aleksander petring s socijalna država i s · pdf fileisbn 978-86-83767-39-7 izdavač...

So

ciJ

ald

em

ok

ra

tS

ka

Čit

an

ka

3S

oci

jaln

a d

rža

va

i s

oci

jald

em

ok

rati

ja

Socijalna država isocijaldemokratija

Aleksander Petring

SociJaldemokratSka Čitanka 3

ISBN 978-86-83767-39-7

Izdavač

Fondacija Fridrih Ebert

Socijaldemokratska čitanka 3

Socijalna država i socijaldemokratija

Beograd, 2012

Autori: Johen Dam, Tobias Gombert, Kristijan Krel, Tomas Riksen

Urednik: Aleksander Petring

Direktor Akademije za socijaldemokratiju: Dr Kristijan Krel

Koordinator projekta: Johen Dam

Recenzija: Dr Drenka Vuković

Prevod: Ivana Antić

Lektura i korektura: Marija Todorović

Štampa: Grafolik, Beograd

Dizajn i priprema: DIE PROJEKTOREN, Berlin

Fotografija na naslovnoj strani: Frédéric Cilon, PhotoAlto

Mišljenja i stavovi u ovoj publikaciji predstavljaju stavove autora i ne odražavaju neophodno i zvanične stavove

Fondacije Fridrih Ebert.

Prvo izdanje (elektronsko dopunjeno izdanje na nemačkom jeziku, oktobar 2009)

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

329.14172:141.7

SOCIJALDEMOKRATSKA čitanka. 3, Socijalna država i socijaldemokratija / [autori Johen Dam, Tobias Gombert, Kristijan Krel, Tomas Riksen ; prevod Ivana Antić]. - 1. izd. - Beograd : Friedrich Ebert Stiftung, 2012 (Beograd : Grafolik). - 160 str. ; 22 cm

Tiraž 500. - Dvadeset najznačajnjh pojmova: str. 157. - O autorima: str. 160-[161]. - Napomene i bibliografske reference uz tekst. - Bibliografija: str. 150-154.

ISBN 978-86-83767-39-7

a) Социјалдемократија b) Социјална правдаCOBISS.SR-ID 193161740

Socijalna država isocijaldemokratija

Aleksander Petring

SociJaldemokratSka Čitanka 3

Sadržaj

Predgovor 4

1. Uvod 6

2. Socijalna država i socijaldemokratija 8

3. Pravda u socijalnoj državi 14

3.1. Jednakost 18

3.2. Pravedna naknada prema učinku 20

3.3. Pravedno zadovoljenje potreba 23

3.4. Princip jednakih šansi 25

3.5. Zaključak 27

3.6. Odstupanje: Erhard Epler o pojmu pravde 28

4. Građa, struktura i modeli socijalne države 31

4.1. Građa i alati socijalne države 32

4.2. Modeli socijalne države 34

4.3. Posledice modela socijalne države 40

5. Izazovi za socijalnu državu 44

5.1. Globalizacija 47

5.2. Strukturne promene u privredi i radu 51

5.3. Demografske promene 55

5.4. Socijalne promene 57

6. Socijalno-političke pozicije političkih stranaka 61

6.1. Načela za Nemačku – program Demohrišćanske stranke Nemačke (CDU) 62

6.2. „Vizbadenska načela“ Liberalne stranke Nemačke (FDP) 65

6.3. Hamburški program – program o načelima

Socijaldemokratske partije Nemačke (SPD) 67

6.4. „Budućnost je zelena“ – program o načelima

stranke Zelenih 71

6.5. Programske okosnice stranke Levice 74

6.6. Zaključak 75

7. Centralne oblasti socijalne države 77

7.1. Porezi 78

7.2. Rad 94

7.3. Penzije 105

7.4. Zdravstvo 120

7.5. Obrazovanje 134

8. Dalja razmatranja 148

Bibliografija 150

Preporuka literature 155

O autorima 160

4

PREDGOVOR

Socijalna država nije samo dodatak socijaldemokratiji. Ona je preduslov demokratije

koji obezbeđuje jednaku slobodu – potpunu slobodu.

U socijalnoj državi se konkretizuje pojam slobode socijaldemokratije. On ne

obuhvata samo zaštitu od samovoljnih intervencija države ili društva – kao što je to,

na primer slučaj kod slobode savesti ili mišljenja. Potpuna sloboda podrazumeva i

oslobođenost od nemaštine i straha – ona je materijalni preduslov za određivanje

sopstvenog života.

Jednaka sloboda je formulisani zahtev kome socijalna politika socijaldemokratije

uvek iznova nastoji da udovolji. Pravac i cilj su jasni. Potrebno je ići u korak s

vremenom, te iznova odrediti konkretne poteze i uveriti se ponovo u sopstveni

put. Ova čitanka želi da pruži doprinos ovakvom uveravanju.

Socijaldemokratija opisuje osnovnu povezanost između socijalne države i

demokratije. Ona pokazuje koji pojmovi pravde određuju socijalnu državu i

objašnjava u kakvim vrstama socijalne države različite zemlje organizuju društvenu

solidarnost; bavi se popularnom kritikom socijalne države i ukazuje na stvarne

izazove, daje pregled socijalno-političkih programa stranaka i detaljno pretresa

oblasti socijalne države – rad, penzije, zdravstvo, obrazovanje i poreze. Ni ova

čitanka ne želi da pruži zauvek zapečaćene odgovore već da pozove na čitanje i

razmatranje perspektive.

Socijalna država i socijaldemokratija je treća knjiga u ediciji Čitanke socijalne

demokratije. Ona se nadovezuje na čitanku Osnove socijaldemokratije. U njoj

objašnjavamo socijaldemokratiju, upoređujemo društvene modele liberala,

konzervativaca i socijaldemokrata, te prikazujemo razlike između liberalne

demokratije i socijaldemokratije. Ova čitanka ima dodirnih tačaka i sa čitankom

Ekonomija i socijaldemokratija, u kojoj istražujemo pitanje kako može da uspe

moderna ekonomska politika koja se vezuje za vrednosti socijaldemokratije.

U oblasti socijalne politike sve važnija postaju i pitanja posmatrana na evropskom

i globalnom nivou. U središtu ove čitanke nalazi se socijalna država Nemačke.

5

Dr Kristijan Krel

Direktor

Akademije socijaldemokratije

Johen Dam

Koordinator projekta

Čitanke socijaldemokratije

Međunarodna perspektiva je stavljena u centar pažnje knjiga Evropa i

socijaldemokratija i Globalizacija i socijaldemokratija.

Na poseban način se u okviru aktuelne finansijske i ekonomske krize pojašnjava

koliko je važna socijalna država, jer se upravo tokom krize ispoljava njena snaga i

njen značaj. Ona deluje kao automatski stabilizator, podupire unutrašnju potražnju

i pomaže da se spreči siromaštvo i obezbede radna mesta.

Posebno želimo da se zahvalimo Aleksanderu Petringu, Tobijasu Gombertu i

Tomasu Riksenu. Aleksander Petring je autor glavnog dela ove čitanke, Tobijas

Gombert i Tomas Riksen su, pored sopstvenih priloga, pratili i obogatili priređivački i

didaktički rad. Pored toga, zahvalni smo i Dijani Ognjanovoj i Marijusu Buzemajeru,

autorima poglavlja Zdravstvo i Obrazovanje, kao i Mihaelu Dauderštedu i Klaudiji

Bogedan za njihove savete prilikom izrade koncepcije čitanke ali i Evi Fleken,

Knutu Lambertinu i svima koji su doprineli njenom uspehu. Njihovo angažovanje,

zalaganje i izvršna saradnja zaslužuju našu veliku zahvalnost; eventualni nedostaci

padaju na naš teret.

Simbol Akademije socijaldemokratije je kompas. Programima ove akademije

Fondacija Fridrih Ebert želi da Vam ponudi okvir unutar koga ćete lakše razjasniti

svoje stavove i orijentacije. Bilo bi nam drago ukoliko bi naši programi pomogli u

određivanju Vašeg političkog puta. Socijaldemokratija je predmet stalnog zala-

ganja i preispitivanja građana.

6

Poglavlje 2:

Socijalna država

i socijaldemokratija

Poglavlje 3:

Pravda u socijalnoj

državi

Poglavlje 4:

Građa, struktura

i modeli socijalne

države

Poglavlje 5:

Izazovi za socijalnu

državu

1. UVOD

Socijalna država je ključni element socijaldemokratije. Ona je garant odnosa

unutar koga se osnovna prava i slobode ne priznaju samo formalno, već mogu

aktivno da se primenjuju u životu.

Po pravilu, sve političke opcije sa posebnom pažnjom vode rasprave o socijalnoj

državi. To je razumljivo i pravilno, pošto se u shvatanju socijalne države, na kraju

krajeva, ogleda i shvatanje demokratije i osnovnih vrednosti. Ova čitanka želi da

pruži svoj doprinos za iznalaženje sopstvenog stava u tim debatama, za razjašnjenje

tog stava i za mogućnost da se stane iza njega.

Osnovne vrednosti socijaldemokratije glase: sloboda, pravda i solidarnost. One su

osnova za razumevanje socijalne države, kojim se rukovodi ova čitanka. Osnovna

veza između socijalne države i socijaldemokratije stoga je stavljena na početak

ovog izdanja (poglavlje 2).

Pri tome postaje jasno: ko govori o socijalnoj politici, govori o pitanjima raspodele:

reč je o tome, po kojim principima se sprovodi raspodela, na primer u obrazovanju,

u pogledu prilika za zapošljavanje i sticanje prihoda, moći, sigurnosti, prava

i obaveza. Pošto je reč o ključnim životnim pitanjima, postavljen je zahtev da

se sprovode pravedna raspodela. Ali šta je pravedno? Šta znači pravda u ovim

pojedinačnim oblastima? Da li postoji princip koji podjednako važi za uređivanje

osiguranja od nezaposlenosti kao i za obrazovni sistem i zdravstvenu politiku?

Ovim pitanjima pravde bavimo se u poglavlju 3.

U međunarodnom poređenju, razvile su se različite vrste socijalnih država. One se

sve služe istom građom i istim strukturama prilikom svog uređivanja. Međutim,

njihovi modeli i njihove posledice po stanovnike ipak se bitno razlikuju jedni od

drugih. Ovim razlikama u pogledu struktura bavićemo se u poglavlju 4.

Socijalna država često je i žrtva popularnih ili populističkih kritika. U poglavlju 5

određujemo mesto tim kritikama, pokazujemo pred kakvim stvarnim izazovima

se nalazi nemačka socijalna država i ukazujemo na to kako sa njima može da se

izađe na kraj.

7

Poglavlje 6:

Socijalno-političke

pozicije političkih

stranaka

Poglavlje 7:

Centralne oblasti

socijalne države

Rad, penzije i

zdravstvo

Obrazovanje

Porezi

Nakon razjašnjavanja pojmova i izazova, u poglavlju 6 bavićemo se pitanjem kakve

pozicije u domenu socijalne politike zauzimaju stranke zastupljene u nemačkom

Bundestagu, koji model socijalne države one zastupaju kao uzor i kakve reformske

mere predlažu.

Postulat socijaldemokratije glasi: obezbediti jednaku slobodu. Na taj način jasan

je i cilj. Međutim, time naravno, još uvek nije rečeno koji konkretan oblik treba

da poprime pojedine oblasti socijalne države.

Moguće je identifikovati pet osnovnih oblasti koje čine modernu socijalnu državu:

pošto socijalna država treba da osigura ljude od velikih životnih rizika i da obezbedi

dostojanstvo ljudi - zdravstveno osiguranje, osiguranje od nezaposlenosti i

penziono osiguranje čine elementarne sastavne delove socijalne države.

S obzirom na to da socijalna država ima za cilj participaciju svih građana1 u

moderan pojam socijalne države spada i obrazovna politika. Jer obrazovanje je,

najpre, uslov za uživanje demokratskih prava, ali ono je isto tako i odlučujuća

stavka za raspodelu materijalnih resursa. Obrazovanje obezbeđuje participaciju

i dobijanje šanse.

Postoji još jedan element modernog pojma socijalne države – a to je poreska

politika. O njoj ne bi trebalo voditi diskusiju pod socijalno-političkim aspektima

samo zato što se preko poreza i dažbina finansiraju davanja socijalne države. Porezi

su istovremeno i ključni instrument pomoću koga se vrši uticaj na distribucija

prihoda i imovine u društvu.

1 Ovaj tekst uglavnom sadrži nastavke za muški i ženski rod. Na onim mestima, na kojima se iz jezičkih raz-loga bude od toga odustalo, ipak se misli na oba pola.

8

Nemačka:

federalna socijalna

država

Uređivanje

socijalne države:

pitanje pravednosti

Šta je pravedno? –

Stari spor

2. SOCIJALNA DRŽAVA I SOCIJALDEMOKRATIJA2

U ovom poglavlju ćemo razmatrati:• odnose između socijalne države i demokratije;

• shvatanje socijaldemokratije od strane države koje se temelji na osnovnim

vrednostima slobode, jednakosti i solidarnosti

• i objasniti kakvu ulogu ima socijalna država prilikom obezbeđivanja političkih,

građanskih, ekonomskih, socijalnih i kulturnih osnovnih prava i sloboda.

„Savezna Republika Nemačka je demokratska i socijalna federalna država” - ovako

glasi prva rečenica iz člana 20 nemačkog Ustava (koji se u Nemačkoj zove Osnovni

zakon), čiji se sadržaj odnosi na princip demokratije, princip socijalne države i

princip pravne države, a koji prema volji ustavotvoraca treba da važi zauvek.

I dok se principi demokratije i pravne države u nemačkom Ustavu na mnogim

mestima bliže obrazlažu, nedostaje konkretizacija principa socijalne države. To

ne iznenađuje preterano iz tog razloga, što najvažniji kriterijum za uređivanje

socijalne države jeste pravda.

Od početka postojanja čovečanstva vodi se spor o tome šta znači pravda. Raz-

mišljanja o pravednoj socijalnoj državi, prednostima i nedostacima socijalne

države, kakva postoji sada, i potraga za mogućim alternativnim konstrukci-

jama zauzimaće najveći deo ovog

izdanja.

Pre nego što se približimo različitim

oblastima i aspektima socijalne

politike, uputno je najpre da se

pozabavimo osnovnim odnosom

između demokratije i socijalne

države.

2 Kod izrade ovog poglavlja korišćene su ideje Knajpa (Kneip, 2003), Projsa (Preuß, 1990), Skanlona (Scanlon, 2005), Kaufmana (Kaufmann, 2003) i Ritera (Ritter, 1991).

Socijalna država je naziv za demokratsku

državu koja ne garantuje samo, u skladu sa Usta-

vom, osnovna prava i lične i ekonomske slobode

(pravna država), već preduzima i pravne, finan-

sijske i materijalne mere, kako bi (u izvesnoj meri)

izjednačila socijalne suprotnosti i tenzije. Princip

socijalne države se u tom smislu nadovezuje na

cilj pravne države da postigne pravdu i utvrđen je

članovima 20 i 28 Ustava Nemačke.

(Politički leksikon 2006: 282)

9

Socijalna politika –

politička oblast kao

svaka druga?

Demokratija nije

banalnost

Socijalna država:

osnova za

ostvarivanje

stvarne slobode i

demokratije

Demokratskoj državi

je potrebna socijalna

država!

Često se stiče utisak da je socijalna politika politička oblast koju mnogi stavljaju u

prvi plan. Da se, u najmanju ruku, razlikuje od drugih oblasti zato što u saveznom

budžetu predstavlja najveću jedinicu rashoda i što su neposredno (putem primanja

raznih davanja) ili posredno (finansiranjem putem poreza i dažbina) svi građani

pogođeni odlukama o socijalnoj politici. Da ovakva definicija očito nije dovoljno

sveobuhvatna, već se može zaključiti na osnovu same formulacije u Ustavu. Ali

u čemu se onda sastoji poseban odnos između demokratije i socijalne države?

Demokratija znači da svi građani imaju isto pravo na slobodu i učešće u donošenju

političkih odluka. Svi ljudi imaju jednako dostojanstvo i zaslužuju podjednako

poštovanje. Ovo deluje kao opšte mesto ili kao banalnost. Aristotel, čije ideje

u mnogim pogledima i danas važe, za razliku od toga bio je čvrsto uveren da

postoje i ljudi koji ne mogu da žive slobodni: smatrao je da postoje robovi po

prirodi. A isto tako, po njegovom mišljenju, ni žene nije trebalo izjednačiti sa

muškarcima. O razvoju ideja o jednakim političkim pravima, rečit primer je pravo

glasa za žene: u Nemačkoj žene od 1919. godine imaju pravo glasa na izborima,

dok je u Švajcarskoj to pravo uvedeno 1971. godine. Ideja o političkoj jednakosti,

prema tome, ni u kom slučaj nije banalnost, a u mnogim pogledima čak je i reč

o relativno mladoj tekovini.

Jednakost dostojanstva, poštovanja i samoodređenja je, prema tome, preduslov

demokratije, ali kao što pokazuju i ovi primeri, ona ni u kom slučaju nije data

sama po sebi. Pored toga, ona mora da se dopuni i drugim instrumentima.

Samopoštovanje i samoodređenje kao preduslov zahtevaju osnovnu materijalnu

sigurnost. Bez hrane i stana, ni najveća formalna sloboda nema neki veći značaj.

Prema tome, socijalna država ima svrhu stvaranja preduslova, kako bi sloboda i

demokratija mogle da se ostvaruju.

Pored dobara poput hrane i stana, postoje i druga dobra i resursi koje je neophodno

obezbediti, kako bi se sprečilo da se demokratija svede na prazno slovo na papiru:

obrazovanje i informisanje. Osiguranje od rizika siromaštva i obezbeđivanje

obrazovanja ne smeju da se protumače kao dobrovoljna dobročinstva niti kao

vrline solidarnosti. Jer prava demokratija nije ostvarljiva bez socijalne politike.

Demokratskoj državi je potrebna socijalna država.

10

Socijaldemokratija:

rano povezivanje

socijalnog i političkog

pitanja

Ideja o socijalnoj državi

koja deluje preventivno;

model socijaldemo-

kratije u poglavlju 4

Socijalna država: više

od obezbeđivanja

egzistencije

Preduslov za aktivno

(političko) učešće

Za socijaldemokratiju od ključnog značaja je oduvek bila veza između demokratije i

socijalne sigurnosti. U tom smislu je još Konferencija nemačkih radničkih udruženja

1868. godine formulisala jezikom onog vremena da je politička sloboda [...]

neizostavan preduslov za ekonomsko oslobađanje radničke klase. Socijalno pitanje

je, prema tome, neraskidivo vezano za političko, dok je njegovo rešavanje uz

pomoć ovog drugog moguće samo u okviru demokratske države. Tokom više od

150 godina, ova povezanost je u socijalnoj demokratiji uvek iznova razmatrana, a

našla je svoje mesto i u aktuelnom programu Socijaldemokratske partije Nemačke:

„Socijalna država je veliko civilizacijsko dostignuće XX veka. Ona dopunjuje

prava građanskih sloboda socijalnim građanskim pravima. I zato su, po nama,

demokratija i socijalna država povezane. Socijalna država je oslobodila milione

ljudi iz teskoba njihovog porekla, zaštitila od oštrina tržišta i obezbedila im pri-

like za život u samoodređenju. Ona je odlučujuća osnova ekonomske dinamike

koja stvara naše blagostanje [...] Da bi se u naše doba obnovilo ovo obećanje

o sigurnosti i prosperitetu, mi nastojimo da razvijemo dalje socijalnu državu u

socijalnu državu koja deluje preventivno.“

(Hamburški program 2007: 55, 56)

Navedena ideja o socijalnoj državi koja deluje preventivno nadovezuje se na uspešnu

socijalnu politiku skandinavskih država, sa njihovim tzv. socijaldemokratskim

modelom socijalne države, koji u poglavlju 4 (građa, strukture i modeli socijalne

države) detaljno objašnjavamo.

Istraživanja o demokratiji su tokom proteklih decenija uvek iznova pokazivala, da

materijalni i nematerijalni preduslovi demokratije moraju da idu dalje od pukog

obezbeđivanja egzistencije. U tom smislu su razmere učešća u politici – učešće na

izborima, angažovanje u političkim strankama i drugi oblici političkih aktivnosti

– tesno povezani sa navedenim resursima.

Onaj ko je bez posla ili ko raspolaže samo niskim prihodima ili ko je stekao nizak

stepen obrazovanja, taj u praksi u manjoj meri koristi svoja politička prava.

Jednako upražnjavanje prava slobode i političkih prava – kao osnovnog preduslova

demokratije – vezano je u najmanju ruku za uporedive socijalne i ekonomske

uslove života.

11

Da li je socijalna država

„preskupa?“ Da li

demokratija može da

bude „preskupa?“

Zemlje sa jakim

socijalnim državama:

često su ekonomski

uspešne

Socijalna država znači

preraspodelu

Grafikon 1: Veza između socijalne države i demokratije

Brojne debate o socijalnoj državi se bave troškovima koje ona iziskuje. Ili se tvrdi

da socijalna politika ometa ekonomski rast. U svetlu nerazdvojivih veza između

demokratije i socijalne države, neki argumenti deluju gotovo apsurdno: demokratija

nije pitanje cene. Sloboda i demokratija ne mogu da se uslove ekonomskim rastom.

Osim toga, mnoge tačke kritike, koje se uvek iznova upućuju na račun socijalne

države, ne mogu da se održe nakon detaljnijeg preispitivanja. Tako se na primer

među najbogatijim demokratijama nalaze ujedno i one zemlje, koje su i najveće

socijalne države.

