- 0 -

- 1 -

Читајући добре писце

Читајући добре писце, дешавају се пред нама чуда. Често на почетку неке реченице, кад видимо како се помаља једна мисао, ми застанемо задивљени и уплашени. И са неверицом се питамо: „Је ли могућно? Хоће ли се то што наслућујем заиста десити? Је ли ово заиста она иста мисао коју смо ми, на једном, наслутили при додиру наше свести са светом око нас, скривени део наше унутарње стварности? Зар има још неко да је ово овако видео и осетио?“ А кад, прочитавши до краја, видимо да је заиста тако, ми остајемо над том реченицом замишљени, захвални и срећни јер нам је пао у део највећи дар који читање може да нам пружи: осетили смо да нисмо сами никад, ни у најтежим ни у најлепшим тренутцима, ни у својим најгорчим недоумицама, ни у најсмелијим закључцима, него да смо повезани са другим људима многоструким и тајним везама које и не слутимо, а које нам „наш“ писац открива. То је спасоносно. Иво Андрић

- 2 -

ПОЕЗИЈА ЗА ДУШУ Пред вама је књига ПОЕЗИЈА ВЕЧНОГ ТРЕНА са сто и седамдестет песма од нешто мање песника из разних векова, географских ширина и дужина, различитих култура и језика. У овој књизи нису најбољи песници које је човечанство имало (нема Пушкина, Гетеа, Бајрона, Шекспира, Бодлера, Његоша и многих других.). Овде нису, можда, ни најбоље песме оних песника који су ушли у мој избор (нема Јакшићеве Отаџбне, Бојићеве Плаве гробнице, Шантићеве Остајте овде, Јесењинове Писмо мајци и вероватно многих других). Нема их, јер ова књига нема антологијских претензија. Овде су песме, по избору моје поетске маленкости, а постојала су само два услова у одабиру. Први – да стихови које ишчитавам покрену неку емоцију у души док их, по ко зна који (или тек први) пут, читам. Пажљиви читалац је, без сумње, уочио други услов – представљене песме су делa стваралаца који су напустили овај свет. Тиме сам хтео да укажем на непролазну вредност њихових дела, јер само песме које живе и после својих створитеља су заиста вредне. У нади да је читалачко и песничко братство на истом задатку, предајем вам светлост ових поетских тренутака, да је ширите даље. Поновним ишчитавањем и сами ћемо допринети надмоћи стварања над ништавилом. Анђелко Заблаћански

- 3 -

Јован Дучић: ПЕСМА ЖЕНИ

Ти си мој тренутак, и мој сен, и сјајна моја реч у шуму; мој корак и блудња; само си лепота колико си тајна и само истина колико си жудња. Остај недостижна, нема и далека јер је сан о срећи више него срећа. Буди бесповратна, као младост, нека твоја сен и ехо буду све што сећа. Срце има повест у сузи што лева, у великом болу љубав своју мету. Истина је само што душа проснева. Пољубац је сусрет најлепши на свету. Од мог привиђења ти си цела ткана, твој плашт сунчани од мог сна испреден. Ти беше мисао моја очарана, симбол свих таштина, поразан и леден. А ти не постојиш, нит си постојала. Рођена у мојој тишини и чами, на Сунцу мог срца ти си само сјала јер све што љубимо - створили смо сами.

- 4 -

Тин Ујевић: ИГРАЧКА ВЈЕТРОВА

Пати без суза, живи без псовке, и буди мирно несретан. Таште су сузе, а јадиковке ублажит неће горки сан. Подај се пјаном вјетру живота, па нек те вије било куд, пусти ко листак нека те мота у луди полет вихор луд. Лети ко лишће што вир га вије за лет си душо створена. За земљу није, за покој није цвијет што нема коријена.

- 5 -

Душко Трифуновић: ЗАДЊЕ ВЕСТИ

Са мном је готово било онога трена Кад сам рекао Немој А ти си хтела и хтела А ја сам питао Зашто А ти си рекла Зато, зато и зато Јер тако чини жена Ти си најбоља од свих Којима сам желео да кажем То што говорим теби Сувише знам о себи и о свему Већ сам прешао границу грешну Где ништа није свето И ништа није срамота Сав сам на другој страни А иза мене гори к'о вечни пламен Једино твоја лепота Ти си најбоља од свих Којима сам желео да кажем То што говорим теби Али сад је касно Ово су задње вести Више се нећемо срести Осим у неком тешком сну

- 6 -

Пабло Неруда: СОНЕТ бр.11

Гладан сам твојих уста, гласа, твоје косе и улицицама ходам: без хране и без речи, хлеб ми не даје снагу и збуњује ме зора, тражим у дану течни звук корака твојих. Гладан сам твога смеха неухватљивог, твојих руку боје помамне житнице, гладан сам белог кама твојих ноктију, желим да ти загризем кожу нетакнутог бадема. Хоћу појести муњу опечену твојом лепотом, твој поносни нос са одлучнога лица и варљиву сенку твојих трепавица. Гладан идем и враћам се њушећи сумрак, тражећи те, тражећи твоје срце топло, као нека пума, у самоћи Китратуе.

- 7 -

Херман Хесе: ЗАВОДНИК

Пред многим вратима сам чекао. На многа уха шапнуо своју песму. И увек кад се уста једна предавала и жеђ била угашена, једна блажена илузија у гроб би силазила… Остало би само тело у превареној руци. Пољупци које страшно мољах, дуге ноћи које грозничаво ишчекивах… на крају беху као згажен цвет, без мириса нестала лепота. Из многих постеља устао бих тужан кад је жудња постала ми навика. Бежећи од ужитка тражио сам сан опет нову жељу и своју самоћу… тај ужитак моје је проклетство јер несрећним ме чини да сваки сан о њој стварност уништава. Оклевајући, руку ка новом цвету пружам, да новом уху своју песму шапнем: Брани се, најлепша моја, закопчај хаљину своју, опчини ме, измучи ме никад ми не реци: да

- 8 -

Емили Дикинсон: ` ` `

Боже, ја немам коме рећи! Па гњавим кад невоља крене. Ја сама - заборавих Тебе, А Ти - јел се сетиш мене? Не дођох због себе довде Дробни ме терет не мучи! Царско ти приносим срце што немам снаге га вући. Срце што у своме носим чија ме слама тежина - чудно - и теже - кад оде Јел за Те страшна празнина?

- 9 -

Мира Алечковић: СРЕЋА

Времена једног дана нећемо имати више да путујемо светом, путника два среће жедна. Слапови беле пене заклокотаће тише и закорачићемо у сусрет густој тами и ноћ ће доћи судња за нас што нисмо криви за нас који смо себи већ пресудили сами јер смо љубави хтели, хтели много више него што су је нама донели наши дани. У папрати неспокојства наша се сакрила срећа снегови су је онда покрили густи и легли а ми смо ишли путељком што распутници води увалом склиском и стрмом грбили снове и плећа и исправљали их одмах с тугом од бола чедном верујући да мора та срећа да се роди. Смешили нам се једни и корели нас други а ми смо упорно свица тражили у овој тами и видели смо очи које нас гледају благо и подсмех који нас туче кроз конце ледене кише и нисмо били сами и нисмо били сами јер оних који воле увек је много више.

- 10 -

Десанка Максимовић: ТАКВА САМ ЈА

Одавно сам, суграђани честити, измирења заставу белу на срце своје побола. Све ми је сад свеједно и равно до мора; сита сам и мржња и љубави и ћутања и ромора. За вашу борбу животну ја немам својства. А срце ми је, међутим, вечно жедно свега онога чега је сито; и умрло би ако би у дану имало час спокојства. Ни за срећу људску нисам ја створена, јер не умем да живим само од живљења; јер ни за шта чега има немам дивљења;

- 11 -

јер знам да не могу свој животни дуг само сном измирити. Па ипак, мада ми овде није удесно, живота ја бих задржала круг, јер боли мене ипак чудесно сто ће ме једном нестати. Ни срца немам вашег, суграђани честити, јер бескрајно волим некога иза оних на видику атара. За његов бих осмех једини посла преко вода и ватара, преко урвина и брегова, одавде на дан и ноћ хода; па ипак његова не бих могла бити, нити ће љубав моја за њим икад другога рода до песама имати.

- 12 -

Рабиндранат Тагоре: Градинар 49

Чувам јој руке, грлим је и тражим Да пољупцима опљачкам њен смех, У наручју да отмем јој дражи Да испијем јој усне, тамне као грех. Али ко небу плаветнило да узме? Лепоту ми се додирнути хтело, Ал' измеђ' руку она ми испуже: У рукама ми оста само тело. Где је лепота? Где је њен свет? Враћам се натраг преварен и сможден. Ах како телом да дотакнем цвет Што само дух га дотакнути може?

- 13 -

Добриша Цесарић: СРЦЕ

Непрекинути ланац срца води Од нашег срца у давну давнину. Чујеш ли грохот? То твојој слободи Смију се пређи нестали у тмину. Њихове страсти, успаване чежње, Неиспуњене и заборављене, Буде се снова у нашем срцу, Свјеже, ко дугим сном опорављене. О, има туга чуваних у крви, Које вријеме не ништи, већ јача - И наједанпут нађемо се тако У грчу једног исконскога плача! Да л` нам се очи муте, или кријесе, Ми смо ко лишће које вјетар тресе. Откуда дува? Са гора ил с мора? - То лишће не зна, тек трести се мора.

- 14 -

Јован Дучић: ЗАВЕТ

Рече ми мој Творац у велико јутро: Човече, дигни се и јави у плоти. И у свој таштој и пустој наготи, Иди кобном стазом коју будеш утро. Бићеш силник свему кад и жртва свачем; Живеће у теби исти час - знај чуда - Пророк, лакрдијаш, краљ и његов луда, Роб с ланцем о врату, и осветник с мачем. Но бићеш неверан и болу и срећи; Сумња ће ти дојку отровану дати; И без топле вере ти ћеш мене звати, И без праве сумње мене се одрећи. Свагда, као крила, те сумње бескрајне Над свачим ће тебе да држе високо, Докле не затвориш болно своје око На међи вечите истине и тајне. Тако, као одјек у самотну гору, Вратиће се путем који мени води, Твој дух, сав окупан у вечној слободи - Као црна птица у сунчаном мору.

- 15 -

Милош Црњански: СМИРАЈ

Сетим се, како су, у љубави, драги први дани. Како су руке топле, кад се очи следе, прелетајући оне кутове бледе, око усана. Што дрхте, проткани мутном тишином, у којој су осмех и туга помешани несигурно и тамно. Клатно звона, тешко и тмурно, у груди удари ме. Тад се дижем, и, у мутна окна прозора, пун ситних гласова вечери, шапућем, несигурно, и моје име.

- 16 -

Владислав Петковић Дис: ПОЕНТА

Једва чекам вече да и мени сване Јер ја немам дана. К`о пустаром песак Мисли, зраци пали у сјај, ледни блесак, И види се живот, зима к`о две ране. Младост и све цвеће створи се пред оком. Ја осећам из њих како бол се вије... Замириса уздах из оног што није, Што остаје, труне, у сну у дубоком. Ал` земљи ће сунце весело да гране, Мај ће ведар ићи, пробудиће гору. Њој промена носи пролеће и зору, Једва чекам вече да и мени сване.

- 17 -

Милан Ракић: ТУГА

У ведрој ноћи, покрај мене, Чује се часом вапај тајни К'о уздах целе васељене, Патнички узвик, крик очајни. Час неосетно, тихо струји Ко један трепет тужних жица, Час страховито кобно хуји Ко јато црних злослутница. Ко тужи тако? Живи људи? Ил' моја љубав, јади стари? Ил' туђе наде, туђе жуди? О, шта то мари, шта то мари! Ја плачем кад и други страда, Кад туђа срећа ко цвет вене. За мене нема туђих јада: Што боли другог, боли мене. Плачи ми, душо, кад у нама Још има суза да се редом Проспу над туђим несрећама И неисцрпном нашом бедом!

- 18 -

О, каке сласти, да се рида Безумно, силно! Да се грца, И мученички живот кида При сваком куцњу бедног срца, У очајању, у самоћи, Међ' јоргованом и јасмином, У загрљају ведре ноћи, Под доброћудном месечином!

- 19 -

Војислав Илић: ЕЛЕГИЈА

Престаћу и ја скоро. И са мном, занавек можда, Спомен љубави тајне зелена покриће трава И вечни заборав с њоме. На моме спомену суром Истрвен натпис биће тад. Но ти, којој сам певô млад, У тавној, јесенској ноћи, слушајућ познате звуке, Хоћеш ли с тугом тада побожно склопити руке За покој умрлог знанца? Хоћеш ли појмити тада Нејасне речи моје, и терет љубавних јада, И тајни уздах мој? О, знај да љубав моју ни вечност отела није, Ни густа, зелена трава, што сунце нада мном крије, Ни хладни прекор твој.

- 20 -

Емили Дикинсон: ###

Има нека коса светлост У зимско поподне, која Тишти, као у катедрали Терет поја. Небеску задаје нам рану; Ожиљци не остају, Него разлика изнутра, Тамо где значења постају. Никога ту да поучи нас, То жиг је, очајање - Властан један бол што стиже Одозго као постојање. Када долази, крајолик слуша, Сенка свог духа се боји. Кад одлази, то је раздаљина Што до смрти постоји.

- 21 -

Велимир Рајић: МОЈ САН

Ја снивам, будан, мало, тихо место ту мала кућа, мала -али моја, у трави, сниска, старинскога кроја руменог сунца зрак последњи несто живота древног дах последњи престо… на трави, после умора и зноја, ја седим, срећан; покрај мене моја малена драга, а међ нама место где наше дете скакуће и цупка, час тату свога за бркове чупа час сечну траву; бере мами цвеће aл тад, глас један, као прасак грома у свести јекне: ”то је слика дома што никад, никад, никад бити неће.

- 22 -

Сергеј Јесењин: КО САМ - ШТА САМ

Ко сам? Шта сам? Само сањалица Коме око испи магле лет, И свој живот узгред, тужна лица, Ја проживех уз остали свет. И с тобом се љубим по навици - Много пута већ се љубих с другом, Ко да крешем ватру по шибици, Нежне речи шапућем ти дуго. "Драга моја", "мила", "знај, довека" - Душа хладна остаје у свему Кад се дирну страсти код човека, Нема више истине у њему. Зато моја душа и не преза Од љубави ледом заливене, Ти си моја луталица, бреза Саздана за друге и за мене. Али, тражећ' ја сродну за себе, Мучећи се без нежности пуне, Нимало се не љутим на тебе, Нит те икад моје срце куне.

- 23 -

Ко сам? Шта сам? Само сањалица Коме око испи магле лет, И волех те узгред, тужна лица, Исто тако к'о остали свет.

- 24 -

Алекса Шантић: И ОПЕТ МИ ДУША СВЕ О ТЕБИ САЊА

И опет ми душа све о теби сања, И кида се срце и за тобом гине, А невјера твоја далеко се склања, Као тавни облак кад са неба мине. И опет си мени чиста, сјајна, ведра, Из призрака твога блаженства ме грију, Па бих опет теби пануо на њедра И гледô ти очи што се слатко смију. Тако вита јела коју муња згоди Још у небо гледа и живота чека, И не мисли: небо да облаке води Из којих ће нова загрмити јека... 27. аугуста 1896.

- 25 -

Лаза Костић: ОБЈЕСЕН

Остарело лето болно, опада му коса густа, дрвље сухо и невољно, и што оста лишћа пуста све је вело, невесело. Ал' моје је срце свеже, пролећа се њему смеше, па када би лишће вело, па када би само хтело по мом срцу да полеже, сваки листак што би пао кô цветак би поникао. Ал' уместо лишћа вела једна се је ружа свела, па је пала, па се расцветала посред срца мога врела; ал' од те ће руже мене врело срце да увене

- 26 -

Бранко Миљковић: ПРВА ЉУБАВНА ПЕСМА

Жудим ноћ лепу кад се сања и речи тихе к'о без моћи дрхте од снова и звездања због ње крај мене у тој ноћи. И докле месец к'о златно гнездо у цветном грању блиста а часи слатко неповратно клизе к'о капље росе с листа. Изнео бих јој своје срце и своју радост и своју тугу на длану што сни миловање к'о топло срце нежну другу. И срце бих јој отворио да од нежности уздрхте дани и њен би лепи поглед био у мраку водоског звездани.

- 27 -

Мика Антић: ИКОНА

Заборави да негде на свету постоје некакви твоји мужеви, и моје жене, и постеље у којима су снови занат. Нека друмови буду за мене и тебе пружени ове случајне вечери далеко у неповрат. Можда смо зато и рођени да једном туда одемо. Да ти милујем косу као да сам ти први. А после да једно другоме мало лепог додамо уз две-три мрве љубави и једну крпицу крви. Никада нећу због тебе ићи да лочем рум, ни да срочим за вечност најбољу песму крај чаше.

- 28 -

Мало ми се осмехни кад се вратиш низ друм. И немој да ми машеш. Ни ја нећу да машем.

- 29 -

Милутин Бојић: ОДБЛЕСАК

Вратила си ми дане белих ружа, Донела љубав искрену и чедну, Да сањам, кад ми очи прошлост хтедну, Румен, што жудно чар младости пружа. И, пуне сунца, твоје очи пише Бездан сазнања с усне пуне лажи, Васкрснув нежност, која око влажи, Јер даси Бога из твог недра бише. У врт где леже испијене чаше На ‘рпи цвећа и згажена грања, Ти блесну сунце свесног осећања, Да дани крина мађиjски се збраше. Кад у прах падне идол славом сливен, Тужно зацвили логор оголео, Признаћу тајом, сам у себи скривен, Да сам те, више но што знаш, волео.

