropastila mi Jenufu, Mojsija i Arona, moj spis O Rubinštajnu, moj rad o Njih šest, uopštesve stvari koje su za mene bile svete. To je užasno, tek što se osetim sposoban za neki muzičkiduhovni rad, moja sestra se pojavi i upropasti ga. Kao da je bila sasvim usmerena na upropaštavanjemog duhovnog rada. Kao da je u Beču osećala da se ja ovde, u Pajskamu, spremam da se latim neketeme, kad hoću da pristupim temi pojavljuje se i upropasti je. Takvi postoje da bi nanjušili i uništiliduh, osete da je neka glava spremna za duhovni napor i dođu da bi taj duhovni napor ugušile uzametku. I ako to nije moja podmukla sestra, ta nesreća, zloća, onda je neko drugi, neko njene vrste.Koliko dela sam započeo i zatim ih. nakon što bi se moja sestra pojavila, spalio. Bacio ih u peć ponjenom pojavljivanju. Niko ne govori toliko često kao ona: Neću ti smetati?, smešno je kad te reči uustima uvek ima osoba koja oduvek smeta i čija je životna misija, izgleda, da smeta svemu i svakomei tako upropasti i na kraju krajeva uništi i uvek iznova uništava ono što se meni čini najvažnijim nasvetu: proizvod duha. Još u detinjstvu je u svakoj prilici pokušavala da mi smeta, da me otera iz mog,kako sam ga tada zvao, duhovnog raja. Ako sam u ruci imao knjigu, ona bi me proganjala sve dokknjigu ne bih batalio, trijumfovala je ako bih joj je besan bacio u lice. Dobro se sećam: čim bih popodu rasprostro geografske mape, moju doživotnu strast, ona bi, prepadajući me, istupila iz svogskrovišta iza mojih leđa, tačno na mesto ka kom sam usmerio svu pažnju, svuda gde rasprostrem svojeomiljene zemlje i delove zemljine kugle da bih ih domišljao dečijom maštom, vidim njeno stopalo,iznenada i zlobno isprečeno. Već sa pet-šest godina povlačio sam se u naš vrt sa nekom knjigom,jednom je to bila, jasno se sećam, knjiga Novalisovih pesama u plavom povezu iz dedine biblioteke izkoje sam, ne razumevajući zapravo sasvim šta je unutra odštampano, čitao svu svoju sreću tognedeljnog popodneva, sat za satom, dok me sestra nije otkrila i vičući jurnula iz žbunja i otrgla mi

Novalisovu knjigu. Naša mlađa sestra bila je sasvim drugačija, ali ona je mrtva već trideset godina inema smisla danas je porediti sa mojom starijom, nju, bolešljivu i bolesnu i najzad mrtvu, sa ovomuvek jednako zdravom što je gospodarila svim oko sebe. I njen muž je izdržao samo dve i po godine,zatim je iz njenog zagrljaja pobegao u Južnu Ameriku, u Peru, da joj se više nikada ne javi. Što onadodirne, to upropasti, a celog života je pokušavala da upropasti mene. Najpre nesvesno, onda svesno,sve je uložila u moje uništenje. Do današnjeg dana morao sam da se branim od te neobuzdane, razornevolje starije sestre i uopšte ne znam kako mi je do danas uspelo da joj umaknem. Ona se pojavi kadhoće, odlazi kad hoće, čini šta hoće. Udala se za prodavca nekretnina da bi ga oterala u Peru, da biposao s nekretninama sasvim prigrabila za sebe. Ona je poslovan čovek, još odmalena je imala tesklonosti, a proganjanje duha i uvećanje novca samo ide sa time. Nikada nisam mogao da razumem danas dvoje imamo istu majku. Bilo je skoro dvadeset četiri sata otkako je izašla iz kuće, a još uvek jevladala mnome. Nisam mogao da joj umaknem, očajnički sam pokušavao, ali mi nije uspevalo.Užasnuo sam se pri pomisli da do dan-danas putuje spavaćim kolima koristeći u principu samo svojuposteljinu. Po treći put sam širom otvorio prozore i provetrio celu kuću dok je hladnoća koja je jurnulaunutra nije pretvorila u pravi pravcati frižider u kome sam rizikovao da se smrznem; prvo sam seplašio da ću se ugušiti, sad me je mučila pomisao da ću se smrznuti. I sve zbog te sestre pod čijimuticajem sam celog života bio u opasnosti da se ugušim ili smrznem. Zaista, ona u svom bečkom stanuleži u krevetu do pola jedanaest pre podne a pre otprilike pola dva ne ide na ručak, u Imperijal iliZaher gde, rasecajući svoj goveđi but i pijući u malim gutljajima svoj roze, pravi svoje poslove sapropalim kneževima i uopšte svim mogućim i nemogućim carskim visočanstvima. Gnušam se njenedanašnje egzistencije. I toga dana, kada je otputovala, ostavila je svoju sobu sasvim nepospremljenutako da mi je već pri pogledu na nju bilo neprijatno zbog gospođe Kinesberger, koja inače ne bidolazila do kraja naredne sedmice i koja, već preko deset godina, održava kuću; sve je, u velikomneredu, ležalo u tri zamašne gomile, a krevetski pokrivač na podu. I mada sam, kao što rekoh, već triputa provetrio, u sobi se još osećao miris moje sestre, njen miris je zaista još bio u celoj kući, od njegami se gadilo. Ona je imala na savesti i moju mlađu sestru, često mislim, koja se takođe neprestanoplašila starije sestre, u poslednje vreme se od nje verovatno i smrtno plašila. Roditelji naprave dete itako na svet donesu čudovište, mislim, koje ubija sve što dodirne. Jednom sam pisao tekst o Hajdnu,ne o Jozefu nego o Mihaelu Hajdnu, kad je ona iznenada naišla i izbila mi pero iz ruke. Pošto ne bejahzavršio tekst, bio je za mene uništen. Sad sam ti uništila tekst!, uzviknula je oduševljeno i otrčala doprozora i više puta uzviknula tu đavolsku rečenicu prema vani, sad sam ti uništila tekst! Sad sam tiuništila tekst! Tom jezivom napadu nisam bio dorastao. Za stolom je upropaštavala svaki razgovor jošu začetku, prekidala bi ga prosto-naprosto iznenadnim smehom ili nekom beskrajno glupomprimedbom koji nisu imali nikakve veze sa upravo započetim razgovorom. Otac je još najpre mogaoda je zauzda, ali majka joj je bila izručena na milost i nemilost. Kad nam je majka umrla, moja sestraje, još smo stajali kraj groba, glasno rekla s najbrutalnijom okrutnošču: samu je sebe ubila, bila je jednostavnopreslaba za život. Jedni su jaki a drugi slabi, bile su njene reči dok smo napuštali groblje. Ali moram da seoslobodim sestre, rekao sam sada sebi i izašao u dvorište. Udalmuo sam duboko, što je izazvalo nagaonapad kašlja, odmah sam ponovo ušao u kuću i morao sam da sednem na stolicu ispod ogledala da sene bih onesvestio. Polako sam se oporavljavao od prodora hladnoće u pluća. Uzeo sam dve tableteglicerina i, odjednom, četiri pilule prednisolona. Mir, mir, rekoh sebi glasno, posmatrajući šare napodu, linije života na ariševim daskama. To posmatranje me je vratilo u ravnotežu. Obazrivo samustao i opet otišao na prvi sprat. Možda ću sada uspeti da počnem sa radom, mislio sam. Ali baš kadsam seo, palo mi je na pamet da još nisam doručkovao. pa sam ponovo ustao i sišao u kuhinju. Uzeosam mleko i maslac iz frižidera, uz to sam na sto stavio englesku marmeladu i odsekao dva parčetahleba. Pristavio sam vodu za čaj i onda, kad sam pripremio sve za doručak, seo za sto. Ali deprimiralame je već činjenica da moram da jedem maslac izvađen iz frižidera i hleb izvađen iz fioke. Popio sam

jedan jedini gutljaj i izašao iz kuhinje. Ako više nisam bio u stanju da podnesem da svakog jutradoručkujem sa svojom sestrom, sada nisam podnosio ni da doručkujem sam. Užasavao me je doručaksa sestrom, isto kao što me je sada užasavalo da doručkujem sam. Ponovo si sam, ponovo si sam,veseli se!, rekao sam sebi, ali nesreća se nije dala obmanuti na tako nevešt način. Toliko jednostavno itako otvoreno besramnom taktikom, nesreća se ne može preinačiti u sreću. Na kraju krajeva, punogtrbuha ne bih mogao ni da počnem esej o Mendelson-Bartoldiju, pomislio sam, u svakom slučaju bihmogao samo praznog trbuha. Moram da budem prazna trbuha ako želim da počnem duhovni rad kakavje ovaj o Mendelson-Bartoldiju. I zaista sam uvek samo praznog trbuha mogao da započnem rad kakavje ovaj o Mendelson-Bartoldiju. nikada punog. Odakle mi samo ideja da počnem posle doručka!, rekaosam sebi. Prazan trbuh dozvoljava razmišljanje, pun trbuh ga sputava i unapred davi. Popeo sam se naprvi sprat, ali za pisaći sto nisam seo odmah, sa udaljenosti od nekih osam ili devet metara, krozotvorena vrata devetometarske sobe na prvom spratu, posmatrao sam pisaći sto, pre svega poredakstvari na njemu. Da, sve je u redu na pisaćem stolu, rekao sam sebi. Sve. Nepokretno i nepotkupljivo,pregledao sam sve na pisaćem stolu. Posmatrao sam pisaći sto sve dok, takoreći, nisam video sebestraga kako sedim za pisaćim stolom, i video sam kako se, zbog svoje bolesti, naginjem da bih pisao.Video sam da mi je držanje tela bolesno, ali na kraju krajeva ja i nisam zdrav, ja na kraju krajeva ijesam sasvim bolestan, rekao sam sebi. Tako kako tu sediš, rekao sam sebi, napisao si već nekolikostranica o Mendelson-Bartoldiju, možda već deset ili jedanaest strana, tako sedim za pisaćim stolomkad napišem deset ili jedanaest strana, rekao sam sebi. Razmatrajući položaj vlastitih leđa, nisam semicao. Takva su bila leđa mog dede po majci, pomislio sam, otprilike godinu dana pre njegove smrti.Imam takvo držanje leđa, rekao sam sebi. Nepokretan, upoređivao sam svoja leđa sa leđima mog dedei pri tom mislio na konkretnu fotografiju, snimljenu samo godinu dana pre smrti mog dede. Čovekduha odjednom je prisiljen na takvo bolesno držanje leđa i ubrzo zatim umire. Kroz godinu dana,pomislio sam. Onda je slika nestala, nisam više sedeo za pisaćim stolom, pisaći sto bio je prazan, listhartije na njemu bio je takode prazan. Ako sad odem tamo i počnem, moglo bi mi uspeti, rekao samsebi, ali nisam imao hrabrosti da odem, posedovao sam nameru, ali ne i snagu – ni telesne, ni duhovnesnage. Stajao sam tu i gledao kroz vrata na pisaći sto i pitao se kad će biti trenutak da priđem pisaćemstolu i sednem i počnem sa radom. Osluškivao sam ali ništa nisam čuo. Mada su susedske kuće nakorak od moje, nije bilo ni šuma. Kao da je, u tom trenutku, sve bilo mrtvo. To mi je stanje najednomprijalo i trudio sam se da ga produžim koliko je moguće. Mogao sam da na nekoliko minuta produžimi uživam to stanje, ideju i izvesnost da je oko mene sve mrtvo. I onda, odjedanput: otići ćeš za pisaćisto i sesti i napisati prvu rećenicu svoje studije. Ne oprezno, nego odlučno!, rekao sam sebi. Ali nisamimao snage za to. Stajao sam i jedva se usuđivao da dišem. Ako sednem, odmah će me nešto omesti,kakva nepredviđena nezgoda, neko će pokucati na vrata, neki sused uzviknuti, poštar će tražiti mojpotpis. Prosto-naprosto moraš da sedneš i počneš, ne razmišljajući, kao u snu, moraš da staviš prvurečenicu na hartiju i tako redom. Sinoć, dok sam još bio s mojom sestrom, bio sam siguran da ću uzoru, čim ona napokon ode, moći da započncm posao, da ću od mnogih prvih rečenica svog rada oMendelson-Bartoldiju koje su dolazile u obzir, tada sasvim jednostavno na hartiju staviti jedinumoguću, samim tim onu pravu, i pisati rad dalje, ne obazirući se, dalje i dalje. Samo kad moja sestraizađe iz kuće, moći ću da počnem, neprestano sam govorio sebi, i još jednom ću pobediti. Kad ovočudovište napusti moju kuću, rad će se sam napisati, i pretvoriću sve ideje koje se odnose na moj rad ujednu jedinu, u svoje delo. Ali moja sestra je pre već više od dvadeset četiri sata otišla, a ja sam odmogućeg početka bio dalje no ikad. Ona, moja uništiteljka, još uvek je vladala mnome. Upravljala jemojim koracima i u isto vreme mi pomračivala svest. Iza smrti našeg oca, tri godine nakon smrti našemajke, njena brutalnost prema meni dodatno se pooštrila. Uvek je bila svesna svoje snage i,istovremeno, moje slabosti. Tu slabost s moje strane iskorišćavala je celog života. Što se tiče našeguzajamnog preziranja, tu je, već, ravnoteža uspostavljena pre nekoliko decenija. Meni se gade njeni

poslovi, ona se gnuša moje mašte, ja prezirem njene uspehe, ona prezire moju neuspešnost. Nesreća ješto ona ima pravo da se u svako doba, kad god hoće, nastani u mojoj kući, taj užasni paragraf očevogtestamenta zastrašujuće deluje na moj život. Istina je da se ona uglavnom i ne najavljuje, odjednom jetu i, kao da cela pripada njoj, šeta kroz moju kuću u kojoj ima samo pravo stanovanja, ali to pravo jedoživotno i nije ograničeno u pogledu prostora. I ako joj padne na pamet da dovede neke sumnjiveprijatelje, protiv toga ne mogu ništa da preduzmem. Raširi se po mojoj kući kao da je samo njena ipotisne me, a ja nemam snage da se odbranim, morao bih da budem sasvim drugi karakter, sasvimdrugi čovek. Zatim, ne znam da li će ostati dva dana, ili dva sata, ili četiri, ili šest nedelja, ili višemeseci jer joj se grad odjednom više ne dopada pa je sebi prepisala seoski vazduh. Smuči mi se odnačina na koji kaže moj dragi mali brate. Moj dragi mali brate, kaže, sada sam ja u biblioteci, ne ti istvarno traži, čak i ako sam satima pre nje bio u biblioteei, da odmah napustim biblioteku. Moj dragimali brate, šta si dobio izučavajući sve te gluposti, razboleo si se od toga, gotovo si poludeo, ti situžna, smešna figura, rekla je sinoć da bi me povredila. Već godinu dana bulazniš o Mendelson-Bartoldiju, ali gde je tvoje delo?, rekla je. Opštiš samo sa mrtvima, ja sa živima, u tome je razlika. Umome društvu ima živih bića, u tvom su sve sami mrtvaci. Zato što se plašiš živih, kaže, zato što nisiraspoložen da uložiš ni najmanji trud, trud koji mora da se uloži kad čovek hoće da komunicira saživim svetom. Metnut si u svoju kuću koja nije ništa drugo do grob i opštiš sa mrtvima, sa majkom iocem i sa našom nesrećnom sestrom i sa svima onima koje nazivaš veličinama duha! Zaprepašćujuće!Zaista ima pravo, pomislih sada, govori istinu. Vremenom sam se kompletno zapleo u grobu od svojekuće. Ustajem rano u grobu i celog dana jurim s kraja na kraj groba i kasno noću u tom grobu ležem daspavam. Tvoja kuća!, viknula mi je u lice, tvoj grob! Ipak je u pravu, rekao sam sada sebi, tačno je svešto kaže, ne komuniciram ni sa jednim jedinim živim stvorom, čak sam prekinuo kontakt sa susedima,uopšte ni zbog čega ne izlazim iz kuće, sem kad moram da se snabdem namirnicama, a gotovo da nedobijam poštu, jer ni sam više ne pišem pisma. Kada izađem da jedem, jedva što sam ušao i dovršioručak, od kog mi se gadi – klisnem iz gostionice. Tako se dešava da skoro više ni sa kim ne pričam ipovremeno imam utisak da više apsolutno neću moći da pričam, da se govor zaboravlja, jer čak ni saKinesbergerovom, najveći deo vremena, ni reči ne razmenim. Ona radi svoj posao, ništa joj nenaređujem, nekada ode pre i no što primetim da je bila tu. Zašto sam zapravo sestrin predlog da je nanekoliko nedelja posetim u Beču odbio tako grubo, kao da je trebalo da odgovorim na neku zlobnuuvredu? U kakvu sam se vrstu čoveka pretvorio od smrti roditelja?, pitao sam se. Seo sam na stolicu upredsoblju i odjedanput se opet smrzavao. Kuća nije bila prazna, bila je mrtva. To je grob, pomislih.Ali ako u njoj sem mene ima drugih ljudi, to uopšte ne mogu da podnesem. Opet sam video sestru ulošem svetlu. Naposletku, za mene je imala samo podsmeh i porugu. Ismevala me kad je god mogla,svaki čas i, po mogućstvu, pred svima. Tako je pre nedelju dana, u utorak, kada smo posetilitakozvanog ministra (ministra agrikulture i, istovremeno, kulture!) koji je iz temelja obnovio svojuvilu i koji mi je odvratniji od svih drugih, rekla pred celim društvom u takozvanom plavom salonu (!),on (dakle ja!) već deset godina piše knjigu o Mendelson-Bartoldiju, a još nije smislio ni prvu rečenicu.Posledica je bio grohotan smeh svih tih tupoglavih ljudi u njihovim odbojnim foteljama i zaista jejedan od prisutnih, neki internista iz Feklabrika, susednog grada, pitao ko je zapravo Mendelson-Bartoldi. I zatim je moja sestra, đavolski se smejući, izbacila reč kompozitor, što je iznova samoizazvalo odbojan smeh tih ljudi koji su svi milioneri i glupaci i uz to još i učmali grofovi i senilnibaroni koji iz godine u godinu nose usmrdele kožne pantalone i osmišljavaju svoje bedne danebrbljanjem o poslovima, bolesti i novcu. Odmah sam hteo da napustim to društvo, ali je jedan pogledmoje sestre bio dovoljan da dignem ruke od svoje namere. Morao sam da ustanem i odem, pomisliosam sada, ali sam ostao da sedim i trpim užasno poniženje koje se oteglo do kasno u noć. Naposletku,ne bi bilo moguće ostaviti moju sestru samu u tom društvu koje joj je odgovaralo u svim aspektima,radilo se upravo o izrazi to uglednim Ijudima kojima je lova do krova i o sviin mogućim titulama koje

održavaju svet. Verovatno, pomislih sada, ona njuši neki posao, na kraju krajeva najunosnije poslovenapravila je sa tim starim grofovima i starim baronima koji vrlo često umeju da pri kraju životaodlome ogroman zalogaj svojih još mnogo većih poseda da bi olakšali sebi, a time, prirodno, i svojimnaslednicima. Prirodno, takvo veče u takvoj kući i u takvom društvu za moju sestru može da značimilionski posao, pomislio sam, meni ne znači ništa, ali ja uvek moram da imam obzira prema njoj.Prekrsti noge i kaže nekom starom baronu kakvu laskavu, sasvim izveštačenu rečenicu i zaradi takocelu godinu raskalašnog života, pomislio sam. Još kao dete moja sestra je neverovatno razvilaposlovni duh. Sećam se da je, bez okolišanja, tražila novac od svakog gosta koji se ovde pojavio. ljudisu nalazili da je to originalno za dete od sedam-osam godina, mada ih je time sigurno odbijala, kao štoje mene već tada odbijala. Roditelji su joj to, prirodno, zabranjivali, ali se ona već tada nijepridržavala nikakve roditeljske zabrane. Još je, u društvu o kom sam upravo govorio, ohrabrilatakozvanog barona Lederera koji u stvari, koliko znam, uopšte nije nikakav baron, da je prilikom svojesledeće posete Beču pozove u Bristol; ono što je svakome sigurno izgledalo kao drskost, u stvarnostije bio grandiozan šahovski potez moje sestre koja je uvek tačno znala kako da prokrči put svojimposlovima. I uvek je imala uspeha. Kada danas kaže da je posle smrti naših roditelja mogla dautrostruči njihovo imanje, moram da pretpostavim da ga je utrostručila ne jednom, već verovatno triili četiri puta, jer me je uvek lagala oko poslovnih stvari, iz straha da bih jednoga dana mogao dadođem na ideju da od nje nešto tražim. Toga ne mora da se plaši. Ono što imam dovoljno mi je dokraja života, jer neću još dugo živeti, rekao sam sebi i ustao sa stolice i otišao u kuhinju. Pošto nisamuspeo u nameri da odmah ujutro počnem sa svojim radom o Mendelson-Bartoldiju, rekao sam sebi,mogu da sednem u kuhinju i doručkujem. Dok sam bezvoljno jeo hleb i pio ohlađen čaj, nisam imaovolje da skuvam novi, više puta sam čuo moju sestru kako kaže, poseti me u Beču na nekoliko nedelja,videćeš da će ti pomoći, izvući će te iz svega, iz tebe samog, naglasila je više puta. Sama pomisao da uBeču moram da budem sa svojom sestrom, izazivala mi je mučninu. I da je stotinu puta u pravu, nikadto ne bih učinio. Mrzim Beč. Prođem dva puta, odozdo naviše i odozgo naniže, Kertnerštrase i Graben,bacim pogled na zelenu pijacu i to je dovoljno da mi se stomak okrene. Trideset godina ista slika, istiljudi, ista glupost, ista Ijaga, podlost, laž. Sagradila je sebi, rekla mi je, na poslednjem spratu svojekuće na Grabenu (!) potpuno nov i luksuzan stan od trista kvadratnih metara, treba da ga pogledam. Nepada mi na pamet, mislio sam, žvaćući bajat hleb. Došla je ovamo, rekao sam sebi, ne samo da bi,kako je htela da me uveri, negovala bolesnika, možda neizlečivog, što ja verovatno zaista jesam, negoludaka, ali se ipak nije usudila to da izgovori. Konačno, prema meni je postupala kao prema potpunoludom, tako se tretira samo ludak, poludeli, morao sam da kažem sebi, žvaćući hleb. Na kraju je ipaksasvim jasno rekla, od moje posete, koliko vidim, nije bilo nikakve vajde. Ipak, napravila sam nekolikodobrih poslova sa tvojim susedima, tako je kazala. Bestidno, hladno, proračunato. Nema ti pomoći,tebi niko ne može da pomogne, rekla je za našim poslednjim ručkom. Prezireš, rekla je, sve na svetu,sve ono što meni čini zadovoljstvo, ti prezireš. A, pre svega, prezireš sebe. Sumnjičiš svakog za svezločine, u tome je tvoja nesreća. Zaista je to rekla i ja u obilju njenih drskosti nisam primetio tuodbojnu rečenicu, tek sada mi je postalo jasno da je pogodila takoreći u centar. Meni život pričinjavazadovoljstvo, mada i ja imam svoje jade, svako ima svoje jade, dragi moj mali brate, ali ti prezirešživot, to je tvoja nesreća, zato si bolestan, zato ćeš i umreti. I umrećeš ubrzo ako se ne promeniš, reklaje. Sada sain je čuo sasvim jasno kako to kaže, jasnije nego u trenutku u kome je, sa svojstvenomhladnoćom, to zapravo rekla. Moja sestra, vidovita, apsurd! Verovatno ima pravo, bilo bi dobro daprivremeno napustim Pajskam, ali ko mi jamči da ću na nekom drugom mestu svoj rad moći dazapočnem, a kamoli nastavim. Za večerom je više puta uzviknula Mendelson-Bartoldi!, kao da je htelada se tim uzvikom posebno razveseli, verovatno zato što je tačno znala da me time, svaki put, dubokopogađa. Činjenica je da sam joj pre mnogo više od deset godina rekao da nameravam da napišemnešto, nisam rekao knjigu ili spis, nešto o Mendelson-Bartoldiju. Ona tada još nije ni čula za

Mendelson-Bartoldija, sada ju je reč Mendelson-Bartoldi koju sam ja neprestano, u svakoj prilici,izgovarao, izluđivala, nije više mogla ni da je čuje, bar ne iz mojih usta, zabranila je da ikada višeizgovorim ime Mendelson-Bartoldi pred njoin, pomenuti Mendelson-Bartoldija – samo ona na to imapravo jer joj čini zadovoljstvo, tim pre što ja, posle deset godina baktanja njime, delujem smešno.Inače mrzi muziku Mendelson-Bartoldija, što sasvim ide uz nju. Kako voleti Mendelsona, kad postojeMocart i Betoven!. uzviknula je jednom. Bilo bi apsurdno da joj uopšte objašnjavam razloge zbogkojih se bavim upravo Mendelson-Bartoldijem. Odavno je Mendelson-Bartoldi reč koja nas razdražujei razdvaja i oko koje se sudaramo sa svim našim užasnim, bolesnim i, stoga, okrutnim suprotnostima.Na kraju krajeva, voliš tog Mendelson-Bartoldija samo zato što je Jevrejin, rekla je sarkastično. Imožda je, sa tom neočekivanom primedbom, prvi put izgovorenom za vreme poslednje posete, bila upravu. Pojavila se i uništila moj rad, a na kraju, bezmalo, i mene samog. Žene se pojave i ščepajunekog i unište ga. Ali zar je nisam sam pozvao? Nisam li joj sam predložio da dođe u Pajskam na kojidan? Telegramom sam je pozvao u Pajskam. Doduše, samo na nekoliko dana, ne meseci. Dotle jedošlo, da joj pošaljem telegram! Uistinu, od nje sam očekivao pomoć, ne uništavanje. Ali uvek isto:molim je, otvoreno preklinjem za pomoć, a ona me upropasti! I mada mi je to oduvek jasno, opet jojbejah uputio telegram i tako po stoti put u kuću doveo moju uništiteljku. Istina je, poslao samtelegram tražeći pomoć od nje, nije istina da je došla u Pajskam baš sasvim nezvana. Istina je uvekono najužasnije, ali je bolje uvek se držati istine nego laži, samozavaravanja. No u telegramu jojnisam napisao da ostane mesecima, jer ako je moja sestra u mojoj kući mesecima, to je pakao i takosam joj i kazao, ako si ovde mesecima, to je pakao, a ona se nasmejala. Dragi moj mali brate, rekla je,istina je da bi propao ako bih te tako brzo ostavila samog, možda ne bi ni preživeo. Posle toga samćutao, možda mi je postalo jasno da je u pravu. Ali koja vajda da sada razbijam glavu oko toga da lisam je doveo ili je došla sama, to je najzad razjašnjeno, činjenica je da je, međutim, u momentu kadasam bio u stanju da započnem svoj rad o Mendelson-Bartoldiju, trebalo da otputuje, da nestane izPajskama. Ali osoba kakva je moja sestra nije dovoljno prefinjena da nazre takav trenutak. A,prirodno, nisam se usudio da joj sam ukažem na trenutak u kojem mogu da napišem tu studiju ili štagod da je, o Mendelsonu, čak i do nekih sto pedeset stranica ili još više, i da ona treba da nestane.Tako sam je odjednom zamrzeo, a da ona možda nije ni znala razlog i proklinjao sam je i takopropustio priliku da započnem rad o Mendelson-Bartoldiju. Ali verovatno sam se stideo da jojobjasnim kako sam je pozvao u Pajskam samo zarad tog još nezapočetog rada, da sam takorećiapsolutno u stanju da je iskoristim za svoj duhovni proizvod kao primitivno pomoćno sredstvo. Kakose kaže, takozvani čovek duha zarad svog duhovnog cilja uvek nehajno gazi preko ljudi, ubija i, znači,pretvara ljude u leševe. U odlučujućem trenutku takozvani čovek duha te vrste bi bez daljnjega za svojproizvod duha, u svom đavoljem mozganju žrtvovao i na smrt iskoristio nekoga ko bi mu za takavproizvod duha bilo kako olakšao. Tako sam ja mislio da ću za svoj proizvod duha moći da iskoristimsestru, ali preračunao sam se. Naprotiv, počinio sam najveću glupost šaljući telegram sestri u Beč:dodi na nekoliko dana! Pokazalo se da bi ona i bez mog poziva istog tog dana došla u Pajskam jer jojje Beč dodijao, iznenada su joj se svi ti neprestani sastanci, svi ti tupoglavi ljudi od kojih se kosa naglavi diže, izazvali mučninu koju je i zaslužila jer je u poslednje vreme preterala sa tim društvima.Uhvatio sam se za glavu pomislivši da sam mogao sebi da uštedim taj telegram, jer da tog telegramanije bilo, verovatno bih imao hrabrosti da joj bez daljnjeg, posle najviše nekoliko dana, kažem datreba da se gubi. A ovako, međutim, pošto sam pozvao sestru u Pajskam, hrabrost je klisnula, a i bilobi nečuveno drsko zamoliti nekog da dođe i zatim ga odmah izbaciti iz kuće.