Ni konstatacija da glomazna socijalna država ne može solidno da se finansira i da

iz tog razloga nužno za sobom povlači visok nivo zaduživanja države, ne može da

se potkrepi dokazom. Iako postoje zemlje sa visokim nivoom zaduženosti države

i glomaznim sistemom socijalne države – isto tako postoje i primeri zemalja sa

visokim nivoom socijalnih rashoda i niskim nivoom zaduženosti države.

Pitanje finansiranja socijalne države vodi do još jedne popularne tačke kritike

socijalne države. Socijalna politika znači preraspodelu. A preraspodela znači da

oni koji imaju mnogo, nešto od toga izdvajaju i daju drugima, a oni koji imaju

Obezbeđuje slobodu, sigurnosti svojinu za sve i obezbeđuje

negativna prava slobode

Socijalna država Demokratija

Omogućava praktično učešćei participaciju i obezbeđuje

pozitivna prava slobode

12

Obrazloženje: tek

pravna država

garantuje svojinu

Socijaldemokratija:

negativna i pozitivna

sloboda

malo dobiju nešto. Ovaj postupak neki smatraju neopravdanim aktom tutorisanja

ili čak eksproprijacijom.

Država zaista zadire u preraspodelu prihoda građana. Međutim, relativno je

očigledno kojoj se vrednosti ovde pridaje najveći značaj. Jer svojinska prava

bez demokratske pravne države nemaju neku veću vrednost, pošto tek ona

obezbeđuje ta svojinska prava – a demokratska pravna država, opet, kao preduslov

podrazumeva dostojanstveni život građana i njihovo samoopredeljenje.

Intervenisanje posredstvom poreza i dažbina u preraspodelu dohodaka nastalu

putem tržišta je, prema tome, neophodno sredstvo kako bi se svima obezbedili

sloboda, sigurnost i vlasništvo. Pri tome se ne ukida svojinsko pravo u celini, već

samo njegov neograničeni primat.

Sloboda koja štiti pojedinca od intervencija zajednice (negativna prava slobode)

i sloboda da se pojedinci zalažu za ostvarenje vlastitih želja i ciljeva (pozitivna

sloboda), iz perspektive socijaldemokratije moraju u istoj meri da se postave kao

ciljevi kojima se teži i da se ostvaruju.3 A onaj ko u kontekstu socijalne politike i

preraspodele ipak govori o tutorisanju i oduzimanju svojine, taj bi makar trebalo i

da pomene, da ne mogu svi da uživaju u slobodi, koju on na taj način želi da zaštiti.

„Sloboda znači mogućnost življenja u samoodređenju. Svaki čovek je predodređen

i osposobljen za slobodu. Da li može na adekvatan način u svom životu da ost-

vari tu predodređenost, odlučuje se u društvu. On mora da bude oslobođen od

ponižavajućih zavisnosti, od nemaštine i straha i mora da ima priliku da razvija

svoje sposobnosti i da na odgovoran način učestvuje u društvu i politici. Samo onaj

ko je svestan da je socijalno dovoljno obezbeđen može da koristi svoju slobodu.“

(Hamburški program 2007: 15)

3 O odnosu između pozitivne i negativne slobode vidi i Čitanku 1: Osnove socijaldemokratije (2008), str. 102-104.

13

Nerazdvojivo

povezane: socijalna

država i demokratija

Socijalna politika, prema tome, u demokratiji nije samo jedna politička oblast

među drugima, već je nerazdvojivo sa njom povezana. To je slučaj kada se pod

demokratijom ne podrazumeva samo formalno postojanje prava slobode, izbora i

nezavisnog sudstva, već i stvarno učešće i participacija svih građana u društvenom

i političkom životu. To je ujedno i srž socijaldemokratije. Ona prvenstveno znači

ostvarenje osnovnih prava. U čitanci O osnovama socijaldemokratije, to je opisano

na sledeći način:

„Da ne bi samo formalno važila negativna prava slobode, već da bi mogla da

deluju u odnosu na sve ljude, neophodno je obezbediti pozitivna prava slobode.

To međutim isto tako znači i da imućna lica u društvu moraju da se pomire sa

preraspodelom […] Bez društvene preraspodele dobara, koju po pravilu organi-

zuje država, nije omogućeno svim ljudima da ostvaruju prava slobode.“

(Čitanka 1, Osnove socijaldemokratije: 104)

Grafikon 2: Negativna i pozitivna prava slobode

Negativna i pozitivnaprava slobode

Osnovno pitanje: koja pravilai koji odnosi su u suprotnosti sa slobodom liènosti?

Osnovno pitanje: šta mora da uèinidruštvo da bi svim ljudima bilo omoguæeno da budu slobodni ili da postanu slobodni?

Negativna prava slobode:

• formalna odbrambena prava;

• prava koja pojedinca štite od intervencija od strane društva;

• sloboda je ostvarena ako nema (bitnih) ogranièenja;

• formalno važenje preko zakona je dovoljno.

Pozitivna prava slobode:

• prava koja materijalno obezbeðuju šanse;

• prava koja pojedincu omoguæavaju da aktivno koriste svoja prava slobode;

• socijalna prava;

• obezbeðeno pravo preko socijalne države.

Liberalistièka teza:Uvažavanje pozitivnih prava slobode zadireu (i poništava) negativna prava slobode.Negativna prava slobode imaju apsolutnu prednost.

Veza izmeðu negativnihi pozitivnih prava slobodemora da se obrazložiargumentima.

Teza socijaldemokratije:Negativna i pozitivna prava slobode moraju se imati u vidu u istoj meri, ako za sve treba formalno da važe i da moguda deluju.

14

Kako vršiti pravednu

raspodelu?

Izvori koji razrađuju

ovu temu:

Čitanka 1: Osnove

socijalne demokratije

(2008) str. 19–36.

Svima podjednako?

3. PRAVDA U SOCIJALNOJ DRŽAVI4

U ovom poglavlju ćemo:

• razmatrati četiri principa pravedne raspodele, a to su: jednakost, pravedna

naknada prema učinku, pravedno zadovoljenje potreba i princip jednakih

šansi kao i njihovi međusobni odnosi;

• osvetliti interdisciplinarne principe pravde kao što su rodna i generacijska

ravnopravnost;

• prikazati kako Erhard Epler u okviru jednog odstupanja ispituje jezičku

upotrebu izraza pravda u svakodnevnom političkom životu.

Pravda je kriterijum uz čiju pomoć se opisuje i ocenjuje ponašanje prema drugima.

I socijalna pravda se takođe odnosi na ponašanje prema drugima, iako je u ovom

slučaju aktivni subjekat država to jest društvo. Reč je, dakle, o pitanju koje aršine

raspodele treba da primeni država.

Osnova za (pre-)raspodelu od strane države već je pomenuta: ako se pođe od

jednakog dostojanstva, svi građani treba da imaju iste mogućnosti za život koji

će sami određivati a takođe i za učešće u politici.

„Pravda se zasniva na jednakom dostojanstvu svakog čoveka. Ona znači pod-

jednaku slobodu i podjednake životne šanse, nezavisno od porekla ili pola.“


Ali kako to može da se postigne? Da li svi građani treba da dobiju isto? Ili da li svi

građani u krajnjoj liniji treba da poseduju isto vlasništvo? Ili individualne potrebe

svih građana treba da se ispune u istoj meri? Ili učinak i zasluga treba da budu

osnova za preraspodelu? Ili treba u manjoj meri da se vrši raspodela dobara a u

većoj meri raspodeli šansi?

4 Prilikom sastavljanja ovog poglavlja korišćene su ideje autora: Beker/Hauzer (Becker/Hauser, 2004), Goze-pat (Gosepath, 2004), Kersting (Kersting, 2000); Petring/Henkes (2007), Dering (Döring, 1998), Kersting (2001) i Lisenih (Lessenich, 2003).

15

Četiri principa:

jednakost, jednake

šanse, učinak i

potrebe

Sveobuhvatno:

rodna i generacijska

ravnopravnost

U čemu se tačno sastoje ovi principi jednakosti, pravedne naknade prema učinku,

pravednog zadovoljenja potreba i principa jednakih šansi i u kojim oblastima

socijalne države je opravdana njihova primena - to će biti predmet detaljnijeg

istraživanja u daljem tekstu. Kod pomenutih pojmova pravde reč je o ključnim

principima pravedne preraspodele.

Pri tome je potrebno načelno obuhvatiti i dva principa pravde: rodnu i generacijsku

ravnopravnost. Kod pravedne raspodele načelno pitanje glasi, da li i na koji način

država treba da se ophodi prema razlikama između građana. Pri tome se u različitim

oblastima primenjuju različiti principi.

Grafikon 3: Četiri pojma pravde

Ravnopravnost muškarca i žene kao i princip prema kome je određen i način

postupanja u sadašnjosti treba da zaštiti životnu osnovu budućih generacija,

međutim nisu ograničeni na pojedinačne oblasti politike. One moraju da budu

osnovne ideje vodilje (socijalne) politike.

Pravedno zadovoljenje potreba

Princip jednakih šansi

Prav

edna

nak

nada

pre

ma

uèin

ku

Jednakost

Jednakasloboda

16

Izvori koji

razrađuju ovu

temu:

Friedrch-Ebert- Stiftung

(izdv.) (2009a), Portal

tema: žene-muškarci

Gender,

www.fes.de/gender

Friedrich-Ebert-Stiftung

(2009b) (izdv.), Alter,

Arbeit, Armut? Sprečiti

siromaštvo u starosti

kod žena!, Berlin 2009.

Christine Färber,

Ulrike Spangenberg,

Barbara Stiegler

(2008), Umsteuern:

Dobri razlozi u

prilog Gute Gründe

für ein Ende des

Ehegattensplittings,

Friedrich-Ebert-Stiftung

(izdv.), Bonn 2009

Rodna ravnopravnost

Autor: Eva Fleken

Da li je pravedno da majke u manjoj meri učestvuju u radnom životu od očeva? Da li

je pravedno da zaposlene žene zarađuju manje od muškaraca? Da li je pravedno, da

učenici u sve većoj meri dolaze kući sa lošijim ocenama od učenica iz istih razreda?

To su samo neka pitanja, koja moraju da se postave kada je reč o rodnoj ravnoprav-

nosti. Rodna ravnopravnost znači da životne stvarnosti žena i muškaraca sistematski

moraju da se uzmu u obzir u svim političkim oblastima. Rodna ravnopravnost se u

izvesnom smislu povezuje sa četiri ključna principa pravedne raspodele, pri čemu,

pre svega, zadire u princip pravedne naknade prema učinku i princip jednakih šansi.

Iako konstatacija da rodna neravnopravnost postoji ni u kom slučaju nije ništa novo,

razlike između polova se načelno nisu promenile. U društveno-političkom smislu, ova

tema je i aktuelna iz tog razloga, jer ne treba da utihnu debate o porodiljskom odsustvu

za očeve i o nemarnim roditeljima. Umesto toga, oni se uvek iznova podgrevaju, čak

i podstiču posredstvom prominentnih multiplikatora.

Feministički sadržaji su se tokom proteklih decenija promenili, dok su se njihova težišta

pomerila. Fokus je danas stavljen na partnersku ravnopravnost, a u manjoj meri na

radikalne zahteve, kao što je to bilo neophodno još tokom sedamdesetih godina

prošlog veka. Ali uprkos svim strukturnim promenama i daljeg razvoja feminizma,

feministički zahtevi su bili i ostali važna politička tema.

Pri tome, ovi zahtevi su posebno opravdani u vezi sa nemačkom socijalnom državom:

u tom smislu je, na primer, siromaštvo u starosti i dalje ženska kategorija, zajedničko

oporezivanje bračnih drugova (tzv. spliting) u stvarnosti utiče pre svega negativno

na zapošljavanje žena. Mada se isto tako ispostavlja i da se menjaju predznaci rodne

neravnopravnosti: u nekim oblastima, na primer u prosveti, u međuvremenu možemo

da zateknemo i diskriminaciju muškog pola.

Prema tome, oba pola se bore protiv neravnopravnosti! Uzajamna nadoknada se u

ekonomskom i socijalno-političkom smislu ne čini uputnom, pošto jedna nepravda

ne može da se pobije drugom nepravdom. Zapravo treba imati na umu da u moder-

17


ovu temu:

Friedrich-Ebert-

Stiftung (izdv.)

(2006), Generation-

sgerechtigkeit.

Tematski modul

onlajn-akademije FES,

www.fes- online-

akademie.de.

Peter Bofinger(2009),

Gerechtigkeit keit für

Generationen. Eine

gesamtwirtschaftliche

Perspektive.

Friedrich-Ebert-

Stiftung (izdv.), Bonn.

Björn Böhning i Kai

Burmeister (izdv.)

(2004), Generation

& Gerechtigkeit,

Hamburg.

nim društvima imamo posla sa više dimenzija rodne neravnopravnosti. Samohranom ocu poznat

je problem čuvanja dece u istoj meri kao i samohranoj majci. Bolničar je u istoj meri pogođen

nemoralnom platom kao i bolničarka. U tom smislu, tema rodne ravnopravnosti obuhvata više

slojeva, ali je isto tako danas aktuelnija nego ikada pre.

Pluralistička društva ne zahtevaju samo složenije strategije pravedne raspodele, već

sveukupno zahtevaju i diferenciraniji pogled na principe pravde. Isto važi i za rodnu

ravnopravnost.

Generacijska ravnopravnost tematizuje raspodelu dobara između mladih i

starih, s jedne strane, kao i sadašnjih i budućih generacija sa druge strane. Klasičnim

slučajem nedostatka generacijske ravnopravnost smatra se, na primer, razaranje

životne sredine. Ovaj pojam se, međutim, u sve većoj meri koristi i u pogledu na

finansiranje socijalne države i sve veće zaduživanje države. U ovom kontekstu, taj

pojam nije nesporan, pre svega onda kada se pojednostavljeno koristi kao izgovor za

druge političke svrhe, kao na primer za smanjivanje rashoda u sistemu obrazovanja

ili u socijalnom sistemu.

Hamburški program Socijaldemokratske stranke Nemačke, stoga u ovom kontekstu

formuliše jedan dalekosežniji pojam generacijske ravnopravnosti: Solidna finansijska

politika za nas znači da danas ne živimo na račun budućih generacija. Konsolidacija

javnih budžeta ne sme da dovede do toga da budućoj generaciji ostavimo u amanet

propalu infrastrukturu. Naša obaveza prema budućim generacijama znači da: moramo

da smanjujemo nivo zaduženja javnih budžeta a istovremeno i da ulažemo više novca

u obrazovanje, istraživački rad i u infrastrukturu.

(Hamburški program 2007: 46).

18

Zahtev pravne i

političke jednakosti

u XIX veku

Formalna jednakost

uglavnom ostvarena

Potrebno

razlikovanje

instrumenata i

rezultata

3.1. Jednakost

Jednakost, kao princip raspodele, zahteva da između članova nekog društva ne

postoje nikakve razlike u odnosu na njihov pravni, politički, socijalni i ekonomski

položaj. Za vreme Francuske revolucije 1789. godine zahtev sloboda, jednakost i

solidarnost je bila ključna ideja vodilja. Od XIX veka radnički pokret se angažovao

za pravnu i političku jednakost svih građana. Radničkom pokretu, prema tome,

nije toliko bilo stalo samo do emancipacije radnika već do jednake slobode

za sve:

„Borba za emancipaciju radničke klase nije borba za privilegije i monopol klasa, već

za podjednaka prava i obaveze.“

(Program Konferencije nemačkih udruženja radnika, Nirnberg 1868; (Dowe/Klotz-

bach 2004: 157–158)

U pogledu pravne i političke jednakosti (ravnopravnosti), ostvaren je najveći

napredak. Ako se kao osnova uzme maksima po kojoj jednake stvari treba

da se tretiraju jednako a nejednake nejednako, argumentacija je jasna: svi u

jednakoj meri moraju da imaju priliku za učešće u politici i za samoodređenje.

Diferencijacija, na primer na osnovu pola, ne može da se opravda iz tog razloga,

što pol ne može da opravda razlike u pogledu dostojanstva, učešća u politici ili

samoodređenja.

Nejednak tretman kao instrument, prema tome, treba razlikovati od nejednakosti

u rezultatu. Upravo iz tog razloga može da se ispostavi kao potrebno, da se lica u

lošijem položaju tretiraju povlašćeno. Jednakost je ostvarena pre svega u pravnoj

sferi. Međutim, u stvarnosti često može da se zapazi odstupanje od ovog načela

jednakosti.

„Pravna jednakost i dalje ne znači ravnopravnost. Upravo u sferi profesije i rada i

dalje postoje stare nejednakosti. I dalje je (ne-)spojivost porodice i posla uglavnom

problem sa kojim se suočavaju majke, kada žene zarađuju manje od muškaraca,

žene lakše i gube radna mesta i češće su ugrožene siromaštvom.“


19

Nejednakost

zahteva opravdanje

Koje su dimenzije

jednakosti?

Dakle, kada se suočimo sa nejednakošću, očekujemo opravdanje za to. Ako

pođemo od jednakog dostojanstva, istog prava na samoodređenje u životu

u slobodi i jednakom pravu na ispoljavanje svojih stavova i učešće u politici,

nejednakosti zahtevaju obrazloženje.

Da li to možda ne važi samo za politička i socijalna prava već i za raspodelu dohodaka

i dobara? Uprkos, na prvi pogled, jednostavno primenljivom principu jednakosti,

ovde se ipak najpre nameću pitanja: da li bi jednakost trebalo da važi za domaćinstva

ili za pojedinačne osobe? Da li je reč o istim prihodima ili o jednakosti u pogledu

životnih situacija? I o kojoj vremenskoj dimenziji je reč prilikom uspostavljanja

jednakosti (u određenom trenutku, u određenim životnim etapama, neprekidno)?

Pristup koji polazi od životne situacije

Autori: Knut Lambertin i Kristijan Krel

Pristup koji polazi od životne situacije je koncept koji zastupa, između ostalih,

Gerhard Vajser, a koji polazi od višedimenzionalnog karaktera siromaštva i bogatstva.

Gerhard Vajser (1898–1989) je bio ministar, sociolog, profesor na univerzitetu u Kelnu,

aktivni protestant i angažovani socijaldemokrata. Od 1954. do 1970. godine je bio

predsednik upravnog odbora Fondacije Fridrih Ebert.

Iskaz raspoređuju se životne situacije je okosnica njegovog pristupa politici raspo-

dele. On je smatrao da kod razmatranja politike raspodele ne treba imati u vidu samo

materijalne veličine, već sve aspekte ljudskih potreba i prostore za delovanje, socijalne

mreže ili kulturna dostignuća. Nije mu stalo samo do socio-ekonomskih dimenzija,

već i do (sa time povezanih) prilika da se čovek oseća dobro – a one ne zavise samo

od materijalnih pitanja.

Sa njegovim pristupom koji polazi od životne situacije, Gerhardu Vajseru je pošlo za

rukom da postigne sintezu između teorijskog rada i prakse. On nije samo presudno uti-

cao na Godenberški program SPD-a. Njegov rad je isto tako uticao i na savezni zakon

o socijalnoj pomoći kao i na način izveštavanja Savezne vlade o siromaštvu i bogatstvu.

U vidu zahteva za jednakosti kod raspodele prihoda, imovine i moći i opomene da su

participacija i jednake životne prilike neophodne, njegove ideje se osim toga javljaju

i u Hamburškom programu Socijaldemokratske partije Nemačke iz 2007. godine.

20

Materijalna

jednakost

rezultata...

... sama po sebi nije

merilo

Primer: jednaka

plata za jednaki rad!

Kako se meri

učinak?

Jedna mogućnost bi bila da se jednakost protumači kao materijalna jednakost

rezultata. Bez obzira šta i koliko je neko učinio, svi od države primaju podjednaki

materijalni iznos.

Protiv ovakvog modela govore ozbiljni protivargumenti: konsekventno ostvarivanje

cilja jednakosti ne može da se spoji sa tržišnom privredom i ono dolazi u koliziju sa

pravnim tekovinama ličnih prava, (na primer sa pravom svojine) kakva se zatiču u

modernim demokratijama. Međutim, još je važnije to da se ne smatra pravednim

da postoji samo jedan vid jednakosti kao jedini princip raspodele.

Učinak i potreba su dva druga važna principa, prema kojima može da se orijentiše

raspodela dobara i resursa. Da li su ovi kriterijumi u stanju da, prema tome,

opravdaju nejednakosti?

3.2. Pravedna naknada prema učinku

Princip pravde, koji je u očima većine ljudi najpogodniji da opravda različite vrste

raspodele, jeste princip pravedne naknade prema učinku. Pravedna naknada

prema učinku (ili princip zasluge) zahteva da se jednaki učinci tretiraju jednako, a

nejednaki učinci da se tretiraju nejednako. Tipičan primer za ovu maksimu pravde

jeste zahtev jednaka plata za jednaki rad!

„Socijaldemokratija je – kako bi demantovala upornu predrasudu, koja se uvek

iznova iznosi na njen račun – razlike u raspodeli dobara i resursa uvek smatrala

legitimnim. Sve dok su one opravdane na osnovu neke specifične potrebe ili zas-

luge ili dok se temelje na uočljivim, prepoznatljivim ili takvim razlikama u učinku

koje se mogu oceniti.“

(Thierse 2005: 14)

Međutim, često uopšte i ne može tako lako da se kaže, na koji tačno način treba

da se utvrde učinak ili zasluga. Da li oni imaju isto značenje kao i rezultat neke

aktivnosti? Ili kao napor (dakle trud i marljivost) koji su bili povezani sa datom

aktivnošću? Kakvu ulogu igraju različiti talenti prilikom ocenjivanja učinaka? Da

21

Učinak rezultat,

napor i

obdarenost?