- 30 -

Стеван Раичковић:ТИ СИ МОЈ ЖИВОТ ВИДЕЛА ИЗ БЛИЗА

Ти си мој живот видела из близа: Примисо, покрет, реч што нисам реко. Знала си грч мој и кад стојиш иза. Слутила моју болест на далеко. Ти си у моме оку док још гасне Видела прва новог смеха клицу. А кад се вратим дому уре касне Знала сву причу само по мом лицу. Седим за столом и не знам свог лика. Пред огледало залуд ми је стати: У твоме оку била ми је слика. Већ пола мојих ствари с тобом труле. Нико ме сада не зна, нит ће знати: Из мене зјапи рана место нуле.

- 31 -

Никола Шоп: НЕВИНОСТ

Дању је будно скрива обично одијело. Оно се тако скромно до кољена шири. Људи јој виде само лице бијело И руку, што чедно из рукава вири. Ноћу, кад са ње пане хаљина свјетлоплава И спусти се низ врата малог стана, Невиност јој се кроз бијело оцртава. И постеља буде од ње обасјана. У сну, кад са ње склизи покривач бјеличасти. Трну се звијезде да сакрију чари њеног лика. Тад јој се око постеље надвирују сабласти. То су грјешне жеље ноћних пролазника. Међу њима се сија само једна сјена: Немирна моја душа, тужна луталица. Она нечујно долети до кревета њена. И тихо је покрије, спуштених трепавица.

- 32 -

Еуђенио Монтале: ~~~

Знам час када најмирније лице свирепо грчење измени: зачас мукла мука избије из тмице; то не виде људи вревом залуђени. Ви, моје речи, одајете узалуд тајни ујед и кроз срце студ; у праву је онај кога мук не штреца: песма спокојства је песма која јеца.

- 33 -

Иво Андрић: ЛЕПА, МЛАДА ЖЕНА ГОВОРИ

Да сам вода текућица У којој многи жеђу гасе, И сваки одлази задовољан, чист и умивен, Са својом срећом јединственом Којој на свету нема равне. Да сам пиће, силовито и радосно, Које пију другари по крчмама, Тражећи срећу у осмејку и заборав у певању. Да им ја жеље остварујем, и најлуђе и најсмелије, Помамним шумом ноћних сати, густим димом теревенке. Да сам отров, муњевит и непознат, Пиће за оне који не могу Да сачекају залазак сунца, Да сечем живот у корену, брже од муње, Да мисли, бића и светове Бришем нетрагом заборава.

- 34 -

Ристо Ратковић: БИВШИ АНЂЕЛИ

Богојављенски су хујала небеса, огромна, Звездана, хладна. Силазили сте на реку смрзнуту, Високи, витки, лепи. Анђели бивши знам: Кротили сте мрак у водама. У моје срце - звон звонили сте Крином, Да не свиснем од живота. Ко вас отера са извора Ока мога... Не видим вас. Још само у снежном цвећу прозорском Тражим крила и колена ваша предивна.

- 35 -

Ристо Тошовић: КАД СИ ГОЛА

Волим кад си гола кад те одева само блага румен стида. Док напољу кошава носи нечији смех или крик крај нашег балкона а ти ме гледаш ужареним очима одсутним са овога света нас додирује небо својим свемирским грудима а ми не знамо и ми не мислимо на коме ће се упореднику завршити наш живот Волим кад си гола кад те одева само блага румен стида.

- 36 -

Артур Рембо: ПРВО ВЕЧЕ

Она се била врло свукла, А велика су стабла ту У прозор злобно крошњом тукла, Да виде њу, да виде њу. У моју је фотељу села, Радосно руке склопи ту, Испод голишавог јој тела Ножице трептаху на тлу. Погледах зрачак који блуди - Из крошње лептирасти лет - У њезин смешак и на груди, Ко мушица на ружин цвет. Мој пољубац јој ногу дирне. И као казну за тај грех Чух звуке бистре и немирне, Кристално леп и суров смех. Под кошуљу је раширену Сакрила ноге: "Доста с тим!" - Ту прву смелост допуштену Казнила смехом веселим!

- 37 -

Дрхтуљке јадне, очи њене, Додирнух усном лагано. Нежно ми главу тад окрене: "Ох, свиђа ми се, свиђа то! Али ти морам рећи зато..." Остатак јој у груди ја Сакрих са пољупцем, и на то Зачух њен смех што значи: да. Она се била врло свукла, А велика стабла ту У прозор злобно крошњом тукла, Да виде њу, да виде њу.

- 38 -

Хорхе Луис Борхес: ПРЕТЊА

То је љубав. Покушаћу да се сакријем или побегнем. Расту зидови њене тамнице, као у страшном сну. Лепа маска се променила, али, као и увек, једниствена је. Чему моји талисмани: бављење књижевношћу, непоуздана ерудиција, учење речи које је користио оштри север да опева своја мора и своје мачеве, ведрина пријатељства, галерије Библиотеке, обичне ствари, навике, млада љубав моје мајке, ратничке сени предака, безвремена ноћ, укус сна? Бити са тобом или не бити са тобом је мера мога времена. Већ се врч разбија на извору, већ човек устаје на цвркут птице,

- 39 -

потамнели су они који гледају са прозора, али тама није донела спокој. То је, већ знам, љубав: немир и олакшање кад чујем твој глас, чекање и сећање, ужас живљења у будућности. То је љубав са својим митологијама, са својим непотребним малим враџбинама. Има један улични угао којим се не усуђујем да прођем. Војске ме већ опкољавају, хорде. (Ова соба је нестварна; она је није видела.) Име једне жене ме одаје. Боли ме једна жена свуда по телу.

- 40 -

Марина Ивановна Цветајева: * * *

Лакоумности! Ти мили греху, Мили сапутниче и душмане мили! Од тебе се очи искре у смеху, Твоја је мазурка у свакој ми жили. Ти научи ме да не чувам бурму, Ма с киме живот ме венчавао С краја почетаку насумице јурну И пре зачетка све окончао. Бити к'о стабљика и бити с надом, У животу где ћеш премало моћи... – Лечити се од туге чоколадом, И пролазнику се смејати у очи!

- 41 -

Десанка Максимовић: ПРОЛЕТЊА ПЕСМА

Осећам вечерас, док посматрам ласте и пупољке ране, како срце моје полагано расте к'о видик у лепе, насмејане дане; како с младим биљем постаје све веће и лако к'о крило, и како му цело једно небо среће и пакао бола не би доста било; како чезне за свим што би живот мог'о лепог да му даде, и да му ничега не би било много: тако су велике чежње му и наде. Осећам да до сад све је било шала мога срца врела; да још ником нисам љубав своју дала колику бих могла и колику хтела; да има у мени цела нежна плима речи неречени', да бих срце могла поклањати свима и да опет много остане га мени.

- 42 -

Мика Антић: САМОЋА

Своју снагу препознаћеш по томе колико си у стању да издржиш самоћу. Џиновске звезде самују на ивицама свемира. Ситне и збуњене сабијају се у галаксије. Семе секвоје бира чистине са много сунца, урагана и ваздуха. Семе папрати завлачи се у прашуме. Орао никад није имао потребу да се упозна са неким другим орлом. Мрави су измислили народе. Своју снагу препознаћеш по томе колико си у стању да пребродиш тренутак, јер тренутак је тежи и страшнији и дужи од времена и вечности.

- 43 -

Милош Црњански: ПРИВИЂЕЊА

Заиста, зрак сам само? И то је сјај у мени што се сад, нестајући, расипа у празнину осветливши ми пут и бездан, у исти мах? Све су то биле, дакле, пролазне само сени на које сам кроз благост, и жалост, и тишину стресао, устрептао, свој звездан, зрачни, чист прах? Одлазим, дакле, са тела топлих, и младих срна леду, на врху неком, у болном свом хитању? А плач ми само враћа се, порфиру једног зрна што виси, о дрхћућем, жарком концу, у свитању? Ту, ту бих, у овом животу, да ме облије слап свих дивота чулних, као пад мирисног млека А чини ми се, једна једина, таква блиста кап над песком пустиња, и тла над земљом, далека. Заиста, зрак сам само? И то је сјај у мени што се сад, нестајући, расипа у празнину осветливши ми пут и бездан, у исти мах? Све су то биле, дакле, пролазне само сени на које сам кроз благост, и жалост, и тишину стресао, устрептао, свој звездан, зрачни, чист прах?

- 44 -

Михаил Љермонтов: И ПУСТО И ТУЖНО

И пусто, и тужно, и никог да руку ти даде када је душа распета... Жеље! Та нашто залудне жеље и наде? А лета беже - најбоља лета! Љубити – али кога? Привремено - не вреди труда, а вечне љубави није. Погледаш у се – прошлости ни од куда: ту бол у радости се крије. Страсти? Увек је наслада болесна и луда пред умом у ништа пала. А живот, кад хладно погледаш око себе свуда, пуста је и глупа шала.

- 45 -

Алекса Шантић: ПРОЉЕЋЕ

Немој, драга, ноћас да те сан обрва И да склопиш очи на душеку меком! Када мјесец сине над нашом ријеком И на земљу пане тиха роса прва, Родиће се младо прољеће! И свуда Просуће се мирис плавих јоргована; И пахуље сњежне падаће са грана У наш бистри поток што баштом кривуда. Узвиће се Љељо над нашим Мостаром, И сваки ће прозор засути бехаром, Да пробуди срца што љубе и горе... Зато немој, драга, да те сан обрва! Дођи, и у башти буди ружа прва, И на моме срцу мириши до зоре!

- 46 -

Ристо Ратковић: ПОНОЋ МЕНЕ

Заспати или умрети… Или се претворити у сунцокрет… Да ли је она икада и била… Али откуд њен лик наслућен у ваздуху чим погледам… Њени прсти живели су у мојој руци и после њене смрти. Ја сам их покретао и нисам разликовао Да ли имају везу какву још са косом њеном, Или са очима, Или са хаљином новом што јој купих. Тако сам ретко узимао и за њу и за се. Тако често смо се свлачили као ведар дан. И чини ми се да нема места на свету Где нисмо заједно били. Мртва си, а тебе нема. Зашто ми не дођеш… Та знаш ли како си обећала Чешће да ћеш се мени јављати… Можда ти и куцаш упорно на вид ми, Можда су очи моје неспособне да те виде. Осећам лобања цела тобом да ми је испуњена.

- 47 -

Воскресни! Воскресни или себе или барем очи моје… Слух ми је већ мало савршенији: Зовнеш ли ме Осетим и дах твој и мирис предсмртни, Тамо где се надао не бих, И срце ми је још способније За откуцавање тајних знакова духа, Духа или друге материје. Ово чини да ноћу кадкад морам затворити врата од собе, И осећам да лежиш поврх зелених сунцокрета, У зеленој кошуљи Преврнутим очима. Ал` ми још дошла ниси, И беше као равнодушна Према страху мом што свака ствар беше загробно жива. Мучиш се дуго у тој ноћи, Један ми човек, сељачки одевен, исприча, У гужви дима и људи по једном непознатом подруму, Да има неко што додир наш спречава, И што до мене ниси допутовала. Поверих томе сумњивом пријатељу заверу своју Да тог ћу духа полако убити из пушке, Што смета нашем споразумевању. Победићу га, мислим, гробом твојим, ликом и косом црном твојом, И цветом сасушеним који беше око твоје главе на одру кад у недра ти приложих слику своју, А цвет се прихвати рукава мог: То ти ми као уздарје врати. Помози ми, помози: Виднија буди кад у ма коју собу уђеш.

- 48 -

Бар сад не бринем бриге сиротињске, Јаднице моја! Целог дана оног дана узалуд тражих паре, И кад ти дођох - мртвој ти дођох… Велика патнице моја, Крваво те поздрављам.

- 49 -

Бранко Радичевић: БОЛЕСНИКОВ УЗДИСАЈ

Је л' то данак, кад му видла неста? Је л' то сунце откад сијат преста? Што л' потмоло тако у ме гледи, Тако ладно да ми с' срце леди? Је л' то време што је посустало, Што с' не миче, што л' се скотурало Као змија на мојим прсима? Ал' је ладно, ух ал' ми је зима. Кад корачам, је л' ово земљица Што л' шобоће ко каква грбница? Слушај, слушај, је л' ме когод звао? Она, она - брже, што сам стао?

- 50 -

Жак Превер: ФИЈЕСТА

И чаше су биле празне И флаша разбијена И кревет распремљен И врата затворена И све стаклене звезде Среће и лепоте Трептале су у прашини Непочишћене собе И био сам мртав пијан И луд од радости И ти жива пијана Гола у мом загрљају.

- 51 -

Херман Хесе: ПОНОВНИ СУСРЕТ

Да ли си могла да заборавиш да је твоја рука некад у мојој лежала, и да се неизмерна радост из твоје руке у моју, с мојих усана на твоје прелила, и да је твоја коса плава читаво једно кратко пролеће огртач среће мојој љубави била, и да је овај свет, некада мирисан и распеван, сада сив и уморан, без љубавних олуја и наших малих лудости? Зло које једно другом наносимо вријеме брише и срце заборавља; али часови среће остају, њихов је сјај у нама.

- 52 -

Добриша Цесарић: ПОВРАТАК

Ко зна (ах, нико, нико ништа не зна. Крхко је знање!) Можда је пао трак истине у ме, А можда су сање. Још би нам могла десити се љубав, Десити - велим, Али ја не знам да ли да је желим, Или не желим. У мору живота што вјечито кипи Што вјечито хлапи, Стварају се опет, састају се опет Можда исте капи - И кад прође вјечност звјезданијем путем, Једна вјечност пуста, Могла би се опет у пољупцу наћи Нека иста уста.

- 53 -

Можда ћеш се једном увече појавит Прекрасна, у плавом, Не слутећи да си своју свјетлост лила Мојом давном јавом, И ја, који пишем срцем пуним тебе Ове чудне риме, Ох, ја нећу знати, чежњо моје бити, Нити твоје име! Па ако и душа у томе тренутку Своје ухо напне, Сигурним ће гласом заглушити разум Све што слутња шапне; Код вечерњих лампа ми ћемо се крадом Погледат' ко странци, Без имало свијести колико нас вежу Неки стари ланци. Но вријеме се креће, но вријеме се креће Ко сунце у кругу, И носи нам опет оно што је било: И радост, и тугу. И синут' ће очи, наћи ће се руке, А срца се дићи - И слијепи за стопе бившега живота Њима ћемо ићи. ---------------------------------------------------- Ко зна (ах, нико, нико ништа не зна. Крхко је знање!) Можда је пао трак истине у ме, А можда су сање. Још би нам могла десити се љубав, Десити - велим, Али ја не знам да ли да је желим, Или не желим.

- 54 -

Владислав Петковић Дис: ТАЈНА

Тај осећај страха, што у мени расте, Како ме је наш'о баш у ове дане, Кад кровови трошни дочекују ласте И кад зумбул гледа где листају гране. Тај осећај страха, што у мени расте, К'о с пролећа воде, к'о црни облаци, Да л' крије у себи смрт што ме полази? Ил то прошлост моја — моје душе зраци — Без покрова свога парадно пролази, К'о с пролећа воде, к'о црни облаци?

- 55 -

Можда ме то зову моје наде драге, И мој дух оставља овај плач долина? Ил' је то опело за већ мртве снаге И последњи поглед заспалих дубина? Можда ме то зову моје наде драге, И залазак славе и љубави старе Уз осмехе цвећа и песму ветрића? Ил' судбина за ме спрема нове даре И гробове нове, пакао открића, И залазак славе и љубави старе? Ил' осећај страха то има да значи Мог несрећног рода пораз свију снова? Ил' то ужас прича, разум да се мрачи, Да ја ступам сада у свет без болова? Ил' осећај страха то има да значи Да ће срце моје пропасти у тами, К'о звезда у блату, к'о глава на пању, И вампири да ће становати сами У моме смејању и моме плакању, И срце ће моје пропасти у тами.

- 56 -

Еуђенио Монтале: ***

Често сам живљења сусретао јад: пресахли поток о жубору снатри, лист који се грчи принет ватри и коња посрнулог пад. За добро не знадох сем чудеса које божанска откри Равнодушност: кип који је тонуо у учмалост поднева, облак и соко винут у небеса.

- 57 -

Пабло Неруда: СОНЕТ бр.66

Не волим те зато јер те волим и од љубави до невољења стижем и до чекања када те не чекам, срце ми пролази од зиме до пламена. Волим те једино зато јер те волим, мрзим те бескрајно - мрзећи те молим и мера моје љубави скитничке јесте да те не видим и волим као слепац. Можда ће изјести јануарско светло, сурова му зрака, цело моје срце и украсти ми кључеве спокојства. У овој причи умирем само ја и умрећу од љубави јер те волим, јер те љубим, љубави, крвљу и ватром.

- 58 -

Растко Петровић: ВОЛЕЋУ НОЋ, ЊУ И ЗЕМЉУ

Птице су њене мисли a сенке успомене: Још најстрашнија сенка облака који бежи; Ево љубавне сенке између ње и мене, И тежа од мог тела, та сенка по њој лежи. Једна је земља тад ноћ a друга је сјај зоре, На једну спусти образ – она јеца од бола. Гле, ова ноћ ко земља, тај дан ко жарко море, Силазе низ њено тело, у ждралу вала гола. A та ме мис'о прожме зеницом месечина: Мој дане, ево чуда мешањем у мом срцу. Чудо, и опет чудо, што лије крв у вина. Гле ова земља, ко ноћ, сакрије звезду у срце.