Uostalom, previše je poznajem da ne bih bio siguran da ona, da sam joj rekao da treba da se gubi,ne bi ni pomislila da se gubi. Znam da bi mi se nasmejala u lice i zatim raširila po celoj kući. Takvikao ja, s jedne strane, ne mogu da izdrže da budu sami, s druge ne podnosimo druženje, ne trpimomuško društvo jer nam je na smrt dosadno, ali ni žensko, muško društvo sam u principu napustio već

pre nekoliko decenija, jer ono je najneplodnije, a žensko mi, za najkraće vreme, ide na živce. Na svakinačin, uvek sam verovao da me sestra može izbaviti iz pakla samoće i, ako ću da budem iskren, njoj ječesto i uspevalo da me izvuče iz samoće koja uglavnom i nije ništa drugo do crno, pustošno, mučno ismrdljivo močvarište, ali u poslednje vreme ni ona više nije imala snage za to, možda više nije niželela; možda je već predugo sumnjala u moju ozbiljnost, a dokaz je njena stalna i bezobzirna sprdnjana moj račun u vezi sa Mendelson-Bartoldijem. Godinama nisam dovršio nijedan spis zbog mojesestre, kako uvek tvrdim, ali možda je tako i zbog moje autentične nesposobnosti da ikada više ištanapišem. Pokušavamo sve da bismo mogli da počnemo s takvim nekim tekstom, zaista sve, pa bilo to iono najužasnije, ne prezamo ni od čega što bi nam omogućilo pisanje takvog jednog dela, pa bila to inajveća čudovišnost i najveća perverzija i najgori od svih zločina. Sam u Pajskamu, okružen svim timhladnim zidinama, s pogledom uvek samo u zidove magle, ne bih imao nikakvih izgleda. Činio samnajbesmislenije pokušaje, sedao na primer na stepenice koje vode od trpezarije na prvi sprat irecitovao po nekoliko stranica Dostojevskog, iz Kockara, u nadi da ću tako moći da započnem rad oMendelson-Bartoldiju, ali taj apsurdni pokušaj je, razume se, propao, okončao se dosta dugomdrhtavicom i višečasovnim znojenjem usled prevrtanja po krevetu. Ili bih istrčao u dvorište, tri putaduboko udahnuo i tri puta duboko izdahnuo, da bih potom naizmenice pružao desnu, pa onda levuruku, koliko god sam mogao. Ali i ta metoda me je samo iscrpla. Pokušao sam s Paskalom, zatim saGeteom, zatim sa Albanom Bergom. uzalud. Kad bih imao nekog prijatelja!, uvek sam sebi ponavljao,ali nemam prijatelja i znam zašto ga nemam. Prijateljicu!, uzviknuo sam, da je u predvorju odzvonilo.Ali nemam prijateljicu, sasvim svesno nemam prijateljicu, jer bih onda morao u potpunosti da dignemruke od svojih duhovnih ambicija, u isto se vreme ne mogu posedovati i prijateljica i duhovneambicije, kad je čovek u tako lošem stanju kao ja. Ni misliti se ne može na prijateljicu i na duhovneambicije! Ili imam prijateljicu, ili duhovne ambicije, te dve stvari nije moguće objediniti. A ja sam seveć vrlo rano odlučio za duhovne ambicije, a protiv prijateljice. Prijatelja nisam nikada ni želeo daimam, otkako sam navršio dvadesetu i tako odjednom postao nezavistan mislilac. Jedini moji prijateljisu oni, mrtvi koji su mi ostavili svoju književnost, drugih nemam. I oduvek mi je bilo teško imatinekoga i stoga uopšte ne mislim na tako zloupotrebljavanu i mučnu reč, kao što je reč prijateljstvo. Iveć vrlo rano na mahove uopšte nisam nikoga imao, svi drugi su imali nekoga, ja nisam iinao nikoga,bar sam znao da nemam nikoga iako su drugi još insistirali na tome da imam nekoga, govorili su imašnekoga kad sam bio sasvim siguran da nemam nikoga i, možda je odlučila i najviše me uništila upravomisao da mi niko nije potreban. Umislio sam da mi nijedno ljudsko biće ne treba, to i danas umišljam.Niko mi nije trebao, pa prema tome nikoga nisam ni imao. Ali, kako je prirodno, neko ljudsko bićenam je potrebno inače neizbežno postajemo ovakvi kakav sam postao ja: teški, nesnosni, bolesni, unajdubljem značenju reči nemogući. Uvek sam verovao da duhovni rad mogu da obavljam samosasvim sam, bez ikoga, što je moralo da se pokaže kao zabluda, ali i da nam je neko potreban takođe jezabluda, zato nam je potreban neko i nije nam potreban niko i nekada nam je potreban neko, a nekadnam nije potreban niko, i nekada nam je potreban neko, a istovremeno nam nije potreban niko, sada,ovih dana, opet sam se uverio u tu činjenicu, najapsurdniju od svih; nikada ne znamo, baš nikada, da linam treba neko ili nam ne treba niko, ili nam u isto vreme treba i neko, i niko, i, kako nam nikada, bašnikada, nije jasno šta izistinski trebamo, da li smo nesrećni i zato nesposobni da otpočnemo nekiduhovni rad onda kad mi to hoćemo, kad nam se učini ispravnim. Na kraju krajeva, iskreno samverovao da mi je sestra neophodna da bih započeo rad o Mendelson-Bartoldiju, onda kad je bila tuznao sam da mi nije neophodna, nisam imao ni najmanje sumnje da bih mogao da započnem pisanjesamo kad ona nije tu. Ali sada je otišla i sada isto tako ne mogu da započnem pisanje. Najpre je razlogbio u tome što je ona tu, sada je razlog u tome što ona nije tu. S jedne strane drugog precenjujemo, sdruge ga potcenjujemo, a sebe uvek precenjujemo i potcenjujemo i onda kada bi trebalo da sebeprecenjujemo, mi sebe potcenjujemo, kao što bi trebalo da sebe potcenjujemo onda kad sebe

precenjujemo. I zaista, sve vreme precenjujemo najviše ono što imamo u planu, jer istina je da sesvaki duhovni rad, baš kao i svaki drugi rad, bezmerno precenjuje i da nema nijednog duhovnog radakoga se ovaj, sve u svemu precenjeni svet, ne bi mogao odreći, kao što nema čoveka, pa prema tome niduha, koga se na ovom svetu ne bismo mogli odreći da smo za to dovoljno smeli i snažni.Najverovatnije mi nedostaje krajnja usredsređenost, pomislio sam i seo u veliku sobu u prizemlju kojuje moja sestra uvek, koliko već mogu da se setim, nazivala salonom, što je dokaz užasnog neukusa jeru ovakvom starom seoskom domu salon nema šta da traži. Ali uz nju i ide takvo imenovanje sobe uprizemlju, uopšte, isuviše često u usta uzima reč salon, premda ista ona, kako je prirodno, zaista uBeču ima salon i zaista održava salon, iako je forma u kojoj to čini nešto o čemu bih mogao danapišem opsežnu raspravu, da imam volje. I tako, u onoj sobi u prizemlju koju moja sestra nazivasalonom, čime mi svaki put pobudi nagon da povratim, ispružio sam noge, ispružio sam ih daklekoliko je bilo moguće i pokušao da se usredsredim na Mendelson-Bartoldija. Medutim, prirodno da jepotpuno pogrešno početi takav rad rečima: trećeg februara hiljadu osamsto devete i tako u nedogled.Mrzim knjige i spise u kojima se postupa biografsko-hronološki, to mi se čini kao metod od najgoregneukusa i, u isto vreme, kao duhovno najnepogodniji metod. Kako ću početi? To je najjednostavnijastvar, rekao sam sebi i ne razumem kako mi ono što je sve uzev jednostavno, do sada nije pošlo zarukom. Možda sam napravio previše beležaka? Da nisam stavio isuviše podataka o Mendelson-Bartoldiju na te stotine i hiljade ceduljica koje u hrpama stoje na mom pisaćem stolu, možda sam seuopšte previše bavio Mendelson-Bartoldijem, svojim omiljenim kompozitorom? Često sam mislio:nisam li možda preterao sa istraživanjima o Mendelson-Bartoldiju, te sada zbog toga ne mogu daotpočnem rad o Mendelson-Bartoldiju? Izraubovana tema ne može više ni da se stavi na papir, rekaosam sebi, za ovo su mi dokazi bili višestruki. Ni da nabrajam neću šta mi sve nije pošlo za rukom zatošto sam ga izraubovao već tokom promišljanja. S druge strane, istina je da su, upravo o pitanjuMendelson-Bartoldija, takva dugogodišnja, ako ne i decenijska istraživanja, neophodna. Ako kažem dami je u glavi čitav spis, ili kakvo god delo, prirodno da s tim ne mogu ništa da učinim. Tako stojestvari. Da li je tako i sa Mendelson-Bartoldijem? Gotovo sam skrenuo, maltene poludeo od misli dasam možda previše istrošio temu i da mi onda ništa ne koristi da, s jedne strane, telegrafski pozovemsestru da dođe takoreći kao anđeo spasenja, a s druge da je izbacim napolje i tako dalje. Dve sedmicesam proveo u Hamburgu, dve sedmice u Londonu, a u Veneciji sam, začudo, našao najinteresantnijadokumenta o Mendelson-Bartoldiju. Da bih se zaštitio na najbolji način, odinah sam se povukao uBauer-Grinvald, u sobu s pogledom preko crvenih krovova, čak i preko Markove crkve, i proučavaodokumenta pozajmljena iz nadbiskupske palate. U Torinu sam pronašao Mendelson-Bartoldijevrukopis o Karlu Fridrihu Celteru, a u Firenci ceo štos pisama koja je Mendelson napisao svojoj sestriSesil. Napravio sam odnosno naručio kopije svih tih rukopisa i dokumenata i dovukao ih u Pajskam.Ali istraživačka putovanja vezana za Mendelson-Bartoldija dešavala su se pre mnogo godina, neka odnjih i pre više od decenije. Onda sam u sobici namenjenoj specijalno za spise i dokumenta koja su seodnosila na Mendelson-Bartoldija konačno katalogizovao sve te spise i dokumenta i često nedeljamaboravio samo u toj sobici (iznad zelene sobe na prvom spratu!). Nije dugo potrajalo i moja sestra je tusobicu krstila: Mendelsonova sobica. Isprva je, mislim, o toj Mendelsonovoj sobici govorila zaista sadosta respekta i obzira, ali na kraju više podrugljivo, ismevajući i vređajući mene. Samo za kojugodinu, počeo sam da iz Mendelsonove sobice vadim razne spise koji su mi se činili značajni i da ihprenosim na pisaći sto, svaki put u uverenju i nadi da trenutak kada bih mogao da započnem rad, višenije daleko. Ali, prevario sam se. Moje pripreme traju godinama, kao što sam rekao, više od decenije.Možda, tako mislim, ničim nisam smeo da prekidam pripreme, da započinjem ništa o Šenbergu, ništao Regeru, čak ni da razmatram skicu o Ničeu, na kraju krajeva svakim begom od teme, umesto dapostanem zreliji za rad o Mendelsonu, samo se još više udaljujem od njega. I da su mi barem te teme,koje više ne mogu ni da nabrojim, donele ikakvo zadovoljstvo, uvek su mi pokazivale samo kako je

teško ostvariti ma kakav duhovni rad, makar i onaj najkraći, naizgled najsporedniji, pri čemu serazume samo po sebi da duhovni rad uopšte ne može da bude sporedan, ne tako kako ga ja shvatam. Ustvari svi ti pokušaji sa Šenbergom, Regerom, et cetera, nisu bili ništa drugo do beg od moje glavneteme i sem toga, što je moralo potpuno da me oslabi, nijedan od njih nije uspeo. I sreća je što samuništio sve te eseje koji su na kraju priče ostali u začecima i čije bi me objavljivanje, da sam se natako nešto odlučio, danas verovatno najdublje vređalo. Ali uvek sam dobro osećao šta treba objaviti, ašta ne, pri čemu sam uvek mislio da je objavljivanje uopšte besmislica, ako ne duhovni zločin, ilibolje, kapitalan zločin nad duhom. Objavljujemo samo da bismo zadovoljili vlastito slavoljublje,drugog razloga nema, sem ako to nije još mnogo niži razlog pribavljanja novca koji pak, usledokolnosti u kojima sam rođen, u mom slučaju otpada, Bogu hvala! Da sam objavio tekst o Šenbergu,ne bih se usudio da više izađem na ulicu, isto tako i da sam izdao spis o Ničeu, iako on nije potpunapropast. Svako izdanje je glupost i dokaz lošeg karaktera. Izdati duh najsramniji je od svih zločina i jase nisam ustezao da u više navrata počinim taj zločin, najsramniji od svih. Na kraju krajeva, nije tobio čak ni trapav nagon za samosaopštavanjem. jer ja nikada nisam hteo da saopštim ikome išta o sebi,niti sam prema tome imao ikakav odnos, bilo je to puko slavoljublje, ništa drugo. Kako je dobro štonisam objavio Ničea i Šenberga, o Regeru da i ne govorimo, to bi već bilo neoprostivo. Ako mi se gadiod svih drugih hiljada i stotina hiljada objavljenih stvari, sopstvene mi se još najjezivije gade. Ali mine bežimo od taštine, od slavohleplja, ulazimo u to kao da nam je potrebno, visoko uzdignute glave,mada znamo da su naši postupci neoprostivi i perverzni. A kako stvar stoji s mojim radom oMendelson-Bartoldiju?, istina je da ga ne pišem samo za sebe samog i da ne planiram da ga zatim, kadbude gotov, ostavim da stoji! Prirodno da imam nameru da ga objavim, izdam sa svim posledicama.Jer stvarno verujem da je to tekst za koji mogu reći da je moj najuspeliji tekst, ili još bolje, najmanjeneuspeo od svih. Naravno da mislim da ga objavim. Ali pre nego što ću moći da ga objavim, moraćuda ga napišem, pomislio sam i kod te pomisli prasnuo u smeh, u onaj samosmeh kako ga ja zovem,koji sam, s godinama, zbog neprekidne samoće usvojio. Da, moraš da najpre sročiš taj tekst da bimogao da ga objaviš!, uzviknuo sam i obradovao se tim uzvikom. Zaista, iznenadnim smehom sam seoslobodio grča i skočio iz fotelje i prišao prozoru. Ali nisam video ništa. Gusta magla lepila se zaokna. Oslonio sam se o dasku prozora i pokušao da razlučim, dugo se usredsredivši, zidove s drugestrane dvorišta, ali ni uz pomoć krajnje koncentracije nisam mogao da raspoznam zidove. Samodvadeset metara a ne vidim zidove! Egzistirati sam sred takve magle, izluđuje! U klimi kakva svestvari hiljadostruko otežava! Delovala je, kao i uvek u to doba godine, deprimirajuće. Kucnuo samdesnim kažiprstom o okno da možda uplašim neku pticu, ali napolju se ništa nije micalo. Kako samlupnuo kažiprstom o prozor, lupkao sam sada sebi o glavu i zatim se ponovo spustio u fotelju. Za desetgodina nijedan uspeo rad!, pomislio sam. Razume se da sam usled toga postao nepoverljiv. Mojasestra priča po celom Beču i upravo tamo gde mi to najviše škodi, da sam gubitnik. Uvek je čujemkako govori svim mogućim ljudima: moj mali brat i njegov Mendelson-Bartoldi. Bez libljenja menaziva ludim pred svima. Neko u čijoj glavi nije više baš čisto, jasno mi je da ona tako priča o meni iobezbeđuje mi enormno rđav ugled. Na kraju i koncu, ne preza ni pred čim da bi namakla novac, i,tako da kažem, napravila poslove, a mene pri tom svakojako naziva samo da ne bi ugrozila svojedruštvene odnose. Nema skrupula. I ume da bude priprosta. S druge strane, ja sam je uvek voleo, sasvim njenim užasima. Voleo i mrzeo, neki put sam je više voleo nego mrzeo i obratno, ali češće samje mrzeo jer je uvek radila protiv mene, s punom svešću, a to znači i s lucidnošću koja joj se nikad nijemogla poreći. Uvek je bila realistična, kao što sam ja fantast. Volim te zbog tvojih tlapnji, kaže midosta često, ali u toj izjavi je više prezira no bilo čega drugog. Osoba kakva je ona može samo da lažekada kaže da voli. Ili sam ja jeziv? Mužu je govorila volim te, sve dok više nije mogao da izdrži, te jenestao. U Peru, odavde gledano: zaista na kraj sveta, odakle se više nije vratio. Obmanjivani iprevareni i u budale pretvoreni muževi već vekovima beže u Južnu Ameriku da se ne vrate, ta

činjenica ima tradiciju. Ja sam žena za ljubavnike, kaže moja sestra. Uvek sam bila nepogodna zabrak. Imati nekog čoveka celog života za vratom odbojno je već kao pomisao, sudeći po njoj. Ne znamzašto sam se na kraju ipak udala. Možda roditeljima za ljubav?, rekla je. Svoje bračno nasleđe, posaokoji zaprema isključivo najveće i najbolje milionske posede u Austriji, dovela je, nakon što ju je mužnapustio, do nivoa koje jedni, oni ozbiljni, označavaju kao nešto odvratno, a drugi kao neviđen uspeh.Ja apsolutno spadam u one prve, bilo to ispravno ili ne, za mene je život koji moja sestra sada vodi,sraman, stvarno zasnovan ni na čemu do na profitu. Na kraju godine milionska donacija Karitasu okojoj ista ona može da zadovoljno čita u novinama i zbog čega nedeljama može da umire od smeha,kako sama kaže, to je ono što me odbija. Palatu – poklon nekog starog kneza Ruspolija koji jeiznenada umro jer su mu otkazali bubrezi, koga je u neko drugo vreme upoznala u Rimu i s kim jeuspostavila odnos što se, decenijama već, više nije svodio samo na zajedničke proslave i dopisivanje,za koga je tvrdila da joj je rođak, tu palatu u blizini Sijene, kojom doduše već desetlećima vladajupacovi, pre dve ili tri godine je prepisala Crkvi, za starački dom u čijoj izgradnji je učestvovala sa dvamiliona šilinga. Kad sam je pitao, zar nećeš da ideš u Italiju da pogledaš završenu palatu, glatko jerekla da je to ne zanima. Njoj, zapravo, nije stalo do starih građevina. Do starih ljudi da, rekla jepodrugljivo, ali ne i do starih građevina. Moram da budem dobra sa Crkvom, moj mali brate, rekla je,a ja sam taj postupak i te njene reči smatrao odbojnim u najvećoj mogućoj meri. No takva je ona.Uvek se pojavi sa nekim od tih fićfirića koji kupuju obuću samo kod Nagija i utoliko, kako se kaže,nose potkovane cipele i samim tim hodaju neprirodno i na odbojan način. Ona tvrdi da su ti ljudi njenirođaci, znači i moji. Ja nemam srodstva, uvek sam joj govorio, imam samo duhovno srodstvo, mrtvifilozofi su moji rođaci. Na to se, kao i uvek, podmuklo nasmejala. Ali sa filozofljom ne možeš ukrevet, mali moj brate, govorila je često, na šta sam isto tako često uzvraćao, naravno da mogu, bar sepri tom ne prljam. S ovom primedbom je doterala dotle da je jedared, preda mnom, u nekom društvu uMircušlagu, kud me je posle neprestanog nagovaranja odvukla, rekla: moj mali brat spava saŠopenhauerom. Naizmenično sa Šopenhauerom i Ničeom, čime je postigla očekivan uspeh na mojračun, kao i uvek. U stvari, celog života se divim lakoći sa kojom moja sestra može da vodi razgovor,još uvek se danas, ili se posebno danas, suvereno oslobađa i najtežih društvenih prepreka, ako one zanju uopšte i postoje. Odakle joj taj talenat ne znam, jer naš otac uopšte nije bio zainteresovan zadruštvo, a majka nije volela celo to društveno prenemaganje, kako je sama uvek govorila. Poslovniduh koji moju sestru karakteriše više nego bilo šta drugo i čije srazmere niko ko je dobro ne poznajene može da nasluti, nasledila je od našeg dede po ocu, onoga koji je, između ostalog, pod dostasumnjivim okolnostima stekao naše imanje, ali svejedno, kako god ga je stekao, to je bio toliki posedda mi, moja sestra i ja, još u trećoj generaciji imamo dovoljno za egzistenciju i, sve u svemu, nijednood nas ne živi baš najskromnije. Jer, iako u Pajskamu živim sam, trošim više novca nego što velikeporodice imaju na raspolaganju mesečno, pošto, da navedem samo jedan primer, ko još tokom celezime zagreva preko devet ne baš malih soba samo za sebe samog i tome slično? Zaista, čak i kaduzmem u obzir da sam jedan od najnesposobnijih u svim takozvanim novčanim pitanjima, mogao bihda živim još dvadeset godina, a da ni groša ne moram da zaradim i još bi mi ostala mogućnost damalo-pomalo prodajem parcelu za parcelom, a da posebno ne ugrozim imanje niti da mu unizimvrednost, no sve to mi uopšte neće biti neophodno i bilo bi apsurdno, s obzirom na to da mi na krajukrajeva ostaje još vrlo malo života, usled moje bolesti koja bez prekida i nezadrživo napreduje,najviše jednu, dve godine, ni više ni duže, kada bi i moja potreba za životom i egzisteneijom, za biločim na ovom svetu, zaista bila iskorenjena. Istina je da bih, ako bih hteo, mogao sebe da nazovemdobrostojećim, za razliku od moje sestre koja je stvarno imućna, jer onaj deo njenog bogatstva koji jevidljiv ni slučajno nije sve, ali ja se od nje jasno razlikujem u aspektu koji sam pomenuo: ona daje, dabi dospela u nebo i da bi se zabavila, milionske priloge Crkvi i drugim sumnjivim udruženjima, dok jauopšte ne pravim nikakve donacije i ne rasipam ni najmanju pomisao na to da nešto dajem u svetu koji

se guši u milijardama i koji izigrava Karitas, gde god za to postoji i najmanja mogućnost. Ali nemamni volje da se, na primer, nekim prilogom Karitasu nedeljama zabavljam, niti talenta da se naslađujemnovinskim vestima o tome kako sam velikodušan i kako ljubim bližnjega svoga, jer ne verujem ni uvelikodušnost, niti u ljubav prema bližnjem. Takozvani dobar svet sasvim je licemeran i ko suprotnoobjavljuje ili čak tvrdi, perfidni je tlačitelj ljudi, ili je neoprostivo tupav. Danas imamo posla sa nekihdevedeset procenata takvih perfidnih tlačitelja ljudi i sa nekih deset procenata takvih neoprostivotupavih. Ni jednima ni drugima nema pomoći. Crkva, jer po meni to ide zajedno, eksploatiše oboje,svejedno koja crkva, ali Katoličku previše dobro poznajem da bih joj ostavljao bilo kakvuzaostavštinu, ona je najperfidnija od svih i izrabljuje gde god može i uzima najviše novca odsiromašnih i najsiromašnijih. Ali ni tim siromašnima i najsiromašnijima ne može se pomoći, laž da bito bilo moguće jeste najuvreženija i pre svega ne silazi sa usta političara. Siromaštvo je neiskorenjivoi ko misli da će ga iskoreniti, ne želi ništa drugo do da zapravo iskoreni ljude, same po sebi, pa prematome i prirodu. Što veće i više donacije prilaže moja vešta sestra, utoliko se tome više i paklenijesmeje, i ko je taj smeh ikada čuo u razgovoru o nekima od njenih priloga, zna u kom grmu leži zec. Jasam taj smeh slušao toliko često da uopšte više ne želim da ga čujem. Ljudi neprekidno pričaju kakotreba upoznati druge i, kako to takođe neprestano pričaju sa svom podlošću svojih lažnih osećanja,otkriti bližnje, dočim je jedino i isključivo reč o tome da se nađe put do sebe, nek svako najpre nađeput do sebe, a kako do sada jedva da je ko još našao put do sebe, nije zamislivo da je iko od tihmilijardi nesrećnih ikada našao put do nekog drugog ili, kako oni to peneći od samozavaravanja kažu,do bližnjeg. Svet je toliko bogat da zaista može sebi da priušti sve, ali, pri punoj svesti, to sprečavajupolitičari koji ovim svetom vladaju. Kukajući kume za pomoć i svakodnevno izbacuju samo za oružjemilijarde kroz prozor a da se i ne stide. Ne, dati tom svetu i groša nešto je što odlučno odbijam, jertakođe ne vapim za zahvalnošču tako zlurado kao moja sestra. Ljudi koji neprestano govore kako suspremni na svaku žrtvu i kako bez prestanka žrtvuju sve, uključujući i život i tako dalje, sveci koji nasvoje žrtvovanje i spremnost za žrtvom navaljuju kao svinje na korito i kojih ima u svim zemljama idelovima Zemlje, nosili oni sva moguća i nemoguća imena, zvali se Albert Švajcer ili Majka Tereza,meni su najdublje antipatični. Ti ljudi na umu nemaju ništa drugo do lovorovo lišće kojim će ih zasutii ordenje kojim će ih natovariti na račun onih koje navodno tako dobro snabdevaju i koji ih dozivajuispruženih ruku što traže pomoć. Te opasne, najegoističnije i najvlastoljubivije despote, kojih odFranje Asiškog do Majke Tereze ima na milione i koji se isključivo iz pomame za slavom iz dana udan muvaju u bezbroj udruženja po celom svetu, od religioznih do političkih, prezirem iz dubine duše.Takozvani socijalni element o kome se neprekidno i do dodijalosti govori već stolećima, najpodlija jelaž. Ja je se odričem, čak i uz opasnost da budem pogrešno shvaćen, za šta mi je, ako ću da kažemistinu, oduvek bilo svejedno. Moja sestra sa drugim takozvanim damama iz takozvanog visokog inajvišeg društva organizuje neki bazar i uz prihode od tog bazara za koji još i hrišćanče moraneprestano da krešti iz zvučnika, daje pet stotina hiljada šilinga, pa još nalazi za potrebno da miobjašnjava da najsiromašnijima od siromašnih misli dobro. Ali vrlo brzo je uvidela, možda i upravozato što sam ja prećutkivao njene licemerne poduhvate, da sam je prozreo. Zato uživa da joj monsinjori predsednik Karitasa, zapravo obični stari lisac zabave, ljubi ruku. Ja bih se ježio od ruke toggospodina. Još pre petnaest ili šesnaest godina dok sam i sam imao još neki, premda vrlo sveden,kontakt sa tim gospodinom, on, oličenje umetnosti i finoće, zamolio je moju sestru da mu za iznos odosam stotina hiljada šilinga koje joj je dao na ruke, uredi stan na Šotenringu što je moja sestra iučinila; opremila je monsinjoru stan, sve sa renesansnim nameštajem iz Firence i jozefinskimdragocenostima iz dva markgrofovska zamka koji su joj dopali šaka. Kad je sa tim završila, napravilamu je prijem za pedeset probranih osoba, među kojima je najniži bio irski grof kog je za monsinjorovoveče izabrala samo zato što je posedovao fabriku konca na granici između donje Austrije i Burgundijekoju je na svaki način htela da dobije za sebe, što joj je kao što znam i uspelo, mojoj sestri na tom

