antisrpstvo u udzbenicima istorije u crnoj gori

79
Docent dr Aleksandar Stamatovi} ANTISRPSTVO U UXBENICIMA ISTORIJE U CRNOJ GORI

Upload: ivan-taki-hellspawn-latkovic

Post on 24-Oct-2015

273 views

Category:

Documents


52 download

TRANSCRIPT

Docent dr Aleksandar Stamatovi}

ANTISRPSTVO U UXBENICIMA ISTORIJE UCRNOJ GORI

Docent dr Aleksandar Stamatovi}

ANTISRPSTVO U UXBENICIMA ISTORIJE U

CRNOJ GORI

Izdava~:Srpsko narodno vije}e

Za izdava~aDr Mom~ilo Vuksanovi}

Recenzenti:Prof. dr ^edomir M. Lu~i}

Prof. dr Ranko Peji}

Docent dr Aleksandar Stamatovi}

ANTISRPSTVO UUXBENICIMA ISTORIJE

U CRNOJ GORI

PODGORICA2007.

Posve}eno prijatequ istori~aru prof. dr Jovanu R. Bojovi}u (1934-1996)

AAko starje{ina {kole opazi, da weki nastavnik upredavawu svoga predmeta ne pola`e toliko truda,koliko je potrebno, da bi u~enici prema propisa-

nom nastavnom planu mogli napredovati i uspijevati utom predmetu, ili ako opazi da weki nastavnik u pre-davawima udari pravcem koji se ne sla`e sa na~elimamorala i vjere pravoslavne niti s interesima dr`avecrnogorske i narodnosti srpske, ili da nepedago{kimdr`awem u {koli i van {kole potkopava disciplinuu~enika, du`an je pozvati na odgovor takvoga nastavnikai opomenuti da se pozivu svome boqe i savjesnije odaziva.

(Zakon o nastavnicima Bogoslovsko-u~iteqske {kole,gimnazije, realka i drugih sredwih {kola u Kwa`eviniCrnoj Gori, Prosvjeta, sveska 11-12, Cetiwe, 1890.)

7

UMJESTO PREDGOVORA ILI ZA[TO OVA KWIGA?

IIсторија је као наука имала неколико својих развојнихфаза, док се није уобличила у данашњем смислу. Уоста-лом, пут сазнања има само свој почетак, а никад крај,

било да се ради о општем сазнајном процесу, било о конкрет-но научном. Пратећи тај тренд, историја је као наука и до-стигла данашњи критички не само сазнајни, него и продук-тивни карактер. Упоредно са историјском методологијом, каопутем научног сазнања, што одговара истраживачком процесу,текао је и пут продуковања, односно презентације прошлостимладим нараштајима. Како је у научном сазнајном процесу циљутврдити када се и како нешто десило, те који су му узроци,тако то стање треба да одговара, и у повратном процесу ка мла-дим нараштајима. Стога се у оквиру историје као науке, разви-ла и посебна дисциплина: методика наставе историје, чији јециљ да млади нараштаји науче шта се и како десило у прош-лости, и који су му узроци, те да се из тих догађаја развијуваспитне посљедице, које могу бити различите, а базиријају сена позитивистичком тренду.

Како је историја утемељена на позитивистичком тренду,израженом у латинској изреци да је учитељица живота, то јењен негативистички тренд, такође оличен у чињеници, да јепишу побједници. Схватана у философско етичком основу, ис-торија је истина о прошлости. Како заиста утврдити ту истину,и по којим принципима, односно критеријумима, није ново пи-тање? За једно вријеме, историјске прилике, личности на влас-ти, идеологије, вјерске заједнице, класе и сл. нешто из прош-

9

зилази и лаж и негативистички тренд у опште гледано обра-зовном процесу, и коси се са основним педагошким и дидак-тичким принципима. Лаж и фалсификат преточени су у уџбе-нике историје у Црној Гори. Стога је и ова књига покушај дасе она разобличи, не само у стручном, него и у етичком смис-лу. Да се укаже на сву њену погубност по младе нараштаје иЦрну Гору, на ону идеологију, режим, и индивидуе, који сукроз различите облике носиоци тог тренда.

Аутор

лости може бити позитивно, а нешто негативно, а да послијенеколико деценија ти критеријуми, на сасвим истом простору,можда чак и са истом генерацијом буду поремећени. Очиг-ледан примјер за то је и Црна Гора. Иако чак и за балканскеприлике релативно мали и малољудан простор, она најбољепоказује, како је само у једном вијеку, тумачење њене прош-лости потпуно преображено, практично до несхватљивихразмјера. Како је већ речено, није ништа ново, да се историјастави у службу једне идеологије, класе, партије, личностиитд., али оно што се данас дешава у Црној Гори, прелази упроцес мијењања колективне свијести, а са тим и колек-тивног памћења једног народа. У којем циљу? У циљу ства-рања новог народа, са новом државом, са новом црквом, сановим језиком, са новом етичком свијешћу, са новом... Каоосновица за све то треба да послужи фалсификована илиизмишљена прошлост!

У ком циљу је то мијењање колективног памћења једногнарода? Непобитно у брисању његовог српског националногидентитета, оличеног у разним аспектима, од оног класичнонационалног, до вјерског, језичког, државно симболичког,писменичког. Историја је у Црној Гори попримила карактермас медијске науке, и одавно изашла из домена науке каонауке, било да се њом бави све и свако, односно нестручнеособе у професионалном смислу, па до истог таквог презен-тивања историје у разним средствима и облицима мас меди-ја. Циљ је ући у сваку кућу, у сваку породицу, и на популис-тички начин доказати да јесмо оно што нијесмо, и да су нашипреци били оно што нијесу. Да је Црна Гора била оно штоникада није!

Поред тог тренда, полази се од младих нараштаја. Циљ једакле, кроз наставу историје, индоктринисати младе нара-штаје. Тиме је поремећен не само основни образовни карак-тер методике наставе историје, са којим се ствара потпунопогрешна слика о прошлости једног народа, него што је јошгоре, и поремећен васпитни карактер наставе историје, јер излажи, односно фалсификата чињеницa из прошлости, прои-

10 11

UVOD

RRазматрање питања антисрпства у уџбеницима историје уЦрној Гори, је вишеструк научни процес у различитомтематском смислу, иако се уобличава у једну цјелину. Он

подразумијева најприје сагледавање карактера наставе исто-рије, и уџбеника наставе историје, док је Црна Гора биланезависна држава, тј. Петровићка Црна Гора до 1916. године.О овом питању значајан рад дао је проф. др Здравко Делетић,са насловом „Настава историје у Црној Гори од 1834. до1918. године“. Прошлост Црне Горе тада је тумачена као срп-ска, исто као и идентитет Црне Горе и Црногораца у доменусадашњице тог времена. О томе свједоче не само бројна из-ворна документа, него и планови и програми наставе истори-је, уџбеници историје, као и оно што је у њима писало, свје-дочанства итд. Све то ће бити наведено у мањем или већемобиму кроз ову књигу. Са друге стране имамо сасвим обра-тан процес у данашњици, такође кроз уџбенике историје. Уопштем смислу, првонаведени период, односно тумачењепрошлости Црне Горе у њему, у данашњој историографији,карактерише се као „ненаучно“, „митско“, „архаично“, „гус-ларско“, „некритично“, „нестручно“ итд. У том тренду, направ-љени су и данашњи уџбеници историје у Црној Гори. Они ћесвакако бити анализирани, како са класичног стручноисторијског становишта, да би се показало документима, да серади о фалсификовању, или преиничавању прошлости, тако иса становишта методике наставе историје.

Да би се то урадило, нема превеликих потешкоћа. Посто-ји низ изворних докумената у црногорским архивима, првен-

13

GLAVA PRVA

NASTAVA ISTORIJE U SLU@BI FALSIFIKATA I INDOKTRINACIJE MASA

Ако највећу лаж поновим дневно сто пута преко радија, она ће постати истина!

(др Јозеф Гебелс, нацистички шеф пропаганде)

DDа је настава историје, у развитку људског друштва, иконкретрних друштвених система, била врло често услужби њихових идеолошких, партијских, лично кул-

тних, класних, вјерских и националних карактеристика, нијеникаква новина. Тумачење прошлости, по образцу и крите-ријумима наведених фактора, требало је да послужи за ин-доктринацију маса, да би се истима сви ти фактори, односнопоједини од њих, који су покретачи и креатори конкретногдруштва, односно на власти у том друштву приказали каопозитивни, и једини могући, а све у циљу непромјенљиво-сти. Памћење једног човјека сеже све даље, што је он стари-ји, а што је старији, све је теже мијењати његово мишљење иидентитет. Стога је настава историје, односно уџбеник исто-рије, као нешто сасвим конкретно, идеално полазиште, да сеод младих нараштаја, створе личности по одређеном обрас-цу, или калупу, у интересу владајућег естаблишмента, илиличности, и свих оних посебности које их карактеришу. Циљтакве наставе историје, односно уџбеника, је да најприје крозживу ријеч наставника, а још више кроз уџбеник историје,буде формирана млада особа, а касније зрео човјек, убијеђенда нешто што се сада де{ава, има своју истинитост, правил-ност, и логичан ток кроз вријеме, са садашњицом. По схва-

ствено Државном архиву Црне Горе на Цетињу, и његовимархивским одјељењима стационираним по већим црногор-ским градовима. Период црногорске прошлости до 1875. го-дине, тј. до догађаја који се претходили тзв. Вељем рату од1876. до 1878. године, из којег је Црна Гора изашла као неза-висна држава, оличен је у изворној грађи концентрисаној уДворском архиву на Цетињу. Коначно, период песљедњег ви-јека црногорске прошлости, значајно је заступљен кроз Ар-хив историјског института Црне Горе у Подгорици, нарочи-то, ако се ради о догађајима уједињења 1918. године. На ос-нову све ове изворне грађе, објављена су кроз вријеме ибројна документа. Предмет истраживачког материјала, можесе тражити и кроз бројне библиотеке у Црној Гори, а наро-чито Централнoj библиотеci „Ђурђе Црнојевић“ на Цетињу,као и библиотекama већ наведених архива. У њима се могунаћи разни уџбеници и публикације. Незаобилазан је сва-како, и Архив Митрополије Црногорско-приморске на Цети-њу, који чува разна акта, као и дневнике Богословско-учи-тељске школе на Цетињу.

Тематици којом се ова књига бави, треба најприје, илиможда послије свега, прићи и са општег педагошког, и дидак-тичког карактера, јер су кроз садашње уџбенике историје уЦрној Гори, нарушени општи принципи и смисао ових наука.

14 15

је тако са чврстим предумишљајем. Можда неки ученици изнају да им се сервира лаж, јер су о конкретном догађају иван школе, и ван уџбеника нешто сазнавали, читајући, илисазнавши истину у кругу своје породице. Што је старији,ученик може и да ствара све више своју критичку свијест.Тиме је продуковање лажи, а да је ученик тога свјестан, јошстрашније у очима, или схватању ученика. Како се прошлосткроз уџбенике лажно тумачи, то се читав систем друштвенихвриједности заснива на лажи и фалсификату!

Један од основних сегмената васпитног процеса наставеисторије, и њених уџбеника је развијање патриотизма. Ако јетај патриотизам заснован на лажима и фалсификатима, а уовом случају ради се о развијању патриотизма и љубави пре-ма својој домовини Црној Гори, онда она егзистира на нече-му што није добро и није утемељено. Вјековима се у ЦрнојГори патриотизам развијао као љубав према Српству, и спре-мност да се оно брани, почев од Црне Горе, па шире. Крозсадашње уџбенике историје развија се свијест, да је патрио-тизам према Црној Гори мржња према свему што је српско.Да су Срби и Србија криви за сва зла у Црној Гори. Очиглед-на српска свијест Црногораца, и њихов српски идентитет упрошлости, тумаче се кроз уџбенике историје као нешто нес-вјесно, примитивно, или пак наметнуто од извањаца Срба,придошлих у Црну Гору током XIX вијека. Тиме се свој на-род идентификује као интелектуално неспособан, са миљеомафричких племена, код којих је било ко могао доћи, и казатиим да јесу оно што нијесу. Кроз уџбенике историје, тако семрзећи други народ, тј. српски, развија свјесно шовинизам, инационализам негативног типа. Не дакле, национализам крозистинску своју форму, који значи љубав према свом народу идржави, и спремност да се они бране, него национализамкоји значи мржњу према другим народима, тј. српском.

Развијањем тезе да Црногорци нијесу национално Срби,и да Црна Гора у прошлости није била држава српског на-рода, те да су Црногорци посебан национ, а све у колизији сапрошлошћу, жели се створити лажни идентитет не само

тању креатора, и конкретних властодржаца једног друштва,што тај процес индоктринације, у конкретном случају наста-вом историје почне раније, резултати су бољи и дугорочнији,а самим тим и њихова власт, и све оно што је карактерише уразним, већ набројеним аспектима.

Општи педагошки и дидактички принципи, а посебноони који се односе на друштвене науке, употребљиви су засве њих, те се од науке до науке, веома мало разликују, пасамим тим односно и на историју, тј. наставу историје, иуџбенике историје. Но, баш због тога, што имају општу упот-ребљивост, могу се користити са могућношћу широког ас-пекта посебности од науке до науке, па и у историји. Основ-ни принцип наставе историје, па самим тим и њеног уџбе-ника, је образовни, односно сазнајни, тј. да се из њих сазнанешто што се до сада није знало, са свом својом особеношћу,и научном систематичношћу. У том смислу, уџбеник истори-је треба да одговори на питање, када се нешто десило, подкојим околностима, који су његови узроци, а које посљедице?Све то треба да буде уобличено у провјерена историјска саз-нања. Садашњи уџбеници историје, једним својим дијелом,оспоравају образовно сазнајни процес, односно своју нам-јену, јер поједине догађаје оспоравају, или представљају дасе уопште нијесу десили.

Свакако раширенији процес аномалије у садашњим уџ-беницима историје, је онај, који се тиче другог важног сег-мента, а то је васпитни. Васпитни карактер наставе историјеима широк дијапазон примјенљивости. Тумачећи разне дога-ђаје, личности, и процесе у прошлости Црне Горе, уџбенициисторије, односно њихови аутори, свјесно и намјенски оглу-шили су се о тај карактер. Они су свјесно нарушили принципистинитости, производећи фалсификат, или тумачећи некидогађај онаквим, каква није његова суштина, и шта је онзначио. Лаж дакле, тј. неистина су њихов васпитни циљ. Лажу служби актуелног црногорског режима, и по његовим пот-ребама. Лаж се промовише као људска вриједност, иако обје-кат ка којем се та лаж усмјерава, а то је ученик то не зна. Она

16 17

Читав тај процес, најбоље је описао проф. др Јован Р.Бојовић, дугогодишњи директор Историјског института Цр-не Горе у Подгорици, у својој брошури „Српски народ у југо-словенској федерацији 1945-1991,“ nа овај начин: “Почев од70-их година у Црној Гори се врши систематска денациона-лизација српског народа. Истичу се црногорски језик и по-стојање 1000-годишње црногорске државе, пишу се „истори-је црногорског народа“ и сл., покрећу се и таква смијешнапитања, као питање аутокефалности црногорске цркве, рушесе стари споменици (црква св. Петра на Ловћену у којој јесахрањен Петар ÀÀ Петровић Његош, а подиже се нови Меш-тровићев, који одудара од православне концепције и временау коме је живио Његош). Црногорски сепаратисти су форси-рани од стране комунистичке врхушке у Југославији. Њихподржавају сепаратисти из бивших југословенских репуб-лика и покрајина, као и сепаратистичке националне мањинеу Југославији. Црногорске сепаратисте помажу и неки кру-гови са Запада, у првом реду Католичка црква. Данас сепа-ратистичке снаге у Црној Гори траже независну и само-сталну Црну Гору, што је незамисливо за већину народа уЦрној Гори. “Ова Бојовићева брошура, је у ствари његовштампани реферат, прочитан на руском језику, на међународ-ном научном скупу у Москви 31. маја 1993. године, на тему„Русија и Југославија - Криза федерације.“

опште једног народа, него и посебице једне личности. Тимесе поред патриотског, задире и у етички сегмент васпитногзадатка наставе историје и уџбеника историје. Стварање лаж-ног идентитета личности, само је једна од намјенских кари-ка оваквих уџбеника историје. Особа са лажним иденти-тетом, односна она која своје погледе мијења у зависности одвладајућег режима, нарочито ако се образује и васпита каотаква, представља негативну особу.

Развијање самосталне особе, и критичке особе према дру-штвеним процесима, у том смислу да она сама може дапросуди, шта је у једном друштву, па и у друштву у коме жи-ви позитивно или негативно, свакако је један од фунда-менталних задатака васпитног процеса наставе историје, ињених уџбеника. Преко уџбеника који ће бити обраћени уовој књизи, свјесно и намјерно се тај принцип нарушава.Дају се судови који су у колизији са провјереним историо-графским подацима, чиме се настоји створити млада особашаблонизираног мишљења, или можда мишљења, које се попотреби може мијењати. Све се то опет доводи у везу саобразовним карактером историје. Задатак наставе и уџбени-ка, је да у компарацији, са оспособљавањем ученика за исто-ријско мишљење и закључивање, створи и слободну особу.

Листајући уџбенике, који ће бити обрађени, стиче се ути-сак, да је њихова основна намјера била, да се оспори све штоје српско у Црној Гори. За то је нормално требало наћи иодговарајуће особе, које ће такве уџбенике написати. По комкритеријуму:стручном, педагошком, дидактичком? Ако се тиуџбеници упореде са неким ранијим, намијењеним истимученичким узрастима, и у истој Црној Гори, види се драстич-на разлика у тумачењу догађаја, давању примата појединимтемама и сл. Генерално гледано, врло је лако закључити, даса оваквим уџбеницима почиње ново тумачење прошлостиЦрне Горе. Ново тумачење, које треба да формира и нове љу-де, нове Црне Горе. Ови уџбеници су заправо врхунац анти-српства у Црној Гори, оног антисрпства које је константноњеговано и надграђивано од 1945. године.

18 19

већи, Шекуларац је и професор на Филозофском факултету(одсјек историја) у Никшићу!

Наведени уџбеник, дјело је ауторског тандема: РадованаПоповића и Горана Мирановића. Radovan Popovi} radio jekao profesor istorije u Ma{inskoj {koli u Podgorici.Sada radi kao prosvjetni inspektor za istoriju. Горан Мира-новић завршио је Филозофски факултет (одсјек историја игеографија) у Никшићу 1994. године, а студије је отпочео 1986.године, што значи да је студирао пуних осам година. Сада радикао директор Грађевинске школе у Подгорици. Сви који знајуприлике у Црној Гори, разумију да нико не може бити изабранза просвјетног инспектора, а ни директора школе, а да нијеполитички подобан за актуелни режим.

Уџбеник је конципиран тако, да се у њему обрађују мате-ријали, тј. лекције из опште историје, историје јужнословен-ских народа, и историје Црне Горе средњег вијека. При том,историја српских феудалних држава, односно државног кон-тинуитета Рашка - Србија, обрађује се као да се ради о дру-гом народу, али нешто опширније, у односу на остале јужно-словенске народе. У техничком смислу, и смислу неких нас-тавних средстава, уџбеник је релативно добро урађен, јер јепрегледан, има доста фотографија и историјских карата, којепрате лекције.

Анализирајући лекцију по лекцију, јасно се види да сеисторија осталих српских феудалних држава настоји мини-мизирати, и хронолошки и чињенично уопштити, а историјаДукље - Зете, максимизирати, прелазећи врло често у форси-рано изношење чињеница, само да би се покрио простор. Тосвједочи и лекција број четири, са насловом „Рашка до XIIвијека“, која је сврстана у оквиру другог поглавља, са насловом„Јужни Словени до XII вијека“. Пошто је уџбеник одштампану формату А4, ова лекција текстуално покрива пола странице.2

Већ сљедећа лекција, са насловом „Држава дукљанских Слове-

ГЛАВА ДРУГА

UXBENICI OSNOVNIH [KOLA

1. Уџбеник шестог разреда

UUџбеник шестог разреда основне школе, за употребу јеодобрен рјешењем бр. 01-5168/2 од 8. октобра 2001. годи-не, од стране Министарства просвјете и науке Црне Горе.

Рецензентску комисију чинила су четири члана, од којих јеједан био психолог, један професор, а један наставник историје.Првопотписани у рецензентској комисији је проф. др БожидарШекуларац. Именовани је радио у Историјском институту Цр-не Горе, као научни савјетник, а био је и директор Просвјетно-педагошког завода Црне Горе. Но, са овим подацима није изре-чена суштина његове научне биографије. Завршио је Вишу пе-дагошку академију у Призрену 1966. године, а Филозофски фа-култет (одсјек руски језик) у Новом Саду 1972. године. Завр-шио је специјалистичке студије у Москви, са стажирањем наТбилиском универзитету у Грузији. Не прецизира се гдје јемагистрирао, само са годином - 1982. Докторирао је на Фило-зофском факултету у Задру 1985. године!? Ово су подаци узетииз „Споменице историјског института Црне Горе 1948/1988.године“, објављене у Подгорици, 1992. године.1 Дакле, пред-сједник рецензентске комисије за израду уџбеника историје јепрофесор руског језика, тј. лице коме матични факултет нијеисторија! Да апсурд, иза којег стоји политички основ, буде

2120

1.Споменица Историјског института Црне Горе 1948/88. године, Подгорица, 1992, 161.

2. Радован Поповић-Драган Мирановић, Историја за шести разред основне школе, Подгорица, 2001, 33.

држави Немањића“, која је обрађена на двије трећине стране, икоја је тематски потпуно непотребна, односно чак и текстуалнообрађенија од читавог рашког периода.6

Закључујући ову тематику, да се јасно констатовати, да јеосновни методички принцип синхронизације тема по обимубитно нарушен,не идући даље тематски, него се само бавећисрпском средњовјековном историјом. Аутори су с предумиш-љајем, под паролом детаљног проучавања микро историјесвоје државе, а све у антисрпској намјери, жељели да од ис-торије, односно од чињеница направе надристорију, и над-ричињенице, тим прије, што је Дукља-Зета улазила у саставРашке, а потом и државе Немањића, баш као што су дјеловиРашке улазили у састав државе Војислављевића, а касније иСрбије, у државу Балшића. Управо због тих чињеница, исто-рија Рашке-Зете је требала бити детаљније обрађена.

Прелазећи на спорне чињенице, дате у текстуалним мате-ријалима уџбеника, по појединим темама, односно лекцијама,најприје се полази од првих периода насељавања Словена натеритерије данашње Црне Горе, и иде кроз неколико нареднихвјекова, до окончања владавине кнеза Војислава, првомполовином XI вијека. Тај период већ је поменут у лекцији санасловом „Држава дукљанских Словена“. Аутори потенцирајудукљански карактер словенских племена, односно да је Дукља,као град могла постати фактор неке народносне посебности уодносу на друге Србе, па и јужне Словене. У времену насеља-вања Словена, Дукља је већ била опустјели град, који се вишеникада неће обновити као насеље на том мјесту. Византијскихроничар Константин Порфирогенит, у свом дјелу „De admini-strando imperio“ (О управљању државом), у глави 35, описујућиДукљу каже: “Дукља се назива по граду у овој земљи којисагради цар Диоклецијан, а сада је то пуст град и до данас сезове Дукља.“7 Дукљани су дакле само територијални појам,

на“, текстуално је обрађена на три половичне стране, а тиче сепериода до окончања живота дукљанско-зетског кнеза Воји-слава.3 Тако је рашки период, који је по догађајима и лично-стима много обилнији од наведеног периода, тј. лекције мини-мизиран у односу на овај.

Даље се наставља са лекцијом са насловом „Зета у добаВојислављевића“, која обухвата период од почетка владањадукљанско-зетског кнеза (краља) Михаила Војислављевића, доокончања владавине ове династије, а ефективно историјски,лекција обухвата период, од неких педесетак година, односнодо завршетка владавине Војислављевог насљедника краљаБодина.4 Текстуално, лекција је обрађена са четири половичнестране. Да се ради о грубом максимилизирању, односно мини-мизирању одређених тема, а са антисрпском основом, по систе-му, да дјеца у Црној Гори треба да уче српску историју, тамантолико колико и свих других јужнословенских народа,говори илекција са насловом „Србија од XII до краја XV вијека“, а којаје уврштена у четврто поглавље уџбеника, са насловом „ЈужниСловени од XII до краја XV вијека“. Ова лекција обрађујепериод Немањића, од Немање до маричке битке, а текстуалноје обрађена на четири половичне стране.5 Немањићки период,од близу два вијека, тако је обрађен, исто толико, колико и полавијека владавине два Војислављевића. У формулисању хро-нолошког наслова лекције, ауторима се поткрала груба грешка,јер се период од маричке битке, па до пада Србије под турскувласт, обрађује у последњем поглављу уџбеника, са насловом„Балканско полуострво у вријеме турских освајања“, односнодругој лекцији овог поглавља „Србија у борби против ТурскогЦарства“. Поређења ради, у ранијем уџбенику, који је такођегодинама кориштен у Црној Гори, а чији је аутор ДрагомирПетрић, немањићки период се обрађивао у три лекције. Изанемањићког периода, постоји лекција са насловом „Зета у

22 23

3. Нав. дј., 35. 4. Нав. дј., 38. 5. Нав. дј., 60.

6. Нав. дј., 65. 7. Византијски извори за историју народа Југославије, 2, одабрао Божидар Ферјанчић, Београд, 1959, 14.

хроничар Јован Скилица, описује упад византијског архонтаДрача Михаила у Дукљу, и његово пустошење текстом:“Проваливши, овај је пустошио и палио поља, док су Србизаузели и чували тјеснаце и стрмовита мјеста на путу и чека-ли повратак.“10 Стање по побједи Војислава и његових сино-ва, па и каснијег његовог насљедника Михаила, Скилицаописује овако:“Тада Михаило, Стефанов син, који је послијеоца постао владар Трибала и Срба, склопи уговор са царем иби уписан међу савезнике и пријатеље Ромеја.“11

Нарочито се у лекцији „Зета у доба Војислављевића“, по-тенцира римски утицај у Зети, pogotovo у вези са међуна-родним признањем Зете, и уздизањем Барске Бискупије, уранг Надбискупије. Чак је и једно поглавље у лекцији пос-већено Барској Надбискупији. Аутори константно желе даистакну овај утицај, што се поклапа са општом политикомлатинизације у Црној Гори, тј. замирања ћирилице као пис-ма, као и оспоравање Српске Православне Цркве, и њенеМитрополије Црногорско-приморске, у циљу њене неутра-лизације, и увођења тзв. црногорске православне цркве, којаби по свом карактеру била унијатска. Јасно је да су се Воји-слављевићи окренули Риму, да би испословали међународнопризнање Зете, јер то нијесу могли урадити код Византије, одкоје су отцијепили територије којима су владали. То се међу-тим пренебрегава у закључивању овог питања, исто као и чи-њеница, да је барски надбискуп носио титулу „надбискупбарски и примас српски“, што значи да му је паства биласрпска. У последњих неколико година, то се перманентноради, и од стране Римокатоличке Цркве у Црној Гори, као имногих других субјеката под контролом режима, како би сеизбјегло навођење становништва Црне Горе на овај зак-ључак.

назван по једном граду око кога су се населили. Да су и другасрпска племена добијала име по територијалним називима,или особеностима, потврђује порфирогенит у истом дјелу углави 33, пишући о Захумљанима, и констатујући: “Захум-љани који сада тамо станују су Срби... Захумљани су названипо планини која се зове Хум, која на језику Словена значи„они иза брда“...8 И Травуњани и Конављани су били Срби,названи по територијалној одредници, што констатује Пор-фирогенит у глави 34, констатујући: “Травунија на језикуСловена значи утврђено мјесто, јер ова земља има многоутврђења. Под Травунијом налази се и друга земља, названаКонавље. Конавље на језику Словена значи товарна кола, јербудући да је тај крај раван они своје послове обављајуколима.“9

У овој лекцији помиње се и оловни печат кнеза Петра,односно текст на њему, да је он „архонт Диоклије“. Тиме секод ученика жели постићи сазнање, да је Дукља већ тадабила посебна држава, а Дукљани посебан народ, што нијетачно, и што је размотрено већ у претходним редовима. Дук-ља је у то вријеме неспорно била у саставу Византије, и билаје не само у њеном културном, него и вјерском утицају, иливизантијском Хришћанству, и Константинопољу као средиш-ту Хришћанства, супростављеном Риму. Потенцирање Петракао „кнеза“, тј. владара неке посебне државе је јасно. Подархонтом се у Византији подразумијевао управник неке про-винције, а не владар, што значи да је Петар могао бити самонеки провинцијски намјесник. То јасно потврђује несумњививизантијски утицај на Дукљу, а не римски, као што је биослучај код сјеверозападних Словена, на Балканскомполуострву.

У наведеној лекцији, у континуитету се дакле прешут-кује српски карактер Дукље и Дукљана, а у супротности саизворима. То важи и за Стефана Воијислава. Vизантијски

24 25

8. Нав. дј., 61. 9. Нав. дј., 62.

10. Византијски извори за историју Југославије, 3, Београд, 1966, 161-162.11. Исто.

Ситуација се међутим убрзо промијенила, јер се Јован Vискрцао уз помоћ Ђеновљана у Цариград, и отео власт одЈована VI 1354. године. Патријаршијско звање је убрзо по-враћено Калисту. Године 1364, Калист је кренуо ка Србији, санамјером да изврши помирење са Српском Црквом, али је напуту умро у граду Серу. Године 1375, у царском граду Приз-рену, прочитана је коначна одлука новог патријарха Филотејао помирењу цркава. Цар Душан тада већ одавно није биожив, а и српско царство се распало.

До анатеме, хронолошки гледано, није ни дошло у врије-ме уздизања Српске Архиепископије, у ранг Патријаршије, икрунисања Душановог, 1346. године, већ 1350. Значи четиригодине касније, када је Цариградска Патријаршија била подконтролом Јована VI Кантакузина. Пошто је Душан помагаоњеговог противника, Јована V Палеолога, анатемисање језначи проистекло из чисто политичких побуда. Ова прича, маколико кратко констатована у уџбенику, није требала бити нипоменута. Како је већ речено, аутори уџбеника користили сусваки моменат за оповргавање било чега српског у ЦрнојГори.13

Једна од слободно речено дежурних теза антисрпскинастројених историчара и публициста, је та, да су Немањићиокупатори и узурпатори Зете, који су прекинули њену држав-ност, и поробили зетски народ. То се наслања на опште фор-сирану тезу дневне политике у Црној Гори, о хегемонистич-ким великосрпским интересима према њој. Они су у исто-ријском континуитету непрестани, од Немањића, преко Об-реновића и Карађорђевића, па до Милошевића и Коштунице.Та прича проведена је и кроз овај уџбеник. У већ помињанојлекцији „Зета у држави Немањића“, на самом почетку, стојиова констатација: “Упоредно са борбама против ВизантијеНемања је извршио освајање Зете. Прогнао је последњег

У контексту на сваки начин оспоравања и компромита-ције Српске Цркве у Црној Гори, и утемељености њене Ми-трополије Црногорско-приморске већ више од осам вјекова,изведена је и ова констатација, у вези са крунисањем цараДушана, односно уздизања Српске Архиепископије у рангПатријаршије, у лекцији „Србија од XII краја XV вијека“:“Пошто је чин крунисања требало да обави патријарх, то јеповукло за собом и уздизање српске цркве у ранг патријар-шије. Српски архиепископ Јоаникије проглашен је од бугар-ског патријарха, охридског архиепископа и представника Све-те горе, за „патријарха Срба и Грка“. Цариградски патријархније дуго признавао то заређење.“12

Овом констатацијом жели се оповргнути канонско уте-мељење Српске Цркве, јер тзв. црногорска православна црк-ва нема никакво канонско утемељење, па се изводи, или на-води на прост закључак, ако нема црногорска, нема га нисрпска. Овај безначајан историјски моменат, никада није по-мињан у било којем уџбенику историје у Црној Гори, до ово-га. Разлог за стаv цариградског патријарха према овом чину,био је чисто политичке природе, и очигледан примјер изсредњег вијека, када се свјетовна власт мијешала у пословецркве и обратно. У времену крунисања цара Душана, у Ви-зантији је бјеснио грађански рат, између династија Палео-лога и Кантакузина, односно између Јована V Палеолога, иЈована VI Кантакузина. Душан се ставио на страну Јована V,јер је он још био дјечак, а Јован VI је био нека врста узурпа-тора престола. Јован VI је хтио да за цара прогласи свог синаМатију, те је у том смислу тражио од цариградског патријар-ха Калиста, да га прогласи за цара. Пошто је Калист био настрани Јована V, то је он то одбио. Јован VI је на црквеномсабору смијенио Калиста, и за патријарха довео свог при-сташу Ираклија-Филотеја, који је удовољио његовој жељи.

26 27

12. Као нап. 2, 6213.О овоме детаљно види: др Александар Стаматовић, Питање

аутокефалности Цркве у Црној Гори, Подгорица, 2001, 94-95.

То констатује и други Немањин син Растко (Свети Сава), усвом „Житију Светог Симеона“: ...“И пошто обнови својудједину и боље је утврди“, „...и пошто подиже пропалу својудједовину“.17 У Немањиној повељи Хиландару, написанојвјероватно 1198. године стоји: “И обнових своју дједину ибоље утврдих... И подигох пропалу своју дједину“...18 И по-веља Стефана Првовјенчаног Хиландару из 1200. године та-кође каже:“И обнови своју дједину и боље утврди“...19

2. Уџбеник седмог разреда

Уџбеник седмог разреда одобрило је Министарство прос-вјете и науке Црне Горе, рјешењем број 01-544/2, од 13. феб-руара 2002. године. На челу рецензентске комисије био је дрБранко Павићевић, члан Црногорске Академије Наука, као иДукљанске Академије Наука. Ради се о историчару, који је де-ценијама радио на промовисању црногорске националне по-себности, а нарочито у посљедњих неколико година, у којимаизражава велику блискост са врхом актуелног режима у ЦрнојГори, те са тог становишта говори на научним скуповима, иразним јубилејима. Врхунац тог дјеловања, је говор одржан наоткривању споменика владици Петру À Петровићу, 12. јула2006. године, испред техничких факултета у Подгорици. У томговору драстично је фалсификовао карактер Црне Горе у добаПетра I, као и овог владаоца и црквеног великодостојника.Поред Павићевића, рецензентску комисију чинила су два про-фесора историје, и један педагог.