- 59 -

Милутин Бојић: XXI СОНЕТ

Сву тугу своју у те бих да скријем И да, друкчији но што сви ме знају, На твоме недру, кô у родном крају, Кришом од људи сузе своје лијем. Само твој да сам, и сав да се свијем И да ме очи твоје воде рају, У кут где боли и уздаси стају: Из твога ока да утеху пијем. Мој бол је велик, од свег бола већи, И само теби, теби ћу га рећи: О, буди сведок мога искушења! И вратићу се чист, у свет пун гада И вратићу се без греха и јада. О, буди црква и Бог мог спасења.

- 60 -

Лаза Костић: ЅANTA MARІA DELLA ЅALUTE

Oпрости, мајко света, опрости, штo наших гора пожалих бор, на ком се, устук свакоје злости, блаженој теби подиже двор; презри, небеснице, врело милости, штo ти земаљски сагреши створ: Кајан ти љубим пречисте скуте, Ѕanta Marіa della Ѕalute. Зар ниje лепшe носит' лепоту, сводова твојих постати стуб, него грејући светску грехоту у пепô спалит' срце и луб; тонут' о броду, трунут' у плоту, ђаволу јелу а врагу дуб? Зар није лепше вековат' у те, Ѕanta Marіa della Ѕalute? Опрости, мајко, много сам страд'о, многе сам грехе покај`о ја; све штo је срце снивало младо, све је тo јаве сломио ма', за чим сам чезн'о, чему се над'о,

- 61 -

све је тo давно пепô и пра', на угод живу пакости жуте, Ѕanta Marіa della Ѕalute. Тровало ме је подмукло, гњило, ал' ипак нећу никога клет'; штогод је муке на мене било, да никог за то не криви свет: Јер, што је души ломило крилo, те јој у јеку душило лет, све је то с ове главе луде, Ѕanta Маria della Ѕalute! Тад моја вила преда ме грану, лепше је овај не виде вид; из црног мрака дивна ми свану, к'о песма славља у зорин свит, сваку ми махом залечи рану, ал' тежој рани настаде брид: Што ћу од миља, од муке љуте, Ѕanta Marіa della Ѕalute? Она ме гледну. У душу свесну никад још такав не сину глед; тим би, што из тог погледа кресну, свих васиона стопила лед, све ми то нуди за чим год чезну', јаде па сладе, чемер па мед, сву своју душу, све своје жуде, — сву вечност за те, дивни тренуте! — Ѕanta Маria della Ѕalute. Зар мени јадном сва та дивота? Зар мени благо толикo све? Зар мени старом, на дну живота, та златна воћка штo сад тек зре? Ох, слатка воћко танталска рода, што ниси мени сазрела пре? Опрости моје грешне залуте, Ѕanta Marіa della Ѕalute.

- 62 -

Две се у мени побише cилe, мозак и срце, памет и сласт. Дуго су бојак страховит биле, к'о бесни олуј и стари храст: Напокон силе сусташе миле, Вијугав мозак одржа власт, разлог и запон памети худе, Ѕanta Maria della Ѕalute. Памет ме стегну, ја срце стисну', утекох мудро од среће, луд, утекох од ње — а она свисну. Помрча сунце, вечита студ, гаснуше звезде, рај у плач бризну, смак света наста и страшни суд — о, светски сломе, о страшни суде, Ѕanta Marіa della Ѕаllute! у срцу сломљен, збуњен у глави, спомен је њезин свети ми храм. Тад ми се она од онуд јави, к'о да се Бог ми појави сам: у души бола лед ми се крави, кроз њу сад видим, од ње све знам, за што се мудрачки мозгови муте, Ѕanta Marіa della Ѕalute. Дође ми у сну. Не кад је зове силних ми жеља наврели рој, она ми дође кад њојзи гове, тајне су силе слушкиње њој. Навек су са њом појаве нове, земних милина небески крој. Тако ми до не простире путе, Ѕanta Maria della Ѕalute. у нас је све к'о у мужа и жене, само што није брига и рад, све су милине, ал' нежежене,

- 63 -

страст нам се блажи у рајски хлад; старија она сад је од мене, тамо ћу бити доста јој млад, где свих времена разлике ћуте, Ѕanta Marіa della Ѕalute. А наша деца песме су моје, тих састанака вечити траг; тo се не пише, то се не поје, само штo душом пробије зрак. То разумемо само нас двоје, тo је и рају приновак драг, тo тек у заносу пророци слуте, Ѕanta Maria della Ѕalute. А кад ми дође да прсне глава о тог живота хридовит крај, најлепши сан ми постаће јава, мој ропац њено: »Ево ме, нај!« Из ништавила y славу слâвâ, из безњенице у рај, у рај! У рај, у рај, у њезин загрљај! Све се жеље Ту да пробуде, душине жице све да прогуде, задивићемо светске колуте, богове силне, камо ли људе, звездама ћемо померит' путе, сунцима засут' сељенске студе, да у све куте зоре заруде, да од милине дуси полуде, Ѕanta Maria dеllа Ѕalute.

- 64 -

Ана Андрејевна Ахматова : ****

Рекао је да немам супарница Да за њ нисам обична жена Него пријатна светлост И песма необузданог завичаја Када умрем, да неће туговати Да неће завапити, изгубивши памет: „Ускрсни!“ Али ће у исти мах схватити да је немогуће живети Телу без сунца и души без песме. А шта сад?

- 65 -

Ђура Јакшић: СТАЗЕ

Две преда мном стазе стоје: Једна с цвећем, друга с трњем; Гвоздене су ноге моје — Идем трњу да се врнем. Ја уступам цвећа стазе Којима је нога мека; Нек’ по цвећу жене газе, А трње је за човека!

- 66 -

Милан Ракић: ИСКРЕНА ПЕСМА

O склопи усне, не говори, ћути, Остави душу, нек' спокојно снева Док крај нас лишће на дрвећу жути, И ласте лете пут топлих крајева. О склопи усне, не мичи се, ћути! Остави мисли, нек' се бујно роје, И реч нек' твоја ничим не помути Безмерно силне осећаје моје. Ћути, и пусти да сад жиле моје 3абрекћу новим заносним животом, Да заборавим да смо ту нас двоје, Пред величанством природе! А по том, Кад прође све, и малаксало тело Поново падне у обичну чаму, И живот нов, и надахнуће цело, Нечујно, тихо, потоне у таму Ја ћу ти, драга, опет рећи тада Отужну песму о љубави, како Чезнем и страдам и љубим те, ма да У том тренутку не осећам тако...

- 67 -

А ти ћеш, бедна жено, као вазда, Слушати радо ове речи лажне: И захвалићеш Богу што те сазда, И очи ће ти бити сузом влажне. И гледајући, врх заспалих њива, Како се спушта нема полутама. Ти нећеш знати шта у мени бива, Да ја у теби волим себе сама, И моју љубав наспрам тебе, кад ме Обузме целог силом коју има, И сваки живац растресе и надме, И осећаји навале к'о плима! За тај тренутак живота и миља, Кад затрепери цела моја снага, Нека те срце моје благосиља! Ал' не волим те, не волим те, драга! И зато ћу ти увек рећи: Ћути! Остави душу, нек' спокојно снива Док крај нас лишће на дрвећу жути, И тама пада врх заспалих њива.

- 68 -

Јехуда Амихај: КО БЕШЕ ТУ

У овим јутарњим сатима: више нема речи, саме географске дужине, линије на мапи, неколико бројки. Чак ни то. А овде капија: никад нисам усамљеност замишљао као капију: помишљао сам на зид. И тај узвик стражара у мени: Стој! Ко иде? Ко беше ту?

- 69 -

Иво Андић: ТАМА

Ја не знам куд ово иду дани моји, ни куда воде ове ноћи моје. Не знам. Ни откуд магла ружна на све што се чекало, ни откуд немар јадни на све што се радило, ни заборав откуда, жалосни на све што се љубило. Магла. Ко ће да ми каже ноћас, шта мени значе лица и ствари и спомени минулих дана? И куда иду ови дани моји И зашто бије тамно срце моје? Куда? Зашто?

- 70 -

Тин Ујевић: МЕНИ БЕЗ МЕНЕ

Уре од смоле цуре бесмислено, суморни човјек снатри бестјелесно, сутонска страст се боји безимено, а љубав јеца, јеца беспредметно; и све је данас празно бесконачно, а вјетар дува, дува безутјешно на голе душе које непрестано ишту и грле безнадно, бескрајно.

- 71 -

Вељко Петровић: ЕРОТИКА

Још осећам мирис косе твоје и укус усана твојих јагодасти'; још стрепи, дршће, гори срце моје са миља и са прохујалих сласти; А још те желим и руке ти пружам, и горим, пламтим са љубавне жеђи. О, дођи, да те сву обаспем ружам' и крином што је од мене још блеђи. О, дођи, свилна и блистава жено, утоли моје чезнуће и жуди, у празном часу док још нисам свен'о, младошћу док ми још распињу груди. О, дођи, свилна и блистава жено! Шибај ме, шибај бичевима своје злаћане косе, бухавне, меке; пусти да тонем у небесне боје очију твојих и снивам далеке, чаробне снове! ...

- 72 -

Сиши, исцрпи грамзивим уснама сву топлу румен дечаштва ми чедна, нек падне пуста равнодушна тама и немоћ, шупља, зимогрозна, ледна. Ти само љуби, манито и слепо, у зликовачкој, успламтелој страсти, док нисам жића узе све поцепо, опијен од твог врућег даха сласти! ... О, дођи, дивна, демонова кћери, припиј се змијски уза ме, приљуби, и кикоћућ се испосничкој вери, нек блесну твоји слатки, грешни зуби! О, дођи, дивна, демонова кћери! Падајмо слепо и у загрљају, у усијано то румено море; загњуримо се у сунчаном сјају и нек нам младости буктећи изгоре! ... О, дођи, дивна, демонова кћери!

- 73 -

Рабиндранат Тагоре: *****

Сав безнадежан идем ја – тамо, амо И трагам за њом по угловима куће – А ње нигде нема Кућа је моја мала и што једном оде, То не налазим више. Али велика је - безмерно велика кућа твоја, боже, И ја сам, њу тражећи, на твоја дошао врата! Стојим под златним сводом вечерњег неба И ка твом лицу смерно подижем поглед свој. Дођох на ивицу вечности У којој ништа не ишчезава: Ни нада, Ни срећа, Ни слика мог лика Који сам кроз сузе гледао. О, нек' зарони мој празни живот у – океан Утопи га у његову дубину! И дај ми – још једном да у свемиру осетим Слатки додир изгубљенога

- 74 -

Јован Дучић: СИМБОЛ

Гледам твоје крупне очи зљубљене, Где сја ватра - ко зна - грешна или света. Свеједно љубиш или другог или мене; Ти љубиш невино као цвет што цвета. Љубав би ти моја била заточење, У твом безграничном, граница и мета; Таква, вечна жено, кроз живот и мрење У слави инстикта ти си само света. Ти си сат од којег небо зарумени, Симбол већи него бол људски што грца, И ти си божанству ближа него мени; Више закон света, него закон срца.

- 75 -

Чарлс Буковски: ЧУДО НАЈКРАЋЕ ТАЈНЕ

Знаш, било је много добро. Било је, боље него било шта. Било је, као нешто, што можемо да подигнемо, држимо, гледамо и онда се смејемо, због тога. Били смо на Месецу. Били смо у Месецу, имали смо га. Били смо у врту, били смо у бескрајном понору. Нигде нема таквог места. Било је дубоко, и светло, и високо.

- 76 -

Примакло се тако близу лудила, смејали смо се безумно. Твој смех и мој. Памтим кад су твоје очи, гласно рекле волим, сада, док се ови зидови, тако нечујно љуљају.

- 77 -

Бертолд Брехт: СЕЋАЊЕ НА МАРИЈУ А.

У сенци шљиве време стало тихо, Био је плави септембарски дан И бледу, мирну драгу ја сам њихо У загрљају, као тихи сан На летњем небу лежао је меко Над нама облак. Гледао сам њу. Био је бео и много далеко Тај облак. После није био ту. Дани су прошли, месеци протекли, Низ реке плови и добро и зло. можда су људи шљиве све посекли, А питаш ли, да л' беше љубав то? Ја ћу ти рећи: не сећам се ничег, Па ипак, знам шта мислиш, знам то, да, Али стварно више не знам њено лице,

- 78 -

Бранко Миљковић: ЉУБАВ ПОЕЗИЈЕ

Ја волим срећу која није срећна, песму која мири завађене речи слободу која има своје робове и усну која се купује за пољубац. Ја волим реч о коју се отимају две слике и слику нацртану на очном капку изнутра, цветове који се препиру са временом у име будућих плодова и пролећне части. Ја волим све што се креће, јер све што се креће, креће се по законима мировања и смрти. Волим све истине које нису обавезне. Ја волим јучерашње нежности, да кажем своме телу "доста" и да сањам биље, прсте, очи, слух другачије распоређене у шуми него ли у телу.

- 79 -

Сима Пандуровић: БИСЕРНЕ ОЧИ

Као дух јесени у шум лишћа свела, К’о туга у живот наших жеља тајних, У моју се душу нечујно уплела, На плими уздаха немих и бескрајних, Сугестија тиха са висина ледних, Дубином страсти свих срдаца верних И тамне ноћи — сугестија једних Очију бисерних. Њихов сјај је био плав, мутан и чедан, Сјај морем скривене, скупоцене шкољке; Он је дав'о дубок незнан израз један Чежње наших снова и минуле бољке; Он је скрив’о благо успомена чедних, Нежност жутих ружа и кринова смерних. Нада мном и сада сија туга једних Очију бисерних. И онда, кад звезда моје судбе зађе За малу хумку трошних земних жеља, Последњи, општи удес кад нас снађе И нестане наших патња и весеља, Нада мном ће, као чар усана медних, К’о лелујав, меки сјај висина сферних, Лебдети и тада сетан осмех једних Очију бисерних.

- 80 -

Десанка Максимовић: СТРЕПЊА

Не, немој ми прићи! Хоћу издалека да волим и желим ока твоја два. Јер срећа је лепа само док се чека, док од себе само наговештај да. Не, немој ми прићи! Има више дражи ова слатка стрепња, чекање и стра'. Све је много лепше донде док се тражи, о чему се само тек по слутњи зна. Не, немој ми прићи! Нашто то, и чему? Издалека само све к'о звезда сја; издалека само дивимо се свему. Не, нек' ми не приђу ока твоја два.

- 81 -

Јован Дучић: ЗАМОР

Очи су ти данас пуне топле тајне, По пољубац има у погледу сваком: И има у гласу тужном, неједнаком, Обећање среће нове и бескрајне. Доста, јадна жено, све је залуд! Доста! Ми смо једно другом давно све већ дали. Погасимо лампе пира! Као вали, Све је већ протекло, и ничег не оста... Још један дан само хтели би свом снагом, Један, само један! Вај, док се све брже, Кроз кобну ноћ чује како бесно рже Пар злих црних коња, већ спремних пред прагом.

- 82 -

Бранко Миљковић: УЗАЛУД ЈЕ БУДИМ

Будим је због сунца које објашњава себе биљкама због неба разапетог између прстију будим је због речи које пеку грло волим је ушима треба ићи до краја света и наћи росу на трави будим је због далеких ствари које личе на ове овде због људи који без чела и имена пролазе улицом због анонимних речи тргова будим је због мануфактурних пејзажа јавних паркова будим је због ове наше планете која ће можда бити мина у раскрвављеном небу због осмеха у камену другова заспалих између две битке када небо није било више велики кавез за птице него аеродром моја љубав пуна других је део зоре будим је због зоре због љубави због себе због других будим је мада је то узалудније него ли дозивати

- 83 -

птицу заувек слетелу Сигурно је рекла: нека ме тражи и види да ме нема та жена са рукама детета коју волим то дете заспало не обрисавши сузе које будим узалуд узалуд узалуд узалуд је будим јер ће се пробудити друкчија и нова узалуд је будим јер њена уста неће моћи да јој кажу узалуд је будим ти знаш вода протиче али не каже ништа узалуд је будим треба обећати изгубљеном имену нечије лице у песку

- 84 -

Велимир Рајић: НА ДАН ЊЕНОГ ВЕНЧАЊА

И срушише се лепи снови моји, Јер главу твоју венац сад покрива, Крај тебе други пред олтаром стоји- Проста ти била моја љубав жива! Честит'о сам ти. И ти рече “Хвала!”… А да ли знадеш да се у том часу Гранитна зграда мојих идеала Сруши и смрви и у пеп’о расу? Ал’ не! Не видим од тога ни сена; По твом лицу радост се разлива... И свршено је! Ти си сада жена- Проста ти била моја љубав жива! Ја нећу клети ни њега ни тебе, Ни горку судбу што сам тебе срео; Ја нећу клети чак ни самог себе, Јер ја бих тиме своју љубав клео. И нашто клетве! Нашто ружне речи? О срећи својој човек вазда снива; Бол, јад и патњу смрт једино лечи. Проста ти била моја љубав жива! Па пођи с Богом! Још ти могу рећи: Да Бог да сунце среће да ти сија! Све што год почнеш свршила у срећи! Са твоје среће бићу срећан и ја.

- 85 -

И сваког дана ја ћу да се молим Кад звоно верне у цркву позива... Ја нисам знао да те тако волим. Проста ти била моја љубав жива! Чуј, Боже, молбу моје душе јадне: Сва патња што си пис’о њој, к’о жени, Нек’ мимоиђе њу, и нек падне На онај део што је писан мени! Услиши ову молитву, о Боже! И душа ће ми мирно да почива; И шапутаће вечно, док год може: Проста ти била моја љубав жива! И онда када дође оно доба У ком ће земља тело да ми скрива, Чућеш и опет са дна мога гроба: »Проста ти била моја љубав жива!”