Procena učinka

preko tržišta...

... orijentiše se

pre svega prema

rezultatu

li posebna obdarenost – koja se stiče rođenjem, a za koju se prema tome ništa

nije učinilo – treba da se nagrađuje ili ne?

„Samo Bog koji zna kakve se tajne kriju u srcima ljudi, bio bi u stanju da sprovede

potrebne raspodele. Kada bi bilo reči o ljudskim bićima koja bi bila zadužena da

obave taj zadatak, onda bi se oruđe raspodele ubrzo zateklo u rukama gomile

aristokrata (tako bi sami sebe nazivali), koji bi tačno znali šta se podrazumeva

pod dobrim, boljim, najboljim i pod posebno zaslužnim (delima), a koji bi bili

slepi za raznovrsne kvalitete i zasluge njihovih ostalih sugrađana.“

(Valzer 2006: 56)

Ankete i eksperimenti pokazuju da većina ljudi učinak smatra kombinacijom

sledeća tri faktora: rezultata, napora i obdarenosti. Pri tome su rezultat i napor

najvažniji faktori.

Individualnu obdarenost, za razliku od toga, većina doživljava kao relevantnu za

ocenjivanje, ako je povezana sa ulaganjem napora.5 Međutim upravo napor, trud

i marljivost su nešto, što od spolja ne može bez daljnjeg da se proceni.

Konsekventna primena principa učinka, prema tome, i nije baš tako jednostavna.

Najmanje komplikovano rešenje sastoji se u tome da se tržištu prepusti da definiše

ostvareni učinak. Međutim, ovakvo rešenje ima svoje posledice. Naime, tržište

ne nagrađuje nužno učinak u smislu individualnog ulaganja napora i spremnosti

za angažovanjem.

Umesto toga, ono se po pravilu orijentiše prema rezultatu. A to inače vodi do

toga, da su razlike u prihodima, koje građani doživljavaju kao pravedne na osnovu

učinka, znatno manje od razlika koje stvarno postoje. (Miler 2008: 112).

5 Zanimljiv pregled shvatanja pravde vidi u poglavlju 4 kod Milera (2008).

22

Problem: tržište ne

obuhvata sve vrste

učinaka

Primena principa

učinka: osiguranje za

slučaj nezaposlenih i

penziono osiguranje

Primena u

obrazovnom

sistemu

Uz to ide još jedan mnogo načelniji problem: veliki broj učinaka, posebno onih

ostvarenih u porodici, vrše se bez naknade (staranje, vaspitavanje, negovanje). I

pošto ove poslove do danas u nadproporcionalnoj razmeri obavljaju žene, iz toga

proističe istovremeno i dvostruki deficit pravde:

1. Učinci mnogih ljudi se uopšte ne nagrađuju.

2. U prvom redu je reč o ženama koje su pogođene ovim vidom nepravde.

Najočiglednija je primena ovog principa pravde kod osiguranja za slučaj

nezaposlenosti i kod penzionog osiguranja. U oba slučaja, visina davanja zavisi

od visine uplaćivanih doprinosa: kod penzija reč je o doprinosima uplaćenim za

vreme trajanja profesionalne delatnosti, a kod osiguranja za slučaj nezaposlenosti,

merodavna je prosečna plata tokom poslednje godine provedene u radnom

odnosu.

U zdravstvenom sistemu, pravedna naknada prema učinku primenjuje se samo

delimično. Putem podele na zakonska i privatna osiguravajuća društva, a što opet

zavisi od plate, međutim, indirektno dolazi do raspodele zdravstvenih usluga

zavisno od učinka.6

I u obrazovnom sistemu takođe posmatramo kako se primenjuje ovaj princip.

Ovde se ne raspodeljuju novac ili zdravstvene usluge, već obrazovanje. Nakon

obezbeđivanja osnovnog obrazovanja, međutim, pravo na dalje državno školovanje

stiču jedino oni koji ispunjavaju određene kriterijume učinka. I dok se u već

pomenutim oblastima (prethodni) prihod uzima kao indikator učinka, unutar

obrazovnog sistema reč je prevashodno o ocenama i diplomama, koje odlučuju

o daljim pravima na pristup.

6 Iscrpna diskusija o principima pravde koji se primenjuju u različitim oblastima socijalne države vodi se u odgovarajućim odlomcima u poglavlju 7.

23

„Svako prema svojim

sposobnostima,

svakome prema

njegovim

potrebama!“

Individualne želje

kao merilo?

Potreba: ono što je

potrebno za život

dostojan čoveka

Prvi problem:

materijalno

razgraničenje

3.3. Pravedno zadovoljenje potreba

Reč je bila o pravednom zadovoljenju potreba, koje je svojevremeno zahtevao

Karl Marks u svojoj kritici programa nemačke radničke partije iz Gote: „Svako

prema svojim sposobnostima, svakome prema njegovim potrebama!“ On to,

međutim, nije smatrao zadatkom politike. On je smatrao da će se ovaj princip

sam ostvariti u okviru neke više faze komunističkog društva i da će pojam pravde

na taj način postati suvišan.

Kakvo shvatanje potrebe je sada pogodno, da bi poslužilo kao osnova za raspodelu

dobara u okviru modernog društva? To bi moglo da se protumači kao istovetno

sa individualnim željama. Potreba nekih ljudi mogla bi da bude da žive u vili koju

okružuje ogromni park. Ako se rukovodimo ovakvim poimanjem potreba, onda će

se s obzirom na oskudnost resursa veoma brzo dospeti do granica primenljivosti

ovakvog rešenja.

Alternativa se sastoji u tome, da se pod potrebom podrazumevaju oni uslovi,

koji omogućavaju dostojanstven život u društvu. Ovakvo shvatanje predmeta

potrebe je, inače, zastupao još Adam Smit:

„Pod dobrima neophodnim za život ne podrazumevam samo ona, koja su neo-

phodna da bi se održao život, već i one stvari, bez kojih od cenjenih ljudi, čak i od

donjeg sloja (društva), ne bi trebalo očekivati da žive prema običajima date zemlje.”

(Smit 1978 [1776]: 747)

Cilj pravednog zadovoljenja potreba se, prema tome, pretežno dovodi u vezu sa

obezbeđivanjem primerenog, prosečnog ili minimalnog pokrića elementarnih

potreba. Međutim, iako ovakvo razgraničenje više ne uvažava pomenutu vilu

kao elementarnu potrebu, time se ipak još ne uspostavlja konkretna linija

razgraničenja.

O kojim je robama i dobrima zapravo reč, a koji su preduslov za dostojanstven

život? Očito je to pitanje koje može da se razjasni samo u kontekstu odgovarajućih

društvenih okolnosti. Danas se priključak za telefon, televiziju i internet ubraja u

elementarna dobra, a sve do šezdesetih godina prošlog veka to nije važilo ni za

priključke za telefon ni za priključke za televiziju.

24

Drugi problem:

Gde se završava

odgovornost

države?

Treći problem: kako

se dele neodeljiva

dobra?

Pravedno

zadovoljenje

potreba kao izraz

principa socijalne

države

Primena u

zdravstvenom

sistemu

„ALG II“: princip

osnovnog

finansijskog

obezbeđenja

Sporno pitanje:

granice potrebe

Ali ne dovode samo tehničke promene i promene životnog okruženja do problema

odnosno do potreba za prilagođavanjem. Kako stoje stvari sa pravima onih ljudi,

čija potreba nije nastupila usled nezgode, slučajnosti ili drugih okolnosti, a koje

se nalaze izvan domena za koje odgovornost snosi dotično lice? Šta je sa onim

ljudima koji su u potpunosti odgovorni za nepovoljnu situaciju u kojoj se nalaze?

Da li je država i u ovom slučaju u istoj meri odgovorna da obezbedi pomoć kao i

u onom slučaju, u kome je lice koje je upućeno na pomoć pokušalo da preduzme

sve kako bi izbeglo štetu?

Kao još složenija može da se ispostavi primena principa pravednog zadovoljenja

potreba kod dobara koja nisu deljiva. To je, na primer, slučaj kod zaveštanja

organa. Kako treba doneti odluku o tome kod koga će se obaviti transplantacija

koja je od životne važnosti, ako ima više osoba koje su upućene na ovu pomoć?

Očigledno je da osnovna ideja o pravednom zadovoljenju potreba na osnovu

povratne sprege sa životom u dostojanstvu, na poseban način stoji u vezi sa

idejom koja je dovela do pominjanja principa socijalne države u Ustavu. Isto tako

jasno može i da se prepozna, da konkretna primena ni ovde ne može baš uvek

da se obezbedi na jednostavan način.

Međutim, ona je ipak delotvorna u nekim centralnim oblastima nemačke socijalne

države. U zdravstvenom sistemu, ovaj princip se primenjuje u relativno jasnoj formi.

Lečenje bolesti se uglavnom vrši na osnovu potreba – iako u nekim oblastima

postoje ograničenja na osnovu principa pravedne naknade prema učinku.

Na najočigledniji način se princip pravednog zadovoljenja potreba primenjuje

kod naknade za nezaposlene (ALG II), ili nekadašnje socijalne pomoći. Ovde se

jasno prepoznaje ideja elementarnog obezbeđivanja, koja svim građanima treba

da obezbedi dostojanstveni minimalni nivo životnog standarda.

Mada se i ovde jasno prepoznaju i poteškoće u vezi sa primenom ovog rešenja.

Visina naknada ili davanja redovno predstavlja predmet usijanih debata: jedni

smatraju da je nivo suviše nizak da bi od njega moglo da se živi na dostojanstven

način, dok su drugima davanja toliko velika, da više ne može da se prepozna

podsticaj za dotične osobe da (ponovo) traže zaposlenje.

25

Ljudsko

dostojanstvo

ne može da se

relativizuje

Jednake šanse:

interdisciplinarni

princip

Jednake šanse:

preduslov za princip

naknada

Referentna tačka:

početni uslovi

Šta utiče na početne

uslove?

Jednake životne

šanse

Međutim, ovo poslednje nije nikakav argument o pravdi već o efikasnosti.

Razlozima efikasnosti, međutim, bez obzira na to koje su vrste, ne može da se

relativizuje ljudsko dostojanstvo. Strogo uzevši, ovaj spor bi smeo samo da se

tiče pitanja da li su davanja dovoljna da bi obezbedila učešće u društvenom i

političkom životu.

3.4. Princip jednakih šansi

Princip jednakih šansi, kao četvrti od principa pravde o kojima je ovde bilo reči, u

jednoj bitnoj tački se razlikuje od ostala tri principa: jednakost rezultata, pravedna

naknada prema učinku i pravedno zadovoljenje potreba u mnogim situacijama

se nalaze u međusobnoj suprotnosti.

Princip jednakih šansi, za razliku od toga, ne povezuje samo pravednu naknadu

prema učinku i jednakost rezultata jednu sa drugom, već je na određeni način

čak i preduslov za primenu ova dva principa. Ali, krenimo redom.

Najpre kod principa jednakih šansi zapada za oko, da se on za razliku od prethodnih

pojmova na određeni način dovodi u vezu sa dobrima. Kod ovog principa nije

uopšteno reč o raspodeli dobara i resursa, već eksplicitno o jednakoj raspodeli

prilika. Drugačije formulisano: reč je o jednakosti početnih uslova.

Kada je obezbeđena ova vrsta jednakosti, onda je i nejednakost koja potom sledi,

a koja se odnosi na raspodelu prihoda, statusa i drugih stvari - pravedna. Princip

pravedne naknade prema učinku može da se primeni, jer su početni uslovi jednaki

za sve. Koji su početni uslovi za život u samoodređenju, a koji su i od čoveka do

čoveka ali i od faze do faze u životu jednog čoveka najpre raspoređeni na veoma

neujednačen način? Nejednakost šansi proističe, na primer, iz razlika u urođenim

sposobnostima, iz različitih mogućnosti roditelja, rodno specifičnih podela uloga,

različitih vidova obrazovanja ili stručnog obučavanja.

Kod principa jednakih šansi, čovek je, međutim, suočen sa problemom, da čak i

oni uslovi jednakih šansi, koji su u jednom trenutku obezbeđeni, relativno brzo

opet mogu da se pretvore u nejednake uslove. Moderne teorije o principu jednakih

šansi stoga upućuju na jednakosti životnih prilika. Prema ovoj koncepciji, pravda

26

Razlikovanje

uzroka: individualne

namere...

.... ili „lutrija prirode“

Razlikovanje

„osposobljenosti“

Centralno polje

princip jednakih

šansi: obrazovna

politika

ne zahteva samo jednu jednokratnu intervenciju države, već su neophodne

kontinuirane ispravke, kako bi se ona uspostavila i održavala.

Ali i ovde se nameće pitanje, šta je neophodno odmah raspodeliti, kako bi se

obezbedio princip jednakih šansi. Jedan predlog glasi: da se to odredi na osnovu

uzroka nejednakosti. Nejednake životne situacije, koje se temelje na individualnim

namerama, ne pravdaju nikakve državne intervencije.

Nejednakosti, koje za razliku od toga, proističu iz darovitosti i talenata, na koje

ne može da se utiče (prema lutriji prirode), trebalo bi da povuku za sobom

nadoknade od strane države. Iako ovo razgraničenje zvuči uverljivo, ipak u praksi

retko kada postoji mogućnost da se povuku jasna razgraničenja između pravednih

i nepravednih uzroka nejednakosti.

„S jedne strane, mi moramo, čak i ako pri tome kršimo princip jednakosti, da dopu-

stimo nejednaku raspodelu resursa u okviru društva, koja proističe iz različitog ste-

pena marljivosti, angažovanja i ambicija ljudi. Ali, sa druge strane, ni u kom slučaju

ne smemo da prihvatimo nejednaku raspodelu koja proističe iz različitog stepena

obdarenosti – onako kako je to pravilo u okviru politike „prirodnog poretka”.

(Dworkin) 1981: 311, Prevod A. P.)

Zato su drugi izneli predlog da se u središte stavi raspodela sposobnosti

(engl. capabilities). Svi ljudi treba da steknu kompetencije, koje ih dovode u

položaj da zaista prate svoje životne planove. Da bi se obezbedile životne šanse

pojedinačnog građanina, socijalna politika ne treba naknadno da redukuje

nejednakost. Zapravo, opremanje građana sredstvima u cilju sprečavanja

nedobrovoljnih, trajnih socijalnih diskriminacija ili čak isključenost spadaju u

ključne zadatke socijalne države.

Ako kod ovog principa pravde pošteni početni uslovi na toliko jasan način stoje

u središtu razmatranja, onda je i jasno da je obrazovna politika jedna od ključnih

oblasti njegove primene. Javne institucije, počev od dečijih jaslica pa sve do

profesionalnog obrazovanja, jasno ilustruju da država smatra svojim zadatkom

da svima omogući pristup obrazovanju.

27

Nemačka: nema

jednakih šansi –

vidi poglavlje 7.5.

Obrazovanje

Epler: nema

apsolutne socijalne

pravde

Politici je potreban

kompas

Socijalna pravda:

ključno pitanje

politike

Rezultati, kao na primer oni koji su objavljeni u okviru PISA - studije tokom proteklih

godina, upravo pokazuju da u nemačkom obrazovnom sistemu samo u veoma

ograničenom smislu može da se govori o principu jednakih šansi. (Vidi: poglavlje

7.5. Obrazovanje).

3.5. Zaključak

Erhard Epler je to jasno formulisao: „U političkom smislu, nema smisla razbijati glavu

o apsolutnoj socijalnoj pravdi. Ona ne postoji.“ (Vidi: poglavlje 3.6. Odstupanje:

Erhard Epler o pojmu pravde) .

Težnja ka jednom jedinstvenom konceptu pravde, prema kome bi se organizovale

sve društvene i političke oblasti, nije samo iluzorna. Takav poduhvat bi isto tako

u najdubljem smislu bio nedemokratičan, jer se pokazalo da se mišljenja o tome

šta je pravedno, u jednom društvu često veoma razilaze.

Diskusija o različitim principima je pokazala da se u različitim političkim oblastima

maksimama pravde pridaje različiti stepen važnosti. Međutim, uprkos tome,

politika mora da ima kompas koji će joj poslužiti za savetovanje kada donosi

svoje odluke.

Šta to znači za socijaldemokratiju?

• Isto dostojanstvo i iste mogućnosti za život u samoodređenju i učešće u

politici zahtevaju pravednu raspodelu društvenih resursa.

• O pitanju pravedne raspodele može da se diskutuje na osnovu četiri principa:

jednakosti, pravednih naknada prema učinku, pravednog zadovoljenja potreba

i principa jednakih šansi.

• Ovi principi u različitim oblastima moraju da se vrednuju na različite načine.

Jednakost, pravedna naknada prema učinku i pravedno zadovoljenje pot-

reba se uzajamno ograničavaju. Princip jednakih šansi je interdisciplinarni

princip. On je preduslov za primenu ostalih principa, ali pre svega za primenu

pravednih naknada prema učinku.

28

Izvori koji

razrađuju ovu

temu:

Erhard Eppler

(2009), Der Politik

aufs Maul geschaut,

Izdavač J. H. W.

Dietz, Nachf., Bonn.

3.6. Odstupanje: Erhard Epler o pojmu pravde

„Pa možda je i tačno ono što čujemo

sa mnogih katedri: pravda se ne da

definisati, ne može se garantovati,

ne da se meriti i pre svega se ne

da ostvariti silom. Da li je kazna za

pokušaj ubistva iz nehata, koju je odredio sudija bila pravedna, tužilac će oceniti

drugačije od branioca. Čak i o pitanju, da li je možda ipak bilo reči o pokušaju

ubistva s umišljajem - opravdano se vodi spor. Da li će sledeća instanca doneti

pravednu presudu? Da li je neki godišnji bilans tačan, može da se proveri, da

se ponovo izračuna i da se utvrdi. Ali to ne može da se učini sa pitanjem šta je

apsolutno pravedno. Za bilans su potrebni ljudi koji umeju da računaju i znaju šta

tamo treba da stoji a šta ne, dok apsolutna pravda koja je lišena svake sumnje,

ljudima nije dostupna.

To u još većoj meri važi za ono što nazivamo socijalnom pravdom. Mi je nećemo

nikada ostvariti iz tog razloga, što nikada nećemo biti istog mišljenja o tome u

čemu se ona sastoji. Pravedna raspodela dohotka drugačije bi izgledala za stolara-

preduzetnika, a drugačije za ženu koja prima socijalnu pomoć prema programu

Hartz IV, drugačije bi izgledala direktoru štedionice, a drugačije savetnici u

ministarstvu.

Da totalna jednakost, dakle ista naknada za svaki rad, verovatno ne bi bila pravedna

pa i da ne bi ni bila dobra za ekonomiju, nailazi gotovo na jedinstveni konsenzus.

Ali da li bi možda direktori koncerna ipak trebalo da zarađuju dvadeset puta, sto

puta ili samo pet puta više od stručnog radnika? Pre trideset godina uobičajen je

bio dvadeset puta veći prihod, u međuvremenu, često nije dovoljna ni sto puta

veća naknada. Kao razlog uglavnom se navodi neuporedivo veća odgovornost.

Ali zašto onda jedan savezni kancelar zarađuje samo jedan mali deo toga što

neki član upravnog odbora neke banke smatra primerenom platom koja mu

pripada? Da li je odgovornost jednog saveznog kancelara manja? Nije čudo što

nam pametni ekonomisti govore: prestanite već jednom sa vašom pričom o pravdi

i držite se onoga što tržište svakome udeli. Ako je na tržištu potreban manji broj

nekvalifikovanih radnika nego što se na njemu nudi, onda opada i visina njihove

naknade. A ako su sposobni menadžeri retki, onda raste i naknada za njihov rad.

Erhard Epler je rođen 1926. godine. Bio je,

između ostalog, član nemačkog parlamenta i

savezni ministar i predsednik komisije o osnovnim

vrednostima u SDP od 1973. do 1992. godine.

29

Ono što odluči tržište je jasno, jednoznačno i precizno, to ne iziskuje nikakve

dugačke debate. I uostalom: tržište nagrađuje one koji su vredni i sposobni, a

kažnjava one koji su lenji i komotni.

Ovo je u najboljem slučaju uverljivo za one, za koje važi samo ono što naučno

može da se dokaže, što može da se definiše i izmeri. Ali ljudi isto tako imaju i

osećanja, nade i potrebe. A u te potrebe, pored hrane i pića, spadaju i priznanje,

pažnja, zaštićenost – i pravda. Postoji i glad za pravdom. Ona se ispoljava manje

u mudrim raspravama, o tome šta bi bilo pravedno, već više u tananom osećanju

za nepravdu. Sigurno je da je to osećanje subjektivno i kod svakog čoveka i svake

žene je donekle izraženo na drugačiji način. Ali, ono je snažno, elementarno i ne

može se potisnuti. To osećanje utiče na ljude, a kada se ono povredi - povređen

je i čovek.

Ovo se može posmatrati još u dečijem vrtiću ili u osnovnoj školi. Učiteljica, o kojoj

se pročuje da je nepravedna, zato što više pažnje poklanja jednom detetu nego

nekom drugom, rizikuje mogući gubitak autoriteta. I pri tome je njena reakcija

samo ljudska, to što joj je šarmantni, pametni a pored toga i vredni mali dečak

simpatičniji od inertnog, gojaznog a pored toga i nezainteresovanog čovečuljka

do njega.