Ауторски тандем, који је написао уџбеник за седми раз-ред разред, чинили су Јасмина Ђорђевић и Радован Поповић.

зетског краља Радослава (око 1185), и заузео читаву његовудржаву са Скадром, Баром, Улцињем и Котором.“14

Ова констатација је у двострукој колизији. Првој, у везиса једном претходном констатацијом аутора уџбеника, која севезује за лекцију „Зета у доба Војислављевића“. Наиме у њојстоји ово: “Чак ни последњи зетски владар, Радослав, нијеносио краљевску титулу. Називао се само кнезом, а „владао“је само малим посједима око Котора, Бара и Скадра. Те пос-ледње остатке зетске државе, са поменутим градовима, осво-јио је Стефан Немања. Цијела Зета је припојена Рашкој-Србији (око 1185).“15 Тако је у једној лекцији Радослав кнез,а у другој краљ.

Друга колизија је у вези са изворима, односно историјскимчињеницама. Како је већ речено, Немањићи се желе предста-вити као окупатори и узурпатори Зете. И ова тема се можесагледати са два аспекта. Како је познато, Немања је извршиоосамостаљење Рашке, борећи се да је ослободи од византијскевласти. Зета је послије Бодинове смрти постала безначајна др-жава, која је изгубила већину територија. Она практично вишеи није била држава, те је признавала византијску власт. Ако јеу почетку признавао и Немања, који је контролисао много већутериторију, онда је то морала чинити и Зета. Немања је заправоизвршио ослобођење Зете од византијске власти, на тај начиншто је своју власт проширио и на Зету. Немањин син СтефанПрвовјенчани, у опису живота свога оца Немање записује: “Ко-тор остави, утврди га и пренесе свој двор у њ, који је и до да-нас. Остале градове пообара и поруши и претвори славу њихо-ву у пустош (у образ запустенија), истреби грчко име да сеникако не спомиње у тој области.“16

У изворима везаним за Немању константно се помиње даје он обновио своју дједину, тј. земљу свога оца или предака.

28 29

14. Као нап. 2, 65. 15. Нав. дј., 38. 16. Миливоје Башић, Стара српска књижевност, Нови Сад - Београд,

1966, 60.

17. Димитрије Богдановић, Старе српске биографије, Београд, 1968, 23. 18. А. Соловјев, Повеља Стевана Немање 1198-1199, Прилози, 5,

Београд, 1925, 282. 19. Љубомир Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Београд

- Сремски Карловци, 1927, 176.

лутин Перовић, објављеном у Подгорици 1996. године, пе-риод два српска устанка до 1830. године, проучавао се у трипосебне лекције. Нешто слично може се видјети, и у лекцијипод бројем десет, са насловом „Балканска друштва измеђудва царства (1830-1860)“. Овдје су историји Србије од 1830.године, до пада Уставобранитеља, посвећена два поглавља,једно Хрватима, а два Босни и Херцеговини.21

Период историје Србије од 1860. до 1914. године, обра-ђен је кроз двије и по лекције: “Кнежевина Србија од 1860.до 1878. године“, и „Краљевина Србија од 1903. до 1914. го-дине“. Само једно поглавље, посвећено историји Србије од1878. до 1903. године, уведено је у лекцију са насловом „При-лике на Балкану послије Берлинског конгреса. “Једно поглав-ље посвећено је Хрватима, једно Босни и Херцеговини, аједно Албанцима.22 Овоме треба додати, да се кроз лекцију„Словенски народи у Османском и Хабзбуршком Царству напочетку XX вијека“, у једном поглављу проучава Босна иХерцеговина, а у једном Хрватска. Дакле лекција, са дваобимна поглавља.23 Како је већ наведено, постоји и формалнаколизија у уџбенику, у вези са лекцијом „Србија од 1903. до1914. године“. Наиме, она је као таква наведена у садржајууџбеника, али се у самом уџбенику појављује са насловом„Србија на почетку XX вијека“. Лекција садржи три поглав-ља, и то: Мајски преврат, Спољна политика Србије, и ОдносиСрбије и Црне Горе. Тако је и ова лекција посвећена Србијиод 1903. године до почетка Првог свјетског рата, опет једномтрећином посвећена Црној Гори, а убрзо ће се видјети икако? Оно што врло лако пада у очи, је то, да у лекцијиуопште није обрађена проблематика два Балканска рата којеје Србија водила, нити територијална проширења, која су изњих, произашла за њу. Тако су ученици у уџбенику осталиускраћени за ову тему.

Јасмина Ђорђевић је завршила Филолошки факултет (одсјектурски језик ) у Београду. Магистрирала је на Филозофскомфакултету (одсек историја) у Београду. Радила је у Историј-ском институту Црне Горе у Подгорици, као асистент. Како упредвиђеном року прописаном од ове установе није успјелада доктотира, то је отпуштена. Но, налази ухљебљење у Ми-нистарству културе Црне Горе, с обзиром да се ради о особи,која пише историју подударно са жељама антисрпског режи-ма у Црној Гори. Ако се у већ наведеном случају др Божи-дара Шекуларца и може оставити каква резерва, с обзиром даје као професор руског језика, био на челу рецензентске ко-мисије, за писање уџбеника шестог разреда, у случају Ђорђе-вићке, ради се о грубој манипулацијi, тј. чињеници, да про-фесор турског језика, коме није матични факултет историја,пише уџбеник историје. Ђорђевићка такође није никада ра-дила у наставном процесу. Са техничког становишта, уџбе-ник је добро опремљен, прегледан, и са великим бројем фо-тографија, и одређеним бројем историјских карата.

Слично тенденцијама из уџбеника шестог разреда, и уовом уџбенику, врло је лако видљиво, да се српска историјанастоји минимизирати, и уопштити, нарочито ако се ради опериоду до 1878. године. Она се третира на нивоу историјеосталих јужнословенских народа, која је по обиму догађаја,а и личности, признаће се доста оскудна. У неким темама, тј.лекцијама, чак се и третира колико и историја осталих бал-канских народа. Драстичан примјер је лекција под реднимбројем седам, а са насловом „Балкан крајем XVIII и почеткомXIX вијека. “У њој су Први и Други српски устанак, те пе-риод историје Србије до 1830. године, обрађени у три пог-лавља. Два поглавља тичу се грчког рата за независност, јед-но Хрватске, а једно Босне и Херцеговине.20 Поређења ради,у претходном уџбенику, чији су аутори Мило Стругар и Ми-

30 31

20. Јасмина Ђорђевић-Радован Поповић, Историја за седми разред основне школе, Подгорица, 2001, 38.

21. Нав. дј., 54. 22. Нав. дј., 102. 23. Нав. дј., 110.

су против ње, а и када је међународно призната 1878. године,нијесу имали никакву аутономију, посебан статус и сл., да бисе тако ова лекција формулисала. Ваљда је због тога у рецен-зентску комисију и укључен професор Саит Шаботић.

Углавном по наведеним тезама, сријећу се и одређене кон-статације у уџбенику. Као крајње злурад, и историјски нетачан,може се посматрати и навод у лекцији под редним бројем два-наест, са насловом „Црна Гора у вријеме књаза Данила (1851-1860)“. У лекцији, у главном тексту стоји: ... “Проглашење Да-нила за књаза наишло је на одушевљење у свим југословен-ским земљама, осим што је Илија Гарашанин отворено изјавиода је то кобан догађај за судбину српства“.24

Ова констатација је у толикој мјери тачна, што је Гара-шанин сматрао, да ће пут српског уједињења ићи знатнотеже, ако постоје двије државе, и двије династије, као што јеи текао због тога. Уосталом, у народу Црне Горе, остале суупамћене ријечи, познатог народног мудраца, и племенскогкапетана из Комана, из Катунске нахије, Суле Радова Раду-ловића, када је књазу Данилу рекао, поводом тог догађаја:“Ђе ће брод у каменицу!“. Због тога је Сула дуго био у неми-лости књажевој.

Из ове констатације, у лекције произилази још једна,много отворенија. Наиме, у виду глосе, са специјалним ефек-том штампања, унесен је овај коментар: “Начертаније је на-ционални програм српске владе и њеног водећег министра. Уњему се кроз форму југословенске идеје лансира идеја овеликој Србији, на чему се, у ствари, темељила српска спољ-на политика кроз читаву другу половину 19 и првих деценија20 стољећа. За разлику од Гарашаниновог југословенства,које је у суштини представљало идеологију великосрпства,Његошево српство изражавало је истинско југословенство“.25

Генерално гледано, а како је већ раније било речено, ау-тори уџбеника су врло свјесно водили рачуна да миними-зирају историју Србије. Слично је уопште и са историјомсрпског народа у осталим српским покрајинама ван Србије.У лекцијама које обрађују Босну и Херцеговину и Хрватску,готово се и не помиње српски народ. Све се то своди на ка-рактеристике турског феудалног система, или ако је ријеч оХрватској, Славонији и Далмацији о карактеристикама аус-тријског управног система. Иако се овај рад тематски не бавитим питањем, није згорег поменути, и да је општа историјазаиста „уопштена“. Тако су таква велика поглавља свјетскеисторије Новог вијека, као Француска буржоаска револуција,Наполеонови ратови, и рат за независност САД, збијени уједну лекцију. По прошлом уџбенику, који је наведен, оветеме су се проучавале кроз три посебне лекције, иако је фондчасова остао исти, два недјељно.

Идући од лекције до лекције, које разматрају историјуЦрне Горе, и уопште српског народа, а нарочито Србије, падау очи, да се углавном понављају тезе садашње званичне цр-ногорске историографије, подударне са ставовима актуелногцрногорског режима, из кога је, и по чијој је наруџби овакваисториографија произашла. Све те тезе подразумијевају углав-ном потенцирање спорних момената у односима Црне Горе иСрбије, заснованих на династичкој сурењивости; оспорава-ње у континуитету, од уџбеника шестог разреда, преко овог,до оног који се тиче осмог разреда, Српске Цркве у ЦрнојГори, и потенцирања, да је Митрополија Црногорска билааутокефална; избјегавање помињања било каквог српскогкарактера Црне Горе и Црногораца; потенцирање наводнихокупаторских и асмилилаторских побуда Србије према ЦрнојГори итд.

Једна лекција у уџбенику, носи назив „Црногорски му-слимани“, и сасвим је беспотребна, јер се муслимани каостановници Црне Горе појављују тек од 1878. године, однос-но краткотрајно од 1912. до почетка Првог свјетског рата.Они нијесу стварали црногорску државу, чак шта више били

32 33

24. Нав. дј., 64. 25. Исто.

турске власти су убрзо сазнале за ову намјеру. На граници саСрбијом дочекала их је србијанска војска, са обавјештењем даих мора разоружати, пошто је Турска запријетила Србији, да ћеући у рат са њом, ако да икакву помоћ Црној Гори. Србија нијебила спремна на рат. Предложила је Црногорцима да серазоружају, а затим да се безбједно преко аустријске територијеврате у Црну Гору. Они су то одбили, и истим путем прекотурске територије покушали да се врате у Црну Гору. Погинуласу тројица Катуњана, и група Васојевића. Књаз Никола језаиста дуго замјерао Србији због тога. О томе је свједочанствооставио и војвода Симо Поповић у својим „Мемоарима“,констатујући, односно цитирајући књаза Николу: “Ја не бихњима то никад учинио, но бих заратио Турској и помогао им дабих погинуо.“29

Ове ријечи само говоре о привржености књаза Николе иЦрне Горе Србији, и директна су негација концепције овогуџбеника, који је по свему антисрпски. Шта је Србија треба-ла да уради? Вјероватно по логици аутора овог уџбеника, дазарати са Турском због овог догађаја, и буде поражена и пре-гажена. Шта је било са Црном Гором у овом Омер-пашином-походу? Турци су дошли на домак Цетиња, и заузели би ињега, да Русија и Аустрија нијесу интервенисале. Чак је предВлашком црквом на Цетињу подигнут и споменик поги-нулим Црногорцима у овом догађају. Књаз Никола је наре-дио, да се пред посјету краља Србије Александра Обренови-ћа споменик сруши, да не би испало да Црна Гора оптужујеСрбију због тога.

У истој лекцији, и на истрој страни, је још један крајњезлурад коментар, опет у намјери потенцирања антисрпског на-стријења, у а у вези са уговором, који су Црна Гора и Србијасклопиле 1866. године, у којем стоји: “Плашећи се да књаз Ни-кола неће извршити уговорене обавезе српска влада јенастојала да на Цетињу има што већи број личности које би

Колико је Петар II Петровић Његош, условно речено србо-вао, кроз своја књижевна дјела, односно био на становиштусрпског националног идентитета Црногораца, беспредметноје говорити. Исто важи и за његове државне ставове о потре-би српског уједињења. Његово Српство никако се не можетретирати као југословенство. Да је и у Црној Гори билапотреба српског уједињења, таман толико колико и у Србији,такође говоре бројни извори. Књаз Никола је 30. јануара1871. године упутио писмо Намјесништву у Србији, са сље-дећом жељом: “Тежак би зазор био да тај сретни моменат незатече два српска главара, два рођена брата Србина у слози иљубави, одушевљена истовјетним жељама и намјерама, аодлучна на сваку жртву у постизању опште цијељи.“26 Јошотвореније је писмо књаза Николе Намјесништву од 28.априла 1871. године, у коме се он залаже за ово: “Што сетиче пруско-талијанске конвенције, мислим да нам не можебити обрасцем; јединство наше у погледу кретања планатреба да је тјешње, јер смо један исти народ, што у ономслучају није било. “27

У сличном контексту, је и поглавље у лекцији под реднимбројем седамнаест, са насловом „Кнежевина Србија 1860-1878.“ У овој лекцији постоји поглавље са насловом „Поли-тика Србије према Црној Гори“. Констатација у њему типа:“Различити политички концепти двије династије често судоводили до затегнутих односа“, једним дијелом је и тачна.Даље се наставља: “Те односе додатно су усложили поступ-ци српских власти према чети Васојевића која је на просторуСанџака и Србије ширила устаничку активност.“28 О чему сезаправо ради? По тајном договору кнеза Михаила Обрено-вића, и књаза Николе Петровића, а за вријеме Другог Омер-пашиног похода на Црну Гору, gрупа Катуњана и Васојевићапошла је у Србију да донесе оружје и муницију. Међутим,

34 35

26. Краљ Никола, Политички списи, Цетиње - Титоград, 1989, 69. 27. Нав. дј., 85. 28. Као нап. 20, 87. 29. Војвода Симо Поповић, Мемоари, Цетиње - Подгорица, 1995, 374.

међутим не помиње чињеница, да је црногорски династ за то,имао одговорности исто колико и србијански. У великим дога-ђајима, који су услиједили послије 1903. године, а то су Анек-сиона криза, оба Балканска и Први свјетски рат, Црна Гора иСрбија биле су потпуно јединствене. Избјегавање било чегасрпског, односно подвођења у националном смислу Црного-раца да су Срби, може се видјети, и по овом коментару, да јеривалство било због водеће улоге „међу Јужним Словенима“.Познато је да су Црна Гора и Србија, односно њихове динас-тије настојале прво да уједине све Србе, па тек онда ЈужнеСловене.

Да заиста ривалство није било толико екстремно, коликоје потенцирано у овом уџбенику, свједочи и повјерљива по-рука, тј. писмо књаза Николе, свом зету краљу Петру I Кара-ђорђевићу, из неутврђеног датума 1907. године, у коме му онпоручује: “Драги мој Перо, Од неког времена српски листовичесто саопштавају и такве вијести из којих би се дало закљу-чити да двије независне српске земље и два српска влада-лачка дома нијесу у слози... Од моје стране нема никаквихсметњи нити зле воље, већ једино љубав за споразум и сло-жан рад у корист општега добра српскога, у чему ме потпо-маже цијела Црна Гора“...32

Стално потенцирање лоших односа Србије и Црне Горе,и оптуживање Србије за наводни хегемонизам према ЦрнојГори, комбинован са теоријом завјере, још више се проши-рује, налажењем, или произвођењем некакве пете колоне усамој Црној Гори, инсталиране од Србије. Ваљда се тако, наједан дискретан начин, жели направити паралела са свимаонима који се данас у Црној Гори изјашњавају националнокао Срби, и желе државну заједницу са Србијом. То се очиг-ледно види кроз констатацију изречену у лекцији број 23, санасловом „Краљевина Србија на почетку XX вијека. О овојлекцији већ је било говора на претходним страницама. У пог-

могле утицати на књаза. Србија је могла рачунати на НићифораДучића, архимандрита Цетињског манастира, Милана Пиро-ћанца, књажевог секретара, и на књажевог ађутанта ЉубомираИвановића. То су биле три кључне личности из Србије које супратиле рад црногорског двора. Након годину дана боравка наЦетињу Никола их је протјерао јер је видио да они желе да гадоведу у крајње зависан положај према Србији. Смрћу кнезаМихаила савезни односи између Србије и Црне Горе и фор-мално ће престати.“

Како се из цитата види, потенцира се прича о теорији завје-ре Србије према Црној Гори, и вјечита теза, која се провлачикроз уџбеник шестог, седмог и осмог разреда, да Србија хоће даподјарми Црну Гору. Нарочито је последња реченица из цитатагруба неистина. Поред већ два наведена писма НамјесништвуСрбије, које је послао књаз Никола, што значи послије Михаи-лове смрти, ево као контрадоказа још једног извода из писмапослатог 10. августа 1872. године. Ради се о обавјештењу кња-за Николе Намјесништву, да ће послати на проглашења Мила-на за кнеза, свога таста војводу Петра Вукотића: ...“који ће одмоје стране тој красној слави у пријестоници једнокрвне намСрбије присуствовати и у моје име изјавити најтоплију жељуда међу нама чврста и постојана буде на вазда она свезанеодољиве братске љубави и да Обреновиће с мојом кућомнепрекидно руководи једна те иста тежња и мисао за бољомбудућношћу и уједињењем нашега народа уопште.“30

Перманентан ток потенцирања лоших односа Црне Гореи Србије, може се пратити и даље кроз уџбеник. Тако у лекцијипод редним бројем осамнаест, са насловом „Црна Гора од 1878.до 1905. године“, стоји и овај коментар: “Ни послије 1903.године када Петар долази на власт у Србији, односи се нијесупобољшали због ривалства двије династије око водеће улогемеђу Јужним Словенима.“31 Дјелимично је тачно да односинијесу били идеални због династичке сурењивости. Никада се

36 37

30. Као нап. 26, 89.31. Као нап. 20, 93. 32. Као нап. 26, 362-363.

пред одлазак на бугарски фронт, објављеном у „Гласу Црно-горца“ од 27. јуна 1913. године (по старом календару), он јепоред осталог рекао: “Братска крв лије се од Дунава до Со-луна. Гомилају се нове жртве као да нам мало бијаше оних наСкадру, Јањини и Једрену. Жртве које прве падоше као пос-љедица једног мучког напада, наше су, српске су жртве,-жртве братоубилачке руке бугарске... Црногорци! И ви са-купљени у Дечанском одреду из редова побједилаца са Лимаи Скадра, који се већ бoрите у дoлинама Вардара, Брегалницеи Струмице раме уз раме са својом браћом из Србије, вите-зовима од Куманова и Битоља у одбрани наших српскихинтереса, покажите и овом приликом да сте заштитнициправде и слободе, „заточници мријет навикнути.“

А ви остали моји Црногорци, будите спремни као и досада да вазда извршите своју дужност према отаџбини иСрпству.“35 У сличном контексту је и говор краља Николе,објављен 9. новембра 1913. године (по старом календару) у„Гласу Црногорца“, у коме је он поред осталог, у вези саовим питањем рекао: “Тако загрљене српске војске бранилесу и одбраниле српске тековине у Маћедонији од нелојалнихпрохтјева нашег четвртог савезника - Бугарске“...36 У вези сатематиком Балканских ратова, треба на крају нагласити, дасе аутори у уџбенику, нијесу потрудили да макар и крозједно поглавље лекције, помену ратне операције и тери-торијална проширења савезика Црне Горе и Србије - Бугар-ске и Грчке. Овим питањем, претрходни уџбеник такође сепозабавио.

Како је већ раније речено, аутори уџбеника нијесу про-пустили, ни за овај разред, да колико то могу, оспоре утеме-љеност Српске Цркве, односно Митрополије Црногорско-приморске у Црној Гори. Тако у већ помињаниој лекцији„Црна Гора од 1878. до 1905. године“ констатују: “По вјер-

лављу лекције, са насловом „Односи Србије и Црне Горе“, саправом се од аутора уџбеника критикује окоштали државнисистем, и аутократска власт књаза Николе на почетку овогвијека, који су помагали „српским грађанским круговима дараде на њиховом рушењу. Њима су помагали ђаци и студентииз Црне Горе који су се школовали у Србији. Они су брзопадали под утицај српских господарских слојева, српске на-ционалистичке буржоазије, која је још од кнеза Михаила идаље (Гарашаниново „Начертаније“) испољавала намјере„припојења“ Црне Горе Србији. Враћајући се кући ови ђации студенти су проповиједали „српску мисао“, „завјет нема-њићке државе“ што се по њима, изједначавало са „припо-јењем“ Црне Горе Србији. Њихов уплив у штампу и српскојавно мњење био је велик.“33 Поред ироничних назива за пот-ребу српског уједињења, аутори уџбеника, носиоце тог ује-дињења у Црној Гори желе представити као неке модернејањичаре. Суштина ујединитељског покрета тог времена би-ла је и у Србији и у Црној Гори иста. И Петровићи и ЦрнаГора жељели су уједињење Срба, али да књаз Никола буде начелу уједињене српске државе. Такође, нико у Црној Горитога доба није спорио српски национални идентитет Црно-гораца. Чак шта више, он је истицан.

И лекција која по редољеду долази на крају уџбеника, санасловом „Црна Гора у Првом и Другом Балканском “рату,такође има занимљивих констатација. Бавећи се Другим бал-канским ратом, односно учешћем Црне Горе у њему, ауториуџбеника констатују: “Краљ Никола је, без ратних циљева,објавио рат Бугарској... Из Другог балканског рата Црна Гораније извукла никакву корист.“34 За ауторе овог уџбеника,било каква активност Црне Горе за цјелокупне интересе срп-ског народа, или уже Србије је непотребна. Ове констатацијенајбоље демантује краљ Никола. У говору Дечанском одреду

38 39

33. Као нап. 20, 115. 34. Нав. дј., 124-125.

35. Глас Црногорца, бр. 28,27. јул 1913, 1. 36. Глас Црногорца, бр. 52, 9. новембар 1913, 1.

ској структури становништва највише је било православацанад којима је духовну власт имала Црногорско-приморскамитрополија. Та митрополија је од 1766. године дјеловалакао аутокефална.“37 Ове констатације нијесу уопште тачне.Црквена институција са називом Митрополија Црногорско-приморска до 1918. године, односно до окончања независнецрногорске државе, није постојала. Она се називала Митро-полија Црногорска, или Цетињска. Није имала црквену инге-ренцију над вјерницима у већини данашњег црногорскогприморја, тј. крајевима који су били под аустроугарскомвлашћу (од Спича до Игала). Те територије су припадале Бо-кокоторско-дубровачкој Епархији, односно шире Митропо-лији Буковинско-далматинској. Назив који је употријебљен ууџбенику, Митрополија добија тек 1931. године, новим Уста-вом Српске Православне Цркве, када већ више није посто-јала независна црногорска држава, и када је већ извршеноуједињење епархија Српске Цркве, односно њена обнова.

Што се тиче друге констатације, једино је тачно да јеферманом султана Мустафе III, из 1766. године, укинутаПећка Патријаршија, односно Српска Црква, а њене терито-рије припојене Цариградској Патријаршији, којом су доми-нирали Грци. Митрополија Црногорска, сходно црквенимканонима, никада није тражила, а ни добила аутокефалност,а није је ни могла имати, јер по канонима никада није ималатри епископа. Није због тога случајно предсједник Црно-горске Владе др Лазар Томановић, у говору пред послани-цима Црногорске Народне Скупштине 15. августа 1910. го-дине, поводом уздигнућа Књажевине Црне Горе у ранг Кра-љевине рекао: “Поврх тога, Митрополија Цетињска једина јесветосавска епископска столица, која је без прекидања доданас сачувана, и као таква законита престоница и насљед-ница Пећке Патријаршије. Барска Арцибискупија ужива и

40 41

данас достојанство Прве столице Католичке Цркве све нег-дашње српске Краљевине.“38

Iako су Турци насилно укинули Пећку Патријаршију, ас обзиром да је Црна Гора фактички била слободна одтурских власти, а самим тим и њена Митрополија, у њима јеувијек тињала нада, да ће са моментом српског ослобођењабити обновљено редовно стање у Српској Цркви. То поредосталих свједоче и тзв. “Погодбе“. Ради се о документу, којису у виду меморандума прослиједили аустријском царугувернадур Радоњић, сердар Иван Петровић, и архимандритПетар Петровић (каснији митрополит Петар I), приликомпосјете Бечу 1779. године. Значи, када је већ била укинутаПећка Патријаршија. Они су у вези са овом проблематикомнаписали: “Желимо да митрополит црногорски зависи одпећкога патријарха у Србији. Кад садашњи митрополитумре, пристајемо засад да његов наследник буде руко-положен у Карловцима, али да увијек буде изабран по старомобичају, да га бирају гувернадур, потчињени главари и ционарод црногорски;али само дотле, докле Турци буду владалиСрбијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ.“39

3. Уџбеник осмог разреда

За завршни разред основне школе, тј. осми разред, уџ-беник је одобрило Министарство просвјете и науке ЦрнеГоре, рјешењем број 01-2116/2 од 28. маја 2002. године.Рецензентску комисију чинила су три члана. На челу рецен-зентске комисије, потписан је др Радоје Пајовић, научнисавјетник Историјског института Црне Горе у пензији. Пајо-вић се деценијама бавио историјом Црне Горе од 1918.

37. Као нап. 20,95.

38. Глас Црногорца,бр. 35, 15. август 1910, 2. 39. Др Владан Ђорђевић, Црна Гора и Аустрија у XVIII веку - исписи из

бечких архива, Београд, 1912, 9-10.

ким бројем глоса. Ту се његов квалитет завршава. Концеп-цијски уџбеник се ни по чему не разликује од претходно дваобрађена. Основна тенденција уџбеника је као и до сада:приказати што већи антагонизам између Црне Горе и Србије;оптужити Србију и њену династију за хегемонизам премаЦрној Гори; оптужити Србију за теорију завјере у хегемо-нистичке сврхе према Црној Гори; чак иако се то не тичеЦрне Горе дискредитовати династију Карађорђевића, и срби-јански владајући естаблишмент; праћење идеолошког трендаисториографије са генезом од неколико деценија итд.

Поједини од набројаних постулата, могу се видјети већ упрвој лекцији, која се тиче историје југословенских народа, ато је лекција под бројем четири, са насловом „Србија у Пр-вом свјетском рату. “Крајње безначајан детаљ за овако вели-ки догађај, уметнут је у виду глосе, са сликом ДрагутинаДимитријевића-Аписа, и коментаром, у чијој последњој ре-ченици стоји: “Под лажном оптужбом да су спремали атен-тат на регента Александра, Апис и његови другови су осу-ђени nа смрт у такозваном Солунском процесу 1917. го-дине.“40 У овом коментару, види се потпуна подударност саидеолошком историографијом, која је на снази била деце-нијама. Интересантно је да су посљератне комунистичке вла-сти, током педесетих година XX вијека, организовалетобожњи нови судски процес, којим су Апис и његова групарехабилитовани. И у једном и у другом смислу, а како је већраније наведено, суштина је компромитовати династијуКарађорђевића.

Типична подударност са већ наведеним миљеом исто-риографије, види се такође по још једној глоси, у истојлекцији, а у вези са Македонијом, која гласи:“Македонија јеимала трагичну судбину. Била је поприште ратних збивања,а њени становници су били регрутовани у војске обију

године, те представља типичног историчара идеолошке про-филације. Дјелује са позиција националне посебности Црно-гораца, и у својим радовима и јавним наступима критикујебило какву позитивност државне заједнице Црне Горе саСрбијом, па и у времену тзв. прве Југославије 1918-1941. го-дине. У рецензентској комисији је и Радован Поповић, којисе већ појављује као аутор уџбеника шестог разреда, и коау-тор уџбеника седмог разреда, као и још један професор исто-рије. Ту је др Павле Газивода, педагог, иначе током деведесе-тих година XX вијека, у два мандата помоћник министрапросвјете и науке Црне Горе, што значи лице везано за акту-елни црногорски режим, по чијим инструкцијама се појав-љују и уџбеници оваквог типа.

Ауторски тандем уџбеника историје за осми разред, чинемр Славко Бурзановић и Јасмина Ђорђевић. Бурзановић језавршио Вишу педагошку академију (одсјек историја и гео-графија) у Никшићу, те је радио као наставник историје ипознавања друштва у основној школи „Сутјеска“ у Подго-рици. Ванредно је у 32 години завршио Филозофски факул-тет (одсек историја) у Новом Саду, гдје је и магистрирао.Сада ради као асистент у Историјском институту Црне Гореу Подгорици, и има 46 година, и спрема докторску дисер-тацију! Ако се за чињеницу, да је на челу рецензентске коми-сије за уџбеник шестог разреда био професор руског језика-др Божидар Шекуларац, може наћи нека научна резерва, даипак није писац уџбеника, то се свакако не може рећи задругог аутора уџбеника за осми разред - Јасмину Ђорђевић.Лице које никада није радило у наставном процесу, те комематични факултет није историја, него филолошки (турскијезик), појављује се као писац уџбеника за осми разред.Признаће се, професор турског језика заиста нема никаквевезе са бјелашима и зеленашима, четницима и партизанима,титовцима и имфорбировцима итд.

Као и сви претходно обрађени уџбеници, и овај је квали-тетно урађен, у смислу да има велики број фотографија иодређени број историјских карата. Прегледан је, и са вели-

42 43

40. Славко Бурзановић-Јасмина Ђорђевић, Историја за осми разред основне школе, Подгорица, 2002, 20.

Потписали су их сердар Јанко Вукотић, и остаци ЦрногорскеВладе у Црној Гори. Како је у коментару дјелимично тачно,али само дјелимично тачно речено, и сам краљ Никола јеводио двојну политику. На једној страни се приказивао каовјеран савезник Антанте и Србије, а на другој је био већ уфази потписивања сепаратног мира са Аустроугарском. Какоје Аустроугарска већ била на прагу остварења свог ратногциља према Црној Гори, тј. њеног потпуног посиједања, тони она више није имала интереса за преговоре са краљемНиколом. И о овоме постоји мноштво докумената.43

У сличном контексту је још један коментар, а везује се заформирање тзв. Црногорског одреда на Солунском фронту.“Теорија завјере“ је и у њему очигледна, а гласи: “На Солун-ском фронту, у оквиру француске војске, формиран је иЦрногорски одред. Убрзо је расформиран, јер се српска вла-да противила обнављању црногорске војске и у овоме ималаподршку француске владе. “Све ово употпуњено је и фото-графијом тог одреда, и коментаром: “Црногорски одред наСолунском фронту са француским официрима, у францус-ким униформама, али са црногорском капом и ознакама.Српска влада успјела је да се одред расформира и укључи усастав њене војске. Они који су то одбили интернирани су.“44

Без обзира на све, непобитно је да је Црна Гора била јединачланица Антанте, која је у Првом свјетском рату потписалакапитулацију. То нијесу учиниле Србија, која је била као иЦрна Гора окупирана, а ни Белгија, чије су двије трећинетериторије такође окупиране. Краљ Никола је већ послијепрве године рата, водио слободно речено врло нелојалнуполитику савезништва према Антанти. Уосталом, када јепослије окупације Црне Горе покушао да оде у Русију, која јеса својом династијом Романових, тада још увијек владала,

зараћених страна.“41 Овај коментар можда је у неку рукунепрецизан, јер се не каже о којим се дјеловима Македонијеради:вардарској, која је етнички и историјски српска;егејској,која је етнички и историјски грчка; или пиринској, која јеетнички и историјски бугарска. Евидентно је међутим, дааутори прихватају тзв. авнојевско шаблонизирање, када јепрви пут Македонцима у историји призната државност инационалноst. Све је то опет посредно повезано, на компро-митовање ратних напора Србије у оба балканска, и Првомсвјетском рату.

Концепцији „теорије завјере“ Србије према Црној Гориникад краја, у серијалу уџбеника од шестог до осмог разреда.Тако у лекцији, под редним бројем пет, са насловом „ЦрнаГора у Pрвом свјетском рату“, стоји и овај коментар: “Спро-водећи политику српске владе и Врховне команде ПетарПешић је, по сопственом признању, успио да спријечи пов-лачење црногорске војске за српском војском. Одговорностза овакву одлуку сноси и краљ Никола који није схватионамјеру српских владајућих кругова да Црна Гора завршницурата дочека без војске. Посљедица такве политике, била јенаредба срдара Јанка Вукотића упућена 21. јануара 1916.године војсци која се повлачила према Подгорици, да серазиђе кућама.“42 О овој тематици још у периоду између двасвјетска рата, написано је мноштво чланака и фељтона поштампи, а и посебних издања. Углавном су то чинили учес-ници догађаја о којима је ријеч, јер је временска дистанцабила још релативно мала. Црногорска војска је непобитнобила у расулу, и код већине војника и старјешинског кадраније постојала воља за одступањем преко Албаније. О томеуосталом постоји мноштво докумената и свједочанстава. Акто распуштању црногорске војске, а касније и о капитулацијиЦрне Горе у рату, није потписала ни Србија ни Петар Пешић.

44 45

41. Нав. дј., 23. 42. Нав. дј., 26-27.

43. О овоме детаљно погледај радове: Нико С. Мартиновић, Јанко Вукотић и капитулација Црне Горе 1916. године, Цетиње, 1957; др Новица Ракочевић, Црна Гора у Првом свјетском рату, Цетиње, 1969.

44. Као нап. 40, 27.