- 86 -

Јован Дучић: ВРАЋАЊЕ

Кад ми опет дођеш, ти ми приђи тада, Али не кô жена што чезне и воли, Него као сестра брату који страда, Тражећ меком руком место где га боли. Пуна носталгије безнадежне, дуге, Не сећај ме никад да би могла доћи Задоцнела радост из дубине туге, Кô поноћно сунце из дубине ноћи. Јер ти не знаш, бедна! кроз све дане дуге Да те вољах место ко зна које жене! У твом чару љубљах сав чар неке друге. И ти беше само сен нечије сене.

- 87 -

Жак Брел: НЕМОЈ, НЕМОЈ ИЋИ

Заборавити треба Све што је могуће Оног кога нема Време растанка Изгубљено време Треба знати како Преболети сате Што убити могу Ударцима својим Само срце среће Немој, немој ићи Немој, немој ићи Поклонит ћу теби Сваки бисер кише Из оних земаља Где ни кише нема Прокопат ћу земљу Све до иза смрти Да ти скријем тело Светлошћу и златом

- 88 -

Створит ћу земљу Где ће љубав бити И владар и закон Ти краљица моја Немој, немој ићи Немој, немој ићи Немој, немој ићи Измислит ћу за те Бесмислене речи А ти ћеш их знати Причат ћу ти причу О заљубљенима Што видеше своја Срца где се љубе Причат ћу ти причу О ономе краљу Што је давно умро Јер те није срео Немој, немој ићи Немој, немој ићи Дешава се често Да избије ватра Из старог вулкана Што је давно умро И, чини се, има Изгореле земље Која житом роди Боље него друга А кад дође вече И упали небо Зар се стопит неће Црвено и црно Немој, немој ићи Немој, немој ићи

- 89 -

Немој, немој ићи Плакати више нећу Говорити нећу Сакрит ћу се негде Само да те гледам Како плешеш сретна Само да те слушам Како певаш сретна И само ћу бити Сена твоје сене Сена твога пса Немој, немој ићи Немој, немој ићи

- 90 -

Карл Сандберг: ПОСТОЈИ МЕСТО ГДЕ ЉУБАВ ПОЧИЊЕ

Постоји место где љубав почиње и место где љубав престаје. Постоји додир две руке који се опире свим речницима. Постоји поглед што букти ко велико витлејемско огњиште ил` мала ацетиленска лампа зеленог сјаја. Постоје једноставна и безбрижна тепања чудесна ко велика окука Мисисипија. Руке, очи, тепања - помоћу њих се љубав бори и гради. Постоје ципеле које љубав носи и њен је долазак тајна. Постоји упозорење које љубав шаље и цена његова зна се много касније. Постоје тумачења љубави на свим језицима и није нађено ниједно мудрије од овог: Постоји место где љубав почиње и место где љубав престаје - а љубав не тражи ништа.

- 91 -

Добриша Цесарић: НОЋ ТАЈАНСТВЕНА

Ја ћутим да сам нечим такнут. Ко дахом. Али не знам чиме. Да л' за мном, драга, пружаш руке, Или си рекла моје име? У мени сада све је тихо. Ја чекам знак твој да се јави. Ја чекам будно, чекам жудно; Ја бдим у једној вишој јави. Марина, то је ноћ тајанства; Чезнућа путују по тмини, И овај осмјех на мом лицу Примит ћеш негдје у даљини.

- 92 -

Ђура Јакшић: КРОЗ ПОНОЋ

Кроз поноћ нему и густо грање Види се звезда тихо трептање, Чује се срца силно куцање; — О, лакше само кроз густо грање! Ту близу поток даљину пара, Ту се на цвећу цвеће одмара, Ту мене чека ашиковање; — О, лакше само кроз густо грање! Пашћу, умрећу, душа ми горе, Растопиће ме до беле зоре Кô груду снега врело сунчање; — О, лакше, лакше кроз густо грање!

- 93 -

Милан Ракић: ЧЕЖЊА

Данас ћу Ти дати, када вече падне, У светлости скромној кандила и свећа, У чистоти душе моје, некад јадне, Читаву бујицу пролетњега цвећа. У соби ће бити сумрак, благ ко Твоје Срце, сумрак створен да се дуго сања. На окнима светлим забљештаће боје У тај свежи тренут првога сазнања... Све ће бити лепше, све драже и више, Ноћ која се спушта, свет што мирно спава, Дуго мртво поље на коме мирише Кржљава и ретка у бусењу трава. И тако крај цвећа остаћемо сами... — Пролиће се тада, као бујне кише, Стидљиви шапати у блаженој тами, И речи из којих пролеће мирише.

- 94 -

Васко Попа: ДАЛЕКО У НАМА

Ово су ти усне Које враћам Твоме врату Ово ми је месечина Коју скидам Са рамена твојих Изгубили смо се У непрегледним шумама Нашег састанка У длановима мојим Залазе и свићу Јабучице твоје У грлу твоме Пале се и гасе Звезде моје плахе Пронашли смо се На златној висоравни Далеко у нама

- 95 -

Жак Превер: БАРБАРА

Сећаш ли се Барбара, падала је киша непрестана над Брестом тога дана, а ти си ишла насмејана покисла, устрептала, блистава под крупним капима кише сети се, Барбара, сретох те у улици Сијам смејала си се – и ја сам се ти се осмехнуо сећаш ли се, Барбара? Нисам те познавао, а ниси ни ти мене сећаш ли се, сети се ипак тога дана и не заборави га. Један човек што стајао је под стрехом, заклоњен зовнуо те, Барбара и ти си потрчала њему по киши покисла, устрептала, блистава и бацила му се у загрљај. Сећаш се тога, Барбара, и не љути се што ти кажем ти јер кажем ти сваком кога волим чак и кад га не познајем.

- 96 -

Сећаш ли се, Барбара и не заборави никад – ту мудру и радосну кишу на твом срећном лицу ту кишу над морем, по бродоградилишту над лађом из Цезана Ох, Барбара каква је свињарија тај рат и шта је са тобом сада под кишом од гвожђа, од ватре, челика, крви. И онај који те је стезао у загрљају, заљубљено, страсно да ли је мртав, нестао или још жив. Ох, Барбара још увек киша пада над Брестом као што је падала некада. Али није то исто, јер све је порушено. То су само посмртне капи ужаса и очаја то више није ни пљусак гвожђа, челика и крви већ само облаци који нестају као пси као пси што промину воденим струјама дуж Бреста да иструну негде далеко, врло далеко од Бреста, од кога није остало ништа.

- 97 -

Стеван Раичковић: САМО ЈЕ БУДИЛА МИР

О проста ружо говора Зашто те пролећа буде Заспалу међу два мора На усни плаве луде? О сви смо ломни к'о штап На првом рубу греха Кад падне прегорка кап У плави зумбул смеха. Тешко је: дрхтиш к'о бор. Па ћутиш... Што склапаш вид? Зар није црно ко флор? И песма: да л' плави вир? Или кап пала на зид? Само је будила мир.

- 98 -

Рабиндранат Тагоре: ТИ И ЈА

Ти испуњаваш моје мисли Дан за даном поздраваљм те у самоћи Ван света ти си загосподарила Мојим животом и смрћу. Као сунце на изласку Моја душа тебе нетремице гледа као једино око. Ти личиш на узвишено небо, Ја личим на бескрајно море А између пун месец плави. Ти си вечито спокојна Ја сам без починка трајно Па ипак на далеком хоризонту Ми се стално срећемо.

- 99 -

Сергеј Јесењин: ТИ НЕ ВОЛИШ И НЕ ЖЕЛИШ МЕНЕ

Ти не волиш и не желиш мене, нисам више мио срцу твом? Гледајућ у страну страст ти вене са рукама на рамену мом. Смешак ти је мио, ти си млада, речи моје ни нежне, ни грубе. Колике си волела до сада? Које руке памтиш? Које зубе? Прошли су ко сена крај твог тела не сревши се са пламеном твојим. Многима си на колена села, сада седиш на ногама мојим. Очи су ти полузатворене и ти сањаш о другоме неком, али љубав прошла је и мене, па тонем у драгом и далеком. Овај пламен судбином не жели, плаховита беше љубав врућа-- и ко што смо случајно се срели, растанак ће бити без ганућа.

- 100 -

Ти ћеш проћи путем поред мене да прокоцкаш све те тужне зоре. Тек не дирај оне нељубљене и не мами оне што не горе. И кад с другим будеш једне ноћи у љубави, стојећи на цести, можда и ја онуда ћу проћи и поново ми ћемо се срести. Окренувши другом ближе плећи ти ћеш главом кимнути ми лако. "Добро вече",тихо ћеш ми рећи. "Добро вече, miss", и ја ћу тако. И ништа нам срца неће ганут, душе биће смирене посвема -- ко изгори, тај не може планут, ко љубљаше, тај љубави нема. 1925.

- 101 -

Алекса Шантић: ЈЕСЕН

Прошла је бура, стишале се страсти, И љубав с њима све је ближе крају; Друкчије сада твоје очи сјају У њима нема ни силе ни власти. Ја чујем: наша срца бију тише, Твој стисак руке није онај прави; Хладан, без душе, без ватре и крви, К'о да ми збори: нема љета више! За друштво некад не беше нам стало, О себи само говорасмо дуго; Но данас, драга, све је, све је друго: Сада смо мудри и зборимо мало. Прошло је лето! Мутна јесен влада. У срцу нашем ни једног славуља. Ту хладан вјетар свеле руже љуља, И мртво лишће по хумкама пада.

- 102 -

Сергеј Јесењин: ДАЛЕКА ВЕСЕЛА ПЕСМА

Неко песму весело певуши, Далеко је, далеко од мене. Ја бих хтео да му се придружим, Ал' не дају груди разбијене. Узалудно душа за њом жуди, У грудима тражи сличне звуке, Зато што су и снагу и груди Изнуриле невоља и муке. Одвећ рано мисли ми полећу Ка сновима земље идеала. Рано почех да ропћем на срећу И да мислим шта је прошлост дала. Рано душом, страсном, узаврелом, Тражих себе у дане суморне, Па не могу да певам весело, Немам снаге, груди су уморне.

- 103 -

Милош Црњански: МИЗЕРА

Као око мртваца једног сјаје око нашег врта бедног, фењери. Да л` ноћ на тебе свиле проспе? Јеси ли се дигла међу госпе? Где ли си сад Ти? Волиш ли још ноћу улице, кад блуднице и фењери стоје покисли? А раге мокре парове вуку, у колима ко у мртвачком сандуку што шкрипи. Да ниси сад негде насмејана, богата и расејана, где смех ври? О, немој да си топла, цветна, о, не буди, не буди сретна, бар Ти ми, Ти.

- 104 -

О, не воли, не воли ништа, ни књиге, ни позоришта ко учени. Кажеш ли некад, изненада, у добром друштву, још и сада, на чијој страни си? О, да л` се сећаш како смо ишли, све улице ноћу обишли, по киши? Сећаш ли се, ноћне су нам тице и лопови, и блуднице, били невини. Стид нас беше ломова цветних, зарекли смо се остат` несретни бар ја и Ти. У срцу чујем грижу миша, а пада хладна, ситна киша. Где си сад Ти? Беч. У револуцији, 1918. За студентесу, Иду Лотрингер

- 105 -

Рабиндранат Тагоре: БОЖЕ МОГ ЖИВОТА

О, боже мог живота, хоћу ли сваког дана Очи у очи пред тобом да стојим? О, боже свих светова, хоћу ли скрштених руку Очи у очи пред тобом да стојим? Под твојим Великим Небом Хоћу ли сам, ћутљив, клонула срца Очи у очи пред тобом да стојим? Хоћу ли у твом вредном свету, Препуном хуке, труда и борбе, Очи у очи пред тобом сам да стојим? И кад моје дело у свету готово буде, О, краљу свих краљева – Хоћу ли сам и без речи, Очи у очи пред тобом да стојим?

- 106 -

Милутин Бојић: ПОЉУБАЦ

Mи смо деца среће и живота зрела, Наша чудна љубав до нискости нага, Мрзи легендарних ноћи чеда свела: За њу младост Бог је, а страст јој је снага. ...Јануар фијуче у сутонској студи, Бичевана река модри се и пени. Јаук голих грана мртве из сна буди: Кикоће се време у вечитој смени. Све тутњи у снази напрегнуте воље, Крши се и пишти и сева и пара, Разјарен се оркан с небесима коље, Полусмрзнут Нептун с Адом разговара. Опијени мржњом, опкољени вриском, Припијене усне до крви смо гризли, Моћна су нам ребра дрхтала под стиском Прстију, што међ њих незнано су склизли.

- 107 -

Тај пољубац душе пио нам је до дна, И хиљаде шара, врелих кô страст лавља, Играху кô очи два пантера сродна, Док небеса сива биваху све плавља. Плашљивих фауна, видех, јуре чете Упивши у мене сав свој поглед зечји, Певајући псалме неке вере свете, Које гушио је њихов поглед дечји. Вековима тако кикоћу се они, Сплет њихов невидљив васељеном иде И, тек кад у нама звук срца зазвони, Њихове се чете оживљене виде. Ми смо деца среће и живота зрела, Наша чудна љубав до нискости нага, Мрзи легендарних ноћи чеда свела; За њу младост Бог је, а страст јој је снага.

- 108 -

Десанка Максимовић: ПРЕДОСЕЋАЊЕ

Познала сам те кад снег се топи, топи, и дува ветар млак. Близина пролећа душу ми опи, опи, па жудно удисах зрак. С нежношћу гледах стопа ти траг, траг по снегу белом; и знадох да ћеш бити ми драг, драг у животу целом. Познала сам те у звонак дан, дан пијан, свеж и мек. Чињаше ми се већ давно знан, знан кад те познадох тек. С нежношћу гледах стопа ти траг, траг по снегу белом; и знадох да ћеш бити ми драг, драг у животу целом.

- 109 -

Познала сам те кад копни лед, лед, док се буди пролетњи дах; кад дан је час румен, час сетан, блед, кад сретно се и тужно у исти мах. С нежношћу гледах стопа ти траг, траг по снегу белом; и знадох да ћеш бити ми драг, драг у животу целом.

- 110 -

Мира Алечковић: ХАЉИНА

Нико на њој не види твоје руке када пролазим улицом. Нико на њој не види твоје прсте кад је вратим кући. Малено дугме је опет ушивено, и закопчани сви снови високо до врата. Ја ову хаљину нежно скидам, ја ову хаљину пажљиво облачим: Она за мене моћ мађије има. Волела бих да твоје руке на њој могу да покажем свима.

- 111 -

Владислав Петковић Дис: НИРВАНА

Ноћас су ме походили мртви, Нова гробља и векови стари; Прилазили к мени као жртви, Као боји пролазности ствари. Ноћас су ме походила мора, Сва усахла, без вала и пене, Мртав ветар дувао је с гора, Трудио се свемир да покрене. Ноћас ме је походила срећа Мртвих душа, и сан мртве руже, Ноћас била сва мртва пролећа: И мириси мртви свуда круже. Ноћас љубав долазила к мени, Мртва љубав из свију времена, Заљубљени, смрћу загрљени Под пољупцем мртвих успомена. И све што је постојало икад, Своју сенку све што имађаше, Све што више јавити се никад, Никад неће к мени дохођаше.

- 112 -

Ту су били умрли облаци, Мртво време с историјом дана, Ту су били погинули зраци: Сву селену притисну нирвана. И нирвана имала је тада Поглед који нема људско око: Без облака, без среће, без јада, Поглед мртав и празан дубоко. И тај поглед, к'о кам да је неки, Падао је на мене и снове, На будућност, на простор далеки, На идеје, и све мисли нове. Ноћас су ме походили мртви, Нова гробља и векови стари; Прилазили к мени као жртви, Као боји пролазности ствари.

- 113 -

Витомир - Вито Николић: УМЈЕСТО МОЛИТВЕ ЗА ДАЛЕКУ

Понекад, давна, сјетим те се, а нешто топло засја у души као од добре старе пјесме што се случајно запјевуши. Гдје ли си ноћас, ти далека, да ли си негдје свила дом, или још увијек, као некад, луташ поноћним Београдом. Да ли још тражиш оног чудног, оног из твојих снова врелих, кога си тражила узалудно и оне ноћи кад смо се срели. Тражи, само тражи, трагај, он ипак једном мора доћи из твојих лијепих снова, драга, у твоје нимало лијепе ноћи.

- 114 -

Као што дођу ове пјесме из дивних шума непознатих право у наше ружне несне, у горку збиљу касних сати. Понекад тако сјетим те се, а нешто топло засја у души као од добре старе пјесме што се случајно запјевуши.

- 115 -

Марина Ивановна Цветајева: * * *

Нисам самозвана дошла кући, И не као слушкиња – не треба ми хлеба, Ја сам твоја страст, твој недељни одмор, Твој дан седми, твоје седмо небо. Тамо на земљи давали су ми новца И жрвње вешали о врат Вољени! Зар ниси сазнао? Твоја сам ласта – Психеја.

- 116 -

Микеланђело Буонароти: ТЕШКО МЕНИ

О, тешко мени! Од свих ових дана Које протекли мој живот је снио, Ниједног не беше да припада мени: Сујетом пустом сви су однешени. Љубављу, надом, срцем пуним рана, Јер свакој страсти ја сам одан био Сунце се гаси! Сенка на пут пада – Боже, даруј ми милости, даруј сада.