I kako deca rastu, tako uče da na ovom svetu stvari nikada ne idu svojim potpuno

pravednim tokom, ili tačnije: nikada ne idu onako kako oni smatraju da bi bilo

pravedno. Starija sestra uvek nalazi razloge zašto mora da ostane duže budna, zašto

joj je neophodna knjiga ili bicikl i zašto nema vremena da pomogne majci u bašti.

Još kao učenica u osnovnoj školi mora da se pomiri sa time da otac njene drugarice

vozi sjajni Mercedes, dok njen otac vozi prastarog Golfa. Da njena drugarica ide

na časove jahanja, a ona ne, iako obožava konje. Ona ne smatra da je to pravedno

ali to je ne sprečava da se druži sa njom. Naljutila bi se ili bi se razbesnela, ako

bi majka njene drugarice uz to nameravala da više podigne i društvenu rampu:

„Nemoj da mi dovodiš tu drugaricu u kuću!“ Deca uče da sa određenom porcijom

nepravde mora i može da se živi. Ali samo u određenim granicama.

Na sličan način funkcioniše i društvo. Ono uči da živi sa hiljadama malih i srednjih

nepravdi. Ne ostvaruje se svima svaka želja. Naravno da milioner ima više

mogućnosti da pripremi svoju ćerku za maturu od radnika iz gradske čistoće.

30

Ovaj će se pobuniti tek ako bude bio uveren da ćerka milionera nije položila samo

iz tog razloga što profesor nije hteo da naljuti njenog moćnog oca. To bi onda

bila nepravda koja se više ne može prihvatiti.

Politički nema smisla razbijati glavu o apsolutnoj socijalnoj pravdi. Ona ne postoji.

Politički je važna granica između prihvatljive nepravde i one nepravde koja više ne

može da se prihvati. U tom smislu, gotovo se niko i nije pobunio što je menadžer

zarađivao dvadeset puta više od svojih radnika. Ali kod dvesta puta veće plate,

većina je smatrala da to nije podnošljivo, pogotovo ako još taj menadžer, da bi

povećao prihod, otpušta radnike. Sekretarica je smatrala da je u redu što njen šef

zarađuje višestruko veću platu. Ali razljutila se kada je saznala da plaća i manje

poreza od nje, pošto zna kako da iskoristi svaku rupu u propisima da bi uštedeo

na porezu.

Ako je tri četvrtine Nemaca u međuvremenu uvereno da se stvari u zemlji odvijaju

nepravedno, a većina sumnja u to da će se to ikada promeniti, onda je očigledno

prekoračena granica između prihvatljive nepravde i one koja više ne može da se

prihvati. Nije nikakva slučajnost što su istraživači javnog mnjenja to otkrili 2008.

godine, na kraju radikalno-tržišne epohe. Ako se ne žale samo siromašni ili ljudi u

nepovoljnijim položajima na nepravdu, već skoro svi, koji se ne ubrajaju u bogate,

onda je opasnost u odlaganju. To nijedno društvo ne može dugo da izdrži. I zato

socijalna pravda nije samo opšte mesto socijalnih romantičara, već ključni zadatak

politike. A uz to, to je i zadatak koji nikada nije obavljen do kraja.“

(Epler 2009: 47–50)

31

Nemačka socijalna

država nije

nepromenljiva

Isplati se poređenje

na međunarodnom

planu

Ovo poglavlje

pokazuje građu,

modele i posledice

4. GRAĐA, STRUKTURA I MODELI SOCIJALNE DRŽAVE


• opisati građu socijalne države (davanja u novcu, uslugama ili u naturi) kao i

njen značaj za različite oblasti socijalne države;

• predstaviti modele osnovnih tipova socijalne države, liberalne, konzerva-

tivne i socijaldemokratske socijalne države;

• pokazati kakve posledice proističu iz modela socijalne države za njene

stanovnike.

Centralni delovi nemačke socijalne države poput penzionog osiguranja i osiguranja

za slučaj nezaposlenosti stari su preko 100 godina. Neka pravila se od onda nisu

menjala ili su samo neznatno promenjena. To može da navede, iako to nije nužna

posledica, na zaključak da se neka pravila i specifičnosti prihvate kao nepromenljivi.

Pogled u susedne zemlje pokazuje da postoje i druge mogućnosti da se obezbedi

socijalna sigurnost. I to uprkos okolnostima što su raspoloživa sredstva – novac,

davanja u uslugama ili davanja u naturi – svuda ista. Da bismo ostali u analogiji

građenja kuće: ova građa, u zavisnosti od plana izgradnje, može da se koristi u

različitim kombinacijama.

To ne dovodi samo do toga da zgrade poprimaju različite oblike. To proizvodi

i konkretne posledice po njihove stanare. Na narednim stranama će biti najpre

predstavljene vrste građe, da bi se zatim opisali različiti modeli. Posledice, koje

proističu iz ovih, različitih oblika se potom razmatraju u poglavlju 4.3.

32

Prvi instrument:

novčana davanja

Drugi instrument:

usluge

Treći instrument:

davanja u naturi

Takođe u kutiji za

alat: porezi i dažbine

Klasična novčana

davanja

Pored toga razumno

rešenje usluge

– ostali detalji u

poglavlju 7.2. Rad

4.1. Građa i alati socijalne države

Socijalna politika razlikuje raznovrsnu građu i alate. Očigledno sredstvo državne

socijalne politike su novčana davanja. Naknada za nezaposlene, penzija ili dečiji

dodatak uplaćuju se na račune nezaposlenih, penzionera ili roditelja.

Ali pored novčanih davanja, dakle monetarnih transfernih plaćanja, socijalna

država raspolaže i drugim instrumentima. U okviru zdravstvene politike se, na

primer, stavlja na raspolaganje usluga: postavljanje dijagnoze i lečenje od strane

lekara, terapeuta ili bolničkog osoblja. Takođe i obrazovna, ali i porodična politika

poznaju instrument usluge: učitelji u školama obezbeđuju obrazovanje, dok se

deca u jaslicama ili vrtićima čuvaju.

Pored novčanih davanja i usluga, treći centralni vid građe socijalne politike

predstavljaju davanja u naturi. Primer za davanja u naturi su lekovi u okviru

zdravstvene politike.

Porezi i dažbine se takođe nalaze u socijalno-političkoj kutiji za alat. Jer oni pored

zadatka finansiranja imaju isto tako i dejstvo preraspodele kao i efekat usmeravanja.

Koji građevinski materijali se, prema tome, mogu primeniti u različitim oblastima

socijalne države?

Građa kod osiguranja nezaposlenih

Osiguranje za slučaj nezaposlenosti je klasična naknada koju nosioci socijalnog

osiguranja isplaćuju umesto plate. Ona, dakle, zamenjuje lični dohodak i zato se

u svim zemljama osiguranje uglavnom sastoji u davanju izvesne novčane svote.

Međutim, nameće se pitanje da li bi bilo razumno da se pored naknade umesto

plate ponude i neke usluge, pomoću kojih bi se povećala verovatnoća da lice,

koje je prima, ponovo pronađe posao. Ponude obrazovanja i usavršavanja u

mnogim zemljama su u međuvremenu postale sastavni deo ponude zavoda

za zapošljavanje. Kvalitet ponude i u te svrhe obezbeđena sredstva iz budžeta

osiguranja za nezaposlene veoma se razlikuju od zemlje do zemlje. Dakle, postoje

razlozi koji govore u prilog tome da se osiguranje nezaposlenih ne svodi samo na

novčana davanja, već da se integrišu i usluge u vidu obrazovanja i usavršavanja.

Dalji detalji o ovoj temi izloženi su u poglavlju 7.2. Rad.

33

Klasično novčano

davanje

Ključno pitanje: kako

se vrši finansiranje?

Detalji u poglavlju

7.3. Penzija

Obezbeđivanje

davanja u stvarima

i uslugama: zdravlje

se ne može kupiti

Ključna pitanja: kako

se vrši finansiranje?

Ko šta daje? Detalji

u poglavlju 7.4.

Zdravstvo

Obezbeđivanje

usluga

Ključno pitanje:

kakva je

organizacija? Detalji

u poglavlju 7.5.

Obrazovanje

Građa kod penzija

Penziono osiguranje je, za razliku od toga, primer za oblast socijalne države, u

kojoj davanja u novcu stoje u prvom planu. Iako u starosti raste i verovatnoća da

će osoba biti upućena na zdravstvene usluge i usluge negovanja, ipak ove usluge

nisu sastavni deo penzionog osiguranja.

Ključno pitanje kod penzionog sistema glasi, na koji način treba da se izvrši

finansiranje. Kakvu ulogu igraju individualni doprinosi u poređenju sa porezima?

Kakav značaj treba da dobije privatno materijalno osiguranje za starost? To za

sobom povlači posledice u odnosu na pitanje, koliko su velike razlike u prihodima

penzionera i u odnosu na problem siromaštva u starosti u datoj zemlji. Dalji detalji

izloženi su u poglavlju 7.3. Penzija.

Građa u okviru zdravstvene politike

U pogledu primene narednog alata, zdravstveni sistem je odraz u ogledalu

penzionog osiguranja. Ako je tamo, pre svega, reč o davanjima u novcu, kod

zdravstvene politike uglavnom se radi o obezbeđivanju usluga i vidu davanja u

naturi – zdravlje ne može da se kupi.

I zato se ovde posebno nameće pitanje, kako treba da se finansiraju ove usluge

i ko treba da ih pruža. Javni zdravstveni sistemi često moraju da se bore protiv

primedbe da su neefikasni. Podela na dve grupe, na privatno i javno zdravstveno

osiguranje, međutim, za sobom povlači opasnost od medicine podeljene na dve

klase. Dalji detalji izloženi su u poglavlju 7.4. Zdravstvo.

Građa u okviru obrazovanja

Obrazovna politika je takođe oblast u kojoj davanja u novcu ne igraju neku veću

ulogu, a umesto toga u prvom planu stoji usluga.

Ovde se pre svega nameće pitanje kako se organizuju ove usluge. Da li je

obezbeđeno javno čuvanje dece ili rad sa decom? Koliko vrsta škola postoji?

Koliko su prohodni razni putevi školovanja i stručnog obučavanja? Dalji detalji

izloženi su u poglavlju 7.5. Obrazovanje.

34

Finansiranje socijalne

države i efekat

raspodele – detalji u

poglavlju 7.1.

Kakvi modeli?

Kakva građa?

Gøsta Esping-

Andersen: „The

Three Worlds of

Welfare Capitalism”

Nazivi potiču od

„modelara“

Građa u poreskoj politici

Preko poreza i dažbina, država ostvaruje prihode koji, između ostalog, služe

za finansiranje socijalnih sistema. Dobro razvijena socijalna država upućena je

na odgovarajući visok nivo prihoda. Nizak nivo poreza omogućava samo slabo

razvijenu socijalnu državu. Pored visine prihoda, međutim, važno distinktivno

obeležje predstavlja i način na koji se ti porezi naplaćuju: različiti poreski sistemi

postižu različite efekte raspodele. O daljim detaljima vidi: poglavlje 7.1. Porezi.

Prema tome, postoje brojne mogućnosti konkretnog uređivanja socijalne politike.

Iako se uglavnom primenjuju svi alati i sve vrste građe, ipak se, s obzirom na to da

pojedine zemlje primenjuju različite modele, neki građevinski materijali primenjuju

češće, a neki ređe. Dok se u poglavlje 7 u ovoj knjizi detaljnije bavimo pojedinim

oblastima socijalne politike i pravimo konkretna poređenja među pojedinim

zemljama, ovde nam je cilj da najpre opišemo osnovne i opšte razlike. Prema

tome, kakve vrste modela postoje?

4.2. Modeli socijalne države

Najpoznatija i najuticajnija studija o različitim oblicima socijalne države potiče od

Geste Esping- Andersena. On je objavio knjigu pod naslovom The Three Worlds

of Welfare Capitalism 1990. godine u kojoj zapadne industrijske zemlje razvrstava

u tri različita sveta.

Ova tri sveta odnosno tri modela,

svoje nazive dobijaju od modelara

koji su izvršili odlučujući uticaj

na oblik socijalne države. To su

bile odgovarajuće dominantne

političke partije i pokreti koji su

socijalnim državama dali njihove

karakteristične oblike.

Gesta Esping-Andersen je rođen 1947.

godine u Danskoj. Studirao je u Kopenhagenu,

napisao doktorat na univerzitetu Viskonsin u

SAD, a potom predavao i bavio se istraživačkim

radom na Harvardu, u naučnom centru u Berlinu,

na univerzitetu u Firenci i na univerzitetu u Trentu.

Od 2000. godine radi na univerzitetu u Barseloni

Pored knjige The Three Worlds of Welfare

Capitalism iz 1990. g. njegova najpoznatija

ostvarenja su Social (1998) i Why We Need a New

Welfare State? (2000)

35

Tri tipa socijalne

države: liberalna,

konzervativna,

socijaldemokratska

Koji aršin se koristi

za poređenje?

Dekomodifikacija:

zavisnost od tržišta

rada

Stratifikacija: opisuje

socijalnu slojevitost

Razlika se pravi između liberalnog, konzervativnog i socijaldemokratskog sveta.

Pošto ova tri konstrukciona principa pokazuju i određene geografske podudarnosti,

paralelno sa time su se uvrežili i određeni nazivi. Liberalni svet se, prema tome,

naziva anglosaksonskim, hrišćansko-demokratski se naziva kontinentalnim, dok

se socijaldemokratski svet naziva skandinavskim. Ali, kako se mogu uporediti ova

tri različita modela?

Za poređenje je potrebno imati određeni aršin. Esping-Andersen u te svrhe koristi

dva kriterijuma: stepen dekomodifikacije i razmere stratifikacije.

Pojam dekomodifikacija potiče iz engleskog jezika i kao jezgro reči sadrži odrednicu

eglesku reč commodity - što znači: roba. Roba na koju se ovde upire pogled je rad.

Dekomodifikacija, u tom smislu, opisuje razmere u kojima se obezbeđuju troškovi

života nekog čoveka, a da pri tome nije upućen na tržište rada.

Ako je tržište rada jedina mogućnost da se obezbede troškovi za život, dakle, ako

mora da se prihvati svaki posao, bez obzira na to koliko je možda slabo plaćen,

onda je dekomodifikacija na veoma niskom nivou. Ako, međutim, za razliku od

toga država obezbeđuje pravo na sveobuhvatno osiguranje kojim se obezbeđuje

dostojanstven život i u onim slučajevima kada posao nije dostupan ili moguć

(na primer usled bolesti ili starosti) ili kada ga nema (npr. usled loše ekonomske

situacije), u tom slučaju je stepen dekomodifikacije visok.

Stratifikacija, za razliku od toga, opisuje socijalne slojeve u nekom društvu. Ovaj

pojam se u sociologiji koristi prilikom opisivanja i ispitivanja različitih grupa u

nekom društvu. U zavisnosti od toga šta se stavlja u prvi plan istraživanja, reč je o

slojevima (donji sloj, srednji sloj, gornji sloj), klasama (radnička klasa i kapitalisti) ili

o miljeima (liberalno-protestantski milje, socijaldemokratski milje, katolički milje).

Esping-Andersenu nije stalo u prvom redu da opiše i istraži različite socijalne

slojeve, već on, pre svega, nastoji da opiše i istraži kako se socijalna država

odnosi prema tim slojevima i da li i ona sama, na osnovu svog modela, doprinosi

uspostavljanju ovakvih slojeva u društvu. Koja su, dakle, obeležja ova tri sveta u

pogledu dekomodifikacije i stratifikacije?

36

Jaka pozicija

tržišta

Država: samo

poslednja

sigurnosna mreža

Sa strane države

nema razlike između

prihoda i profesija

– međutim česte su

dodatne privatne

ponude

Liberalna socijalna država

U liberalnim socijalnim državama, tržište igra istaknutu ulogu. Socijalna prava

i socijalna davanja razvijena su relativno slabo. A pored toga, socijalna davanja

povezana su sa relativno učestalim i intenzivnim ispitivanjima o tome da li su ona

i opravdana i da li postoji odgovarajuća potreba. To vodi do toga da se lica koja

primaju socijalna davanja često osećaju stigmatizovano i da ne uživaju dobar

ugled u društvu.

Država, prema tome, obezbeđuje samo poslednju sigurnosnu mrežu, građani su

načelno u ovom slučaju u velikoj meri upućeni na prihode sa tržišta rada. Stepen

dekomodifikacije je, prema tome, na dosta niskom nivou. Finansiranje socijalnih

davanja odvija se preko poreza. Doprinosi, preko kojih se stiču individualna prava

kod ovog tipa države mogu retko da se zapaze. Pošto ne postoje davanja koja

se vezuju za visinu uplaćivanih doprinosa, visina socijalnih davanja je relativno

ujednačena (jedinstvene stope).

Socijalna država ne pravi razlike između različitih profesija ili različitih prihoda

koje ostvaruju građani. Međutim, s obzirom na to da davanja obezbeđuju

samo minimalno izdržavanje i pošto su pre svega usmerena ka cilju izbegavanja

siromaštva, osobe koje mogu to sebi da priušte okreću se ka privatnim ponuđačima

ovih usluga (npr. privatna penziona osiguranja, privatne škole). Liberalna socijalna

država, prema tome, posredno dovodi do raslojavanja odnosno stratifikacije

između bogatih i siromašnih. Zemlje koje predstavljaju tip liberalne socijalne

države su u prvom redu SAD, Velika Britanija i Australija.

Glavna obeležja liberalne socijalne države su:

• uporedivo niske jedinstvene stope novčanih davanja;

• finansiranje preko poreza;

• nizak stepen dekomodifikacije i

• stratifikacija putem privatnih osiguranja i usluga.

37

Socijalna država

prema socijalnom

statusu

Primer: nemački

propisi o državnim

službenicima

Finansiranje putem

doprinosa

Visina davanja

konzervira prethodni

status

Nejednakost

usled granice za

obračunavanje

socijalnog

osiguranja

Konzervativna socijalna država

Konzervativnu socijalnu državu, Esping-Andersen na nekim mestima naziva i

korporatističkom7 socijalnom državom: kao što se korporatizam nadovezuje na

različite slojeve i konzervativna socijalna država pravi razlike između različitih

profesionalnih grupa.

Nemački propisi o državnim službenicima sa njihovim privilegijama spadaju u

najbolje primere u tom smislu. Međutim, do danas ovaj princip može da se zabeleži

i u nekim drugim profesijama: u tom smislu, na primer, za poreske savetnike,

advokate, javne beležnike, veterinare, apotekare i revizore postoje fondovi za

pripadnike te određene struke, koji između ostalog nude i posebno penziono

osiguranje za ove profesije. Ko je član odnosne strukovne komore automatski

postaje i član strukovnog fonda.

Na taj način, ni preduzetnici niti članovi ovih grupa profesija koji imaju status

samostalnih lica ili zaposlenih lica nisu pokriveni zakonskim penzionim osiguranjem.

U drugim zemljama konzervativnog tipa socijalne države, kao što su Italija i

Francuska, takođe postoje razlike specifične za određene profesije, na primer,

kada je reč o osiguranju za slučaj nezaposlenosti.

I u okviru zakonskih osiguranja, koja ne prave razlike između grupa profesija,

može da se prepozna konzervativni princip, jer se finansiranje socijalne države

velikim delom sprovodi preko doprinosa. Na osnovu principa ekvivalentnosti

(davanja moraju da se orijentišu prema individualnim doprinosima), visina mnogih

socijalnih davanja predstavlja odraz prethodnih prihoda (osiguranje za slučaj

nezaposlenosti, penzija).

Prema tome, socijalna davanja konzervišu prethodni status. Socijalna davanja

države u konzervativnim socijalnim državama u proseku su, prema tome, viša

nego u liberalnim socijalnim državama, ali ujedno nisu jedinstvena za sve građane.

Finansiranje putem doprinosa u gotovo svim konzervativnim socijalnim državama

povlači za sobom određivanje granice za obračunavanje socijalnog osiguranja

7 Korporatizam vodi poreklo od latinske reči corporatio koja znači korporacija. Njime se ukratko opisuje model društva, u kome korporativni procesi pregovaranja između različitih društvenih grupa (kao na primer između poslodavaca i zaposlenih) igraju ključnu ulogu.

38

Usmeravanje na

muškarce koji sami

izdržavaju svoje

porodice

Posledica: nizak

stepen zaposlenosti

žena

Višestruka

stratifikacija

(raslojavanje)

Takođe finansiranje

preko poreza

Veća davanja

Leistungen

(različite visine), a to znači granicu visine prihoda do koje moraju da se plaćaju

dažbine. Ona predstavlja još jedan dalji izvor nejednakog tretmana. Jer granica

za obračunavanje socijalnog osiguranja u mnogim slučajevima prati i razdelnu

liniju zakonski i privatno osiguranih lica (ovo najjasnije može da se posmatra u

Nemačkoj kod zdravstvenog osiguranja; vidi: poglavlje 7.1. Porezi).

I konačno postoji još jedna osobina konzervativnog modela socijalne države koja

je doduše u toku protekle decenije oslabila, ali čiji tragovi i dalje mogu jasno da se

prepoznaju. Kao ni u jednom od druga dva tipa država, konzervativna socijalna

država je usmerena na model muškaraca koji jedini ostvaruju prihode u svojim

porodicama, usled čega ih sami izdržavaju.