стећи утисак да ми нисмо дошли да владамо Црном Гором,већ да је уводимо у велику српску заједницу о којој је нашнарод вековима сневао.“47 У сличном контексту су и упут-ства, која је за команданта Скадарских трупа издао војводаЖивојин Мишић 21. октобра, у којима поред осталог стоји:... “в) да пријатељским начином, помоћу чланова Црногор-ског одбора и самих Црногораца, раде на сједињењу Србијеи Црне Горе, без икакве пресије од стране наших трупа.“48

Да би се употпунио утисак о окупаторском карактерусрбијанске војске, у истој лекцији је у виду глосе, приказанаобјава, тј. “Наредба“ команданта мјеста мајора СветоликаНиколића, од 23. октобра 1918. године. Она суштински под-разумијева обезбјеђење реда и мира, јер је у моменту осло-бођења практично била анархија. Наоружане комитске групеи добровољци били су на сваком кораку, а пљачке и убиствабили су врло чести. Ова наредба је подразумијевала забрануношења оружја, шенлучење итд. Тачка пета ове „Наредбе“гласи:“Свако нарушавање реда и мира, било пљачкањем,било узнемиравањем мирних грађана или ма каквим другимначином забрањујем;“... Колико се водило рачуна да се неиритира домаће становништво, најбоље говори чињеница, даје Врховна команда србијанске војске, одмах по ослобођењуЦрне Горе, одаслала из ње добровољачки четнички одредКосте Пећанца, који је бројао око 200 људи, иако је у њемубио значајан број Црногораца.

Тенденциозно настојање аутора овог уџбеника, са стал-ним континуитетом прожимања великосрпског хегемонизмапрема Црној Гори, не заостаје ни у лекцији, под реднимбројем шест, са насловом „Рад на уједињењу Јужних Сло-вена и стварање југословенске државе“, односно њеномпоглављу „Црногорски одбор за уједињење“, иако је његовпотпуни назив био „Црногорски одбор за Народно уједи-

била њему традиционално најближи савезник, одбила је дага прими. Краљ Никола, а и Црна Гора са њим, у другој фазиПрвог свјетског рата, већ су важили у очима Антанте каоврло сумњиви савезници. Нелогично је у свој тој причи, давојска и држава које су капитулирале, опет имају својувојску.

У истој лекцији постоји и поглавље са насловом „Осло-бођење Црне Горе и њена окупација од стране савезничкевојске.“45 Сама поставка оваквог наслова, и тумачење поме-нутог догађаја нелогични су. Савезници свакако нијесу моглиокупирати Црну Гору, ако су јој били савезници. Неспорна јечињеница, да Црна Гора своју слободу у Првом свјетскомрату не дугује себи. Она је дошла као резултат побједесавезничких сила Антанте. Да ње није било, Аустроугарскаби у случају побједе Централних сила креирала судбинуЦрне Горе, која свакако више не би ни била обновљена каонезависна држава. Констатација из овог поглавља: “У најве-ћем дијелу земље успостављена је српска војна управа“,такође је нетачна. У Црну Гору ушле су јединице Другогјугословенског добровољачког пука. У њему је било веомамало војника родом из Србије. То су били углавном бившибјегунци из аустроугарске војске, који су дошли на Солунскифронт, или добровољци печалбари из Америке: Срби, Хрва-ти и Словенци. Само бројчано стање пука - 2800 војника,било је недовољно да би се Црна Гора окупирала, јер су ЦрнуГору углавном ослободиле добровољачке јединице и комити,којих је било око 30000 хиљада.46

Да су ови коментари изворно потпуно неутемељени, го-воре сами извори. Предсједник Владе Србије Стојан Протићје у повјерљивом писму ђенералу Михаилу Рашићу, посла-том са Крфа 4. октобра 1918. године, нагласио да нову орга-низацију власти „треба повјерити Црногорцима, који морају

46 47

45. Нав. дј., 28-29. 46. АИИЦГ, фонд Команда Јадранских трупа.

47. АС, МИД, ПО, док. бр. 504. 48. Исто, ВК, док. бр. 31205.

Црној Гори постојало првенствено, и конкретно опредјеље-ње за уједињењем са Србијом, потом осталим српским по-крајинама у Аустроугарској, па тек онда са осталим ЈужнимСловенима. О томе свједочи и друга тачка одлука Подго-ричке Скупштине: “Да се Црна Гора са братском Србијомуједини у једну државу под династијом Карађорђевића, тетако уједињена ступи у заједничку Отаџбину нашег тропле-меног народа Срба, Хрвата и Словенаца.“52 У лекцији у видуглосе постоји неколико одлука Подгоричке Скупштине. Унаслову је наведено: “Одлуке Подгоричке скупштине (...)“Иако се често у историјској терминологији користи скра-ћени назив „Подгоричка Скуптина“, њен пуни назив је запра-во био „Велика Народна Скупштина српског народа у ЦрнојГори“. Аутори уџбеника су и овај пут избјегли помињањебило чега, што би могло наводити на српски националниидентитет Црногораца.

За разлику од свих досадашњих уџбеника, који су кориш-тени у Црној Гори деценијама, по први пут аутори овогуџбеника су се крајње негативно осврнули прије свега наизборе за Подгоричку Скупштину, њен рад, каратер и одлуке,потенцирајући њену нелегалност, а тобожње заобилажењецрногорских државних институција. За све досадашње уџбе-нике у Црној Гори, и њихове ауторе, одлуке ПодгоричкеСкупштине су биле прогресиван чин. Мандат ЦрногорскеНародне Скупштине, која је бирана пред Први свјетски рат,је већ био истекао вiше од осам мјесеци, у моменту одржа-вања Подгоричке Скупштине. У моменту уједињења нијесупостојали никакви стари, тј. предратни органи власти у Цр-ној Гори. Они су се практично распали окупацијом. КраљНикола је у Неју код Париза имао само фиктивну владу, санеколико безначајних чиновника, пошто нико више није хтиоса њим. Предсједник те фиктивне владе, био је ЕвгенијеПоповић, који је са краљем био школски друг, и био је родом

њење“. Овај одбор, његов рад и стремљења, као и његовогпредсједника Андрије Радовића, приказани су практично каорад модерних јањичара.

Неспорна је чињеница, да је током рата краљ Никола, сауским слојем своје дворске камариле одуговлачио са кон-кретним радом на уједињењу, из личних и династичких инте-реса. Због тога су и пале двије владе у избјеглиштву: АндријеРадовића и Мила Матановића. Суштински, краљ Никола ни-је био против српског и југословенског уједињења. Он је тонедвосмислено казао и Андрији Радовићу, у писму од јануа-ра 1917. године, поводом усвајања његове оставке, кроз рече-ницу: “Нико живи у Српству не може и неће рећи да је пријемене био фактички покретач тога народнога и мога идеала.“49

Да се у званичној црногорској историографији није ништапромијенило већ деценијама, односно да она и даље функ-ционише по авнојевском шаблону, говори и поглавље са нас-ловом „Национално питање“, у лекцији под редним бројемдесет, са насловом „Краљевина Срба Хрвата и Словенаца1918-1929. “У овом поглављу констатовано је: “Црногорци-ма, Македонцима и Муслиманима није призната националнапосебност.“50 Ту националну посебност нико сем КПЈ није нипотенцирао ни тражио у периоду између два свјетска рата.

Кулминацију антисрпског расположења, и компромита-ције било какве потребе заједничке државе Црне Горе иСрбије, аутори уџбеника исказали су у лекцији под реднимбројем тринаест, са насловом „Црна Гора у југословенскојКраљевини“. Свако избјегавање српског националног иден-титета Црногораца, и њихове жеље и потребе за уједињењемсрпског народа, показано је и у овој лекцији, констатацијом:“У Црној Гори је постојало расположење према уједињењујужнословенских народа.“51 То је дјелимично тачно, али је у

48 49

49. Глас црногорца, бр. 38,22. јануар 1918,1. 50. Као нап. 40, 55. 51. Нав. дј., 66. 52. АИИЦГ, фонд Подгоричка Скупштина.

Да зеленаши нијесу били против српског и југосло-венског уједињења, већ само одлука Подгоричке Скупштинеговори низ докумената. Из устаничког штаба у Бајицама кодЦетиња, вођа устаничког сектора за цетињски крај капетанКрсто Поповић, послао је писмо 23. децембра 1918. године(по старом календару), Извршном Народном Одбору Под-горичке Скупштине, као и команданту србијанских трупа наЦетињу. У првој тачки овог писма стоји:“Ми смо сви сложнида Црна Гора уђе пуноправна са осталим покрајинама у једнувелику југословенску државу, без икаквих унутрашњихграница, облик владавине остављамо да ријеши пуноправноизабрана скупштина свих Југословена (Конституанта) чемућемо се срдачно поклонити.“53

Српски национални идентитет зеленаша такође се можевидјети у многим изворима, који су везани за то вријеме.Нове власти су за специјалног опуномоћеника за Црну Гору,поставиле Ивана-Лолу Павићевића, такође родом Црногор-ца. Њему је капетан Крсто Поповић послао отворено писмо,преко емигрантског „Гласа Црногорца“, који је излазио уИталији, од 10. децембра 1919. године. Писмо почиње овако:“Павићевићу! Читавом свијету је познато да ево шест вјековаод када Црна Гора постоји, да су њени синови ннајстарији инајвјернији поборници националне идеје, и да је Црна Гораона земља ђе се чувала и сачувала искра слободе Србинове.

Црногорци се као лавови бораху са до јуче силном Ото-манском Царевином, под чија копита мртвијем сном спавахусви остали Срби и Југословени. И када сви Срби свој уми-рући поглед у горди Ловћен упираху да их отуда огрије сунцеслободе“...54

У већ наведеној лекцији, постоји и поглавље које се тичерада црногорске емигрантске владе, и њене војске у Италији.Једна од ријетких констатација, које су тачне у овом уџ-

50 51

из Боке, која није ни улазила у састав црногорске државе, ада апсурд буде већи, био је италијански држављанин. Избориза Подгоричку Скупштину нијесу били ништа мање демо-кратски, од оних који су се одржавали прије рата, за вријемекраља Николе. Гласање је и тада било јавно, односно бирачби се потписивао испод имена кандидата. Познато је шта јесве радио краљев репресивни државни апарат приликомпредратних избора, а Устав из 1905. године, је био класичнооктроисан. Коначно и опште историјски гледано, уједињењеу једну већу државну заједницу, поготово једног истог наро-да-српског, или истородних-југословенских, може се самосматрати прогресивним чином, а разједињавање назадним.

Без икакве историјске и научне критичности приказанису Божићна буна, и комитски покрет који се јавио послијење. Прећутана је неспорна чињеница, да је зеленашки покреттакође био за српско и југословенско уједињење, само јекритиковао облик уједињења, и да зеленаши нијесу спорилисрпски национални идентитет Црногораца. Контраакција бје-лашког покрета, и трупа новостворене државе, приказани суовако:“Власти су покушавале да терором угуше отпор. При-мјењивале су масовне одмазде над устаницима, њиховим по-родицама и читавим селима. Паљене су куће, а становниш-тво пљачкано и одвођено у затворе. “Све констатовано јевишеструко преувеличано. Прешуткују се, односно не поми-њу бројна убиства, пљачке и паљевине политичких против-ника, које су извршили зеленашки комити. Већ послије Ра-палског уговора 1920. године, којим је Италија послије нор-мализације односа са новоствореном Краљевином СХСускратила помоћ црногорској емиграцији, и када је посталојасно да је зеленашки покрет дефинитивно поражен, већиназеленашких комита се предала. Остало је још неколико групаса својим малобројним члановима (Распоповић, Башовић,Звицер, Дуловић итд.), које су практично прерасле у раз-бојничке дружине, које више нијесу имале никаквих додир-них тачака са политичким одметништвом.

53. Исто, фонд КЈТ, ф. 30, док. бр. 734. 54. Глас Црногорца, бр. 80, 10. децембар 1919, 4.

уређење.“57 Истинитост ове констатације је у толикој мјери,што се сада у Црној Гори појављују историчари и разноразнипублицисти, који кроз своје радове, новинску фељтонистикуи разне телевизијске емисије тврде, да су федералисти билизаговорници националне посебности Црногораца, те држав-не самосталности Црне Горе.

Аутори уџбеника су по већ устаљеној концепцији зао-бишли да кажу, да су црногорски федералисти били на кон-цепту српског националног идентитета Црногораца. И о томепостоји велики број доказа. Коментаришући српско хрватскеодносе, на 27 редовном састанку Народне Скупштине Кра-љевине СХС, од 9. фебруара 1924. године, посланик феде-ралиста Михаило Ивановић је поред осталог рекао: “Госпо-до, ми Срби стајали смо на челу покрета националног осло-бођења;мени би било врло жао кад ми Срби не би били упрвим редовима покрета за пропагирање политичких сло-бода... Немамо амбиција да будемо србијански округ или мачија провинција. Црна Гора је била вазда српска, али иако санајвише права јер у јединствену државу уноси највишезаслуга а најмање дугова, тражи само равноправност“...58

Да не може бити говора о томе, да су црногорски федера-листи били за било какав концепт васпоставе независнецрногорске државе, потврђује и говор још једног њиховогпосланика-Риста Поповића, одржан у Народној СкупштиниКраљевине СХС 23. маја 1923. године, а поводом рефлексијаЗакона о избору народних посланика у Црној Гори. Том при-ликом он је изјавио: “Ја ево са овог мјеста изјављујем, да минити смо сепаратисти нити антидржавни елементи... Нијеово сепаратистичка ни антидржавна странка.“59 Да су црно-горски федералисти били по свом националном опредјеље-њу, свједочи и сам др Радоје Пајовић, који је првопотписани

бенику, поводом овог питања гласи: “У ствари, Италијани сусамо користили црногорске устанике и емигрантску владу запритисак на југословенску владу са којом су преговарали оразграничењу на Јадрану.“55 На основу бројних докумената, изабиљежених изјава савременика, јасно је да су Италијанипреко своје обавјештајне агентуре организоивали Божићнубуну, а касније и помагали зеленашко-ројалистичко петро-вићки покрет. Без подстрекавања и помоћи Италије, самабуна и покрет имали би неупоредиво мањи замах и краћетрајање. У суштини, Божићна буна пропала је већ послијенеколико дана, а зеленашки устаници су се са првим већимсукобима око Цетиња и Никшића расули. Каснији комитскипокрет, и поред подршке Италије, био је у знатној мјерианархичан, тако да је у великом броју случајева, тешкоразграничити политичку, од обичне криминалне позадинедјеловања комитских група, у вријеме несређеног стања поуједињењу.

Какав је био национални карактер црногорске емигрант-ске владе у Италије, најбоље је навео њен предсједник ЈованС. Пламенац. Он је 1919. године послао Меморандум пред-сједнику САД Вудро Вилсону, у којем поред осталог стоји:“Што се тиче права наслеђа над српским земљама уопште,Црна Гора, као српска држава, има над тим земљама многопрече право него Србија. Црна Гора је основатељ српскедржаве. Она је та која је у средњем вијеку, у борби са Визан-тијом прва ујединила готово све српске земље под својимдржавним „скиптром““...56

Једним дијелом, аутори уџбеника су тачно констатовали,у поглављу исте лекције, са насловом „Политичке странке“,карактеристику црногорских федералиста овако: “Касније сусе организовали као Црногорска странка или Федерали-стичка која је заступала аутономију Црне Горе и федеративно

52 53

55. Као нап. 40,68. 56. Јован С. Пламенац, Меморандум предсједнику САД Вудр Вилсону,

Неји код Париза, 1919, 4.

57. Као нап. 40,69. 58. Стенографске белешке Народне Скупштине Краљевине СХС,

редован сазив за 1923/24. годину, књ. 1, Београд, 1924, 593. 59. Нав. дј. ,ванредан сазив за 1923. годину, 118-119.

ГЛАВА ТРЕЋА

UXBENICI SREDWIH [KOLA

1. Уџбеник другог разреда

MMинистарство просвјете и науке Црне Горе, одобрилоје за употребу уџбеник другог разреда, рјешењем број01-5244/2 од 5. децембра 2002. године. Рецензентску

комисију чинили су:проф. др Божидар Шекуларац, професорМилан Глушица, професор Будимир Дамјановић, и педагогпроф. др Никола Мијановић. Ауторти уџбеника су: РадованПоповић, Драган Мирановић и Драгоје Ђокић. Као што се давидјети, неки од чланова рецензентске комисије, или ауторауџбеника су и раније ангажовани за рецензије или аутореуџбеника основних школа. Уџбеници средњих школа, за раз-лику од оних за основне, броје по три аутора. Пада у очи, дасу уџбеници средњих школа штампани латиничним писмом.Како се ради о средњим школама доста су обимнији. Заразлику од до сада кориштених уџбеника, ови су пратећiтренд оних из основних школа, знатно боље графички ура-ђени, са бројним фотографијама, историјским картама и гло-сама.

Ако би се направила паралела са уџбеником шестог раз-реда, уџбеник другог разреда хронолошки се разликује, јерсе завршава са владавином Петра II Петровића Његоша, удомену историје Црне Горе, а овај период се изучава у сед-мом разреду. Исти хронолошки тренд је и у домену историјеЈужних Словена, и опште историје. Број тема односно лек-ција за изучавање, такође се повећава. И у овом уџбеникупрати се концепција уџбеника основних школа, пошто се

у рецензентској комисији у овом уџбенику. У свом дјелу„Контрареволуција у Црној Гори-четнички и федералистич-ки покрет 1941-1945“, он је констатовао: “Самим тим црно-горска федералистичка странка је суштински напустилаинтересе црногорског народа, одбијајући да се изјасни и оњеговом националном самоопредјељењу“...60

54 55

60. Др Радоје Пајовић, Контрареволуција у Црној Гори - четнички и федералистички покрет 1941-1945, Цетиње, 1977, 19.

државу кроз једну. Лекције оваквог типа, односно каопосебне, никада се деценијама у уџбеницима у Црној Горинијесу појављивале. Ваљда је то учињено, као враћање дугаАлбанцима у Црној Гори, јер су били тас на ваги уодржавању на власти актуелног црногорског режима, као и упроглашењу Црне Горе независном.

Од пада под турску власт, до завршетка владавине Уста-вобранитеља, српски народ је обрађен у три лекције, у окви-ру јужнословенских и балканских народа. Тако је у лекцијитрећег поглавља, под редним бројем три, са насловом „Бал-кански народи у XVI и XVII вијеку“, кроз једно поглављеобрађена Србија, кроз једно Босна и Херцеговина, затимХрватска једно, и једно Војна крајина. Лекција из истог пог-лавља, под редним бројем девет, са насловом „Балкан крајемXVIII и почетком XIX вијека“, Србију обрађује кроз двапоглавља, везана за Први и Други српски устанак, једно јепосвећено грчком рату за независност, једно Угарској (у комесе незнатно помињу Срби), једно Македонији, и по два мањапосвећена Бугарима и Дубровнику. Коначно у тринаестојлекцији, истог поглавља, са насловом „Балкански народиизмеђу Османског и Хабзбуршког Царства у првој половиниXIX вијека“, Кнежевина Србија је обрађена кроз једно пог-лавље, једно припада Босни и Херцеговини, једно Албанији,а једно Хрватској. Незнатно, положај српског народа помињесе и у лекцији трећег поглавља, под редним бројем два, санасловом „Балканске силе у XVI и XVII вијеку“.

Како је већ речено, аутори уџбеника нашли су за сходнода немањићки период обраде само кроз једну лекцију, укљу-чујући ту и културну историју, док се у уџбенику појављујепосебна лекција, у поглављу другом, са редним бројем осам-наест, са насловом „Привредне и културне прилике у Зети удоба Балшића и Црнојевића. “Културне прилике у Србији, одмаричке битке до пада под турску власт, у којима се јављајуи таква дјела попут „Похвале кнезу Лазару“, или „ЖитијаСтефана Лазаревића“, само су провучене кроз лекцију у дру-гом поглављу, под редним бројем петнаест, са насловом „Ср-

ради практично о истим рецензентима или ауторима. Циљ јеи даље максимилизирати историју Црне Горе, оспорити њенсрпски идентитет, а српску историју минимизирати. Прак-тично се све понавља.

Тако је у првом поглављу, са редним бројем девет, санасловом „Рашка до XII вијека“, ова тема обрађена текстуал-но на три половичне стране. Даље слиједе лекције „Дукља“,и „Дукља/Зета у доба Војислављевића“. У оквиру другог по-главља, под редним бројем два, обрађена је тема „Римо-католичка црква“, и то текстуално на пет половичних страна.Православна црква, односно њене карактеристике од расколапа у наредним вјековима, није обрађена, да би се направилапаралела између двије Цркве. То је урађено са оскуднимподацима кроз лекције о Византији и Јужним Словенима.Овакви уџбеници немају само тенденцију антисрпства, негои постепеног увођења римокатоличанства у Црнu Горu, по-чев од писма на којем су уџбеници штампани, па преко овелекције, до још неких података који ће бити обрађени, а којиприказују утемељеност римокатоличанства.

Такође, пратећи тренд из уџбеника шестог разреда, ауто-ри су у другом поглављу, под редним бројем осам, обрадиликомплетан немањићки период на текстуално четири поло-вичне стране, а Дукља-Зета је обрађена од Михаила до завр-шетка Бодинове владавине на текстуалне четирi и по стране.Опет, слично као и у уџбенику шестог разреда, понавља селекција, у другом поглављу, под редним бројем девет „Зета удржави Немањића“, и то на текстуално двије половичнестране. Како је већ речено раније, једна у основи маргиналнатема, која уопште не заслужује да се претвори у једну лек-цију, па чак можда ни у једно посебно поглавље лекције,изучава се колико и Рашка до XÀÀ вијека. У уџбенику зашести разред, а и у оном за други разред средњих школа,постоји посебна лекција „Албанци у средњем вијеку“. Такоје историја Срба, почев од насељавања на Балкан, па до падапод турску власт, обрађена у три лекције, а историјаАлбанаца, који нијесу у средњем вијеку ни имали своју

56 57

58 59

бија у борби против Турског Царства“. Слично уџбеницимаза основну школу, и овдје се примјећује тенденција, да се подизговором изучавања микро историје, тј. детаљног изу-чавања прошлости своје државе, пројектује надри историја.

Тенденција да се Дукља - Зета, односно Црна Гора, при-каже као суштински римокатолички простор, јасно је вид-љива из констатације наведене у поглављу другом уџбеника,тј. десетој лекцији, са насловом „Дукља“. У виду глосе наве-дено је ово: “Оловни печат, на којем је утиснут текст „Петарархонт Диоклије“, пронађен је 1844. године. Он потврђујепостојање кнежевине Дукље, а из реверса тога печата севиди да је ријеч о словенском кнезу с хришћанским именом,што говори да су у највећој мјери дукљански Словени при-мили хришћанство из западних цркава и манастира с при-морја. “ На ово се надовезује и констатација изречена у глав-ном тексту исте лекције: “Дукљанска етно-скупина населилаје и просторе са развијеним друштвеним односима, као штосу градови: Љеш, Скадар, Улцињ, Бар, Котор, Рисан и Росе.“1

Из цитираног, јасно се види намјера аутора уџбеника, даСловене насељене у ширем реону римског града Дукље, јошу моменту насељавања, или кратко послије њега, прикажукао посебну словенску етно скупину, која се разликовала одосталих Срба, па и Јужних Словена, иако о томе не можебити говора. Како је већ речено у разматрању уџбеника шес-тог разреда, назив за те Словене је локалитетни, а не етнич-ки, као што су Травуњани, Захумљани, Нертљани итд. , илиможе бити родовски нпр. Драговићи, Љутићи итд. Циљ јебио извући генезу посебности у односу на Србе, односноетничку аутентичност за готово миленијум и по уназад.Оловни печат архонта Петра не указује никакво постојањеКнежевине Дукље као неке посебне државе, или визан-тијског вазала, јер то просто није ни било могуће. Архонт је

византијска територијално управна титула. Баш због тога,може се видјети да је Дукља била у саставу Византије, па ипод византијском тј. источном црквеном јурисдикцијом иутицајем, а не западним римским. Уосталом, Војислављеви-ћи су утемељили дукљанско-зетску државност отцијепившисе од Византије, и водећи борбе са њом да би се отцијепили,а из Рима су добили државност, јер то просто нијесу могли изВизантије, од које су се отцијепили, јер им она то не би нидала.

У прилог тези, која је већ обрађена, о изворности запад-не, тј. римске цркве у Дукљи-Зети, односно Црној Гори, ауто-ри су се побринули да направе и на овај начин разлику, у лек-цији под редним бројем девет, првог поглавља, са насловом„Рашка до XII вијека“, пишући у виду глосе и ово: “Код Србаје преовладао утицај источног хришћанства, а формиранеепископије биле су претежно под јурисдикцијом охридскеархиепископије и дијелом бугарске патријаршије.“2

У већ помињаној лекцији о Дукљи стоји и ова историјскипотпуно нетачна, или најблаже речено никада утврђена кон-статација: “Кнеза Владимира је на дукљанском пријестолунаслиједио синовац кнез Војислав (1018-1050).“3 Циљ овеконстатације је тај, да се на силу направи генеза династијеВојислављевића, која је историјски кратка, и захвата по свомзначају само три генерације: Војислав-Михаило-Бодин. Ос-тали Војислављевићи послије Бодина су потпуно безначајни.У смислу историјског значаја, то је период од неких непунихседамдесетак година. Зато је ту требало укључити и кнезаВладимира и „дукљанско пријестоље“, тј. државу, иако тоона није била под Владимиром. Владимир је био под влашћуВизантије, те је и нападнут од стране Самуила као дио борбепротив Византије. Под Самуилом је Владимир као његов зет,био само обласни, или у најбољем случају вазални кнез. На

1. Радован Поповић-Драган Мирановић-Драгоје Ђокић, Историја за други разред гимназије, Подгорица, 2003, 49.

2. Нав. дј., 47. 3. Нав. дј., 50.

ви насљедници већ били безначајни локални феудалци, којису се међусобно сукобили, односно представљали експонен-те Рашке или Босне. Све је то учињено, како би се некакоповезао период државности, од готово осам деценија послијеБодина, да би се приказало, како је Рашка, тј. Србија оку-пирала Зету, и одузела јој државност. Тезу о изворностиРимокатоличанства у Дукљи-Зети, и наметнутог Православ-ља, преко немањићко српске окупације, која је већ биларазматрана, у комбинацији са класичном окупацијом, упот-пуњује и ова констатација аутора уџбеника у истој лекцији:“Узалуд је каснији барски епископ Гргур Седми пробао даБарску епископију подвргне Сплиту. Освајања СтефанаНемање су га натјерала да напусти Бар и да избјегне уЗадар.“8

Како је већ наведено, многе тезе из уџбеника за шестиразред, само у проширеном смислу, јављају се и у уџбеникуза други разред, пошто су аутори исти, а и концепција уџбе-ника. Тако исто, у поглављу другом, под редним бројем де-вет, стоји лекција „Зета у држави Немањића“, са првим нас-ловом поглавља „Политичка и државна традиција Зете удржави Немањића“. Поред констатације да је Немања заузеоЗету, и прогнао последњег владара Радослава, стоји и ово:“Без обзира на политички положај Зете, успомена на дук-љанско-зетско краљевство није нестала. Положај Зете унемањићкој држави био је повлашћен у односу на другеосвојене територије.“9

Константно приказивање Србије и Немањића као оку-патора и узурпатора Зете, може се видјети у истој лекцији. Тоје учињено у виду глосе, у којој стоји: “У Немањиној Хилан-дарској повељи се каже да му је дједовина Србија. То истопотврђују у својим списима и његова два сина: Сава и Сте-фан. Све до крунисања Стефана Првовјенчаног за краља

крају Византија уништава Самуила, те и Дукља и Македо-нија опет потпадају под њену власт. Колико слободно реченонаучна инсинуација у служби једне политике иде, говори ичињеница, да један дукљански академик (др Радослав Рот-ковић) тврди да је Војислав Владимиров син, иако извориникада нијесу утврдили да је Владимир уопште имао дјеце.

У двијема лекцијама о Дукљи-Зети у доба Војиславље-вића, нигдје се не помиње српски карактер ове државе. Ви-зантијски хроничар Јован Скилица, описујући бјегство Воји-слављево из Византије, о његовој активности пише: “Поштоје Стефан Војислав био побјегао, као што је раније речено, изЦариграда и заузео илирске планине и нападао и пљачкаоТрибале и Србе и околна племена подложна Ромејима, Моно-мах није могао да поднесе његове упаде“...4 Побједе Војис-лава биљежи и византијски писац Кекавмен, констатујући:“Тако уради у Дукљи Травуњанин Србин капетану ДрачаМихаилу сину логотета... и уништи његову војску која јебројала преко 40000.“5 Још један византијски хроничар -Јован Зонара, пише о почетној Војислављевој активностиово: “Неки скитски човјек по имену Војислав побјегне изВизанта и око себе окупи чету и скриваше се по илирскимбрдима као дивља звијер, пљачкајући оближња и Ромејимапотчињена племена Трибала и Срба и њима сродних.“6

Очигледан примјер када историја прелази у надри исто-рију, односно када се из безначајног историјског периода иличности жели форсирано направити нешто, је и поглавље увећ помињаној лекцији „Дукља/Зета у доба Војислављевића.“У њој постоји поглавље са насловом „Краљ Бодин и његовинасљедници.“7 Више од половине овог поглавља посвећено јењеговим насљедницима, односно Зети послије њега, кадаона државно више није представљала ништа, и када су њего-

60 61

4. Византијски извори за историју Југославије, 3, Београд, 1966, 161-162. 5. Нав. дј., 210-211. 6. Нав. дј., 254. 7. Као нап. 1, 52-55.

8. Нав. дј., 56. 9. Нав. дј., 96.

ку политику, 2003. године је преименовао овај назив, у буле-вар Светог Петра Цетињског. Нарочито путем медија, од дук-љанског културно историјског естаблишмента, форсирана јеова теза, да би се оправдао тај чин, тј. да је име те улице датораније из чистог незнања. Тврђено је да су ранија археолош-ка ископавања на Немањином граду утврдила, да то нијеникакво немањићко утврђење, већ остаци турског утврђењаДепедоген, које је заиста и назидано на немањићким осно-вама.

Континутет оспоравања Српске Цркве у Црној Гори, илисрпског карактера Црне Горе, односно Дукље-Зете, те канон-ског легитимитета, аутори уџбеника за други разред, настав-љају по концепту оног из шестог разреда. У поглављу дру-гом, и лекцији под редним бројем осам, са насловом „Србијаод XIII до XV вијека“, за Саву Немањића наведено је „да јеиздејствовао аутокефалност цркве и био посвећен за архи-епископа Српских и поморских земаља.“14 Сава Немањићзаиста се титулисао као архиепископ српских и поморскихземаља. Из овог извора, који је формално двосмислен, а уствари истосмислен, јер се радило о Архиепископији једногнарода-српског, аутори уџбеника наводе на закључак, датериторија Зете, као поморске земље, није српска, већ да јекао несрпска потпала под јурисдикцију Српске Цркве.

Оно што су поменули у уџбенику за шести разред, ауториуџбеника за други разред нијесу заборавили да помену ни уњему. Ради се о уздизању српске Архиепископије у ранг Па-тријаршије. Наводи се ова констатација: “Због тога је Цари-градска патријаршија бацила проклетство на српску цркву ипрекинула са њом везе на дуже вријеме.“15 Ова проблематикаје већ била разрађена у претходној глави ове књиге. Још јед-ном ваља напоменути, да анатемисање Цариградске Патри-јаршије није услиједило одмах, него четири године по овом

Србије (1217) за Немањино „отачество“ се везује Србија.Након крунисања извори му изводе поријекло из Дукље иДалмације, а то исто чине и писци каснијих родослова.“10 Наовај начин жели се оспорити и било каква српска утемеље-ност у Црној Гори. Сава Немањић у „Житију Светог Симе-она“ пише поред осталог за свога оца Немању: “Рођење му јебило у Зети на Рибници и ондје је примио свето крштење“...11

И други син Немањин, Стефан Првовјенчани, у житију свогаоца Немање тврди да се он родио „на местје рекомем Риб-ница“.12 Постоје и још неке опције Немањиног рођења, нпр.у Спужу код Подгорице. Оне ће бити презентоване у овојкњизи другим поводом. Ову теорију заступа и дукљанскиакадемик др Радослав Ротковић, по струци филолог и поли-тиколог, у своја два дјела, а на основу чланка Панте Срећ-ковића. Срећковић је нашао текст у Вољовачи подно планинеРудника у Србији. Дио текста у слободном преводу гласи:...“први Стефан Немања родио се у граду Спужу од оца БелеУроша и мајке Ане“...13

Наведени дукљански академик, и још неколико истори-чара и публициста, почели су да форсирају ову тезу, јер им јесметало окупљање вјерника, у организацији МитрополијеЦрногорско-приморске, на ушћу ријеке Рибнице у Морачу, уданашњем центру Подгорице. Већ деценијама улица прекопута овог мјеста зове се „Немањина обала“, а незванично сетако и звала још од ослобођења Подгорице од Турака 1878.године. “Немањина обала“ као улица директно пролази уззграде Скупштине и предсједника Црне Горе. Када је акту-елни црногорски режим отворено прешао на сецесионистич-

62 63

10. Исто. 11. Живот Стевана Немање од св. Саве, Београд, 1924, 24. 12. Живот Стевана Немање од Ст. Првовенчаног, Београд, 1924, 31. 13. Панта Срећковић, Гласник Србског ученог друштва,књ. 10, св. 17,

Београд, 1870, 225; Др Радослав Ротковић, Кратка илустрована историја црногорског народа, Цетиње,1996,29; Др Радослав Ротковић, Велика завјера против Црне Горе, Подгорица, 2001, 15.

14. Као нап. 1,92. 15. Нав. дј., 93.

лећи Бога цвијет от вјере и от закона правога грчаскога језикаи славнога јунаштва србскога.“18 Овај документ чува се уДржавном архиву у Венецији.

Било на какав начин, аутори уџбеника покушавају даоспоре српски идентитет Црне Горе, извбјегну га, или Срп-ске Цркве у њој. Тог типа је и тумачење једне активностицрногорских главара, који су 1717. године на челу са Вукади-ном Вукотићем отишли у Венецију „гдје су изразили спрем-ност да се Црна Гора стави у заштиту Млетачке републике, стим да јој она призна унутрашње слободе и самосталностцркве.“19 Очигледно се у овом примјеру види намјера оспо-равања Српске Цркве, а све у жељи да се тобожња основицааутокефалности црногорске веже за што дужи период уназад,како би се приказало, да она нема никакве везе са српском.Аутори уџбеника себе негирају на тај начин, што су на самомпочетку лекције под редним бројем шест, из другог поглављауџбеника, а са насловом „Црна Гора у XVIII вијеку“ навелида је Данила Петровића „у Печују хиротонисао српскипатријарх Арсеније III Чарнојевић“.20 Већ сами чин одласкаДанила Петровића на хиротонију у Печуј, означава јурисдик-цију српских пастријарха и Пећке Патријаршије над Митро-полијом Црногорском. И не само то. У Пећи је био још једанпатријарх, постављен од Турака, јер је Чарнојевић избјегаона аустријску територију са дијелом народа послије Мореј-ског рата. Данило Петровић тиме је желио да покаже даТурци немају никакву власт над Црном Гором.