- 117 -

Рабиндранат Тагоре: ***

Чезнем да ти кажем најдубље речи које ти имам рећи али се не усуђујем, страхујући да би ми се могла насмејати. Зато се смејем сам себи и одајем тајну своју у шали. Олако узимам свој бол, страхујући да би могла ти учинити. Чезнем да употребим најдрагоценије речи што имам за те; али се не усуђујем, страхујући да ми се неће вратити истом мером. Зато ти дајем ружна имена и хвалим се својом суровошћу. Задајем ти бол, бојећи се да нећеш никада сазнати шта је бол. Чезнем да седим немо поред тебе, али би ми иначе срце искочило на уста. Зато брбљам и ћаскам олако, и затрпавам своје срце речима. Грубо узимам свој бол, страхујући да би могла ти учинити. Чезнем да те оставим заувек, али се не усуђујем, страхујући да би могла открити мој кукавичлук. Зато поносно дижем главу и долазим весео у твоје друштво. Непрекидне стреле из твојих очију чине да је мој бол вечито свеж.

- 118 -

Милан Ракић: СЕТНА ПЕСМА

Дошло је време кад нам коса седи, И наша чула постепено грубе. Стојимо тако скрушени и бледи Док нашу старост објављују трубе. Но још у мени ишчезнуо није Следбеник младог Вертера, што сања При месечини, и што сузе лије Уз сваки спомен старог осећања! О знам то добро, стари огањ да је Нестао, да га неће бити више. Но нашу љубав нема ко да збрише: Она се мења, али увек траје. Сад нам је љубав отмена и чедна, Ко месечином прожета. Мирише Ко цвет сасушен, успомена једна, У књизи што се већ не чита више. О дај ми, драга, да на крило твоје Положим главу уморну, да сада Слушам. док бљеште на западу боје И вече као црно крило пада, Као у шкољци хуку морских вала У нашој души, где ће одсад расти Низ црних беда и старачких зала, Пригушен шумор некадање страсти...

- 119 -

Јарослав Врхлицки: СТАРА БАЛАДА О ЉУБАВИ

Давно љубав сишла у земаљски крај И ником долазак чудан не би тај. То је к'о поплава - мислио је свак` - Или к'о шум горски кад је ветар јак. Тражила је срце за завичај свој - Које за њу живи и сања о њој. А шта нађе само: тишину и лед И маске што крију себичности јед. Тужна се обазре, задрхта ко прут, К'о дете у пољу кад изгуби пут. И хтела је натраг - пута ни би тог - За казну што презре срећу раја свог. И од тога часа лута светом тим, Срце свуда тражи и чезне за њим. Покаткада - тамо где не знају њу - Гостује, годину задржи се ту.

- 120 -

А понекад пређе у песников свет, К'о кап бистре воде у мирисни цвет. Но тренутни то је премалетњи крас И тад - старе песме, опет стари глас. Тако љубав вечно, у лутању свом, Тражи срце - иде из дома у дом.

- 121 -

Душко Трифуновић: ЉУБАВ НЕМА БОЉЕ ДАНЕ

Љубав нема боље дане све је сад и никад више све што иза тога дође дође само да њу збрише. Љубав нема боље дане нема сутра нема јуче то је школа за лудаке који мало теже уче. Љубав нема боље дане сама креће, сама стане сама пали, сама гаси. Нас уништи, себе спаси немој да јој бројиш мане љубав нема боље дане.

- 122 -

Сергеј Јесењин: РАСТАНАК

Вече је обрве црне натуштило. Нечји коњи стоје пред улазом холим. Да нисам јуче младост ја пропио, Да те нисам, можда, престао да волим? Не шкрипи више тројко задоцнела! Наш живот оде без трага румена. Можда ће сутра болничка постеља Да ме упокоји за сва времена. А можда ћу сутра и ја сасвим други Отићи одавде исцељених груди. Да слушам песму кише у час дуги И да живим тако к'о сви здрави људи. Заволим ли другу, нек буде ма која, Али и с том другом, у сутону благом, Причаћу о теби, о љубави моја, Коју сам некада и ја звао драгом. Причаћу како у сванућа рујна Тек'о је наш живот - ружа неувела О главо моја, главо моја бујна, До чега само ти си ме довела?

- 123 -

Микеланђело Буонароти: ****

Ја волим сан, али станац камен више; Док је на свету штете, срама, стида - Срећа је немати ни срца ни вида; Не будите ме, говорите тише.

- 124 -

Чарлс Буковски: СМРТ ПУШИ МОЈЕ ЦИГАРЕ

Знаш: Поново сам овде И пијан И слушам Чајковског на радију . Исусе, Чуо сам га пре четрдесет и седам година Када сам био изгладнели писац И сада ево га Поново Сада када сам стекао делимичну славу Као писац И смрт шета овом собом Горе-доле Пушећи моје цигаре Циркајући моје вино Док Чајк упорно одрађује Своју Патетичну, Какав је то само пут био И сва срећа која ме је задесила била је Само зато што сам коцкице бацио Како треба: Гинуо сам за своју уметност,

- 125 -

Гинуо. Гинуо сам да се докопам пет проклетих минута, пет сати, пет дана - Све што сам желео било је да избацим Реч из себе Слава, новац нису били важни: Ја сам желео да избацим ту реч из себе А они су ме желели за штанц-пресом, Фабричком траком Желели су да будем магационер у Робној кући . Па, каже смрт, пролазећи собом, Свеједно ћу те шчепати Ма шта био: Писац, таксиста, сводник, касапин, Падобранац, шчепаћу те. Важи срце, кажем јој. И сада пијемо заједно Док један по поноћи полако прелази у два По поноћи и Само она зна прави тренутак Али сам је ипак зајебао: Извукао сам својих пет проклетих минута и још много преко тога.

- 126 -

Хорхе Луис Борхес: ТРЕНУЦИ САМО

Када бих свој живот могао поново да проживим покушао бих у следећем да направим више грешака, не бих се трудио да будем тако савршен, опустио бих се више. Био бих глупљи него што бејах, заиста врло мало ствари бих озбиљно схватао. Био бих мањи чистунац. Више бих се излагао опасностима, више путовао, више сутона посматрао, на више планина попео, више река препливао. Ишао бих на још више места на која никад нисам отишао, јео мање боба, а више сладоледа, имао више стварних а мање измишљених проблема Ја сам био од оних што је разумно и плодно проживео сваки минут свог живота: имао сам, јасно, и часака радости. Али када бих могао назад да се вратим, тежио бих само добрим тренуцима. Јер, ако не знате, живот је од тога сачињен, од тренова само; немој их пропуштати сада.

- 127 -

Ја сам био од оних што никада никуда нису ишли без топломера, термофора, кишобрана и падобрана; кад бих опет могао да живим, лакши бих путовао. Када бих поново могао да живим, с пролећа бих почео босоног да ходам и тако ишао до краја јесени. Више бих се на вртешци окретао, више сутона посматрао и са више деце играо, када бих живот поново пред собом имао. Али, видите, имам 85 година, и знам да умирем.

- 128 -

Пабло Неруда: ОВЕ НОЋИ

Ове ноћи могу написати најтужније стихове. Написати на пример: "Ноћ је пуна звезда, трепере модре звезде у даљини". Ноћни ветар кружи небом и пева. Ове ноћи могу написати најтужније стихове. Волео сам је, а каткад је и она мене волела. У ноћима, као ова, држао сам је у свом наручју. Љубио сам је, колико пута, под бескрајним небом. Волела ме је, а каткада сам и ја њу волео. Како да не љубим њене велике непомичне очи. Ове ноћи могу написати најтужније стихове. Помисао да је нема. Осећај да сам је изгубио. Слушати бескрајну ноћ, без ње још бескрајнију. И стих пада на душу као роса на ливаду. Није важно што је моја љубав није могла задржати. Ноћ је звездовита и она није могла уз мене.

- 129 -

И то је све. У даљини неко пева. У даљини. Моја је душа неспокојна што ју је изгубила. Као да је хоће приближити, мој поглед је иште. Моје срце је иште, а она није уз мене. Иста ноћ одева белином иста стабла. Ми сами, они од некада, нисмо више исти. Више је не волим, заиста, али колико сам је волио! Мој глас је искао ветар да јој додирне ухо. Другоме. Припашће другоме. Као пре мојих пољубаца. Њен глас, њено сјајно тело, њене бескрајне очи. Више је не волим, заиста, а можда је ипак волим. Тако је кратка љубав, а тако пуст је заборав. Ја сам је у ноћима као ова држао у свом наручју, Моја је душа неспокојна што ју је изгубила. Иако је ова посљедња бол коју ми она задаје, И ови стихови посљедњи које за њу пишем.

- 130 -

Добриша Цесарић: БАЛАДА ИЗ ПРЕДГРАЂА

И лије на углу петролејска лампа Свјетлост црвенкастожуту На дебело блато крај старога плота И двије, три цигле на путу. И увијек иста сиротиња уђе У њезину свјетлост из мрака, И с лицем на којем су обично бриге Пређе је у пар корака. А једне вечери некога нема, А моро би проћ; И лампа гори, И гори у магли, И већ је ноћ.

- 131 -

И нема га сутра, ни прекосутра не, И веле да болестан лежи, И нема га мјесец, И нема га два, И зима је већ, И снијежи... А пролазе као и досада људи И мај већ мирише--- А њега нема, и нема, и нема , И нема га више И лије на углу петролејска лампа Свјетлост црвенкастожуту На дебело блато крај старога плота И двије, три цигле на путу.

- 132 -

Тин Ујевић: СВАКИДАШЊА ЈАДИКОВКА

Како је тешко бити слаб, како је тешко бити сам, и бити стар, а бити млад ! И бити слаб, и немоћан, и сам без игдје икога, и немиран, и очајан. И газити по цестама, и бити гажен у блату, без сјаја звијезде на небу. Без сјаја звијезде удеса сто сијаше над колијевком са дугама и варкама. --О Боже, Боже, сјети се свих обећања блиставих што си их мени задао.

- 133 -

О Боже, Боже, сјети се и љубави, и побједе и ловора и дарова. И знај да Син твој путује долином свијета туробном по трњу и по камењу, од немила до недрага, и ноге су му крваве, и срце му је рањено. И кости су му уморне, и душа му је жалосна, и он је сам и запуштен. И нема сестре ни брата, и нема оца ни мајке, и нема драге ни друга. И нема нигдје никога до игле драча у срцу и пламена на рукама. И сам и самцат путује под затвореном плавети, пред замраченом пучином, и кому да се потужи? Та њега нитко не слуша, ни браћа која лутају. О Боже, жеже твоја ријеч и тијесно јој је у грлу, и жељна је да завапи. Та бесједа је ломача и дужан сам је викнути, или ћу главњом планути.

- 134 -

Па нек сам кријес на брдима, па нек сам дах у пламену, кад нисам крик са кровова ! О Боже, тек да доврши печално ово лутање под сводом који не чује. Јер мени треба моћна ријеч, јер мени треба одговор, и љубав, или света смрт. Горак је вијенац пелина, мрачан је калеж отрова, ја вапим жарки илинштак. Јер ми је мучно бити слаб, јер ми је мучно бити сам (када бих могао бити јак, када бих могао бити драг), но мучно је, најмучније бити већ стар, а тако млад!

- 135 -

Јован Дучић: ЉУБАВ

Jе ли ово љубав, или болна једна Потреба да љубим? Ова жеља плава, Је ли жеља срца моћнога и чедна? Или напор душе која малаксава? Је ли ово жена коју љубим, збиља? Ил' сен на проласку преко мога пута, Тумарање мисли без свести и циља, И све дело једног болнога минута! Не знам; но на међи тога сна и јаве, Видим моје срце да чезне и пати. И сузе кад дођу, ране закрваве — Ја ни онда од тог ништа нећу знати.

- 136 -

Перси Биш Шели: ФИЛОЗОФИЈА ЉУБАВИ

I Извори се с рекама сједине, Реке с морем, море с океаном; И ветри се небом уједине Емоцијом слатко завитланом. Ништа није усамљено. Ствари По божјим се законима споје; Та спајања један дух озари, Па што не би тако и нас двоје? II Горе љубе неба плаветнило, А вал вала загрљајем хвата; И зар би се сестри опростило Кад би свога презирала брата? Сунце грли нашу земљу, ето, Месечина љуби морске пене; Ал` од какве вредности је све то - Ако ли ти не пољубиш мене?

- 137 -

Рајнер Марија Рилке: ЉУБАВНА ПЕСМА

Како да душу спутам, да се твоје не такне? Како мимо тебе њом да грлим друге ствари и даљине? Ах, радо бих да склоним је на које заборављено место усред тмине, у неки страни, туђи кут, у ком неће је твоје нијати дубине. Али ипак, све што додирне нас двоје ко гудало нас неко спаја, које из двеју струна један мами глас. На ком смо инструменту? Ко нас сатка? И који ово свирач држи нас? О, песмо слатка.

- 138 -

Емили Дикинсон: ***

Да долазиш ми ти у јесен Одмахнула бих лето руком Уз полуосмех, полупрезир, Као што се то чини с мухом. Да знам за годину ћеш доћи, Сваки би месец клупко био, У својој смотано фијоци, Да чека док се буде збио. Ако те само столећа прече, Ја бих их помоћу прстију Бројала све док ми прсти Не отпадну у Тасманију. Да знам, кад овај живот прође Да твој и мој ће живот бити, Збацила бих га као кору, Да вечност могу окусити. Но сад, кад ми се дужина крила Времена нејасно указује, То подбада ме, ко утварна пчела Што жаоку не исказује.

- 139 -

Јован Дучић: МИР

Хтео бих да знадем љубим ли и сада — И да добра нека светлост продре сени, И тишину овог умиреног јада, И падне на тамне путеве у мени. Да знам од куд тишти на дну душе тајно Неки мир што шуми, и песма што ћути, Док, кô задње птице кроз вече бескрајно, Очајно се журе закасли минути. Нит што више желим и нити што хоћу, Нит зна суза сама кô некад да лије, Да туга нарасте, као река ноћу... А све можда зато што љубим кô прије.

- 140 -

Милош Црњански: СЕРЕНАТА

Чуј, плаче месец млад и жут. Слушај ме, драга, последњи пут. Умрећу, па кад се зажелиш мене, не вичи име моје у смирај дана. Слушај ветар са лишћа свелог, жутог. Певаће ти: да сам ја љубио јесен, а не твоје страсти, ни чланке голе, но стисак грања руменог увенутог. А кад те за мном срце заболи: загрли и љуби грану што вене. Ах, нико нема части ни страсти, Ни пламена доста да мене воли: Но само јабланови вити и борови пусти поносити. Но само јабланови вити и борови пусти поносити.

- 141 -

Мика Антић: ЉУБАВ

Ово је песма за твоја уста од вишања и поглед црни. Заволи ме кад јесен дува у пијане мехове ја умем у свакој капији да направим јуни и немам обичне среће и немам обичне грехове. Поделићу с тобом све болести и здравља. Заволи моју прилику што се тетура низ дан. Сутра нас могу срести понори или узглавља. Свеједно, лепо је немати план. Лепо је не бити ни чиновник ни доктор. Упути телеграм моме оцу: ''Постоји тужна дивота ваш син не уме да људе спасава од смрти, он, знате, спасава од живота.'' Заволи траг мога осмеха на рубу чаше, на цигарети, и блатњав ход дуж улица које сигурно некуд воде. Бићемо сувише вољени или сувише проклети. Буди уз мене кад одем.

- 142 -

Пабло Неруда: СВИЂАШ МИ СЕ КАД ЋУТИШ

Свиђаш ми се кад ћутиш, јер тад си као одсутна, и чујеш ме издалека, и глас мој не дотиче те. Чини ми се као да су ти летеле очи и као да ти је пољубац један затворио уста. Како су ствари све испуњене душом мојом израњаш из ствари испуњена душом. Лептирице сна, души мојој си слична, и слична си речи меланхолија. Свиђаш ми се када ћутиш - и кад си као удаљена. И када - као да се жалиш, лептирићу у гукању. И чујеш ме издалека, и глас мој не дотиче те: Пусти ме да ћутим с ћутањем твојим. Пусти, да ти говорим с твојом ћутњом јасном као свећа једна, простом као прстен један као ноћ си, ћутљива, звездана. Ћутање ти је звездано, тако далеко и једноставно. Свиђаш ми се кад ћутиш, јер си као одсутна. Удаљена и болна као да си умрла. Једна реч тада, осмех, довољан је један. И весео сам, весео - што то није тачно.

- 143 -

Момчило Настасијевић: ТРАГ

Чудно ли ме слободи ово чудније ли веза. букнем у теби, врео се уливам, језа је ово, ох, језа. И траг путањама твој, па ме пали. А чудно застрепи срце, а студим. Љубећи шта ли то убијам, шта ли будим? Јер и пепео ће ветри разнети, а нема разрешења. Тону без потонућа, без дна у налажењу, без дна се изгубе створења.

- 144 -

И трагом куда сагорели све болнија су обнажења. Врео се уливам, а чудно застрепи срце, а студим. Љубећи шта ли то убијам, шта ли будим?

- 145 -

Ђура Јакшић: ЈЕДНОЈ НЕСТАШНОЈ ДЕВОЈЦИ

Зар пољубац мени старцу Дајеш млада са усана? Зар на моје старо раме Пада рука усијана? Је л` то љубав?... Је ли шала? Те је твоја рука мала На рамену седог старца Задрхтала, затрептала? Ил` си дошла, злурадице, Да ме варкаш, да ме једиш? Измучене старе груди Да повредиш, да позледиш? - Ја те љубим!... Тврдиш млада, Пуна јада, пуна нада - Али љубав седом старцу Веруј, душо, тешко пада... Увеле су груди моје, Твоја љубав ватра жива - Па се бојим, старац седи, Од пламена и горива.