polju sve uspeva. Za osam stotina hiljada šilinga koji su bez sumnje poticali iz crkvenih priloga, mojasestra je monsinjoru opremila stan na Šotenringu, na jednoj od najboljih adresa i ja sam joj rekao ulice da je monsinjoru stan opremila crkvenim parama za osam stotina hiljada šilinga, to bi danas bilošest ili sedam miliona. Vredi to zamisliti: monsinjor oprema sebi stan za osam stotina hiljada šilinga,u isto vreme preko radija tugaljivim glasom, do u tančine sračunatim na obmanu, prosjači za Karitasod najsiromašnijih među siromašnima. Zar se ne stidi, hteo sam da znam, ali moja sestra se nijestidela, za to je, kako bi sama rekla, isuviše inteligentna i samo je rekla: četiri stotine hiljada je odmene. Monsinjor je platio samo četristo hiljada. Meni je takav postupak bio odvratan. Ali je svojstvenza takozvani viši stalež, a njemu zauvek pripadati za moju sestru je celog života bio najviši od svihciljeva. Neki grof je morao da bude veoma šarmantan i da bude beskrajno bogat da bi se ona sa njimuopšte upustila u duži razgovor, tek kod kneževa je kod nje počinjalo normalno stanje, a odakle joj taužasna manija, zaista ne znam. Da li takav čovek ima još i najmanje veze sa prirodom?, pitao sam sečesto. S druge strane, svaki put kad sam je posmatrao u nekom trenutku bih, odjednom, počinjao da jojse divim. Pred tako blistavom osobom, kako ona sama sebe naziva vrlo često, mali brat jebespomoćan. Njen nastup menja svaki prostor, sve, bilo gde i bilo kad da se pojavi, sve se menja iistovremeno podređuje jedino njoj. Pri tom ona zapravo nije ni lepa, često sam se pitao da li je lepa ilinije lepa, ne mogu reći da je lepa, da nije lepa, drugačija je od svih drugih, sposobna da sve oko sebe,ako ne zbriše, onda bar potisne u pozadinu, u senku. Ona je dakle tačno moja suprotnost prema kojojsam ja čitavog života beznačajan. Ne skroman, to bi bila najpogrešnija reč, beznačajan i uz to u osnoviuvek suzdržan. Na taj način sam se vremenom sam likvidirao, mogao bih reći, kažem to jer je istina.Tvoja je tragedija, moj mali brate, što se uvek držiš u pozadini, kaže ona vrlo često. S druge strane,jednom je rekla da je njena tragedija što uvek mora da traži prvi plan, htela to ili ne, teraju je u prviplan, bilo gde, u ma kojoj prilici. Nikada nije glupo ono što kaže, jer je u svakom slučaju uvek mnogopametnije od onoga što kažu drugi, ali je mnogo toga što kaže ipak pogrešno. Ponekad, ne samoponekad, uvek, najradije bih zaurlao zbog toga što bez sumnje jedino besmislicama svuda izazivanajveće divljenje. Prirodno da ide u operu i ne propušta ni jednu Vagnerovu operu, sa jednimizuzetkom, ne ide na Letećeg Holanđanina jer Leteći Holanđanin po njenim rečima nije Vagnerovaopera. I ona stvarno misli, kao i innogi, da je tu u pravu. Haljine koje u tim prilikama nosi sunajjednostavnije, još mnogo jednostavnije od najjednostavnijih, ali je to ipak ono što privlači najvećupažnju. Znaš, opera je za moje poslove najvažnija, uvek ponavlja. Ljudi sasvim izlude od muzike kojuuopšte ne razumeju i kupuju mi i ono što ne može da se proda. Pod „ne može da se proda“podrazumeva posede ne manje od hiljadu hektara. Ili one, kako ih zove, objekte iz prvog okruga, kojisu isplativi pre svega na kratak rok. I zaista je zadovoljstvo posmatrati je prilikom obeda. Svi što jeokružuju odjednom postaju, ako ne priprosti, onda nekako inferiorni u odnosu na nju, na njenodržanje, na primer što se tiče jedenja supe, ili salate et cetera. Samo neka takozvana prastara damanajboljeg porekla sa njom bi stvarno bila u stanju da se nosi. Ali kakav je užas neprestano biti usredištu i nikad ispušten iz vida, mogu samo da naslutim sa izvesnom naklonošću, to je sigurnoužasnije nego što sebi mogu da predstavim. Uvek sain imao dar da budem više ili manje neopažen, dai u najbrojniem društvu budem više ili manje sam sa sobom, i tako uvek u prednosti da sledim svojenamere, svoje fantazije i misli kako me volja. Moj stav prema društvu uvek je za mene dakle bioapsolutno povoljniji, uvek korisniji, upravo onakav kakav je išao uz mene, od onog koji je išao uzmoju sestru. I uvek se, gde god i kad god nastupa i dospeva u centar pažnje, čini da je prirodna kolikose samo zamisliti može, zaista je sve na njoj prirodno, sve što radi, sve što izgovori, kao i sve što neizgovori i što prećuti, moglo bi se poverovati da nema prirodnijeg bića od moje sestre. Kao da ni očemu, baš ni o čemu nije morala da brine. No to je isto tako zabluda, znam koliko je proračunato svešto preduzima, koliko je promišljeno ono što najzad pokazuje pred svim tim ljudima. Na najprirodnijinačin ona svim tim ljudima, mada takva prirodnost uopšte nije istinita, neprestano stavlja do znanja da

je pročitala ako ne sve, a ono najveći deo, da je videla ako ne sve, a ono najveći deo, da je upoznala idobro poznaje ako ne sve, a ono najveći broj važnih i čuvenih ljudi sa kojima se mora računati. Istavlja to do znanja, a da nikada direktno ne izgovara tako nešto. Premda o muzici ništa ne zna, čak jojnije svojstveno ni površno razumevanje muzike, svi veruju da o muzici zna beskrajno mnogo, a tako jei sa književnošću, čak i sa filozofijom. Tamo gde drugi moraju da se bez prestanka naprežu da biodržali korak, ona ni o čemu ne mora da brine, sve se skocka po njenom nahođenju, samo od sebe.Naravno da je takoreći obrazovana, ali samo površno, naravno da zna vrlo mnogo, više nego većinaonih s kojima se susreće, iako je sve to samo najpovršnije, ali to niko ne vidi. Tamo gde drugineprestano moraju da budu ubedljivi da ne bi propali i ispali smešni i ljosnuli, ona sasvim jednostavnoćuti i postiže trijumf, ili kaže nešto u pravom trenutku, iz čega onda ispadne da vlada scenom. Nikadasvoju sestru nisam video poraženu. Nasuprot tome ona je vrlo često bila prisutna kad sam ja propao unekom aspektu, uključujući i one stvarno komične. Toliko smo različiti, suprotni karakteri, kako sesamo zamisliti može. Verovatno upravo otuda naš napet odnos. Ja nikada ne govorim o novcu i imamga, rekla je jednom, ti nikad ne govoriš o filozofiji i imaš je. Ta rečenica dokazuje gde smo nas dvoje imoguće je, kako sam se plašio, da smo oboje tu i stali. Svuda po kući još su tragovi moje sestre, gdegod mi pogled padne ona je bila, ovo je premestila, ono je stavila tamo, ovaj prozor nije zatvorila kakotreba, sve te upola ispijene čaše ona je ostavila svud okolo. Ni ne pomišljam da opet dovedem u redsve što je ona ispreturala. Na njenom krevetu našao sam kao u besu bačenu Kombrej od Prusta, siguransam da nije daleko stigla. Ali ne mogu reći ni da baš ništa ne čita, ili da čita samo stvari bez vrednosti,za ženu njenih godina i njenog staleža, i uopšte njenih pozicija i predispozicija, stalno dostižezapanjujući nivo što se lektire tiče. Ako ikada neko pročita ove zabeleške pitaće se čemu neprestanoinsistiranje na mojoj sestri. Zato, što moja sestra od detinjstva vlada mnome, te su mi kad ona otputujeuvek potrebni dani da bih se navikao, ona je, doduše, fizički otputovala ali je ipak svuda prisutna nanajogoljeniji i za mene stvarno najužasniji način, pre svega je to bila te poslednje večeri kako sam nanajbolniji način osetio, i kako mi je usled njene još uvek stvarno ogromne prisutnosti, baš zato što jeveć bila otputovala, postajalo sve jasnije da nekoliko sati posle njenog stvarnog odlaska ne mogu da jepotisnem iz kuće, ona se ne da potisnuti, ostaje tu dokle god hoće, a te večeri je to htela ogromnimintenzitetom, jer sam ja hteo da napusti kuću, jer sam narednog jutra hteo da počnem sa radom oMendelson-Bartoldiju. Blesan koji je verovao da će zaista nekoliko sati neposredno po njenomodlasku moći da počne s tim radom, to sam ja, uistinu. Uvek mi je posle njenog odlaska bilo potrebnoviše dana da je se oslobodim. Ovaj put sam se nadao nekoj posebnoj sreći. Ali nisam je imao. Tu vrstusreće nikada nisam imao. I nema li možda pravo kad kaže da je moj rad o Mendelson-Bartoldiju samoizgovor da opravdam apsurdnost svog života koji, izuzev što nešto pišem i dovršavam, nema drugogaopravdanja? Bacio sam se na Šenberga da se opravdam, na Regera, na Joahima, čak i na Baha, samo dabih se opravdao, kao što se upravo bacam na Mendelsona sa istim ciljem. U osnovi uopšte nemamnikakvog prava na svoj način života koji je stvarno toliko jedinstven koliko i skupocen i isto tolikojeziv. S druge strane, kome sam uopšte dužan da polažem račune sem sebi samom? Kad bi mi barnarednih dana uspelo da započnem rad o Mendelson Bartoldiju. Zar nemam najbolje uslove? Imam ih inemam ih, s jedne strane ih imam, s druge strane ih nemam, rekao sam sebi. Da moja sestra nije došlaovamo, rekao sam sebi, s druge strane upravo jer je došla u Pajskam. Moramo svemu da pristupamostoprocentno, govorio je uvek moj otac, govorio je to svakom, mojoj majci, mojim sestrama, meni,ako ne pristupimo stoprocentno, doživećemo neuspeh pre nego što budemo u stanju da počnemo. Ališta je u ovom slučaju sto posto? Zar se nisam stoprocentno pripremio za ovaj rad? Možda sam se zanjega pripremio i dvesta procenata, možda čak i trista, to bi onda bila katastrofa. Ali ta misao jenaravno bila apsurdna. Tvoja greška je, rekla je moja sestra, što si potpuno izolovan u ovoj kući, štoviše uopšte ne posećuješ prijatelje, a imamo toliko prijatelja. Govorila je istinu. Ali šta time želi dakaže: prijatelji! Još od detinjstva poznajemo nekoliko, možda čak mnogo ljudi, neke koji još nisu

umrli ili se zauvek odselili, svake godine smo ih posećivali, oni su dolazili kod nas u kuću, ali jošzadugo ne postaju samim tim prijatelji. Moja sestra skoro svakoga naziva prijateljem, ako se to uklapau njenu računicu čak i ljude koje jedva poznaje. Kad dobro razmislim, ja uopšte nemam nijednogprijatelja, nisam od završetka detinjstva nikada više imao prijatelja. Prijateljstvo, kakva prokaženareč! Ljudi je stalno imaju u ustima i sasvim je obezvređuju, obezvređena je bar onoliko koliko i nasmrt izmučena reč ljubav. Tvoja najveća greška je što više ne odlaziš u šetnju, ranije si sate provodiovan kuće, kroz šume, preko polja na jezero, i uživao si bar u sopstvenom imanju. Danas više ne izlazišiz kuće, to je najštetnije, rekla je, baš ona koja je svuda i kod svakoga poznata po tome što ne voli dahoda i za te tri nedelje koliko je bila ovde ni jedan jedini put nije otišla u šetnju. Ali ona naravnonema, mislim, ni bolest koju ja imam. Ja bih morao da šetam. Ali meni ništa nije dosadnije od toga.Ništa me više ne uznemiruje, ništa mi se mučnije ne navali na srce i pluća od šetnje. Nisam čovekprirode, nikada nisam bio čovek prirode, nisam nikada dopustio da me nateraju da budem čovekprirode. Tad ti se pluća šire, rekla je podrugljivo i ispila celu čašu šerija, Agustin Blaskez razume se,jedinog koji je za nju dovoljno skup. Već godinama ga naručuje iz Španije, od svojih ljubavnika, uBeču ga nema, ovde pogotovo, u ovom odvratnom kraju. Pošto nisi katolik, rekla je smejući se, više neideš ni u crkvu. Dakle uopšte više ne izlaziš na vazduh. Tako ćeš propasti i umreti. U poslednje vremeje volela da mi ponavlja: umrećeš. To bi me svakog puta prostrelilo, iako sebi kažem, ili bar sebeuveravam, da nemam ništa protiv da umrem. I to sam joj često govorio, što je ona opet nazivala samodečjom koketerijom. Sigurno bi bilo razumno udahnuti svež vazduh ali ovde uopšte više nema svežegvazduha, samo neki đavolski gust, smrdljiv zrak koji je sem toga potpuno zatrovan hemijom obližnjefabrike papira. A ponekad mislim, nije li vazduh toliko zatrovan fabrikom papira da je na duže vremeza mene smrtonosan, i odjednom počnem da razmišljam kako već decenijama udišem vazduh zatrovanfabrikom hartije i počeo sam da razmišljam i te večeri posle odlaska moje sestre, ne leži li uzrokmojoj nesposobnosti da otpočnem rad i mojoj bolesti uopšte i mojoj doglednoj smrti u vazduhuzatrovanom fabrikom hartije. Čovek nasledi imanje od roditelja i misli da celog života mora da ostanena tom imanju dok ne umre, i ne primećuje da tako rano umire jer obližnja fabrika papira iz dana unoć truje vazduh koji on udiše. Ali nisam se upustio u takvo mozganje i ponovo sam izašao upredsoblje. Pri pogledu na onaj ugao u kome smo kad smo bili deca držali psa, morao sam dapomislim, kad bih bar držao psa. Ali, otkad sam odrastao uvek sam mrzeo pse. I ko bi se starao otakvom psu i kako bi pas trebalo da izgleda, kakav bi to pas trebalo da bude? Tada bih zbog tog psa ukuću morao da uzmem nekog čoveka koji bi se starao o psu, a ja ne mogu da podnesem nijednogčoveka, ne mogu da podnesem ni psa ni čoveka. Odavno bih u kući imao nekog čoveka kad bih tognekog čoveka mogao da podnesem, ali ja nikoga ne podnosim, ne mogu, prirodno, da podnesem ni psa.Nisam doterao do pasa, rekao sam sebi, i neću doterati do pasa, crći ću ali do pasa neću da doteram. Utom uglu, odmah pored ulaznih vrata sa baštenske strane, čučao je pas i mi smo ga voleli, ali danas bihtakvu životinju morao da mrzim i još stalno da budem na oprezu. I na kraju krajeva istina je da volimda budem sam, ja nisam usamljen i ne patim zbog toga, iako moja sestra uvek pokušava da me ubedida patim, upravo zbog samoće, usrećuje me samoća, znam šta njome dobijam, posmatram druge kojinemaju takvu samoću, ne mogu sebi da je priušte, celog života je žele ali je ne mogu imati. Ljudiimaju psa i taj pas gospodari njima i čak ni Šopenhauerom nije gospodarila njegova glava, već u stvarinjegov pas. Ta činjenica deprimira više od svake druge. U osnovi Šopenhauerovo mišljenje nijeodredila njegova glava, nego njegov pas, nije glava mrzela Šopenhauerov svet, već je taj svet mrzeoŠopenhauerov pas. Ne moram da budem lud ako tvrdim da je Šopenhauer na ramenima imao psa, neglavu. Ljudi vole životinje jer nisu sposobni ni sebe same da vole. Oni u duši najprostiji drže pse idopuštaju da ih ti psi tiranišu i na kraju unište. Stavljaju psa na prvo i najviše mesto svog licemerjakoje je, na kraju krajeva, od opšte opasnosti. Radije bi giljotine spasli svog psa nego Voltera. Masa jeza psa, jer u svojoj unutrašnjosti neće ni da se pomuči da bude sama sa sobom što stvarno

pretpostavlja veličinu duše, ja nisam masa, celog života bio sam protiv mase i nisam za psa.Takozvana ljubav prema životinjama već je nanela toliko zla da bismo, da na to mislimo s najvećimintenzitetom, od užasa začas morali da budemo uništeni. Nije tako apsurdno kao što u prvi mahizgleda kad kažem da svet najužasnije ratove duguje takozvanoj ljubavi prema životinjama vladara. Taje činjenica dokumentovana i trebalo bi je konačno razjasniti. Tim ljudima, političarima, diktatorima,vlada pas i tako oni milione ljudi guraju u nesreću i propast, vole psa i snuju svetski rat u kome ćemilioni ljudi biti ubijeni zbog tog jednog psa. Treba samo razmisliti kako bi svet izgledao kad bi setakozvana ljubav prema životinjama smanjila makar za nekoliko smešnih procenata u korist ljubaviprema čoveku koja je, prirodno, isto samo takozvana. Uopšte se ne postavlja pitanje hoću li držati psaili ga neću držati, već počev od svoje glave uopšte nisam u stanju da držim psa koji sem toga kolikoznam najintenzivnije mora da se neguje i pazi kao svaki čovek, da se neguje i pazi više nego što jasam tražim za sebe, ali čovečanstvo ne nalazi baš ništa čudno u tome što, na svim krajevima Zemlje,bolje neguje i mnogo više pazi pse nego bližnje, čak ih u svim tim milijardama psećih slučajeva boljeneguje i više pazi nego sebe same. Dopuštam sebi da takav svet nazovem perverznim i u najvišemstupnju nehumanim i u potpunosti poludelim. Ja ovde, i pas je ovde, ja tamo, i pas je tamo. Pas moranapolje, moram i ja sa psom napolje, et cetera. Ne podnosim pseću komediju koju svakodnevnogledamo čim otvorimo oči i još se na nju u svom svakodnevnom slepilu nismo navikli. U toj psećojkomediji nastupa pas koji čoveka maltretira, iskorišćava i tokom više ili manje činova isterujenjegovu bezopasnu čovečnost. Najviši i najskuplji i stvarno najdragoceniji nadgrobni spomenik koji jeu istoriji ikada podignut, kažu da je podignut jednom psu. Ne, ne u Americi, kako se morapretpostaviti, nego u Londonu. Dovoljno je objasniti sebi tu činjenicu da bi vam se čovek pokazao uautentično psećem svetlu. Na ovom svetu se već odavno više ne pita koliko je neko čovečan, negokoliko je pasji, samo, ako ću da kažem istinu, do danas se tu gde bi zapravo moralo da se kaže kako ječovek pasji govori kako je on čovečan. A to je ono što odbija. Pas ne dolazi u obzir. Kad bi bar držaopsa, rekla je moja sestra neposredno pre nego što je otputovala. Ne prvi put, ovo je jedna od onihprimedbi kojima me godinama uzbuđuje. Bar psa! Meni nije potreban pas, ja imam svoje ljubavnike,veli. Jednom se, iz tvrdoglavosti verujem, lišila ljubavnika, tada je imala psa koji je bio tako mali dase, bar u mojoj mašti, mogao provući kroz njene visoke potpetice. Dopadala joj se grotesknost te slikei dala je da se psu, koji uopšte nije zasluživao taj naziv, načini somotni prsluk oivičen zlatnimgajtanom. U Zaheru su se čudili psu, to joj je naposletku bilo toliko odbojno da je zver poklonilasvojoj kućepaziteljki koja ju je sa svoje strane, naravno, prosledila dalje. Moja sestra je uvekfascinirana svim izuzetnim, ali onda iz dobrih razloga, i zato što poseduje uzvišeniji razum ne tera tuizuzetnost do kraja, bar ne onoliko daleko da bi je stvarno mogli smatrati smešnom.

Ili jedno putovanje, rekla je. Morao bi da otputuješ. Ako uskoro ne otputuješ, propašćeš,uvenućeš. Već vidim kako u jednom od svojih ćoškova najpre ludiš, a onda propadaš. Putovati!Nekada moja ljubav, moja jedina strast. Ali sada sam za putovanje isuviše slab, rekao sam sebi, nesmem ni da pomislim na putovanje. A i ako bih, onda gde? Moguće, rekao sam sebi, da je more mojespasenje. Ova misao se usadila u mene, od te misli više nisam mogao da pobegnem. Uhvatio sam se zaglavu i rekao: more! Imao sam svoju čarobnu reč. Kad putujemo, ma koliko odumrli, mi živnemo. Ali,jesam li uopšte u stanju da otputujem, bilo kuda? Sva putovanja koja sam ikad imao napravila su čuda.Roditelji su nas vrlo rano, još kao decu, vodili na putovanja i na taj način smo već pre dvanaeste itrinaeste godine videli dosta toga. Bili smo u Italiji, u Francuskoj, bili smo u Engleskoj i u Holandiji,upoznali smo Poljsku i Češku i Moravsku i stvarno smo već kao trinaestogodišnjaci za sobom imaliboravak u Americi. Kasnije sam, kad god mi je to bilo moguće, sam organizovao veća putovanja, biosam u Persiji, u Egiptu, u Izraelu, Libanu. Sa sestrom sam proputovao Siciliju i proveo nedelje uTaormini, u čuvenom hotelu Timeo ispod grčkog pozorišta, jedno vreme sam živeo u Palermu, i uAgrigentu, sasvim blizu kuće u kojoj je živeo i pisao Pirandelo. Više puta sam boravio u Kalabriji i,

logično, na svakom putovanju u Italiju, u Rimu i u Napulju, a svakog proleća sam sa roditeljima isestrom bio u Trstu i Opatiji. Svuda smo imali rođake koje smo uvek posećivali, dakako samo nanajkraće, jer su, isto kao i ja, moji roditelji mnogo voleli da borave u hotelu, bili su, moja majkajednako kao i moj otac, strastveni žitelji hotela, a u onim najboljima i najlepšima odomaćivali su se,baš kao i ja, više nego kod kuće. Uopšte ne smem ni da pomislim na sve te divne palate u kojima smoodsedali. Čak ni rat nije mogao da nas spreči da putujemo i da odsedamo u najboljim kućama, kako jemoj otac vrlo često umeo da kaže. Od svih tih hotela, u najprijatnijoj uspomeni ostali su mi Seteajs uSintri i, naravno, Timeo. Kad sam, ne tako davno, upitao svog internistu da li mogu da mislim naputovanja, rekao je naravno, u svako doba, ali mi je način na koji je to izgovorio naravno zvučaonekako zloćudno. S druge strane, bez obzira kakvo je naše stanje, treba uvek da činimo ono štohoćemo da činimo, i ako hoćemo da putujemo, treba da putujemo i da ne brinemo o našem stanju pabilo ono i najgore, jer smo u takvom stanju izgubljeni, putovali ili ne putovali, a bolje je umreti aotputovati tamo gde smo želeli, na mesta za kojima smo čeznuli kao ni za čim drugim, nego se ugušitiod želje i čežnje. Već godinu i po dana nigde nisam putovao, poslednji put bio sam, jer za mene je toipak najidealnije mesto, na Palmi. U novembru, kad nas magla najokrutnije pritiska i tišti, kroz Palmusam hodao u raskopčanoj košulji i svakodnevno pio kafu na čuvenom Borneu u hladu platana, i baš naPalmi sam mogao da načinim odlučujuće zabeleške o Regeru koje sam pak kasnije izgubio, do danasne mogu da kažem gde je uništeno dvomesečno naprezanje duha i to je neoprostivo. Kad samopomislim da na terasi Palate Nimfa jedem masline i pijem svoju čašu vode, sasvim, ne zabavljen,nego zaluđen posmatranjem tih ljudi koji, na terasi, kao i ja, slede svoje želje i ideje! Često ne vidimoda od tačke na kojoj čvrsto stojimo moramo jednostavno da se otrgnemo svom snagom, odjednom, dabismo mogli da egzistiramo dalje. Ima pravo moja sestra što joj je u mom prisustvu u ustima stalnoreč putovanje, neprekidno me šiba rečju putovanje, kažem sebi, ne samo da svakog časa uzgrednoizgovori reč putovanje, već sledi striktno taj cilj kojim bih ja mogao da spasim svoj život. Prirodno,nadzirač prozre čoveka kog nadzire, bezobzirnije i autentičnije nego taj nadzirani samog sebe, rekaosam sebi. Ima toliko mnogo divnih gradova na svetu, pejzaža, obala koje sam u životu video, ali ništaod svega toga nije za mene nikada bilo toliko idealno kao Palma. Ali šta ako na Palmi dobijem jedanod napada kojih sam se plašio, ako bez istinske lekarske pomoći ležim u hotelu u smrtnom strahu? Uobzir moramo da uzmemo najstrašniji od svih slučajeva i uprkos tome da odemo na putovanje, rekaosam sebi. Ali ne mogu sa sobom da ponesem čitave gomilice beležaka, rekao sam istovremeno sebi,koje teško da staju u dva kofera, a poneti više od dva kofera na Palmu je ludilo. Gotovo me jeizluđivala već sama pomisao kako sa dva kofera moram na stanicu, pa u voz i iz voza na aerodrom itamo u avion i tako dalje. Ali nije me više napuštala misao na Palmu i Meliju, pošto je Mediteraneopre više godina zauvek zatvoren. Učvrstio sam se u toj misli i, obrnuto, ta misao u meni. Išao sam pokući tamo-ovamo, odozdo nagore i odozgo nadole, peo se i ponovo silazio dok više nisam mogao da seodvojim od misli da ostavim Pajskam; a nisam zapravo činio ni najmanji pokušaj da se oslobodimmisli na Palmu, naprotiv, neprestano sam je hranio i najzad je isterao do kraja izvlačeći svoja dvaogromna putna kofera iz ormana u predsoblju i stavljajući ih pored ormana, kao da ću zaista putovati.S druge strane, rekao sam sebi, ne smemo odmah da popustimo nekoj takvoj nagloj misli, gde bismona taj način stigli? Ali, misao je bila tu i ja sam stavio kofere između sanduka i vrata i posmatrao ihiz, za takvo posmatranje, povoljnog ugla. Koliko već te kofere nisam vadio iz ormana!, rekao samsebi. Predugo. Zaista, koferi, iako su sve vreme od mog poslednjeg putovanja, dakle od mogposlednjeg Palma-putovanja, u ormanu, bili su potpuno prašnjavi te sam doneo krpu za prašinu iobrisao ih. Ali mi je od toga odmah mnogo pozlilo. Nisam još ni jedan kofer očistio od prašine, a većsam morao da se naslonim na orman, usled strahovitog napada gušenja. I u takvom stanju ti misliš daletiš za Palmu, uz sve užasne probleme koje takvo putovanje neizostavno uzrokuje, koje zdravomčoveku ne predstavlja ništa, a od bolesnog iziskuje previše, možda čak smrt. Ali posle nekog vremena

obrisao sam, sad obazrivije, drugi kofer i seo u tvrdu fotelju u predsoblju koja je moja omiljenafotelja. U jedan kofer spise o Mendelson-Bartoldiju, rekao sam sebi, u drugi kofer, odeću i veš, et cetera.U veći dokumentaciju vezanu za Mendelsona, u manji odeću i veš. Zašto imam ovaj elegantan putniprtljag, rekao sam sebi, koji je star najmanje šezdeset godina i potiče iz poslednjih godina moje babepo majci koja je imala dobar ukus, kako to dokazuju opet upravo ovi njeni putni koferi. Toskanciimaju dobar ukus, rekao sam sebi, to se stalno potvrđuje, ako odem, rekao sam sebi u tvrdoj fotelji,napuštam ipak samo zemlju zbog čije sam apsolutne beznačajnosti iz dana u dan krajnje deprimiran.Zbog čije otupelosti sam samo iz dana u dan u opasnosti da se ugušim, zbog čijih gluposti bih i bezsvoje bolesti pre ili kasnije propao. Zbog čijih nam se političkih kao i kulturnih odnosa koji su uposlednje vreme postali toliko haotični, želudac okrene svaki put kad se probudimo rano ujutro, jošpre nego što napustimo krevet. Zbog čijeg odsustva potrebe za duhom čovek kao ja odavno više neočajava, već može samo još da povraća, istinu govoreći. Idem, rekao sam sebi u tvrdoj fotelji, izzemlje u kojoj je prognano, uništeno, izbrisano sve što je takozvanom čoveku duha ikada pružalozadovoljstvo, a ako ne zadovoljstvo onda bar mogućnost da sledi svoju egzistenciju, zemlju u kojojizgleda vlada još samo najprimitivniji od svih nagona, onaj za održanjem, i u kojoj se i najmanjizahtev takozvanog čoveka duha u začetku guši. U kojoj korumpirana država i jednako korumpiranaCrkva zajedno vuku onaj beskrajan konopac koji su pre više vekova s najvećom bezobzirnošću i u istovreme sasvim prećutno obavili oko vrata tog slepog i odista glupog naroda koji su njegovi vladarizbilja zatočili u njegovoj gluposti. U kojoj se istina gazi, a laž sa svih zvaničnih mesta uzdiže kaojedino moguće sredstvo za sve ciljeve. Napuštam zemlju, rekao sam sebi sedeći u tvrdoj fotelji, ukojoj se istina ne shvata ili sasvim jednostavno ne prihvata, i gde je njena oprečnost jedina valuta.Napuštam zemlju u kojoj je Crkva dvolična i u kojoj socijalizam koji je zavladao, izrabljuje, aumetnost govori ono što je po volji ovih dvaju. Napuštam zemlju u kojoj narod, vičan stupidnosti,dozvoljava da mu crkva zapuši uši, a država usta i u kojoj sve što je meni sveto vekovima završava uvladarskim kantama za đubre. Ako odem, rekao sam sebi u tvrdoj fotelji, samo ću otići iz zemlje ukojoj zapravo nemam više šta da tražim i u kojoj nikada nisam našao sreću. Ako odem, otići ću izzemlje čiji gradovi smrde, a stanovnici tih gradova su podivljali. Odlazim iz zemlje u kojoj je jezikprost, a oni koji taj prost jezik govore su duhovno sve uzev postali neuračunljivi. Odlazim iz zemlje,rekao sam sebi u tvrdoj fotelji, u kojoj su takozvane divlje zveri postale jedini uzor. Odlazim iz zemljeu kojoj i u po bela dana vlada najmračnija noć i u kojoj su na vlasti još samo grlate analfabete. Akoodem, rekao sam sebi u tvrdoj fotelji, samo ću izaći iz klozeta Evrope koji se nalazi u odbojnoneutešnom i jednostavno nedopustivo prljavom stanju, rekao sam sebi. Odlazim, rekao sam sebisedeći u tvrdoj fotelji, znači ostavljam za sobom zemlju koja me godinama samo pritiska nanajštetniji način i koja u svakoj prilici, svejedno gde i kada, podmuklo i zlobno vrši nuždu po mojojglavi. Ali, nije li ludilo pomišljati na putovanje na Palmu u stanju u kome moje telo ne dopušta danačinim ni dvesta koraka van kuće?, pitao sam se sedeći u tvrdoj fotelji. I naizmenično sam mislio,sedeći u tvrdoj fotelji, na Taorminu i Timeo sa Kristinom i njenim Fiatom i na Palmu i Meliju iKanjeljasove sa njihovom trospratnom palatom i njihovim mercedesom i odjednom sam, sedeći utvrdoj fotelji, video sebe kako trčim uskim ulicama Palme. Protrčati!, uzviknuo sam u tvrdoj fotelji iuhvatio se za glavu, u stvari ne mogu ni oko kuće da prošetam, a kamoli da trčim kroz Palmu; sličnazamisao bolesnika kakav sam ja ne samo da se graniči sa odmaklim stupnjem uobraženosti, već jevišestruko nadmašila te granice, zaista se pretvorila u ludilo i to u takvo ludilo koje jednostavno višenije htelo da mi izađe iz glave; u svojoj tvrdoj fotelji nisam mogao da presečem to ludilo i nisam nipokušavao, naprotiv, s njim sam u tvrdoj fotelji išao sve dotle, da sam sasvim spontano morao dauzviknem lud, Melija ili Timeo, Kristina ili Kanjeljasove, Fiat ili Mercedes, bio sam prinuđen da svevreme mozgam u tvrdoj fotelji i još da se osvežim tako komičnim mozganjem, Melija sa stotinama ihiljadama jahti pod prozorom, ono velegradsko na Palmi, Timeo sa svojim bugvileama1 koje cvetaju