Poreski podsticaji (zajedničko oporezivanje bračnih drugova – tzv. spliting),

nedostatak infrastrukture za celodnevno čuvanje dece i uporedivo mali broj

radnih mesta sa skraćenim radnim vremenom (kao i slika o ulogama koja nije

podrazumevala zaposlene majke) doveli su do toga da se stopa zaposlenih

žena u konzervativnim socijalnim državama kreće bitno ispod stopa u državama

liberalnog i socijaldemokratskog tipa.

Stratifikacija (raslojavanje) na taj način je u konzervativnoj socijalnoj državi veoma

intenzivna i kreće se duž nekoliko razdelnih linija: grupe profesija, prihoda i pola. Tipični

predstavnici ovog tipa socijalne države su Nemačka, Francuska, Austrija i Belgija.

Glavna obeležja konzervativne socijalne države su:

• novčana davanja koja u velikom stepenu zavise od prethodnih prihoda;

• slabo izražene javne usluge;

• finansiranje velikim delom preko doprinosa i

• snažna stratifikacija na osnovu grupa profesija, prihoda, pola.

Socijaldemokratska socijalna država

Modeli socijaldemokratske socijalne države u oblasti finansiranja ukazuje na

sličnost sa liberalnim socijalnim državama: kao i u ovim državama, socijalna država

se velikim delom finansira putem opštih poreza a ne putem doprinosa. U oblasti

davanja, međutim, mogu da se utvrde tri razlike.

Kao prvo, davanja socijaldemokratskih socijalnih država su tendencijalno veća

nego što je to slučaj u liberalnim zemljama.

39

Ravnomernija

raspodela visine

davanja

Univerzalne,

javne usluge

Bolje mogućnosti

uklapanja porodice

i posla – veća stopa

zaposlenih žena

Država istupa kao

poslodavac sa

pozitivnim efektima

Skandinavija:

visok stepen

dekomodifikacije,

stratifikacija mala

Kao drugo, visina davanja, za razliku od konzervativnih socijalnih država, je približno

ista za sve ljude koji ostvaruju veoma različite prihode. To se na kraju ostvaruje

i tako što se mnoga socijalna davanja (kao na primer naknada za nezaposlene)

oporezuju.

Na trećem mestu, i to je možda trenutno najvažnija razlika, stoje univerzalne javne

usluge – dakle usluge kojima pristup imaju svi i za koje se ne plaćaju nikakvi, ili se

plaćaju samo veoma niski, doprinosi – a to je bitna okosnica socijaldemokratskog

modela. Pre svega u oblasti čuvanja dece ili negovanja lica, u njima postoji razvijena

mreža državnih (odnosno lokalnih) usluga.

To za sobom povlači dalekosežne posledice. Najpre se u prvom redu ženama

omogućava da uklope porodicu i posao, s obzirom na to da postoji pouzdana i

veoma kvalitetna infrastruktura za čuvanje dece i za negovanje lica. Visoki standardi

u domenu čuvanja dece i negovanja osoba, međutim, ne dovode samo do toga

da je stopa zaposlenih žena viša.

Država, pored toga, u većoj meri istupa kao poslodavac. Zapošljavanje na javnim

poslovima je, prema tome, u zemljama socijaldemokratskog tipa, tendencionalno

češće. Na taj način, država je i u stanju da vrši neposredan uticaj na situaciju

u pogledu zapošljavanja i na kvalitet u oblasti čuvanja dece i negovanja lica.

Istovremeno, činjenica da je reč o javnim uslugama kojima svi imaju pristup, dovodi

do toga da su stope siromaštva samohranih roditelja bitno niže.

Sveobuhvatne socijalne usluge i novčani transferi dovode do toga da je stepen

dekomodifikacije u zemljama ovog tipa najveći, dok je stratifikacija, to jest socijalno

raslojavanje, prisutno samo u neznatnoj meri. Zemlje koje su pre svega primenile

ovaj princip modela su, na primer, Švedska, Danska i Norveška – dakle uglavnom

skandinavske zemlje.

Glavna obeležja socijaldemokratske socijalne države su:

• usluge kao važan deo socijalne politike;

• veoma ujednačena novčana davanja;

• finansiranje preko visokih poreza;

• visok stepen dekomodifikacije i

• visok stepen jednakosti prihoda i nizak stepen stratifikacije.

40

Socijaldemokratska

socijalna država u

poređenju prednjači

Finansiranje

preko poreza

4.3. Posledice modela socijalne države

Iako nijedna zemlja na svetu ne predstavlja 100% opisani tip modela socijalne

države, ipak se većina zemalja veoma jasno može podvesti pod jedan od ova tri

konstrukciona principa. Kao što je već postalo jasno na nekoliko mesta prilikom

opisa, način na koji je neka socijalna država konstruisana povlači za sobom

prepoznatljive posledice.

Obeležja tri modela socijalnih država

LIBERALNA KONZERVATIVNA SOCIJALDEMOKRATSKA

Dekomodifikacija niska srednja visoka

Stratifikacija srednja visoka niska

Stopa siromaštva visoka srednja niska

Stopa zaposlenosti žena

srednja niska visoka

Zapošljavanje u javnom sektoru

nisko srednje visoko

Porezi niski srednji visoki

Dažbine niske visoke niske

Posledice, pre svega, mogu jasno da se prepoznaju, kada se različiti tipovi

uporede jedni sa drugima. U tom smislu je stopa siromaštva u socijaldemokratski

opredeljenim, skandinavskim zemljama niža nego u liberalnim ili konzervativnim

zemljama. Stopa zaposlenih žena je u zemljama socijaldemokratskog tipa najviša.

Ovi rezultati se ostvaruju, pre svega, preko socijalnih davanja, koja se u mnogim

oblastima obezbeđuju i u obliku usluga a ne samo u vidu novčanih davanja.

U skladu sa time, udeo javnog zapošljavanja je u tim zemljama veći nego u

kontinentalnom delu Evrope.

Naravno da ovakve strukture ne mogu besplatno da se održavaju. Finansiranje se

vrši u prvom redu preko poreza, doprinosi socijalnog osiguranja igraju podređenu

ulogu. Teret poreza je, prema tome, u socijaldemokratskim zemljama veći nego u

41

Izdaci za usluge

obezbeđuju

dugoročne dobiti

liberalnim i konzervativnim zemljama. Međutim, veći poreski teret ne dovodi, na

primer, do nepovoljnog uticaja na ekonomsku snagu, kako poneki predstavnik

liberalnih i konzervativnih pozicija uporno tvrdi.

Štaviše, ne postoji nikakva prepoznatljiva negativna sprega između ekonomskog

rasta i stope poreskih dažbina u nekoj zemlji. U prvom redu izdvajanja za usluge

poput čuvanja dece i obrazovanja, ali i intenzivne ponude obrazovanja i usavršavanja

za nezaposlene verovatno srednjeročno i dugoročno donose bitno veću dobit od

smanjenja poreza. Na osnovu veoma kvalitetnih socijalnih usluga koje su svima

dostupne, prema tome, mnogo manji broj ljudi uopšte dolazi u situaciju u kojoj

bi bili trajno upućeni na pomoć države. Socijaldemokratska socijalna država je,

prema tome, socijalna država koja deluje preventivno.

Grafikon 4: Povezivanje socijalne države koja deluje preventivno i socijalne države

koja reaguje naknadno

S.država kojadeluje preventivno:unapred nastoji da sprečioskudice, npr. putem dobrog obrazovanja, zdravstvene prevencije iaktivne politike prematržištu rada.

S.država kojareaguje naknadno:ona je osiguranje odegzistencijalne nemaštinei dopunjuje socijalnu državukoja deluje preventivno.

Rad Zdravstvo

Penzije

Po

rezi

Obrazovanje

Jednakasloboda

42

Visok stepen

socijalne

propustljivosti

Ostvarena socijalna

država koja deluje

preventivno

Ukupno, socijaldemokratska socijalna država dovodi do toga da je propustljivost

socijalnih slojeva veća. A i time što i deca iz socijalno slabijih porodica dobijaju

mogućnost korišćenja dobrih obrazovnih ponuda, u skandinavskim zemljama se

koriste potencijali koji kod nas ostaju neiskorišćeni.

Sa time je povezana okolnost da je nizak nivo obrazovanja vezan za izuzetno

visok nivo rizika od nezaposlenosti. Za to se opet vezuju posledični troškovi u

vidu nedovoljnih prava na penzije. Prema tome, sveobuhvatna socijalna država

socijaldemokratskog tipa može da ojača ekonomsko-političku poziciju neke zemlje.

Društvo koje svakome daje šanse, koje obezbeđuje centralna dobra i usluge, koje

izbegava eklatantne razlike u prihodima i koje poseduje ekonomsku dinamiku ne

može da se ostvari bez jake uloge države.


• Liberalnim i konzervativnim socijalnim državama ne polazi za rukom da svo-

jim stanovnicima u dovoljnoj meri obezbede jednaku slobodu i participaciju.

• Socijaldemokratska socijalna država ove zahteve ispunjava pre svega

zahvaljujući odlično razvijenoj javnoj infrastrukturi na bolji i pouzdaniji način.

• Javni izdaci za socijalna davanja za zemlje socijaldemokratskog socijalnog

tipa ne predstavljaju nikakav ekonomski nedostatak. Naprotiv, ove zemlje

karakteriše velika ekonomska dinamika.

Analogno različitim arhitekturama socijalne države, formirale su se i različite varijante

kapitalizma. Govori se o koordiniranom i nekoordiniranom kapitalizmu. Njih

je moguće razlikovati u pogledu finansiranja preduzeća. uređivanja radnih odnosa

i sistema školovanja i obrazovanja kao i u pogledu na odnose koje uspostavljaju

preduzeća (vidi Čitanka 2: Ekonomija i socijaldemokratija, str. 44–49)

43

Socijalna država koja deluje preventivno

Autor: Matijas Placek

„U novije vreme stara socijalna pitanja o siromaštvu ili nezaposlenosti ulaze u opasne

kombinovane odnose sa novim stranputicama razvoja: mogu se konstatovati ogromni

deficiti u obrazovanju i stručnom obučavanju; takođe su učestale i pojave pogrešne

ishrane, koje za posledicu imaju civilizacijske bolesti poput gojaznosti ili dijabetesa;

probleme zavisnosti i nepotrebno rano propadanje tela; tendencije dezintegracije kod

određenih grupa doseljenika; pad volje za napredovanjem kao i raširenu obeshrabrenost

i beznadežnost. Ovakve stranputice razvoja se pored toga i uzajamno pojačavaju. [...]

Tako nastaju začarani socijalni krugovi siromaštva, nedostatka obrazovanja, gubl-

jenja prilika za zaradom, dužeg staža primanja socijalnih transfera, daljeg gubitka

motivacije – a time i daljeg gubitka prilika da se ikada ponovo vodi život iz vlastite

snage. Niti povremena novčana oskudica niti privremena nezaposlenost ne moraju

nužno da predstavljaju velike pretnje, kako ih mnogi ljudi u Nemačkoj doživljavaju – a

to bi važilo onda kada bi bilo jasno, da biti jednom siromašan ne znači ujedno i uvek

biti siromašan da biti jednom nezaposlen ne znači isto što i uvek biti nezaposlen. Ali

upravo je taj strah posebno rasprostranjen u Nemačkoj – sve do srži našeg društva.

Očigledno je da postojeća socijalna država koja se naknadno stara o ljudima ne može

da ih oslobodi tog straha. Upravo to potkopava njihov dobar glas. I zato socijalna

država koja deluje preventivno vodi intenzivno računa o kvalitetnom obrazovanju i o

zdravstvenoj prevenciji, od samog početka. Ona razvija sposobnost za zapošljavanje

i time sprečava siromaštvo. Ko god da u narednim decenijama u Nemačkoj želi da

dobija penziju, mora da bude zaista zainteresovan za ostvarivanje ideje vodilje socijalne

države koja deluje preventivno. Socijalna država koja deluje preventivno i funkcionalna

ekonomija su dve strane iste medalje. Ko želi prosperitetnu ekonomiju, taj mora pod

uslovima XXI veka ujedno i da se zalaže za socijalnu državu koja sistematski ulaže u

ljude i u socijalnu infrastrukturu. [...]

Ona [socijalna država koja deluje preventivno] time ne znači istovremeno i odricanje

od sigurnosti i participacije, već tek stvara preduslove da sigurnost i participacija

ubuduće opet budu obezbeđene za sve. Naravno, država koja deluje preventivno je

veoma zahtevan projekat koji neće moći da se ostvari preko noći. Odlučno se uputiti

upravo u ovom načelnom pravcu je – upravo zato – jedan od najvažnijih zadataka

socijaldemokratije u XXI veku.

(Placek) 2007: 229–232

44

Nova pitanja

raspodele? Šta se

promenilo?

Četiri vrste razvoja:

globalizacija,

demografske,

socijalne i strukturne

promene

Kritika socijalne

države: popularna,

ali zato…

5. IZAZOVI ZA SOCIJALNU DRŽAVU


• predstaviti popularnu kritiku socijalne države i odrediti njeno mesto;

• razmatrati stvarne izazove u oblastima globalizacije, strukturnih promena

ekonomije i rada, demokratije i socijalnih promena i

• pokazati da ovi izazovi zahtevaju drugačiji model ali ne i razgradnju soci-

jalne države.

„U vremenima u kojima sukobi oko raspodele, ne mogu kao u staroj idiličnoj

Nemačkoj mirno da se reše tako što će se na kraju raspodeliti neki dobici od

ekonomskog rasta, ili gde to makar u dogledno vreme više nije izvesno, odjed-

nom pitanja pravde i jednakosti poprimaju novu i možda drugačiju urgentnost.“

(Tirze 2005: 13)

Ako je Volfgang Tirze u pravu, onda se postavlja pitanje šta razlikuje sadašnjost

od stare idilične Nemačke. Koji je razlog tome što se pitanja raspodele više ne

vrte u prvom redu oko ekonomskog rasta? Koje okolnosti su dovele do toga da

socijalna politika danas stoji pred drugačijim zadacima nego što je to bilo slučaj

pre nekoliko decenija?

Najvažnije promene mogu da se vežu za četiri vida razvoja: za globalizaciju,

strukturne promene u ekonomiji i radu, za demografske promene kao i za

socijalne promene. Ove razvojne tendencije se ponekad koriste ne samo da bi

se na osnovu njih kritikovala pojedina pravila socijalne države, već da bi se i ona

sama podvrgla paušalnoj kritici.

U tom smislu se često tvrdi da je nemačka socijalna država prevelika i suviše

velikodušna. Bivši predsednik Nemačke, Roman Hercog, smatrao je da mora da

podrži inicijativu nove socijalne tržišne privrede koju je finansiralo udruženje8

poslodavaca industrije metala, tako što je obznanio: „Ali mnogima je udobnije da

ih država izdržava, nego da se potrude i da nešto rade. To je nečuvena nepravda

8 U vezi sa kontekstom, vidi: Špet (2004)

45

... najčešće

nediferencirano…

... ili bez utemeljenja

u realnosti

Bez negativnih veza:

privreda i socijalna

država

Nejednako

finansiranje

proističe iz izuzetno

nejednake raspodele

prema svima onima koji rade“ (Prilog u novinama Frankfurter algemajne cajtung,

FAS od 25. novembra 2001).

I filozof Peter Sloterdajk je smatrao da mora da podvuče neoliberalne argumente:

„Liberalnim posmatračima čudovišta koje uzima, a na čijim leđima jaše aktuelni

sistem komunalnih usluga, pripada zasluga što su skrenuli pažnju na pretnje,

koje su imanentne postojećim uslovima. Reč je o prekomernoj regulativi, koja

preduzetničkom zamahu postavlja suviše tesne granice, o prekomernom

oporezivanju, koje kažnjava uspeh, i o prezaduženosti, koja spekulativnom

lakomislenošću razlaže ozbiljnost upravljanja budžetom, kako u privatnoj oblasti

tako i u javnoj.“

Njegov recept protiv državne nemani je novi izum društva: „On ne bi bio ništa

manje do revolucije sektora koji daje. On bi doveo do ukidanja prinudnih poreza

i do njihovih pretvaranja u darove upućene opštosti, a da zbog toga javni sektor

ne bi morao da osiromaši“

(novine Frankfurter algemajne cajtung od 10. juna 2009).

Kako se pokazuje u poglavlju 7.1. (Poreska politika) i u poglavlju 4 (Građa, strukture

i modeli socijalne države), ovakve izjave samo u ograničenoj meri mogu da izdrže

preispitivanje: kao prvo, nemačka socijalna i poreska država je u međunarodnom

poređenju samo srednje velika. Kao drugo, ne postoji nikakva negativna veza

između veličine socijalne države i ekonomske efikasnosti neke zemlje.

Kao treće, istina je da je 2004. godine nešto više od jedne četvrtine (26,8%)

poreskih obveznika (sa godišnjim prihodima od najmanje 37.500 evra) uplatilo

79,6% poreza na platu i poreza na dohodak u Nemačkoj. Ali razlog tome je

jednostavno činjenica da je 10,1 miliona ili više od jedne četvrtine (28,8%) svih

poreskih obveznika 2004. godine ostvarilo ukupne prihode od najviše 10.000

evra. Polovina poreskih obveznika ostvarila je godišnje prihode manje od 23.000

evra i platila 4,3% poreza na dohodak (Savezni zavod za statistiku, 2008).

46

Zaoštrila se

imovinska

nejednakost

Najbogatijih 10%

poseduje 60%

a 70% stanovništva

poseduje 9%

Signali koje valja

shvatiti ozbiljno

Izvori koji

razrađuju ovu

temu:

Christoph

Butterwegge

(2005), Krise

und Zukunft des

Sozialstaates.

Vizbaden, str.

75–114.

Ova situacija, koju Sloterdajk označava kao prekomerno oporezivanje, sada dovodi

do toga da se imovinska nejednakost u Nemačkoj poslednjih godina sve više

povećava. Nešto više od jedne četvrtine svih odraslih lica (27%), 2007. godine nije

imalo ličnu imovinu ili je bilo zaduženo, dok je najbogatija desetina stanovništva

raspolagala ukupnom neto imovinom od najmanje 222.000 evra.

Najbogatijih 10% u Nemačkoj raspolaže sa preko 60% ukupne imovine. Donjih

70% stanovništva imaju udeo u ukupnoj imovini u visini od ispod 9% (Frik i

Grabka, 2009). Ko u svetlu tih okolnosti aktuelna ugrožavanja vidi u prekomernom

oporezivanju i ko bi socijalnu politiku u budućnosti da vodi u obliku milostinje i

poklona, njemu u najmanju ruku valja priznati originalan odnos prema stvarnosti.

A možda ju je jednostavno u velikoj meri i ignorisao.

Pored ovakvih paušalnih kritika, međutim, postoje i signali koje bi trebalo shvatiti

ozbiljnije. Ta vrsta kritike odnosi se na socijalne, ekonomske i promene životnog

okruženja tokom prethodnih decenija, koje su nasleđene strukture socijalne

države zaista i stavile pred izazove. Međutim, pre nego što se iz toga brzopleto

izvuče zaključak da je neophodno razgraditi socijalnu državu, uputno je najpre

podrobnije sagledati ove promenjene okvirne uslove. Kako se pokazuje u poglavlju

7 (Centralne oblasti socijalne države), promene koje će biti opisane u daljem tekstu

ne zahtevaju paušalne već diferencirane odgovore:

„Rekonstrukcija i modernizacija umesto razgrađivanja i satanizacije socijalne

države - tako glasi odgovor transformativne levice na nove izazove. Na ovoj

raskrsnici se u primernoj jasnoći vide razlike između pravaca i snaga, koje

dominiraju u debati na našim prostorima. Desnica, konzervativci i neoliberali,

žele da iskoriste trenutak kako bi na odlučujući način oslabili socijalnu državu, a

njenim advokatima oduzeli verodostojnost, da bi mogli da dopreme aparaturu

za rušenje. [...] Populističke optužbe levice koja protestuje protiv svakog pokušaja

da se socijalna država modernizuje, samo predstavljaju drugu varijantu njenog

egzistencijalnog ugrožavanja. Oni hrane iluziju da sve može da ostane onako

kako je bilo, samo ako za to postoji dobra volja.“

(Gabriel 2008: 305 f.)

47

Izvori koji

razrađuju ovu

temu:

Čitanka 2:

Ekonomija i

socijaldemokratija

(2009), str. 19–36.

Marianne Beisheim

i. o. (1999 ), Im

Zeitalter der

Globalisierung?

Thesen und Daten

zur gesellschaftlichen

und poitischen

Denationalisierung ,

Baden Baden.

Nemački Bundestag

(2002), Završni

izveštaj anketne

komisije za

globalizaciju privrede,

štampana stvar

14/9200 od 12. juna

2002., Berlin.

Socijalna država

kao politička a ne

ekonomska odluka

5.1. Globalizacija Autor: Tomas Riksen

U javnoj debati, ekonomska globalizacija važi kao jedan od najvažnijih izazova

za očuvanje izgrađene socijalne države. Uvek se iznova zahtevaju mere štednje

u socijalnoj politici i ukazuje se na međunarodnu kompetitivnost, a za sada se u

tome i uspeva.

Ova popularizovana argumentacija

koja se na zainteresovanoj strani

često ponavlja, većini čitalaca je

sigurno poznata. Pri tome, ako

se tačnije posmatra, uopšte se

ne podrazumeva samo po sebi

da globalizacija zaista predstavlja

opasnost po socijalnu državu.