- 146 -

Рабиндранат Тагоре: 65

Зовеш ли ме ти то поново? Дође вече. Умор се обавија око мене као руке жедне љубави. Зовеш ли ме ти то? Сав свој дан дао сам ти, свирепа владарко, мораш ли ме лишити и ноћи моје? Негде се све завршава, а нама припада самоћа таме. Зар је морао глас твој да је пробије и мене да погоди? Зар вече не свира своју свирку сна пред твојим вратима? И крилате звезде зар се никада не пружају тихо на небу изнад твоје немилосрдне куле? Не умире ли цвеће у твом цветњаку никада благо у прашини? Мораш ли ме звати, немирнице? Нека онда тужне очи љубави узалуд бде и плачу. Нека жижак гори у самотној кући. Нека сплав врати домовима уморне раднике. Ја се отимам од својих снова и хитам на твој позив.

- 147 -

Лаза Костић: МЕЂУ ЈАВОМ И МЕД СНОМ

Срце моје самохрано, Ко те дозва у мој дом? Неуморна плетисанко, Што плетиво плетеш танко Међу јавом и мед сном. Срце моје, срце лудо, Шта ти мислиш с плетивом? Ко плетиља она стара, Дан што плете, ноћ опара, Међу јавом и мед сном. Срце моје, срце кивно, Убио те живи гром! Што се не даш мени живу Разабрати у плетиву Међу јавом и мед сном!

- 148 -

Душан Костић: ПОНЕКАД

Понекад ми се учини да си облак који прође: био је и нестао. Била си грана, била си грожђе које сам једва, можда у сну унесен усном дотакао. Понекад осјетим, у осами, да је све тако брзо било метеор који је у тавно крило вода и трава пао: понекад зажелим да смо сами опет и опет, да дођу снови које сам ти некад шапутао.

- 149 -

Добриша Цесарић: МАЛА КАВАНА

Мала кавана. Трептање сунца и стол у куту за двоје - па ти ме љубиш, збиља ме љубиш, драго, једино моје. Мјесеце љубав у мени је расла, ал' ником то не хтједох рећи,. Био сам сам, испијен од чежње, а тако близу сећи. Да л' мого сам слутити овога јутра, блијед још од пробдите ноћи, да ћу ти меко шаптати ријечи, сањане у самоћи? И да ћу тог јутра, што ће се вјечно у ризници да злати, наић' на руку топлу и спремну да стисак ми дршћући врати?

- 150 -

Владислав Петковић Дис: МОЖДА СПАВА

Заборавио сам јутрос песму једну ја, Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао: Да је чујем узалуд сам данас кушао, Као да је песма била срећа моја сва. Заборавио сам јутрос песму једну ја. У сну своме нисам знао за буђења моћ, И да земљи треба сунца, јутра и зоре; Да у дану губе звезде беле одоре; Бледи месец да се креће у умрлу ноћ. У сну своме нисам знао за буђења моћ. Ја сад једва могу знати да имадох сан, И у њему очи неке, небо нечије, Неко лице, не знам какво, можда дечије, Стару песму, старе звезде, неки стари дан. Ја сад једва могу знати да имадох сан.

- 151 -

Не сећам се ничег више, ни очију тих: Као да је сан ми цео био од пене, Ил' те очи да су моја душа ван мене, Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних; Не сећам се ничег више, ни очију тих. Али слутим, а слутити још једино знам; Ја сад слутим за те очи, да су баш оне, Што ме чудно по животу воде и гоне: У сну дођу, да ме виде, шта ли радим сам. Али слутим, а слутити још једино знам. Да ме виде дођу очи, и ја видим тад И те очи, и ту љубав, и тај пут среће; Њене очи, њено лице, њено пролеће У сну видим, али не знам, што не видим сад. Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад. Њену главу с круном косе и у коси цвет, И њен поглед што ме гледа као из цвећа, Што ме гледа, што ми каже, да ме осећа, Што ми брижно пружа одмор и нежности свет, Њену главу с круном косе и у коси цвет. Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас; Не знам место на ком живи или почива; Не знам зашто њу и сан ми јава покрива; Можда спава, и гроб тужно негује јој стас. Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас. Можда спава са очима изван сваког зла, Изван ствари, илузија, изван живота, И с њом спава, невиђена, њена лепота; Можда живи и доћи ће после овог сна. Можда спава са очима изван сваког зла.

- 152 -

Бранко Миљковић: СОНЕТ О НЕПОРОЧНОЈ ЉУБАВИ

Нема је овде, све је више губим У часном кругу ког заборав руби. Ох, гипка слико варке, варко жива, кад камен вида њено лице бива. Дај ми снаге да непорочно љубим дане започео тужно. Ту се скрива бол без одјека и реч без одзива. О, дај ми снаге над силама грубим. Врати ми сличност да усним, док страва Тишти ми чело и ниче на столу. Она је део предела што спава. Помешана с ветром док ћути у сјају исцрпем будућност у свирепом болу што сања крв лета и пакао у рају.

- 153 -

Хорхе Луис Борхес: ПРАВЕДНИЦИ

Човек који обрађује свој врт како је желео Волтер. Онај који је захвалан што на земљи има музике. Онај што са задовољством открива неку етимологију. Два службеника која у некој кафани јужног предграђа играју ћутљиви шах. Керамичар, који смишља боју и облик. Штампар, који лепо компонује ову страну која му се можда и не свиђа. Жена и човек, који читају последње терћине изврсног спева. Онај што милује заспалу животињу. Онај што оправдава или жели оправдати зло које су му учинили. Онај који је захвалан што на земљи постоји Стивенсон. Онај што више воли да су други у праву. Те особе, које не знају једна за другу, спашавају свет.

- 154 -

Фридрих Шилер: РУКАВИЦА

Пред својом цирком, вртом лавова, Чекајући борбу љутих зверова, Шеташе краљ Франц. Са њим сама Властела, украс његова трона, И, као венац, широм балкона, Ту и круг отмених дама. Краљ диже прст. По том знаку Одскоче врата зверињаку И тихим ходом, поносан сав, Изиђе лав. Около обазресе. Погледа сву арену, Два пута страшно зену И гривом затресе, Затим се протеже И леже.

- 155 -

Краљ опет прстом даде знак И с других врата паде превор јак; А дивљим скоком, крвожедан, Улете тигар један. Спазивши лава саде Бесно урлати стаде; Снажно свој реп пружи, Њиме поче да кружи; Зарежа страшно, зину И око лава мину Опрезно; па мумлајући, У други крај се прући. И краљ поново руком даде знак. Тад излетеше хитро на арену Два леопарда у истом трену; Жељни да страшна почне игра Јурну на тигра. Њих страшне шапе дочепаше; Но ту лав ко - сила виша - Уста и рикну - све се утиша. И страшне мачке ове, Све жељне крви нове, У круг се поређаше. Тад рукавица с балкона се вину, И на крваву упућена бину, Гле те: Пред самог лава слете! А Кунигунда, горе на балкону, У подсмешљивом обраћа се тону Делоргу, витезу, па му збори: - Ако вам срце баш љубављу гори И осећаји ваши су пламени, Као што стално говорите мени, Донесите ми рукавицу ону!

- 156 -

И витез журно доле сиђе, У страшни цвингер стиже; И смело, лако Из круга страшног тако Он рукавицу диже. Запрепашћене језа проже Ритере, даме и велможе Од страха све претрну; Али он се с рукавицом врну. И похвала се глас захори ту; А Канигунда љупка, испред свију - Захвалност сија из њених очију Обећавајући му срећу сву. Но он - рукавицу баци јој у лице: - Не треба мени хвала, госпођице! Па се окрете и напусти њу.

- 157 -

Константин Симонов: ЧЕКАЈ МЕ

Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи само ме чекај дуго. Чекај ме и када жуте кише ноћи испуне тугом. Чекај и када врућине запеку, и када мећава брише, чекај и када друге нико не буде чекао више. Чекај и када писма престану стизати издалека, чекај и када чекање дојади свакоме који чека. Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи. Не слушај кад ти кажу како је време да заборавиш и да те наде лажу. Нек поверују и син и мати да више не постојим, нека се тако уморе чекати

- 158 -

и сви другови моји, и горко вино за моју душу нек пију код огњишта. Чекај. И немој сести с њима, и немој пити ништа. Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи, све смрти ме убити неће. Нек рекне ко ме чекао није: Тај је имао среће! Ко чекати не зна, тај неће схватити нити ће знати други да си ме спасила ти једина чекањем својим дугим. Нас двоје само знаћемо како преживех ватру клету, — напросто, ти си чекати знала као нико на свету.

- 159 -

Радјард Киплинг: АКО

Ако можеш да сачуваш разум кад га око тебе Губе и осуђују те; Ако можеш да сачуваш веру у себе кад сумњају у тебе, Али не губећи из вида ни њихову сумњу; Ако можеш да чекаш а да се не замараш чекајући, Или да будеш жртва лажи а да сам не упаднеш у лаж, Или да те мрзе а да сам не даш маха мржњи: И да не изгледаш у очима света сувише добар Ни твоје речи сувише мудре: Ако можеш да сањаш а да твоји снови не владају тобом, Ако можеш да мислиш, А да ти твоје мисли не буду (себи) циљ, Ако можеш да погледаш у очи Победи и Поразу И да, непоколебљив, утераш и једно и друго у лаж; Ако можеш да поднесеш да чујеш истину коју си изрекао Изопачену од подлаца у замку за будале, Ако можеш да гледаш - Твоје животно дело срушено у прах, И да поново прилегнеш на посао са поломљеним алатом;

- 160 -

Ако можеш да сабереш све што имаш И једним замахом ставиш све на коцку, Изгубиш, и поново почнеш да стичеш И никад, ни једном речју не поменеш свој губитак; Ако си у стању да присилиш своје срце, живце, жиле Да те служе још дуго, иако су те већ одавно издали И да тако истрајеш у месту, кад у теби нема ничега више До воље која им говори: "Истрај!" Ако можеш да се помешаш са гомилом А да сачуваш своју част; Или да општиш са краљевима и да останеш скроман; Ако те најзад нико, Ни пријатељ ни непријатељ не може да увреди; Ако сви људи рачунају на тебе, али не претерано; Ако можеш да испуниш минут који не прашта Са шездесет скупоцених секунди, Тада је цео свет твој и све што је у њему, И што је много више, Тада ћеш бити велики човек, сине мој.

- 161 -

Херман Хесе: БИТИ СРЕТАН

У животу не постоји никаква дужност осим дужности: бити сретан. Само смо зато на свету, а са свим дужностима, свим моралом и свим заповедима ретко чинимо једно другога сретним, јер и себе тиме не чинимо сретнима. Ако човек може бити добар, може то само онда када је сретан, када у себи има склада дакле када воли. То је било учење, једино учење на свету. То је рекао Исус, То је рекао Буда, То је рекао Хегел. За свакога је на овоме свету једино важно његово властито најунутарњије, његова душа, његова способност да воли. Ако је она у реду, онда је свеједно једе ли се просо или колачи, носе ли се драгуљи или рите; онда свет звучи заједно с душом, онда је добро.

- 162 -

Душко Трифуновић: ГРЕХ

Грешио сам много, а сад ми је жао Што нисам још више и што нисам луђе Јер само ће греси када будем пао Бити моје дело - а све друго туђе. Грешио сам много, учио да страдам Летео сам изнад ваше мере строге Живео сам грешно, још ћу, ја се надам Својим дивним грехом да усрећим многе. Грешио сам, признајем, нисам био цвеће Грешио и за све вас који нисте смели И сад део греха мог нико од вас неће А не бих га дао - ни кад бисте хтели.

- 163 -

Ана Андрејевна Ахматова: * * *

Нема у животу спокојног сата за који бих рекла да сам га заслужила; мени је доста мало звезданог злата, да не бих роптала и тужила. Кад ми пошаљеш бол сагнем се смерно; кад коракнем бојим се да нисам што скривила. Нема дела твог ком се не бих дивила, па, ма као црв, мало неизмерно. Ако ти желиш, зликовци ме вређати могу, Незаслужене ћу грехе да испаштам. Мени је слатко да патим и да праштам, ако је то мило праведном Богу

- 164 -

Мика Антић: СЕРЕНАДА

Месец је тупом кривом камом заклао једно вече жуто. Опрости, био сам скитница само, па сам у твоје очи залут'о. И сасвим неспретно просуо се као лопата врелог снега, насмејан, изгужване косе, од птица рањав, од цвета пегав. Опрости, увек морам да одем. Ветрове жуте јесен већ плаче. Језера - очи. Што квасе воде обале ниске за скитачем. Увек се бива леп на почетку. Помало добар. Помало тужан. Увек се бива на овом свету на крају туђ, на крају ружан. И увек само себе имамо и сан пун жеља, недоречен. Месец је тупом кривом камом заклао једно жуто вече.

- 165 -

Милутин Бојић: ХИМНА

Жедан сам те, Сласти, јер у души чујем Крик вечите жудње, и, кô идол свети, Постала си симбол у болу, у сети. Хоћу те, Животе, и страсно те штујем, У вртлогу страха ја о теби снујем. Рођен сам да будем пророк оној чети, Што ће ведра чела силно тебе хтети. Љубави н Срећо, кô кобац вас кљујем! Док дамари прште и играју жиле, Тонем у дубине, где се свесно скриле У дремежу тихом снене кћери Тајне. Тад врлине певам дубоким опелом, Истурених уста пијем снагом целом Сласти, сласти дубоке, бескрајне.

- 166 -

Васко Попа: ЉУБАВ НА ПРВИ ПОГЛЕД

Ти си мој почетак Који ме покренуо Свео сам се На твоју осовину Савсам се усијао Од твог првог обртаја Лепо ћу се путем поломити И сјединити се заувек с тобом У кршу и лому Нисам луд Да баш сада застанем Да се охладим И ружно поплавим

- 167 -

Велимир Живојиновић – Massuka: ТУГА

Пољуби ме, зачарај ме собом, затвори ми очи ћутањем; да, у трену заборава, тобом живим као сенка лутањем. Биће моје, тмуло од горчине, зажелело туђег живљења: једног трена сопствене даљине, једног даха без противљења. Пољуби ме, зачарај ме, сведи сасуд срца до изливања; обај душу, узми је, изведи, да почине од пребивања; да, у трену заборава, тобом живим као сенка лутањем, склопим очи уморне над собом, и исчилим у те ћутањем.

- 168 -

Херман Хесе: ЉУБАВ

Моје жедне усне опет траже Да их благословиш пољупцима, Моји прсти твоје траже. Желим поглед твојим очима да напојим, Да у твојој коси сакријем лице, Да увек будним, послушним рукама У заносу прихватим твоје, Да увек новим пламеном оживим Твоју лепоту, хиљаде и хиљаде пута, Док дан и ноћ – садашњост и прошлост За нас једно не постоје. Да се блажени и судбини захвални Винемо изван сваког бола, И изван домашаја овог света Све док мир не нађемо.

- 169 -

Мика Антић: ПОД СТАРИМ МОСТОМ

У мени вечерас ова река разбија огромна брда далека, мучи се, урличе, размиче кланце и кида своје зелене ланце и рије кроз моје срце риђе, јер мора некуда да изиђе. У теби вечерас та иста река чудно је мека. Сва је од млека, и час је златна, и час је плава. У њој се цео свет одсликава. Свако у себи реке друге под овим истим мостом сретне. Зато су наше среће и туге тако другачије истоветне.

- 170 -

Михаил Љермонтов: РАСТАЛИ СМО СЕ

Растали смо се - но лик лепи тај Још у срцу носим свом, Ко лепих дана одблесак и сјај, Ко љубав - душу милује ми њом. Страстима другим предадох се сам, Али вечно ја се сећам лика твог: Напуштен храм је ипак остао храм; Одбачен идол ипак оста - Бог.

- 171 -

Јован Дучић: ДУША

Зашто плачеш, драга, сву ноћ и дан цео: Изгубљена срећа још је увек срећа! И тај јад у души што те на њу сећа, То је један њезин заостали део. Не дај мутној сузи на суморно око: Срећа никад не мре, ни онда кад мине. Тај ехо ког једва чујеш из даљине, То још она збори у теби дубоко — У самотне ноћи, кад жалосно шуме Реке пуне звезда, горе пуне сена... До слуха та песма не допире њена, Но душа је слути, чује, и разуме.

- 172 -

Милош Црњански: ТРАГ

Желим: да после снова не остане траг мој на твом телу. Да понесеш од мене само тугу и свилу белу и мирис благ путева засутих лишћем свелим са јабланова.

- 173 -

Јехуда Амихај: У ЈАБУЦИ

Посећујеш ме у јабуци. Заједно чујемо нож како љушти око нас, пажљиво, да се кора не прекине. Говориш ми. Верујем твом гласу јер у њему има грудви чврстог бола као што у правом меду има грудви саћевог воска. Дотичем твоје усне прстима: и то је пророчки покрет. Усне су ти црвене, као што је сагорело поље црно. Све је то истина. Посећујеш ме у јабуци остаћеш са мном у јабуци све док нож не обави своје.

- 174 -

Пабло Неруда: СОНЕТ бр. 43

Тражим твој знак међу осталима, у оштрој и валовитој реци жена, плетенице, очи тек утонуле, јасне ноге што посрћу пловећи у пени. Одједном ми се учини да спазих твоје нокте, дугуљасте, утекле, сестре неке трешње, затим твоја коса - што пролази и чини ми се да видим како у води твој лик од ломаче гори. Гледах, али ниједна не имаде куцај твог срца, светло и мрачну глину из шуме коју си донела, ниједна није имала твоје малене уши. Ти си јасна, и потпуна, и једина међу свима и тако с тобом идем прелазећи и љубећи широки Мисисипи женственог ушћа.