Да нема никаквог помена о хтијењу Црногораца, за изд-вајањем Митрополије Црногорске од Српске Цркве, нити даје тога уопште било говори низ извора. Пећки патријархАрсеније Трећи Чарнојевић, који је био родом из Бајица кодЦетиња, је 1674. године обишао Црну Гору, и дошао чак и на

чину! Зашто се толико чекало? У моменту анатемисања,Цариградска Патријаршија је била марионета у рукама Јова-на ÁÀ Кантакузина, који се сукобио око престола са легалнимцарем, и својим зетом Јованом Á Палеологом, кога је подр-жавао Душан. Значи, мотив за ову анатему био је чисто поли-тичке природе. Нормализација односа планирана је већ 1364.године, када Душан већ није ни био жив, али је патријархКалист, на путу за Србију умро у Серу. Коначно помирењеизвршено је читањем одлуке новог патријарха Филотеја уПризрену 1875. године. Како је већ раније назначено, овајапсолутно безначајан детаљ, који није ни за помињање ууџбеницима, до сада није ни помињан никада у уџбеницимакоји су кориштени у Црној Гори.

Још једна констатација изречена од стране аутора, јасноговори, да су они на сваки начин жељели да оспоре српскикарактер Црне Горе. Разматрајући проблематику рата Светелиге са Турском, у другој половини XVII вијека, аутори суконстатовали и ово: “На млетачкој и аустријској страни рато-вала су црногорска и брдска племена и Срби послијеослобођења Београда (1688), предвођени патријархом Арсе-нијем III Чарнојевићем. “Ова консататација изречена је утрећем поглављу, у лекцији са редним бројем два, са насло-вом „Балканске силе у XVI и XVII вијеку“.16 Закључак јејасан: Црногорци и Брђани нијесу Срби. Арсеније III Чар-нојевић је био родом из села Бајица, у непосредној близиниЦетиња, и ту је рођен 1613. године.

Паралелно овој констатацији, могао би се навести текстна рукописном Јеванђељу, које је Пећкој Патријаршији при-ложио владика Данило Петровић, у коме се он потписао као:“Данил, владика цетињски,Његош, војеводич, српској зем-љи“...17 У протестном писму црногорских главара млетачкомСенату, из 1722. године стоји поред осталог: “Ми смо хва-

64 65

16. Нав. дј., 140. 17. Љубомир Стојановић, Стари српски записи и натписи, књ. 1-4,

Београд, 1902-1926, књ. 2,91.

18. Историја Црне Горе, књ. 3, том 1, Титоград, 1975, 448-449, слика 33. 19. Као нап. 1, 157. 20. Нав. дј., 156.

Српски патријарх Атанасије II хиротонисао је ВасилијаПетровића за митрополита у Београду 22. августа 1750. го-дине, и за егзарха Трона пећког. У Грамати датој Василијустоји: “Јешче жи е синодално потписујем сему митрополитукир Василију скендерискому и приморскому титул, да јест иегзарх Свјатјешаго Трона пећскаго, Патријархии славено-сербскија и по всуду на всјаком мјестје“...25

Још један покушај, да се код Петровића прикаже свијесто наводној дукљанској државној и етничкој припадности,односно континуитету, од тада до њих, аутори су направили,дајући у виду глосе у уџбенику одломак „Историје о ЧернојГори“ Владике Василија Петровића. То је учињено у трећемпоглављу уџбеника, у лекцији под редним бројем шест, санасловом „Црна Гора у XÁÀÀÀ вијеку“. Тако ту стоји: “Оваземља називаше се раније јединственим именом Зета, а тоиме јој је дато по ријеци званој Зета, која извире на сјеверунаврх те земље Зете и тече према југу. Насупрот ње са истокатече друга ријека Морача, између Црне Горе и Брђана, иулива се у ријеку Зету испод Вртограда, гдје се родиоДиоклитијан (Диоклецијан) и гдје је саградио велики град,назвавши га по свом имену Диоклитија (Дукља), тада је овојземљи дато име Диоклитијанска земља. Овај град је каснијеСимеон Немања разорио, о чему ће послије бити речено.“26

Како се да видјети, аутори су кроз овај навод покушали дапровуку и стереотипну тезу, о окупаторској и асимилаторскојулози Рашке (Србије) према Зети.

Иако су аутори уџбеника потпуно оправдано навели да јеова историја „имала карактер политичког меморандума“,ваља рећи да је она значајна једино по томе, што је прваисторија Црне Горе. У њој је низ нетачних и произвољнихподатака. Географски, односно хидролошки гледано, Морачасе не улива у Зету, него обратно, Зета у Морачу. Римски цар

приморје. Ту се састао са барским надбискупом АндријомЗмајевићем, који му је био рођак. Змајевићи су огранак Цр-нојевића, који је примио римокатоличанство. О том сусретуАндрија Змајевић је у свом дјелу „Држава света, славна икрепосна љетопис црковна“ записао: “Наш драг пријатељ, иу владању реченог краљевства Сервије (кога се сада и минедостојни начелник по обичају Свете Римске цркве нахо-димо) како је дружбеник, дао Бог, да у духу Свега Престољабуде као и Свети Сава, на мјесто кога и сједи.“21

Патријарх Мојсије Рајовић је 1714. године посјетио ма-настир Морачу. Мојсије се помиње као патријарх када је уманастиру Морачи насликана једна икона са његовимблагословом.22 Патријарх Атанасије ÀÀ Гавриловић посјетиоје 1748. године Црну Гору, и у пратњи митрополита СавеПетровића обишао приморје с Грбљем. Поводом тога, он јеванредном млетачком провидуру у Котору Винћенцу Гритупослао писмо 27. децембра, у коме стоји: “Давамо на знањевашему господству како смо дошли у ове стране визитатнаше цркве и свештане Редовнике и све наше христјанеобичајем старијем како и први патријарх и који су били напријестол србски, а пак и у наше стране има и вашојебискупа и редовника и крсћана доста и ми милујемо каконаше и што можем им сваку љубав показати и досад и по садћемо.“23 Бискуп Матија Караман је поводом превођењаправославних у римокатолике у Далмацији, за Саву написаода је велики противник римокатоличанства, а да православниу Боки „стоје под утицајем руским преко црногорскогвладике и под утицајем српског патријарха.“24

66 67

21. Петар Колендић, Андрија Змајевић о патријарху Арсенију III,Гласник Скопског научног друштва, књ. 2, св. 1-2, Скопље, 1927, 291.

22. Као нап. 17, док. бр. 2273, 34-35. 23. ДАЦГ, АО-Херцег Нови, ф. 149/ПУМА, док. бр. 309. 24. Др Јован Радонић, Римска курија и јужнословенске земље од XÁÀ до

XÀX века, Београд,1950, 613. 25. Сима Милутиновић, Историја Црне Горе, Београд, 1835, 78-82. 26. Као нап. 1, 158.

ства, негда Русији, негда ћесару, понекад Млечанима. “Васи-лије даље пише да је Јоаникије „много зла нанио народусрпском“, идући „по српској земљи“, и постављајући Грке заархијереје. “Срећа његова што далеко заобиђе Црну Гору“,пише владика Василије. Дакле, Црна Гора је била слободна,те у њу Јоаникије као турски експонент није ни могао доћи.Василије даље пише, да су сами Срби протјерали Јоаникија,пошто се напљачкао, и констатује: “Послије Србљи поста-више свог природног (Народног) патријарха, као и раније.“28

У писму Дубровчанима од 1. септембра 1763. године,владике Сава и Василије Петровићи, тражили су помоћ ова-ко: ...“иштемо од ваше високо почтене Републике помоћ даучините нашј церкви и народу черногорском једном сумомод пет асприх, како Серби Сербима и својијема сусједи-ма“...29 Припадност Пећкој Патријаршији Црногорске Мит-рополије, и српској народносној свијести, митрополит СаваПетровић показује 26. фебруара 1776. године, у писму мос-ковском митрополиту Платону, на чијем почетку стоји:“Заступи нас при Порте, что Греки неби мјешалис у сербскијнацион, тим нас вјечно одолжиш.“30 Ово је већ било вријеме,кад је Пећка Патријаршија била укинута, и када су Грци изЦариградске Патријаршије почели по српским земљама пос-тављати своје архијереје. У Црногорској Митрополији јошувијек је тињала нада за обнову Пећке Патријаршије.

Већ је у овој глави било rазматрано питање Немањиногрођења. Укоријењеност не некакве посебно дукљанске, негосрпске немањићке државне свијести у Црној Гори, и њеногдржавног континуитета код Петровића, види се и у већ раз-матраној „Историји о Черној Гори“ владике Василија Петро-

Диоклецијан није рођен на том простору, нити је град Доклеа(Дукља) по њему добила име, него по околном илирскомплемену Доклеатима. Немања није разорио Дукљу, јер серодио више од пола миленијума касније. Ова историја вла-дике Василија, имала је основни циљ да заинтересује рускојавно мњење за Црну Гору, а у циљу помоћи Русије ЦрнојГори, односно узимања под свој протекторат Црне Горе.

Како је већ речено, за примјер историјског извора, ауториуџбеника узели су наведени, који је потпуно несигуран. Уопштеу већ наведеној лекцији, избјегнуто је помињање непобитногсрпског идентитета Црне Горе и Петровића. Укоријењеност ко-совског култа у Црној Гори, и српске државне традиције, нај-боље се види кроз писмо владике Данила Петровића из 1714.године, кнезовима и старјешинама црногорским, у којем стоји иово: “Била би ми драга смрт да сте хтјели да сви скупа часно иславно погинемо, као што су то урадили кнез Лазар и МилошОбилић, који уби цара на Косову, и погину са својим госпо-дарем и са њихових седам хиљада бораца“...27

Да је несумњиво Митрополија Црногорска била дио Пећ-ке Патријаршије, односно Српске Цркве, и да је код њенихмитрополита била дубоко укоријењена свијест о српској црк-веној и народносној припадности, говори један занимљивдокумент. Због антитурске активности, Турци су за српскепатријархе постављали с времена на вријеме Грке фанарио-те, што црногорски митрополити, као слободни, и ничемуподложни нијесу признавали. Митрополит Василије Петро-вић је у документу са насловом „Број српских архијерејапоред митрополита црногорског“ навео њих дванаест. Он пи-ше да је султан дозволио Грку Кораџа Јоаникију да будесрпски патријарх, пошто је у тужби султану Кораџа Јоа-никије навео „да су Србљи са својим природним (народним)патријархом и архијерејима увијек издајници турског цар-

68 69

27. Др Јевто М. Миловић, Зборник докумената из историје Црне Горе (1685-1782), Цетиње, 1956, 38, 389.

28. Петровићи писци, духовници, владари, том 1, Подгорица, 1997, 259 (приређивачи: др Слободан Томовић и Горан Секуловић).

29. Као нап. 27, 280-281. 30. Живадин Јовичић, Писмо писано митрополитом црногорским Савом

митрополиту Платону 1766. год. фебруара 26, Гласник Српског ученог друштва, 22, 1867, 357-359.

Фалиће га свако и остали;Од јунаштва има име право,Доби сабљом на поље крваво,Ка но Милош који уби цараИ у боју још млоге похара:Ш њим Косанчић Иван и Топлица,Ти с Милошем бјеху обојица. Те Мурата уби и погазиНа Косову ђе се и сад пази“...34

У двије битке које је водио са војском Махмут-пашеБушатлије, Петар I је извојевао 1796. године двије побједе.Пред битку на Мартинићима, он је у свом говору црногор-ским ратницима поред осталог рекао „да покажемо неприја-тењу што су кадре јуначке горе! да покажемо да у нама неу-гашено србско срце куца, србска крвца врије, да покажемокако се горскије јунака мишица јунаштвом надмашује на бој-ном пољу сваког душманина.“35 Нешто слично он је рекао ипред битку на Крусима: “Устремите се на непријатеља нашевјере, нашег предрагог имена србског и наше држајше вољ-ности... Ви и сами знате да су се Турци од вазда бојали, а исад се боје Црногораца, боје се србскијех витезова, који није-су вични своју постојбину остављати а још мање црним об-разом на свој дом се враћати.“36 Ове говоре објавио је секре-тар Петра II, а касније и књаза Данила-Милорад Медаковић,у свом дјелу „Повјесница Црне Горе“. Дукљански истори-чари и публицисти тврде да је он дјелове ових говора, укојима се јасно види српски идентитет Црне Горе и Петра Iдописивао, или уметао, тј. фалсификовао. Уопште у овомисториографском правцу, јављају се бројни трендови измиш-љања, односно откривања тобожњих фалсификата, чији суносиоци били Срби извањци, који су радили или долазили у

вића. Василије ту потврђује и припадност Митрополије Црно-горске Пећкој Патријаршији. Тако Василије наводи „у српскојПећкој патријаршији, у Црногорској митрополији... једнакоказују да је Симеон Немања рођен од кнеза Бела Уроша, а тајБела Урош потиче од породице Ликинија Мучитеља и сестреКонстантина великог Теодоре. Овај Бела Урош живио је у Зетигдје је данас град Спуж и тамо је родио три сина“...31

Било какав српски идентитет Црне Горе и Петровића непомиње се ни у лекцији под редним бројем десет, из трећегпоглавља, са насловом „Црна Гора у доба Петра I“. Митро-полит Петар I је у писму архимандриту Арсенију Гаговићу,од 31. августа 1804. године навео: “Ми смо Срби такови, незнадемо, нити хоћемо знати друго, нако један другога гонитии у несрећу и безчаст постављат и што који више ради задобро општенародње, то се више завист против тога воору-жава, која у српском народу како и у греческом, гордостцарује.“32 Наду у обнову српске државе, и чињеницу да сеЦрна Гора одржала током вјекова, као једина слободна срп-ска територија, Петар I је исказао у писму кнезу МилошуОбреновићу, од 29. јуна 1829. године, у којем је навео: “Дока-затељством свега служи важност ове стране, да од временаизгубљења србског царства, између свијех честицах србскогнарода једина се Црна Гора нашла, која је до данас уздржалау цјелости глас, слободу и вјеру христијанску“33

Косовска свијест код Петра I види се и у пјесми „Поу-чење у стиховима“, у којој он пјева:

...“Ко је добар јунак од исконаЗа одбрану вјере и законаИ слободе миле нам и драгеОтачаства, ђе но нам се граде,И таки се јунак нека фали,

70 71

31. Василије Петровић, Историја о Черној Гори, Москва, 10. март 1754. 32. Петар I, Фреске на камену, Титоград, 1965, 87. 33. АС, ЗМП, док. бр. 3.

34. Као нап. 32,381. 35. Милорад Медаковић, Повјесница Црне Горе, Земун, 1850, 92-93.36. Нав. дј., 98-99.

Књаз Никола је 1874. године направио споменик КењуСтанкову Јанковићу, испред цркве Светог Николе у Рвашима.На споменику стоји овај текст: “Под овом гробницом почи-вају кости јуначкога Србина Кења Станкова Јанковића који јеједном г. 1835. а другом г. 1852. на ударац града жабљачкогапрви у свије витезова црногорских изашао на бедем од града.Овај споменик чини књаз Никола Петровић Кењу радињегова витештва и вјерности свога отачаства.“

2. Уџбеник трећег разреда

Министарство просвјете и науке Црне Горе, је рјешењемброј 01-198/2 од 28. јануара 2003. године, одобрило уџбеникза трећи разред. Рецензентску комисију чинили су :академикБранко Павићевић, професор Весна Ковачевић, професорМилан Рађеновић, и педагог Радован Дамјановић. Већ поми-њани Бранко Павићевић члан је двије академије, и то Црно-горске Академије Наука, и Дукљанске Академије Наука.Радован Дамјановић је тадашњи, а и актуелни замјеник ми-нистра просвјете и науке, што значи лице која припада акту-елном црногорском режиму, који је и креирао уџбенике овак-вог типа.

Аутори уџбеника су: Ђорђе Борозан, Саша Кнежевић иСаит Шаботић. Ђорђе Борозан је родом из Црне Горе, изоколине Цетиња. Завршио је Филозофски факултет (одсекисторија) у Београду, гдје је магистрирао и докторирао. Жи-вио је и радио у Београду, прво као професор историје, апотом у једном од историјских института. У тзв. београдскојфази живота и стварања, у својим радовима био је на станов-ишту српског националног идентитета Црногораца. Пошто јеангажован од стране актуелног црногорског режима, долазиу Подгорицу, гдје постоје директор Историјског институтаЦрне Горе, а бива и ангажован као професор на Филозоф-ском факултету (одсјек историја) у Никшићу. По повратку уЦрну Гору, у својим радовима и јавним наступима, има дија-

Црну Гору: Сима Милутиновић-Сарајлија, Милорад Медако-вић, Вук Караџић, Нићифор Дучић итд. Они се оптужују, уједној врло неувјерљивој теорији, да су у Црну Гору унијеликосовски култ, светосавски култ и српски национални осје-ћај. У том смислу они су индоктринисали Петра II, књазаДанила и књаза Николу, а да свега тога прије није било.

У последњој лекцији у уџбенику, обрађена је владавинаПетра II Петровића. Ниједан пут није поменут његов српскинационални осјећај, нити Црне Горе и Црногораца тога доба.О томе колико је условно речено Петар II „србовао“ у својимкњижевним дјелима, па и у својој коресподенцији излишноје говорити. Интересантно је да је у овој лекцији објављенаслика познатог црногорског јунака Кења Станкова Јанковића.Он је био родом из Ријечке нахије, из племена Цеклина. Двапута је заузимао турско утврђење на Скадарском језеру, инекадашњу престоницу Црнојевића Жабљак. Једном у добаПетра II, а други пут у доба књаза Данила. У леgенди исподњегове слике у уџбенику пише: “Кењо Станков Јанковић,црногорски јунак који је с маленом четом Цеклињана заузеотврђаву Жабљак 1835. године.“37

Ова акција Цеклињана опјевана је у „Огледалу српском“Петра IIПетровића Његоша у пјесми „Похара Жабљака“. У пјес-ми кадуна буди команданта Жабљака Јакуп-агу, и говори му:

...“Како што је, мој агане драги:Срби су ти Жабљак освојили“...Ага позива своје Турке на отпор говорећи:„На ноге се ,моји соколови,Срби нама Жабљак уграбише!“...

Тријумф Цеклињана, на крају пјесме описан је овако:„Када Срби Жабљак похараше,поробише, многу крв пролише,онда градске Турке изведоше,“...38

72 73

37. Као нап. 1, 194. 38. Петар II Петровић Његош, Огледало српско, Београд, 1974, 424-439.

„Балкан између Османског царства и Хабзбуршке монархијеу XÁÀ и XÁÀÀ вијеку“, Србија обрађена кроз посебну главу,баш као и Босна и Херцеговина, Албанци, Бугари, Маке-донци, Словенци, Хрватска и Угарска, Дубровник, и Војнакрајина. У другоj glavi уџбеника, у лекцији под редним бро-јем три, са насловом „Балкан крајем XVIII и почетком XIXвијека“, постоје ове главе: Први и Други српски устанак,Грчки рат за независност, Османско царство, Хабзбуршкамонархија. У истом поглављу уџбеника, у лекцији под ред-ним бројем девет, са насловом „Балкански народи измеђуОсманског и Хабзбуршког царства у првој половини XIXвијека“, су ове главе: Кнежевина Србија, Босна и Херцегови-на, Албанци, Хрвати, Угарска, Македонци, Бугари, Дубров-ник. Сличне концепције, у истом поглављу уџбеника, је илекција под редним бројем двадесет, са насловом „Приликена Балкану од Берлинског конгреса до Балканских ратова“.Ова лекција има ове главе: Србија, Босна и Херцеговина,Призренска лига, Бугарска и Македонија, Словенија, Угар-ска, Хрватска. Балкански ратови, обрађени су кроз истоиме-ну лекцију, под редним бројем два, у трећем поглављу уџбе-ника. Ова лекција представља комбинацију историје ЦрнеГоре, односно њеног учешћа у Балканским ратовима, уопштеса овом тематиком. Има сљедеће главе: Балкански савез,Први балкански рат, Други балкански рат, Црна Гора уПрвом балканском рату, Стварање Албаније, Нова политичкамапа Балкана. Овакво концпирање лекције, представља но-вину у односу на претходне уџбенике, који су се деценијамаупотребљавали у Црној Гори. Најчешће је ова тема изучаванакроз двије посебне лекције, учешћа Србије и Црне Горе уБалканским ратовима, или једне, са освртом у виду једнеглаве о осталим учесницима.

Аутори уџбеника су учешћу Србије и Црне Горе у Првомсвјетском рату посветили само једну лекцију, у поглављутрећем, под редним бројем четири. Од тога само једна главалекције је посвећена учешћу Србије, а нешто половичнопрва глава, са насловом „Стање уочи рата“. Остале главе су

метрално супротне ставове онима које је исказивао у Бео-граду, тј. подржава националну посебност Црногораца, ауто-кефалност цркве у Црној Гори, крајње критичан однос премауједињењу 1918. године итд.

Саша Кнежевић је завршио Филозофски факултет (од-сјек историја и географија) у Никшићу. Магистрирао је идокторирао на Филозофском факултету (одсек историја) уБеограду. Послије вишегодишњег службовања у грађевин-ској школи у Подгорици, на мјесту професора историје, анга-жован је као асистент на Филозофском факултету у Ник-шићу, да би по докторирању постао и доцент. Саит Шаботићзавршио је Филозофски факултет (одсјек историја игеографија) у Никшићу, и ангажован је у наставном процесукао професор историје.

Овај уџбеник обрађује период од Хуманизма и Ренесанседо савременог периода. У техничком смислу добро је опрем-љен и прегледан, са великим бројем фотографија, и одређе-ним бројем историјских карата. Тренд из основношколских,и средњошколских уџбеника, који је већ наведен и овај уџбе-ник прати, те се нi по чему не разликује од претходно обра-ђених. Одређене лекције из претходно обрађеног уџбеника задруги разред, практично се само понављају. Треба имати науму, да се уџбеници хронолошки разликују, јер се уче уразличитим смјеровима средњих школа.

Овај уџбеник предвиђен је за средњошколска и гимна-зијска усмјерења, која историју уче три године. Тиме је пове-ћан и његов хронолошки простор од Хуманизма и Ренесанседо савременог доба. У уџбенику је практично најдрастичнијеод свих досадашњих, извршена минимализација историјесрпског народа. Чињеница да је предвиђен за смјерове којиисторију изучавају три године, не оправдава овакав концепт,а видјеће се и зашто.

Историја српског народа, по већ виђеном концепту, уовом уџбенику је обрађена као и све остале историје јужно-словенских и балканских народа. Тако је у првом поглављууџбеника, у лекцији под редним бројем седам, са насловом

74 75

није ујединила са Боком, па је и ова лекција била сасвимнепотребна. Да конфузија буде већа, види се и по томе, штосу аутори уџбеника ове двије теме, уврстили у двије лекцијеу виду глава, о Црној Гори у XVIII вијеку, и у Црној Гори удоба Петра I.

Минимизирање историје Србије, још једном је урађено улекцији из другог поглавља уџбеника, под редним бројемосамнаест, са насловом „Велика источна криза 1875-1878. “Улекцији су ове главе: Херцеговачки устанак 1875, Улога ЦрнеГоре у Херцеговачком устанку, Улазак Русије у рат, Сансте-фански мировни уговор, Берлински конгрес. Дакле и овалекција, значајним дијелом је посвећена Црној Гори, јер већнаредна, обрађује учешће Црне Горе у ослободилачком рату1876-1878. године. У тој лекцији понављају се двије главе:Санстефански мировни уговор, и Берлински конгрес. Лек-цију је требало конципирати тако, да се проучи у двијелекције, једну посвећену учешћу Србије у рату, а другу ЦрнеГоре, или обадвије у једној лекцији, са освртом у виду једнеглаве на остале наведене догађаје.

До сада такође никада није раздвајан у виду посебнихлекција, период прошлости Црне Горе од 1878. године доПрвог балканског рата. То је учињено и у овом уџбенику, а иу већ обрађеном уџбенику за седми разред основне школе.Као трећа оправдана лекција, јавља се и она, у другом пог-лављу уџбеника, под редним бројем 23, која се тиче про-свјетних и културних прилика у Црној Гори од 1878. до 1912.године. У прве двије наведене лекције, јављају се посебнеглаве, које су сасвим непотребне, и то читав низ: Реформедржавне управе, Општи имовински законик Валтазара Боги-шића, Спољнополитички односи, Привреда, Конфесионалниодноси, Муслимани у Црној Гори, затим Устав 1905, Првеполитичке партије, Бомбашка афера и Колашински процес,Проглашење Краљевине 1910, Привреда (два пута), Миг-рације.

Све је ово могло бити сведено на једну опширнију лек-цију. Тако су нпр. главе:Реформе државне управе и Општи

посвећене Црној Гори, и то: Операције црногорске војске,Мојковачка битка, Комитски покрет, Дјеловање савезничкихтрупа у Црној Гори. Аутори уџбеника, требали су ову проб-лематику да раздвоје због њеног значаја, и бројности дога-ђаја, на двије посебне лекције, једну посвећену Србији, адругу Црној Гори.

Ако је од свих до сада обрађених уџбеника, историјасрпског народа у овом највише минимизирана, исто тако је иисторија Црне Горе максимилизирана, наравно под изгово-ром детаљног проучавања државне микро историје. Слобод-не се може рећи, да је у овом уџбенику, претварање историјеЦрне Горе прешло у надри историју. Јавља се читав низ бес-потребних посебних лекција, чим би се анулирањем отвориопростор за шире изучавање историје српског народа, да се тонаравно хтјело. Како је већ речено, појављује се читав низлекција о историји Црне Горе, које никада тако нијесу фор-мулисане у средњошколским уџбеницима у Црној Гори, де-ценијама уназад.

Тако је у првом поглављу уџбеника, под редним бројемдванаест, као посебна лекција формулисана она, која се самотиче владавине Шћепана Малог Црном Гором, од седамгодина. Лекција је у већини дата у виду глоса, које цитирајудокумента из доба Шћепана Малог. Иако је Шћепан Малипрви свјетовни владар Црне Горе послије Црнојевића, теиако је установио неке органе власти, који су истина самократкотрајно заживјели, није било никакве потребе, да сењегова владавина формулише као посебна лекција. У његоводоба није било великих, и за Црну Гору пресудних битака саТурцима. Није било никаквих територијалних ширења, илипосредних признања црногорске независности, на некимконференцијама великих сила. Сличног концепта је илекција из другог поглавља уџбеника, под редним бројем пет,са насловом „Уједињење с Боком“. Односи се на кратко-трајно, и од великих сила непризнато уједињење Црне Гореса Боком, послије Наполеоновог пораза у Русији. Црна Горасе конкретно државно никада, док је била независна држава

76 77

У уџбенику су се, да ли намјерно, или ненамјерно, или изнезнања, поткрале и неке грешке, које се односе на некефотографије, које су у њему приказане. Тако је у тематици,која се тиче времена историје Црне Горе из Првог свјетскограта, приказана фотографија комитског војводе Вида Ђуро-вића. Истовјетна фотографија појављује се и у уџбенику заосми разред основне школе. Испод фотографије је написано„комита Видо Павићевић“39 Очигледна грешка. Комитски вој-вода Видо Ђуровић био је родом из села Ћуриоца у Бјело-павлићима. Почетак Првог свјетског рата затекао га је каођака у Србији. Био је у четничким јединицама мајора и вој-воде Војислава Танкосића. При повлачењу србијанске војскеостао је у родном крају, и одметнуо се у комите. Убијен јепочетком 1918. године. Био је велики заговорник уједињењаСрбије и Црне Горе и декларисани Србин. О томе свједочи идјело учитеља и публицисте Јована Ћетковића „УјединитељиЦрне Горе и Србије“, штампано у Дубровнику 1940. године.Ћетковић је иначе био посланик Подгоричке Скупштине. Онје и објавио Ђуровићеву фотографију у својој књизи. Истатаква фотографија налази се и у Завичајном музеју у Дани-ловграду.

Друга грешка у виду потписаног назива испод фотогра-фије, налази се у оквиру лекције у дргом поглављу уџбеника,под редним бројем седамнаест, са насловом „Црна Гора удоба књаза Николе до почетка Вељег рата“. У оквиру главе„Односи са Србијом“, дата је фотографија, односно умјет-ничка слика са именом „Кнез Михаило Обреновић“. Ради сезаправо о његовом старијем брату Милану, који је кратко-трајно владао, и умро, послије којега је дошао на власт кнезМихаило.40

Аутори уџбеника, у још једној фотографији су били дје-лимично у праву. Ради се о фотографији са текстом „Црно-

имовински законик Валтазара Богишића могле бити једна,затим Спољнополитички односи друга, Привреда и мигра-ције трећа, Конфесионални односи и Муслимани у ЦрнојГори четврта, а Устав из 1905, политичке странке (а не пар-тије јер се тако нијесу звале), процеси и проглашење Краље-вине пета. Примјећује се стално форсирање конфесионалниходноса и положаја муслимана. О томе је већ било ријечи укоментару уџбеника седмог разреда. Привреде у Црној Гори,бар у оном класичном индустријском смислу није ни било,или су то само били мали почеци, па је можда ова тема моглабити провучена кроз неку од глава кроз посебан пасус итд.

Прелажење историје у надри историју, слободно речено,може се пратити и даље кроз конципирање неких лекција. Упоглављу трећем, и лекцији под редним бројем пет, са нас-ловом „Стварање југословенске државе“, једна од главапосвећена је Црногорском одбору за народно уједињење. Каопотпуно безпотребна, и никада до сада у претходним уџбе-ницима третирана као посебна лекција, јавља се она поднасловом „Улазак Црне Горе у југословенску државу“. Да секао посебна лекција обрадила она, посвећена учешћу ЦрнеГоре у Првом свјетском рату, све је ово могло бити пре-формилисано у ту лекцију. Као потпуно беспотребна, јављасе i лекција у трећем поглављу уџбеника, под редним бројемдевет, са насловом „Црна Гора у Краљевини Југославији“.Ова тема могла је бити обрађена као посебна глава, у оквирулекције „Југославија између два свјетска рата. “Основнимотив оваквог конципирања лекција је сасвим другачији.Кроз њих је на сваки начин требало компромитовати потребууједињења, његов сами ток, и на крају негативним и бес-потребним показати положај Црне Горе у југословенскојдржави. Све то је било у циљу пропагирања идеје повратканезависности Црне Горе, којa је и остваренa на мајскомреферендуму 2006. године. Сличних тенденција су и лекције„Црна Гора у Другом свјетском рату“, и „Црна Гора ујугословенској федерацији“. Оне су као посебне главе моглебити обрађене кроз лекције које се тичу тих периода.

7978

39. Ђорђе Борозан - Саша Кнежевић - Саит Шаботић, Историја за трећи разред гимназије, Подгорица, 2003, 244.

40. Нав. дј., 206.

узети дио записа који детаљно описује Цетиње, и у којемстоји да је „славни господар и кнез Иван Црнојевић изградиомали и веома лијеп манастир - за калуђере св. Василија, срп-ског обреда“. Говорећи о митрополиту који ту столује Болицаконстатује „духовни је владар свих становника Црне Горе инад собом признаје само власт пећког патријарха. “ У дијелуописа посвећеног Подгорици, Болица наводи да је она уда-љена четири дана хода од Пећи, и да: “Духовној власти пећ-ког патријарха подлијежу сва Србија, затим Подгорица, ЦрнаГора и Жупа. Међу тим земљама је и Котор.“43

Одломак из „Историје о Черној Гори“ владике ВасилијаПетровића, истовјетан са оним који је разматран у уџбеникуза други разред, дат је и у уџбенику за трећи, у лекцији подредним бројем једанаест, из првог поглавља уџбеника. Лек-ција хронолошки и тематски поклапа истовјетан период, каоу уџбенику другог разреда, само са другим насловом „УлазакЦрне Горе на европску политичку сцену током 18 вијека“.44

Мотив и порука ове глосе су истовјетни, са већ коментари-саном из уџбеника другог разреда.

Насупрот наведеном извору у виду глосе у уџбенику, којије требао да прикаже свијест о дукљанско-зетској народнос-ној и државној традицији код Петровића, и окупаторскојулози Стевана Немање, могао би се навести одломак из „ОдеНемањи“, коју је написао владика Василије у „Цетињскомљетопису“. У њој поред осталог стоји:

„Симеоне свети Немањаоче многи свога именаизабране насљеднике си оставиокраљевство у Србији прославиомноге цркве саградилидомовину с своју просвијетлили,очевину вашу Турци су освојили

горска државна застава с почетка XX вијека“. Фотографијазаставе дата је у другом поглављу уџбеника, под реднимбројем 21, са насловом „Црна Гора од Берлинског конгресадо првог Устава“. Приказана застава је тробојка: црвено-плаво-бијела, са државним грбом у средини. Налази се умузеју краља Николе на Цетињу. Она је заиста била државназастава, у апликацији са државним грбом, или без њега.Тробoјка је деценијама послије Другог свјетског рата биларепубличка застава СР Црне Горе, а била је и у доба СРЈугославије. С обзиром да су на њој српске народне боје:црвена-плава и бијела, и да је практично истовјетна са заста-вом Републике Србије и Републике Српске, то је засметалоактуелном црногорском режиму, те је новим Законом одржавним симболима из 2004. године, ова застава проми-јењена са тзв. алај барјаком, или војном заставом ранга бата-љона и бригаде. Та застава је данашња застава независнеЦрне Горе. Међутим, готово двије године прије промјенезаставе, од стране режима, покренута је читава медијскакампања, у којој су учествовали разни дукљанско сепаратис-тички орјентисани историчари и публицисти, тврдећи да једржавна застава Црне Горе у другој половини XIX и почет-ком XX вијека био алај барјак, а да је тробојка била заставанижег ранга, односно само народна.41 Да су уџбеници који сеобрађују били објављени прије поменутог Закона, вјероватноу њима не би ни било оваквог тумачења заставе. Иначе, овазастава са истовјетним објашњењем објављена је и ууџбенику за седми разред основне школе.