na prozorima, neverovatan morski vetar na Meliji, prastaro kupatilo u Timeu, Kristina iliKanjeljasove, bugvilea ili morski vetar, katedrala ili grčko pozorište, premišljao sam u tvrdoj fotelji,Majorkanci ili Sicilijanci, Etna ili Poljensa, Ramon Ljul2 ili Ruben Dario, ili Pirandelo. Najzad samrekao sebi, odmali mi je neophodna velegradska atmosfera, baš zato što hoću da počnem sa svojimMendelson-Bartoldijem, više ljudi, više zbivanja, više gužve, pomislih u tvrdoj fotelji, ne samo jednajedina ulica i to ona sa usponom i stoga zamorna, ne samo jedna kafana, nego mnogo takvih živih ulica(i trgova!) i mnogo takvih kafana i uopšte toliko ljudi u mom okruženju koliko je moguće, jer sada miništa nije neophodno koliko okruženost ljudima: nije da želim da sa njima imam veze, čak ni dapričam sa njima, pomislio sam u tvrdoj fotelji, ali moraju da budu u mom okruženju i odlučio sam se,iz svih tih razumljivih razloga za Palmu a ne Taorminu, za Kanjeljasove, osim toga, i protiv Kristine i,sve uzev, za klimu koja leči, u odlučujućoj meri, upravo boljku kakva je moja, za letnju klimu kojusam na Palmi mogao očekivati već u januaru, ali ne i u Taormini u kojoj u februaru još uvek vladazimsko vreme, a uz to uglavnom i kiša, i Etna se, mislio sam u tvrdoj fotelji, u februaru samo retkovidi, a i tada je pokrivena snegom od vrha do dna i stalno me i na najštetniji način podseća na Alpe, paprema tome i na Austriju i kuću, što na kraju krajeva kod mene može da uvek prouzrokuje ništa drugodo mučninu. Ali sve mi je to odjednom delovalo kao apsurdno mozganje jednog uzbuđenog bolesnikau tvrdoj fotelji, koje me je pre svega učinilo samo još tužnijim no što sam bio i koje se, zaista,završilo utučenošću. Međutim, uzmicanja više nije bilo, iako sam se, i dalje sedeći u tvrdoj fotelji,pokušavao ubediti da bi možda bilo dovoljno da jednostavno posetim nekog suseda. Tako sam ustao ipresvukao se i otišao u Niderkrojt koji je vrlo blizu, do koga čak i ja u svom žalosnom stanju mogu dastignem i čije vlažne i neugledne zidine stare četristo godina nastanjuje bivši konjički oficir iz Prvogsvetskog rata koji sebe, kao i svi ti ljudi, naziva baronom, koji je dakle sumnjiv tip. Tamo sam seuputio ne zbog posebne zanimljivosti tog čoveka, već zato što mi je do njega bilo najbrže i najlakše dadođem, apsolutno ljudska retkost, kad ga posetim popijem šolju čaja i slušam njegove priče iz Prvogsvetskog rata, kako je bio ranjen na Monte Simon i kako je ležao tri meseca u bolnici u Trstu i ondadobio zlatnu medalju za hrabrost. Pričao je u stvari uvek istu priču i tu priču, uvek istu, nije govoriosamo meni, nego svima koji su ga makar jednom posetili. Taj čovek ima prednost što kuva izvrstančaj i što, iako je već veoma star, nekih osamdeset pet godina, nema neprijatan zadah, jer je moj strahod poseta starcima vezan pre svega za zaudaranje njihovih usta. Uopšte, čovek se, iako mu je, kakorekoh, nekih osamdeset pet godina, nije zapustio i ima vrlo pristojno držanje. Snabdeva ga jednadomaćica, koju on zove Muksi, niko ne može da kaže šta to znači, i koja se, kad njega neko poseti,povlači u kuhinju. Otprilike svakih pola časa ona pomoli glavu kroz vrata i pita starca da li mu neštotreba. Ne Muksi, svaki put kaže starac, a kad ona ponovo zatvori vrata on se nagne ka gostu i kaže:glupa je kao noć!, uvek tim rečima. Otišao sam kod starca u Niderkrojt iz očajanja, moram da kažem,i samo da bih se udaljio od apsurdne ideje da otputujem, i uz to, da otputujem na Palmu što je bezsumnje u mojoj situaciji bila najapsurdnija od svih zamisli, jednostavno sam ga iskoristio u momužasnom položaju, ukratko rečeno, bio je baš dobrodošao da mi istera Palmu iz glave. Kad sampovukao vrpcu zvona, čuo sam korake domaćice koja mi je otvorila. Gospodin je kod kuće. Ušao sam.Nadam se da ne smetam, izgovorio sam ulazeći u njegovu sobu koju je domaćica zagrejala u finoj, sveuzev prijatnoj meri, a on se naljutio još dok sam to izgovarao, upravo onu frazu kojom se moja sestrameni stalno izvinjava i koja me ljuti kao ni jedna druga, jer je jedna od najneiskrenijih fraza kojepostoje. Gospodin je ustao, pružio mi ruku i, zajedno sa mnom, ponovo seo. Upravo kuvam čaj sebi,rekao je. Držao je knjigu. Sada je vreme za čitanje, rekao je, besmisleno delo, nešto o Mariji Luizi,sestra mi ga je poslala. ipak nalazim da je veoma neukusno. Šta ljudi sve ne pišu, nimalo ne brinu očinjenicama i, zaista, odakle im samo kompetentnost! Nisam imao ni najmanju želju da sa starcemotpočnem razgovor u tom pravcu, ali čim sam seo, očekujući šolju čaja, primetio sam kako sam svedalje od plana da putujem. Na kraju krajeva, ovde i nije baš tako užasno, rekoh sebi razgledajući slike

po zidovima. To je moj deda, feldmaršal i vrhovni zapovednik celog Jadranskog južnog fronta, ali tosam bez sumnje ponovio već stotinama puta, rekao je starac, dok je domaćica unela vodu i ponovonestala. Danas se ratovi vode sasvim drukčije, rekao je. Iz osnova drukčije. Sve je danas drukčije.Podigao je poklopac čajnika i promešao tečnost i rekao: sve se okrenulo na tumbe. Taj izraz je uvekkoristio, jedva da je čovek došao kod njega, on nađe neki izgovor za opasku: Sve se okrenulo natumbe. Ima još samo trinaestorica živih koji su zlatnu medalju za hrabrost primili lično od cara. Samojoš trinaest ljudi, zamislite to. Prvo je odlučio da svoj posed ostavi ćerci koja živi u Engleskoj, alizaključio je da bi to bila glupost. Onda je mislio, zaveštaće posed Crkvi. Ali Crkva ga je razočarala ipotom je hteo da posed ostavi državi, za socijalno zbrinjavanje. Ali i državno socijalno zbrinjavanje,rekao je, jeste nešto nedostojno. Nema uopšte nijedne institucije kojoj želim nešto da ostavim. Neću,takođe, ništa da ostavim nikome koga poznajem.

Tako sam odlučio da naručim telefonski imenik Londona. A šta mislite, s kojim ciljem? Načinioje pauzu, meni je sipao i sebi je sipao čaj i rekao: otvorio sam bilo koju stranu, posle sam utvrdio da jeto strana dvesta tri i stavio, dakako sklopljenih očiju, kažiprst desne ruke na jedno mesto. Kad samotvorio oči i dobro pogledao, video sam da je vrh mog prsta pritisnut na ime Sara Sloter. Meni jesvejedno, rekao je, ko je ta Sara Sloter, njena adresa je Najtsbridž 128. Toj adresi, svejedno ko ili štase iza nje krije, prepisaću sve što imam. Dragi moj susede, to mi pruža vrhunac zadovoljsva. Inače,već sam oposlio pravni deo te čudnovate stvari. Ako dobro razmislimo, istina je da ne možemo ništazaveštati ni jednom jedinom čoveku kog poznajemo, rekao je. Barem ja. Bio sam sasvim fasciniranstarcem, nisam verovao da je sposoban za tako šta. Ali govorio je istinu. Sve drugo što se togpopodneva, zajedno sa karakterističnim staračkim brbljanjem, oteglo do u noć, nije bilo ništa spram tenjegove izjave. Ali ćutite, zamolio me je, nikome nisam ništa o tome rekao. I zaista nije šala. Jediniste čovek za koga znam da će ono što sam mu poverio zadržati za sebe. Mnogo mi je lakše. Ipak, rekaoje, vi znate šta toj Sloterovoj pripada. Bože moj, rekao je još, kako sam lukav, i očigledno se radovaotoj lukavosti. Kad sam otišao kući, ne samo da se nisam udaljio od plana za putovanje, on miodjednom više uopšte nije delovao tako apsurdno, naprotiv, naglo mi se učinilo da sebi ne bih mogaougoditi na bolji način no putovanjem, što pre je moguće i to, naravno, za Palmu. Iznenada me jeosvežila pomisao da se u poslednjem trenutku katapultiram iz groba, u poslednjem od svih trenutaka, imislio sam, koliko god je proklinjao, moja sestra je opet imala pravu ideju. Odjedanput me je sasvimopsednuo plan za putovanje. I starac iz Niderkrojta mi je iznenada otvorio oči koje su tako dugo bilezatvorene. Posetio sam ga da bih sebe udaljio od plana za putovanje, a on me je naprotiv učiniopoluludim za tim putovanjem. Moraš napustiti celu regiju, ne da stalno misliš kako da te uznemire svimogući i nemogući susedi, et cetera, nego da otputuješ, odeš, što je pre moguće. Moja sestra,prokletnica, još jednom je imala dobar njuh. Uvek sam mogao da na neko vreme otputujem u Beč, nakraju krajeva ne moram u sestrin stan, rekao sam sebi, mogu da odem u Elizabet ili u Mađarskogkralja, ali što sam više mislio na Beč, Palma me je potpunije obuzimala. Šta imam od Beča, upitaosam se i, jednostavno se prisetivši imena svih onih koje u Beču poznajem, sa malim izuzecima,užasnuo sam se, a ti izuzeci nisu dolazili u obzir bilo zbog bolesti, bilo zato što su odavno umrli.Godinama nisam video Paula Vitgenštajna, filozofovog sinovca, ali on je najzad umro, moram reći, odbolesti koja ga je godinama mučila, na kraju baš u onom momentu u kome Beč zapravo više nijeznačio ništa za njega. Već decenijama je skitao po Beču a Beč sa njim više nije imao nikakve veze.Niko nije bio tako pametan kao on, niko tako poetičan, tako nepotkupljiv u svemu. Sada kad samizgubio njega, ni ja nemam više ništa od Beča. Dvadeset godina sam neprekidno živeo u Beču,verovatno svoje najbolje i, u isto vreme, najlepše godine, ali to vreme je neponovljivo, sve današnje jeprema njemu još samo bedan odlivak u kome bih morao da plivam sa stidom. Beč je danas potpunoproletarizovan grad koji kod pristojnog čoveka može samo da pobudi ruganje i podsmeh i najdubljiprezir. Ono što je u njemu bilo veliko ili makar samo vredno pažnje u poređenju sa ostalim svetom,

odavno je mrtvo, scenom su ovladali prostota i glupost i, ujedno, šarlatanstvo. Moj Beč su radikalnouništili pohlepni političari bez ukusa, on se više ne da prepoznati. Ponekad dune negdašnji vetar, alisamo nakratko, onda opet sve prekrije šljam koji se u ovom gradu poslednjih godina raširio. Umetnostu ovom gradu je samo još farsa koja izaziva gađenje, muzika – islužene orgulje, književnost – mora, ao filozofiji neću ni da govorim, za to čak i meni koji ne spadam u one maštom najubogije, nedostajureči. Dugo vremena sam mislio da je Beč moj grad, čak da je bio moja domovina, ali sada ipak moramda kažem da se baš ne osećam kao kod kuće u toj kloaci koju su pseoudosocijalisti prepunili svojimotpadom. Ni moje interesovanje da slušam muziku praktično nije više isto, radije sam za sebe čitamsvoje partiture, to zadovoljstvo je takođe neuporedivo jeftinije. Uostalom, šta nude ti koncerti uMuzičkom udruženju ili u Koncerthausu? Nekada veličanstveni kapel-majstori pretvorili su se unezgrapne krotitelje gladne senzacija, a orkestri, pod tim krotiteljima, postadoše maloumni. Svemuzeje sam već video, a pozorište je najprašnjavije u celoj Evropi. Burgteatar danas nije ništa doneukusna, iako nesvesna, parodija na pozorište uopšte, u kojoj nedostaje svega što ima veze s duhom;provincijalizam, farsa. Da i ne govorimo o drugim pozorištima čiji je svakodnevni diletantizamsaobrazan upravo novom društvu, sasvim lišenom ukusa. A bilo bi mi, naravno, nepodnošljivo i dastanujem sa sestrom pod istim krovom, to se pokazalo sada u Pajskamu. Ona je meni pravila pakao, jasam njoj pravio pakao, jedno bi za najkraće vreme ubilo ono drugo. Nikada nismo mogli da živimopod istim krovom. Ali na kraju krajeva veoma je moguće da je moja sestra sa najvećom pažnjommislila na mene i moj napredak kad me je pozvala u kuću, u svoj bečki stan u šta ja, najposle, ne moguda poverujem, jer je poznajem. S druge strane, rekoh sebi, nisam dovoljno radoznao da u Beč odemsamo da bih razgledao njen novi stan u kome se verovatno jedna dragocenost niže za drugom i tonikako ne bez ukusa, naprotiv, ali upravo to bi me razjarilo. Gledaj, moj mali brate, ova vaza je izGornjeg Egipta, čujem kako to kaže i čeka da li ću ja nešto na to reći, mada tačno zna šta ću ja na toreći. Mi smo inteligentni brat i sestra koji su svoju inteligenciju za četiri i po decenije mogli do danasveoma daleko i vrlo dobro da razviju, svako na svoj način, svako u sebi svojstvenom pravcu, ja usvom, ona u svom. U Beč ne bih morao da ponesem više od putne torbe, jer na rad u Beču ne treba nipomišljati. U svakom slučaju ne u kući moje sestre. Ali ni u hotelu, jer Beč je protiv mog rada, uvek jebio protiv mog rada, u Beču mi nikada nije uspeo neki rad, mnoge radove sam u Beču započeo ali nijedan jedini nisam doveo do kraja što je svaki put na mene ostavljalo užasan utisak postiđenosti.Jednom, pre dvadeset i pet godina, u Beču sam uspeo da napišem nešto o Vebernu ali sam to spalioodmah čim je bilo gotovo jer nije uspelo. Beč je na mene uvek delovao parališuće, mada to nikadanisam hteo da opazim, on me je paralisao u svemu i svačemu. I ljudi koje sam u Beču upoznao su metakođe paralisali, sem dva, tri izuzetka. Ali moj Paul Vitgenštajn je umro od svog ludila, da ne budenesporazuma, a moja prijateljica slikarka Joana se obesila. Ko ode u Beč i ostane u Beču i previditrenutak u kome mora da nestane iz Beča, on postaje besmislena žrtva jednog grada koji svimaoduzima sve, a ništa ne daje; ima gradova, kao na primer London ili Madrid, koji takođe uzimaju, aline mnogo, a daju gotovo sve, Beč sve uzima, a ne daje ništa, u tome je razlika. Taj grad je usmeren daisisa one koji se uhvate u njegovu klopku i sisa ih sve dok ne padnu mrtvi. Rano sam to spoznao i pomogućstvu izbegavao Beč. Kasnije, posle gotovo neprekidnih bečkih godina, u Beč sam išaoisključivo da bih s vremena na vreme posetio nekoliko ljudi koje sam svesrdno voleo. Najmanje jeonih koji imaju snagu da Beču okrenu leđa dovoljno rano, pre nego što bude prekasno, većina se zalepiza taj opasni, čak otrovni grad i dopusti da ih on najzad kad se umore, uguši kao neka blještava zmija.I koliko je genija taj grad ugušio, ni izbrojati se ne može. Ali onima kojima je uspelo da mu u pravomtrenutku okrenu leđa, uspevalo je uvek sve ili skoro sve, kako Istorija dokazuje i što baš ne moraponovo da se beleži. Ako bih sada otišao u Beč, pre svega bih se dosađivao dok se sam sebi ne bihogadio, pomislih. U najkraćem roku bih sebi takoreći razorio ono malo što još imam. Beč dakle nedolazi u obzir. Na kratko se pojavila takođe i Venecija, ali pri pomisli na prisilno višemesečno sedenje

u toj gomili kamenja, bez sumnje veličanstvenoj ali ipak potpuno perverznoj, pa bila reč i onajidealnijem trgu, stresao sam se. Venecija je samo za nekoliko dana, kao elegantna starica kojučovek posećuje svaki put poslednji put, na nekoliko dana, ali ne na duže. Sada sam se usredsredio naPalmu i još te iste noći kad sam se vratio iz Niderkrojta gde mi je starac otkrio svoj testament, što meje i dalje fasciniralo i, u stvari, sve vreme najviše zaokupljalo, još iste večeri počeo sam dapremišljam šta da spakujem u svoja dva kofera koja sam u međuvremenu izneo na prvi sprat da bih ihsasvim otvorene ostavio da leže na komodi u mojoj spavaćoj sobi. Najpre sam, stalno misleći da trebanositi samo ono najnužnije, moj stari putni princip, spakovao odeću, veš i cipele. Samo dva sakoa,samo dva para pantalona, samo dva para cipela, rekao sam sebi i potražio ono što bi međusobno bilonajusklađenije, pri tom sam stalno mislio da to moraju biti letnji sakoi i pantalone, letnje cipele, jer jeu januaru na Palmi već leto, manje ili više letnje vreme, kako sam se ispravio. Svi uvek prave greškušto nose na put isuviše odeće i gotovo se na smrt umore vukući, a na kraju u tom mestu oblače uvekisto, ako su iole razumni. Sada, evo ima već preko tri decenije kako putujem sam, rekao sam sebi, aipak u poslednji čas uvek ponesem previše, na putovanje koje će moguće, gotovo sigurno, za mene bitiposlednje, kako sam mislio, neću nositi previše, makar sam tako mislio. Ali, već pitanjem da li da uztamnosive pantalone ponesem i tamnobraon, ili crne, dospeo sam u nedoumicu. Na kraju sam u koferstavio ipak i tamnobraon i crne. No što se tiče sakoa nisam sumnjao da će to biti samo sivi i braon.Ako bi mi na Palmi zatrebao takozvani tamni sako, mogao bih i da kupim tamni sako, takorećielegantan, mada sam bio siguran da ne bi bilo prilike da obučem jedan od tih, takozvanih, tamnihelegantnih sakoa. Tamo gde se traži takozvani tamni, elegantni sako, na kraju krajeva ja i ne idem. Iko zna da li ću u ovakvom stanju uopšte otići kod Kanjeljasovili, mislio sam. Poznajem društvenemogućnosti i nemogućnosti na Palmi i u okolini, na ostrvu. Verovatno volim ostrvo upravo zato što jepuno starih i bolesnih! Najveći deo vremena provešću u hotelu i pisati svoj rad. Spakovati drugi kofer,kako je prirodno, nije bilo lako kao spakovati prvi, jer bi mi bio potreban dvostruko veći kofer dasmestim sve ono što mi se činilo apsolutno neophodnim za moj rad. Najzad su ispred mene, na stoluuz prozor, bile podignute dve kule sa knjigama i spisima o Mendelson-Bartoldiju: jednu sam sazidaood apsolutno neophodnih knjiga i spisa i drugih papira, drugu od onih koji nisu bili apsolutnoneophodni, i najzad sam pred sobom na stolu, jednu pored druge, uistinu imao dve gomile otprilikepodjednake visine. Spakovao sam apsolutno neophodne knjige i spise i ostale papire u drugi kofer ionda još raspolagao sa dovoljno mesta za sve koji nisu bili apsolutno neophodni, kojima sam takonapunio kofer da skoro više nije mogao da se zatvori. Na kraju, po smeštanju pribora za higijenu ukofer sa odećom, mogao sam u njega da stavim još i tri knjige o Mendelson-Bartoldiju. Sve to samodan nakon što je moja sestra otputovala i zaista se nije vratila. Pošto sam spakovao kofere, bio sampotpuno iscrpljen. U međuvremenu me je zvao čovek iz putničke agencije koga sam nazvao nekolikosati pre toga, da bih saznao da li u avionu ima još mesta, i rekao mi je da će sve biti u redu. Čak će mipo završetku radnog vremena poslati u Pajskam putne papire, rekao je. Moj let iz Minhena za Palmubio je predviđen za sledeće veče, mogao sam, dakle, da se nadam relativno prijatnom putovanju. Kao iuvek, na takvo putovanje sam se odlučio naglo. Zakazao sam gospođi Kinesberger da dođe rano ujutru,da sa njom dogovorim šta treba da se radi za vreme mog odsustva, nakon toga sam hteo još u Vels kodinterniste. Šta god on sada mislio, otputovaću, rekao sam sebi. Zahvaljujući odluci da putujem, višenisam bio loše volje, kao još prethodnog dana, kao još toga jutra. Uveče me je pak, baš kad sam dostaumiren pogledom na dva čvrsto zatvorena kofera sedeo u fotelji pored kreveta, sa konturama Palmepred sobom, nazvala putnička agencija da bih bio obavešten da mogu na put tek za dva dana, tako seispostavilo. Na trenutak mi nije bilo krivo. Pravio sam se razočaran, ali sam u stvari bio srećan zbogovog odlaganja. Tvoja ubitačna brzina je usporena, to je dobro, pomislio sam. Ali treba se nadati,pomislio sam odjednom, da u međuvremenu, za ta dva dana, neću odustati od plana, sada takosvesrdno željenog, i da ću ostati pri njemu, tome se treba nadati. Poznajem sebe suviše dobro da ne bih

znao koliko mogu da budem prevrtljiv i, za dva dana, sve može da se potpuno promeni i okrene natumbe i, moguće, nekoliko puta za dva dana sasvim na tumbe pa opet na tumbe. Ali uvek sam biosiguran da je Palma ono pravo. Sad na miru možeš da posetiš svog internistu, na miru da posetišbanku, na miru ovde da završiš što imaš. Kao da se okončala noćna mora. Kad sam nazvao sestru irekao joj: prekosutra ću biti na Palmi, naglo sam se na to odlučio, ona je rekla: eto vidiš, moj malibrate. To je najpametnije, da otputuješ na Palmu. Ova dodatna rečenica je odmah ponovo uzrokovalamoju ljutnju, jer je izgovorena u uvredljivom tonu, ali se time nisam bavio i prilično brzo sam seoprostio od sestre ne propustivši da joj kažem da ću joj se javiti, čim stignem na Palmu i budem uhotelu. Radoznala sam šta će biti s tvojim Mendelson-Bartoldijem, rekla je još i, naravno, od menenije mogla očekivati odgovor. S druge strane, od mene se oprostila sasvim jednostavnom primedbom,naime da pazim na sebe, koja me je pak dirnula. No nisam hteo sebi da dozvolim nikakvusentimentalnost i potisnuo sam iznenadni grč plača kad sam spustio slušalicu. Kako smo krhki,pomislio sam, izgovaramo tako velike reči i svakodnevno i uvek se pozivamo na vlastitu postojanost ivlastiti razum a onda se odjednom izokrenemo i moramo da ugušimo plač. Naravno, kao i uvek kadsam u inostranstvu, zvaću sestru jednom nedeljno, i obrnuto, siguran sam i da će ona mene zvatijednom nedeljno. Uvek smo tako radili. Ako si u Meliji, već je poznaješ, dodala je. Naravno,odgovorio sam. Koliko god bili veliki izgledi da za dva dana već budem na Palmi, bojazan od toga štame na Pahni istinski očekuje, a što nisam mogao da znam, bio je ipak ogroman. Ne, ko putuje pamakar uvek odlazio tamo gde mu je kako misli već sve potpuno poznato i blisko, ne može da računa nisa kakvom sigurnošću, ako imam sreće, mislio sam, dobiću moju sobu. Ako imam sreće, prebrodićuprve, što se bolesti tiče, rizične dane. Ako imam sreće, za nekoliko dana ću moći da napokonzapočnem svoj rad. Uvek kad se spakujem i sve već odlučim pre nekog puta i kada, kako se kaže, višene mogu nazad, plašim se posledica koje su vezane za takvo putovanje. Tada bih najradije opet sveponištio. Tada uvidim da Pajskam uopšte nije tako jeziv kakav mi se činio mesecima, da je kućadivna, udobna, sa svim zamislivim prednostima, da ne liči nimalo, ali baš nimalo, na neki grob. Tadaposebno volim sve njene odaje, sve sobe, sav nameštaj, idem kroz celu kuću i s puno ljubavidodirujem sve predmete. Tada sedim iscrpljen u svojoj fotelji u spavaćoj sobi i pitam se vredi likrenuti, preduzeti taj čudovišni napor. Ali moram otići, rekao sam sebi. Baš zato što je to moždaposlednji put, moram otići. Ne smem sada da popustim i napravim sebe smešnim pre svega predsamim sobom, pred sobom da napravim budalu od sebe. Dogovorićeš sve sa Kinesbergerovom i otićikod interniste i uzeti sve potrebne lekove i spakovati ih i klisnućeš. Okrenućeš leđa kući i svemu unjoj a što je, kao što dobro znaš, poslednjih meseci pretilo da te uguši. Bez emocija ćeš iza sebeostaviti ono što te je nemilosrdno dovelo do egzistencijalne ivice. U trenutku sam se postideo osećanjakoja sam upravo imao prema kući, ali koju sam odmah potom mogao ponovo da nazovem đavolskom.Začas sam suzbio sentimentalnost. Da nisam brz na odluci u svim stvarima, kao što znam, od početkabih, kao što isto tako znam, ostao kao oduzet na jednom te istom mestu i propao bih, tako sam uvekmogao da iznenadim sebe, radilo se o putovanju ili radu ili ma kojoj mogućoj stvari, uvek sam moraoda primenim efekat iznenađenja. Prilikom posete niderkrojtskom starcu još sam pomišljao da ne odemna putovanje za Palmu, da bi možda bilo moguće, kroz posete preduzete uvek u razmacima od ponekoliko dana niderkrotskom starcu ili drugim, starim ili pak mladim ljudima, da sebe disciplinujemtako, da mogu da počnem rad o Mendelson-Bartoldiju a da ne otputujem. Ali, pošto je starac ispričaopriču o telefonskom imeniku Londona i s tim u vezi o svom testamentu, bilo je očigledno da moramda otputujem. Sara Sloter, to se dobro pamti, izvan svake sumnje. Ali priča o Sari Sloter pokazala bise kao apsolutni vrhunac ove još uvek beskrajne austrijske zime, tako da bih se prilikom sledećihposeta osetio samo najdublje razočaran. I znam šta drugi susedi imaju da ponude, nije dovoljno da mineko pomogne da stanem na noge i počnem da radim. Ta starčeva priča o njegovoj Sloter bila je samoonaj trenutak podstreka da se odmah odlučim za putovanje na Palmu koje je moja sestra zaista i