- 175 -

Алекса Шантић: ПОД ВРБАМА

Сјај ђурђевске зоре ране Падао је преко страна, А ти крадом газила си У ријеку, испод грана. Врану свилу твоје косе Мрсио је вјетар ти'о; Ја, дршћући као трска, Под врбом сам скривен био. Сребрн талас о хрид голу Расипô се меко, мекше; Ја на твоја њедра бацих Струк вријеска и мелекше. Ти затрепта, мила, нага, И у воду сва се скупи... У љиљане лица твога Пурпурна се ватра упи... И док лептир кружио те Кô водени цвијет мио. Ја, дршћући као трска, Под врбом сам скривен био.

- 176 -

Стеван Раичковић: У МОЈОЈ ГЛАВИ СТАНУЈЕШ

У мојој глави станујеш: ту ти је Соба и мали балкон с ког пуца Видик на моје мисли најтананије. Понекад слушаш како ми закуца Срце ко живи лептир из кутије. Ја ти одшкринем врата: низ басамаке Силазиш у врт за ког нико не зна. На поветарцу лебдиш попут сламке. (Док за то време, можда: неопрезна Стојиш на неком рубу, испред замке...) Некад (у мојој глави док баш скачеш У морску пену, испод сунца, гола) спазим те како по киши прескачеш Барице и сва у блату до пола Журиш на посао с лицем ко да плачеш. Пролази дан за даном и сва свота Времена твог се по два пута збира: Па пола око мога клупка мота.

- 177 -

Видим са твога лица пуног мира Да не знаш како живиш два живота. У мојој глави станујеш и дубиш Црне и беле ходнике за моје Мисли: како ми бежиш ил ме љубиш? Ван тебе друге мисли не постоје. Само док спавам ти се некуд губиш...

- 178 -

Сергеј Јесењин: НЕ ПИТАЈ МЕ О БОСФОРУ ВИШЕ

Не питај ме о Босфору више, Ја ти не знам одговор да дам. Твоје очи море ми открише Као плави разбуктали плам. Никад нисам с караваном свиле Путовао у багдадски крај. Пригни к мени своје груди миле, Дај да клекнем, одмора ми дај. Залуд молбе и жар мој - пред њиме Теби увек свеједно ће бити Што Русија – то далеко име – Каже да сам песник знаменити. Мојом душом хармоника гуче, Месечина сија и пси лају. Персијанко, зар ништа не вуче Тебе плавом далекоме крају? Не дођох ти због чаме и муке, Кроз маглу сам зов твој чуо ја, И лабуђе ти си свила руке Око мене, као крила два.

- 179 -

Мир одавно од судбине тражим, Али прошлост проклети не желим. О својој ми домовини кажи Нешто лепо, да се развеселим. Надјачај ми хармонике јеку, Нек’ чарима новим се омамим, Да, жалећи девојку – северку, Не уздишем, не снатрим, не чамим. Па нек нисам био на Босфору, Опис његов могу да ти дам, Јер се очи твоје, сличне мору, Таласају као плави плам.

- 180 -

Момчило Настасијевић: ЈЕДИНОЈ

Пјан тобом, смешак је врели. Тамом на зенице отворим твоју таму, ја, о једини ја. Чедну ми пролет, паклени пламен навестиш, ти, о једина ти. Чедни то пресахнути у плоду, ил’ иза пламена гар јадовно голотињом у небо, једно је, о једина: до у беспуће, знај, путем је овим грење. И дубље ли нас нема, дубље се отвори спасење.

- 181 -

Јован Дучић: ЖЕНА

Ја сневам о жени, већој но све жене, Чија ће лепота бити тајна свима, Што је као божји дах у просторима, Који не дотаче никог осим мене. Њен чар да је моје велико откриће; Да мирно присуство те чудесне жене Не разуме више нико осим мене, Осим моје вечно очарано биће. И пред чијом гордом лепотом од свију Само ја отворих очи очаране, И срце кô црни цвет из глухе стране, Невидљиве капи док на њега лију. И њена лепота, тако недогледна, Необешчашћена хвалама глупакâ, Да обиђе тихо, као снопље зрака, Све тамне путеве душе, само једне. И ја кључар чудне лепоте, да с тајном Срећом видим јасно да је ова жена Од истога светлог ткива начињена Од кога и болни мој сан о бескрајном.

- 182 -

Сима Пандуровић: ЖЕНА

Jа сам своју душу у твој живот прен’о И све твоје мане, грехе и врлине Заволео тамном страшћу, драга жено, Страшћу ради које живи се и гине. Ти си светлост моје радости и туге И молитва чиста срца у самоћи, Радост мојих снова у бојама дуге, Вера мога бића у дану и ноћи. Кад причешће дође душе коју звона Зову вечном царству чистоте и мира, Ти си моје вере велика Мадона Пред којом се цели из светог путира. Што живимо дуже, везани смо чвршће. Ти си тамна тежња нагона и жуди И разблуде моје, кад на мени дршће Све, а похота се почиње да буди. Кад инстинкт са свешћу стане да се бори, Кад се вани проспе месечина бêла, Црвен пламен мојих страсти увек гори На грешном олтару твог мирисног тела. И сто тамних веза у нама се спаја: Веза раних снова о вечној лепоти, Веза нашом децом, радости и ваја, И перверзне страсти и душе и плоти.

- 183 -

Густав Крклец: ТИ И ЈА

Осјећам живо сребро твоје бити жедну кап у сваком зрнцу крви животно ткиво од дрхтавих нити које се раскида, расплеће и мрви . Жеља ти је жарка. Још никад не оста кап од млаза који додирнуше уста. Не знам зашто нема међу нама моста као да нас дијели провалија пуста. Прсти што би хтјели да се чврсто сплету у два клупка ватре и сребрене сласти у простору дршћу - сами су на свијету у самоћи жудње, у проклетству страсти. Тијела што би хтјела да се тијесно здруже преточе у једну бујицу од миља вену, усамљена, к'о јесење руже јер на истом путу имамо два циља . Ти би хтјела вјечно, чему нема мјере ја би дао све за занос једног часа. Ти сумњаш у тренутак, а ја имам вјере, у вјечност тренутка у тренутак спаса.

- 184 -

Дођи сва од сунца, сва од вреле ватре на мој пусти лежај, дај ми своје крви. Боље да нас муња једне страсти сатре него да нас мртве (једном) точе црви. Пропадни у мени, преточи се, дај се расплети кроз моје вијуге и ткива, све је на том свијету само кратка варка, Рај се осјети за тренутак - а вјечност је сива!

- 185 -

Добриша Цесарић: МА КАКО УЗДИГЛО СЕ СРЦЕ

Ма како уздигло се срце, Клонути мора, мора пасти Судбино, прије но ми клоне, О дај му још једанпут цвасти! Још једном опиј га и дигни Милином једне младе жене, Још једне заљубљене очи За ове очи занесене. Кад већ се мора у том срцу Угасит младост, а за вазда, Са својим благом, слично шкрцу Нек не умре, већ нек се разда! Још неколико јасних дана, Да цијелог себе у њих згуснем, И грлећи се, љубећи се Остатак младости да уснем.

- 186 -

Рабиндранат Тагоре: ГРАДИНАР

31. Моје срце, птица дивљине, нашло је своје небо у твојим очима. Оне су колевка јутра, оне су царство звезда. Моје су песме потонуле у дубине њихове. Пусти ме само да се винем у то небо, у његово осамно беспуће. Пусти ме само да делим његове облаке, да ширим крила у сјају његовога сунца.

- 187 -

Васко Попа: ОЧИЈУ ТВОЈИХ ДА НИЈЕ

Очију твојих да није Не би било неба У малом нашем стану Смеха твога да нема Зидови не би никад Из очију нестајали Славуја твојих да није Врбе не би никад Нежне преко прага прешле Руку твојих да није Сунце не би никад У сну нашем преноћило

- 188 -

Десанка Максимовић: СРЕЋА

Не мерим више време на сате, ни по сунчевом врелом ходу дан ми је кад његове се очи врате и ноћ кад поново од мене оду. Не мерим срећу смехом, ни тиме да ли је чежња моја од његове јача; срећа је моја кад болно ћутим с њиме и кад нам срца бију ритмом плача. Није ми жао што ће живота воде однети и моје гране зелене; сад нека младост и све нека оде: он је задивљен стао крај мене.

- 189 -

Еуђенио Монтале: за К.

Мислим опет на твој осмех: он је за ме бистра, низ кршевита жале случајно бризнула вода, огледалце у коме бршљанова цваст титра; а над свиме загрљај ведрог небеског свода. То је моје сећање; не знам рећи да ли се на твом лицу слободна душа чедно огледа или си од луталица које светско зло разједа и своју патњу свуда као амајлију носе. Али ово ти могу рећи: твој замишљен лик ћудљиве срџбе у талас спокоја урања и лице се твоје помаља из мог сивог сећања право попут младе палме пропет врх.

- 190 -

Милан Ракић: ЛЕПОТА

Јест, нема на теби ниједнога дела Да се моме оку могао да сакрије, Ниједног превоја блиставог ти тела Да се мој пољубац на њ спустио није. Знам те тако добро: у растанка часе Ти преда ме ступаш сва сјајна и жива, Знам када ће сузе око да ти квасе, Знам кад ти се душа милоштом прелива, А кад у њој носиш сву топлину Југа... Па ипак си сваког дана нова мени, Увек нова, увек тако чудно друга, И никада слична јучерашњој жени. Та моћ твоја чудна заслепљава мене Разноврсним сјајем, мирисом и бојом. -Ох, буди једанпут ко и друге жене, Да одахнем најзад пред лепотом твојом.

- 191 -

Хорхе Луис Борхес: ДАНАС

Данас бих могао – да те волим као јуче, као сутра, као сваки дан. Данас бих могао.. отићи далеко – пуно даље него што је време, пуно даље него што очи досежу. Данас бих могао пружити руку низ укрштенице збуњеног срца и дотаћи златну рибицу за срећу. Данас бих, најзад, могао да се пробудим срећан кад сам те већ сањао и твоје усне сном љубио! Све бих данас могао јер данас је добар дан: за херојски живот обичног темпа, за љубав и понеки пољубац што га тамо далеко на твоје чело сместа поветарац ушуњавши се између завеса ношен мојом жељом и сребрном траком месеца

- 192 -

Јован Дучић: РЕФРЕН

Сневај да увидиш да пролазни снови Још најближе стоје постојаној срећи; Да не питаш никад - зашто јади ови, А не који други, а не који трећи. Љуби, љуби силно, увек истоветан; У љубави само можеш јасно знати, Како мало треба да се буде сретан И сто пута мање да се вечно пати. И умри да спасеш веровање чисто, Да си кадгод стао пред истином голом; И да у животу ниси једно исто - Једном звао срећом, а други пут болом.

- 193 -

Станислав Винавер: МИ СЕ ЧУДНО РАЗУМЕМО

Ми се чудно разумемо ко два бола, ко два вала ко два моста у открића: ја те волим чудно, немо, ти си она чудна мала, машта древна мога бића. О теби су питалице од векова моје биле, одговор о ком се сања, одговор је твоје лице ти си слика оне виле; из дечачких нагађања. И сви стари снови, ево полагано надолазе ко да иде време тавно; сваки гест твој ја сам снево, знам напамет твоје фразе сваку реч сам чуо давно.

- 194 -

Милош Црњански: ПРИЧА

Сећам се само да је била невина и танка и да јој је коса била топла, као црна свила у недрима голим. И да је у нама пре уранка замирисо багрем бео. Случајно се сетих невесео, јер волим: да склопим очи и ћутим. Кад багрем догодине замирише, ко зна где ћу бити. У тишини слутим да јој се имена не могу сетити никад више.

- 195 -

Жак Превер: ЗА ТЕБЕ ЉУБАВИ

Отишао сам на птичју пијацу и купио птице за тебе љубави. Отишао сам на цветну пијацу и купио цвеће за тебе љубави. Отишао сам на пијацу гвожђа и купио окове тешке окове за тебе љубави. А онда сам отишао на пијацу робља и тражио те али те нисам нашао љубави.

- 196 -

Иво Андрић: ЛАЊСКА ПЕСМА

Миришу силно бијели цв'јетови и пада ситна киша прољетна, ја киснем сам. О нико не зна како је тешко ходити сам и болестан, без игдје иког свога, у златно прољеће. У срцу моме нема љубави, у срцу мом су тавни спомени, давни и мучни. Силно миришу бијели цв'јетови. Киснем. Без мира, без љубави. Сам и жалостан.

- 197 -

Мика Антић: ПЕСМА ЗА НАС ДВОЈЕ

Знам, мора бити да је тако: никад се нисмо срели нас двоје, мада се тражимо подједнако због среће њене и среће моје. По образима ветар ме млати. Чупа дрвећу жуту косу. У који део града да свратим? Дан је низ мутне улице просут. Вуцарам около два празна ока, гледам у лица пролазника. Кога да питам, смешан и мокар, зашто је нисам срео никад? Ил' је већ било? Требало корак? Можда је сасвим до мене дошла, ал' ја: за угао скренуо, горак, а она: не знајући прошла. Можда смо целу јесен обишли у жудњи лудој, подједнакој, а за корак се мимоишли? Да. Мора бити да је тако.

- 198 -

Стеван Раичковић: У ЗИМСКИ СУМРАК

Куда побећи у овај дан? У густи снег? У пусти врт? Пасти у меки болесни сан Као на смет, под лед, у смрт? Куда побећи са овог дна? Високо негде? Још дубље? Где? Ево већ тешке руке сна Прибијају те коцем за тле. Куда побећи у овај час Кристално празан, слеп и чист? О где су врата? Где је спас? То тонеш већ у тупи сан. Срце тек шушка ко суви лист. Зар никуд побећи у овај дан?

- 199 -

Иво Андрић: ЖЕЂ

Остадох те жељан, једног летњег дана, О, сребрна водо, из туђега врела. То је било давно - Свака ми је стаза данас обасјана Сунцем и лепотом. Срећа ме је срела. Из стотину врела жеђ моја сад пије, Али мира не нађох нигде, јер ме никад Ватра прве жеђи оставила није.

- 200 -

Жак Превер: ТАМНИЧАРЕВА ПЕСМА

Куда лепи тамничару Са тим кључем попрсканим крвљу Идем да ослободим ону коју волим Ако још има времена А њу сам затворио И нежно и свирепо На најскровитијем месту својих жеља На најдубљем месту својим немира У лажи будућности У глупости заклињања Хоћу да је ослободим Јер хоћу да је слободна По цену и да ме заборави По цену и да оде Па чак и да се врати И да ме још воли Или да заволи другог А ако јој се тај допадне Па она оде И ја останем сам Сачуваћу само Сачуваћу вечно На својим длановима До последњег даха Благост њених груди извајаних љубављу

- 201 -

Душко Радовић: ПЛАВИ ЖАКЕТ

Баш сам био у плавом жакету када сретох Васиљевић Цвету. Да л' због мене, да ли због жакета, превари се, окрете се Цвета. Ја јој рекох: ''Добар вечер, Цвето, с допуштењем - мало бих прошет'о...'' Да л' због мене, да ли због жакета превари се и пристаде Цвета. Таман све то - кад залаја псето! Ја јој рекох: ''Држ' се мене, Цвето!'' Да л' због мене, да ли због жакета, превари се, придржа се Цвета. Беше лето кад је божур цвет'о, оде псето, ја у поље скретох. Да л' због мене, да ли због жакета, превари се па скрете и Цвета. И логично, с обзиром да скретох плави жакет на ливаду метох. Да л' због мене, да ли због жакета превари се и спусти се Цвета. Прође лето и још пет-шест лета, сад се Цвета мојом кућом шета, из разлога екстра квалитета - да ли мене или мог жакета.

- 202 -

Васко Попа: ОДЛАЗАК

Нисам више ту С места се нисам померио Али ту више нисам Нека уђу Нека прегледају нека претраже Воденица у сенци ребара Зрелу празнину меље Опушци јевтиних снова У пепељари се диме Нисам више ту Привезан чамац њише се На црвеним таласима Пар недозрелих речи У облачном грлу виси Нисам више ту С места се нисам померио Али сам већ далеко Тешко да ће ме стићи

- 203 -

Јован Јовановић Змај: ЉУБИМ ЛИ ТЕ

Љубим ли те... ил' ме санак вара, Што те удиљ уза ме дочара; Љубим ли те... ил' ме душа вара Што се удиљ с тобом разговара; Љубим ли те... ил' ме безум гања, нема вида, немам осећања; Љубим ли те... ил' љубави није - Што се грли, то су саме змије; Љубим ли те... ил' ме и нема, Или тебе, - нас ниједно нема; Љубим ли те... или нема света, нема сунца, ни росе, ни цвета, Већ све тмина, што је пако меси, А по тмини витлају се беси, А међ њима прабесина спава - Моју љубав у сну измишљава.

- 204 -

Мика Антић: СЕНКА

Због свега што смо најлепше хтели хоћу уз мене ноћас да кренеш. Ма били светови црни, ил бели, ма били путеви хладни, ил врели, немој да жалиш ако свенеш. Хоћу да држиш моју руку, да се не бојиш ветра и мрака, усправна и кад кише туку, једнако крхка, једнако јака. Хоћу уз мене да се свијеш, кораке моје да ухватиш, па са мном бол и смех да пијеш и да не желиш да се вратиш. Да са мном испод црног неба пронађеш хлеба комадић бели, пронађеш сунца комадић врели, пронађеш живота комадић зрели.

- 205 -

Ил цркнеш ако црћи треба због свега што смо најлепше хтели.