У поглављу првом уџбеника, под редним бројем осам, санасловом „Црна Гора у XVI и XVII вијеку“, у виду глосе, датје опис Скадарског санџаката из 1614. године, од странекоторског властелина Маријана Болице. Овај запис сам посеби не значи много.42 Аутори уџбеника су могли рецимо

8180

41. О овој проблематици детаљно погледај: др Александар Стаматовић, Истине и лажи о црногорској застави, Подгорица, 2002.

42. Као нап. 39, 57. 43. Старине, Загреб, 1879. 44. Као нап. 39,77.

ћима 1854. и Кучима 1855. и 1856.“ Чак је у виду глосе, датодломак из писма књаза Данила, руском конзулу у ДубровникуЈеремији Гагићу, у коме он оптужује неке главаре ових племеназа сарадњу са Турцима, да би се употпунио утисак колабо-рације.46

Много умјереније и објективније, у уџбенику за трећиразред гимназије, приказано је „Начертаније“ Илије Гараша-нина, у односу на уџбеник седмог разреда. То је учињено удругом поглављу уџбеника, у лекцији под редним бројемшеснаест, са насловом „Успон националних покрета на Бал-кану до Берлинског конгреса“. Читава једна глава лекције,посвећена је овој тематици, са насловом „“Начертаније“ исрпски национални програм“. У лекцији је и Гарашаниновафотографија. Ипак и у овом „умјереном“ тумачењу, прови-јава сценарио теорије завјере и мрачних циљева овог типа:“Утоме циљу, агенти српске владе пропагирали су уједињење саКнежевином Србијом, под српском династијом.“47

Не само у уџбеницима, него уопште у јавном мњењу ЦрнеГоре, разној новинској фељтонистици, ТВ емисијама и сл, Гара-шаниново „Начертаније“ жели се приказати широким народ-ним слојевима у Црној Гори, као врхунац завјере и окупаторско-асимилаторских намјера Србије према Црној Гори, са елемен-тима мрачњаштва, тајних агената итд. С друге стране, нпр. књазНикола имао је врло искрену коресподенцију са Гарашанином.То се очигледно види у писму од 23. децембра 1864. године,којим он обавјештава Гарашанина о рођењу свог првог дјетета,тј. кћерке Зорке. Никола Гарашанину пише да о томе обавијестикума Михаила Обреновића, кога најсрдачније поздравља „одстране свега нашега дома уз очитовање наше братске љубави инајпотпунијега штовања. Међутим, мило ни је што и овомприликом можемо Ваше Превосходитељство увјерити о нашемсвагдашњем почитовању и привржености.“48 Нешто слично

многе ваше цркве разорили. Српски цареви устанитецару Христу молбе учинитеМухамедову вјеру срушитеиз отачаства истјерајтехришћанскоме цару помозитеочевину вашу обновитеархијереји српски не лезитено сву ноћ Бога молитецарство српско обновитеистином и благочестијем прославите.“45

Ова ода, најбољи је доказ, не само српске народноснесвијести Петровића и Црне Горе, него и њихове вјере уобнову јединствене српске државе, по немањићком узору, ане некакве дукљанске.

Период владавине књаза Данила остао је упамћен по каз-неним експедицијама на брђанска племена: Бјелопавлиће, Пи-пере и Куче, под изговором учвршћења централне власти, исарадње неких главара из ових племена са Турцима. Међутимта акција књаза Данила на ова племена, по својој бруталностипревазишла је све, нарочито на Куче, гдје су убијана и дјеца уколијевци. То су биле праве казнене експедиције, са убијањемљуди, и пљачкањем и паљењем кућа без ограничења, без обзи-ра што се радило о истом народу и истој вјери. У Бјелопав-лићима је чак књаз Данило наредио да се отрују два његовасестрића, који су били дјеца малог узраста, само зато јер јењихов отац поп Ристо Бошковић био против њега. Ауториуџбеника избјегли су да помену те детаље, у поглављу другомуџбеника, у лекцији под редним бројем дванаест, са насловом„Црна Гора у доба књаза Данила (1851-1860)“. У вези са тимдогађајима, констатовано је ово: “У сузбијању појава супрот-них овим реформама, војском су гушени отпори у Бјелопавли-

82 83

45. Милорад Павић, Историја српске барокне књижевности, Београд, 1970, 42.

46. Као нап. 39,164. 47. Нав. дј. ,183-184. 48. Никола Петровић, Политички списи, Цетиње –Титоград,1989, 27-28.

50-годишњице Другог српског устанка. У писму – извињењуза недолазак, од 11. маја 1865. године кнезу Михаилу, Николаје изјавио „јамац су ми оне срдачности која ће, акобогда,свезу нашега братства потпуно у свему и по свему учврститина дику и корист милога нашега српскога народа.“53

Ако је Гарашаниново „Начертаније“, по третману и тума-чењу уџбеника оваквог типа великосрпски програм, у жељиуједињења свих Срба, онда је свакако и књаз Никола биовеликосрбин, бар по једном писму кнезу Михаилу Обре-новићу, од 9. августа 1866. године. У том писму књаз Николаконстатује: “Па кад би баш ми кроз постојано дјеловање инеуморне напоре наше и постигли жељно сагласие измеђунас и осталог народа нашега у Босни, Ерцеговини, СтаројСрбији, Бугарској итд. би ли онда могли нашим малим сила-ма, без заплећа и помоћи бар једне европске велевластипоспјешан и спасоносан удар извести?“54

Очигледан примјер избјегавања било чега српског, наро-чито ако се ради о Црној Гори и Црногорцима, види се ууџбенику, у поглављу другом, и лекцији под редним бројемдеветнаест, са насловом „Вељи рат 1876-1878. и међународ-но признање независности Црне Горе“. У лекцији је у видуглосе, дат извод из мобилизацијског прогласа књаза НиколеЦрногорцима. У прогласу цитат почиње од другог пасуса, иобухвата и трећи. Стоји неколико тачака, јер нормално, првипасус не одговара ауторима уџбеника. У њему књаз Николапише: “Црногорци! Скоро су пет вјекова како сила Турскагази већи дио народа нашега и пустоши најљепше земље ста-ре и велике државе српске. “При крају прогласа, књаз Николапозива Црногорце у борбу, јер су њихова прса „набреклажељом за бојем против Турака, жељом да освете Косово иускрснете с њега давно сахрањену слободу народа српског“.

књаз Никола је тврдио у писму Гарашанину од 22. јануара1866. године, написавши на крају „увјеравам Ве о мојимнајлојалнијим... (документ пропао - обј. А. Стаматовића) премаСрбији и о мојем потпуном штовању према Вама.“49

Такође нешто умјереније, у односу на уџбеник седмогразреда основне школе, објашњени су односи Црне Горе иСрбије, у доба кнеза Михаила и каснијег Намјесништва Ср-бије, у поглављу другом, лекције под редним бројем седам-наест, са насловом „Црна Гора у доба књаза Николе до почет-ка Вељег рата“. Но, основни концепт уџбеника оваквог типа,и у овом случају је видљив. То се види из коментара: “Од-носи између Србије и Црне Горе за вријеме владавине кнезаМихаила били су препуни скривених намјера и тајних пла-нова. Разлог томе биле су обостране династичке сурењи-вости, личне сујете и различита схватања државног и нацио-налног програма.“50 У овој констатацији само је мали диоистинит.

Разматрајући изворе тог времена, као супротност овимтезама, може се навести писмо , које је књаз Никола упутио8. децембра 1860. године Михаилу Обреновићу, поводомњеговог ступања на положај кнеза Србије, у којем поредосталог стоји: ...“, који Ви од свега честитам узвишење навладу и желим сваку срећу, и који сам готов покоравати сеВашој вољи, гдје би год срећа српскога народа то захти-јевала.“51 Нешто слично види се из одговора књаза Николекнезу Михаилу, у вези посредничке мисије Вука Караџића уЦрној Гори. Писмо датира од 9. децембра 1860. године, акњаз Никола у вези Mихаиловог писма одговара: “Ја сам уњему нашао све што одговара жељи мојој и сваког правогСрбина, зато се и саглашавам у свему са предложењем ВашеСвјетлости.“52 Књаз Никола позван је у Србију, на прославу

84 85

49. Нав. дј. ,35. 50. Као нап. 39, 189. 51. Као нап. 48, 17. 52. Нав. дј., 17-18.

53. Нав. дј., 29. 54. Нав. дј., 39.

стоји: “Свештена лица и црквене установе потчињене суземаљскијем законима у погледу грађанскијех односа и има-ња, а у погледу уређења и управе, управљају се према стату-тима, које потврђује књажевска влада.“59

У првој алинеји члана 135 стоји: “Преписка духовнијехвласти источно-православне цркве са странијем властима,саборима и синодима, врше се са одобрењем министра про-свјете и црквенијех послова.“60 На ову проблематику надо-везује се члан 137, који каже: “Службена писма или наредбедухоивнијех власти, сабора и синода са стране не може ни-каква духовна власт обнародовати без одобрења министрапросвјете и црквенијех послова.“61 Из свих набројених чла-нова, јасно се види, да је Црква у Црној Гори третирана каои сваки други државни орган, и била је под потпуном контро-лом свјетовних власти и владара. Ради се заправо о самопро-кламованој, од свјетовних власти аутокефалности, која нијеимала никакве везе са црквеним канонима.

Од бројних канона, који побијају ову неспорну, алисамопрокламовану аутокефалност, свједочи и Правилотридесето светих апостола, за која се вјерује да су издата одсамих апостола 45. године у Јерусалиму. Ово правило каже:“Ако се који епископ послужи свјетовним властима, да крозисте задобије цркву, нек се свргне, пак и одлучи;а исто и свиони, који с њим опће.“62 Правило треће светог седмог васе-љенског сабора никејског, одржаног 24. септембра 787. го-дине у доба царице Ирине ÀÀ наводи:“Сваки избор епископа,или презвитера, или ђакона, који бива средством свјетовнихвласти, нека нема ваљаности“...63

Проглас се завршава: “Прије била је неслога, а сада је слога!Мурат доби царство наше, Мурату га ваља и отети.“55

Ни овај уџбеник, односно његови аутори нијесу пропус-тили да помену наводну аутокефалност Цркве у Црној Гори.То је учињено у поглављу другом уџбеника, у лекцији подредним бројем 21, са насловом „Црна Гора од Берлинскогконгреса до првог Устава“. У глави са насловом „Конфесио-нални односи“, поменуто је да је у Црној Гори основана јошједна епископија -Захумско-рашка, и констатовано ово: “Наоснову устава Црне Горе од 1905, православна Црква је билаутокефална.“56

У Уставу Црне Горе из 1905. године, чланом 40, заиста јеписало да је Црква у Црној Гори аутокефална. Та аутоке-фалност је прије тога постављена Уставом Светог Синода, иУставом консисторија у Црној Гори. У сва три случаја, радисе заправо о самодржачким актима књаза Николе, односносамопрокламованом аутокефалношћу од стране свјетовнихвласти. По свом карактеру, са правног и историјског гледиш-та, Устав Књажевине Црне Горе био је октроисан. Потпуниутицај свјетовних власти, који нема никакве везе са цркве-ним канонима, може се видјети у низу чланова наведенихустава.

У тринаестом члану Устава Светог Синода из 1904. годи-не, односно његовој другој алинеји стоји: ...“Изабрани си-нодски чланови постављају се на службу, указом ЊеговогКраљевског Височанства Књаза Господара.“57 Посљедњим 29чланом овог Устава, прописано је да:“Овај Устав добивазаконску снагу од дана, кад га потпише Његово КраљевскоВисочанство Књаз Господар.“58 Аспекти државне контроленад Црквом у Црној Гори, највише су видљиви у УставуКњажевине Црне Горе из 1905. године. Тако у члану 133

86 87

55. Нав. дј., 139-143. 56. Као нап. 39, 209. 57. Устав Светог Синода у Књажевини Црној Гори, Цетиње,1904, 6. 58. Нав. дј. ,19.

59. Устав за Књажевину Црну Гору, Цетиње, 1905, 36. 60. Исто. 61. Нав. дј., 37. 62. Никодим, епископ далматински, Правила православне Цркве с

тумачењима, Нови Сад, 1895, 87. 63. Нав. дј. ,599-600.

њавају Цетињска архиепископија са столицом на Цетињу, иЗахумско-рашка епархија, са столицом у манастиру Остро-гу.67 Треће епископије значи није било. Иако је тада билаформирана Захумско-рашка епархија, она до 1909. годиненије имала епископа. Тада је хиротонисан Кирил Митровић.То значи да чак и по његовој хиротонији трећег епископаније било!

У циљу пропагирања наводне аутокефалности Цркве уЦрној Гори, аутори уџбеника, су у другом поглављу, са ред-ним бројем 22, у лекцији са насловом „Доба парламен-таризма 1905-1912“, у виду глосе, донијели изводе из Устава1905. године, односно члан 38 (по којем се регулише грб),члан 39 (по којем се регулишу народне боје), и члан 40 (којикаже да је Црква у Црној Гори аутокефална). Самопрокла-мована аутокефалност Цркве у Црној Гори, требала је књазуНиколи из државно династичких разлога. Послије промјенена престолу Србије 1903. године, он је постао свјестан даЦрна Гора губи водећу улогу у могућем српском и југосло-венском уједињењу. Услед ослобођења српских крајева подтурском влашћу, а што се десило у Првом балканском рату,књаз Никола је био свјестан, да се може поставити питањеуједињења цркве. Он није желио било какву предност Црквеу Србији, односно Митрополије Београдске, над Црногор-ском. Уколико би се ослободила Пећ од стране Црне Горе, ато је касније и било остварено, књаз Никола је вјероватнопланирао, да се уједињење српских цркава, посредно прекоМитрополије Црногорске, а директно из Пећи изврши зарачун, и државни интерес Црне Горе. Ако је Црква у ЦрнојГори била аутокефална, зашто је књаз Никола чекао пуне 44године од почетка своје владавине, да ту аутокефалностобзнани? Зашто његови претходници, књаз Данило, те ПетарÀÀ и Петар À, то исто нијесу урадили? Сходно канонима,

Да Црква у Црној Гори никако није канонски могла битиаутокефална, свједочи и Правило четврто, светог првог васе-љенског сабора никејског, одржаног 325. године, у вријемецара Константина, које гласи: “Епископ треба уопће да будепостављен од свију епископа, који су у епархији, а ако је томучно, или због какве хитне потребе, или због даљине пута,нека се барем три на једно мјесто сакупе“...64 У истом смислује и Правило тринаесто седмога помјеснога сабора цариград-ског, одржаног 394. године, у коме стоји:“Да епископ не можебити постављен, него од многих, а ако је потреба, три дапостављају епископа.“65

Црква у Црној Гори никада није имала три епископа,укључујући ту и митрополита, те стога и није канонски моглабити аутокефална. Од пропасти Пећке Патријаршије, са изу-зетком Петра I Петровића, који је хиротонисан у СремскимКарловцима, сви каснији митрополити, хиротонисани су уРусији, управо зато, јер чин хиротоније није могао бити обав-љен од епископа своје цркве, јер их није ни било. О томе свје-дочи и наредба књаза Николе, о начину поздрављања високихпредставника Цркве и војске од 16. фебруара 1884. године. Упрвом члану описује се како треба: “По српском обичају свакиСрбин пред Владаоцем и Владарком“ да стоји гологлав и да ихљуби у руку. Објашњава се како треба поздрављати престо-лонаследника. Други члан је свакако важнији за ову пробле-матику, и у њему стоји: “Из уважења према Митрополиту каоглави цркве (и према владикама кад би таквих било) Црно-горцу дужност налаже скидати му капу“...66

Потпуна колизија Устава Светог Синода из 1904. годинеса канонима, види се по члану другом, у коме је наведено, дааутокефалну Митрополију православну у Црној Гори, сачи-

88 89

64. Нав. дј., 175. 65. Никодим, епископ далматински, Правила Православне цркве с

тумачењима, књ. 2, Нови Сад, 1896, 143. 66. Закон, наредбе, упутства и друго са наставнијем планом за основне школе

у Књажевини Црној Гори од 1884. до 1902. године, Цетиње, 46-47. 67. Као нап., 57, 3.

да дају одломке из прогласа краља Николе, поводом ступањаЦрне Горе у рат од 7. октобра 1912. године, у коме је он на-вео, да ће се његови Црногорци „срести са нашом драгомбраћом из Србије, коју предводи њен витешки краљ, мојљубљени зет, да се с њиме жељно загрлимо, заједно носећипотлаченима слободу“, те да је „пјесмоm наговјештавао овајзнаменити дан и загријавао српске груди вјером да оружаниморамо поћ.“71 Кад је Скадар коначно био ослобођен, послијебројних жртава, краљ Никола је Црногорцима обзнанио ви-јест: “Испунила се давнашња наша жеља!Скадар је од прош-ле ноћи црногорски. Радујте се овоме општем српскомуспјеху. Не жалите хиљаде жртава.“72

Већ је било назначено да је учешће Црне Горе и Србије уПрвом свјетском рату, у уџбенику обрађено кроз једну лек-цију, у поглављу трећем, са редним бројем три. Свакако да јетребало овако великом догађају дати већи простор, у двијепосебне лекције. Аутори уџбеника, и у овој лекцији избјеглису сваки национални моменат, нарочито што се тиче мотивауласка Црне Горе у рат, јер Црна Гора није била нападнутастрана u њему, него је она Аустроугарској и Њемачкој обја-вила рат, да би стала у заштиту Србије. У Црној Гори је тадавладало неподијељено мишљење, да Црна Гора не можеостати по страни.

То се може видјети и по ванредном засиједању Црно-горске Народне Скупштине на Цетињу. Предсједник Скуп-штине Мило Дожић је на том засиједању рекао, да се посла-ници сасатају у добар час, те да Аустрија не може прегорети„скорашње славне српске побједе“. Дожић је констатовао:“Наш народ обје српске краљевине одмах је схватио овуопасност. Он је навикао да се вазда сједињава око ова двастожера, а особито откако је Косово освећено и тијем зана-вијек извршено наше јединство. “Посланик Јанко Тошковић

Црква у Црној Гори никада није тражила, а ни добилааутокефаклност.

У већ наведеној лекцији, постоји још једна глоса, а то јеизвод из говора књаза Николе, приликом уздигнућа Кња-жевине Црне Горе у ранг Краљевине, а њега за краља 1910.године. Глоса је дата у оквиру главе лекције, са насловом„Проглашење Краљевине 1910.“68 Она сама за себе практич-но не говори ништа. Аутори уџбеника су и овога пута избјег-ли да дају извор, из кога ће се видјети српски националниидентитет Црне Горе и Црногораца. Књаз Никола је у томистом говору рекао и ово: “И напредак у земљи и углед спо-ља могао је бити постигнут само врлинама мојега народа. Онје дао руке које су сабљом сјекле;он снагу која је планинекрчила; он срце које је куцало сво за Српство“... О свом лич-ном осјећају у вези наведеног догађаја књаз Никола је изја-вио такође у истом говору:“Вријеме је и моје лице избраз-дало, али срце моје, овако српско срце моје, бразда нема.“69

Како је схватао карактер своје државе, књаз Никола јенајбоље објаснио у свом говору, у коме се сагласио са пред-логом посланика, да се држава уздигне у ранг Краљевине„будући тврдо убијеђен да ће све велесиле са благовољењемпоздравити поред једне краљевине у српском Подунављу овудругу у српском Поморју, као једну залогу више за културнинапредак и мир на овој граници између Истока и Запада, аСловенство и сви Срби као једно још више јемство за опста-нак и бољу будућност српскога племена.“70

Како је већ раније речено, учешће Црне Горе у балкан-ским ратовима, а нарочито Првом, недопустиво је мало обра-ђено, и то кроз само једну главу, у оквиру трећег поглављауџбеника, у лекцији под редним бројем два, са насловом„Балкански ратови“. И ту су аутори уџбеника имали прилику

90 91

68. Као нап. 39, 213. 69. Глас Црногорца, бр. 36, 28. август 1910, 1. 70. Исто, бр. 35, 15. август 1910, 1.

71. Као нап 48, 407. 72. Глас Црногорца, бр. 10, 9. април 1913, 1.

се на бијелим листама штампала имена кандидата „који субили за безусловно уједињење“, док су на зеленим листамабила „имена оних који су били за споразумно и равноправноуједињење.“75

У сличном контексту је и даљи коментар: Одлукама Ве-лике народне скупштине детронизована је династија Петро-вић-Његош, а Црна Гора је изгубила својства државног суб-јекта. Уједињење Црне Горе и Србије, проглашено на Под-горичкој скупштини, није било равноправно уједињење већпросто присаједињење Црне Горе Србији, без икаквихуслова.“76 У овој лекцији, у виду глосе, дати су изводи изРезолуције Подгоричке Скупштине. По старом обичају, ауто-ри уџбеника избјегли су да дају било какве изводе, који бипотврђивали српски национални идентитет Црногораца.

Критиковање уједињења, и стања у Црној Гори непос-редно послије њега, аутори уџбеника настављају, и у сље-дећој глави лекције, са насловом „Божићна побуна“. Наводисе да су одлуке Подгоричке Скупштине наишле на отпордијела Црногораца „који су били за то да се уједињење извр-ши након равноправних преговора са српском владом.“Разлог за побуну, аутори уџбеника видјели су у томе, што сусе „српске трупе“ на простору Црне Горе „бахато понашалепрема свему што је везано за црногорску историју и тра-дицију.“77

У овој лекцији је још једна глоса, која представља изводиз писма попа Ђока Дрецуна митрополиту Митрфану Бану, оприпремама за побуну. Поред глосе је и фотографија Митро-фана Бана. Ова глоса и фотографија, требају да употпунеутисак, да је и глава тзв. црногорске аутокефалне цркве билапротив уједињења и српске окупације. Истина је међутимсасвим другачија. Митрополит Митрофан Бан је послаотелеграм подршке Подгоричкој Скупштини 12. новембра

је даље казао: “Наш вјековни непријатељ, други Азијат, самоу другачијем облику, - Аустрија - хоће да нам приреди другоКосово. Нема те српске и словенске душе која, знајући да јенаш драги српски Биоград већу огњу, не би сада полетјела усвети бој. Тражим да краљевска Влада одмах објави ратАустрији. Тражим да се с мјеста похита браћи у помоћ, илидруго Косово или српско уједињење (дуготрајно клицање ипљескање).“73 Број посланика са оваквим националним набо-јем, који су узели ријеч на овој сједници, био је велики.

По опробаном концепту, из раније обрађених уџбеника,аутори и овог уџбеника, поклонили су велику пажњу уласкуЦрне Горе у југословенску државу. Сматрали су да је потреб-није да се та тема обради кроз једну посебну лекцију, негонпр. учешће Црне Горе у Првом свјетском рату. Чак је једнапосебна глава у оквиру трећег поглавља уџбеника, под ред-ним бројем пет, са насловом „Стварање југословенске држа-ве“, посвећена Црногорском одбору за народно уједињење,како је његов пуни назив био. Међутим, овај придјев „народ-но“, очигледно се стереотипно није свидио ауторима уџбе-ника оваквог профила, јер асоцира на народну вољу и жељуза уједињењем, па се стално помиње као „Црногорски одборза уједињење“.

У овој глави сами мотиви оснивања Одбора, његов рад ипосљедице крајње су негативно описани, по сценаријупредстављања издајника и уморитеља своје државе. Конста-товано је:“Овај одбор није имао свој програм, већ је радио поналозима српске владе“, односно да: “Коначан циљ таквогдјеловања било је безусловно уједињење Србије и ЦрнеГоре.“74

Објашњавајући политичке подјеле у Црној Гори наконослобођења од аустроугарског окупатора, и подјеле на тзв.бјелаше и зеленаше, аутори уџбеника су формулисали, да су

9392

73. Вјесник, бр. 48, 19. август 1914, 2. 74. Као нап. 39, 247.

75. Нав. дј. ,251. 76. Нав. дј., 252. 77. Исто.

ним бројем осам, са насловом „Југославија између двасвјетска рата“. У тој глави је наведено, потпуно истинито, дасу од почетка функционисања југословенске државе, била усукобу два концепта: унитаристички и федералистички.Наведени су Црногорци, Македонци и Муслимани „којинијесу препознавани као националне посебности, а који сутражили равноправно мјесто у новој држави“.80 Ова кон-статација је потпуно нетачна. У периоду између два свјетскарата, ни једна политичка партија у Југославији, сем КПЈ нијестајала на овом концепту. Сем ње, конкретно у Црној Гори,нико то питање није потезао. Изузеће је једино појединац:Савић Марковић-Штедимлија.

Како је већ раније речено, као потпуно непотребна, јављасе лекција у трећем поглављу уџбеника, под редним бројемдевет, са насловом „Црна Гора у Краљевини Југославији“.Разматрајући главу са насловом „Зетска област-Зетска ба-новина“, аутори уџбеника су обрадили територије које језахватала, и констатовали, да су области „у неким питањимаимале и одређену аутономију“. Међутим, већ на крају истеглаве, јавља се потпуно супротна констатација: “Територи-јално-административне подјеле у периоду од 1922. до 1941.Црну Гору нијесу узимале као посебну управну јединицу,због чега се често јављао отпор код народа и политичкихстранака које су имале упоришта у народу.“81 Потпуно бес-мислено, и нетачно, мора се признати.

И Зетска област, односно Бановина, имале су своје управ-не органе:великог жупана или бана, Обласну или БановинскуСкупштину, и одређену аутономију, у областима ван доменавојске, спољње политике и монетарног система, баш као иостале области, односно бановине. Зетска област, односноБановина, захватала је шире територије од некадашње црно-горске државе. Заправо, она је обухватала све оне територије,

1918. године (по старом календару) у коме стоји: “Великисвјетски догађаји дали су народима да сваки себи одредиправац свога будућег државног живота. Тај циљ догађаја иутолико више значајније до од чега зависи час и будућностнарода чи(ји) сте ви представници, имајући ово у виду, те каодуховни поглавар молим Бога да вам даде снаге и будућ-ности, да дјело вашег задатка изведете у духу оних узви-шених идеала за које су наши славни претци живјели иумирали, а то је ослобођење и уједињење српских народа,односно велике Југославије. У то име призивљем благословбожју на Велику народну скупштину и њено свето дјело.“78

Још отворенији митрополит Митрофан Бан, био је у свомговору, који је у виду плаката касније штампан, а поводомуједињења. Он је истакао: “Пуних пет вјекова Црногорци сујуначку борбу водили, а све у циљу ослобођења и уједињењасрпског народа, а та племенита и узвишена замисао, у имеБожје, данас се дијелом испуња.

Витешка прошлост стекла нам је право да се достојан-ствено и поносно можемо удружити са братском Србијом ивеликом Југославијом...

Српски народ врло је срећан, што је, послије петовје-ковних мука и невоља, доживио оне историјске дане-данеславне и братске заједнице. “...Говор је митрополит завршиопоклицима: “Живио његово величанство краљ Петар ÀКарађорђевић! Живио српски народ! Живјела велика Југо-славија“...79

Да се није oti{lo ни педља, од брозовско-кардељевскогтретмана националног питања у Југославији, утемељеногјош између два свјетска рата, а оствареног послије побједекомуниста у рату и револуцији, свједочи и глава „Национал-но питање“, у трећем поглављу уџбеника, у лекцији под ред-

94 95

78. АИИЦГ, фонд Подгоричка Скупштина, фасцикла 319, телеграми. 79. Сабрана дјела митрополита Митрофана Бана, књ. 5, Цетиње, 1999,

280-281. 80. Као нап., 39. 81. Нав. дј. ,268.

већину у православном државотворном становништву ЦрнеГоре. Све његове побједе, као и побједу на референдуму,изнијеле су управо мањине.

Политички живот Црне Горе у периоду између два свјет-ска рата, нарочито у првој класичној страначкој фази, већ јеобрађен кроз раније уџбенике, а нарочито црногорскифедералисти. У вези са тим, аутори уџбеника су у већ наве-деној лекцији констатовали да је црногорска федералистичкастранка „заговарала аутономију Црне Горе и федералистичкоуређење југословенске државе“. Међутим, потпуно је нетач-на њихова констатација „једино је Црногорска федералис-тичка странка била црногорског националног предзнака“.82

Да су црногорски федералисти били на становишту срп-ског националног идентитета Црногораца, има заиста многоизвора. Пред парламентарне изборе од 1923. године, њиховпрвак и будући посланик-Михаило Ивановић, издао је про-глас са насловом „Браћо Црногорци“, у коме је истакао:“Ваш Ловћен је кроз вјекове био, заједно са Комом и Дурми-тором, отаџбина српских вила“.83 Црногорски федералистису издавали у Подгорици лист „Црногорац“. Тако је у Црно-горцу од 27. априла 1925. године констатовано: “Црна Гора јебила етнички једно са Србијом и када је била суверена држа-ва. Била је и остала класична земља српске слободе инационалне свијести.“84 Студентски федералистички покрету Београду, је пред оптинске изборе, јула 1926. године издаопроглас, у коме је поред осталог навео: ...“Славна прошлостЦрне Горе и њена несебична борба за остварење Србиновогидеала и југословенске државне мисли заузима у историјимного напаћеног српског народа највеће мјесто.“85

које је Црна Гора током XIX и почетком XX вијека неуспјеш-но покушавала присајединити себи: Боку, дио околине Дуб-ровника, дио Херцеговине, дио Рашке области. Чак и многошире, заправо већину оних територија, које је накада ималадукљанско-зетска Краљевина. Обласно, односно бановинскосједиште остало је Цетиње, баш као и у доба независнецрногорске државе. Црна Гора није била посебан субјек-тивитет у југословенској држави, чак ни са својим именом.Није имала класичну аутономију, специјалан статус и сл., алиније га имала ни Србија, ни Хрватска ни Словенија. Као штоније постојала нека административно територијална једи-ница, која се звала Црна Гора, није постојала ни Србија. Чакшта више!Територија некадашње Краљевине Србије до 1918.године, нашла се подијељена на низ области, и неједин-ствена.

У лекцији је детаљно обрађен комитски зеленашки пок-рет. Објављена је фотографија убијенih комита у околиниНикшића, као и објава о уцјенама комита, од стране мини-стра унутрашњих дјела. Све ово је требало да употпуниутисак о окупационом крвавом режиму Србије у Црној Гори.

У склопу тога је још једна глоса, као и коментар у глав-ном дијелу текста, а који се тиче убиства грађана мусли-манске вјероисповијести, у вранешкој долини. Овај догађајсе везује за спонтану акцију православног становништва тихкрајева, јер су послије убиства среског начелника БошкаБошковића за то осумњичени муслимани. Бошковића су уствари убили зеленашки комити, а муслиманско станов-ништво тих крајева пружало је уточиште групи муслиман-ских комита, и полупљачкаша, на челу са Хусеином Бошко-вићем, Јусуфом Мехоњићем итд. На једној страни сталнопровијава концепт у уџбеницима овог типа, конфесионалногсклада и суживота у независној црногорској држави, а надругој прогони и покољи муслимана услед окупационогсрпског режима, који тлачи и Црногорце и муслимане. Све сето везује за дневну политику, и чињеницу, да актуелни црно-горски режим, који конципира уџбенике оваквог типа, нема

96 97

82. Нав. дј., 270. 83. Михаило Ивановић, Браћо Црногорци, Цетиње, 10. март 1923. 84. Црногорац, бр. 17, 27. април 1925, 2. 85. ДАЦГ, АОП, док. бр. 12079 3 1-2 (26).

укључујући и овај, подразумијева се да су боље опремљениод оних, који су раније били у употреби. Једноставно, штам-парска техника, и њена компјутеризација стално напредују.Уџбеник обрађује савремено доба, односно од почетка XXвијека, до најновијих догађаја у Црној Гори, њеном окру-жењу, и Свијету. И у овом уџбенику, под паролом детаљногизучавања микро историје, тј. историје Црне Горе, по већустаљеном шаблону, улази се у надри историју. Уџбеник јенамијењен смјеровима који уче историју све четири годинесредњег школовања, зато је и детаљнији. Но и у овом смислуима одступања.

Као потпуно несврсисходна, појављује се лекција првогпоглавља уџбеника, под редним бројем три, са насловом„Балкан почетком XX вијека“. У њој је у виду осврта датисторијат Балкана од почетка XX вијека, до почетка Првогсвјетског рата. У глави лекције „Србија, Бугарска, Грчка иРумунија“, очигледно је минимизирање историје Србије, којасе своди на историју осталих балканских држава. Једна главапосвећена је Црној Гори. Положај српског народа ван Србијеи Црне Горе, али не у директном смислу, већ посредно и врлооскудно, обраћен је у двијема главама, једној посвећенојХабзбуршкој монархији, а друга је са насловом „ОстациОсманског царства на Балкану. “Из ове лекције, требало јенаправити три, једну посвећену Србији, једну Црној Гори, аједну осталим балканским народима. Потпуно оправдано,аутори су учешће Србије и Црне Горе у Првом свјетскомрату, подијелили у двије лекције.

Слиједећи већ устаљени шаблон, и аутори овог уџбеника,формулисали су као посебну лекцију, у другом поглављу, подредним бројем седам, са насловом „Улазак Црне Горе уКраљевину Срба, Хрвата и Словенаца“. Материјал у овојлекцији u једнoj половинi, хронолошки не одговара наслову.Чак четири главе ове лекције, односе се на догађаје послије1. децембра 1918. године, када је створена Краљевина СХС,и то: Бјелаши и зеленаши, Божићна побуна и комитскипокрет, Црна Гора и Мировна конференција у Паризу, и

3. Уџбеник четвртог разреда

Као и сви остали, и овај уџбеник одобрен је за употребурјешењем Министарства просвјете и науке Црне Горе број01-197/2 од 28. јануара 2003. године. Рецензентску комисијучинили су: др Славко Вукчевић, професор Миомир Коваче-вић, професор Мирослав Бабовић, и педагог проф. др ПавлеГазивода. Ауторски трио уџбеника чинили су: Шербо Расто-дер, Радоје Пајовић и Звездан Фолић. Шербо Растодер завр-шио је Филозофски факултет (одсек историја) у Београду, накоме је магистрирао и докторирао. Већ више од деценију, уЦрној Гори представља у историјско-научном смислу једногод предводника и креатора сепаратистичко-суверенистичкогпокрета. О Радоју Пајовићу већ је било ријечи. Трећи ауторуџбеника је др Звездан Фолић. Завршио је Филозофски фа-култет (одсјек историја и географија) у Никшићу. Магис-трирао је на Филозофском факултету (одсек историја) уПриштини. Одбијена му је одбијена докторска дисертацијана Филозофском факултету (одсек историја) у Београду. Уњој је покушао да промовише наводну аутокефалност Црквеу Црној Гори. Образложено му је да се ради о политичкомпамфлету, који може проћи само у фељтонистици листова уЦрној Гори, који дијеле његово мишљење. Остаће упамћенкао први доктор историје, произведен у Никшићу, у јуну2006. године, пред комисијом: проф. др Шербо Растодер,проф. др Ђорђе Борозан и доцент др Живко Андријашевић.С обзиром да се радило о историчару који подржава концептактуелног црногорског режима, а и истовјетној комисији, тосе није смјело дозволити да остане без највишег академскогзвања.