Postoje različite teoretske perspektive o povezanosti većeg stepena između

međunarodnih ekonomskih veza i socijalne države. Radi jednostavnijeg prikaza,

one će ovde biti podeljene na dve grupe – optimiste u vezi sa globalizacijom i

pesimiste u vezi sa globalizacijom. U daljem tekstu biće predstavljene obe grupe.

Posle toga će biti izložena kratka skica o tome kako je većina vlada do sada

reagovala na izazove globalizacije. Zaključno će se prodiskutovati o alternativnim

političkim rešenjima, a to je globalizacija ili u najmanju ruku - evropeizacija

socijalne politike.

Optimisti u vezi sa globalizacijom

Optimisti iznose argumente da socijalna država ne biva izložena pritisku usled

globalizacije. Ukazuju na to da je uređivanje socijalne države stvar nacionalne

političke odluke, koja zavisi od postojećih domaćih političkih institucija i odnosa

snaga. Čak i ako međunarodna konkurencija vrši pritisak u smislu razgradnje

socijalne države, to ne vodi nužno do toga da to zaista i mora da bude tako, sve

dok većina građana želi da ima izgrađenu socijalnu državu (vidi: Swank, 2002).

Globalizacija je pojam koji obuhvata nekoliko

slojeva i koji može da se odnosi na razne procese

internacionalizacije. Reč je o kulturnoj, socijalnoj,

političkoj i pre svega o ekonomskoj globalizaciji.

Ekonomska globalizacija ima tri osnovna gene-

ratora: razgradnju trgovinskih barijera, uspon

zemalja na pragu industrijskog razvoja i tehničke

inovacije.

48

Globalizacija

dovodi do izgradnje

socijalne države

Određene varijante

kapitalizma uzdaju

se u socijalnu državu

Socijalna

država dopušta

specijalizaciju

Socijalna politika

kao troškovni faktor

Teza kompenzacije

Neki idu čak i dalje i argumentuju da globalizacija može da podstakne izgradnju

socijalne države. Oni ukazuju na to da međunarodna trgovina dovodi do većeg

blagostanja, a da time raste i manevarski prostor za raspodelu u socijalnoj državi.

Osim toga, oni iznose i argument da je socijalna država koja dobro funkcioniše

i preduslov za mogućnost da liberalizacija tržišta uopšte može politički da se

sprovede. Samo ako građani mogu da budu sigurni da su socijalno obezbeđeni

od rizika međunarodnih tržišta, oni će stati iza političke odluke o liberalizaciji. U

tom smislu bi se proces globalizacije i širenje socijalne države uzajamno pojačavali

(vidi: Rodrik, 1998).

Socijalna država kao komparativna institucionalna prednost

Nešto drugačije argumente iznose predstavnici pristupa o podvrstama kapitalizma.9

Oni ukazuju na to da se putem međunarodne trgovine omogućava intenziviranje

međunarodne podele rada, a time i dalja specijalizacija.

Oni polaze od toga da je insti-

tucionalni sklop određene makro-

ekonomije – u koju spada i socijalna

država - dobro uklopljen i da se

one na određeni način uzajamno

pojačavaju, čime se omogućava

specijalizacija na odgovarajuće

komparativne prednosti. Stoga se

očekuje da se socijalna država u

okviru intenziviranja međunarodne trgovine i dalje širi u onim zemljama u

kojima je već bila dobro izgrađena. Za razliku od toga, u anglosaksonskim

državama bi moglo da dođe i do smanjenja ovih struktura. U načelu, prema

tome, globalizacija ni prema tom shvatanju ne mora da predstavlja opasnost

za socijalnu državu.

Pesimisti u vezi sa globalizacijom

Za razliku od toga, pesimisti naglašavaju da socijalno-političke mere predstavljaju

faktor troškova za preduzeća koja posluju na međunarodnom nivou. Pošto mogu

da biraju da izmeste proizvodnju u druge zemlje, ona će izabrati takve destinacije,

9 Vidi Čitanka 2: Ekonomija i socijaldemokratija (2009), str. 44–49.

Klasičan primer komparativne prednosti je proizvodnja vune i vina. Na osnovu prirodnih

uslova, vino bolje uspeva u Portugalu, dok vuna

povoljnije može da se proizvede u Škotskoj. Ako se

obe zemlje koncentrišu na svoje proizvode i trguju

njima, umesto da obe proizvode iste proizvode,

trebalo bi da obe profitiraju.

49

Socijalno-politička

utakmica smanjenja

ponuda

Navodi se da

je odlučujuća

liberalizacija

prometa kapitala

Svaljivanje troškova

na nepokretne

faktore

Razgradnja socijalne

države? – Nema

ujednačene slike

koje im omogućavaju da minimiziraju troškove za plate, poreze i druga izdvajanja,

pomoću kojih se finansira socijalna država. Isto važi i za vlasnike kapitala koji

mogu da ulažu u zemlje sa niskim poreskim opterećenjem (vidi: Scharpf, 2000).

Pošto su preduzeća, kapital i brojna visoko kvalifikovana radna snaga pokretni na

međunarodnom planu, dolazi do takmičenja između vlada oko najnižih poreskih

stopa i socijalnih standarda. Konačno, prema pesimistima u vezi sa globalizacijom,

svuda dolazi do razgradnje socjalne države (engl. race to the bottom). Da bi nastao

ovakav pritisak utakmice, nije nužno neophodno da kapital i preduzeća zaista

napuste zemlju, već je dovoljno da samo time prete.

Pesimisti ne veruju da je internacionalizacija ekonomije sama po sebi ta koja

stvara pritisak na utakmicu, već da je to liberalizacija prometa kapitala. I dok po

njima pozicija optimista svakako ima smisla, sve dok se ima posla sa trgovinom

robama, prema njihovom shvatanju, dinamika sistemske utakmice razvija se pre

svega putem liberalizacije prometa kapitala.

Pesimisti u vezi sa globalizacijom predskazuju, da bi svakako moglo da potraje

neko vreme dok se ovi efekti stvarno ne ispolje. Na osnovu mogućnosti pokretnih

faktora, da se izbegne oporezivanje, u prvom koraku najpre dolazi do svaljivanja

troškova socijalne države na nepokretne faktore proizvodnje, naime na zaposlene.

Prihodi od kapitala se oporezuju u manjoj meri nego lični dohoci. Ali pošto bogati

uglavnom imaju veće prihode od kapitala nego što ih ostvaruju siromašni, opada

i efektivna progresivnost oporezivanja (vidi: poglavlje 7.1 Porezi). Finansiranje

postaje nepravednije, a socijalna država više ne ostvaruje svoje ciljeve. Dugoročno

ovo može da dovede do razgrađivanja socijalne države.

Kako se do sada reagovalo?

U naučnoj literaturi ne postoji jedinstven stav o tome da li je globalizacija zaista

dovela do razgrađivanja socijalne države. U uporednim kvantitativnim studijama je

najpre konstatovano, da do sredine devedesetih godina nije zabeleženo smanjenje

socijalnih izdataka i poreskih prihoda. Doduše, kod ovih istraživanja je kritikovano

da nisu valjano izabrani indikatori. Na osnovu agregovanih, dakle sabranih socijalnih

izdataka, ne može da se sagleda kako su ustanovljena individualna davanja.

Svakako je moguće da ukupni izdaci ostanu stabilni, ako poraste broj primalaca

davanja, dok njihovi odnosni učinci opadaju. Kvalitativno usmerene studije potom

pronalaze i potvrde za to da je zaista u periodu ispitivanja došlo do smanjenja

50


ovu temu:

Philipp Genschel

(2003), Globalisierung

als Problem, als

Lösung und als

Staffage, u: Gunther

Hellmann, Klaus

Dieter Wolf, Michael

Zürn (izdv.) Die neuen

internationalen

Beziehungen –

Forschungsstand

und Perskeptiven in

Detuschland, Baden

Baden, str. 429–464.

Herbert Obinger i

Peter Starke 2007)

Sozialpolitische

Entwicklungstrends in

OECD-Ländern 1980–

2001: Konvergenz,

Divergenz und

Persistenz:

u: Politische

Vierteljahresschrift

(specijalno izdanje

38), str. 470–495.

davanja i ograničavanja kruga lica koja imaju pravo na njih. Nešto slično važi i za

stranu prihoda. Visina prihoda ne daje nikakve informacije o strukturi poreskih

prihoda. I zaista mogu da se pronađu empirijske potvrde da se poresko opterećenje

sa kapitala premestilo na rad. Pored toga kritikovano je i to što period ispitivanja

u studijama seže samo do sredine devedesetih godina prošlog veka.

Pritisak konkurencije utiče na praksu

U novijim studijama, koje ispituju duži vremenski period, pokazuje se da je u

okviru globalizacije konačno ipak došlo do smanjivanja socijalnih izdataka (vidi:

Busemeyer, 2009). Ukupno, dakle mnogo toga govori u prilog tome da su vlade

u praksi na globalizaciju reagovale sa smanjenjem socijalno- političkih davanja.

Time, međutim, nikako ne treba da se formuliše tvrdnja da je to jedina moguća

reakcija na izazove ekonomske globalizacije. Naprotiv, zamislive su alternative

u odnosu na politiku koja se do sada vodila, koje bi socijalnu državu učvrstile

u odnosu na globalizaciju. One će u daljem tekstu ukratko biti stavljene na

diskusiju.

Izlaz: globalna i evropska socijalna politika?

U svetlu tržišne konkurencije kojoj je izložena socijalna država, nameće se pitanje,

kako bi trebalo reagovati na taj izazov.

Intuitivno uverljivo rešenje bi bilo, da se institucije socijalne države podignu

na međunarodni nivo. Na globalizaciju ekonomije potrebno je odgovoriti

globalizacijom socijalne politike. Kada bi to uspelo, mobilnim faktorima bi se

oduzela mogućnost da izbegnu troškove socijalne države putem izmicanja u druge

zemlje. Međutim, ovo rešenje s obzirom na velike razlike, koje postoje između

socijalnih država, za sada, politički teško da bi bile izvodljive. Osim toga je i upitno

da li bi međunarodna socijalna politika pod datim uslovima u normativnom smislu

bila poželjna. S obzirom na tesne sprege između socijalne države i demokratije,

ona bi morala da teče paralelno sa demokratizacijom međunarodnog nivoa

odlučivanja. A i to je još uvek utopija.

51

Izvori koji

razrađuju ovu

temu:

Marius Busemeyer i

dr. (2006), Politische

Positionen zum

Europäischen

Wirtschafts- und

Sozialmodell - eine

Landkarte der

Interessen, Friedrich-

Ebert-Stiftung(idzv.),

Bonn.

Prve decenije SRN:

konstantan rast

industrijskog sektora

U Evropskoj uniji10 , stvari stoje pomalo drugačije. Iako EU nema nadležnost da

uspostavi socijalnu državu. Dok supranacionalne institucije u oblasti stvaranja

zajedničkog unutrašnjeg tržišta mogu da donose obavezujuće odluke (negativna

integracija), u oblasti pozitivne integracije, a to znači – socijalno-političkog

regulisanja tržišta, ruke su im vezane (vidi: Scharpf, 1999).

Ali ipak se sprovodi koordinacija različitih socijalnih politika na dobrovoljnoj bazi.

Osim toga, EU raspolaže institucionalnom strukturom koja bi ubuduće mogla tako

da se razvija dalje, što bi se utvrđivala obavezujuća pravila. Pri tome je manje bitna

potpuna harmonizacija socijalnih politika. To se, s obzirom na različite socijalno-

političke tradicije u Evropi čini nerealnim. Pre se radi o tome da se na evropskom

nivou utvrde obavezujući minimalni standardi. Socijaldemokratska partija Nemačke

se zalaže za cilj jedne ovakve socijalne unije.

„Evropska unija mora da postane naš politički odgovor na globalizaciju. […]

Ekonomskoj i monetarnoj uniji mora da se pridruži i Evropska socijalna unija,

koja bi dobila isti rang. [...] Mi ne želimo da ujednačimo socijalne sisteme, već

želimo da se dogovorimo sa drugim državama članicama o jednom socijalnom

paktu za stabilnost.“

(Hamburški program 2007: 26, 28)

5.2. Strukturne promene u privredi i radu

Jedno obeležje prvih dekada Savezne Republike Nemačke bio je stalni rast

industrijskog sektora. Sve do sredine sedamdesetih godina prošlog veka,

brojevi zaposlenih u toj oblasti stalno su rasli – a isto važi i za njihove plate.

Rast plata je vodio do toga da je stanovništvo manji deo svojih prihoda moralo

da izdvaja za stan i hranu i da mu je više novca stajalo na raspolaganju za robu

široke potrošnje.

10 Tema Evropske socijalne politike detaljno se obrađuje u svesci 4 edicije čitanki „Evropa i socijaldemokratija“.

52

Šezdesete godine:

period nove opreme


ovu temu:

Burkart Lutz (1989),

Der kurze Traum

immerwährender

Prosperität. Eine

Neuinterpretation

der industrie-

kapitalistischen

Entwicklung im Evropa

des 20. Jahrhunderts,

Frankfurt am Main /

New York

Šezdesete godine su bile period kada su u većini nemačkih (i evropskih)

domaćinstava po put kupljeni frižideri, mašine za pranje veša, tosteri i automobili.

Rast prihoda vodio je do rasta potražnje za proizvodima iz industrijskog sektora.

Pored toga, u ovoj oblasti bilo je i moguće ostvariti velika povećanja produktivnosti,

što je opet vodilo do pada cena i ponovo do rasta potražnje. Pokrenut je proces

sticanja dobiti od proizvodnje, porasta potražnje, povećanja proizvodnje i novih

dobiti od proizvodnje koji je intenzivirao sam sebe. Broj zaposlenih u industrijskom

sektoru je i dalje rastao, a isto važi i za prihode i potražnju.

Uz to postojala je pozitivna povratna sprega između tradicionalnog sektora

(poljoprivreda, zanatstvo) i modernog industrijskog sektora: nedostatak radne

snage u modernom industrijskom sektoru mogao je da se nadoknadi preko

tradicionalnog sektora, dok je tradicionalni sektor profitirao od inovacija modernog

sektora.

Izvor: Savezni zavod za statistiku ( 2009b)

Grafikon 5: Zaposlena lica u Nemačkoj po domaćim privrednim sektorima11

Primer iz literature: Na primer 1966. godine, oko 10% svih zaposlenih bilo

je zaposleno u primarnom sektoru, nepunih 49% u sekundarnom a oko 41% u

tercijarnom sektoru.

11 Do 1990. godine vodeća savezna oblast, a od 1950. do 1959. godine bez Berlina i Zarlanda.

80%

70%

60%

50%

40%

30%

20%

10%

0%

1950

1954

1958

1962

1966

1970

1974

1978

1982

1986

1990

1994

1998

2002

2006

Poljoprivreda i šumarstvo,ribarstvo(primarni sektor)

Proizvodnedelatnosti(sekunarani sektor)

Ostale ekonomske oblastiusluge(tercijarni sektor)

53

Situacija se promenila sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Faza

primarnog opremanja je prošla. Potrošači su polagali veću pažnju na kvalitet

a manje marili za kvantitet. Prema tome, potražnja je prestala da raste, iako je

usled dobiti od produktivnosti bilo moguće smanjenja cena. U skladu sa time, ni

broj zaposlenih u toj oblasti više nije rastao, već je najpre stagnirao da bi potom

lagano počeo da opada.

Potražnja se u pojačanoj meri okrenula ka uslugama. Ovaj sektor je od sedamdesetih

godina dobijao na značaju, što dokumentuje i porast broja zaposlenih u toj oblasti.

Prirast u toj oblasti je u Nemačkoj, međutim, zaostajao iza pada u industrijskom

sektoru. I zato je uputno malo detaljnije posmatrati tu oblast. Na kraju, i u toku

prve polovine XX veka došlo je do sličnog pomeranja: od poljoprivredne ekonomije

ka industrijskoj privredi. Šta, dakle, razlikuje ove procese promena?

Usluge mogu da budu veoma različite stvari: neke usluge se u najvećoj meri pružaju

preduzećima, dok se druge opet u prvom redu pružaju privatnim domaćinstvima.

Postoje visoko kvalifikovane usluge i postoje jednostavne usluge, koje zahtevaju

nizak stepen stručne spreme. Svim uslugama koje zahtevaju intenzivno angažovanje

osoblja je zajedničko to što imaju samo krajnje ograničen potencijal za povećanje

produktivnosti. Iako konobari, lekari i bolničari ili učitelji i profesori istovremeno

mogu da se staraju o većem broju gostiju, pacijenata ili učenika, ipak će, međutim,

veoma brzo početi da posustaje kvalitet tih usluga.

Prema tome, usluge koje zahtevaju intenzivno angažovanje osoblja nisu u istoj

meri pogodne za povećanje produktivnosti, kao što je to slučaj kod produktivnosti

u prerađivačkom sektoru. Rast plata uz istovremeni pad cena – dakle kružni tok

zlatnih godina – nije bez daljeg moguć. Ako rastu plate kao u industrijskom

sektoru, koči se rast zapošljavanja u uslužnom sektoru koji ima manja očekivanja

u pogledu stručne spreme.

Povećanje nejednakosti ličnih dohodaka bi bila alternativa, koja tokom proteklih

godina može da se i zabeleži u povećanoj meri. Iz perspektive pravde, međutim, to

ne može tako lako da se opravda. Jer slabije mogućnosti povećanja produktivnosti

nemaju svoje obrazloženje u učinku zaposlenih, već u prirodi posla. Ni jedna od

ove dve alternative – veća nejednakost u pogledu ličnih dohodaka ili gubitak

radnih mesta – nije preterano atraktivna.

Od sedamdesetih

godina: opadanje

broja zaposlenih

u industrijskom

sektoru

Veći značaj: uslužni

sektor

Usluge koje

zahtevaju intenzivno

angažovanje osoblja:

produktivnost može

da se povećava

samo u ograničenoj

meri

Veća nejednakost

plata; gubitak

radnog mesta?

54

Nova očekivanja

od obrazovanja i

usavršavanja

Nove „biografije

zarade“ suočavaju

se sa klasičnom

strukturom

finansiranja

Posledica: suviše

nizak stepen

socijalne zaštite

Nizak stepen

sindikalne

organizacije;

pokrivanje

kolektivnih ugovora

Strukturne promene

u prvom redu

pogađaju oblasti

obrazovanja, rada i

penzija

Treća alternativa bi mogla da se sastoji u tome da se izvrši koncentracija na usluge

sa višim kvalifikacijama. Jednostavni preobražaj od jednog industrijskog radnog

mesta u jedno uslužno radno mesto, međutim, često i nije tako jednostavno jer

se tamo od zaposlenih očekuje delom drugačiji, a delom i veći stepen stručne

spreme. Za sadašnjost i za budućnost, taj trend znači da obrazovanje i usavršavanje

igraju sve važniju ulogu na tržištu rada.

Ali ove promene ne predstavljaju samo izazov za obrazovnu politiku (vidi: poglavlje

7.5. Obrazovanje). I klasične oblasti socijalne politike su izložene pritisku. Jer

veliki broj radnih mesta u uslužnoj oblasti samo u krajnje ograničenom smislu

odgovara klasičnom normalnom radnom odnosu. On se temelji na ugovoru o radu

zasnovanom na duže vreme, čvrstom obrascu rada koji se orijentiše prema punom

radnom vremenu, na plati ili naknadi koja je normirana kolektivnim ugovorom, na

obavezi zaključivanja socijalnog osiguranja kao i na obavezi poštovanja instrukcija

i ličnoj zavisnosti zaposlenog od poslodavca. Zaposlenost u uslužnoj oblasti,

za razliku od toga, znatno češće znači skraćeno radno vreme, samostalnost ili

zaposlenost na određeni period.

Koliko god da je sistema socijalne zaštite usmereno na trajnu i po mogućnosti

neprekidnu radnu biografiju tokom koje se stiču lični dohoci (na primer penzija ili

osiguranje za slučaj nezaposlenosti), sve veći broj zaposlenih nema mogućnost

da prikupi dovoljno osnova da bi bio socijalno obezbeđen.

Dodatni problemi nastaju i na taj način, što je stepen sindikalne organizovanosti u

mnogim uslužnim oblastima niži, što u tim oblastima postoji uporedivo mali broj

članova radničkih saveta, a mnogi poslodavci nisu članovi udruženja poslodavaca.

U skladu sa tim, pokrivenost kolektivnim ugovorima je i manja, a provera da li se

poštuju pravila je teža.

Strukturne promene, prema tome, vode do drugačijih i, sve u svemu, većih

očekivanja od obrazovanja, do promena u odnosu na biografije rada tokom kojih

se stiču lični dohoci i utiču na razvoj nejednakih plata. Oblasti socijalne politike koje

su u posebnoj meri pogođene ovim promenama su obrazovna politika, politika

prema nezaposlenima i penziona politika.

55

Pozitivno: produžen

životni vek

Pad stope priraštaja

Posledica:

starosna stopa raste

Izvori koji

razrađuju ovu

temu:

Erika Schulz i Anke

Hannemann (2007),

Bevölkerung-

sentwicklung in

Deutschland bis

2050: Nur leichter

Rückgang der

Einwohnerzahl?,

DIW Nedeljni

izveštaj br. 47/2007,

74. godište.

Wochenbericht

Nr. 47/2007, 74.

Jahrgang.

5.3. Demografske promene

Starenje društva danas ima jedan krajnje pozitivan uzrok: ljudi danas duže žive.