verovatno još odavno isplanirala, kako sam sada mislio. Odista je došla u Pajskam da bi me navelaprvo na pomisao, naposletku na činjenicu da putujem za Palmu, sigurno ne samo sa ciljem da sezabavi i da me tiraniše, kako sam sve vreme verovao, morao sam sada sebi da kažem, nego da mespasi. Postigla je svoj cilj. Moja velika brižna sestra. U tom trenutku sam prezirao sebe. Još jednomsam ispao slabiji. Uvek sam igrao, iako sam se tome opirao, svoju ulogu. Isto kao i ona svoju. Dok onaodavno nastupa u Beču, ja čekam na svoj nastup na Palmi. Zbilja je sve na nama i bilo teatralno, bilaje to strahovita stvarnost, ali teatralna. Sedeći u fotelji, posmatrajući nezadrživo propadanje mognameštaja i cele sobe, užasnuo sam se mogućnošću da veoma dugu zimu koja se, kao što znam,protegne sve do maja, kao do večnosti, provedem u Pajskamu upućen na onu, kako sam je nazvao,susedsku pomoć, na starca iz Niderkrojta na primer, na ministra i tome slično i tako dalje. Da moramda se petljam sa svim tim već mnogo godina odležalim i otupelim i uistinu već godinama nesnosnimljudima kroz mokre i hladne maglovite mesece, kako se kaže. Ta misao se kao pokrov obavila okomoje glave. Da moram da se stavim u milost svih tih ljudi i u isto vreme budem ipak sam sa sobom isvojim Pajskamom, najedanput opet podmuklim do poslednjeg ćoška. Da moram da se gadim odjednog do drugog doručka koji sam napravio sam za sebe, od jedne do druge večere koju sam napraviosam za sebe, od jednog do drugog razočaranja vremenom. Da svakodnevno moram da čitam novine injihovu lokalnopolitičku nečist, njihovu stupidnu prljavštinu, političku i privrednu i feljtonističku. Dane mogu da umaknem tim novinama i njihovim odvratnim proizvodima jer, s druge strane,svakodnevno moram da se sa velikom mukom kljukam tom novinskom prljavštinom, kao da upravobolujem od perverzne proždrljivosti štampe. Da apsolutno ne mogu, mada za to imam volje, zaistavolje za preživljavanjem, da umaknem svoj toj javnoj i objavljenoj prljavštini, jer ne mogu da imumaknem zbog te proždrljivosti, svim tim perverznim jezovitim bajkaina o Balhaus-trgu gde kancelarkoji se pretvorio u opštu opasnost daje idiotima od ministara naređenja koja su od podjednake opšteopasnosti. Svim tim vestima iz parlamenta od kojih se diže kosa na glavi, koje iz dana u dankakofoniraju moje uši i prljaju moj razum i koje su upakovane u hrišćansko licemerje. Moramo da sespakujemo što brže je moguće i odemo i ostavimo taj haos iza nas, rekao sam sebi i posmatraopukotine u zidovima i u nameštaju i utvrdio da su prozori toliko prljavi da čak nisam više u stanju dakroz njih vidim. Šta radi Kinesbergerova?, pitao sam se. U isto vreme sam sebi morao da kažem dauvek od svega očekujemo previše, sve je po nama učinjeno nedovoljno temeljito, sve je po namanesavršeno, sve puki pokušaj, ništa savršenstvo. Moja bolesna težnja perfekciji još jednom jeisplivala. Činjenica da uvek zahtevamo ono najviše, najdublje, najtemeljitije, najneobičnije, tamo gdeje pak potrebno ustanoviti samo najniže i najpovršnije i najobičnije, nešto je od čega se stvarnooboleva. Čoveka to ne unapređuje, to ga ubija. Vidimo propast tamo gde očekujemo uspon, vidimobeznađe tamo gde imamo nadu, to je naša greška, naša nesreća. Uvek zahtevamo sve tamo gde se,kako je prirodno, može zahtevati samo malo, to nas deprimira. Želimo tog čoveka da vidimo na vrhu,a on propada već u nizinama, želimo da postignemo zaista sve i zaista ništa ne postižemo. I sebisamima prirodno postavljamo najviše i još više zahteve ne obazirući se na ljudsku prirodu u celinikoja za te najviše i vrhunske zahteve nije stvorena. Svetski duh takoreći precenjuje ljudski. Nikada neuspevamo jer smo merilo postavili za nekoliko stotina procenata više nego što je primereno. I vidimo,kad vidimo, na sve strane i gde god bacili pogled, samo promašene koji su merilo previše podigli. Alis druge strane, mislim, dokle bismo stigli ako bismo merilo uvek previše snizili? Posmatrao samkofere, takoreći onaj duhovni i onaj neduhovni, iz fotelje, i bio sam u stanju da začas, da sam za totrenutno imao snage, prasnem u tako zvonak smeh nad sobom ili, sasvim suprotno, u suze. Opet sambio uhvaćen u vlastitu komediju. Obrnuo sam kormilo i ponovo je bilo samo da se smeješ ili da plačeš,zavisi, ali kako nisam hteo ni da se smejem, niti da plačem, ustao sam i proverio da li sam spakovaoprave lekove, stavio sam ih u moju crveno prskanu vreću za lekove, da li sam spakovao dovoljnoprednisolona i sandolanida i aldakton saltusina, otvorio sam vreću za lekove i pogledao unutra i

istresao je na sto kraj prozora. Po mojoj računici ta količina bi morala da mi bude dovoljna za nekihčetiri meseca, rekao sam sebi i vratio lekove u vreću. Hemija nam se gadi, rekoh sebi u pola glasa,kako sam bio navikao usled duge samoće, ali upravo hemiji koju mrzimo najviše na svetu ipakdugujemo vlastiti život i vlastito postojanje, bez te proklete hemije bili bismo već decenijama nagroblju, ili bačeni bilo gde, u svakom slučaju ne bismo više bili na ovom svetu. Pošto hirurzi na meniviše nemaju šta da seku, potpuno sam upućen na lekove i svakog dana zahvaljujem Švajcarskoj injenim industrijama na Ženevskom jezeru što postoje, i što zahvaljujući njima postojim i ja, kao štoverovatno milioni svoje postojanje i svoju ma koliko jadnu egzistenciju duguju tim prezrenim ljudimau staklenim sanducima blizu Viveja i Montrea. Pošto je gotovo celo čovečanstvo danas bolesno iupućeno na lekove moralo bi da zna da u najvećoj meri egzistira upravo još samo od hemije kojutoliko ocrnjuje. Bez toga ni ja već najmanje tri decenije više ne bih bio tu i sve što sam u tih tridesetgodina video i doživeo, ne bih video ni doživeo, a ja zapravo celim srcem i celom dušom zavisim odtoga viđenog i doživljenog. Ali čovek je sazdan upravo tako da najviše proklinje ono što ga održava i,uopšte, ono što mu održava život. Proždire tablete koje ga spasavaju i svaki čas, u tupom nagonuprokletstva, maršira današnjim propalim velegradovima da bi demonstrirao upravo protiv tih tabletakoje ga spasavaju; neprekidno nastupa, naravno na neprekidan podstrek političara i njihove štampe, ito čini bučno i u svakom slučaju bez imalo razmišljanja, protiv svojih održitelja. Ja lično hemijizahvaljujem za sve, da to smestim u samo jednu rečenicu, još od pre trideset godina. Posle ovogargumenta strpao sam vreću s lekovima, i to u takozvani duhovni kofer, ne u kofer s odećom. Pre tridana nisam ni najmanje pomišljao da napustim Pajskam, mislio sam sedajući ponovo u fotelju, mrzeosam ga i pretio je da me uguši, ali o ideji da iz njega jednostavno odem nije bilo govora, valjda bašzato što je moja sestra stalno pravila nagoveštaje u tom smislu, naime da napustim Pajskam što brže jemoguće. Stalno je pominjala imena gradova, sada razumem, samo da bi me dražila, reč Jadran, rečSredozemlje, toliko često reč Rim i reči Sicilija i konačno i više puta Palma, što me je pak opet samonavelo da još intenzivnije mislim na to da svoj rad otpočnem u Pajskamu; ona ne radi ništa drugo semšto govori i govori, mislio sam, i ne odlazi, a morala bi, Bog zna, nekud da ide, što se mene tiče naPacifik ali što pre i na što duže, jer mi je već toliko dodijavala i pitao sam se šta još traži u Pajskamukoji je svakog časa ponižavala, stalno ga nazivala grobom, svojom i mojom životnom nesrećom, i dabi ga najradije, kad bih ja na to bio spreman, prodala budzašto; roditeljske kuće su smrtonosne, reklaje, svako roditeljsko nasleđe je smrtonosno i ko za to ima snage, treba te nasleđene roditeljske kuće iroditeljsko nasleđe čim pre da odbaci, i da ih se ratosilja, jer mu samo stežu vrat i, u svakom slučaju,sprečavaju razvoj. To bi ti volela, da i od Pajskama profitiraš, rekao sam a da je nisam uvredio, što meje začudilo. Sada mislim da je verovatno na mene bezrezervno navalila da bi mi pritekla u pomoć, ovajeziva žena, kako sam je u sebi nazivao uvek kad je bilo prilike. Ta već je prošla godina i po kako nisiizašao iz Pajskama, rekla je više puta. Bio sam besan jer nije prestajala s pokušajima da me izvede izPajskama. Niko ne voli da putuje kao ti, a sada sediš ovde, ima već godina i po, i veneš! Rekla je toveoma mirno, kao lekar, mislim sada. Ovde nikada nećeš moći da počneš sa svojim Mendelson-Bartoldijem, to jamčim. Osuđen si na neproduktivnost. Pajskam je s jedne strane grob, s druge straneje tamnica koja stalno ugrožava život, rekla je. I zbilja je onda odjednom dugo i s entuzijazmompričala o Timeu gde je jednom bila sa mnom pre petnaest godina, zar ih ne vidiš, ne vidiš bugvilee?,rekla je. Ali sve što je govorila bilo mi je zamorno. Nije radila ništa sem što je govorila i govorila, ada nije ni pomišljala da otputuje. Dok joj sve to ipak nije postalo isuviše glupo, jer je neizostavnovidela da ne može da me ubedi da još jednom odem iz Pajskama da bih se spasao, i otputovala je. Alisada likuje, sada sam sledio njene misli, odjednom sam svom silom navalio, zaista ću otići, misliosam. Ali da bih došao do te odluke i rezultata, naime do Palme, ona je prethodno morala da otputuje.Sad sam se prema njoj ponašao kao da je putovanje za Palmu moja ideja, moj izum, moja odluka. Nataj način nisam varao samo nju, što po prirodi stvari uopšte nije bilo moguće jer bi me prozrela, već

najviše samog sebe. Jesi i ostaćeš lud, mislio sam. Na dan odlaska, u osam ujutro još uvek je bilodvanaest stepeni ispod nule. Prethodnog dana, u kući Kinesbergove, pričao sam s domaćicom o svemušto treba da učini, pre svega da ne dopusti da se kuća ohladi, da je tri puta sedmično zagreva umereno,ali ipak u pristojnoj meri, rekao sam joj, jer nema ničeg strašnijeg nego vratiti se u sasvim staru,ledenu kuću, i da ne znam kad ću se vratiti, mislio sam za tri meseca, za dva meseca, za četiri meseca,a rekao Kinesbergerovoj za tri ili četiri nedelje, naložio sam joj da opere prozore čim zima popusti, daispolira nameštaj, da opere beli veš, et cetera, zamolio sam je iznad svega da, ako je ikako moguće,počisti dvorište čim padne sneg, kako bi ljudi mislili da sam tu a ne na putu, s tog razloga sam takođeu onoj sobi na spratu koja gleda ka zapadu, na jednoj lampi instalirao takozvani satni prekidač koji jepo nekoliko sati uveče i rano ujutro uključivao svetlo, to praktikujem uvek kad idem na put; tolikestvari sam rekao Kinesbergerovoj da sam se naježio od samog sebe, jer sam, mada sam je u stvari bioprekinuo, u ušima još imao sopstvenu odbojnu bujicu reči tipa, kako da se košulje ispeglaju i poslože ikako da se sakupljaju pošiljke koje poštar ubacuje kroz uvek otvoren prozor prizemne sobe okrenutena istok u kojoj se pravi šira, kako da ispolira stepenište, kako da izlupa tepihe, kako treba da uklonipaučinu skrivenu svud iza zavesa i duboko u njima, et cetera. Da susedima ne valja reći kuda samotputovao, jer šta se to koga tiče, da ću se možda vratiti koliko sutra, moj povratak je, bilo kako bilo,svakog trenutka moguć, da treba da presvuče krevet i provetri dušeke i onda svuda da stavi čistuposteljinu, et cetera. I da nikada i ni jedan jedini put ne sme na mom pisaćem stolu nešto da dira, ali tosam rekao već hiljadu puta i ona se uvek strogo držala te direktive. Kinesbergerova je, većdecenijama, u stvari jedina osoba sa kojom pričam, kažem sebi, iako je i to stvarno sasvim preteranoreći i odmah mora biti opovrgnuto, ali mi se čini da tokom dosta dugog, čak najdužeg vremena, veomačesto, bez preterivanja, mesecima, jedino s njom imam izdašniji jezički kontakt. Sa svojimgluvonemim (!) mužem stanuje u prizemnoj kućici na rubu šume, nedaleko od mesta, i do mene imasamo deset minuta hoda. I sama ima govornu manu i to je garancija da ne brblja, ali ona ni po prirodinije ćeretava, četrnaest godina dolazi kod mene i u tih četrnaest godina između nas nije bilo nikakvihnesuglasica, a svima je jasno koliko takva stvar znači. I često mislim, na kraju krajeva imam samo tujednu osobu od poverenja, inače nikog. I možda ona to sluti ili čak zna. Nije da joj stalno dajemnaređenja i određujem pravila ponašanja, naprotiv, retko kad imam prohteva i uglavnom je ostavljamna miru i, ako je, kada drukčije nije moguće, bučna pri radu, izađem na više sati ili se jednostavnopovučem u takozvanu lovačku kuću. Katastrofa, pomislih, kad Kinesbergerova jednog dana prestaneda dolazi, bilo zbog čega, a svakog trenutka neki razlog može da iskrsne; ali ona verovatno zna istotako dobro kao ja koliko ja njoj značim i obrnuto, najpovoljniji odnos je kada neko može sebi da kažeda od drugoga dobija onoliko koliko mu pruža. Ima troje dece i ponekad mi priča, s nogu, u predvorju,njihovu životnu priču, kako se razvijaju, koje bolesti imaju, kakve torture u školi trpe, kako su seobukli za klizanje i kada ležu i kada se bude i šta u utorak dobijaju za jelo, a šta u subotu i kakoreaguju na sve i svakoga, majke, moram sebi u takvoj prilici svaki put da kažem, posmatraju svojudecu detaljno, kad su posredi majke kakva je Kinesbergerova i ne maze ih previše a ni premalo, onadecu vaspitava tako što uopšte ne razmišlja o njihovom vaspitanju, ona na idealan način praktikujeono što drugi tek treba da izmisle u svom fanatičnom mozganju i uspeva tamo gde drugi moraju dapropadnu. Za razliku od svih ranijih kućepaziteljki, koje su sve bile ništa drugo do sputane sluškinje,ona je vrlo brižna. Gde toga još ima?, pitam se. Gledajući kroz prozor moram da odlučim da za putobučem bundu, topao donji veš i duge vunene čarape jer se niko tako lako ne prehladi i odmah potomteško razboli kao ja. Otkad je nastupila morbus boeck ne smem sebi više da dozvolim nijednuprehladu, mada sam svake godine tri ili četiri puta jako prehlađen i stoga blizu crkavanja. Usledprednisolona moje odbrambene snage ravne su nuli. Kad se prehladim, treba mi nekoliko nedelja da seponovo izvučem iz prehlade. Zato se ničega ne plašim, koliko nazeba. I dovoljna je mala promaja dame baci u krevet na više nedelja, tako u Pajskamu najveći deo vremena provodim u strahu da ću

nazepsti, i strah od nazeba koji se graniči s ludilom verovatno je jedan od uzroka što teško mogu dazapočnem bilo kakav trajniji duhovni rad; kad se u čoveku odjednom sustekne toliko strahova, on jestalno pred potpunim slomom. Oblačim bundu i topao donji veš i najtoplije čarape jer moram nastanicu, a u Minhenu sa stanice na aerodrom, i ko zna, rekao sam sebi, kako je na Palmi; kad sam sepre godinu i po vraćao avionom sa Palme, potpuno sam promrzao na mećavi i po povratku u Pajskamležao dva meseca u postelji, usled te prehlade bio je jednim udarcem poništen učinak oporavka naPalmi, umesto da se otuda vratim svežiji i jači, kako sam želeo i pretpostavljao, u Pajskam sam sevratio samrtno bolestan i neprepoznatljiv za ljude koji su me tada videli, nažalost neprepoznatljiv unajčemernijem smislu, ne u smislu da sam izgledao mnogo bolje i bio snažniji nego pri odlasku naPalmu. Bundu i šubaru i topao engleski šal, rekao sam sebi. Dvanaest ispod nule!, bio samprestravljen. Ali ako me na Palmi dočeka kontrast za kojim žudim, rekao sam sebi, ako tamo nijedvanaest ispod nule kao ovde, nego plus dvanaest, ili još mnogo više, do plus četrnaest, čak do plusdvadeset, kao što je na Palmi u to doba godine, krajem januara, sasvim moguće, moj profit će bitiutoliko veći; namerno nisam rekao radost, kao što je u takvoj prilici uobičajeno, nego profit, e da bihdonekle zauzdao osećanja. Onda ću, na osamnaest ili dvadeset stepeni, osigurati profit od Palme,rekao sam čak sasvim u tonu moje sestre koja izgovara ovu reč, profit, na tako jedinstven način, skorosam svoj glas izjednačio s njenim kad sam, u vezi sa temperaturom na Palmi, izgovorio ovu reč,učinilo mi se kao da ju je ona upravo izgovorila u vezi sa svojim mešetarenjem. Ah, od ovog će profitopet biti pristojan!, kaže ona vrlo često, prećutkujući njegove istinske razmere i, uopšte, način na kojiga je upravo opet ostvarila. A ako na Palmi iznenada bude pretoplo, rekao sam sebi, uzeću bundupreko ruke, da otputujem samo u štofanom kaputu kako sam prethodno nameravao, više od toga nedolazi u obzir. I vratio sam u orman štofani kaput koji sam još prethodnog dana otuda izvadio iumesto njega izvadio bundu. Koliko bundi sam nekada imao, pomislio sam pri tom, ali sve te bundesam, jednu za drugom, poklonio, silom ih odbacio, kažem sebi, jer je sa svakom od njih bio povezanjedan od gradova u koje sam putovao, jednu sam kupio u Varšavi, drugu u Krakovu, treću u Splitu,četvrtu u Trstu, uvek baš onde gde je postalo nepredviđeno hladno i gde sam mislio da ću se, bezbunde, razboleti ili čak smrznuti. Dobar deo tih bundi poklonio sam Kinesbergerovoj. Sačuvao samoovu bundu koju sam pre dvadeset dve godine kupio na Rijeci, moju omiljenu kožnu bundu. Istresaosam je i odložio na komodu. Koliko dugo nisam nosio tu kožnu bundu, pomislih. Bila je jeftinija odonih koje sam poklonio, teška je, ali to je moja omiljena kožna bunda. Godinama je u ormanu, tako imiriše, rekao sam sebi. Volimo određenu odeću i nerado se odvajamo od nje, makar nam skorospadala od pocepanosti i pohabanosti, jer nas ta odeća podseća na neko putovanje. Tako bih ja o svojodeći koju još imam, većinu sam odbacio, poklonio, spalio, kako god, mogao da ispričam priču,zapravo uvek samo lepu priču. Onu odeću koja je bila povezana sa nekim tužnim ili čak užasnimdoživljajem više uopšte nemam, od nje sam se rastao u najbržem mogućem roku jer nisam podnosioda otvorim orman i da me, na primer, neki šal, makar bio skupocen, podseti na kakav užas. Već nekovreme čuvam samo onu odeću koja me seća na nešto radosno, makar prijatno, ali imam i ne malo robekoja me podseća na sasvim uzvišen vid sreće i koja mi kad je samo pogledam, nakon više godina, čakdecenija, moram reći, još uvek znači najveću sreću. Ali o tome bi se dala napisati cela knjiga. Kadizgubimo voljeno biće, uvek čuvamo neki njegov odevni predmet, makar dotle dok u njemu jošmožemo da pronađemo miris izgubljene osobe, u stvari ga čuvamo sve do sopstvene smrti jer i tadajoš uvek verujemo da taj odevni predmet i dalje zadržava njen miris, iako je to odavno samouobrazilja. Stoga još i sad čuvam jedan kaput moje majke, ali tu tajnu nikada nisam otkrio nikome, nisvojoj sestri, ona bi se tome samo podsmevala. Kaput moje majke visi u jednom inače praznomormanu koji sam zaključao. Ali ne prođe ni nedelju dana a da ne otključam orman i ne pomirišemkaput. Obukao sam bundu i utvrdio da mi paše. Još paše, morao sam da kažem sebi nakon što sam sevideo u ogledalu, a poslednjih godina sam se prepolovio, kako mi se činilo. Ponovno izbijanje morbus

boeck, prehlade svake godine, opšta i stalna slabost i onda uvek isti ritam natečenosti, uzrokovangomilom prednisolona i posle toga mršavljenje zbog nužnog ograničenja, čak ukidanja prednisolona.Sad sam upravo smršao i samo sam čekao da ponovo nateknem jer sam pre dve nedelje opet počeo savelikim dozama prednisolona, uzimao sam sada osam dnevno. Postalo mi je jasno da ta metodapreživljavanja neće još predugo funkcionisati. Ali potisnuo sam tu misao, potisnuo sam je mada jeneprekidno bila u blizini, potiskivao sam je neprekidno zato što je neprekidno bila u blizini. Navikaosam se na to. Naravno, kožna bunda je izašla iz mode, pomislio sam pred ogledalom, ali meni jeprijalo upravo to što je izašla iz mode, s druge strane nikada nisam nosio modernu odeću, od početkasam je prezirao i prezirem je i danas. Mora da me greje, rekao sam sebi, u osnovi je potpuno svejednokako izgleda, mora da ispuni svrhu i sve drugo je beznačajno. Ne, nikada nisam obukao nešto što je umodi, kao što nikada nisam na glavu stavio nešto što je u modi. Zbog toga mi je bilo draže da ljudikažu da sam staromodan, nego da sam pomodan ili čak moderan, odvratne li reči. Na kraju krajeva, najavno mišljenje sam uvek najmanje polagao jer sam sopstvenim bio dovoljno iscrpljen, prema tome zajavno mišljenje uopšte nisam imao vremena, nisam ga prihvatao, niti ga prihvatam danas i nikada ganeću ni prihvatati. Zanima me šta ljudi kažu, ali to uopšte ne treba uzimati za ozbiljno. Tako minajbolje ide. Već vidim sebe kako na Palmi izlazim iz aviona, a topli afrički vetar mi duva u lice,rekao sam sebi. I prebacim bundu preko ramena i noge su mi najedanput ponovo lake, razum bistar, etcetera, umesto ovog beznađa koje mi razara glavu i čitavo telo. Moguće je, naravno, i da se sve pokažeštetnom obmanom. Koliko puta mi se to desilo! Putovao sam, kako sam mislio, na više meseci i poslesamo dva dana se vratio, što više prtljaga sam nosio, to sam po pravilu brže bio natrag kod kuće, akosam poneo prtljaga za najmanje dva meseca, bio sam natrag kod kuće za dva dana i tako unedogled. Inapravio sam sebe smešnim pre svega pred Kinesbergerovom kojoj sam rekao da će to biti na višemeseci, a bila su samo dva dana, kojoj sam rekao na pola godine, a behu samo tri nedelje. Tada sam sesamo stideo i danima išao uvučene glave s kraja na kraj Pajskama, ali stideo sam se samo predKinesbergerovom, ni pred kim drugim, jer sam u međuvremenu prema svima ostalima postaoravnodušniji od ravnodušnog. Onda nisam imao nikakvo objašnjenje jer bi reč očajanje bila isto takosmešna kao reč lud. S tim nisam mogao pred ličnost kakva je Kinesbergerova, takvim rečima čovekteško da može da ubedi samog sebe, a kamoli nekoga tako teškog kao što je Kinesbergerova koja jesve drugo samo ne jednostavna; svi neprestano pričaju o jednostavnom svetu, a niko nije teži i uistinukomplikovaniji od takozvanog jednostavnog sveta. Pred takve se ne može s rečima poput očajanje ilud. Takozvani jednostavni ljudi uistinu su najkomplikovaniji i sve mi je teže da s njima izađem nakraj, u poslednje vreme sam skoro potpuno obustavio komunikaciju sa njima, komunikacija sajednostavnima za mene je već odavno nemoguća, nadilazi moje snage, prema jednostavnom svetu višene znam kako da se postavim. Zbilja sam sasvim prestao da se na bilo koji način ophodim premajednostavnim ljudima koji su kao što rekoh najteži, jer mi je to isuviše naporno i ne želim da budemshvaćen samo posredstvom laži. Takođe mi je postalo jasno da su oni koji su jednostavni, u osnovi,najzahtevniji. Niko nije toliko zahtevan kao jednostavni ljudi i sad sam u fazi da više ne mogu sebi dadozvolim njihovo društvo. I sebe samog jedva mogu sebi da dozvolim. Optužujem sestru što odlazi naviše nedelja ili meseci i onda se možda nekoliko sati kasnije ponovo pojavljuje, a i ja sam upravotakav, odem na duže vreme i za dva dana se vratim. Sa svim posledicama, koje mogu da budu jedinoužasne. Oboje smo takvi, decenijama se uzajamno optužujemo za nemogućnosti, a ne možemo daodustanemo od te nemogućnosti, hoću reći promenljivosti, prevrtljivosti, te nestabilnosti iz kojihoboje, sestra i ja, crpemo egzistenciju, iz kojih smo je uvek crpli, što je uvek samo išlo na živce svimljudima, što je te druge ljude pak isto tako stalno fasciniralo i zbog čega su takođe uvek tražili našedruštvo, zapravo baš zbog te promenljivosti, prevrtljivosti, nestabilnosti i nepouzdanosti, time smooboje uvek privlačili sve druge. Ljudi traže one uzbudljive, one koji stvaraju nervozu, koji sunepostojani, koji su svakog časa drugačiji. I celog života smo se oboje pitali, moja sestra i ja, šta to