- 206 -

Васко Попа: ПЕПЕЛА

Једни су ноћи – други звезде Свака ноћ запали своју звезду И игра црну игру око ње Све док јој звезда не изгори Ноћи се затим међу собом поделе Једне буду звезде Друге остану ноћи Опет свака ноћ запали своју звезду И игра црну игру око ње Све док јој звезда не изгори Ноћ последња буде и звезда и ноћ Сама себе запали Сама око себе црну игру одигра

- 207 -

Мира Алечковић: ЧЕКАЊЕ

Не могу више да будем сама Сама сред људи, а улице шумне у граду сама сред сале а она врви од света Нећу да ме занавек прогута тама Да ми се последњи кораци полако прикраду Мени се с тобом обалом шета Крај наше брезе, крај сенке њене на зиду Свеједно да л’ сам ти друга, трећа или пета Или ко зна која жена по реду Осећам, последња сам ти драга жена Она која се увек највише воли Она с којом се сан недосањан сања, Она с којом растанак највише боли Видим последњим путем неповратног трена вранце времена обвија предсмртна пена мру нежни тренуци пролећа и јесени Идемо и осећам да је остала мени Сва она у теби љубав недоречена

- 208 -

Жак Превер: ПЕСМА ИЗ МЕСЕЦА МАЈА

Мазга краљ и ја Умрећемо сутра Мазга од глади Краљ од досаде Ја од љубави Парче креде На табли дана Пише наша имена Ветар у јабланима Зове нас по имену Мазга човек краљ Сунце Црне Крпе Већ нам је избрисало имена Свежа вода из травњака Песак из пешчаника Ружа из црвеног ружичњака Пут од куће до школе Мазга краљ и ја Умрећемо сутра Мазга од глади Краљ од досаде А ја од љубави

- 209 -

У месецу мају Живот је трешња Смрт коштица Љубав трешњино дрво.

- 210 -

Оскар Давичо: ВОЛИМ ТВОЈЕ РУКЕ

Волим твоје руке за играчке то тело кога скоро нема. Жена је само у мекоти мачке што у твом струку преде и дрема. Како да нађем руке детиње да ти објасним шта љубав значи, а да не раним то мало звериње; усну на којој се мрве колачи.

- 211 -

Сергеј Јесењин: МЕЊАЈУЋИ РУБЉУ ЗА ТУМАНЕ

Мењајући рубљу за тумане, Свог мењача данас ја замолих Да ми каже како ћу да шанем Лепој Лали на персијском: волим. Рекох тише него вански вали, Упитах га од лахора блаже Да ми шапне како лепој Лали Реч "пољубац" нежно ја да кажем. И упитах још, а препун срама, Душе пуне неодлучног боја, Када са мном Лала буде сама Како да јој кажем да је "моја". Одговори кратко мењач мени. О љубави речи ту не зборе, О њој тек су уздаси скривени, О њој очи ко драгуљи горе. Пољупци су страсти безимене А не речи у гроб урезане, Пољупци су руже распршене, Латице на усни растапане.

- 212 -

Сувишне су за љубав поруке, Од ње саме гори се и зебе. "Ти си моја" - нека кажу руке Што скидаху црни зар са тебе.

- 213 -

Алекса Шантић: ПОД ЈОРГОВАНОМ

''Kо ти, шћери, покида ђердане? Ко ти просу бисер и мерџане?'' ''Јутрос рано ја у башту, мати, Одох прве јорговане брати, За ђердан ми запе росна грана, Па се просу испод јоргована...'' ''А што су ти мутне очи тако? Кô да ниси спавала никако?'' ''Негдје славуј пјеваше са гране, Па га слушах све до зоре ране.'' ''Моја шћери, моја туго, јао, А ко Ти је њедра раскопчао?'' ''Не карај ме, не љути се на ме, Пуце, мајко, попуцале саме.''

- 214 -

Алфред де Мисе: МИСЛИ НА МЕ

Мисли на ме кад сунце истече Са блиставих зориних видика; Мисли на ме када сетно вече Прође с плаштом сребрнастих тмина; Кад те срце устрептало зове На вечерњих уживања снове. Слушај из ноћне таме Гласове шуме саме: Мисли на ме! Мисли на ме када судбе пути Заувек ме од тебе раздвоје; Време тугом кад срећу помути И саломи јадно срце моје Мисли: мада час растанка боли - Не одвоји онога што те воли Док живота буде за ме Чућеш куцање срца саме: Мисли на ме! Мисли на ме када дође доба Да заувек мене земља скрије; Мисли на ме кад врх мога гроба Цвет усамљен своје круне свије, И тада ће из вечна покоја Теби доћи верна душа моја. И тад ћеш, сред ноћне таме, Чути јецање ноћи саме: Мисли на ме!

- 215 -

Васко Попа: ПАХУЉИЦА СИ СНЕЖНА

Пахуљица си снежна Тишину око мене Што распева Грана си ми расцветана Осмех на уснама Што ми запали Олуја си летња Крила што ми да И поломи Дуња си зрела У срце што ми падне Дубоко

- 216 -

Милош Црњански: РАСТАНАК КОД КАЛЕМЕГДАНА

Растали смо се и сишли из града. Као две сузе, кад напоредо кану, са набораног лица. На води су нас чекале лађе. Твоја ода прва. Моја је обилазила острва. Седео сам погурен и црн, пуст, као Месечева сенка. Нове сенке Моје су руке нове сенке, побледеле су мирне, ко уморна свирала после теревенке кад их месечина дирне. Оне све сенче драго и нежно,

- 217 -

и љубе све што се губи, у небо мутно, бескрајно снежно, у снег што сахрањива, кад љуби. Сенка је њина као паучина танка, што дрхти немоћно, меко. Ја сам на свету свему успаванка, а мир је мој далеко. Моје су ране болне и нове, а мисли сузне, неопрезне. Блажени који по мору плове, и не остају да чезне. Мисли се моје ничег не клоне. Без суморне наде и спаса пусте радосно у видик тону у зрак што их таласа. У бол и грех и крвопролића. Са тугом новом и безданом у сласт витлају жељом необузданом, као свело лишће, сва бића.

- 218 -

Витомир Вито Николић: * * *

Колико кукавичлука треба за једну храброст о јутро добродошло и колико опет храбрости за кукавичлук срце моје. Чије срце ноћас грије твој весели звонки смијех. Срећо моја давно прошла, коме ли си добродошла. 20. август 1973.

- 219 -

Јован Дучић: ПОВРАТАК

Кад мој прах, Творче, мирно пређе У грумен глине ужежене, Тад неће више бити међе Између тебе и измеђ мене. Кад сврши ропство два начела Духа и тела, зла и добра, Пашће тад уза свих почела У задњој берби коју обрах. И постајући безобличан, На повратку свом старом путу — Теби ћу бити опет сличан, И првом дану и минуту. Носећ' у шаци прегршт сунца, У зеницама неба комад, Сићи ће најзад са врхунца Тај астрални и вечни номад! Као у сјају новог дана, Дирнута крилом ветра блага, Гранчица мирте зањихана Не оставивши нигде трага.

- 220 -

СПИСАК ПЕСАМА:

1. Јован Дучић: ПЕСМА ЖЕНИ 2. Тин Ујевић: ИГРАЧКА ВЈЕТРОВА 3. Душко Трифуновић: ЗАДЊЕ ВЕСТИ 4. Пабло Неруда: СОНЕТ бр.11 5. Херман Хесе: ЗАВОДНИК 6. Емили Дикинсон: ` ` ` 7. Мира Алечковић: СРЕЋА 8. Десанка Максимовић: ТАКВА САМ ЈА 9. Рабиндранат Тагоре: Градинар 49 10. Добриша Цесарић: СРЦЕ 11. Јован Дучић: ЗАВЕТ 12. Милош Црњански: СМИРАЈ 13. Владислав Петковић Дис: ПОЕНТА 14. Милан Ракић: ТУГА 15. Војислав Илић: ЕЛЕГИЈА 16. Емили Дикинсон: ### 17. Велимир Рајић: МОЈ САН 18. Сергеј Јесењин: КО САМ - ШТА САМ 19. Алекса Шантић: И ОПЕТ МИ ДУША СВЕ О ТЕБИ САЊА 20. Лаза Костић: ОБЈЕСЕН 21. Бранко Миљковић: ПРВА ЉУБАВНА ПЕСМА 22. Мика Антић: ИКОНА 23. Милутин Бојић: ОДБЛЕСАК 24. Стеван Раичковић:ТИ СИ МОЈ ЖИВОТ ВИДЕЛА ИЗ БЛИЗА 25. Никола Шоп: НЕВИНОСТ 26. Еуђенио Монтале: ~~~ 27. Иво Андрић: ЛЕПА, МЛАДА ЖЕНА ГОВОРИ 28. Ристо Ратковић: БИВШИ АНЂЕЛИ 29. Ристо Тошовић: КАД СИ ГОЛА 30. Артур Рембо: ПРВО ВЕЧЕ 31. Хорхе Луис Борхес: ПРЕТЊА 32. Марина Ивановна Цветајева: * * * 33. Десанка Максимовић: ПРОЛЕТЊА ПЕСМА 34. Мика Антић: САМОЋА 35. Милош Црњански: ПРИВИЂЕЊА 36. Михаил Љермонтов: И ПУСТО И ТУЖНО 37. Алекса Шантић: ПРОЉЕЋЕ 38. Ристо Ратковић: ПОНОЋ МЕНЕ

- 221 -

39. Бранко Радичевић: БОЛЕСНИКОВ УЗДИСАЈ 40. Жак Превер: ФИЈЕСТА 41. Херман Хесе: ПОНОВНИ СУСРЕТ 42. Добриша Цесарић: ПОВРАТАК 43. Владислав Петковић Дис: ТАЈНА 44. Еуђенио Монтале: *** 45. Пабло Неруда: СОНЕТ бр.66 46. Растко Петровић: ВОЛЕЋУ НОЋ, ЊУ И ЗЕМЉУ 47. Милутин Бојић: XXI СОНЕТ 48. Лаза Костић: ЅANTA MARІA DELLA ЅALUTE 49. Ана Андрејевна Ахматова : **** 50. Ђура Јакшић: СТАЗЕ 51. Милан Ракић: ИСКРЕНА ПЕСМА 52. Јехуда Амихај: КО БЕШЕ ТУ 53. Иво Андић: ТАМА 54. Тин Ујевић: МЕНИ БЕЗ МЕНЕ 55. Вељко Петровић: ЕРОТИКА 56. Рабиндранат Тагоре: ***** 57. Јован Дучић: СИМБОЛ 58. Чарлс Буковски: ЧУДО НАЈКРАЋЕ ТАЈНЕ 59. Бертолд Брехт: СЕЋАЊЕ НА МАРИЈУ А. 60. Бранко Миљковић: ЉУБАВ ПОЕЗИЈЕ 61. Сима Пандуровић: БИСЕРНЕ ОЧИ 62. Десанка Максимовић: СТРЕПЊА 63. Јован Дучић: ЗАМОР 64. Бранко Миљковић: УЗАЛУД ЈЕ БУДИМ 65. Велимир Рајић: НА ДАН ЊЕНОГ ВЕНЧАЊА 66. Јован Дучић: ВРАЋАЊЕ 67. Жак Брел: НЕМОЈ, НЕМОЈ ИЋИ 68. Карл Сандберг: ПОСТОЈИ МЕСТО ГДЕ ЉУБАВ ПОЧИЊЕ 69. Добриша Цесарић: НОЋ ТАЈАНСТВЕНА 70. Ђура Јакшић: КРОЗ ПОНОЋ 71. Милан Ракић: ЧЕЖЊА 72. Васко Попа: ДАЛЕКО У НАМА 73. Жак Превер: БАРБАРА 74. Стеван Раичковић: САМО ЈЕ БУДИЛА МИР 75. Рабиндранат Тагоре: ТИ И ЈА 76. Сергеј Јесењин: ТИ НЕ ВОЛИШ И НЕ ЖЕЛИШ МЕНЕ 77. Алекса Шантић: ЈЕСЕН 78. Сергеј Јесењин: ДАЛЕКА ВЕСЕЛА ПЕСМА

- 222 -

79. Милош Црњански: МИЗЕРА 80. Рабиндранат Тагоре: БОЖЕ МОГ ЖИВОТА 81. Милутин Бојић: ПОЉУБАЦ 82. Десанка Максимовић: ПРЕДОСЕЋАЊЕ 83. Мира Алечковић: ХАЉИНА 84. Владислав Петковић Дис: НИРВАНА 85. Витомир - Вито Николић: УМЈЕСТО МОЛИТВЕ ЗА ДАЛЕКУ 86. Марина Ивановна Цветајева: * * * 87. Микеланђело Буонароти: ТЕШКО МЕНИ 88. Рабиндранат Тагоре: *** 89. Милан Ракић: СЕТНА ПЕСМА 90. Јарослав Врхлицки: СТАРА БАЛАДА О ЉУБАВИ 91. Душко Трифуновић: ЉУБАВ НЕМА БОЉЕ ДАНЕ 92. Сергеј Јесењин: РАСТАНАК 93. Микеланђело Буонароти: **** 94. Чарлс Буковски: СМРТ ПУШИ МОЈЕ ЦИГАРЕ 95. Хорхе Луис Борхес: ТРЕНУЦИ САМО 96. Пабло Неруда: ОВЕ НОЋИ 97. Добриша Цесарић: БАЛАДА ИЗ ПРЕДГРАЂА 98. Тин Ујевић: СВАКИДАШЊА ЈАДИКОВКА 99. Јован Дучић: ЉУБАВ 100. Перси Биш Шели: ФИЛОЗОФИЈА ЉУБАВИ 101. Рајнер Марија Рилке: ЉУБАВНА ПЕСМА 102. Емили Дикинсон: *** 103. Јован Дучић: МИР 104. Милош Црњански: СЕРЕНАТА 105. Мика Антић: ЉУБАВ 106. Пабло Неруда: СВИЂАШ МИ СЕ КАД ЋУТИШ 107. Момчило Настасијевић: ТРАГ 108. Ђура Јакшић: ЈЕДНОЈ НЕСТАШНОЈ ДЕВОЈЦИ 109. Рабиндранат Тагоре: 65 110. Лаза Костић: МЕЂУ ЈАВОМ И МЕД СНОМ 111. Душан Костић: ПОНЕКАД 112. Добриша Цесарић: МАЛА КАВАНА 113. Владислав Петковић Дис: МОЖДА СПАВА 114. Бранко Миљковић: СОНЕТ О НЕПОРОЧНОЈ ЉУБАВИ 115. Хорхе Луис Борхес: ПРАВЕДНИЦИ 116. Фридрих Шилер: РУКАВИЦА 117. Константин Симонов: ЧЕКАЈ МЕ 118. Радјард Киплинг: АКО

- 223 -

119. Херман Хесе: БИТИ СРЕТАН 120. Душко Трифуновић: ГРЕХ 121. Ана Андрејевна Ахматова: * * * 122. Мика Антић: СЕРЕНАДА 123. Милутин Бојић: ХИМНА 124. Васко Попа: ЉУБАВ НА ПРВИ ПОГЛЕД 125. Велимир Живојиновић – Massuka: ТУГА 126. Херман Хесе: ЉУБАВ 127. Мика Антић: ПОД СТАРИМ МОСТОМ 128. Михаил Љермонтов: РАСТАЛИ СМО СЕ 129. Јован Дучић: ДУША 130. Милош Црњански: ТРАГ 131. Јехуда Амихај: У ЈАБУЦИ 132. Пабло Неруда: СОНЕТ бр. 43 133. Алекса Шантић: ПОД ВРБАМА 134. Стеван Раичковић: У МОЈОЈ ГЛАВИ СТАНУЈЕШ 135. Сергеј Јесењин: НЕ ПИТАЈ МЕ О БОСФОРУ ВИШЕ 136. Момчило Настасијевић: ЈЕДИНОЈ 137. Јован Дучић: ЖЕНА 138. Сима Пандуровић: ЖЕНА 139. Густав Крклец: ТИ И ЈА 140. Добриша Цесарић: МА КАКО УЗДИГЛО СЕ СРЦЕ 141. Рабиндранат Тагоре: ГРАДИНАР 142. Васко Попа: ОЧИЈУ ТВОЈИХ ДА НИЈЕ 143. Десанка Максимовић: СРЕЋА 144. Еуђенио Монтале: за К. 145. Милан Ракић: ЛЕПОТА 146. Хорхе Луис Борхес: ДАНАС 147. Јован Дучић: РЕФРЕН 148. Станислав Винавер: МИ СЕ ЧУДНО РАЗУМЕМО 149. Милош Црњански: ПРИЧА 150. Жак Превер: ЗА ТЕБЕ ЉУБАВИ 151. Иво Андрић: ЛАЊСКА ПЕСМА 152. Мика Антић: ПЕСМА ЗА НАС ДВОЈЕ 153. Стеван Раичковић: У ЗИМСКИ СУМРАК 154. Иво Андрић: ЖЕЂ 155. Жак Превер: ТАМНИЧАРЕВА ПЕСМА 156. Душко Радовић: ПЛАВИ ЖАКЕТ 157. Васко Попа: ОДЛАЗАК 158. Мика Антић: СЕНКА

- 224 -

159. Јован Јовановић Змај: ЉУБИМ ЛИ ТЕ 160. Васко Попа: ПЕПЕЛА 161. Мира Алечковић: ЧЕКАЊЕ 162. Жак Превер: ПЕСМА ИЗ МЕСЕЦА МАЈА 163. Оскар Давичо: ВОЛИМ ТВОЈЕ РУКЕ 164. Сергеј Јесењин: МЕЊАЈУЋИ РУБЉУ ЗА ТУМАНЕ 165. Алекса Шантић: ПОД ЈОРГОВАНОМ 166. Алфред де Мисе: МИСЛИ НА МЕ 167. Васко Попа: ПАХУЉИЦА СИ СНЕЖНА 168. Милош Црњански: РАСТАНАК КОД КАЛЕМЕГДАНА 169. Витомир Вито Николић: * * * 170. Јован Дучић: ПОВРАТАК

- 225 -