Prosečni životni vek koji se može prognozirati u trenutku rađanja u saveznim

pokrajinama SRN između 1980. i 2002. godine, kod muškaraca porastao je sa

69,9 na 75,6 godina, a kod žena sa 76,6 na 81,3 godina.

Drugi uzrok leži u padu priraštaja, koji je u veoma velikoj meri mogao da se zabeleži

između 1965. i 1975. godine. Nakon blagog porasta stope priraštaja do 1990.

godine, stopa priraštaja je do 2007. godine u konstantnom padu. Tokom 2007.

godine u Nemačkoj je prosečan broj dece po ženi bio oko 1,37.

Ovakva kombinacija ove dve razvojne pojave uzrok je tome što će u narednim

decenijama konstantno opadati procenat osoba koje su u životnoj dobi kada je

čovek ekonomski aktivan u odnosu na osobe koje su u penziji.

Izvor: Eurostat

Grafikon 6: Razvoj starosne stope (1960–2020)

Primer iz l iterature: Tokom 1965. godine, u Nemačkoj je na cca. 35 osoba

preko 60 godina živelo 100 osoba između 20. i 59. godine života, a 2010. godine

taj odnos se promenio na 45 osoba preko 60 godina.

55

50

45

40

35

30

25

201960 1965 1970 1975 1980 1985 1990 1995 2000 2005 2010 2020

Nemačka 15 zemalja EU

56

Starosna stopa opisuje odnos između lica

preko 60 godina u odnosu na lica između 20 i

59 godina.

Tokom 2005: 44

penzionera na 100

zaposlenih

Tokom 2020. godine

oko 53

Koliki je izazov?

Zaključak: potrebna

je reforma –

dramatizacija je

preterana

Izazovi u

zdravstvenom i u

sistemu negovanja

Vrhunac razvoja

2040. godine

Veličina merenja ovog odnosa,

takozvana starosna stopa, opisuje

odnos između zaposlenih i penzio-

nera.

Ako je 2005. godine brojčano na 100 zaposlenih dolazilo 44 penzionera, 2020.

godine broj penzionera će već porasti na 53. S obzirom na penziono osiguranje

koje se finansira putem sistema preraspodele tekućih priliva, postaje jasan i

problem u vezi sa finansiranjem: na osnovu sadašnjih doprinosa zaposlenih mora

da se finansira penzija sve većeg broja penzionera. Posledice, o kojima se često

vode javne debate su ili povećanje doprinosa za zaposlene i smanjenje penzija ili

veći stepen zaduživanja.

Ali koliki je zapravo izazov sa kojim se suočavamo usled ovih promena? Ako se

porast starosne stope iskaže u procentima, za period od 15 godina od 2005.

do 2020. godine dobija se porast od oko 20%. Na godišnjem nivou to iznosi

1,4%. Tokom 15 godina između 1993. i 2008. godine prosečan ekonomski rast

u Nemačkoj iznosio je 1,5%.

Ako pođemo od slične stope rasta u narednih 15 godina, onda bi smanjenje

penzija moglo da se spreči na taj način, što bismo ovu dobit u bogatstvu ulagali

u penziono osiguranje. Iako ova alternativa nije preterano verovatna, ovi brojčani

podaci pojašnjavaju dimenzije izazova. Bez svake sumnje neophodne su reforme,

međutim ipak se čini preteranim govoriti o neizbežnoj krizi penzije koja se finansira

putem doprinosa po osobi.

Međutim, starenjem stanovništva nisu pogođeni samo državni penzioni sistemi: i

zdravstveni sistem očekuje povećanje troškova usled produžavanja trajanja penzije

– i ovde se nameće pitanje finansiranja, jer sredstva u zdravstvenom sistemu

se trenutno isto kao i kod penzionog osiguranja najvećim delom popunjavaju

doprinosima zaposlenih. Činjenica da će ubuduće i obim osiguranja za slučaj

upućenosti na negu rasti, takođe je posledica procesa starenja koja se može

predskazati.

Prema prognozama, ovakav demografski razvoj u Nemačkoj dostići će svoj vrhunac

oko 2040. godine. Dakle, tada će postojati najnepovoljniji odnos zaposlenih u

odnosu na penzionere. Smatra se da će posle toga ovaj odnos početi polako

57

Rešenje: rast

nacionalnog

dohotka ulagati u

socijalne sisteme –

detalji u poglavljima

7.3 Penzije i 7.4

Zdravstvo

Veće razlike kod

životnih obrazaca

- više slobode i

samoodređenja

Izvori koji

razrađuju ovu

temu:

Ulrich Beck i

Elisabeth Beck-

Gernsheim (izdv.)

(1994), Riskante

Freiheiten.

Individualisierung

in modernen

Gesellschaften,

Frankfurt am Main

ponovo da se poboljšava – uz istovremeno ukupno manji broj stanovnika. Dakle,

u narednim decenijama na osnovu opisanog razvoja, pre svega, će penziono i

zdravstveno osiguranje biti suočeni sa poteškoćama oko finansiranja.

Ako se jedan deo rastućeg nacionalnog dohotka ulaže u socijalne sisteme i ako

istovremeno veći deo stanovništva uplaćuje doprinose, ovi izazovi itekako mogu da

se savladaju. Poglavlje 7.3. (Penzija) i 7.4. (Zdravstvo) detaljnije govore o mogućoj

reakciji na izazove društva koje sve više stari.

5.4. Socijalne promene

Pored opisanih promena u ekonomskim i starosnim strukturama, tokom proteklih

decenija došlo je i do promene vrednosnih orijentacija. Oblici i obrasci života su

danas raznovrsniji nego što su to bili pre 50 ili 100 godina. Život sve manje određuju

društvene konvencije. Porasle su razmere individualne slobode i samoodređenja.

Ove promene su raznovrsne i uglavnom se pozdravljaju kao tekovine ostvarene

dodatne slobode.

Primera radi, promene životnih navika mogu da se prikažu na osnovu nekih

razvojnih pojava u domaćinstvima. Početkom XX veka su domaćinstva koja su

brojala pet ili više članova, bila standardna. Domaćinstva koja se sastoje od jedne

osobe su, za razliku od toga, predstavljala izuzetno redak izuzetak. Početkom

XXI veka, situacija je obrnuta - gotovo kao u ogledalu. Sada se približno 40%

svih domaćinstava sastoji od jednog člana, dok ni 4% domaćinstava više ne broji

preko četiri člana (vidi: grafikon 7).

Iza ovih brojčanih podataka, međutim, ni u kom slučaju se ne krije želja

da se živi u svoja četiri zida (čak je suprotno slučaj: 1972. godine oko 20%

dvadesetpetogodišnjaka je još živelo kod roditelja, 2003. godine se taj broj kretao

oko 30%, (vidi Meyer [Siegen] 2006). Razlozi za to se s jedne strane nalaze u padu

stope priraštaja, a sa druge strane i u eroziji tradicionalnih institucija poput braka.

58

Izvori koji

razrađuju ovu

temu:

Thomas Meyer

[Siegen] (1992),

Modernisierung

der Privatheit.

Differenzierungs-

und Individualis-

ierungsprozesse des

Familienzusammen-

lebens, Opladen.

Zaključuje se manje

brakova

Izvor: Savezni zavod za statistiku (2009a); sopstveni prikaz

Grafikon 7: Veličine domaćinstava u Nemačkoj od 1900. do 2007. godine

Primer iz l iterature: Tokom 1900. godine, oko 45% svih Nemaca živelo

je u domaćinstvima koja su brojala pet ili više članova, oko 17% živelo je u

domaćinstvima sa četiri člana, takođe je oko 17% živelo u domaćinstvima sa tri

člana. Oko 15% domaćinstava imalo je po dva člana, a oko 7% ljudi je živelo

samo. Danas nepunih 40% ljudi živi samo.

U tom smislu i broj zaključenih brakova konstantno opada od 1960. godine. Sve

više parova, a to se odnosi i na one sa detetom ili decom – danas žive nevenčano:

u divljem braku, kako se ranije govorilo sa kritičkim prizvukom. Pored toga je i

broj razvoda brakova istovremeno beležio stalan rast – i to uprkos tome što se

zaključivalo sve manje brakova.

Zaključeni i razvedeni brakovi od 1960. do 2005. godine

Godina Zaključeni brakovina 1.000 stanovnika

Razvedeni brakovina 1.000 stanovnika

1960. 9,5 1

1970. 7,4 1,3

1980. 6,3 1,8

1990. 6,5 2

1995. 5,3 2,1

2000. 5,1 2,4

2005. 4,7 2,5

Izvor: Savezni zavod za statistiku (2009 a)

50%

40%

30%

10%

20%

0%1900 1925 1950 2000 2007

Domaćinstva sa 1 članom

Domaćinstva sa 2 člana



Domaćinstva sa 5ili više članova

59

Problem: usmeravanje

na muškarca koji sam

izdržava porodicu

Rizik od siromaštva

odnosi se, pre svega, na

samohrane roditelje

Spojivost porodice i

profesije – detalji u pog-

lavlju 7.5. Obrazovanje.

I starije osobe su češće

siromašne - posebno

žene

Rizik od starosti u

siromaštvu

Nemačka socijalna država, koja je u mnogim oblastima još uvek usmerena na

tradicionalni porodični model sa muškarcem koji ostvaruje glavnu zaradu, još

nije spremna za opisane promene. To se, na primer, odnosi na oblast penzionog

osiguranja. U svetlu snažne sprege između visine penzije i uplaćivanih doprinosa,

ona nije prilagođena rastu broja žena koje žive same, a koje ne ostvaruju povezani

tok staža. Pored toga je sve veći broj, pre svega, samohranih majki u izuzetno

velikoj meri ugroženo siromaštvom.

Tokom 1996. godine od svih porodica sa decom mlađom od 18 godina, samo 4,8%

su bili samohrani roditelji, 2007. godine ih je već bilo 7,8%. Oko 90% samohranih

roditelja su majke (Udruženje samohranih majki i očeva 2008).

Samohrani roditelji su u posebno

velikoj meri ugroženi siromaštvom.

Mada deca u Nemačkoj načelno

povećavaju rizik od siromaštva, kod

samohranih roditelja ova okolnost se

ispoljava ipak na najočigledniji način

(vidi: grafikon 8).

Da bi se ova situacija poboljšala,

važna tačka pristupa je bolja spojivost bavljenja poslom i vaspitavanja dece. Ovim

pitanjem se između ostalog bavi poglavlje 7.5. Obrazovanje.

Socijalne promene utiču i na prihode starijih lica. I ovde je reč prvenstveno o

osobama koje žive same a koje su u poređenju sa celokupnim stanovništvom

u znatno većoj meri ugrožene siromaštvom. Od osoba u životnoj dobi od 65

do 74 godina koje žive same, 2002. godine 26,8% raspolaže sa manje od 60%

prosečnog prihoda, kod žena koje žive same, ova stopa se kreće oko 29,3%

(DIW 2004). Stare žene koje žive same, prema tome, opet ostvaruju uporedivo

manje prihode.

Ako stare osobe žive u domaćinstvu od dva člana, onda se njihovi prihodi kreću

u visini prosečnih vrednosti u celokupnom stanovništvu. Problem siromaštva u

starosti mogao bi da se smanji povećanjem minimalne penzije koja bi se finansirala

preko poreza. Više o ovome u poglavlju 7.3. Penzija.

Stopa ugroženosti od siromaštva iska-

zuje stopu lica koja moraju da izađu na kraj sa

manje od 60% srednjeg prihoda u stanovništvu.

Srednji prihod, u ovom slučaju nije prosek svih pri-

hoda već medijan. To znači da je to brojčani iznos,

iznad kojeg jedna polovina stanovništva ostvaruje

prihode i ispod koga druga polovina stanovništva

ostvaruje svoje prihode.

60

Izvor: Savezni zavod za statistiku (2008: 27)

Grafikon 8: Stopa ugroženosti od siromaštva prema obliku porodice i broju dece mlađe

od 18 godina u 2005. god.

Primer iz l iterature: Ako jedno dete živi u porodici sa dve odrasle osobe,

stopa njegove ugroženosti siromaštvom kreće se oko 8%. Ako, međutim, jedna

osoba podiže tri deteta, stopa ugroženosti te dece siromaštvom raste na 42%.

To znači da u takvom slučaju od 100 dece, 42 moraju da se izdržavaju sa manje

od 60% srednjih prihoda.


• Globalizacija, strukturne promene u privredi i radu, demografski razvoj i

socijalne promene, tradicionalnu socijalnu državu u Nemačkoj stavljaju pred

izazove koji ipak nisu nerešivi.

• Problemi proističu, pre svega, iz činjenice, da je nemačka socijalna država

i dalje usmerena na konzervativnu sliku porodice u kojoj muškarac

jedini ostvaruje prihode, a finansiranje i isplate (socijalna) davanja

uglavnom se vezuju za status koji zavisi od visine ostvarenih prihoda.

• Različiti izazovi zahtevaju odgovarajuće diferencirane odgovore, koji će

biti opisani u narednim poglavljima. Ali sve u svemu, odgovori upućuju

na pravac uspešnih socijalnih država socijaldemokratskog tipa. A to

znači jače vezivanje davanja za status građanstva nego za status ostvari-

vanja prihoda i jačanje finansiranja preko poreza umesto preko doprinosa.

0 %

5 %

10 %

15 %

20 %

25 %

30 %

35 %

40 %

45 %

2 odrasla lica

samohrani roditelji

1 dete 2 deteta 3 deteta

61

Stranački programi:

Obećanja za

budućnost

Koje je merilo

poređenja?

Aršin poređenja:

tipovi socijalnih

država – detalji u

poglavlju 4

6. SOCIJALNO-POLITIČKE POZICIJE POLITIČKIH STRANAKA Autor: Tobijas Gombert

U ovom poglavlju programi pet političkih stranaka zastupljenih u Savez-

nom parlamentu Nemačke se:

• upoređuju u pogledu njihovih socijalno-političkih načela;

• pozicioniraju na osnovu tri modela države blagostanja i

• ispituju u odnosu na njihovo osnovno poimanje pravde.

Programi sadrže obećanja za budućnost. Oni stavljaju u izgled određenu

budućnost, za koju se odnosna partija zalaže, koju propagira i iz koje crpi svoj

legitimitet. To može da funkcioniše samo ako je ta partija u stanju da budućnost

koju ona smatra poželjnom, na uverljiv način uspe da prikaže na osnovu analize i

prošlosti i sadašnjosti i ako ukaže na izvodljiv put ka budućnosti. Programi time –

u najboljem slučaju - mogu da daju informacije o usmerenju date stranke.

Socijalnu politiku u velikoj meri odlikuje okolnost da mora da se definiše na

osnovu određivanja preduslova. I dok je konzervativne i liberalne stranke opisuju

kao skučen politički manevarski prostor, unutar kojeg se povremeno i bez svoje

krivice zbrinjavaju oni koji su zapali u nevolje, socijalna politika za stranke koje

su pozicionirane levo od centra predstavlja opširan politički pristup, koji putem

preraspodele društvenih resursa nastoji da obezbedi dalekosežnu jednakost

(šansi). I stoga, prilikom tumačenja socijalno-političih pristupa stranaka iz vizure

Teorije socijalne demokratije (vidi: Meyer [Dortmund] 2005. i Čitanka 1), one

najpre moraju da odrede svoj instrumentarijum pojmova i svoje aršine. U tom

smislu, ovde će najpre biti ukratko reči o merilima ocenjivanja, kako bi se potom

proverilo, na koje ideje o socijalnoj državi se pozivaju odnosne stranke ili kako

žele dalje da razviju socijalnu državu.

U ovom slučaju, kao merilo se koriste tri vrste kapitalizma koje je opisao Esping -

Andersen sa odgovarajućim varijantama država blagostanja i pojmovima pravde

koji su za njih karakteristični:

• kontinentalno-evropski, konzervativni tip;

• anglosaksonski, liberalni tip;

• skandinavski, socijaldemokratski tip.

62

Koji put i koja

predstava o pravdi?

„Socijalna tržišna

privreda“ u

interpretaciji CDU

Ključni pojam za

CDU nije socijalna

država nego

socijalna tržišna

privreda

Bliže objašnjenje tipova kapitalizma i predstava o pravdi na kojima se oni temelje

izloženi su u poglavlju 4 ove knjige.

U daljem razmatranju stranačkih programa, na osnovu ovog modela će biti ispitano,

u kojoj meri se stranke i dalje drže puta kontinentalno-evropske konzervativne

države blagostanja kojim se do sada kretala Nemačka, da li ga revidiraju ili možda

nastoje da ga razviju na drugačiji način i kakve ideje o socijalnoj pravdi stranke

na taj način žele da ostvare.

6.1. Načela za Nemačku – program Demohrišćanske stranke Nemačke (CDU)

CDU je 2007. godine usvojila novi program o načelima. U njegovom središtu se, pri

tome, „socijalna tržišna ekonomija“ vidi kao model uspeha i model budućnosti:

„CDU je stranka socijalne tržišne privrede. […] CDU odbacuje socijalističke i druge

oblike kolektivizma. Isto to važi i za neobuzdan kapitalizam, koji se uzda samo u

tržište i sam iz sebe ne crpe nikakva rešenja za socijalna pitanja našeg vremena.

Socijalna tržišna privreda i u okviru ponovo ujedinjene Nemačke i u eri globalizacije

ostaje naša ideja vodilja“ (vidi: str. 46).12

Shvatanje socijalne države se pri tome uvek izgovara u isti mah sa socijalnom

tržišnom privredom. Socijalna država je kompenzujući korektiv tržišta, pomoću

koga tržišna privreda prerasta u socijalnu privredu: „Socijalna država je ostvarila

mnogo. Ne možemo se odreći nje. Sisteme socijalne zaštite je ulgavnom uredila

Demohrišćanska stranka. Oni ljudima pružaju sigurnost, tako što ih na solidaran

način obezbeđuju od rizika. Pomoću njih se ostvaruju široko blagostanje, socijalni

mir i participacija. Ali oni ubuduće mogu da ispune svoj zadatak samo ako se budu

dalje razvijali i menjali. Cilj je socijalna država koja aktivira, koja pojedinca pojačano

motiviše i dovodi u stanje da u okvirima mogućnosti deluje samoinicijativno i

prihvati svoju sopstvenu odgovornost“ (vidi: str. 60). U tom smislu, za CDU nije

ključni pojam socijalna država, već socijalna tržišna privreda.

12 Brojevi strana u tekstu odnose se na odgovarajuće programe stranaka, osim u slučaju kada se eksplicitno upućuje na drugu literaturu i druge autore.

63

Princip

supsidijarnosti

Pozitivna veza sa

pravednim davanjima

Odbacivanje kolektivizma u tom smislu dolazi do izražaja kroz princip supsidijarnosti

(vidi: o hrišćanskom kontekstu: (Stegmann/Langhorst) 2005: 610): „Sloboda

omogućava i upućena je na uređivanje života u sopstvenoj odgovornosti. I zato

se društveni život uređuje u skladu sa principom supsidijarnosti: ono što građanin

može da ostvari na bolji način ili podjednako dobro sam, u svojoj porodici ili u

dobrovoljnoj saradnji sa drugima, to treba i da ostane njegov zadatak. Država i

jedinice teritorijalne uprave treba samo onda da preuzimaju poslove, ako građani-

pojedinci ili odgovarajuće manje zajednice nisu u stanju da ih ispune. Načelo

supsidijarnosti, prema tome, važi i za odnos između manjih i većih zajednica isto

kao i između slobodnih asocijacija i državnih ustanova. Supsidijarnost zahteva da

se veće zajednice, a to važi i za državni nivo, angažuju, kada društveno-političke

potrebe prevazilaze mogućnosti pojedinaca ili manjih zajednica“ (str. 7).

Načelo supsidijarnosti se ostvaruje u okviru ideje o društvu u socijalnoj tržišnoj

ekonomiji: „Socijalna tržišna privreda je poredak kompeticije. Politika u okviru

socijalne tržišne privrede jeste regulatorna politika. Socijalna tržišna privreda

preduzećima daje prostore slobode kojima se podstiče uspeh, a stanovništvu

obezbeđuje opširnu ponudu dobara i usluga. Ona svima omogućava da se

angažuju na tržištu u sopstvenoj odgovornosti. Ona pretpostavlja državu koja

je sposobna da deluje, koja obezbeđuje preduslove za kompeticiju. U to spadaju

sloboda poslovanja i zaključivanja ugovora, zaštita od tržišnih barijera, zaštita

od zloupotrebe vlasti od strane preduzeća koja dominiraju nad tržištem kao i

obezbeđivanje transparentnosti tržišta. U socijalnim tržišnim privredama, zaštita

svojine je preduslov za mogućnost obezbeđivanja koristi za opštost, a time i za

mogućnost ispunjavanja svojih socijalnih obaveza“ (str. 49).

Socijalna tržišna privreda pri tome je usmerena na pravednost u pogledu davanja i

izričito kalkuliše sa razlikama u rezultatima kao generatoru društvenog bogatstva

(vidi: str. 20, 48). U centru pažnje, kako se navodi, stoji (i ostaje) čovek, a ne država.

Pravedna davanja i sopstvena odgovornost navode CDU na zaključak da je

potrebna rekonstrukcija sistema socijalnog osiguranja u dva pravca: s jedne strane

te sisteme treba odvojiti od statusa zaposlenosti (str. 60), a pored toga je cilj da

se, pored osnovnog obezbeđivanja, ojača i individualna odgovornost (str. 60–62).