hoćemo a ne možemo reći, da li smo tražili nešto i najzad nešto najviše, a nismo našli, da li smo uvekhteli sve da postignemo na silu, a nismo postigli, ili smo postigli i u istom trenutku opet sve izgubili.To je, kako mislim, arhajsko nasleđe, ni očevo ni majčino, nego arhajsko. Ali Kinesbergerova na krajukrajeva nije čak ni iznenađena kad me zatekne u kući kako raspremam kofer koji sam bio pripremio zatromesečni, četvoromesečni put koji je zapravo trajao svega dva dana. Više je ne iznenađuje ništa štoje vezano za mene, tako je jednostavna i tako beskrajno budan seizmograf!, mislim. Ali sadaodjednom sve govori u prilog ovom putovanju i Palmi i mom radu: napolje, dalje od Pajskama, zaista,uopšte se ne usuđujem da izgovorim ali se ipak usuđujem da mislim, dok taj rad ne budem završio,možda čak doveo do savršenstva. Sam polazak iz Pajskama je ono što najviše mrzim. Idem iz sobe usobu, dole i ponovo gore, prelazim dvorište, tresem vrata i kapije, proveravam zasune na prozorima iuopšte sve što pri takvom odlasku treba proveriti, i jednom kad proverim brave više ne znam jesam liproverio prozore, taj nagli prekid boravka u Pajskamu me izluđuje, a ja već decenijama boravak uPajskamu prekidam uvek samo naglo i srećan sam što me tada niko ne vidi, što nema svedoka mojetotalne spoljašnje i unutrašnje uznemirenosti. Kako bi idealno bilo kada bih ovog trena mogao dazapočnem rad za svojim pisaćim stolom, pomislio sam, kako bi bilo idealno kad bih mogao da sednemi napišem tu prvu rečenicu koja se širi sve dalje i da se nedeljama, možda mesecima usredsredim jošsamo na taj Mendelson-Bartoldi rad i teram dalje i dovršim ga, kako idealno, kako idealno, kakoidealno, ali pisaći sto je prazan i čišćenjem pisaćeg stola sebi sam uskratio sve preduslove za brzpočetak rada, možda sam naglim dogovorom za odlazak i rezervaciju, et cetera, digao ruke od svega,ne samo od spisa o Mendelson-Bartoldiju, nego, uopšte, baš od svega, uključujući možda i poslednjeizglede da preživim! U radnoj sobi sam se držao za dovratnik čvrsto, da se umirim, proverio sam puls,ali ga nisam uopšte osećao, učinilo mi se da sam u trenutku ogluveo i pritisnuo sam telo i glavu takočvrsto o dovratnik da sam od bola mogao da viknem. Na kraju, nimalo bistrije glave, ponovo samrekao sebi, kad poverujem da sam sve prekontrolisao, pre svega vodovodne i električne cevi i kablove,spuštam se u fotelju ali odmah ponovo skočim jer sam zaboravio da isključim bojler, što ne mogu dazahtevam od Kinesbergerove, i da ispraznim veliku korpu za prljav veš, izvadim sav taj prljav veš,brda od četiri nedelje, kako se može i zamisliti ako sam već svakodnevno više puta potpuno znojav,sav taj veš koji pride vonja na ogromne količine aldakton saltusina koji moram da uzimam da bihizvukao vodu iz sebe i dakle rasteretio srce; gadilo mi se kad sam iz korpe vadio to rublje da ga bacimna sto za pranje rublja, iako ili možda upravo zato što je to bilo moje vlastito rublje, ne primećujući dai to donekle nagoveštava neku vrstu ludila počeo sam da brojim sve komade veša što je po prirodistvari bila potpuna besmislica, ali kad sam postao svestan, već sam dostigao najviši stupanjiznemoglosti i jedino s mukom sam se popeo nazad na prvi sprat, e da bih ponovo seo u svoju fotelju.Ljudi imaju nesreću da se uvek odluče za nešto što se sasvim protivi njihovoj volji i na kraju krajevakad sam sada, sedeći u fotelji, bolje razmotrio naglu odluku da ostavim Pajskam za sobom da bihodleteo na Palmu, gde dakako imam Kanjeljasove u njihovoj palati na Borneu, ta mi je odlukaodjednom delovala kao da je potpuno protiv mene, nisam je ni razumeo, ali je nisam više ni mogaopovući, to sam uviđao, sada sam u svim tim združenim okolnostima morao da odem, da barem probamda na Palmi pristupim radu, da barem probam, neprestano sam sebi govorio te reči, da barem probam,da barem probam. A zašto sam baš poslednjih nedelja dao da se fotelja presvuče francuskim somotomako sada, sedeći, ne uživam u njoj, rekoh sebi, za šta mi služi nova stona lampa, ili nove žaluzine, akootputujem i to, možda, u neki novi pakao? Proveravajući da li sam u kofere i u dedinu malu putnutorbu bez koje nikada ne putujem spakovao baš sve potrepštine, ili makar sve neizostavne potrepštine,pokušavao sam da se smirim, ali sam se u isto vreme čudio odakle mi u takvom stanju uopšte ideja damogu da se smirim, bilo je stvarno apsurdno da to pomislim, ja koji sam sasvim utonuo u fotelju i čakosećao da više ne mogu da ustanem. I takav, na kraju krajeva polumrtav čovek, da leti za Palmu, rekaosam sebi više puta, opet poluglasno, što mi je postalo neiskorenjiva navika, kao starcima koji su

godinama sami i čekaju još samo da napokon umru; ja sam već bio tako star dok sam sedeo u fotelji,starac, već više na onoj drugoj strani, na strani mrtvih, nego na strani živih, zacelo sam ostavljao jadani sažaljenja dostojan utisak na posmatrača koji nije bio tu, ako već neću da kao posmatrača nazovemsamoga sebe, što je pak glupost jer ja jesam svoj posmatrač, zaista bez prestanka posmatram sam sebeveć godinama, ako ne decenijama, živim još samo u samoposmatranju i u samorazmatranju i na tajnačin prirodno u samoproklinjanju i samoporicanju i samopodsmevanju kojima uvek na kraju krajevamoram pribeći da bih se spasao. Sve vreme se samo pitam: da se spasim od čega? Da li je zaista u tojmeri loše ono od čega neprestano hoću da se spasim? Ne, nije tako loše, rekao sam sebi i odmahnastavio sa samoposmatranjem i samoporicanjem i samopodsmevanjem. Na kraju krajeva, ne želimništa drugo do da produžim stanje u kom jesam, koje me direktno odvlači iz sveta, tako sam mislio alise nisam usuđivao da kažem samom sebi: igram se tim stanjem i igram se njime onoliko koliko samhoću. Onoliko koliko sam hoću, šapnuo sam sada i zatim osluškivao ali ništa nisam čuo. Susedi me,mislio sam, već dugo godina smatraju ludim, ta uloga mi je, jer to jeste uloga u celom tom više ilimanje nesnosnom teatru, izvrsno pristajala. Onoliko koliko sam hoću, rekao sam opet sebi, odjednomsam rado slušao sebe kako govorim, što je bilo nešto novo jer sam već godinama mrzeo sopstveniglas, prezirao svoj organ govorenja. Odakle mi makar i na trenutak ideja da se smirim, pomislio sam,kada sam tako pun uzbuđenja? I pokušao sam to jednom pločom, moja kuća je akustična najvišemoguće i ispunio sam je Hafnerovom simfonijom. Seo sam i sklopio oči. Šta bi bilo od svega da nemamuzike, da nema Mocarta!, rekao sam sebi. Muzika je ta koja me uvek spase. Rešavajući za sebesamog, sve vreme sklopljenih očiju, matematičku zagonetku Hafnerove simfonije što mi je uvekpričinjavalo najveće od svih zadovoljstava, zaista sam se smirio. Za rad o Mendelson-Bartoldijuupravo je Mocart najvažniji, Mocart mi sve objašnjava, mislim da moram da počnem od Mocarta.Jesam li Kinesbergerovoj dao novac koji joj pripada? Da. Jesam li spakovao baš sve lekove? Da.Jesam li spakovao sve potrebne knjige i spise? Da. Jesam li proverio lovačku kuću? Da. Jesam li rekaosvojoj sestri da ne treba da mi plati iznos za tapaciranje njene sobe u Pajskamu, koji sam ranije od njetražio? Da. Jesam li posavetovao baštovana kako da u januaru oreže stabla? Da. Jesam li rekaointernisti da sada čak i noću imam bolove i u desnoj, ne samo u levoj polovini pluća? Da. Jesam linaložio Kinesbergerovoj da ne otvara žaluzine sa istočne strane? Da. Jesam li joj rekao da za vrememog odsustva treba da greje prostorije, ali ne previše? Da. Jesam li izvukao ključ iz ulazne bravelovačke kuće? Da. Jesam li platio račun za tapaciranje? Da. Pitao sam se i odgovarao sebi. Ali vremenije želelo da prođe. Ustao sam i sišao u predsoblje i proverio kofere, hteo sam da znam da li suzatvoreni dovoljno čvrsto i prekontrolisao sam brave. Zašto sebi to činim?, pitao sam se. Seo sam uprizemnu sobu okrenutu na istok i posmatrao sliku mog strica koji je nekada bio ambasador u Moskvi,kao što se vidi na slici. Njen autor je Lampi, slika ima i neku umetničku vrednost, zapravo mnogoveću nego što sam isprva pretpostavljao. Volim tu sliku, moj stric me podseća na mene. Ali poživeo jeduže nego što ću ja, pomislio sam. Na nogama sam već imao putničke cipele, sve na meni delovalo jekao višak, sve mi je bilo preusko ili pak previše teško. Sad još i bunda, pomislio sam. Zar ne bi bilobolje udubiti se u Voltera kao što sam nameravao, u voljenog Didroa, nego odjednom otići i napustitisve što mi je u osnovi tako drago? Istina je da nisam bezosećajan čovek kakvim me poneko vidi jertako hoće da me vidi, jer se veoma često takvim i pokazujem, jer se veoma često i ne usudim da sepokažem onakvim kakav sam. Ali, kakav sam? Ponovo me je obuzelo mozganje o samom sebi. Neznam zašto, ali odjednom sam pomislio kako sam pre dvadeset pet godina, znači imao sam malo višeod dvadeset, bio član Socijalističke partije. Da se raspadneš od smeha! Moje članstvo nije potrajalo.Kao i sve drugo, otkazao sam ga posle nekoliko meseci. Da sam nekada hteo da budem kaluđer! Dasam stvarno nekada pomišljao da postanem katolički sveštenik! I da sam nekada priložio osam stotinahiljada šilinga za gladne u Africi! I da je to istina! Svojevremeno sam sve to smatrao ispravnim, posebi razumljivim. Prema svemu tome danas nemam baš nikakav odnos. Da sam nekada mislio da

mogu da se oženim! Da imam decu! Možda vojska!, čak sam nekada mislio, general, generalpukovnik, kao jedan moj predak! Apsurd. Nema ničega za šta u jednom trenutku nisam bio spremansve da dam, rekao sam sebi. No sva ta mozganja su se pretvorila, ako već ne baš ni u šta, onda ipak unešto izvanredno smešno. Siromaštvo, bogatstvo, crkva, vojska, partije, dobrotvorne institucije, svekomično. Ostala mi je, na kraju priče, samo vlastita mizernost, iz koje više nema mnogo šta da seizvuče. Ali dobro je da je tako. Nijedna doktrina više ne pali, sve što se priča i propoveda postajekomično, za to više nije potrebna ni moja poruga, ništa više, baš ništa. Ako zaista poznajemo svet, onje sada još samo takav, pun zabluda. Ali ipak se od njega nerado odvajamo jer smo uprkos svemuostali prilično naivni i detinjasti, pomislio sam. Koja sreća, rekao sam sebi, što sam izmerio očnipritisak. Trideset osam! Ne moramo se zavaravati. U bilo kom trenutku možemo potonuti. Svaki putviše snova u kojima ljudi lete, kroz prozor napolje pa ponovo unutra, lepi ljudi, meni nepoznat biljnisoj, latice veličine kišobrana. Preduzimamo sve mere predostrožnosti, ali ne za život, nego zaumiranje. Bila je iznenadna odluka dati mom sestriću devetsto hiljada šilinga, da priznam još i tučinjenicu, da bi sebi, kako je rekao, mogao da uredi ordinaciju primereno današnjim prilikama. Šta jeprimereno današnjim prilikama? S jedne strane bila je ludost pokloniti mu prilično visok iznos ni zašta, s druge, šta možemo učiniti s novcem? Kad moja sestra otkrije da sam prodao imanje u Ružamu,ja više neću biti ovde. Ta misao me smiruje. Spakovao sam u kofer svog Voltera i svog Dostojevskog,odluka kojoj nema mane. Ranije sam imao vrlo dobre odnose sa jednostavnim ljudima koje većodavno zovem samo takozvani jednostavni ljudi, posećivao sam ih gotovo svakodnevno, ali bolest jesve promenila, sada ih više ne posećujem, sada ih izbegavam kad god mogu, od njih se krijem.Odlazak na put rastužuje, mislio sam u meduvremenu. Takozvani jednostavni ljudi, kao na primerdrvoseče, uživali su moje poverenje i verovali mi. Provodio sam po pola noći kod drvoseča.Decenijama su samo oni imali moju simpatiju! Sada me više i ne vide. I zaista, samo se naturamo timljudima, mi, koji smo u osnovi uništeni za sve što je jednostavno, samo im oduzimamo vreme, kadsmo sa njima ne koristimo im, samo škodimo. Sada bih im pak izbio iz glave sve ono do čega drže, doSocijalističke partije primerice, ili do katoličke Crkve, tih dvaju, kao i uvek, beskrupuloznih udruženjaza zloupotrebljavanje ljudi. Ali, početnička je greška reći da zloupotrebljen biva samo duhovni slabić,zloupotrebljeni su svi, to je s druge strane opet umirujuće, to je uravnilovka, možda će samo na tajnačin stvari nadalje funkcionisati. Kad bih samo mogao da više ne čitam te odvratne novine koje seštampaju ovde, koje uopšte nisu novine, samo prljavi listovi koje izdaju pohlepni skorojevići, kad bihmogao da više ne vidim ono što me ovde okružuje!, rekao sam sebi. Kako sad vidim: dok sam sedeo usvojoj fotelji čekajući na polazak, aporija je sledila aporiju. Na kraju krajeva napuštam potpunouništenu zemlju, odvratnu državnu tvorevinu od koje čoveka svakog jutra podilazi jeza. Najpre su jeizrabili i odbacili takozvani konzervativci, sada takozvani socijalisti. Jedan jogunast, perfidan glupankakav je stari kancelar, neuračunljivi megaloman, javna je opasnost. Onaj ko kaže da su njegovi daniodbrojani, ispada smešan. Zaista, zašto više nikome nisam pisao, zašto sam se povukao iz svakeprepiske?, ranije sam, mada ne baš rado, ali ipak redovno, pisao. Sasvim nesvesno sve napustimo i togonda nestane. Nije li razlog zbog kojeg je moja sestra tako dugo izdržala u Pajskamu ležao u svevećem pogoršavanju mog stanja a ne u tome što je njoj, kako ja mislim, Beč dodijao? Da sam je pitao,po glavi bih dobio jednu od njenih šarmantnih laži. Pred-ni-solon, rekao sam u sebi nekoliko putasasvim polako i tačno u formi u kojoj sam upravo napisao. Lekari ne prodiru mnogo dublje odpovršine. Uvek sve propuštaju, a upravo to, propuštanje, stalno prebacuju pacijentima. Lekari nemajusavesti, samo vrše svoju medicinsku nuždu. Ali ne možemo da poverujemo u tu istinu i ipak uvekhrlimo k njima. Ako ove kofere budem nosio sam, makar i najkraćom deonicom puta, to može da budemoj kraj, rekao sam sebi. Kao u starim vremenima, uzvikujemo reč nosač, ali njih više nema. Nosačisu izumrli. Nek svako nosi svoje stvari kako hoće. Svet je hladniji za nekoliko stepeni, ne želim daizračunam tačno za koliko, ljudi su mnogo okrutniji, bezobzirniji. Ali sve to je potpuno prirodan tok

stvari, s kojim smo morali da računamo i koji smo, pošto nismo glupi, predvideli. Međutim, bolesnisklapaju savez sa bolesnima nerado, kao i stari sa starima. Trkom beže jedni od drugih. U pogibiju.Svako hoće da živi, niko da bude mrtav, sve drugo je laž. Na kraju sede u fotelji, u jednoj od onihvisokih fotelja sa bočnim naslonima za glavu i izmisle jednu egzistenciju, koju su egzistirali a kojanema ni najmanje veze sa njihovom stvarnom egzistencijom. Morali bi da postoje samo srećni ljudi,za to ima preduslova, ali postoje samo nesrećni. Ali to prekasno shvatimo. Dok smo mladi i ništa nasne boli, ne samo da verujemo u večni život, nego ga imamo. Onda slom, onda nemoć, onda žalopojkao tome i kraj. Uvek jedno te isto. Nekada sam želeo da varam finansijsku službu, sad više ni to neželim, rekao sam sebi. Dopuštam da mi svako ko poželi zaviri u karte. U ovom trenutku tako mislim.U ovom trenutku. Pitanje je zapravo samo kako da što bezbolnije prebrodimo zimu. I još mnogosurovije proleće. A leto smo uvek mrzeli. Jesen nam onda opet sve oduzme. Ona onda pokazanajdražesnije grudi koje je svet ikada video, Zadig. Ne znam zašto mi je upravo ta rečenica pala napamet i zasmejala me. Nije ni neophodno, odlučujuća je sama činjenica da sam se potpunonepredviđeno smejao. Predmetu zbog koga nije trebalo da se stidim. Povremeno stupamo u uzbuđenjakoja katkad mogu da potraju nedeljama i koja nije moguće prekinuti, ona odjednom nestaju, već dužeegzistiramo u nekom smirenju. Ali ne možemo sa sigurnošću da kažemo kada je ono nastalo.Godinama je bilo dovoljno otići drvosečama i razgovarati sa njima o njihovom poslu. Zašto to većodavno više nije dovoljno? Dva sata korak napred i ponovo natrag po zimi, svakodnevno, sitnica,danas sve nemoguće, mislio sam. Sve su jeftine metode potrošene, posete, čitanje novina, et cetera, ičitanje takozvane visoke književnosti nema više dejstvo koje je nekada imalo. Odjednom smo seuplašili brbljanja, pre svega onoga što neprestano brbljaju novinari književnih dodataka, oni takozvanipoznati i slavni ali utoliko odvratniji. A dopuštali smo da nas tim odvratnim brbljanjem zasipajugodinama, decenijama. Istina je da nikada nisam morao da založim pantalone da bih mogao da predamtelegram, kao Dostojevski, što je možda ipak bila prednost. Relativno nezavistan, moglo bi se reći. Paipak, kao i svi, okovan i zarobljen. Više gonjen gađenjem nego opsednut znatiželjom. Uvek smogovorili o jasnim idejama a nikada ih nismo imali, ne znam odakle mi ta rečenica, možda je moja, alinegde sam je pročitao, možda će se nekada naći među mojim beleškama.

Komentarišemo da ne bismo morali da se stidimo, mada potajno verujemo da su rečenice kojesasvim stidljivo nazivamo komentarima, ipak nešto više. Ali za sve što se nas tiče uvek mislimo da jenešto više. Na taj način se klatimo iznad provalije za koju ne znamo ni koliko je duboka. A i svejednoje kad je u svakom slučaju smrtonosna, što već znamo. Ranije sam drugima uvek postavljao pitanja,koliko god mogu da se setim, prvo pitanje zasigurno majci, roditelje konačno pitanjima doveo do iviceludila, odjednom sam počeo da pitam samo još sebe, a i to samo onda kada sam bio siguran da imamspremljen odgovor. Svako je pojedinačno vlrtuoz na svom instrumentu, svi zajedno smo nepodnošljivakakofonija. Reč kakofonija bila je inače omiljena reč moga dede po majci. A reč koju je najviše inajdublje mrzeo bila je reč podsticaji. Jedna od njegovih omiljenih reči inače je bila reč karakter. Prviput da sam za vreme tih razmišljanja pomislio koliko je samo moja fotelja u stvari udobna, pre trinedelje još starudija a sada, nakon što ju je majstor tapacirao, luksuzan nameštaj. Ali šta imam od togaako odlazim? Intimno sam se već sasvim snažno branio od putovanja. Ali stvarno više nisam mogaoda ga otkažem. A onda ipak nisam hteo ponovo da podlegnem baš tom trenutnom osećanju, da ipakzavisim od Pajskama, a da sve ostalo u stvari osećam samo kao dosadu, opterećenje, beskorisno. Popar crnih i jedan par mrkih cipela, rekao sam sebi i jedan za apsolutno nevreme. Kad sam pešačio dužmola, kao što sam uvek rado činio. Ali na pešačenje, naravno, sada nisam smeo ni da mislim. Sasvimpolako ćeš sići do mola i načiniti zapažanja i videti koliko ćeš daleko stići. Prvi dani tako radikalnepromene klime su najopasniji, ne smeš da preteraš, rekao sam sebi. Ljudi, kako sam to sa užasavanjemgledao, stignu u devet ujutro, odu pod tuš i otrče na partiju tenisa, padnu mrtvi i u dva sata popodneveć su na groblju. Jug odmah uklanja svoje leševe. Sve polako, polako ustati, polako doručkovati,

polako otići u grad, ali prvog dana najbolje ne odmah u grad, samo dole do mola. Sad sam dubokoudahnuo i uspravio se što je više bilo moguće, i onda se od iscrpljenosti srušio u fotelju. Ma kolikobili stari, uvek očekujemo neki obrt, rekao sam sebi, stalno neki odlučujući obrt, jer smo daleko odbistrog razuma. Svi ti odlučujući obrti desili su se pre više decenija, samo ih tada nismo opazili kaotakve, kao odlučujuće obrte. Nekadašnji prijatelji su ili mrtvi i živeli su nesrećan život, poludeli prenego što su umrli, ili negde žive ali me se više ne tiču. Svi su se zaglibili u svojim idejama i umeđuvremenu ostareli, u osnovi digli ruke, iako se, kao što znam, još tu i tamo besno koprcaju. Kad ihsretnemo, pričaju kao da poslednjih decenija vreme nije prolazilo i tako govore u prazno. Nekada samstvarno gajio prijateljstva, kako se kaže. Ali sva su se ona u određenom trenutku pokidala i, sem što,tu i tamo u novinama, pročitam ponešto o nekome od onih koje sam ranije smatrao preko potrebnima,kakvu glupost, nešto neukusno, o njima više ne znam ništa. Gotovo svi su zasnovali porodice, kako sekaže, pravili svoje poslove i gradili kuće i pokušali da se osiguraju sa svih strana i vremenom postalineinteresantni. Više ih ne viđam, a i ako ih vidim, nemamo više o čemu da pričamo. Jedan uveknaglašava da je umetnik, drugi naučnik, treći uspešan trgovac, a meni se smuči već kad ih vidim, jošmnogo pre nego što otvore usta iz kojih izlaze samo banalnosti i uvek samo ono što su pročitali i ništasvoje. Nezamislivo je da je i ova kuća nekada bila puna ljudi kоје sam lično ja pozivao i koji su ovdečitavim beskrajnim noćima na volju pili i na volju jeli i koji su se na volju smejali. Da ne samo štosam voleo druženje, nego sam i priredivao zabave, da sam uistinu mogao da se zabavim u takvimdruštvima. Ali to je bilo tako davno, da više ni traga nema. Ta ova kuća vapi za društvom!, nedavno jerekla moja sestra. Napravio si je grobom! Uopšte ne razumem kako si mogao da se razviješ u takoužasnom pravcu. Iako patetično izgovoreno, bilo je to rečeno sa ozbiljnošću i čak je me pogodilo dodna duše. Danas mi svi ti ljudi samo još idu na živce. I stvarno sam ja bio onaj koji je sve te ljudegodinama zabavljao i čak ih podučavao, ali sve uzalud. Na kraju takvog čoveka smatraju budalom. Neznam da li se prvo pokazala bolest, ili moje iznenadno odbijanje svake vrste društva, da li u početku biodbojnost i da li se iz nje mogla razviti bolest ili u početku bi bolest, a iz bolesti se razvilo mojeodbijanje tog društva i tih društava i društva uopšte, ne znam. Jesam li ih ja sve oterao, sve te ljude, ilisu se oni povukli od mene? Ne znam. Jesam li ja prekinuo odnos sa njima, ili obrnuto? Ne znam.Istina je da sam nekada imao ideju da pišem o tim ljudima, ali onda sam od te ideje digao ruke,najednom mi je delovala besmisleno. Neki dan stvarno razmislimo o tim ljudima i zamrzimo ih, nemožemo ništa do da ih mrzimo i moramo da se udaljimo od njih ili obrnuto, pošto ih odjednomsasvim jasno vidimo moramo da se udaljimo od njih ili obrnuto. Istina je da sam decenijama živeo uuverenju da uopšte ne mogu da budem sam, da su mi svi ti ljudi potrebni, ali u stvari svi ti ljudi minisu potrebni, sasvim sam dobro živeo i bez njih. Na kraju krajeva dolaze samo da se rasterete i da namene istovare sav svoj jad i svu svoju brigu i sa time povezanu prljavštinu. Kad ih pozovemo mislimoda će nam doneti nešto, po prirodi stvari radosno ili podmlađujuće, ali oni nam samo oduzmu sve štoimamo. Potisnu nas u našoj rođenoj kući u neki ćošak iz koga uzmicanja više nema i isisavaju nas nanajbezobzirniji način dok u nama ne ostane više ništa sem gnušanja nad njima; onda se oproste iostave nas nasađene i ponovo same sa svim našim strahotama. Dovodeći ih u svoju kuću na krajukrajeva samo dovodimo vlastite mučitelje, ali nemamo drugog izbora, do da u kuću uvek puštamo bašone koji nas potpuno svuku, i koji nas, kad smo pred njima ogoljeni, samo ismeju. Ko tako misli, nemože naravno da se čudi što se vremenom potpuno izoluje, što jednoga dana ostane potpuno sam ionome šta to sve znači u krajnjoj i sasvim krajnjoj posledici! Tokog čitavog života podvlačimo uvekistu crtu, iako znamo da to uopšte nismo u stanju. Kad imamo tu bolest, mislimo da su svi ti ljudiisuviše glasni. I to ne primećuju! Brutalizuju sve. Bučno ustaju i bučno hodaju na sve strane celogadana i ponovo bučno ležu. I neprestano govore preglasno. Toliko su obuzeti sobom da uopšte neprimećuju da neprestano povređuju one druge, bolesne, sve što čine, sve što kažu, povređuje nekogapoput nas. Na ovaj način potisnu bolesnika svaki put dublje u pozadinu, dok se on više i ne vidi. A

bolesnik se ionako povlači u svoju pozadinu. Ali svaki život, svaka egzistencija pripada samojednome, toj individui i niko drugi nema prava da bilo koji takav život i takvu egzistenciju, potiskuje,pritiska, istiskuje iz života. Idemo potpuno sami, na šta opet imamo pravo. To je prirodno. Ja samprevideo odlučujući, jedini mogući trenutak, naime, kad su mi roditelji umrli trebalo je da okrenemleđa Pajskamu kao moja sestra, zaista, trebalo je da ga prodam i na taj način se spasem, ali nisamimao snage, višegodišnja potištenost posle smrti roditelja onemogućila me je da preduzmem bilokakvu inicijativu, nisam mogao čak ni da studiram, čak sam započeo više studija, više njihistovremeno i, kako sam mogao da predvidim, odmah sam propao u svima njima. Uvrteo sam sebi uglavu studije matematike, filozofije, ali čas me je matematika odbijala, čas me je filozofija odbijala,barem inatematika koja se predaje na univerzitetima, filozofija koja se tamo predaje a koja na krajukrajeva ne može da se predaje. Onda je odjednom bila muzika ta koja me je u najdubljem smislu rečioduševila i kojoj sam posvetio glavu. Ustao sam iz fotelje i pogledao na sat i ponovo seo, nesposobanda pre putovanja još nešto učinim, tako sam se odmah ponovo prepustio tlapnjama. Univerziteti su meodbili, na više njih sam se upisao, to je bilo razumljivo kod moga oca, ali sam ih sve posećivao samona vrlo kratko vreme, posećivao sam Beč, Insbruk, konačno Grac koji sam omrzao za ceo život, saapsolutnom voljom da tamo otpočnem studije i da ih završim, a već sam pri samom početku biopropao. S jedne strane zbog razloga što su mi ti univerziteti sa njihovom već vekovima ubajaćenomkašom od znanja odmah pokvarili stomak i istovremeno naravno i glavu, s druge strane jer nijedan odovih gradova nisam podnosio, ni Insbruk, ni Grac, ni Beč na duže vreme. Svi ti gradovi koje sam poprirodi stvari poznavao od ranije, iako ne temeljno, deprimirali su me na najpogubniji način a to su,Grac nadasve, odvratna provincijska mesta, svako od njih sebe smatra pupkom sveta i veruje da imatapiju na duh, da, ali samo kad je posredi totalno primitivan malograđanski duh; u tim gradovimaupoznao sam neukus duhovnih bednika koji predaju filozofiju i riju po književnosti, ništa drugo, asmrad uskogrude prostote u tim austrijskim klozetima od samog početka mi je pokvario apetit za bilokakvim boravkom koji bi trajao duže od najkraćeg. Ni u Beču nisam hteo da boravim duže nego što jebilo neophodno. Ali, istinu govoreći, Beču dugujem dolazak na muziku, na najidealnije, moram dakažem. Ma koliko prezirao i proklinjao taj grad, i ma koliko da mi je najveći deo vremena bioodbojan, njemu konačno dugujem pristup našim kompozitorima, Betovenu, Mocartu, samom Vagnerui naravno Šubertu, koga mi svakako teško pada da pomenem među upravo nabrojanima, i tom gradunaravno dugujem za noviju i najnoviju muziku o kojoj je moj otac govorio samo kao o najbestidnijoj.Šenberg, Berg, Veber et cetera. I što sam za svojih gotovo dvadeset bečkih godina postao potpunogradski čovek koji sam od onda uvek morao da budem, hteo to ili ne, moje bečke godine, najprezajedno sa mojom sestrom, a onda sam, najpre u centru grada kod mog ujaka iz porodice Debling uulici Hauzenauer gde sam za sebe imao celu kuću, moje bečke godine su bespovratno smanjile mojusposobnost da živim u Pajskamu. Učinile mi Pajskam u suštini nemogućim. Nikada nisam bio čovekprirode kakav mora biti onaj ko živi u Pajskamu. Ali bolest me je iz koncertnih sala konačno oteralanatrag u Pajskam, morao sam zbog pluća da se rastanem od Beča, a to znači od svega što mi je neštovredelo. Taj rastanak nikada nisam preboleo. Ali da sam ostao u Beču, egzistirao bih još samonajkraće vreme. Pajskam je bio prazan gotovo dvadeset godina posle smrti naših roditelja, bio jeprepušten prirodi. Niko nije verovao da bi se bilo ko jednoga dana mogao useliti u Pajskam, alijednoga dana sam se ja ipak uselio, otvorio sam prozore u svim pravcima i posle mnogo godina u kućuponovo pustio svež vazduh i vremenom učinio život u njoj uopšte mogućim. Ali tu se osećamstrancem sve do danas, ako ću iskreno da govorim, pomislio sam. Beča i onoga šta je to za mene sveznačilo, naime svega, morao sam da se odreknem baš u trenutku u kome sam verovao da sam jednomzasvagda neraskidivo povezan sa tim gradom koji sam. doduše, već tada i, kao što znam, oduvekmrzeo, ali ga u isto vreme voleo kao nijedan drugi. Na kraju krajeva danas zavidim svojoj sestri samona mogućnosti da živi u Beču, to je ono što me neprestano buni protiv Beča, zavist, ono što me uvlači