Ни овог пута, ни у овом уџбенику, није се одступило одвећ наведених стандарда, односно погледа и тумачења исто-ријских догађаја. Као и сви остали, и овај уџбеник је доброопремљен у графичком смислу, прегледан је, има достафотографија, одређени број историјских карата итд. Уопште,што се тиче свих досадашњих уџбеника, који су обрађени,

9998

аболирало краља Николу за доношење бројних одлука токомрата, односно да је он сам крив за то. Објективно историјскигледано, црногорска војска је по бројчаном стању, органи-зацији и наоружању, имала маргиналан значај у Првом свјет-ском рату чак и за балканско ратиште. Оба Балканска рата супоказала, да она својом малобројношћу, и племенском органи-зацијом, није дорасла за модерно ратовање и могућностстратегијских побједа, које би значајније утицале на ток рата.

Потпуно оправдано, али са велике графичке дистанце,тако да се практично ништа не може разазнати, аутори уџбе-ника су објавили фотографију насловне стране цетињскоглиста „Вјесник“, који је пренио једнодушан став ЦрногорскеНародне Скупштине, да се Србији притекне у помоћ. Нигдјеу лекцији нема националног момента, који је био искључивимотив за помоћ Црне Горе Србији. Тако је нпр. посланик дрСекула Дрљевић, на поменутом засиједању Скупштине, усвом говору поред осталог рекао: “Држати данас велике го-воре, значило би вријеђати светињу овога момента. Даватиизјаву о солидарности са Србијом значило би вријеђатијединство српских Краљевина, јединство одбране српскихинтереса. Монархија не напада само Србију, већ преко њенапада уједињење српских земаља у једну српску државу...Жалим само што право још није sтворило такву одредбу, даобјава рата Србији, одмах повлачи за собом и објаву рата одстране Црне Горе. Али обје су српске Краљевине сада једно,и црногорски народ извршиће своју дужност, жртвујући свеза отаџбину, за спас и уједињење Српства (бурно и дуго-трајно клицање).“87

И сам краљ Никола, у свом прогласу, од 25. јула 1914.године (по старом календару), позвао је Црногорце „у светират за слободу Српства и Југословенства“. Даље је он унационалном заносу констатовао: “Црногорци! Аустрија јеобјавила рат нашој драгој Србији, објавила га је нама;

Црногорске владе и војска у емиграцији. Прва половина овелекције има сљедеће главе: Црногорски одбор за народно ује-дињење, Краљ Никола, црногорска влада и уједињење, Дје-ловање савезничких трупа у Црној Гори, и Подгоричкаскупштина-побједа концепта безусловног уједињења. Овечетири главе, било је довољно формулисати у једну, у оквирулекције у другом поглављу уџбеника, са редним бројем шест,са насловом „Стварање југословенске држеве“. Остале четириглаве, могле су се формулисати у једну, у оквиру лекције у тре-ћем поглављу уџбеника, под редним бројем седам, са насловом„Краљевина СХС (1918-1941)“. Такође, као потпуно беспот-ребна, јавља се и лекција „Црна Гора у југословенској Кра-љевини 1918-1941“. У истом смислу су чак двије лекције учетвртом поглављу уџбеника, посвећене Црној Гори у рату1941-1942., и 1943-1945. године. У најбољем случају ове лек-ције су се могле свести на једну, тим прије што је за осталепросторе Југославије, и карактеристике догађаја 1941-1945.године, посвећено чак четири лекције.

Компаративно гледано, овај уџбеник је у односу на осталеобрађене историјски најреалнији, утолико што је његов анти-српски концепт значајно смањен. То се види по многим комен-тарима, и изводима из извора датих у глосама. У другом по-глављу уџбеника, под редним бројем пет, а са насловом „ЦрнаГора у Првом свјетском рату“, преовладава стереотипни клишео завјереничкој улози Србије према Црној Гори у Првом свјет-ском рату, а који почиње именовањем ђенерала србијанскевојске Божидара-Боже Јанковића, за начелника Врховне ко-манде црногорске војске, а послије њега и пуковника ПетраПешића. Наводи се да је црногорска војска „употребљавана постратешким интересима Србије и по налозима српске Врховнекоманде, што је имало далекосежне посљедице по црногорскувојску и Црну Гору у цјелини.“86 Аутори констатују да то није

86. Шербо Растодер - Радоје Пајовић - Звездан Фолић, Уџбеник за четврти разред гимназије, Подгорица, 2003, 55. 87. Вјесник, бр. 48, 19. август 1914, 2.

101100

патору. Потом је практично постао квислинг Првог свјетскограта, јер је за рачун аустроугарског окупатора, ишао у прат-њи истог по црногорским варошима, агитујући да се народврати из комитовања. Послије је отпремљен у неку врстуинтернације у Хрватску, пошто од њега окупатор није имаовеће користи. Без обзира на то, по стварању Краљевине СХСпризнат му је чин дивизијског ђенерала са службом у Скоп-љу. Како међутим нијесу испуњене амбиције које је имао,убрзо је пензионисан на сопствени захтјев. Послије је усарадњи са италијанском агентуром, покушао да дигне уста-нак за рачун краља Николе, али је откривен и ухапшен.Суђено му је, али је аболиран од стране регента АлександраКарађорђевића прије доношења пресуде. Адвокати на суђе-њу су му били др Секула Дрљевић и др Живко Топаловић.Касније је постао један од вођа црногорских федералиста,кандидујући се у Андријевичком срезу, али није успио дастекне посланички мандат. У последњих неколико година,његово име и активност су грубо злоупотријебљени у штам-пи, тј. фељтонистици сепаратистички орјентисаних листовау Црној Гори. Чак је прије неколико година, од стране ТВЦрне Горе и снимљена драма, са насловом „Генерал Вешо-вић пред судом“, а на основу истовјетне брошуре коју јеВешовић објавио у Земуну, недуго послије суђења.

Обрађујући рад краља Николе и његове владе у избјег-лиштву, аутори уџбеника, опет за разлику од својих претход-ника, потпуно су тачно констатовали, да је краљ Николаизазвао велико подозрење савезника, својим нуђењем при-мирја, и чињеницом да је Црна Гора капитулирала. Тврдњекраља Николе да Црна Гора даље наставља борбу, аутори сусасвим правилно оцијенили да је од савезника „мало коповјеровао“. Чак ни Русија више није видјела Црну Горупослије рата као независну државу. То опет правилно ауторипризнају, и констатују: “Зато је 1916. укинула субвенцијеЦрној Гори и одбила могућност да краљ Никола дође у Руси-ју. “Коначно, аутори дају прави одговор, зашто су велике си-ле на крају Првог свјетског рата, нарочито Француска, билe

објавила га је Српству и цијелом Словенству. “Проглас јекраљ Никола завршио серијом парола, од којих је једна била:“Живјело наше мило Српство“.88

У овом уџбенику, у односу на већ обрађене, по темиучешћа Црне Горе у Првом свјетском рату, односно кривицеза њену капитулацију, аутори су били много реалнији, одсвојих претходника. Они у ствари констатују оно што јеуопште познато, а то је да Србија и србијански официри уцрногорској војсци, нијесу имали никакву кривицу, што јеЦрна Гора капитулирала. У главу лекције, која је већ поме-нута, са насловом „Капитулација Црне Горе“, аутори уџбе-ника, потпуно тачно констатују, да је Црногорска Владатражила примирје са Аустроугарском. Када је то одбијено одстране Аустроугарске, група министара на челу са средњимсином краља Николе-принцом Мирком, наредила је ЈанкуВукотићу да распусти војску, да би коначно 25. јануара 1916.године, била потписана Одредба о полагању оружја. Тако јеЦрна Гора била једина чланица Антанте, која је у Првомсвјетском рату капитулирала. Није то учинила Србија, која јетакође у потпуности окупирана, а ни Белгија, чије су двијетрећине територије такође биле окупиране. Но устаљеногкалупа, аутори ипак не желе да се ослободе, констатујући накрају главе, да за капитулацију „највећу одговорност сносиначелник Петар Пешић и црногорски краљ Никола који му јеповјерио команду.“89

У глави исте лекције, под насловом „Црна Гора подокупацијом“, аутори уџбеника помињу побуну противаустроугарског окупатора, коју је започео бригадир црно-горске војске, и последњи министар војни Црне Горе докапитулације Радомир Вешовић. Међутим, не помињу, да јеВешовић по одласку у шуму био потпуно пасиван, и да се накрају почетком 1918. године предао аустроугарском оку-

103

88. Глас Црногорца, бр. 39, 25. јул 1914, 1. 89. Као нап. 86, 58.

102

је требала да обухвати југословенске покрајине под аустро-угарском влашћу. У истом смислу су квалитетно обрађениузроци, због чега је дошло од стране представника Хрвата иСловенаца, односно Народног вијећа, до потребе за уједи-њењем са Србијом и Црном Гором. Ово питање биће обра-ђено на наредним страницама, у сагледању општег контек-ста југословенског уједињења.

Свакако једна од најзначајнијих лекција по процјениаутора уџбеника, у којој би се требало компромитовати срп-ско уједињење, и потреба заједничког државног живота Цр-не Горе и Србије, је у поглављу другом уџбеника, под ред-ним бројем седам, а са насловом „Улазак Црне Горе у Кра-љевину Срба, Хрвата и Словенаца“. Као и у ранијим уџбени-цима, глава посвећена оснивању, раду и посљедицама радаЦрногорског одбора за народно уједињење дата је у нега-тивном контексту. По већ устаљеној шеми, констатовано једа је: “Рад одбора финансирала Влада Србије и у цјелини језаступао њену политику. На тај начин је била организованаширока пропаганда против званичне Црне Горе, а носиоципропагандних акција су били Црногорци опредијељени заполитику безусловног уједињења, окуппљени око српскевладе“...92

Суштина читаве приче о уједињењу није била у питањуза или против уједињења Црне Горе и Србије, осталихсрпских покрајина и Јужних Словена, већ у личним и дина-стичким интересима краља Николе, Петровића и њиховедворске камариле са повластицама. Потпуно правилно, ауто-ри уџбеника су у овој глави, у виду глосе, дали извод изпрограма Црногорског одбора за народно уједињење, у коместоји да је овај орган „свјестан да је рад званичних пред-ставника Црне Горе уперен против завјетних идеала теземље“... Већ на самом почетку ове главе, аутори су кон-статовали, да је званична Србија, односно њена Влада на

много више на страни Србије и њеног ујединитељског кон-цепта, него краља Николе и групице његових дворскихчиновника-министара, на овај начин: “Сумњичен за тајнепреговоре са Аустро-Угарском и окривљен за капитулацијуЦрне Горе, краљ Никола и кругови око њега неће иматибезусловну подршку ни код осталих савезника-Француске,Велике Британије, па ни Италије.“90

Теорија завјере, и оптуживање Србије за анексиону по-литику према Црној Гори, конципирана у раније обрађенимуџбеницима, није у одређеној мјери мимоишла ни овај уџ-беник. То се види по поглављу другом, у лекцији под реднимбројем шест, са насловом „Стварање југословенске државе.“Једна од глава носи наслов „Србија и југословенско уједи-њење“. У њој је обрађено неколико програмских опцијапроизашлих из Србије, током друге половине XIX и почет-ком XX вијека, а у вези са српским и југословенским уједи-њењем. Незаобилазно је наравно било „Начертаније“ ИлијеГарашанина, у вези са којим је од аутора уџбеника конста-товано, да је предвиђало „стварање велике Србије анексијомЦрне Горе, БиХ, Македоније и сјеверне Албаније, прекокојега је Србија требало да изађе на море. “Поменута је иидеја Светозара Марковића, као и рад Николе Пашића ињегове владе током рата. У виду глосе, у овој лекцији јепоменута и идеја организације „Црна рука“, која је пред-виђала „уклањање династије Петровић у Црној Гори и изо-стављање Словеније из такве државне заједнице.“91 Програмове организације, за опште догађаје био је потпуно марги-налан, као и људи који су га носили, да не заслужује да сепомене уопште у уџбенику, а камоли у виду глосе, пошто серади о средњошколском уџбенику.

У истој лекцији квалитетно је обрађено питање стварањатзв. државе Народног вијећа, са сједиштем у Загребу, а која

105104

90. Нав. дј., 59. 91. Нав. дј., 62-63. 92. Нав. дј., 67.

мирнодопско стање, су окупационе мјере. На ово се додајевећ виђен у претходно обрађеном уџбенику, а поновљен уовом наслов нове главе: “Подгоричка скупштина-побједаконцепта безусловног уједињења“. Аутори нијесу пропу-стили, и да овом приликом констатују, да је: “У суштини,читав поступак бирања и сазивања Скупштине био неле-галан и нелегитиман.“96 И саме одлуке Подгоричке Скуп-штине, прокоментарисане су у истом контексту: “И поредсвега тога, организована је Скупштина противно свимправилима легалне процедуре и донијела одлуке које су убитноме опредијелиле будућу судбину Црне Горе.“97 Да би сеутисак употпунио, дат је извод из жалбе 250 пуноправнихгласача Цетиња, у виду глосе у лекцији. У њему они тврде:“Ми смо за Југославију“..., и да „Црна Гора и Србија братскируку под руку и равноправно“ уђу у ту државу.98 Иако суаутори уџбеника имали сасвим другачију намјеру у давањуовог извора, тј. да прикажу нелегитмност и недемократич-ност избора за Подгоричку Скупштину, суштина овог вели-ког чина је истовјетна. И једни и други жељели су заједничкудржаву! Оно чему су стремили и једни и други, и како су сенационално осјећали, апсолутно нема никакве везе са кон-цептом који заступају аутори свих до сада обрађених уџбе-ника, односно њихови налогодавци из актуелног црногор-ског режима.

Такође, аутори су сасвим оправдано, у виду глосе, далии извод из захтјева зеленашких устаника, а који је потписаокапетан Крсто Поповић. Дио овог документа, већ је цитирани размотрен на претходним странама књиге. И он потврђује,да је супротна страна: зеленашко-петровићко-ројалистичка,такође била за уједињење. Но, и даље се форсира у тумачењуБожићне побуне, и каснијег комитског покрета теза о крва-

Крфу „одлучила да уопште не разговара са црногорскомизбјегличком владом о уједињењу“...

Већ на почетку сљедеће главе, са насловом „Краљ Нико-ла, црногорска влада и уједињење“, такође је констатоваno:“Као основна препрека уједињењу Црне Горе и Србије, уполитици српске владе означавана је династија Петровића ињен суверен краљ Никола“...93 Такође, и у оквиру ове главе,дата је глоса, која представља извод из прогласа краљаНиколе Југословенима, од 20. октобра 1918. године. Суш-тински, краљ Никола је у овом прогласу подржао уједињење,али је и даље у конкретном смислу остао на старим пози-цијама, због којих су пале двије владе у избјеглиштву. И да-ље је њему било најважније обезбиједити свој престо, иинтересе своје династије. То је образложио демагошки изра-зима, „да ће свак сачувати своја права“, и да „нико нећесмјети наметати првјенство“. На ове његове констатације углоси, надопуњују се оне аутора уџбеника, у главном дијелуглаве, да је краљ Никола желио „уједињење на равноправнојоснови о којем би одлучивали легални органи Црне Горе. “

Константан концепт теорије завјере, и окупаторско-аси-милаторских намјера Србије према Црној Гори, види се и пофотографији Стојана Протића, испод које стоји текст: “Диоинструкција министру војске Србије: “...Потребно је држатишто више у тајности наш рад према Црној Гори, па и одсамих Црногораца, колико је то могуће.“94 Утисак употпу-њује и фотографија већ коментарисане „Наредбе“ коман-данта мјеста на Цетињу, са коментаром „Наредба о увођењуокупационих мјера“.95 По ауторима уџбеника, забрана шен-лучења, пљачке и узнемиравања мирних грађана, наруша-вања јавног мира итд., у земљи у којој је свак био наоружан,и у којој је тек требало успоставити колико толико редовно

107106

93. Нав. дј., 68. 94. Исто. 95. Нав. дј., 69.

96. Исто. 97. Нав. дј., 70. 98. Нав. дј., 71.

државу у остваривању италијанских експанзионистичкихциљева на сјеверном и средњем Јадрану.“102

Чим је Италија нормализовала односе са новоствореномКраљевином СХС, она је ускратила помоћ црногорској еми-грантској влади и војсци. Послије неколико мјесеци, дошлоје и до смрти краља Николе, након чега је дошло до подјела,и општег расула у црногорској емиграцији. Аутори уџбеникасу признали, да се 1925. године вратио у земљу Јован С.Пламенац, инспиратор и вођа Божићне побуне, а затим ипредсједник емигрантске владе, те да је: “Тиме питање црно-горске емиграције било коначно ликвидирано.“103 Но, ауториуџбеника су пропустили да причу изведу до краја. Пламенцупо повратку у земљу не само да није суђено, него је ускороименован за министра-резидента у Прагу. Послије извјесногвремена је пензионисан са министарском пензијом, и живиоје у Београду са свим удобностима до почетка Другог свјет-ског рата, бавећи се успутно полемикама у штампи. Тиме сувласти Краљевине СХС хтјеле да покажу, да су подјеле уЦрној Гори од 1918. до 1923. године превазиђене и забо-рављене.

У уџбенику су чак двије лекције посвећене егзистенцијиЦрне Горе у југословенској држави, од 1918. до 1941. године.Обје су крајње критички настројене по питању потребеуласка Црне Горе у југословенску државу, а потом и поло-жаја и просперитета Црне Горе у том периоду. У другојлекцији везаној за ову тематику, у трећем поглављу уџбе-ника, под редним бројем једанаест, је лекција са насловом„Политички живот у Црној Гори 1918-1941. “Већ у првомдијелу лекције, понавља се устаљени приступ виђења дога-ђаја у виду глосе, који почиње на овај начин: “Режиму јебило дозвољено све. Брутални терор спровођен против про-

вом српском окупаторском режиму у Црној Гори, конста-тацијом: “Примјењиване су масовне одмазде над устани-цима, њиховим породицама и читавим селима.“99 Ауториуџбеника, нормално, ни једном нијесу поменули чињеницу,колико су људи, присталица уједињења, убили зеленашкикомити, опљачкали или запалили кућа. Ипак, аутори уџбе-ника, морали су да признају у вези са комитима, и суђењимањима: “Највећи дио је амнестиран указом краља Александра1925. године, изузев 59 који су били суђени на затворскеказне између 10 и 20 година робије.“100 За бројне комите којису се предали, несумњиво је током судских поступака утвр-ђено да су учествовали у убиствима, чак неки од њих ивишеструким, али нико није кажњен смртном казном. Осудесу биле и на по двадесет година затвора, а нико од њихмеђутим није издржао ни половину тих казни.

Као потпуно оправдана и реална, у овој лекцији јавља сеи глоса, која представља ноту француског посланика прицрногорском двору у емиграцији Деларош Вернеа, од 20.децембра 1920. године. Он је у тој ноти обавијестио пред-сједника емигрантске владе Јована С. Пламенца, да су уЦрној Гори одржани избори за Уставотворну Скупштину(Конституанту) Краљевине СХС, и да учествујући на њима„становништво Црне Горе се изјаснило: не може се вишесумњати и његову жељу да остане уједињено са другимсрпским становништвом у Краљевини Срба, Хрвата иСловенаца“...101 Врло је реална, и истинита констатацијааутора уџбеника, дата у глави лекције под насловом „Црно-горске владе и војска у емиграцији“,о улози Италије пријесвега у изазивању Божићне побуне и издржавању еми-грантске владе и војске, тј. да је „ову војску Италија кори-стила као средство притиска на новостворену југословенску

109108

99. Нав. дј., 73. 100. Исто. 101. Нав. дј., 75.

102. Нав. дј.,74. 103. Нав. дј., 75.

сценарију, као најпознатија убиства која су извршили зеле-наши и зеленашки комити броје се: свештеника Крста Раду-ловића, др Ника Б. Мартиновића (брата дивизијара МитраМартиновића и зета сердара Јанка Вукотића), инжињераМилована Мијушковића итд.

Разматрајући политички живот у Црној Гори између двасвјетска рата, нарочито у његовој првој фази, а у већ наве-деној лекцији, аутори уџбеника су детаљно обрадили поли-тичке странке у њој. Коментаришући рад Народне радикалнестранке у Црној Гори, они су констатовали да је она у поли-тици ове странке добијала мјесто „српске области“. Ауторису овај термин навели под наводницима, као да се ради онечему неистинитом или измишљеном. Исти случај је и укоментару о Демократској странци у Црној Гори, гдје комен-таришу, опет под наводницима, да се ова странка од интег-ралног југословенства окренула ка „српству“.106

Наравно, аутори уџбеника су највише пажње обратилина Црногорску странку, или црногорске федералисте. За раз-лику од аутора претходно обрађеног уџбеника за трећи раз-ред гимназије, аутори овог уџбеника, су признали, истина нашто мање упечатљив начин, да су црногорски федералистипо свом националном опредјељењу били Срби. То је ура-ђено, у свери коментара о приближавању једног крила црно-горских федералиста, на челу са др Секулом Дрљевићем,сељачко-демократској коалицији Радић-Прибићевић. Тајкоментар гласи овако: “То је, у заоштравању српско-хрват-ских односа, код њихових политичких опонената тумаченокао „издаја српства“, иако су црногорски федералисти засебе тврдили да су „најчистији Срби.“107 Дакле, опет све штосе идентификује у Црној Гори као српско, под знацима наво-да, и са извјесном дозом ироније.

тивника присаједињења, њихових породица и јатака била јесамо једна страна тадашњег режима“.104

Глоса се наставља набрајањем неколико примјера навод-них злочина власти, и то: убиство породице зеленашког ко-мите Петра Звицера у Цуцама, убиство пензионисаног мајо-ра црногорске војске Шћепана Мијушковића у Пјешивцимакод Никшића, и убиство муслиманског становништва у Ша-ховићима код Бијелог Поља. Аутори уџбеника међутим,нијесу навели суштину догађаја. Петар Звицер је био уције-њени комита, и живот је завршио у близини Никшића 1923.године. Био је одговоран за више десетина пљачки, паље-вина кућа и неколико убистава. Јавна је тајна, да убиствоњегове породице, нијесу извршиле никакве „српске окупа-ционе трупе“, већ разјарени сељаци из његовог племена,пошто је Звицер недуго прије тога осумњичен за пљачкупензија људи из тог краја. О овоме постоје и извори, аликако ова проблематика није предмет интересовања ове књи-ге, то даље неће бити ни разрађивана.

Убиство мајора Шћепана Мијушковића је било типичанпримјер прекорачења овлаштења жандармерије. Виновни-цима убиства, на челу са капетаном Миланом Калабићем јекасније суђено, и били су осуђени на различите временскеказне. Калабић је издржао око девет година затвора (јер јебио касније помилован), и изашао је са издржавања казне,пред почетак Другог свјетског рата. О убиству муслиманскогстановништва у Шаховићима код Бијелог Поља, већ је билоријечи на предходним страницама ове књиге. Аутори уџбе-ника су бар признали, да су Бошка Бошковића „убили црно-горски устаници у обрачуну који је имао политичку поза-дину. “105 Овим су иако на посредан начин, признали да сузеленаши и зеленашки комити извршили бројна убиствасвојих противника. Бошковић је убијен из засједе. По истом

110 111

104. Нав. дј., 141.105. Нав. дј., 141.

106. Нав. дј., 142. 107. Нав. дј., 144.

венског карактера. Јован Томашевић је био бјелаш, а чак трипосланика Подгоричке Скупштине, касније су приступилаКПЈ. Свакако да снагу КПЈ у Црној Гори нијесу давалаопредјељења бирачких маса ка комунистичкој идеји, која јевећини народа била не само страна, него и непозната инеразумљива. Чим се са аутономашког становишта појавилаКПЈ конкуренција, али исто тако не сеператистичког, негоинтегралистичког карактера, а то су били црногорски феде-ралисти, КПЈ је изгубила на значају.

До потпуне маргинализације КПЈ дошло је послијеТрећег конгреса 1926. године у Бечу, када је она по директи-вама Коминтерне прешла на потпуно сепаратистичкостановиште, односно разбијачко у вези југословенске држа-ве. У оквиру тог програма, а како су аутори уџбеника такођеправилно протумачили „црногорски комунисти су водилиборбу за независну совјетску републику Црну Гору“...110 Акосе са овог програма скине идеолошка обланда, он је у пот-пуности остварен на југословенским просторима крајем XXи почетком XXI вијека. Аутори уџбеника свакако су требалида назначе, да је овај програм био костур антисрпске завјере,односно разбијања српског народа у националном, терито-ријалном, па и културно вјерском погледу (републичке ака-демије, македонска, а сада и стварање црногорске цркве).

Последњи дио ове лекције, која безмало захвата осамстрана (!?), слободно речено избомбардован је серијом гло-са, у којима се настоји приказати тортура државе према Цр-ној Гори и Црногорцима. Углавном се то везује за тзв.Белведерске демонстрације код Цетиња 1936. године, иформирање подружнице тзв. Народног фронта у Црној Гори.Конкретно у Црној Гори, радило се о коалицијоној акцијиостатака црногорских федералиста, и нове млађе (нетома-шевићевске) гарнитуре комуниста, који су дјеловали настрогим принципима КПЈ у периоду пред Други свјетски

О томе да су црногорски федералисти по свом национал-ном опредјељењу били Срби, већ су наведени бројни докази.То потврђује и познати црногорски историчар др Димитрије-Димо Вујовић, који припада старијој плејади брозовско-кар-дељевских историчара из Црне Горе, који су били на стано-вишту националне посебности Црногораца, у свом познатомдјелу „Црногорски федералисти. “У њему је он констатоваоово: “Они су сматрали да стално и претјерано инсистирањеда су Црногорци најбољи Срби да је снагу, ауторитет ипопуларност њиховом покрету, па није било озбиљнијихпокушаја да се објасне и разграниче одређене реалностистворене историјом...108 Дакле, Они још нијесу уочавали да јецрногорска и македонска народна индивидуалност, односнонационална индивидуалност, а о Муслиманима да се не го-вори. Они су сматрали да су Црногорци и Македонци Срби...Они црногорску државност третирају у склопу српскедржавне идеје, која се развила и која постоји у Србији иЦрној Гори“...109

Значајну пажњу, аутори уџбеника посветили су и првомпериоду рада КПЈ у Црној Гори. Они нијесу крили чиње-ницу: “Њено прво покрајинско руководство, на челу са Јова-ном Томашевићем, припадало је тврђем крилу уједини-тељског (бјелашког) покрета, што им је у почетку отваралоширок простор за дјеловање на овом подручју. “На изборимаза Уставотворну Скупштину Краљевине СХС, КПЈ је одједанаест мандата, колико је давала Црна Гора освојила че-тири, јер је у свом бирачком тијелу пропагирајући ауто-номију Црне Горе, и везаност за Русију (без обзира што јебила бољшевичка), за њу гласало зеленашки опредијељенобирачко тијело. Са друге стране, како су и аутори уџбеникатачно примијетили, иако је за Црну Гору била аутономашког,она је ипај била и интегралистичко, просрпско југосло-

112 113

108. Др Димитрије Вујовић, Црногорски федералисти, Титоград, 1981, 208. 109. Нав. дј., 340. 110. Као нап., 107.

су констатровали, да је о „жестини политичких обрачуна итерору који је владао у Црној Гори“, у периоду од 1936. до1938. године, у пет догађаја страдало смртно једанаест лица,док је тешко рањено четрдесет, те да је по броју убијених,рањених, суђених и затворених, у периоду од 1929. до 1941.године, број који отпада на Црну Гору, неколико десетинапута већи у проценту, у односу на било коју другу југо-словенску покрајину.113 Читавим серијалом глоса, ауториуџбеника, јасно су дакле хтјели да покажу, општу обесправ-љеност Црне Горе и Црногораца, у тзв. првој Југославији.

рат. У овом догађају који се десио 26. јуна 1936. године,полиција је пуцала и убила шест демонстраната, а било јенеколико десетина повријеђених на обје стране. Иако је ууџбенику констатовано од стране аутора, да је полицијапуцала на мирне демонстранте, оваква констатација припадамиљеу више деценијске идеолошке историографије. Прематврђењима многих учесника, а и каснијим препричавањимаучесника другим лицима, комунисти су отпочели сапровокацијама, па су на крају из масе почели да пуцају наполицију. Њихов циљ је био да изазову немире. Наравно, оваберзија није се деценијама могла чути, ни објавити, изпотпуно размуљивих разлога.

Како је већ речено, у једној од глоса, је наведено да супротив овог догађаја протестовали црногорски исељеницииз САД, опозициони политичари, интелектуалци, митро-полит Гаврило Дожић, војвода Шако Петровић. У тој глосиобјављен је извод из прогласа Црногорскоме народу (дато укурзиву) Црногорске студентске омладине, у коме поредосталог стоји: “И данас када влада Стојадиновића води пре-ма Црногорцима политику најцрњег терора, прогона и убис-тава, ми Црногорци морамо још јасније поставити питањенаше народне слободе.“111 Такође у виду глосе, дат је изводиз Политичких записа др Ивана Рибара, у којима поред оста-лог стоји: “Хиљаде Црногораца и Македонаца налазило се упритворима, затворима и логорима. Крв се њихова проли-јевала само зато што су тако хтјели жандари и полицајциСтојадиновићеви и Корошчеви... Црна Гора је била претво-рена у право ратиште између народа, полиције и жандармаКорошца... Црногорци су подносили најтеже бесправље ибезакоње и зато су најбруталније методе насиља биле упе-рене против Црногораца, но и најјачи отпор је био у ЦрнојГори.“112 Коначно, у завршној глоси лекције, аутори уџбеника

114 115

111. Нав. дј., 148. 112. Нав. дј.,149. 113. Исто.

до 1902. фодине, у коме поред осталог стоји: “Зато свакасрпска породица и школа дужна је његовати своју народностнаставом и васпитањем, и давати о њој омладини истините,здраве и одређене појмове.“2 Овај тренд праћен је и у даљимгодинама. Тако у Закону из 1907. године, односно упутствувезаним за овај закон, а које се односи на предмет српскаисторија стоји: “Циљ је српске историје да упозна ученике снајглавнијим догађајима из српске прошлости, те тим да серазвија љубав према своме народу и својој отаџбини и даснажи вољу за јуначка и племенита дјела“... Даље се апелује нанаставнике да схвате „захтјев српске историје“, чије учењенеће представљати голо набрајање чињеница и механичкоучење, него један процес којим ће се улити сјећање на гос-подара „и нашу српску државу.“3 Очигледно је да се овомзаконском формулацијом ,подрaзумијева не само српскикарактер Црне Горе, него и њеног владара.

Ова тематика може се пратити још кроз неке изворе.Тако је нпр. познати црногорски просвјетитељ и школскинадзорник Ђуро Шпадијер, у свом извјештају о раду школеу Велимљу, за школску 1893/94. годину, говорећи о грeш-кама у настави историје, констатовао већ утврђено методич-ко правило, да дјеца не требају само да знају хронологију,него да „изуче црногорску историју“, њене владаре, и њиховредосљед владања. Рекло би се тиме, да се понавља прак-тично исти процес изучавања микро историје, као и у дана-шњици. Но, да се ради о сасвим другачијем третману теисторије, свједочи даље Шпадијеров извјештај: “Уопште,говорити треба о српској народности. “По њему, треба раз-вити код дјеце „родољубиви дух и ваљани карактер.“4

ГЛАВА ЧЕТВРТА

PARALELE PRO[LOSTI I SADA[WOSTI:

OSVRT NA NACIONALNI KARAKTER NASTAVEISTORIJE U CRNOJ GORI DO 1916. GODINE

ddа би се у потпуности разuмјело антисрпство у савре-меним уџбеницима историје у Црној Гори, односно дасе кроз њих да допринос брисању колективног памће-

ња једног народа, потребно је направити паралелу прошлостии садашњости, и видјети како се некад у Црној Гори третираонационални карактер наставе историје? Он се може пратитинајприје кроз само именовање предмета, односно wegovтематско националнi карактера, школске програме, њиховезадатке, а најпослије и кроз уџбенике историје.

Свакако један од најзначајнјих оновремених методичаранаставе историје не само у Црној Гори, него и шире, био јеМилан К. Костић. Он није био родом из Црне Горе, али је једновријеме радио у њој. Разматрајући основне циљеве и задаткенаставе историје, он је записао: “Повесницу уче деца да знају:ко су били њихови претци и стари;шта су и ко су они, и штатреба да буду они и цео народ српски.“1 Очигледно се у овомслучају ради о комбинацији образовно васпитних циљева изадатака, а у оквиру васпитних, у домену развијања патрио-тизма, и свијести о припадности својој националној заједници.У истом смислу је и сљедећи коментар у Закону, наредбама,упуствима за основне школе у Књажевини Црној Гори од 1884.

116 117

1. Милан Костић, Школе у Црној Гори од најстаријих времена до данашњег доба, Панчево, 1876, 113.

2. Закон, наредбе, упуства и др. са Наставнијем планом за основне школе у Књажевини Црној Гори од 1884. до 1902. године, Цетиње, 1902, 125.

3. Закон, наредбе упуства и др. са Наставнијем планом за основне школе у Књажевини Црној Гори за 1907. годину, Цетиње, 1907.

4. Извјештаји ревизора основних школа за 1893/94. годину, Просвјета, св. 1, Цетиње, 1895, 47.

и Црнојевића, те касније црногорско Петровића исто толикосрпско, колико рашко-немањићко, а касније обреновићевскокарађорђевићевско, за ауторе садашњих уџбеника историје уЦрној Гори је непојмљива.

Практично исtу тврдњу изрекао је књаз Никола при-ликом саглашавања са предлогом народних посланика, да сеЦрна Гора уздигне у ранг Краљевине, а он прогласи за краља1910. године. Изводи из тог цитата, већ су представљени уједној од претходних глава ове књиге. Стално форсирањеположаја црногорских муслимана, и мултиконфесионалногсклада у Црној Гори, у садашњим уџбеницима историје,правећи паралелу тадашњег виђења ове теме са садашњим,апсолутно нема никакве везе. Муслимани и римокатолици суу црногорској држави до 1918. године третирани као Срби,само друге вјероисповијести у односу на православце. Кре-ћући у операције за ослобођење Херцеговине 1876. године,књаз Никола је у прогласу тврдио: “Иако сте друге вјере, висте браћа наша, јер у жилама вашим тече српска крв. Затодолазим да ве ослободим исто као и браћу нашу хришћане.“8

Црногорска државна концепција до 1918. године, о истомсрпском народу у три вјере, може се видјети у бројним доку-ментима, као и у школским уџбеницима, који се везују не самоза историју, већ за најмлађе ученичке узрасте. Тако је у доку-менту, преводници, из једне школе у другу, за 1901. годину, заученика Алију Маљевића, сина трговца Ибра Маљевића, којије прелазио из Подгорице да учи на Цетиње, у рубрици„Народност и вјера“ уписано „Српска Мухамеданска“.9

У читанци за други разред основних школа из 1897. годи-не, у поглављу „Име и отаџбина“ стоји: “Дјецо! вас је Србинродио, па с тога се ви Срби зовете. То ћете име ви до смртиваше носити, њим ћете се пред свијетом дичити“...10 У истој

На страницама „Просвјете“, могу се такође наћи некичланци, који се могу убројити у радове из методике наставеисторије, односно циљеве и задатке наставе историје.Занимљив је чланак Мите Клицина, са насловом „Историја уосновној школи“. Разматрајући тематику развијања родољу-бивости код млађих нараштаја, он је тврдио:“Ако хоћемо дапозна врлине, које унапређују српски народ, и мане, које гаупропашћују, упутимо га такође да проучи српску историју.Свијетла дјела српских јунака и родољуба утицаће снажнона млађарију и подгријаваће у њој љубав к Српству“...5 Усличном контексту је и чланак, на страницама истог часо-писа, у ауторству учитеља Вука Масловарића, са насловом„О историјској настави“. Он је у овом чланку поред осталогнаписао: “Изучавајући историју српског народа у основнојшколи, хтјећемо и моћи ћемо умјети чувати тековине нашегнарода. Дакле износећи нам историја свијетле примјере изживота наших славних предака, она буди у нама чисти пат-риотизам.“6

Тумачење прошлости Црне Горе, као српске државе,може се видјети и на највишим инстанцама власти. Оно јебило на основи српског дводржавља: дукљанско-зетског, ирашко-српског. То се може видјети по поздравном говору,који је књаз Никола одржао приликом посјете Београду1896. године, односно краљу Србије Александру Обренови-ћу. Он је ту казао да подноси „братски поздрав јужног Срп-ства, Црне Горе-Зете Балшића, Црнојевића и дома мога,стране у којој се непрекидност српске самосталности вјернои срећно очува са много жртава и прегнућа.“7 Ова, како је већречено теорија о српском дводржављу, односно чињеница,да је дукљанско-зетско државље Војислављевића, Балшића

118 119

5. Мита С. Клицин, Историја у основној школи, Просвјета, св. 1-2, Цетиње, 1891, 43.

6. Вук Р. Масловарић, О историјској настави, Просвјета, св. 1, Цетиње, 1897, 25.

7. Глас Црногорца, бр. 26, 28. јун 1896, 1.

8. Никола Петровић, Политички списи, Цетиње-Титоград, 1989, 273.9. ДАЦГ, фонд МПЦП, 1901, ф. 8, док. бр. 32. 10. Ђуро Поповић, Читанка за други разред основнијех школа, Цетиње,

1897, 78.

слободно се може рећи неинституционални приступи изра-дама школских програма, у оквиру којих се помиње исто-рија.

Како се да видјети, у тим првим почецима формулисањаименског, програмског и садржајног карактера историје, изу-чавала се посебно историја Црне Горе, или посебно „српскаи црногорска повесница“. Ова чињеница послужила је заманипулацију дукљанско сепаратистичким историчарима ипублицистима, како се на самом почетку организованог изу-чавања историје у Црној Гори, посебно изучавала српска, апосебно црногорска историја. То је по њима говорило, да јевећ тада постојала свијест у Црној Гори, о разликовању својецрногорске националне историје, од српске. Радило се уствари о само формално именском односу, између уже црно-горске историје, или завичајно државне, ка широј општесрпској. Дакле и црногорска је била српска. Стога је и нор-мално да се звала црногорска.

Потпуну институционализацију, настава историје до-живјела је 1878. године. Тада је донешен Закон о основнимшколама, као и нови план за те школе. У другом разреду учи-ла се историја заједно са географијом, један час недјељно. Утрећем и четвртом изучавала се посебно по два часа нед-јељно. Теме за изучавање тицале су се од периода досеља-вања на Балканско полуострво па завршно са сеобом Срба уXÁÀÀ вијеку. Прва тема формулисала се као: “Црна Гора каосаставни дио српске државе од 638. до 1389. г. “Падају у очитеме: “Срби под својим жупанима (Војислав, Радослав, Про-сегој и т. д. ), Срби под својим поморским краљевима... Србипослије Косова, пропаст Србије, страдање и сеоба Срба.“Обрађени су били комплетно Немањићи, Балшићи, Црно-јевићи, Црна Гора у доба митрополита.15

читанци је занимљива прича са насловом „Три Српчета“. Онаговори о томе да су се играла три Српчета, једно православне,друго мухамеданске, а треће римокатоличке вјероисповијести.Почела је киша, па су се склонили у једну православну кућу,али је власник хтио да прими само дијете православне вјере.Ово је рекло да неће да остави своје другове, па су онда ишлиу мухамеданску, и римокатоличку кућу. Свуда је случај биоисти. Нијесу хтјели један другога да оставе. У то се изведрило,па су наставили да се играју. Прича се завршава поуком, да „јебрат мио које вјере био“, али да су сви Срби.11

Само концпирање предмета историје у Црној Гори пре-ставља посебно питање, из којега се такође може видјетиидентификовање са српском националном припадношћуЦрногораца. Овај процес може се пратити преко конципирањапрвих наставних планова и програма. Према пројекту СтеванаПетрановића за основну школу, коју је требало дићи напеторазредни ниво, у другом разреду било је предвиђено изу-чавање историје Црне Горе, а у трећем српске историје, док бисе у четвртом учила „свеопшта историја“.12 Петрановић нијебио родом из Црне Горе, и у њој је радио неколико година,почев од 1856. Сличан податак везује се за учитељевање Шпи-ра Ковачевића на Цетињу 1867. године, односно да је у четвр-том разреду основне школе предавана „кратка српска и црно-горска повесница“.13 Држећи учитељски курс 1870. године наЦетињу, Милан Костић је тврдио да је израдио план и програмза основну школу. Историја се звала „повесница“. У трећемразреду он је предвидио „кратко познавање опште српскеповеснице;а опширније изучавају деца повесницу Црне Горе“.За четврти разред предвидио је да се учи „пространије српскаи црногорска повесница у свези са земљописом.“14 Костићтакође није био родом из Црне Горе. Ово су били први,

120 121

11. Нав. дј., 84. 12. Као нап. 1, 25. 13. Нав. дј., 32. 14. Нав. дј. ,92.

15. Н. Р. Минић, Кратак преглед рада на народном просвјећивању у Црној Гори од године 1860. до данас, Цетиње, 1910, 24-28.

но је погледати нпр. већ помињаног дукљанског академикадр Радослава Ротковића. У својој књизи „Велика завјерапротив Црне Горе“, он је констатовао: “Према томе, Црно-горци су били Црногорци по народности, а Sрби поправослављу, тзв. српској вјери, како су то сами Црногорциобјаснили Јосефу Холочеку, а он то објавио у књизи ЧернаХора (Pраг, 1876, стр. 21):

„Пташ-ли се на набоженестви, одпови Чернохорец же јеСрбин, пташ-ли се на народност, рекне же је Црногорац!“18

Исти аутор у истом дјелу, позабавио се и наставом исто-рије. Он критикује Стевана Петрановића, што је у већ поми-њаном плану ставио историју, да се изучава само два часанедјељно, а затим и „нови извањац“ Милан Костић. Он је поовом аутору набавио „Кратко упутство за србске учитеље“Ђорђа Натошевића из 1861. године. Даље Ротковић конста-тује: “Тако су већ сви учитељи црногорске ђеце посталиСрби, и дата су им Пелагићева упуства:да на питање: “Ко сити, мали?“, ђаци обавезно одговоре: “Ја сам Србин“, а да бибило добро, вели даље Пелагић „ако би се нашли добриљуди који би, том приликом, дали дјеци по који крајцар, какоби у њима пробудили жељу да тако одговарају.“19

И четврти разред је, по наведеном програму, подра-зумијевао земљопис и историју у једном предмету, са почетири часа недјељно. Међу темама биле су: “Срби поджупанима. Срби под краљевима. Немањићи. Вукашин и Ла-зар. Срби послије Косова. Потоње вријеме. Нови животсрпскога народа.“20

До преименовања предмета, и његове потпуне тематскеконцентрације на историју, дошло је по плану из 1895. годи-не. Као нови предмет формулише се „српска историја“.Ваља напоменути, да је и прије овог назива, када је историја

На нови наставни план није се дуго чекало. Он је усвојен1884. године. Основна школа је била дворазредна, али самогућношћу наставка још два разреда, тако да је и државаинсистирала да дјеца уче сва четири разреда, што је и већиначинила. У трећем разреду изучавао се предмет земљопис иисторија, са два часа недјељно. У оквиру овог јединственогпредмета, из области историје“... Црна Гора као саставнидио српске државе“, па онда идући од Балшића закључно саПетровићима. У четвртом разреду са истим називом предме-та, изучавала су се четири часа недјељно, са темама: “Србипод жупанима. Срби под краљевима. Немањићи. Вукашин иЛазар. Срби послије Косова. Потоње вријеме. Нови животСрпског народа.“16

Суштина наставних планова није се мијењала. То свједочии наставни план из 1888. године, а који је био на снази до 1895.године. Пом овом плану основне школе биле су трећеразреднеи четвороразредне. Три разреда била су обавезна за сву мушкудјецу. Тренд спајања земљописа и историје у један предмет јенастављен даље. Овај предмет се у другом разреду изучавао садва часа. У оквиру историје, једна од тема била је: „Појам осрпској народности уобште. “Исти предмет био је у изучавањуи трећег разреда, само што се учио четири часа недјељно.Међу темама биле су: “Појам о српској народности мало оп-ширније него у 2. разреду. Срби вјере православне, римока-толичке и мухамеданске. Како треба разликовати вјеру однародности и обратно.“17

Последња тема је нарочито занимљива са данашње тачкегледишта. Наиме, разни дукљанско сепаратистички истори-чари и публицисти тврде, да је српски национални осјећај удржави Петровића, унијет од извањаца Срба, и уопште плодидентификације српске вјерско црквене, односно православ-не припадности, са националном, тј. да су Црногорци иден-тификовали себе као Србе због вјерске припадности. Довољ-

122 123

16. Наставни план за основне школе, Цетиње, 1884. 17. Исто, за 1888.

18. Др Радослав Ротковић, Велика завјера против Црне Горе, Подгорица, 2001, 85.

19. Нав. дј., 72. 20. Као нап. 17.

дом књаза Николе. Ван историје Црне Горе изучавале су сеове теме: “Пропаст Херцеговине и Арбаније. Хајдуци иускоци“. За каснији период изучавало се: “ОслобођењеСрбије (укратко).“22 Овај план остао је на снази до почеткааустроугарске окупације Црне Горе у Првом свјетском рату,крајем јануара 1916. године, а доживио је друго и непро-мијењено издање 1914. године.

Планови и програми из историје за гимназију, у ЦрнојГори су имали сасвим другачији пут, с обзиром на чињеницу,да су дуго времена радиле само гимназије на Цетињу, акасније и у Подгорици, те да се број разреда повећавао, докније она коначно прерасла у осморазредну 1907. године. Зачитав овај период инсистирало се на изучавању општеисторије. Према наставном плану из 1886. године, када јегимназија била четворогодишњег трајања, изучавала се оддругог разреда историја, али само у домену опште историје.Једино је у четвртом разреду била на крају свих тема: “Крат-ка историја српска и познавање свих српских земаља.“23 До1907. године, донешен је још један план, и то 1890. године,који је остао на становишту изучавања опште историје.Овакав приступ националној историји, тј. њено потпуноодсуство из гимназије, може се тумачити, што је она детаљ-но изучавана у основној школи, у којој практично није нибило опште историје. Вјероватно се рачунало, да ученици уосновној школи треба прво да изуче историју свог народа.

Како је већ речено, тек од 1907. године, може се у ЦрнојГори говорити о појави праве осмогодишње гимназије, којаје по свом карактеру и организацији одговарала ондашњемпросвјетном просјечном систему у Европи. То важи и занаставу историје. Тек од тада, наставу историје можемоидентификовати са данашњим третманом комбиновања

још била у једном предмету са земљоописом, проучаванасамо национална, тј. српска историја. Материјала из општеисторије није било. У материјалима за трећи разред, биле суи ове теме: “Појам о српској народности. Срби вјере право-славне, римокатоличке и мухамеданске. Како треба разлико-вати вјеру од народности и обратно. Црна Гора као саставнидио српских земаља. “У даљим темама, проучавала се ком-плетна историја Црне Горе од Балшића до владара НиколеПетровића. Предмет је држан са два часа недјељно.

Четврти разред је имао два часа недјељно историју. Темесу са аспекта детаљности биле много веће. Поред осталогучило се: “Стара постојбина Срба, вјера, обичаји, домаћиживот. Долазак Срба. Нова постојбина и управа. Срби подсвојим жупанима. Срби под својим краљевима. Срби подвладом Немањића. “Обрађени су били сви Немањићи, пери-од пада под Турке, затим „Страдање и сеобе Срба. Новиживот српског народа. “Послије тога слиједила су оба српскаустанка, власт Александра Карађорђевића, а затим опетОбреновића.21

Назив предмета остао је непромијењен и по новом на-ставном плану од 1907. године, а који је ступио на снагупочетком сљедеће школске године. У трећем разреду изуча-вао се период до окончања косовске битке. Примјећује се дасу неке теме имале везе, са данашњом терминологијом рече-но микро историјом. Међу темама је и: “Стара постојбина(живот, вјера, обичаји и управа Срба док су били у старојпостојбини).“ И историја Дукље-Зете је била детаљноизучавана, а то је формулисано: “Војислав. Краљ Михаило иБодин с нарочитијем обзиром на њихове покушаје да уједи-не српски народ“. Потом су детаљно изучавани Немањићи,све до окончања косовске битке.

Четврти разред подразумијевао је детаљно изучавањеисторије Црне Горе, почев од Балшића, укључно са перио-

124 125

21. Наставни план за основне школе, Цетиње,1895.

22. Наставни план и програм за основне школе у Књажевини Црној Гори, Цетиње, 1908.

23. Наставни план за Књ. Црног. државну гимназију на Цетињу, Цетиње, 1886.

помињан у вези израде програма историје. Овај план био јеи основица за рад свих школа у домену историје у ЦрнојГори тога времена. За трећи разред Костић је предвидио:“Кратко познавање српске повеснице; а опширније изуча-вају деца повесницу Црне Горе“. У четвртом разреду детаљ-није се учила „српска и црногорска повесница у вези са зем-љописом.“25 Прије овога, има неких штурих података о радутзв. привремене Богословије, основане 1863. године, која јерадила само једну годину. По захтјеву књаза Николе, Нићи-фор Дучић је сачинио програм историје за три разреда. Упрвом разреду требала је да се изучава српска и црногорска„пространа „ историја. Други и трећи разред подразумијеваоје изучавање црквене историје.26

Према расположивим изворима, постоји наставни план заБогословско-учитељску школу на Цетињу, из 1890. године.Међутим у конкретном извору постоји конфузија је ли илиније план ушао у употребу из историје? Историја се у овојшколи изучавала под називом „Историја српског народа“. Удругом разреду су биле ове теме: “Србија, Рашка, Неретва,Травунија, Дукља. Друго вријеме: Жупанско доба. ВријемеНемањића. Србија. Босна. Културни дио. “У трећем разредубиле су теме: “Историја српског народа од Косова па до најно-вијега времена. Географија Балканског полуострва уопште инапосе Српскијех земаља.“27 У наставном плану и програму заБогословско-учитељску школу и књажевско црногорскудржавну гимназију, из 1890. године, међу предметима Бого-словије није заступљена историја. Ови извори међутим, у пот-пуној су колизији са сачуваним дневницима и свједочанствимаове школе. У дневницима постоји „српска историја“ и „општаисторија“. Дневници су разних годишта, од почетка XX вијека.У рубрици „народност и вјера“, за сваког ученика уписивано је

опште и националне историје. За други разред гимназије,предвиђено је само изучавање опште историје Старог Исто-ка, Грчке и Рима, и то у мањем обиму. У трећем разредуисторија се изучавала са два часа недјељно. Примат је датнационалној историји: “Историја српског народа до крајаXV вијека“, док се учио преглед најважнијих дешавањасредњег вијека. Слично је било и у четвртом разреду. Изу-чавала се: “Историја српскога народа послије пропастисрпске државе (робовање, сеобе, покрети) с особитим обзи-ром на историју Црне Горе, и српска историја новога инајновијега времена до данас“. Послије овог, слиједио јепреглед најважнији догађаја истог периода из домена општеисторије.

Од петог до осмог разреда, историја се изучавала са тричаса недјељноУ петом разреду у потпуности се изучавалаисторија старог вијека. Супротно овом, у шестом разреду сеу виду прегледа изучавала општа историја. Тежиште је датона Словене, и догађаје „који додирују историју српскоганарода тога времена, уз пријеглед српске историје тога добаи географски пријеглед тих земаља. “И за седми разред јеистовјетан текст и тематика, само за нови вијек. Коначно, уосмом разреду се приступило изучавању историје Црне Гореу већем обиму. То је формулисано на овај начин:

„Историја српскога народа с особитим обзиром на исто-рију Црне Горе, уз историју најновијега времена (од БечкогаКонгреса до данашњег доба).“24

Богословско-учитељска школа је такође важила каосредња школа. И она је имала свој развојни пут. Била јетрогодишњег трајања, мада се у неким подацима биљежи даје била четворогодишњег. План и програм за Богословију, запериод од њеног оснивања 1869. године, па до 1876, када јепрекинула рад због рата, урадио је Милан Костић, који је већ

127126

24. Наставни план и програм за државне гимназије у Црној Гори, Цетиње, 1910.

25. Као нап. 1,94-95. 26. Др Ђоко Д. Пејовић, Развитак просвјете и културе у Црној Гори

1852-1916, Цетиње, 1971, 116. 27. ДАЦГ, фонд МПЦП, 1890, ф. 6, док. бр. 255.

вину у програму чине и изучавања „других знатнијих лич-ности“, које су биле Срби, и то: Гундулића, Доситеја Обрадо-вића, Вука Караџуића, Симе Милутиновића, Бранка Радиче-вића, Ђуре Даничића, и Јосифа Панчића. У сва три разредаучила се у потпуности општа историја, са по два часа недјељ-но. Но, у трећем се, такође са по два часа недјељно учила срп-ска историја. Из овог предмета, обрађиване су ове теме: “Добажупанијско; доба краљева Немањића; доба царева Немањића;културно стање народа до досељења, у доба жупанијско и удоба Немањића.“32

Но, већ наредне школске године, долази до неких прим-јена. У првом разреду је био предмет „познавања домовине“.Ово је био предмет са комбинацијом географије, историје иприродописа. Обрађивао се са два часа недјељно. Овај пред-мет у неку руку подсјећа на данашњи јединствени предметпознавање природе и друштва, који се изучава у прва триразреда основне школе. У домену историје, у овом предметупроучавала се: “Историја Црне Горе од њеног постанка доданас уз биографске црте појединих знаменитих лица изосталих српских покрајина. “Српска историја се по програ-му из ове школске године изучавала у трећем разреду, са тричаса недјељно. Она је имала ову тематску област: “Историјасрпског народа од најстаријих времена до свршетка владеНемањића“. Уз ово учили су се одломци из дјела књазаНиколе „Пјесник и вила“, и карактеристике неких познатихличности из српске историје.33

„Србин-православац“.28 Исти случај је и са свједочанствима.То се види из свједочанства ученика Мића Љесара са Цетиња,сина трговца Ника Љесара са Његуша.29

Једна од такође значајних просвјетних институција уЦрној Гори, био је и Дјевојачки институт, основан под патро-натом руске царице 1869. године. Може се слободно рећи, даје у односу на гимназију и Богословију, ова школа ималадалеко квалитетнији и обимнији програм из домена општеисторије. Није због тога случајно Павле Аполонович Ровин-ски, за један од програма овог института констатовао:“Потпуно је заборављена црногорска и уопште српскаисторија.“30 Институт је претрпио неколико развојних фаза,и у смислу организације, и повећања броја годишњих разре-да. Тек од школске 1885/86. године, могу се срести некиматеријали, који се mогу подвести под српску, односно ужецрногорску историју. Први разред учио је историју ЦрнеГоре од Балшића до укључно са владавином књаза Николе,два часа недјељно.31

Школске 1890/91. године Институт је имао приправни, триразреда. На основу извјештаја из те школске године, види се даје дошло до великих промјена у домену националне, тј. српскеисторије. У приправном разреду као посебан предмет учио сеисторија и природопис. У домену историје радило се у стварио српској историји. Овај предмет био је заступљен са два часанедјељно. Тако су се у приправном разреду, из домена историјеучили најприје комплетно Петровићи, затим Балшићи иЦрнојевићи, затим комплетно Немањићи. Послије ових билесу сљедеће теме: “о Вукашину, књазу Лазару, Косовској биции косовским јунацима;о робовању Срба, о српскијем хајду-цима: о ослобођењу Срба, о Карађорђу и Обреновићима. “Но-

128 129

28. АМЦП, Дневници Богословско-учитељске школе, разна годишта 1900-1914.

29. Својина породице Љесар са Цетиња. 30. П. А. Ровински, Црна Гора у прошлости и садашњости, том 4,

Цетиње, 1994, 259.

31.Устав Женског цетињског института (8. септембар 1885), Зборник закона, наредаба, упутстава, расписа итд, Књ. црн. Министарства про- свјете и црквених послова, св. 1, године 1885 и 1886, Цетиње, 1887.

32. Живко Драговић, Извјештај о Дјевојачком институту царице Марије на Цетињу: на крају његове двадесет и пете, а школске 1890-91. године, Цетиње, 1891.

33. Живко Драговић, Извјештај о Дјевојачком институту царице Марије на Цетињу: на крају његове двадесет и четврте, а школске 1892-93. године, Цетиње, 1893, 8-11.

сантно је да се у оквиру предмета историја Русије, за који суодвојена четири часа недјељно у осмом разреду, проучавала,овако формулисана тематика: “Читање знатнијих дјела опојединим важнијим догађајима и лицима из свјетске исрпске историје.“35

Правећи паралелу самог националног концепта савре-мених уџбеника историје, и схватања мјеста Црне Горе уисторији цјелокупног српског народа, довољно је погледатинеке уџбенике који су у Црној Гори кориштени до 1916.године. Постоје уџбеници и шира историјска литература,који су доношени у Црну гору, а у смислу кориштења унаставном процесу. За такве уџбенике и литаратуру, савре-мени дукљанско сепаратистички настројени историчари ипублицисти, стереотпино тврде, да је практично преко ње,унијет српски национални осјећај у Црну Гору, а историјаЦрне Горе неоправдано третирана као српска историја, илидио српске историје. Опет стереотипно, то се тумачи чиње-ницом, да Црна Гора дуго није имала историјски образо-ваног кадра, те да се схватање и тумачење њенe историје, паи у методском смислу, уобличавало под великим утицајем„извањаца“, са задатком да је посрбе.

Први уџбеник историје, који се може у Црној Гори иден-тификовати као домаћи, је „Кратка историја србског народа“,штампана 1868. године на Цетињу. Аутор уџбеника нијепотписан, али је он највјероватније Шпиро Ковачевић.Ковачевић је у ствари на јужни дијалект прерадио уџбеник,који је већ био у употреби у Србији. Овај уџбеник кориштенје до 1898. године, и доживио је у Црној Гори четири издања.Шпиро Ковачевић је завршио Богословију у Сремским Кар-ловцима, а прије доласка у Црну Гору службовао је као учи-тељ у Шибенику и Рисну. Био је професор Богословије на

Промјене су настављане и даље. Опет сљедеће школскегодине: 1893/94, Институт је имао два припремна разреда,као и шест осталих. Два припремна разреда, била су изразлога, што су ученице долазиле у Институт са различитимпредзнањем. У трећем разреду учила се српска историја сатри часа недјељно. Она је обухватала ове садржаје: “Исто-рија српскога nарода од најстаријих времена до смрти цараУроша с особитим обзиром на културно стање државе завријеме Немањића. Географија Балканског полуострва. “Учетвртом разреду учила се српска историја комбинована сагеографијом са три часа недјељно. Теме су биле ове:“Историја Српскога народа од цара Уроша до наших дана собзиром на историју Црне Горе. Географија Балканскогполуострва: српске земље. “У петом и шестом разреду, српскаисторија се учила без комбинације са неким другим пред-метом, и то један час недјељно. Тематски предмет је описановако: “Читање важнијих дјела по српској историји са вођењембиљежака.“34

Коначно, 1. јула 1907. године, Институт је у потпуностиуобличен, и са таквим програмом је радио све до укидања1912. године. Настава је трајала осам година, са шест почетнихразреда, док су седми и осми давали „специјалну педагошкуспрему. “По овом програму постојале су четири историје:општа историја, српска историја, историја Црне Горе и рускаисторија. У шестом разреду учила сe историја Срба,са четиричаса недјељно, са сљедећим тематским објашњењем: “Изуча-вање историје Срба од најстаријих времена до данас. “Уседмом разреду из историје Црне Горе, која се учила два часанедјељно, биле су ове теме: “Значај старе Зете. О имену ЦрнеГоре. Балшићи. Црнојевићи. Доба између Црнојевића и Петро-вића. Митрополити - Господари из разних племена и домаПетровића. Књажеви из династије Петровића. “Интере-

130 131

34. Наставни план за дјевојачки Институт царице Марије на Цетињу, Цетиње, 1894,4-11.

35. Додатак Наставног плана и програма дјевојачког Института царице Марије на Цетињу, Цетиње, 1907.

Горе је у Италију упућена читава једна плејада питомаца навојне школе. Поред Ковачевића, свакако значајнији су у томпогледу били Јанко Вукотић, Митар Мартиновић, РадомирВешовић, Милутин Вучинић итд. Мило Ковачевић је поповратку у Црну Гору био професор Цетињске гимназије, апо отварању официрске школе на Цетињу 1903. годинетакође је био предавач у њој. Био је члан просвјетног савјетаод 1905. године, а учествовао је у Балканским ратовима.Говорио је руски и италијански језик. Писац je неколикоуџбеника.

Други аутор био је Лазар Т. Перовић. Рођен је на Цетињу1869. године, гдје је завршио основну школу, гимназију ибогословско учитељску школу 1890. године. Завршио једуховну академију у Русији, у Санкт Петербургу. По поврат-ку у Црну Гору, био је читаву деценију професор средњихшкола. Уређивао је и часопис „Луча“. Пошто је у посмртномговору, изненадно преминулом министру правде правникуМилошу Шаулићу, родом из Дробњака, изразио сумњу да јеотрован, то је морао напустити Црну Гору 1904. године.Радио је у Ваљеву као професор. Послије уједињења 1918.године, вратио се у Црну Гору, и радио као просвјетни инс-пектор све до смрти 1928. године. Био је иначе великипоборник уједињења. Остао је нарочито упамћен по књизи„Црногорац и пропали типови“, у којој је критиковаопристалице краља Николе послије уједињења.

У првом дијелу уџбеника, који има 104 стране, обрађенесу опште историјске теме, које данашњом тематском и хро-нолошком подјелом, спадају у општу историју од најста-ријих времена. У овај дио спада и српска историја. Ауторизаступају опште прихваћену државну доктрину Црне Горе, оСрбима три вјере и српском језику као матерњем. Њихововиђење у вези са језиком, који се говори у Црној Гори једа:“сва она племена, што српски говоре и сматрају српскијезик за свој језик, сачињавају српски народ. Ми говоримосрпскијем језиком. То је језик, који смо још из малена однаше мајке научили. Зато ми српски језик називамо наш

Цетињу, као и главни школски надзорник. Умро је релативномлад 1877. године.

Уџбеник је подијељен на два дијела. Он је у стварикомбинација различитих тема. Гледано са савременог ста-новишта, у њему име вјеронауке, географије, хемије, и накрају је шеста глава „Кратка Србска историја“. Ово је диоуџбеника, који је обрађен на деветнаест страна, у видупитања и одговора, и хронолошки иде од помена Срба докњаза Николе. Други дио уџбеника је свакако важнији, и санасловом „Историја србског народа“. Овај дио је на 104стране. Дијели се на шест дјелова. Тематски почиње од пра-постојбине Словена, и Срба као дијела Словена. Шестовријеме је од почетка Првог српског устанка, и иде што сетиче Србије са владавином кнеза Михаила Обреновића. Увиду додатка је историја Црне Горе, и почиње овако:“Срби уЦрној Гори (Зети) под управом Балшића и Црнојевића(1360-1516)“, и иде даље хронолошки, укључно са дотадаш-њом владавином књаза Николе. Први период средњо-вјековне историје Дукље-Зете, обрађен је у глави „ПРВОВРИЈЕМЕ (636-1015): „Срби под својим жупанима“, и„ДРУГО ВРИЈЕМЕ (1010-1159): Срби под својим краље-вима“.36

Други уџбеник, условно речено домаћег, или црно-горског ауторства, је „Историја српског народа“, штампан наЦетињу 1898. године. Уџбеник је био намијењен трећем ичетвртом разреду основне школе. Аутори су били МилоКовачевић и Лазар Перовић. Први аутор Милутин-Мило Ко-вачевић је син Шпира Ковачевића. Рођен је на Цетињу 1871.године. Живио је релативно кратко, и умро је 1913. године.Завршио је основну школу на Цетињу, а гимназију у Котору.Године 1882, упућен је на војне науке у Италију у Милано,али је због болести морао да се врати у Црну Гору. Уопште,у првој половини осамдесетих година XÀX вијека, из Црне

133132

36. Кратка историја србског народа за основне школе, Цетиње, 1868.

ловом „ЦРНА ГОРА (ЗЕТА)“, обрађен је период од Балшића,укључно са дотадашњим периодом владавине књаза Николе.

Године 1906, први дио уџбеника у ауторству Мила Кова-чевића, штампан је као посебан уџбеник за четврти разредосновне школе. У њему је дошло до извјесних модифика-ција. Обрађен је опет период од прапостојбине Словена, доукључно са владањем краља Петра À Карађорђевића.Дукљанско-зетски средњовјековни период обрађен је крозове владаре: “Кнез Јован Владимир; Кнез Стефан Војислав;Михаило први краљ српски; Краљ Бодин“. У поглављу пе-том уџбеника, обрађена је Зета у доба Балшића и Црноје-вића, као суверена држава.39 Исте године, у ауторству ЛазараПеровића, као посебан уџбеник за трећи разред основнешколе, штампан је други дио уџбеника из 1898. године, којиобрађује историју Црне Горе

Од домаћих црногорских аутора, Живко Драговић јеобјавио 1910. године „Кратку историју Црне Горе за школу“. Упет глава, обрађен је период од старе Зете до укључно садотадашњом владавином књаза Николе. Први дукљанско-зетски период је врло мало обрађен. Историја Србије је врломало укомпонована у овај уџбеник, у петој глави са темом„Устанак и ослобођење Србије“ Драговић је иначе рођен 1856.године у Велестову у Катунској нахији. Завршио је основнушколу и Богословију на Цетињу. Краће вријеме био је учитељна Његушима и Љуботињу. Студирао је у Русији у СанктПетербургу од 1878. до 1882. године, а затим је био на усавр-шавању у Паризу годину дана. Био је профосор гимназије,Богословско-учитељске школе и Дјевојачког института.Предавао је историју, географију и педагогију. Од 1907. до1911. године, био је посланik Црногорске Народне Скупшти-не, затим члан Dржавног савјета, а по том положају и вирилнипосланик Скупштине до 1914. године. Био је велики поборник

матерњи.“37 Ова тематика је већ разматрана у овој књизи, паје и овај примјер један од многих, који може служити запоређење данашњег третмана језика у Црној Гори.

Такође је разматрана и проблематика односа национал-ног идентитета са вјером. Како је већ назначено, званичнадржавна доктрина Црне Горе до 1918. године, је била оСрбима у три вјере, што је у основи потпуно тачно. Топотврђују и аутори овог уџбеника у својој констатацији:“Унашој домовини Црној Гори, а такође и у земљама што сеоко наше домовине налазе, па и даље од ње, народ говорисрпскијем језиком и у њима наша браћа Срби живе. Вассрпски народ не исповиједа једну исту вјеру, него се дијелина три дијела. Један дио исповиједа православну вјеру и њојприпада највише нашега народа;други дио исповиједа римо-католичку вјеру, а трећи дио мухамеданску.“ Сасвим друга-чији мултиконфесионални склад, од оног по концепцији већобрађених савремених црногорских уџбеника историје,даље се наставља констатацијом Ковачевића и Перовића да„ и ако се ми Срби дијелимо по вјери на три дијела, вјера насне смије раздвајати један од другога, јер у нашијем жиламатече једна иста братска крв, један исти језик говоримо иједне исте обичаје имамо.“38

У дијелу уџбеника са насловом „Српска историја“,обрађен је цјелокупни период од прапостојбине Словена, додаласка на власт краља Србије Александра Обреновића1893. године. Пада у очи, да је нарочито опширно обрађеннемањићки период, и период до пада српских земаља подтурску власт. У овом дијелу, данашњом тематском и перио-дизационом формом гледано, из историје Црне Горе обрађенје само дукљанско – зетски период: “Стеван Војислав-Доб-рослав; Краљ Бодин“. У другом дијелу уџбеника, са нас-

134 135

37. Мило Ковачевић - Лазар Перовић, Историја српског народа, Цетиње, 1898, 6-7.

38. Нав. дј., 7. 39. Мило Ковачевић, Историја српског народа:за четврти разред

основнијех школа, Цетиње, 1906.