u najveće nepravde i čak prostakluke protiv moje sestre, moja zavist što ona, a ne ja, može da živi uBeču i to, kao što znam, na najprijatniji i najsrećniji način. Ako se uopšte radi o bilo kom mestu, takouvek mislim, onda samo Beč, ni jedan drugi grad na svetu, ali ja sam zabravio Beč, učinio ga sebibespovratno nemogućim. I ne zaslužujem više taj grad, mislio sam. U Beču sam prvi put čuo jedankomad Mendelson-Bartoldija, naime Putujuće komedijaše u sali Muzičkog udruženja, komad iizvođenje koji su na mene imali fundamentalno dejstvo. U to vreme još nisam znao zašto je taj komadtoliko upečatljiv, danas to znam. Zbog genijalne nesavršenosti. Ali u meni se jednom čak pojavilaideja da idem na Rudarsku visoku školu u Leobenu, ne zato što sam se možda odjednom zainteresovaoza zemna blaga, već zbog položaja Leobena koji je u Štajerskim planinama i barem tada je još biopoznat po posebno čistom vazduhu koji je danas svakako podjednako okužen kao svuda. Jer još kad minije bilo ni dvadeset godina, lekari su mi savetovali da bez odlaganja počnem da vodim seoski život ane gradski život, ali ja bih tada u gradu radije umro, svejedno na koji način, nego što bih otišao naselo. I ta ideja da studiram u Leobenu pojavila se jedan jedini put, ja sam dakako otišao u Leoben dabih se dopunski obavestio o mogućnostima studija rudarstva, ali čim sam u Leobenu sišao s voza, tomesto me je odbilo. U jednom takvom mestu možeš samo da propadneš, ne ostati ovde ni dana duženego što je nužno, rekao sam tada sebi i stvarno mi nije bilo neophodno da u Leobenu budem ni jedandan i istog dana sam se vratio u Beč, odakle sam sa distance hteo da osmotrim Leoben. Još dok sambio nad Semeringom, moju glavu i čitavo telo obuzelo je neko osećanje potištenosti. Kako je mogućeda postoje ljudi koji trpe male gradove kao što je Leoben, mislio sam tada, jer najzad, samo u našojzemlji, nekoliko stotina hiljada ljudi ceo svoj život bespogovorno provede u tako skučenim mestimakakvo je Leoben. Ali ideja da eventualno započnem studije u Leobenu u osnovi ponajpre i nije poteklaod mene, nego od mog dede po majci koji je sam nekada studirao rudarstvo, dakako ne u Leobenunego u Padovi, što je sigurno ogromna razlika. A jednom sam mislio da idem u Englesku, možda naOksford ili Kembridž, mislio sam, stavljajući tom idejom sebe u red naših najistaknutijih duhova odkojih je nekolicina najznačajnijih studirala u Engleskoj i, znači u Oksfordu i u Kembridžu, i ondatamo predavala, a pošto mi engleski jezik nije bio nikakav problem, verovao sam, put za Engleskupravi je put. Ali nisam računao sa engleskom klimom, u svakom slučaju ne sa onom u Oksfordu iKembridžu kakva se na bolesnike poput mene odražava još pogubnije i u korenu uništi svaki naporljudi te vrste, svejedno kuda on bio usmeren. Proveo sam samo deset dana u Engleskoj, dok sam se odmojih roditelja oprostio najmanje na šest meseci i još i danas u potpunosti osećam potištenost koja meje obuzela kad sam se, već deset dana posle odlaska za Englesku, vratio u Pajskam. Tada sam sebestvarno napravio smešnim, ali već onda je to skrivila moja bolest koja je uveliko besnela u meni iakose još nije toliko ispoljavala. Posle tog poraza, koji mi je naravno ostavio samo prilično manjkavupredstavu o Engleskoj i Londonu, odustao sam od svih mogućnosti u inostranstvu i usredsredio se naone koje su mi ostale u državi, ali te mogućnosti, između Beča sa jedne strane i Insbruka s druge,uopšte se nisu mogle prihvatiti. Kako nisam hteo ni da igram ulogu propalog studenta, u koju suneretko zbog nečeg gurnuti upravo ljudi poput mene, ljudi s poreklom poput mog, odlučio sam se za,po mom mišljenju, najbolju mogućnost, naime da uopšte ne studiram, u svakom slučaju ne na nekojjavnoj školi, a verovao sam da sam dovoljno jak i karakteran da bih i na taj način mogao da serazvijam na jednom takozvanom duhovnom koloseku. Odjednom sam takođe razumeo da izuzev zamuziku ni za šta drugo na svetu nisam vezan u najvišem mogućem stupnju, i da je zato sve izvanmuzike za mene besmislica. Tako se objašnjavaju moje bečke godine. A što se muzike tiče, odtrenutka u kome sam je za sebe otkrio, bio sam najprijemčiviji. Jednom sam preko poznanstva sajednim urednikom, prijateljem mog oca. mogao da uđem u redakciju Di Prese, ali me je moj ipaksasvim dobar instinkt sačuvao od takve perverzije. Svakodnevno sam posećivao, dok sam sa svojomsestrom stanovao na takozvanom Štubenringu, sve moguće biblioteke i sretao se sa ljudima korisnimza moja proučavanja, dakle muzički adekvatno obrazovanim, koji su se više-manje uskoro nalazili

sami od sebe jer su postepeno postali neizostavni za moja istraživanja. Na taj način sam upoznao nesamo najvažnije muzičko-teoretske knjige i spise, nego i niz onih koji su te knjige i spise sačinili i iztoga izvukao najveći profit. Uzgred sam se bavio muzičkim životom Beča i gotovo iz dana u danposećivao koncert ili operu. Uskoro sam dostigao tako visoku muzičku samostalnost da sam mogao daograničim, najpre posete operi, a onda i posete koncertima, na programima mi je uvek bilo i previšeponavljanja, uvek isto, to je već oduvek karakteristično za Beč, da onome ko žudi za novim, a time istvarno interesantnim, veoma brzo nema više šta da ponudi. Osim toga, za vreme mog bečkograzdoblja, nisu iz dana u dan svirali, kao ranije, najrazličitiji orkestri iz celog sveta, nego uvek isti ikoliko god da su zapravo bili i ostali dobri, imao sam i uvek imam utisak da isti orkestri sviraju uvekjedno te isto, makar su svirali i sviraju uvek nešto drugo. Ali čovek koji se odlučio za muziku, poprirodi stvari još i danas u Beču može da nađe mesto za sebe. Atmosfera tog grada bila je jedino štouopšte nisam mogao da podnesem na duže vreme, bez obzira na to što su mi lekari već vrlo ranostavili do znanja da je ono što je za mene u Beču zapravo opasno, najnezdravija moguća klima. Proveosam, sve u svemu, preko dvadeset godina u Beču, tačnije samo sa muzikom. Iznenada mi je bilo dostai vratio sam se u Pajskam. Naravno da je taj korak vodio u ćorsokak o čemu svedoče i ove beleške.Ako je u Pajskamu, gde su po mene došli u dva sata popodne, bilo još jedanaest stepeni ispod nule, primom dolasku na Palmu termometar je pokazivao već plus osamnaest. Ali moje stanje se, prirodno,nije poboljšalo usled te činjenice, naprotiv. Plašio sam se da neću preživeti prvu noć u hotelu. Onaj kopoznaje bolest kakva je moja, zna o čemu govorim. Dobro sam učinio što sam ceo sledeći dan proveou krevetu, sa spuštenim zavesama. Nisam ni pomišljao da raspakujem kofere. Kako je prirodno, odranije sam znao šta nosi tako nagla promena klime, ali nisam očekivao ovakvo stanje, dostojnosažaljenja. Ograničio sam se na to da stvarno celoga dana ostanem u hotelu i da dva puta ispijem čašuvode, ali i to samo stoga što sam morao da progutam tablete. Verovatno su na recepciji odmah videlikoliko mi je loše i nisu odugovlačili da mi daju željenu sobu. Sasvim lagano ću raspakovati kofere,rekao sam sebi dok sam, ležeći ravno na krevetu posmatrao tavanicu i bio u stanju da nastavim svojetlapnje tamo gde sam ih u Pajskamu prekinuo. Let, kao i svi koje sam ranije pretrpeo, bio je užas nadužasima. Na način na koji to zapravo nisam smeo, ustao sam, međutim, druge noći, bilo je oko tri sata,i počeo sa raspakivanjem kofera, pri tom sam ustanovio da uopšte nisam toliko slab koliko sammislio. Volim ove velike sobe za dvoje koje uz to imaju veliko kupatilo i ne manje predsoblje i izkojih može da se gleda ne samo na stari grad, nego i na more. I u kojima je mir apsolutan. Ujutročujem samo poj petlova, nekoliko potmulih udaraca, preko, na brodogradilištu, lavež pasa i možda jošvikanje neke majke na nevaspitano dete. Ovde nemam utisak da sam izolovan od meštana, mada menekoji zaista živim u jednoj ovako veličanstveno luksuznoj sobi, gotovo sve deli od onih u starom graduispod mene koji žive upravo u uslovima koji su takvom luksuzu oprečni. Ali moja bolest, tako inislim,iskupljuje taj luksuz. Zapravo uopšte više nemam skrupula, rekao sam sebi. Pri kraju života, skrupulesu nešto najsmešnije. Nakon što sam, bio je to moj prvi obrok tokom ovog boravka, doručkovao,počeo sam da raspakujem kofere. Prvo kofer sa odećom i vešom. Jedva da sam izvadio nekoliko stvarii strpao ih u orman, i već sam bio ponovo bačen na krevet. Nedostatak vazduha kakav već dugo nisamosetio, pričinio mi je najveće poteškoće. Pripisao sam to stanje nagloj promeni klime koja se upočetku čak i na zdravog odrazi pogubno, da ne govorimo o nekome poput mene. Ali najzad samraspakovao prvi kofer i pristupio raspakivanju drugog, znači onog u kom su bile sve knjige i spisi kojesam poneo za rad o Mendelson-Bartoldiju. Najpre nisam znao kuda sa tim knjigama i spisima irazmišljao sam, kuda sa jednim i kuda sa drugim, dok nisam napravio plan kako da te knjige i spisemetnem na sto i u orman i po tom sam planu zbilja i radio za vreme raspakivanja. Uporedo sam sepitao, ima li uopšte ikakvog smisla čak i započinjati rad kakav je taj o Mendelson-Bartoldiju. S jednestrane, rekao sam sebi, podrazumeva se da je takva rabota besmislena, s druge, rekao sam sebi, morašda pristupiš tom radu, nek košta šta košta. Ali opravdavaju li, same po sebi, pripreme od jedne

decenije, jer toliko dugo sam se pripremao za taj posao, njegovo započinjanje, ako se čovek nalazi upotpuno istrošenom stanju, u kome se ja nalazim? Naizmenično sam govorio da ništa ne opravdavatakav rad i da sve opravdava takav rad. Bilo je najbolje prestati sa spiralom misli o smislu i besmislutakvog rada i ja sam prestao i pravio se da sam odlučio da mu uistinu pristupim što pre je moguće. Zarje trebalo upravo sada, na korak od cilja, sve da bacim kroz prozor, da sebi uništim sve od čega je, nakoncu konca, zavisila čitava moja egzistencija, tanku nit nade da ću na kraju taj rad ipak ostvariti?Napisaću ovaj rad, makar i ne mogao sad odmah da počnem sa njim, tako šta sam i predvideo i nikadau to nisam verovao, jer nisam toliko lud, ako ne danas, onda sutra, ako ne sutra, onda prekosutra i takodo kraja. Na kraju i koncu, samo zbog tog rada odlučio sam se na putovanje, rekao sam sebi. Ubediosam sebe, uredio sto tako da u svako doba mogu da počnem i seo na belo obojenu gvozdenu stolicu nabalkonu, a onda ponovo legao na krevet i tako više sati, dok se dan nije završio, prelazio sa balkonskestolice na krevet, i obrnuto. Predveče sam otišao u grad. Premda sam prvobitno nameravao da odemsamo do mola, eventualno sve do ribljeg restorana na molu koji od ranije vrlo dobro poznajem i gdesam uvek najbolje jeo, ipak sam onda otišao preko Lonje sve do takozvane Воrпе koja je za Frankovogživota, znači od pobede fašista do njihovog pada, nazivana samo Paseo del Generalisimo i, pošto jebilo tako toplo, seo, no ipak na neoprezan način, kako sam morao sebi da kažem, na terasu kafeterijepreko puta Kanjeljasovih u kojoj sam godinama, gotovo decenijama jeo suvu hranu, zaista uvek isto,pršuta i sir i masline i čaša vode i, odjedanput, zatvorenih očiju, sedeći u jednoj od onih prastarih, beloobojenih pletenih stolica i pijući veliki espreso dok je sunce svetlucalo kroz, nažalost, još goleplatane, razmišljao o imenu one mlade žene iz Minhena koju sam prilikom poslednjeg boravka naPalmi, ovde na Borneu oslovio i koja mi je onda, nakon što sam je pozvao da sa mnom popije kafuupravo na ovoj terasi na kojoj sam sada zatvorenih očiju sedeo u pletenoj stolici, ispričala svojuužasnu povest. Ta mlada žena zvala se Ana Hertl. I nisam oslovio ja nju na Borneu, već obrnuto, onamene. Bilo kako bilo. Baš sam sa jednom od Kanjeljasovih ćerki koju poznajem iz Beča, gde jestudirala muziku (klavir, kod slavnog Virera), a koji preko puta kafeterije imaju kuću i parfimeriju,šetao alejom platana smejući se iz meni sada nepoznatog razloga i uzviknuo sam ime Ana, to Ana kojesam iznenada glasno uzviknuo odnosilo se na jednu devojku koju smo upoznali posetivši jednomAndretks na jednom od mnogih popodnevnih izleta koje sam poslednjih godina pravio saKanjeljasovim ćerkama i kojih smo se uvek rado sećali. Kad sam uzviknuo to Ana, danas više ne znamzašto tako glasno, ruidoso!3 i s tog razloga nadaleko čujno, mlada žena koja je išla ispred nas naglo seokrenula i rekla: Da? A onda, sa najvećom zbunjenošću: ja se zovem Ana. Spontano se okrenula jer jemislila da je neko doziva. Iznenadna pojava te mlade žene potpuno je izmenila moje, kao iraspoloženje moje drugarice. Bio sam užasnut izgledom mlade žene. Očigledno je nosila crninu, aostavljala je smeten i žalostan utisak. Nije mi svojstveno da sa nepoznatom osobom iz čista mirazapočnem razgovor, za to mi nedostaju svi preduslovi, ali kad sam video lice te mlade žene, trenutno istvarno samo iz osećanja neposredne pogođenosti tako očajničkim izrazom lica, ne iz sažaljenja, pitaosam je da li hoće da sedne sa nama, znači sa Kanjeljasovom ćerkom i sa mnom, da na terasi popijemokafu; tek što sam je pozvao izgledalo mi je da sam to učinio moguće čak uvredljivim, a nezaštitničkim tonom i krivio sam sebe i bilo mi je žao što sam je uopšte pozvao, ali u tom trenutku višenije bilo povlačenja i tako sam poziv ponovio, sada drugačijim, sudeći po onom što mi se isprvaučinilo, primerenijim tonom koji je pak zvučao podjednako nepažljivo. kako sam zatim ponovopomislio. Na moje iznenađenje, mlada žena, koja se predstavila kao Ana Herd, odmah je pristala. Prijajoj da posle više dana opet razgovara sa ljudima, rekla je i sve što je zatim rekla, izgovorila je kaopotpuno pometena i rastrojena osoba, stanuje u Santa Ponsi, rekla je, onda nešto o nekom smrtnomslučaju, onda nešto o nekom zatvorenom konzulatu, onda nešto o nekom skupom ručku, o nekojhladnoj sobi, sve je to, još dok smo se približavali kafeteriji, zvučalo kao da govori neko nadomakludila. Tek što smo utroje seli na terasu, postao sam zapravo svestan cele, krajnje neprijatne situacije,

i više uopšte nisam znao kako da se postavim, pošto me je mlađa Kanjeljasova takođe potpunoostavila na cedilu, nije razumela ništa od onog što se upravo dogodilo i samo je nezainteresovanogledala kroz prozor na ulicu, što nisam shvatao jer se videlo kakva osoba sedi sa nama za stolom, dase radi o najvećoj očajnici koju čovek može da zamisli. Mlađoj Kanjeljasovoj, koja, kao generalno isve Španjolke, nije naviknuta da iznebuha sedne za sto sa nekim nepoznatim, cela situacija bila jeneprijatna. Ja sam se pak stideo, ne mogavši da izgovorim ni reči, tražeći reči no nijednu ne našavši, iprebacivao sebi što možda upravo sada brutalno prisiljavam nekoga na nešto što uopšte ne želi, ovamlada žena možda ne želi da sedi za stolom ni sa mnom ni sa Kanjeljasovom koja je se nije moglaticati, da bi popila kafu, samo zato jer sam je ja, ako baš ne krutim, onda ipak nimalo saosećajnimtonom, više ili manje stavio pred svršen čin pozivajući je da sa nama popije kafu na terasi, stideo samse i nisam bio u stanju da otpočnem neki razgovor, da izustim ni jednu jedinu reč, a kamoli da seosvrnem na bilo šta što je mlada žena prethodno rekla u svom krajnjem očajanju i smušenosti. Baš natakav način sedi osoba koju sam na sve to obavezao, pomislio sam. Mora da je i Kanjeljasova ćerkasve to osećala na sličan način jer mi zadugo nije uputila ni jedan jedini pogled. No, promišljajući svojstid, nisam imao nikakvih izgleda da se izvučem iz okolnosti koje sam prizvao. Iznenada sam od silnenervoze mladu ženu pitao za ime, mada mi je svoje ime već rekla. Ali spremno je ponovila: Ana Hertl.Nisam bio dorastao situaciji. Tako smo sve troje ćutali i svako je potajno znao zašto, i nisam mogaoda prepoznam razmere nelagode kojom je odisala ova okolnost. Iznenada smo od Ane Hertl čulisledeće: krajem avgusta došla je sa mužem i trogodišnjim sinom na dve nedelje u Santa Ponsu jer suposle otvaranja električarske radnje u Truderingu, istočnom predgrađu Minhena, njih dvoje, kao i dete,bili potpuno iscrpeni, pre svega zbog dosade kojom su ih mučile zvanične institucije, koje ih prilikompočetka tog posla nisu ostavljale na miru. Nisam mogla ni da zamislim, rekla je, šta će sve morati dase preživi duž cele godine dana pre otvaranja radnje i kasnije, hteti da se osamostališ je neštonajstrašnije, najnemogućnije, danas mnogo, mnogo gore nego ikada ranije. A njen muž je, to je reklaodmah, bio veoma komplikovan. Pošto je rekla da je bio, saznao sam da je u žalosti za mužem, do tadato još nisam shvatao. Muž joj je imao tek dvadeset tri godine, rekla je, bio je poreklom iz Nirnberga,iz siromašne porodice, dok je ona rodom iz, kako je sama rekla, jedne dobrostojeće, iz okolineRozenhajma. Njen muž je pohađao školu za inženjere u Nirnbergu i tu školu za inženjere je i završio,mada su se već poznavali te je za njega bilo veoma teško da dalje studira, ali konačno mu je uspelo,jer da je prekinuo školovanje, njen otac bi mu odmah obustavio mesečne isplate, veoma male naravno,kako je rekla, ali njen muž je skupio snage i zaista uspeo da završi školu za inženjere, sa izvanrednimuspehom kako je rekla, čitav semestar pre potrebnog roka. Njoj za ljubav najzad je započeo posao uTruderingu, što je bila njena ideja jer se plašila da će joj muž propasti u nekoj kancelariji i takođe jeza tek zasnovanu porodicu bolje voditi sopstveni posao, nego ići u neku kancelariju, nju je pre svegareč samostalnost fascinirala kao ni jedna druga, ali uhvatila se u klopku te reči. Njen muž nije smatraodegradirajućim da bude mali poslovan čovek a ne, kako je običaj u predgrađima, ugledan činovnikmožda neke javne institucije gde su mu zagarantovana doživotna primanja, naprotiv, odmah je usvojioželju svoje mlade i mislio da će kao poslovan čovek najzad, radom i pameću, jednoga dana moći dasebe od malog, neuglednog, učini velikim, čak značajnim ako mu pri tom ne bude manjkalo sreće iženine podrške. Njih dvoje su posle te odluke uspeli da iznajme i opreme i konačno otvore lokal uTruderingu. Ali ovaj proces koji sam ja tako brzo opisao i isto ga tako brzo video, na Borneu.zatvorenih očiju, u toplo veče, trajao je preko godinu dana što je za mladu bio očajan period, jer jenakon svih oficijelnih užasa usledilo dete a onda, verovatno kao posledica svega, još neka čudnabolest, podmukla, premda ne opasna po život, ali neprijatna, po celom telu su joj iskočile mrke flekiceza koje su lekari tvrdili da još nikada nisu videli ništa slično. Međutim, njih dvoje su konačno, uzpomoć roditelja mlade, koji su pomogli nekim većim novčanim iznosom koji ona pak nije tačnijenaznačila, uspeli da otvore radnju. Ali tek kad je bila otvorena, problemi su zapravo istinski počeli,

rekla je mlada žena, jasno sam ponovo čuo sedeći u stolici na Borneu, boju njenoga glasa, sve.Isporučioci nisu hteli da daju robu na kredit, a trebalo je imati što veće zalihe, a kad su isporučivali,činili su to pogrešno ili je bila u pitanju falična roba, kako se izrazila, često bi stigla cela serijasanduka u kojima su bili polurazlupani uređaji jer su prevoznici bili aljkavi i danas uopšte niko više nesnosi nikakvu odgovornost za bilo šta. S jedne strane joj je čitav dan bio ispunjen detetom, s drugestrane, ona je taj čitav dan morala u radnji da pomaže mužu koji je, za razliku od nje, koja je nekadapohađala trgovačku akademiju, za divno čudo u Erlangenu, verovatno zato što je tamo imala rodbinu,u poslovnom pogledu bio tako nevešt da je to već graničilo sa neogovornošću. Ali ona u tom pogledunije mogla ništa da zameri svom mužu, ona je bila ta koja ga je manje ili više naterala da otvori radnjui da napusti svoj pravi poziv, poziv elektroinženjera. Možda je to sa moje strane bila greška i najvećimogući promašaj, rekla je, to što sam mog muža odvratila od već zacrtanog puta i naterala ga u tuprodavnicu. Stvarne teškoće oni, naravno, nisu mogli unapred predvideti, iako se jesu pripremili i zanajveće teškoće, i bili su, osim toga, tako puni volje, i u hrabrom periodu nade pa im se činilo da suspremni na sve što ih čeka, bez obzira na to kakvim se pokazalo. Ali njen muž, što je ona utvrdila tekkada je već bilo suviše kasno, bio je najnepodobniji za bilo kakvu vrstu samostalnosti. Ona to nijeznala, iako je zapravo morala to znati pošto je dugo sa njim bila pre nego što je donesena odluka da seotvori radnja u Truderingu, ali možda sam, kako kaže, sve to videla, ali nisam želela da vidim. Ona jesebi stvorila lepu predstavu o tome da je žena trgovca iz Truderinga, u osnovi bez ikakvih velikihzahteva i sa svojim mužem i svojom decom jednostavno srećna. Nije ispalo onako kako je računala.Muža je skrenula sa puta, a detetu je zbog njene angažovanosti u radnji nedostajalo pažnje i brige kojaje bezuslovno neophodna za vaspitavanje. Dete je osetilo da smo se zaleteli, rekla je. ĆerkaKanjelasovih, koja je najpre htela da se oprosti od nas, i koju sam ja, međutim, molio da ostane, sadaje odjednom pažljivo slušala šta mlada Ana Hertl priča, mada, naravno, nije pokazivala nikakvudirnutost, što bi i bilo preterano tražiti, ali mi se bar činilo da je puna razumevanja. Pri tom je radnja,rekla je mlada žena, bila u jednoj od najboljih truderinških ulica. Trudila se da ne brizne u plač, ali sdruge strane nisam imao nameru da je odvraćam od njene nesreće koju do tada još nije otkrila u celomobimu, jer sam sada hteo da čujem šta se dalje dogodilo. Mlada žena naravno nije bila u stanju danapravi hronološki izveštaj i forma u kojoj ga sada zapisujem mnogo je sređenija od one u kojoj namga je ona mogla da preda. Moji roditelji su bili predaleko da bi mogli da se brinu o našem detetu, reklaje. Moja majka nije želela da priča sa mojim mužem; njena majka je, kao i mnoge majke udatih žena,uobrazila da joj je njen muž oteo ćerku, otrgao je iz ruku i to sasvim bespravno. U stvari, svi nas behunapustili i imali smo probleme sa radnjom, rekla je. Tu je ona, na vrhuncu neizdržljivosti, kako reče,došla na ideju da sa mužem i detetom ode na Majorku na nekoliko nedelja. Rezervisala je karte za nebaš najjeftinije, ali ipak gotovo najjeftinije putovanje, njen jedini zahtev bio je da soba ima balkon sakoga se vidi more, i krajem avgusta, dakle pre više od godinu i po, odletela je iz Minhena za Majorku.Znate, rekla je, meni je tek dvadeset jedna, rekla je i nije mogla dalje da govori. Bili smo smešteni,rekla je, u hotelu Pariz. Sve sam to zamislila sasvim drugačije. Nije mogla da kaže u čemu drugačije,ni kad sam je pitao u čemu drugačije, nije mogla da kaže. Kad je prvi put po dolasku, rano izjutra sdetetom, ušla u morsku vodu, zgadila joj se. Kao i detetu. Iznajmili su dve ležaljke i satima ćutali podhotelskim zidinama, u tim ležaljkama, sa ostalili hiljadu ili dve hiljade ljudi. Uopšte nisu mogli dapričaju jer je pored hotela bilo gradilište koje je onemogućavalo svaki razgovor. Pokušali su danapuste hotel, ali to nije bilo moguće, nigde nisu našli smeštaj. Tako su najzad već drugog danapomišljali na povratak u Minhen, ali ni to nisu mogli da učine jer se nije moglo obezbediti mesto uavionu. I dan i noć smo morali da stavljamo tampone u uši, rekla je, a od silnog gađenja uopšte višenismo išli do vode, preostajalo im je samo da gotovo umru od žege i smrada. I ni na trenutak nisuumakli galami, jedino iscrpljenost im je omogućavala da zaspu u sobi čiji zidovi su bili tako tanki dasu mogli da čuju čak i nečije okretanje u krevetu u susednoj sobi. Kad bih otvorila vrata ormana, rekla