У Никшићу је од 26. до 29. августа 1901. године осно-вано „Црногорско учитељско удружење“. За предсједникаудружења изабран је учитељ Андрија Јовићевић. Овускупштину посјетио је и књаз Никола, који је учитељимаказао „да младеж васпитавају у српском духу;да избјегавајусваку непотребну туђинштину, било у говору, било у држа-њу“... Већ за сљедећи август била је заказана учитељскаскупштина, на којој је учитељ Филип Протић требао даизложи реферат на тему: “Појам о српској народности иразликовање вјере од народности и обратно.“41 Дакле, јошједна потврда званичне државне концепције о истом српскомнароду у три вјере у Црној Гори.

Инсистирање на српској припадности, и развијање срп-ског патриотизма, у васпитном циљу наставе, па сами тимуже и из наставе историје, види се и у чланку учитеља ВукаР. Масловарића. Он је учитеља видио првенствено каородољуба, а тај свој карактер он ће пренијети на своје уче-нике „ако свагда у свакој прилици буде говорио својим уче-ницима о појединим великим родољубима српским не самокад је час историје, већ и у другим згодним приликама.“42

Иста тематика, може се потврдити и са различитихаспеката, па и са домена наставних средстава. Тако је „ГласЦрногорца“, у броју четрнаестом, од 21. априла 1879. годи-не, обавијестио путем огласа, да се у књижари Јована Пав-ловића на Цетињу могу наћи разна наставна помагала ислике. Међу бројним понудама биле су: “Кнез Милан (вели-ка фотографија)... Полазак кнеза Милана на војску... Српскевојсковође (у великом формату), Српске војсковође (у маломформату)... Вође и јунаци српског устанка... Милош Обилић,Милетић, Доситеј Обрадовић, Змај Јован Јовановић, ХаџиАнто, Текелија Сава, Стерија Поповић, Кнез Лазар, Бан

уједињења, те је и 1918. године био посланик ПодгоричкеСкупштине, а касније и посланик Обласне Скупштине ЗетскеОбласти. Умро је 1928. године. И његов четири године старијибрат Марко, такође је имао готово истовјетан пут школовања,а дао је значајан допринос црногорској историографији,пишући чланке, и сакупљајући изворе. Посмртно му јеобјављена „Историја Црне Горе“ 1935. године у Подгорици.

У многим детаљима може се видјети националникарактер црногорске историографије. Дуго времена, у ЦрнојГори су усљед недостатка класичне учитељске школе,односно малог броја учитеља, често учитељи, па самим тими предавачи историје били свештеници. То су била лица којасу завршила Богословију на Цетињу, а затим и школу која јепрерасла у Богословско-учитељску школу. Такав случај јенарочито био у крајевима, у којима је римокатоличко ста-новништво било у већини. По члану 35, Закона о парохиј-ском свештенству Књажевине Црне Горе из 1909. године,она лица која су завршила теолошку римокатоличку школу,и која би се укључила као учитељи у наставни процес,морала су пред нарочитом комисијом полагати испите „изсрпског језика и црквено-словенског језика, српске историјеи земљописа српскијех земаља.“

Како је већ речено, недостатак учитељског кадра у ЦрнојГори био је сталан. Читав низ учитеља није, нарочито у прведвије деценије организованог школског система, имао одго-варајућу стручну спрему. Стручна и методска оспособље-ност за наставни процес, била је стога врло шаролика. То супримјећивали и школски надзорници, а и министар прос-вјете у својим извјештајима. Они учитељи који нијесу ималиодговарајућу стручну спрему, морали су да полажу „испит заоспособљавање“. Из историје тражило се познавање општеисторије, као и: “Темељно познавање историје српског на-рода“.40

136 137

40. Распис бр. 222 од 15. априла 1889, Просвјета, св. 4-5, Цетиње, 1889, 78-79.

41. Извјештај прве скупштине „Црногорског учитељског удружења“, одржане у Никшићу 26, 27, 28 и 29. августа 1901. године, Просвјета, св. 9, Цетиње, 1901, 528-529.

морално васпитање (васпитање чврстих и моралних карак-тера).43

Потпуно оправдано, овај методичар историје, је конста-товао о дилеми националног карактера Црногораца, и ЦрнеГоре као државе на овај начин: “Није било негирања једногили другог, ни инсистирања о Црногорцима и Србима каопосебним народима. Истина, почетком XX вијека више јенаглашавана државност Црне Горе и њена историја, али нитада није негирано њено Српство и није истискивана изшколе српска историја и традиција. При томе је досљедноинсистирано на црногорској државности, државотворностии првенству у Српству.“45

Кроз ову књигу, били су обрађени бројни примјери опту-живања Србије, у савременим уџбеницима историје у ЦрнојГори, за великосрпски хегемонизам и асмилаторство премаЦрној Гори, па и према осталим Јужним Словенима. Довољ-но је само сјетити се тумачења Гарашаниновог „Начерта-нија“, државне политике Србије крајем XIX и почетком XXвијека, периода уједињења, међуратне Југославије итд.Великосрпство као баук, који се настоји представити мла-дим нараштајима кроз уџбенике историје, је присутно и уСрбији и у Црној Гори. “Великосрпске идеје нијесу угро-жавале црногорску државу“, констатује Делетић.46 Оне субиле великосрпске исто у Србији, колико и у Црној Гори, иисто су произашле и из једне и из друге.

У савременим уџбеницима историје, такође један одприоритетних антисрпских задатака, је и оспорити српскикарактер Митрополије Црногорске, и доказати њену наводнуаутокефалност. И о тој тематици познати црногорски мето-

Страхиња, Сан Краљевића Марка, Владика Арсеније, Др ЈованСуботић“... Исти лист, је током маја и јуна 1882. године, обја-вио оглас књижаре Vладимира Валожића из Београда, којим сеучитељима по цијени од четрдесет новчића, нуди „Карта Ср-бије и Српских земаља“, у размјеру 1:2000000. Иста књижараје путем огласа, у „Просвјети“ за 1897. годину, обавијестилада се код ње могу наручити, поред осталих географскихкарата и „Карта Србије и Црне Горе“, у ауторству др ЈованаЦвијића, а у размјери 1:1700000. Такође „Просвјета“, у свес-ци осмој, за 1899. годину, пренијела је оглас повлашћенекњижаре Калуђеровића са Цетиња, да се код ње могу наба-вити разне мапе, а између осталог и: глобус српски од 8“ упречнику, глобус српски од 8“ са полумеридијаном, и глобуссрпски од 8“ са меридијаном.

Ако се на крају направи резиме схватања нациоиналногкарактера историје Црне Горе, односно њеног продуковањау наставном процесу до 1916. године, може се јасно, и наоснову бројних примјера лако закључити, да су они несум-њиво били српски. Њихов образовни, а и васпитни карактер,гледајући глобално, били су упознавање са српском исто-ријом, укључујући ту и историју Црне Горе, а преко њихразвијање свијести о српској припадности, и развијање срп-ског родољубља, као основице, да се буде спремно да се онибране у датом моменту. Стога постоје дијаметралне разликеизмеђу тадашњег и савременог схватања свих тих процеса.Савремена историја, и наставни процес у њено име, очиг-ледно су у Црној Гори засновани на антисрпству. Као што јетада био образовно-васпитни циљ развити српски нацио-нални осјећај, и спремност да се он брани, то је у садаш-њици, преко уџбеника историје, основни задатак њега ос-порити.

Свакако најпознатији црногорски методичар наставеисторије у садашњици, проф. др Здравко Делетић, је тадаш-њи процес наставе историје окарактерисао као „залагање заочување вјере и српске националне свијести и историјскесвијести о Црногорцима као дијелу српског народа и

138 139

43. Вук Р. Масловарић,Учитељ, Просвјета, св. 1, Цетиње, 1896, 25. 44. Др Здравко Делетић, Настава историје у Црној Гори од 1834. до 1918.

године, Подгорица, 1995, 56. 45. Исто. 46. Нав. дј., 57.

Z A K Q U ^ A K

AAнтисрпски рад у Црној Гори, или ка њој траје скороосам деценија, односно већ од првих година послијеуједињења 1918. године. Он се јавља са КПЈ, и њеном

доктрином о рјешавању нациоиналних питања на тлу југо-словенске државе. Наиме, одлукама Трећег конгреса, одр-жаног 1926. године u Be~u, а касније и Четвртог у Дрездену1928. године, предвиђено је разбијање југословенске држа-ве, и стварање неколико посебних држава-совјетских репуб-лика. Упоредно са тим, отворено је и питање угроженостипојединих југословенских народа: Црногораца, Македонаца,муслимана и других националних мањина, од „великосрп-ског хегемонизма“, и промовисање првенствено Црногорацаи Македонаца у посебне нације. Тренд разбијања југосло-венске државе, у политици КПЈ, диктован Коминтерном, наисти начин је прекинут већ 1935. године, усљед опасностиод нацифашизма, али је доктрина о посебности појединихнација, изведених из српског народа, међу којима и црно-горске и даље задржан. Умјесто програма разбијања југосло-венске државе, успостављен је по совјетском моделу, про-грам дефинисања неколико република, односно чврсте феде-рације. Тај тренд задржан је током Другог свјетског рата иреволуциује, и утемељен одлукама АВНОЈ-а у Јајцу 1943.године. До 1945. године,односно до побједе комуниста урату и револуцији, ниједна политичка структура предратне иратне Југославије, није била на становишту националнепосебности Црногораца, сем два појединца:Савића Марко-вића-Штедимлије и др Секуле Дрљевића. Они су већ у међу-

дичар Делетић, дао је свој суд, кроз констатацију сљедећегсадржаја: “Није за потцјењивање ни чињеница да су дуговремена на челу државе били владике, који су у српској пра-вославној цркви његовали традицију и права Пећке патри-јаршије“...47

140 141

47. Исто.

историографskе радове, у којима се отворено негирала билокаква етничка, па чак и језичка истовјетност Црногораца сасрпским народом (Шпиро Кулишић, Саво Брковић итд.). Тосу у ствари само биле шире научно разрађене тезе Штедим-лије и Дрљевића из међуратног и ратног периода. Но, и у товријеме, у свом антисрпству, комунисти су имали извјеснемјере и обзира. У црногорском сепаратизму нијесу ишли допотпуно екстремне фазе, јер се она могла идентификоватиуправо са Штедимлијом и Дрљевићем, и оним политичкимпетровданским миљом, под окриљем италијанског окупа-тора и усташа, пораженим већ 13-јулским устанком, а касни-је и побједом у рату и револуцији. У том смислу, и при изра-ди уџбеника историје у Црној Гори, иако са неспорном идео-лошком подлогом, није било много антисрпских материјала.

Са таквим стањем, Црна Гора је дочекала преломновријеме разбијања југословенске државне заједнице, и опетостала у државној заједници са Србијом. Антисрпство у Цр-ној Гори донекле је амортизовано тзв. Антибирократскомреволуцијом 1989. године, када је смијењено старо комунис-тичко руководство, препознато у народу по антисрпској по-литици, и подржавању сепаратистичких тенденција другихрепублика. Године 1990, уведен је бар у формалном смислувишестраначки систем у Црној Гори, и одржани први избо-ри, на којима су побиједили реформисани комунисти. Подокриљем опште и формалне демократизације, односно поли-тичког плурализма, долази и до културног, па још уже гле-дано и историјско научног, по разним питањима. Црна Горасе тада дијели на српске странке, и супротно њима, оне којеу својим програмима проповиједају потребу васпоставе не-зависне црногорске државе, наравно са доктрином црногор-ске националне, па чак и језичке посебности. Под окриљемтих политичких групација, већ од 1990. године, формирајусе први ембриони тзв. црногорске православне цркве, чијипредставници osporavaju било какву утемељеност СПЦ ињене Митрополије Црногорско-приморске у Црној Гори. Уцентруму остају, па и константно на власти, реформисани

ратном, а нарочито ратном периоду, били уско повезани саекстремном хрватском политичком и културном елитом.

Јасно програмски формулисани циљеви КПЈ у међурат-ном и ратном периоду, само су преточени у дјело, односноконкретно заживјели преузимањем власти 1945. године. Одтада, па кроз деценије постојања тзв. друге или авнојевскеЈугославије, из српског територијалног простора, и нацио-налног бића, произашло је неколико посебних територијал-них јединица: република и покрајина, и неколико нација:црногорска, македонска и муслиманска. Тренд разбијањасрпског народа, имао је широку лепезу: од културне, ства-рањем републичких академија наука и умјетности, па све довјерске, стварањем, односно насилним одвајањем од СПЦ,тзв. македонске православне цркве.

Стварањем Републике Црне горе, промовисањем црно-горске националне посебности, па и у партијском смислу,одржавањем 1948. године, оснивачког и Првог конгреса КПЦрне Горе на Цетињу, круг раздвајања Црногораца са срп-ским народом био је у глобалном смислу завршен. Токомдеценија процес расрбљавања Црне Горе, подстицан од ко-мунистичких власти стално се надграђивао и употпуњавао.Преломан тренутак у симболичком смислу, било је рушењеЊегошеве капеле на Ловћену. Оригиналну Његошеву капелуна Ловћену, аустроугарска артиљерија је у Првом свјетскомрату готово уништила. Послије вишегодишњих радова, об-новио је краљ Александар Карађорђевић 1925. године. По-четком седамдесетих година XX вијека та капела је срушена,и подигнут је нови нехришћанских карактеристика Мештро-вићев маузолеј. Тиме су црногорско комунистичко руковод-ство, и културна елита под његовим патронатом, хтјели сим-болички да покажу, да се са српском припадношћу Црно-гораца раскрстило. Ловћен и Његош, симболи Српства, анарочито капела коју је обновио краљ Александар, били судовољна мотивација за симболику тог чина. Деценије кому-нистичке власти у Црној Гори и Југославији, нарочито шез-десетих и седамдесетих година XX вијека, дале су и прве

142 143

горско-приморске, а све у циљу, како је већ речено оспорава-ња њихове утемељености, па чак и постојања у Црној Гори.Од групице рашчињених свештеника и давијантних лич-ности, формира се тзв. црногорска православна црква. Циљје припремити народ Црне Горе за раскид државне заједницеса Србијом, што је и остварено на мајском референдуму2006. године. Годинама прије тога, све је било организованока једном циљу:стварању нове државе, са новим народом,новом црквом, новим језиком, и основицом за то, измиш-љеном и фалсификованом историјом!

Да би се схватило, зашто и како овакви уџбеници у Цр-ној Гори, требало је побројити све ове детаље антисрпскогпроцеса у њој, који траје, како је већ речено деценијама.Антисрпски настројени уџбеници, само су дакле један одаспеката потпуног расрбљавања Црне Горе. Састављени су ипродуковани несумњиво уз потпору антисрпског режима уЦрној Гори. Дакле, они су пропратна, идеолошко политичкаформа, којом се постиже истовјетна индоктринација маса, одране младости. Као што је антисрпски процес у Црној Гориу посљедњој деценији изражено систематичан, тако је он и ууџбеницима оваквог типа, од почетка до краја. Они се посвојој форми, и мотивима практично не разликују. Рађени сусви по једном обрасцу. Аналитичару уџбеника оваквог типа,остаје само утјешна могућност, да измјери, у којем је од овихуџбеника антисрпство мање или више дозирано. За оваквеуџбенике посебно су одабрани аутори и рецензенти. Онисвакако припадају доктрини владајућег режима, и да не при-падају, не би ни били одређени за такав посао. Пада у очичињеница, да већина аутора уџбеника ради у школама, укојима се историја изучава као споредан предмет, тј. шко-лама за привредна занимања. Још поразнија је чињеница, далице, које се јавља као коаутор два уџбеника за основнешколе, није ни завршило студије историје, него чак никаданије ни радило у наставном процесу. Један дио лица је поурађеним уџбеницима и напредовао у служби, бивши име-нован за директоре школа или просвјетне инспекторе.

комунисти, тј. бивши СК Црне Горе, преименован у Демо-кратску партију социјалиста Црне Горе. Преузевши безбол-но власт 1989. године, а наслиједивши све структуре власти:војску, полицију, УДБ-у, чиновнички апарат, медије итд. , оваполитичко интересна организација је сачувала власт у чита-вој серији избора током посљедње деценије XX вијека. Онаје формално грађанска партија, која окупља Црногорце,Србе, Југословене и све друге, и идеолошки егзистира навишедеценијски утврђеним нормама. Не одриче црногорскунационалну доктрину, али задржава и српско бирачко тијело,везом са Милошевићем, и државном заједницом са Србијом.

Но, 1997. године, долази до расцјепа у владајућем ДПС-у. Једно крило партије, а са њим и власт задржава Мило Ђу-кановић, и преузима потпуно сепаратистички програм дотада значајне сепаратистичке партије Либералног савеза Цр-не Горе, који касније бива потпуно маргинализован. Од тада,Ђукановић, и тај нови ДПС, потпуно раскидају везу са Ми-лошевићем, и бивају препознати не само као борци противњегове диктатуре, него и за апсолутну државну и национал-ну еманципацију Црне Горе. Године 2000, ствара се и другаакадемија наука и умјетности у Црној Гори - Дукљанска.Током година, од расцјепа јединственог ДПС-а 1997. године,званична државна доктрина и политика у Црној Гори постајеантисрпство, у сваком моменту, на сваки начин, и на свакикорак. Објављује се на хиљаде чланака и фељтона, у дневноји периодичној штампи, и на хиљаде књига и часописа. Сни-мају се бројни серијали и документарне емисије, организујуокругли столови уз велику медијску потпору, тв сучељавања,обиљежавања бројних јубилеја из прошлости Црне Горе итд.Практично је немогуће побројати све те аспекте. Антисрп-ство постаје начин размишљања, и професионалне и друшт-вене афирмације и напредовања у служби. Ангажују се сло-бодно речено читави ешалони разних научних радника,публициста и новинара, којима антисрпство постаје прак-тично занимање. Са прешутном подршком власти, насрће сена свештенство и богомоље СПЦ и Митрополије Црно-

144 145

I Z V O R I

1. НЕОБЈАВЉЕНИ:а) ДРЖАВНИ АРХИВ ЦРНЕ ГОРЕ – ЦЕТИЊЕфонд Министарство просвјете и црквених послова Књажевине/Краљевине/ Црне ГореАРХИВСКО ОДЈЕЉЕЊЕ – ПОДГОРИЦАфонд 1918-1941. година

б) АРХИВ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ - ЦЕТИЊЕДневници Богословско-учитељске школе на Цетињу од 1900. до 1914. године

в) АРХИВ ИСТОРИЈСКОГ ИНСТИТУТА ЦРНЕ ГОРЕ – ПОДГОРИЦАфонд Команда Јадранских трупафонд Подгоричка Скупштина

г) АРХИВ СРБИЈЕзбирка Милошева (Обреновића) препискафонд Министарство иностраних делафонд Врховна команда

2. ОБЈАВЉЕНИ. - Башић Миливоје, Стара српска књижевност, Нови Сад-Београд, 1966.

- Богдановић Димитрије, Старе српске биографије,Београд,1968.

- Бојовић Р. др Јован, Законик књаза Данила, Титоград, 1982. - Византиски извори за историју Југославије, књ. 3, Београд,

1966.

Супротно оваквој концепцији уџбеника, у овој књизибио је обрађен националчни карактер наставе историје унезависној црногорској држави до 1916. године. Дакле, неза-висној Црној Гори, као што је она и сада. Тада је Црна Горатретирана као српска држава, а народ у њој српски. У истомсмислу третирана је и историја српског народа, па и ужеисторија Црне Горе. Кроз паралеле једне и друге концепцијеуџбеника на истом простору, у само стотинак година разли-ке, може се јасно видјети потпуна промјена идентитета јед-ног народа, или бар настојање да се то учини.

Неспорна је чињеница, да је сваки друштвени систем,између осталог креирао и карактер уџбеника историје, и ода-бирао особе које ће их писати. У мањој или већој мјери, онсе трудио да процесе из прошлости, који се подударају сањеговим програмским опредјељењима и интересима повежеса собом, односно садашњицом, а детаље те исте прошло-сти, који наведене аспекте негирају, представи у негативномсмислу. Тиме је, на један од могућих начина, обезбјеђиваосвоју непромјенљивост. Што је систем недемократичнији,односно више тоталитаран, судови о појавама прошлости,које се не поклапају са њим више су критиковане, односночак фалсификоване или изобличаване. У конкретном случајуЦрне Горе, и њених актуелних уџбеника историје, постављасе основно питање, како се супроставити њима и њиховимауторима, ако иза њих стоји систем, који их фабрикује, од-носно усмјерава њихов карактер. Други уџбеници свакако недолазе у обзир, нити би се у неком институционалном смис-лу могла обезбиједити њихова проходност до коначног одре-дишта-ученика. Зато нека ова књига, буде макар један оддоприноса, супрстављању мијењања колективне свијести,идентитета и карактера једног народа!

146 147

- Никодим (Милаш), епископ далматински, Правила православне цркве с тумачењима, књ. 1, Нови Сад, 1895.

- Никодим (Милаш), епископ далматински, Правила православне цркве с тумачењима, књ. 2, Нови Сад, 1896.

- Петровић Василије (митрополит), Историја о Черној Гори, Москва, 10. март 1754.

- Петровић Никола (књаз/краљ), Политички списи, Цетиње -Титоград,1989.

- Петровић Петар Први (митрополит), Фреске на камену,Титоград, 1965.

- Пламенац С. (имонов) Јован, Меморандум предсједнику САД Вудро Вилсону, Неји код мПариза, 1919.

- Поповић Симо војвода, Мемоари, Цетиње - Подгорица, 1995.

- Стренографске белешке Народне Скупштине Краљевине СХС, редован сазив за 1923/24. годину, књ. 1, Београд, 1924.

- Стенографске белешке Народне Скупштине Краљевине СХС, ванредан сазив за 1923. годину, Београд, 1924.

- Стојановић Љубомир, Стари српски записи и натписи, књ. 1-4, Београд, 1902.

- Стојановић Љубомир, Стари српски родослови и летописи,Београд - Сремски мКарловци, 1927.

- Томовић др Слободан - Секуловић Горан, Петровићи писци, духовници, владари, том 1, Подгорица, 1997.

- Устав Светог Синода у Књажевини Црној Гори, Цетиње, 1904.

- Ферјанчић Божидар, Византиски извори за историју народа Југославије, књ. 2, Београд, 1959.

3. ШТАМПА:Црногорац – ЦетињеГлас Црногорца – ЦетињеГлас Црногорца – Неји код ПаризаГлас Црногорца – Рим

- Вукић Предраг, Љетописи основних школа у Књажевини Црној Гори (1885-1908), зборник докумената, Цетиње, 2003.

- Ђорђевић др Владан, Црна Гора и Аустрија - исписи из бечких архива, Београд, 1912.

- Додатак Наставног плана и програма дјевојачког института Царице Марије на Цетињу, Цетиње, 1907.

- Драговић Живко, Извјештај о Дјевојачком институту царице Марије на Цетињу: на крају његове двадесет и пете, а школске 1892-93. године, Цетиње, 1893.

- Живот Стевана Немање од св. Саве, Београд, 1924. - Живот Стевана Немање од Ст. Првовенчаног, Београд, 1924. - Зборник закона, наредаба, упустава, расписа итд. Књ. црн. Министарства просвјете и црквених послова,св. 1, године 1885. и 1886, Цетиње,1887.

- Закон, наредбе, упуства и друго са Наставнијем планом за основне школе у Књажевини Црној Гори од 1884. од 1902, Цетиње, 1902.

- Закон, наредбе, упуства и друго са Наставнијем планом за основне школе у Књажевини Црној Гори за 1907. годину, Цетиње, 1907.

- Ивановић Михаило, Браћо Црногорци, Цетиње, 10. март 1923. - Миловић М. др Јевто, Зборник докумената из историје Црне Горе (1685-1782), Цетиње, 1956.

- Минић др Вук, Сабрана дјела митрополита Митрофана Бана, књ. 1-5, Цетиње,1999.

- Наставни план за основне школе, Цетиње,1884. - Наставни план за основне школе, Цетиње,1885. - Наставни план за Књ. Црног. државну гимназију на Цетињу, Цетиње, 1886.

- Наставни план за дјевојачки институт царице Марије на Цетињу, Цетиње, 1894.

- Наставни план и програм за основне школе у Књажевини Црној Гори, Цетиње,1908.

- Наставни план и програм за државне гимназије у Црној Gори, Цетиње, 1910.

148 149

- Војиновић др Перко, Црногорска интелигенција (Од половине XÁÀÀÀ вијека до 1918. године), Никшић, 1989.

- Делетић др Здравко, Настава историје у Црној Гори од 1834. до 1918. године, Подгорица, 1995.

- Делетић др Здравко, Огледи из методике наставе историје, Ужице, 2005.

- Делибашић др Раде, Развој школства и педагошке мисли у Црној Гори 1830-1918, Титоград, 1980.

- Демарин Јосип, Настава повијести у основној школи(специјална дидактика), Загреб, 1961.

- Драговић Живко, Кратка историја Црне Горе за школу,Цетиње, 1910.

- Ђорђевић Јасмина-Поповић Радован, Историја за седми разред основне школе, Подгорица, 2001.

- Историја Црне Горе, књ. 3, том 1, Титоград, 1975. - Јовићевић Д. др Владимир, Токови црногорске државности, Подгорица, 2002.

- Ковачевић Мило, Историја српског народа: за четврти разред основнијех школа, Цетиње, 1906.

- Ковачевић Мило - Перовић Лазар, Историја српског народа, Цетиње,1898.

- Костић Милан, Школе у Црној Гори од најстаријих времена до данашњег доба, Панчево, 1876.

- Кратка историја србског народа за основне школе,Цетиње,1868. - Мартиновић С. др Нико, Сердар Јанко Вукотић и капитулација Црне Горе 1916, Цетиње, 1957.

- Лучић М. др Чедомир, Митрополит Петар À Петровић,Титоград, 1991.

- Лучић М. др Чедомир, Власт и спољни утицаји у Црној Гори 1499-1851, Српско Сарајево - Подгорица, 2002.

- Медаковић Милорад, Повјесница Црне Горе, Земун, 1850. - Милутиновић Сима, Историја Црне Горе, Београд, 1835. - Минић Р. Н.(икола), Кратак преглед рада на народном просвјећивању у Црној Гори од године 1860. до данас, Цетиње, 1910.

Вјесник – ЦетињеЦрна Гора – ЦетињеНародна мисао – ЦетињеЦрногорац – ПодгорицаЗета – ПодгорицаСлободна мисао – Никшић

4. ЧАСОПИСИ, КАЛЕНДАРИ И ГОДИШЊАЦИ:Грлица – ЦетињеОрлић – ЦетињеЦрногорка - ЦетињеПросвјета – ЦетињеЛуча – ЦетињеЗаписи – ЦетињеИсторијски записи – Цетиње/ТитоградВаспитање и образовање - ПодгорицаНастава и васпитање - Београд

L I T E R A T U R A

(посебна издања)

- Аполонович Ровински Павле, Црна Гора у прошлости и садашњости, том 1-4, Цетиње, 1994.

- Борозан Ђорђе-Кнежевић Саша-Шаботић Саит, Историја за трећи разред гимназије, Подгорица, 2003.

- Бурзановић Славко-Ђорђевић Јасмина, Историја за осми разред основне школе, Подгорица, 2002.

- Гитис И. В., Методика наставе историје, Београд, 1946. - Вујовић др Димiтрије, Црногорски федералисти, Титоград, 1981.

- Вујовић др Димитрије, Прилози изучавању црногорског националног питања, Никшић,1987.

150 151

- Стаматовић др Александар, Истине и лажи о црногорској застави, Подгорица, 2002.

- Стражев А. И., Методика наставе историје, Сарајево, 1968. - Стругар Мило-Перовић Милутин, Историја за седми разред основне школе, Подгорица, 1996.

- Шпадијер Ђуро, Реферат о школама у Црној Гори, Цетиње, 1906.

(^ланци и расправе)

- Војиновић др Перко, Уџбеници историје у „Просвјети“, Васпитање и образовање, Титоград, 1989.

- Вуковић Војислав, Стари уџбеници за црногорске основне школе, Настава и васпитање, Београд, 1974.

- Извјештаји ревизора основних школа за 1893/94. годину, Просвјета, св. 1, Цетиње, 1895.

- Извјештај прве скупштине „Црногорског учитељског удружења“, одржане у Никшићу 26, 27, 28. и 29. августа 1901. године, Просвјета, Цетиње, 1901.

- Јовичић Живадин, Писмо писано митрополитом црногорским Савом митрополиту Платона 1766. год. фебруара 26, Гласник Српског ученог друштва,књ. 22, Београд, 1867.

- Клицин С. Мита, Историја у основној школи, Просвјета, св. 1-2, Цетиње, 1891.

- Колендић Петар, Андрија Змајевић о патријарху Арсенију ÀÀÀ, Гласник Скопског научног друштва, књ. 2, св. 1-2, Скопље, 1927.

- Масловарић Р. Вук, Учитељ, Просвјета,св. 1, Цетиње, 1896. - Масловарић Р. Вук, О истријској настави, Просвјета, св. 1, Цетиње, 1897.

- Соловјев А., Повеља Стевана Немање 1198-1199, књ. 5, Београд, 1925.

- Павић Милорад, Историја српске барокне књижевности,Београд, 1970.

- Пајовић др Радоје, Контрареволуција у Црној Гори -четнички и федералистички покрет 1941-1945, Цетиње, 1977.

- Пејовић др Ђоко, Развитак просвјете и културе у Црној Гори 1852-1916, Цетиње, 1971.

- Пејовић Д. др Момчило, Школовање Црногораца уиностранству 1848-1918, Подгорица, 2000.

- Петрић Драгомир, Историја за шести разред основне школе, Подгорица, 1996.

- Петровић Петар ÀÀ- Његош, Огледало српско, Београд,1974.

- Поповић Ђуро, Читанка за други разред основнијех школа, Цетиње, 1897.

- Поповић Златибор, Методика наставе историје, Београд, 1971.

- Поповић Радован-Мирановић Драган, Историја за шести разред основне школе, Подгорица, 2001.

- Поповић Радован - Мирановић Драган - Ђокић Драгоје, Историја за други разред гимназије, Подгорица,2003.

- Радонић др Јован, Римска курија и јужнословенске земље од XÁÀ до XÀX века, Београд,1950.

- Ракочевић др Новица, Црна Гора у Првом свјетском рату, Цетиње, 1969.

- Растодер Шербо - Пајовић Радоје - Фолић Звездан, Уџбеник за четврти разред гимназије, Подгорица,2003.

- Ротковић др Радослав, Кратка илустрована историја црногорског народа, Цетиње, 1996.

- Ротковић др Радослав, Велика завјера против Црне Горе, Подгорица, 2001.

- Споменица Историјског института Црне Горе 1948/88. године, (приредио проф. др Јован Р. Бојовић), Подгорица, 1992.

- Стаматовић др Александар, Питање аутокефалности цркве у Црној Gори, Подгорица, 2001.

152 153

BIQE[KA O AUTORU

AAлександар Стаматовић рођен је 12. фебруара 1967. го-дине у Сарајеву. Родитељи су му из Црне Горе. Отац изплемана Загарача (Катунска нахија - Стара Црна Гора),

а мајка из племена Дробњака (село Превиш). Године 1976,комплетна породица враћа се у Црну Гору, и настањује уПодгориci, гдје Александар завршава основну и средњушколу (историјско-археолошки смјер). Војни рок одслужиоје 1985/86. године. Завршио је Филозофски факултет (одсјекисторија и географија) у Никшићу марта 1991. године. Маги-стрирао је na Филозофском факултету (одсек историја) уПриштини децембра 1994. године. Докторирао је на Фило-зофском факултету (одсек историја) у Београду децембра2000. године.

Радио је готово деценију и по у више основних и сред-њих школа у Подгорици као професор историје. Од 1. сеп-тембра 1998. до 1. септембра 2001. године, био је хонорарнипрофесор опште историје у Богословији Светог Петра Цети-њског на Цетињу. Сада ради у звању доцента за предметеметодика наставе историје, и општа савремена историја, наФилозофском факултету (одсјек историја) на Палаma, Уни-верзитета у Источном Сарајеву.

До сада је објавио сљедеће књиге: Положај официра,подофицира, барјактара и перјаника Краљевине Црне Гореизмеђу два свјетска рата, Подгорица, 1995; Кратка исто-рија Митрополије Црногорско-приморске 1219-1999, Цети-ње, 1999; Историјске основе националног идентитета Цр-ногораца 1918-1953, Београд, 2000; Истина о четницима,

С К Р А Ћ Е Н И Ц Е

АИИЦГ – Архив Историјског института Црне Горе у Подгорици

АМЦП – Архив Митрополије Црногорско-приморске на Цетињу

АО – Архивско одјељење. . . . . АС – Архив Србије у БеоградуВК – Врховна командаДАЦГ – Државни архив Црне Горе на ЦетињуЗМП – Збирка Милошева (Обреновића) препискаДок. бр. – документ број . . . . . Као нап. – као напомена . . . . . . Књ. – књигаКП – Комунистичка партијаКПЈ – Комунистичка партија ЈугославијеКраљевина СХС – Краљевина Срба Хрвата и СловенацаНав. дј. – наведено дјелоПО – Политичко одељењеСАД – Сједињене Америчке ДржавеСв. – свескаСК – Савез комунистаСПЦ – Српска Православна ЦркваСР – Социјалистичка република

154 155

S A D R @ A J :

Umjesto predgovora ili za{to ova kwiga?.......................9Uvod.........................................................................................13

Glava prva

Nastava istorije u slu`bi falsifikata i indoktrinacije masa............................................................15

Glava drugaUxbenici osnovnih {kola..................................................20

Glava tre}aUxbenici sredwih {kola...................................................55

Glava ~etvrtaParalele pro{losti i sada{wosti:Osvrt na nacionalni karakter nastave istorije u Crnoj Gori do 1916. godine..............................................116

Zakqu~ak..............................................................................141Izvori...................................................................................147Skra}enice...........................................................................154Biqe{ka o autoru...............................................................155

Београд, 2000; Историја племена Загарача, Никшић, 2000;Питање аутокефалности цркве у Црној Гори, Подгорица,2001, Истине и лажи о црногорској застави, Подгорица,2002; Четнички покрет у Црној Гори 1941/42. године (збиркадокумената), Подгорица, 2003; Етногенеза Дукљанства-црно-горске усташе, Подгорица, 2004; Ostro{ka golgota,Podgorica, 2004. Поред тога аутор је неколико стотиначланака, фељтона и прилога, објављених у разним стручнимчасописима, и дневној и периодичној штампи.

156 157