je, gledala sam napolje, jer poleđina ormana nije bila ništa drugo do nevremenom porušen betonskizid, ne deblji od deset centimetara. Noću je toliko duvalo da smo se sve troje prehladili. I dete nam serazbolelo. Preko dana smo bežali u bar u kome je, memli uprkos, bilo podnošljivo. Imali smo punpansion, rekla je, ali nismo mogli ništa da jedemo. Petog dana se desilo, rekla je. Ona je, bez sumnjeopet od iscprljenosti, zaspala oko dva sata posle ponoći i probudila se već oko pet. Prestrašena. Bilo jeveoma mračno, rekla je. Kako moj muž nije bio u krevetu a dete je spavalo, ustala sam i izašla nabalkon. Ali na balkonu nije bilo mog muža. Ponovo sam legla u krevet, ali sam odmah ponovo ustala iizašla na balkon i već sam imala tako neku užasnu slutnju, rekla je i pogledala sa balkona dole. Nabetonu ispod balkona ležao je leš pokriven ćebetom. Odmah sam znala da je to moj muž, rekla jemlada žena. U hotelskom holu su joj rekli da su već u tri sata izjutra na betonu pronašli leš smrskaneglave. Direktor hotela joj je rekao da nije hteo da je probudi i uplaši i da je stoga čekao da ona siđe uhol, što se u tom trenutku i desilo. Ako je posredi zaista njen muž i to bez ikakve sumnje i ako onamože da ga bez pogovora identifikuje, on bi se odmah postarao za dalju proceduru. Mlada žena jeodjedanput bila u stanju da sasvim mirno ispriča svoju priču i stekao sam utisak da se smirila upravozato što sam je naveo da sve to mirno ispriča, pomislio sam sada. Kao da je bilo juče, ponovo sam ječuo kako kaže. Bez reči se popela na osmi sprat kod svog sina, lift kao u gotovo svim jeftinimhotelima nije radio, i uzela je sina i s njim ponovo sišla u hol. Sudeći po njenim rečima, umeđuvremenu se okupilo mnogo radoznalaca, mada je bilo tek oko šest. Pojavio se lekar, policija,onda su njenog muža ugurali u pogrebna kola koja su stigla sa Palme i odvezli ga. Ona je ostala uholu, nimalo ne učestvujući u svemu što se zbivalo, barem pola sata bila je nesposobna da ponovoustane i grlila je sina. Onda je otišla u sobu i dva dana je nije napuštala. Kad je, drugog dana, prepodne sišla u hol, rekli su joj da je njen muž sahranjen na groblju na Palmi i u ruku joj stavili ceduljusa brojem parcele. To je bilo sve. Taksijem se odvezla na groblje i tek posle višečasovnog očajničkogtraženja, sudeći po njenim rečima, našla je grob. Bila je užasna žega i ona je imala samo jednu želju,da odmah umre. Ali ta joj se želja, naravno, nije ispunila. Na njeno zaprepaštenje, njenog muža nisučak sahranili samog, već tik uz leš neke nedelju dana ranije preminule Izabele Fernandez, u jednom odnadzemnih betonskih kovčega visine nekih sedam spratova kakvi su u zemljama juga usled nedostatkaprostora neophodni i uobičajeni. Tako je sa sinom, već dva dana po muževljevoj smrti, niko ne znazbog kojih se on razloga i kako sa balkona hotela Pariz sunovratio u dubinu, stajala pred odavnozapečaćenim grobom na kome čak nije bilo obeleženo njegovo ime, samo ime neke njoj potpunonepoznate sedamdeset dvogodišnje žene i broj iskljucan na žućkastoj mermernoj tabli, broj njenogmuža. I o ovome svemu je mlada žena, koja je u međuvremenu naručila drugu kafu, pričala dostamirno. Onda je iznenada ustala i rekla da je zapravo nameravala da ode na groblje, kao i svaki dan, većje celu sedmicu na Palmi i svakoga dana posećuje groblje na kome se sada već sasvim dobro snalazi.Najradije bi ostala ovde, na Palmi, u Nemačkoj bi bila samo nesrećna. Već dva puta je umeđuvremenu bila na Palmi zbog ovog tužnog zbivanja i njegovog pravnog aspekta koji je dopao nju.Prvo je verovala da može da se osloni na nemački konzulat, ali taj konzulat ju je sasvim ostavio nacedilu, najzad su smatrali drskošću što ih Ana Hertl uznemirava i ona je prestala da im se dalje obraća,te je tako dopala šaka nekog prevejanog advokata s Palme koji je, doduše, sve završio ali ju je koštaone samo svega što je imala, nego i jednog velikog kredita kod Minhenske banke. Ali u celoj stvarinajčudnije je bilo što policija Anu Hertl o tom slučaju uopšte nije saslušala, nikada nije razgovarala nisa kim iz policije, poslat joj je samo račun pogrebne firme. Mnogo kasnije mi je Kanjeljasova ćerkarekla da je na trenutak pomislila da je moglo da se radi i o ubistvu, iako se ta misao činila potpunoapsurdnom te se više na nju nismo ni vraćali. Ali činjenica je da je balkonska ograda u hotelu Pariz uSanta Ponsi visoka samo sedamdeset centimetara što je zaista čak i prema španskom zakonuzabranjeno i da je mladi Hertl najverovatnije samo na časak izašao na balkon da udahne vazduh,možda da zapali cigaretu, možda još i u takozvanom polusnu pao preko balkonske ograde u dubinu,

pravo na beton ispod balkona. U međuvremenu je otvoren proces, rekla je sada mlada Hertl, već nanogama i u nameri da ide na groblje, ali ona čak nema pojma o tome kakva vrsta procesa. Donela je izMinhena fotografiju svog muža koju je želela da nam pokaže i pokazala nam je fotografiju na kojoj jebio tamnokosi mladić, mlad muškarac kao milioni drugih, bez ikakve upadljive crte, mršav, tužnogizraza lica, pre južnjački tip, pomislio sam, nikako bavarski. I jedino tada, nisam ja bio taj koji jeimao ideju ili čudovišnu nameru da mladu Hertl pita ima li nešto protiv da je mi, mlađa Kanjeljasova ija, pratimo na groblje, nego Kanjeljasova. Ne znam šta je time htela da postigne, verovatno je želeladokaze, bezmalo neposredan uvid u tragediju koju smo, iako već u veoma velikoj meri, upoznali ipakviše kroz nemoćne nagoveštaje. Sve smo se troje potom popeli ulicom Hajmea trećeg i ušli u taksikoji vodi na groblje. Ogromno je groblje na Palmi i deluje, barem po srednjoevropskim merilima,najpre neobično i stoga jezovito, više podseća na Severnu Afriku i pustinju i pomislio sam, mada samuvek mislio da mi je svejedno gde, tu nipošto neću da budem pokopan. Mlada Hertl nije više znala kodkog ulaza u groblje taksi treba da stane i vozač se zaista zaustavio na najpogrešnijem mestu. Stoga jemlada žena žurno lutala, stalno nas gubeći, sad u jednom, sad u drugom pravcu, sve vreme safotografijom pokojnog muža u ruci i nije mogla da pronađe grob. Najzad sam je zamolio da pita ljude,one pred mrtvačnicom iz koje je izlazio neopisiv smrad truljenja, gde da nađe grob svog muža. Ali onato uopšte nije bila u stanju. Uzeo sam od nje fotografiju i rekao broj parcele jednom od muškaraca usivim plastičnim mantilima koji su stajali pred mrtvačnicom, a on je pokazao u pravcu koji smo ondasve troje sledili, mlada Hertl napred, mi za njom, okolnosti uopšte nisu mogle da budu neprijatnije iodbojnije, ali mi smo to sami hteli, manje kako mislim iz saosećanja, nego iz radoznalosti, možda čaki iz gladi za senzacijom, čemu je mlađa Kanjeljasova na kraju doprinela u nezanemarljivoj meri. Nakraju smo stajali pred jednim od tih hiljada zabetoniranih mermenih četvorouglova, sa koga smomogli da pročitamo sveže uklesano ime Izabela Fernandez. Hertlovoj su se oči napunile suzama ipokušavala je da na mermernu ploču pričvrsti donetu fotografiju svog muža, što joj najpre nije pošloza rukom. Ali ja sam slučajno u džepu imao ostatak lepljive trake i njome sam prikačio fotografiju namermer. Mlada Hertl je olovkom ispod imena Izabele Fernandez bila napisala ime svoga muža, naimeHans Peter Hertl, kiša je donekle već bila sprala ime, ali još se moglo jasno pročitati. Siromašni, reklaje, ili oni koje iznenadno pogodi nesrećan slučaj kao nju i koji ne mogu dobro da se sporazumeju, kadumru stižu već istog dana u jedan takav nadzemni betonski šaht koji često nije namenjen samo za dva,nego često i za tri leša. Svuda su sa zabetoniranih mermernih tabli visile manje ili veće kite plastičnogcveća. Čitavo groblje bilo je ispunjeno nataloženim mirisima iz mrtvačnice. Prvo sam mislio daostavimo mladu Hertl samu, ali zatim mi se učinilo da je bolje da je vratimo ponovo taksijem u grad akad je iz dubine duše zaplakala, samo smo se postiđeno okrenuli i gledali niz pustoš iza groblja. Poslenekih pet minuta ponestalo joj je snage da tu stoji i zamolila nas je da zajedno napustimo groblje.Izašli smo i pošto nigde na vidiku nije bilo taksija, naručili smo ga preko portira ludnice smešteneodmah pored groblja, u velikom parku, obraslom palmama. Vratili smo se u grad, ali smo se zatimodlučili da mladu ženu, koja je već ostavljala najtužniji utisak koji se može zamisliti, prebacimo unjen hotel. Pomislio sam da je opet za boravak našla užasan hotel, ali i da joj ništa drugo nijepreostalo, pošto sada sasvim jednostavno nema ništa sem svoje strašne nesreće, da nema drugogizbora do da ode u taj užasan hotel Zenit koji je najoronuliji u celom Kalamajoru i u koji, pre svega izNemačke, sedamdesetogodišnje i devedesetogodišnje udovice guraju njihova deca sa zadnjom mišljuda ih se tako definitivno otarase i to na najjeftiniji način. Dvanaest nedelja u takvom hotelu sa punimpansionom ne košta ni koliko pola nedelje pristojnog života u Nemačkoj, kažem sebi. Za svaki Božićna desetine hiljada nemačkih udovica nađu pod jelkom takozvani kupon za prezimljavanje, takozvanidugoročni boravak kakav putničke agencije nude u stotinama najodvratnijih zamislivih hotela naMajorci, i onda starice budu poslate na putovanje na Majorku sa koga se, to je potajna želja njihovedece i davalaca kupona, po mogućstvu više ne vraćaju, a i ako se vrate, onda još jedino kao takozvani

joši, što u žargonu putničkili agenata otprilike znači leš upakovan u rashladnu vreću. Meni su,naravno, poznati i ta Majorka i ta Palma. Stanovati u Zenitu je nešto što najviše deprimira,doručkovati u smrdljivoj trpezariji sa poderanim, prljavim nameštajem od plastike i sa već odumrlimstarcima i staricama koji se mučno, na štakama, kreću ka takozvanoj sali za ručavanje koja je mračnapodrumska rupa bez vazduha i uživati u pogledu na more gledajući u nepremostive betonske zidovekuća za iznajmljivanje u visini od samo pet ili šest metara od prozora. Tu stanujete?, rekao sam kad jemlada Hertl izašla. Nije trebalo to da kažem jer je moje Tu stanujete? izazvalo njen snažan, grčevitplač. Pošto je bilo nemoguće prekinuti zauvek kontakt sa tom mladom očajnicom, prepuštenoj samojsebi u užasnoj nesreći i grčevitom plaču, mi smo, mlada Kanjeljasova i ja, odlučili da mladu Hertlsledećeg prepodneva odvedemo na pozornicu, njen vlastiti naziv!, njene nesreće, zamolila nas je i minismo mogli da kažemo ne, iako smo znali da time ulazimo još dublje u jednu sve nepodnošljivijusituaciju. U svom hotelu, prirodno, nisam uspeo da zaspim, susret sa mladom gospodom Hertlpretvorio se u teško prebrodivu noćnu moru. Tačno u jedanaest, kako je dogovoreno, mlađaKanjeljasova i ja otišli smo po Hertlovu u hotel Zenit. Ako bi trebalo opisati tu vrstu hotela koji segrade i drže isključivo iz gramzivosti, moralo bi se odlučiti na opise septičke jame za ljude, što nijemoja namera. Odvezli smo se, sada u automobilu mlađe Kanjeljasove, u Santa Ponsu i odmah otišli dohotela Pariz koji nam naravno nije bio poznat. Prošli smo kroz betonski špalir, od zidova podignutihna samo metar i po jedan od drugog i očigledno od strane dvojice različitih vlasnika, progurali smo setakoreći i odjednom se našli na mestu sa koga se moglo gledati upravo gore, ka balkonu sa koga semladi Hertl sunovratio. Tamo gore je taj balkon, rekla je njegova žena i pokazala prstom. A tu dole jeležao, rekla je. Niko više nije rekao ništa. Provukli smo se ponovo nazad kroz zidove i ušli u auto.Ćutke smo se odvezli na Palmu, pustivši najpre mladu gospođu Hertl da izađe pred njen hotel Zenit.Više je nismo videli. To bi nam bilo nemoguće. S druge strane, nismo se s njom ništa više nidogovorili. Sem toga, sutra je imala let za Minhen. Još uvek vidim njeno lice kakvo je bilo kad se odnas oprostila. Uvek ću to lice videti. Mlađa Kanjeljasova, pametna devojka koja je u međuvremenu, sadvadeset četiri!, dogurala već do Šopenovog koncerta u Saragosi i do jednog u Madridu, a i do pozivana Salcburške letnje igre, predložila je da se odvezemo blizu Inke da tamo večeramo. Sećam se dasmo napolju ostali da dva posle ponoći i, što nisam učinio već preko dvadeset godina, da sam igrao, snjom. Sa tom slikom sam se probudio u toj pletenoj stolici na Borneu i bacio pogled na prozoreKanjeljasovih. Svetlo je bilo uključeno, bili su kod kuće. Ali danas, još danas, neću se javiti, rekaosam sebi, a ko zna da li ću im se javiti uopšte. Čovek u mom stanju! Videću. Stigao je sumrak i ja samustao, platio i vratio se u hotel, polako, kako i priliči bolesniku. Na molu sam porazgovarao sanekoliko ribara. Ali samo kratko, da bih odmah nastavio dalje. Vidimo toliko tuge, rekao sam sebi naputu za Meliju, kad vidimo, vidimo tugu i očaj drugih, dok drugi vide naš. Hoće da se preseli naPalmu, mlada nesrećnica, mislio sam, da bi bila u krajnjoj blizini svog mrtvog mladog muža. Ali kakoi od čega će onda na Palmi živeti? Ako, kako kaže, više ne može da živi u Nemačkoj, ovde to tekuopšte za nju nije moguće. Prirodno, više nisam mogao da oslobodim glavu od misli na mladu ženu ipitao sam se zašto sam se zapravo na Borneu, odmah pošto sam se spustio u pletenu stolicu do ulice,suočio sa ovom tragedijoin, šta me je zaista navelo da se sa njom suočim. Trebalo je da svu energijuusmerim na Mendelson-Bartoldija, ali sam na svoj rad zaboravio zbog tragedije Hertlovih, koja se,kako sam opet odmah morao da pomislim, odigrala još pre više od dve godine, i možda ta tragedijamene tek sada zapravo pogađa, dok su je mlada Hertl, kao stvarna žrtva, i njen sin, možda do ovogtrenutka odavno preboleli, a i to bi bilo moguće, logično sam razmišljao. Zaista, još od poslednjegboravka na Palmi, na tu Hertl i njenu nesreću nisam više ni pomislio, nikada je se nisam setio. Alisada, zbog okolnosti što sam se na Borneu spustio u pletenu stolicu da se smirim i zaista odmorim,ona se odjednom ponovo pojavila u mojoj glavi i bušila ju je i skoro me izludela. Na putu u hotel prvosam hteo da pozvonim kod Kanjeljasovih, ali sam ipak uspeo da se savladam i nisam pozvonio, na

putu ka hotelu pomislio sam onda da sam već tri, četiri puta na Palmi hteo da započnem saMendelson-Bartoldijem i da mi to nikada nije uspelo. Nigde mi nije uspelo. Ni na Siciliji, ni na jezeruGarda, ni u Varšavi, ni u Lisabonu, ni na jezeru Mond. Na svim tim mestima i još na mnogim drugimapokušavao sam da počnem svog Mendelson-Bartoldija, u sva ta mesta u osnovi sam putovao samozbog tog rada koji je trebalo da započnem i u njima ostajao koliko god je bilo moguće, beskorisno.Zbog ove misli, moj put ka hotelu je, prirodno, postao turoban. Iznenada, gust vazduh koji je zaudaraoi pritiskao, odjednom je bio kriv za naglo gušenje koje me je navelo da zastanem u malom parkuispred jahting-kluba, morao sam čak da sednem na jednu od tamošnjih kamenih klupa da bih sesmirio. Napadi gušenja nastupaju neočekivano, nikad se ne zna zašto, iz kog kratkoročnog razloga,tada progutam jednu, dve glicerinske pilule iz staklene cevčice koju neprestano, svejedno gde senalazim, imam uz sebe. Ali ipak treba da prođe pet do deset minuta da počnu da deluju. Koliko semeđutim pogoršalo moje stanje u odnosu na moj poslednji boravak na Palmi, pomislio sam. Ako mevide Kanjeljasovi, uplašiće se. S druge strane, mislio sam, na meni se ne vidi moje pravo stanje kojeteško da može biti gore, ili umišljam. Raditi sve polako, sve sa obazrivošću, rekao sam sebi, obazrivo,bile su reči na kojima je najviše insistirao moj internista. Ali neću da se predajem, mislio sam. Sadviše ne. Najpre, vazduh je divan, miriše, potpuno me oživi i naglo me smlati kao psa. To mi jepoznato. Ali od svih klimatskih uslova koje poznajem, ovi na Palmi su najbolji. I ipak je to najlepšeostrvo u Evropi, ni stotine miliona Nemaca i podjednako užasnih i konfliktnih Šveđana i Holandananisu mogle da ga unište. Danas je ono lepše no ikad. A koje mesto i koji predeo i šta već bilo, misliosam, nema i svoju drugu stranu? Dobro je što sam otišao iz Pajskama i što sam iznova počeo na Palmi.To je novi početak, mislio sam i ustao sa kamene klupe i krenuo dalje. Palme koje su u mom sećanjubile tako visoke, sada su još narasle, i do dvadeset metara, sve su otprilike u sredini svoje poslednjetrećine gore imale blagi pregib. Kako su divno svetlucala svetla putničkih lađa preko puta u velikojluci. Hotel Viktorija, pročitao sam, i tu sam jednom stanovao, ali sada, poslednjih godina, celaodvratna gomila takozvanih novih bogataša sručila se na njega i učinila ga nepodnošljivim. Ne, nikadaponovo u Viktoriju, rekao sam sebi. Oko petnaest minuta posle napada gušenja, iznenada sam koračaosasvim bez poteškoća duž mola i sasvim nesvesno se vratio na staru naviku: brojao sam katarkejedrenjaka i jahti kojih je ovde bilo ukotvljeno na hiljade, većina je pripadala Englezima koji su htelida prodaju svoje lađe i skoro na svakoj drugoj bila je tabla sa natpisom for sale; i Engleska je sadakonačno abdicirala, rekao sam sebi. Ali ta rečenica me je razveselila, premda je mogla da me još višerastuži. Nisam odmah otišao u sobu, nego sam ostao da sedim u holu hotela. Ugledamo li čoveka kogane poznajemo, rekao sam sebi, sa zaista idealnog mesta u holu, odmah želimo da znamo ko on možeda bude i odakle dolazi. Znatiželji te vrste mogu najbolje da udovoljim u hotelskim holovima iprilikom svakog hotelskog boravka razvijam je u svoju omiljenu igru. Ovaj je možda inženjer? ili,preciznije, graditelj elektrana? Ovaj je možda lekar, internista ili hirurg? A ovaj veletrgovac? A ovajbankrotirani? Knez? Propao, u svakom slučaju. Tako satima mogu da sedim u hotelskom holu i pitamse ko je ovaj i onaj, i najzad se to odnosi na sve koji stupe u hol. Kad se umorim, odem u sobu. Tevečeri bio sam potpuno iscrpljen, već samo zbog hodanja ka Borneu i opet natrag, a pre svega zbogkatastrofe te Hertl koja mi sve vreme nije izlazila iz glave. Ranije sam u sobu unosio čašu viskija,sada samo čašu mineralne vode. Mislio sam da ću spavati, ali nisam spavao. Dobro je da sam ogrnuobundu, pomislio sam, sigurno bili se prehladio sedeći na Borneu. Kad u glavi imamo rečenice, misliosam, još uvek nemamo odlučnost da ih i stavimo na papir. Rečenice nas plaše, najpre nas plaši misao,onda rečenica, naposletku to što tu rečenicu možda više nemamo u glavi kada hoćemo da je zapišemo.Vrlo često neku rečenicu prerano zapišemo, neku, opet, prekasno; rečenicu moramo da zapišemo upravom trenutku, inače je zauvek izgubljena. Moj rad o Mendelson-Bartoldiju je književni rad, rekaosam sebi, nije muzički, premda je muzički u potpunosti. Dopustimo da nas neka tema veže i vezanismo njome mnoge godine, decenije, i dopustimo da nas ponekad uguši. Jer joj ne pristupimo dovoljno

rano, ili zato što smo joj prerano pristupili, Vreme nam uništava sve, šta god da radimo. Spise i knjigekoji su mi za rad neophodni posložio sam na pisaćem stolu koji sam od hotela naručio za sobu, tako dasam konačno mogao da se uzdam u ispravnost, dakle u zakonitost njihovog rasporeda. Verovatnosamo zato i nisam nikada ranije mogao da počnem sa svojim radom, jer knjige i spisi na mom pisaćemstolu nisu bili ispravno poređani, rekao sam sebi. Pre nego što sam otišao u sobu svima sam dao, kakomislim, velikodušnu napojnicu, imao sam utisak da su je oni smatrali isto tako visokom kao ja. Zamene su oni uvek činili sve, ljubazni su kao i uvek. Trideset godina dolazim na Palmu, a već prekodeset u Meliju, ljudima je poznat taj Austrijanac. Svaki put sam došavši rekao da ću pisati rad o momomiljenom kompozitoru, ali ga do danas nisam napisao. Kad uđem u moju sobu sedamsto tridesetčetiri, na pisaćem stolu me dočeka štos hartije. Kad odlazim, papira više nema jer sam ih ispisao, ali i,malo po malo, sve pobacao. Možda ću sada imati sreće!, rekao sam sebi. Izašao sam na balkon, ali meje zaslepilo blještavo svetlo koje je kupalo katedralu i ja sam se, poslednji put te večeri, vratio u sobu,navukao zavese i mislio, kako rekoh, da ću moći da zaspim i, naravno, nisam mogao da zaspim. Kadaje prvi put posle muževljeve smrti doletela iz Minhena na Palmu, po povratku je sa užasom morala dasazna da je njihova radnja u Truderingu opljačkana, izuzev nekoliko bezvrednih stvari. Osiguranjekoje je bila zaključila još za muževljeva života nije platilo odštetu, jer radnju nije obezbedila popropisu, sudeći po Hertlovoj. Potom ju je tužila neka američka firma čije je aparate uglavnom držala uskladištu, to je milionski proces, sudeći po mladoj Hertl. Ali takvoj se osobi, pomislio sam, u većtrosatnoj nesanici ležao sam u krevetu, ne može pomoći. Postoje stvarno milioni takvih nesrećnihpriroda kojima nema spasa. Dok god su živi, uskaču iz jedne nesreće u drugu, a da protiv toga ništa nemože da se učini. Takva osoba je mlada Hertl, pomisilo sam. Ustao sam i stavio Mošelesovu knjigu,koja je ležala na desnoj strani pisaćeg stola na Subringovoj knjizi, a sa leve strane ispod Nadsonove.Zatim sam ponovo legao u krevet. Mislio sam na Pajskam koji je verovatno bio potpuno zavejan iukočen mrazem. Kako sam samo mogao da verujem da ću tokom ove zime u Pajskamu biti u stanju daprovedem makar i nekoliko nedelja. Ipak sam tvrdoglav, pomislio sam. Pajskam i sve što je u vezi satim potpuno sam iscrpeo, pomislio sam. Ne smeš da zaboraviš Johana Gustava Drojsena, pomisliosam. Violinski koncert u e-molu završen 1874, pomislio sam. Ustao sam i zabeležio tu rečenicu, da bihodmah zatim ponovo legao. Prvo izvođenje Elias u Birmingemu 26. avgusta 1846, pade mi na pamet,ponovo sam ustao i otišao do pisaćeg stola i sačinio zabelešku. Kad sretnemo osobu poput Hertlove,pomislio sam, koja je tako nesrećna, odmah sebi kažemo, mi lično nismo tako nesrećni kako mislimo,mi čak posedujemo jedan duhovni rad. A šta ima ta mlada žena, izuzev trogodišnjeg deteta od mužakoji je umro sa dvadeset tri godine, na kakav god način? Zaista se pred nekim još nesrećnijim odmahuspravimo. I naša bolest, uključujući čak onu smrtonosnu, nije gotovo ništa. Umesto da pišem oMendelsonu, napisaću ove beleške, pomislio sam i: moram da nazovem Elizabetu, moju sestru u Beču.Nisam zaspao do pola tri posle ponoći, mislio sam na svoj rad, deset godina pomeran, odlagan, misliosam i kako ću ga ujutro započeti, kakvom rečenicom i odjednom sam u glavi imao niz takvihtakozvanih prvih rečenica. I mladu Hertl. Njena je nesreća, rekao sam sebi, što je naterala mladogHertla, svog muža, da napusti inženjersku karijeru i lati se posla koji mu uopšte nije odgovarao, i ondaga je još, iz kakvog god razloga, nagovorila na putovanje na Majorku. Pogubna ideja, mislio sam,krajem avgusta putovati na Palmu! Grad i celo ostrvo lepi su samo zimi, ali onda su lepši od svegadrugog na svetu. Spavao sam samo dva sata i u pola šest se probudio sa ovom mišlju: sada mi ječetrdeset osam godina i dosta mi je. Na kraju ne moramo da opravdamo ni sebe ni bilo šta drugo.Nismo mi sebe napravili. I umesto da pristupim Mendelsonu, što sam bezuslovno nameravao i za štasam u osnovi čak, kako sam u pola četiri ujutru verovao, imao idealne preduslove, po buđenju sammislio još samo na mladu Hertl. Taj slučaj mi nije dao mira i ustao sam u petnaest do šest saglavoboljom vezanom možda i za predstojeću promenu vremena, jer ni pod kojim uslovima nisamhteo da se, neodlučan između ostajanja u krevetu i ustajanja, izložim depresiji koja je neizostavno

morala da nastupi. Mlada Hertl mi nije dala mira i ja, naravno, tog jutra uopšte nisam bio u stanju dazapočnem svoj Mendelsonrad. Moram što je brže moguće na groblje, rekao sam sebi, odjedanput saužasnom odlučnošću, ne znam s kog razloga. Još pre sedam sam naručio taksi i odvezao se na groblje.Tamo uopšte nisam imao poteškoće da pronađem večito počivalište mladog Hertla. Bio sam tamo zanekoliko minuta. Ali na moju zapanjenost, na dotičnoj mermemoj ploči spuštenoj u beton sada nisu,kao još pre godinu i po, stajala imena Izabela Fernandez i Hanspeter Hertl, nego, oba već uklesana umermer, Ana i Hanspeter Hertl. Odmah sam se okrenuo i brzo otišao do dežurnog portira poredmrtvačnice. Nakon što sam uspeo da mu svoje pitanje čak i na španskom sasvim učinim jasnim i, kakosam mogao da vidim, vrlo dobro razumljivim, portir je samo, nekoliko puta, izgovorio reč suicidio.Otrčao sam do ludnice da pozovem taksi, što s groblja nije bilo moguće, odmah se odvezao natrag uhotel. Navukao sam zavese moje sobe, piše Rudolf, popio više tableta za spavanje i probudio se tek zadvadeset šest sati, u najvećem strahu.

1 Bugvile – tropska biljka, gaji se u saksijama, na Sredozemlju raste sama kao žbunasta puzavica sa roza-Ijubicastim cvetom – prim. prev, i dalje.2 Ramon Ljul (1235-1316) – veliki katalonski pesnik i mistik.3 Ruidoso (španski), bučno.

BIBLIOTEKAROMANKnjiga sedma

Tomas Bernhard BETONPrvo izdanje

IzdavačAlexandria Press Beogradhttp://www.alexandria-press.comStalni Internet štand na Frankfurtskom sajmu:http://e.book-fair.com/alexandria-presshttp://e-buchmesse.de/alexandria-press

e-mail: webmaster@alexandria-press.com

UrednikIgor Marojević

PrevodMirjana Avramović

Dizajn i slogAlexandria Press Digital Studio Miroslav Jovanović

Složeno pismomBookman Yu 10/13pt

CoverViktor Šekularac, ClockVVorkStudio

ŠtampaVOVA, Beograd

Tiraž1000

Beograd 2005

ISBN 86-83275-29-9

Table of ContentsTable of ContentsBETONPredgovorBetonUntitled

Table of ContentsTable of Contents 2BETON 2Predgovor 2Beton 2Untitled 2