To govori u prilog tome da zaposlene osobe, u zavisnosti od debljine svojih

novčanika, mogu da obezbede i dodatna (socijalna) davanja. Udeo poslodavaca

64

Cilj reforme: liberalna

socijalna država ispred

hrišćanskog konteksta

za ova davanja se gubi putem ukidanja njihove nadležnosti za plaćanja

dodataka na platu.

Na taj način, CDU pokušava da omekša put kontinentalno-evropske konzervativne

socijalne države u pravcu modela liberalne socijalne države.

Uloga države u odnosu prema tržišnoj privredi se time u osnovama orijentiše

prema liberalnom shvatanju, iako istovremeno ostaje pri nekim regulatornim

elementima u svetlu hrišćanskih vrednosti.

Predložene promene od strane CDU:

• rad/privreda: rasterećenje doprinosa (odnosno rasterećenje poslodavaca)

putem umanjenja doprinosa za socijalno osiguranje i dobrovoljnih dopuns-

kih osiguranja za zaposlene;

• zdravstvo: npr. uvođenje sistema premija;

• obrazovanje: snažno usmeravanje ka pravednim davanjima;

• porezi: smanjenje opterećenosti (plata) i poreza, jače finansiranje davanja

od strane socijalne države putem opštih poreskih prihoda.

65

Uloga države:

Ključna kritika i

politički stav

Odbacivanje

„državnog

intervencionizma“

Socijalna država za

ublažavanje nevolje

6.2. Vizbadenska načela Liberalne stranke Nemačke (FDP)

Stranka slobodnih demokrata (FDP) od pet stranaka koje su zastupljene u

Nemačkom parlamentu, Bundestagu, ima najstariji program koji je i dalje na

snazi - Vizbadenska načela iz 1997. godine. FDP smatra da zauzima usamljenu

poziciju, pošto se otvoreno zalaže za liberalizam: „FDP kao stranka organizovanog

liberalizma, razlikuje se od svih drugih stranaka na osnovu svog otvorenog

zagovaranja razuma, raznovrstnosti i tržišne utakmice, dok ostale stranke žele

da ostvare napredak putem vere u državu i državnog intervencionizma“ (str. 6).

Uloga države je, u tom smislu, i predmet osnovne kritike kao i predmet političkog

pristupa za liberale FDP-a: birokratska državna ekonomija (vidi: str. 14) putem

birokratskih okorelosti sprečava slobodni i fleksibilni razvoj privrede i društva:

„Liberali umesto državne ekonomije, koja ima najbolje socijalne i ekološke namere,

žele tržišnu ekonomiju sa najboljim socijalnim i ekološkim rezultatima“ (vidi: str.

6). Put, koji liberali vide, jeste najpre uspostavljanje ekonomske uspešnosti (putem

ukidanja državnog intervencionizma i kartela moći od strane interesnih grupa),

da bi potom mogla da se postigne socijalna efikasnost (vidi: str. 14).

To se potom reflektuje i u zahtevu, da se postulat privatizacije predvidi u i Ustavu,

a kojim treba da se propiše da kod svih poslova, kod kojih privatna privreda može

da postigne uporedive uspehe, njoj treba i da se da prednost (vidi: str. 30). Kao

sliku vodilju, FDP navodi socijalnu i ekološku tržišnu privredu. Međutim, ona je

definiše na bitno drugačiji način nego što je to slučaj s jedne strane kod CDU, a s

druge strane kod partije Zelenih. Međutim, FDP se jasno razlikuje od pripadnika

socijaldemokratije: „Liberalna socijalna država koncentriše svoju pomoć delotvorno

na one kojima je ona stvarno neophodna. Socijaldemokratska država blagostanja

svima daje po malo“ (vidi: str. 21). Na koji tačno način bi društveno mogla da se

organizuje procena upućenosti na pomoć ili kako bi izgledalo alternativno rešenje,

o tome se ne govori.

Međutim, centralziacija tržišta od strane FDP ne isključuje socijalnu državu u

potpunosti, kako pokazuje i posebno poglavlje o liberalnoj socijalnoj državi.

Pri tome se, međutim, polazi od ublažavanja situacije za ljude koji su u nevolji:

„Slobodi treba materijalna osnova. Liberali znaju da je i pored porasta građanske

66

Centralni zahtev:

naknada za građane

Cilj reforme:

liberalizovana

socijalna država

svesti i porasta odgovornosti za svog bližnjeg neophodno da država obezbedi

egzistencijalni minimum“ (vidi: str. 20).

Međutim ovaj egzistencijalni minimum, kako se navodi, ostaje rezervisan samo

za one koji su zaista na njega prinuđeni“ (vidi: str. 21).

Okosnica socijalno-političke koncepcije FDP je povezivanje svih socijalno-političkih

davanja države u naknadu za građane. U tu svrhu, uprava prihoda prebija sva

davanja socijalne države, koja se finansiraju putem poreza, sa porezom na dohodak,

i eventualno razliku kao negativni porez na prihode/naknadu za građane knjiži u

(njihovu) korist. Kao podsticaj da se prihvati posao, samo jedan deo nadoknade

za rad treba da se pridoda na naknadu za građane (vidi: str. 21) – čime bi država

podržala sektora niskih zarada.

Ova koncepcija povezuje ideju o pravednim davanjima sa - u velikoj meri -

liberalizovanom socijalnom državom, koja podstiče građane na uspeh. Orijentacija

ka angloameričkom, liberalnom tipu države blagostanja radikalnije je izražena

kod FDP nego kod CDU.

Promene koje predlaže FDP:

• rad/ekonomija: uvođenje naknade za građane, proširenje sektora niskih

zarada, smanjenje kontrole upućenosti na pomoć i administracije;

• zdravstvo: nema bližih navoda u programu;

• obrazovanje: država mora da obezbedi osnovno pravo na obrazovanje, ali

isto važi i za konkurenciju putem privatnih ponuda; smanjivanje uređivanja

propisima;

• porezi: smanjenje poreza, negativan porez na prihode, privatno starosno

osiguranje.

67

Socijalna država

kao preduslov za

participaciju

Socijalna država

kao središte

demokratskog

društva

Nedostaci tržišta i

država koja reguliše

tržište

6.3. Hamburški program – program o načelima Socijaldemokratske partije Nemačke (SDP)

Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) je 2007. godine usvojila Hamburški

program. Reč je o programu koji predstavlja nastavak dosadašnjih programa.

Socijalna država se u Hamburškom programu SPD-a vidi kao ključni preduslov za

participaciju ljudi: „Participacija svih ljudi u ekonomskom, kulturnom, socijalnom

i političkom razvoju je cilj socijaldemokratske politike. Od ključnog značaja za

taj cilj su dobro obrazovanje, posao kojim se obezbeđuje egzistencija i zdravlje,

ali isto tako i pravedna raspodela blagostanja. Kvalitet socijalne države se ne

meri isključivo visinom transfernih davanja, već obezbeđivanjem životnih prilika,

koje od samog početka ali i potom uvek iznova moraju da budu dostupne”

(vidi: str. 58).

Pri tome „demokratski socizalizam [...] za nas ostaje vizija slobodnog, pravednog

i solidarnog društva, čije ostvarivanje za nas predstavlja trajni zadatak. Princip

našeg delovanja je socijalna demokratija” (vidi: str. 16).

Na taj način, socijalna država je središte demokratskog društva. Ona obezbeđuje

da se svima omogući učešće. Kako bi se ispunila ova odgovornost države, potrebno

je razjasniti osnovnu podelu poslova između države, tržišta i društva građana.

Ova osnovna podela poslova predstavlja veoma jasnu razliku SPD-a u odnosu na

demohrišćane i liberale.

Neophodnost i granice jedne regulatorne države temelje se na dva ključna aspekta:

s jedne strane se ispituju nedostaci neregulisanog tržišta ili tržišta koje nije u

dovoljnoj meri regulisano. S druge strane se teži ka ostvarivanju zamišljenog cilja

u vidu demokratskog socijalizma (vidi: str. 16), čiji garant može da bude samo

aktivno i demokratsko društvo sa jednom regulatornom državom. Nedostaci i

zamišljeni cilj određuju, u zajedničkom pregledu, prostor i društveno-politički

zadatak koji je SPD sebi zadao i u socijalno-političkom smislu.

68

Socijalna država

radi obezbeđivanja

osnovnih prava

Polazna tačka:

društveni izazovi

sadašnjice

Socijalna država koja

deluje preventivno

Socijalna država je u tom slučaju instrument, pomoću koga realno treba da

se omogući svim ljudima da primenjuju sva građanska, politička i ekonomska

prava. Ali stoga ovaj instrument mora – a ova misao se u Hamburškom programu

konsekventno nastavlja – uvek da se baždari u odnosu na dalji razvoj rada i

ekonomije, s jedne strane, i uslove za sprovođenje osnovnih vrednosti, s druge

strane.

Izazovi sadašnjeg društva se u tom slučaju uzimaju kao polazna tačka: „Naše

društvo rada se nalazi u procesu dubokih promena. Raste brzina inovacija, a

raznovrsnost oblika zapošljavanja se povećava. Stručna sprema i znanje postaju

sve važniji. Nastaju novi kreativni poslovi. Tradicionalni normalni radni odnos – na

neodređeno vreme sa uređenim radnim vremenom - gubi na značaju. Radni život

mnogih ljudi određen je promenama između zavisnog radnog odnosa, sticanja

prihoda bez radnog odnosa, faza porodičnog rada i samostalnosti“ (vidi: str. 9).

„Ove promene, koje se neretko doživljavaju kao prinuda, mogu da preopterete

ljude i da ih zaplaše. Mnogi se plaše da će biti odbačeni, zapostavljeni ili čak

zaboravljeni, i to i od strane politike. Ko ima nisku stručnu spremu ili više nije mlad,

često biva isključen sa tržišta rada. Žene koje imaju čak i najbolju stručnu spremu,

ni izbliza nemaju isti pristup mogućnostima avanzovanja na poslu ili poslovima

kojima se obezbeđuje egzistencija. A onaj ko ima posao, oseća da mu je životni

kvalitet često ugrožen usled sve većeg pritiska, jače konkurencije i zahteva da

uvek stoji na raspolaganju“ (vidi: str. 9).

Prinude, ali i šanse u jednoj ekonomiji koja se menja, i koja zahteva sve veću

fleksibilnost – kako to navodi Hamburški program – za pojedinca već jesu i postaju

sve veće. Ako pod ovim uslovima sloboda, jednakost i solidarnost u jednom

pravednom društvu treba da se ostvare za sve ljude, onda to znači da mora da

se menja instrumentarijum socijalne države. Ovo prilagođavanje se u programu

prenosi na termin socijalne države koja deluje preventivno:

69

Reforme koje

predlaže SPD

„Socijalna država je organizovana solidarnost između jakih i slabih, mladih i sta-

rih, zdravih i bolesnih, onih koji su u radnom odnosu i onih koji nemaju posao,

neometenih u razvoju i ometenih u razvoju. Kamen temeljac socijalne države će

i u budućnosti biti - zagarantovano socijalno osiguranje, koje garantuje država,

i participacija, pravo na socijalna davanja, koje po potrebi može da se ostvari

i sudskim putem, kao i prava zaposlenih. [...] Tamo gde oblici sticanja prihoda

postaju fleksibilniji a često i škakljiviji, centralna funkcija socijalne države postaje

još važnija: obezbediti sigurnost u okviru promena. [...] Socijalna politika koja

deluje preventivno podstiče rad kojim se obezbeđuje egzistencija, pomaže oko

vaspitanja, oslanja se na zdravstvenu prevenciju. Ona uređuje demografske pro-

mene i podstiče veću stopu zaposlenosti kod žena i starijih osoba. Ona sprečava

isključivanje i olakšava integraciju na poslu. Ona nikoga ne isključuje iz odgovor-

nosti za sopstveni život. Socijalna država koja deluje preventivno, obrazovanje

shvata kao centralni element socijalne politike. Nadređeni zadatak socijalne

politike države koja deluje preventivno je integracija svih ljudi u društvo. I zato

socijalna politika koja deluje preventivno umrežava različite zadatke poput eko-

nomske politike, finansijske politike, politike tržišta rada, obrazovne i zdravst-

vene politike, porodične politike i politike rodne ravnopravnosti ili integraciju

doseljenika.“ (vidi: str. 56)

Socijalna država koja deluje naknadno i preventivno time se ne orijentiše – kao

što to čini konzervativna nemačka socijalna država – prema očuvanju statusa,

već želi, uz finansijsko obezbeđenje koje je dostojno čoveka, svima da obezbedi

šanse i pristupe društvu. Drugim rečima: Hamburški program želi dalje da razvije

socijalnu državu u socijaldemokratsku državu blagostanja skandinavskog tipa.

Međutim, može da bude reči samo o rekonstrukciji koja zavisi od određenog

puta, koji će na koordinisan način dalje razvijati dosadašnje instrumente socijalne

države. Ukratko ćemo navesti nekoliko važnih tačaka na tu temu:

• Pored toga, SPD nastoji da obezbedi finansiranje socijalne zaštite preko soci-

jalnog osiguranja, koje po principu pariteta finansiraju podjednako poslo-

davac i zaposleni (vidi: str. 58). Međutim, njega treba da dopuni finansiranje

većih dimenzija putem poreza. U tom pogledu se SPD bitno razlikuje od CDU

i FDP. Zahteva se proširenje na sve vrste prihoda, prema tome zahteva se ori-

jentisanje prema statusu građana, a ne prema statusu prihoda (vidi: str. 58)..

70

Cilj reforme:

u pravcu

socijaldemokratske

države blagostanja

• Za oblasti zdravstva i upućenosti na negu, SPD zahteva solidarno osiguranje

građana (vidi: str. 58), kojim se sve vrste prihoda uključuju u obračun (prema

tome, na primer, i državni službenici i preduzetnici).

• Važno mesto se, pre svega, lokalnom obezbeđivanju potreba, u svetlu

obezbeđivanje životnog kvaliteta. Ovde je potrebno proširiti projekte inte-

gracije, ponude zabavišta i škola kao i zdravstvene i sportske ponude kao i

razvoj gradova (vidi: str. 59).

• U oblasti porodične politike ističu se podjednaka odgovornost oba roditelja

za izdržavanje i staranje (vidi: str. 65) ali i obrazovanje kao centralni ele-

ment koji treba dalje proširiti u cilju veće emancipacije, propustljivost i veća

jednakost šansi (vidi: str. 60). U tom smislu treba da se uvedu celodnevne

škole na teritoriji cele zemlje i da se uključi što je moguće veći broj aktera

građanskog društva (muzičke i umetničke škole, sportski klubovi itd), kako

bi sva deca i mladi mogli da razvijaju svoje interese (bez obzira na debljinu

novčanika njihovih roditelja).

• SPD želi da dopuni Evropsku uniju putem jedne Evropske socijalne unije sa

čvrstim socijalnim standardima. Pri tome, socijalni standardi zemljama treba

da ostave prostor za realizaciju koji zavisi od njihovog puta i koji je u skladu

sa njihovim uslovima (vidi: str. 28).

SPD na ovaj način, sve u svemu, prezentuje socijalnu državu koja preduzima i pre-

ventivne ali i naknadne (korektivne) radnje, koja je usmerena na doživotnu jed-

nakost prilika i socijalni balans. Kontinentalno-evropska, konzervativna socijalna

država treba dalje da se razvije u pravcu socijaldemokratske države blagostanja

skandinavskog tipa.

Promene koje predlaže SPD:

• Rrad/ekonomija: uvođenje osiguranja rada13 sa fleksibilnim obezbeđenjem

putem socijalne države, uključivanje svih u solidarni sistem osiguranja;

• zdravstvo: uvođenje osiguranja za građane, poboljšanje komunalnih usluga;

• obrazovanje: duže faze osnovnog (zajedničkog) obrazovanja, veća propustl-

jivost, itd;

• porezi: dopunjavanje socijalnog osiguranja putem većeg udela finansiranja

preko poreza, prema učinku; obuhvatanje svih vrsta prihoda.

13 U diskusiji se javlja i kao osiguranje zapošljavanja, vidi: str. 102.

71

Ključni cilj: socijalna

i ekološka tržišna

privreda u solarnoj eri

Liberalni ali ne i

tržišno liberalni ciljevi

Opširna

„pravednost

participacije“

6.4. Budućnost je zelena – program o načelima stranke Zelenih

Stranka Zelenih je svoj stranački program izložila još 2002. godine. Reč je o pro-

gramu koji je znatno duži od svih ostalih programa stranaka koji se ovde upoređuju.

Njegov osnovni cilj je, pri tome, rekonstrukcija društva u pravcu jedne socijalne i

ekološke tržišne privrede i u pravcu solarne ere. Pljačka ekoloških resursa se gleda

kao osnovni problem za budućnost. Neophodna rekonstrukcija se, međutim,

postavlja kao projekat koji nema samo ekološko- političke već i opširne društveno-

političke posledice i koji zahteva i odgovarajuće preduslove.

U društveno-političkom pogledu, stranka Zelenih želi da se razlikuje od drugih

političkih stranaka po obliku svojih liberalnih (ali ne i tržišno-liberalnih) ideja: „Stoga

dosadašnja socijalna tržišna privreda, koja je i suviše usmerena ka dobiti preduzeća,

nije u stanju da ispuni svoje zadatke i hitno mora da se razvija dalje. Socijalna oblast

ne može da se svede na jednu od administrativnih funkcija države. Bez slobode

društvenih snaga, bez samoodređenja građana i bez supsidijarnosti, socijalna

solidarnost se zamrzava i pretvara u birokratiju. Stalo nam je do podsticanja civilnog

društva uz pomoć državnih sredstava uz istovremeno ograničavanje države. Po

tome se razlikujemo od državno-socijalističkih, konzervativnih i tržišno-liberalnih

političkih modela“ (vidi: str. 43). U tom smislu stranka Zelenih zahteva regulatorni

okvir, unutar koga bi bili obezbeđeni ekološki, socijalni i kulturni interesi (vidi:

str. 46).

To se potom odražava i na jednom liberalnom shvatanju socijalne države, za koje

se, međutim, snosi i društvena odgovornost: socijalna politika i samoodređenje.

Naše shvatanje socijalne države stavlja čoveka u središte politike. U jednom

poštenom i građanskom društvu, država određuje okvirne uslove, koji svima

otvaraju mogućnosti da razvijaju svoje sposobnosti i talente (vidi: str. 62).

Na taj način stranka Zelenih zauzima potpuno samostalnu poziciju: oni, s jedne

strane posežu za liberalnim idejama, za civilno-društvenim i nedržavnim akterima,

a sa druge strane se oslanjaju na podupiranje od strane države i povezuju ove

različite tradicije u jednoj širokoj predstavi o pravednoj participaciji: „Naše ideje o

socijalnoj pravdi i solidarnosti idu dalje od klasične politike preraspodele. Primarni

72

Predlozi Zelenih o

reformama

cilj naše politike je da se izbegnu siromaštvo i socijalna isključenost i da se poboljša

socijalni položaj onih osoba koje su u najslabijoj poziciji. Želimo da uspostavimo

pravednost participacije koja svim građanima otvara pristup ka najvažnijim

društvenim oblastima – obrazovanju, radu i političkoj participaciji“ (vidi: str. 61).

Da bi se sprovela ova zamisao pravedne participacije, u okviru stranačkog

programa Zelenih predstavlja se skup određenih mera i instrumenata. Na ovom

mestu ne možemo da damo njihov sveobuhvatan opis, već će one biti predstavljene

samo u nekoliko osnovnih tačaka:

• Socijalna pomoć (koja je u trenutku donošenja odluke o programu još uvek

postojala) trebalo bi da se ukine u korist jedne osnovne zaštite usmerene

ka potrebama, a koja je uglavnom paušalno sumirana. Osnovna zaštita pri

tome, kako se navodi, treba da omogući dovoljno materijalno obezbeđivanje

lica koja primaju pomoć uz ponudu koja sadrži mere aktiviranja (vidi: str. 64,

66). Mere koje aktiviraju, pri tome, treba da se sprovedu u saradnji između

državnih aktera i aktera civilnog društva (udruženja, projekata gradskih

četvrti, itd).

• Zeleni drugačije od CDU i FDP zastupaju prošireni pojam o radu: „Ekološka

socijalna tržišna privreda budućnosti mora da prizna sve oblike rada, mora

da poveća njihovu vrednost i da obezbedi uslove za ravnopravnu raspo-

delu između polova. Rad u kući, rad oko vaspitavanja, rad u zajednici i

pomoć suseda su osnove socijalno uređenog građanskog društva, a bez

njih ni solidarnost ni socijalne mreže ne bi imali nikakve šanse” (vidi: str.

67). Ovaj široki pojam rada ne ostaje bez posledica po socijalno-političku

poziciju: on zapravo zahteva da socijalna država aktivno uspostavi nova

društvena polja tako što dodatno treba da se obezbede javno finansirana,

socijalno i ekološki razumna radna mesta koja obezbeđuju egzistencije.

Mi nastojimo da razvijemo dalje postojeće pristupe lokalne ekonomije. I

presudno će biti da se pravedno urede mogućnosti pristupa radu i da se

razviju inteligentni modeli životnog radnog veka, da se omogući doživotno

učenje za sve, da se diskriminacija i stavljanje u nepovoljniji položaj žena

sistematski razgrade i da se integrišu stariji ljudi i migranti, umesto da se

izopštavaju (vidi: str. 68).

73

Cilj reforme: socijal-

demokratska država

blagostanja sa libe-

ralnim aspektima

• Zeleni – slično kao i SPD – zagovaraju građanska osiguranja koja se finan-

siraju putem doprinosa u oblastima zdravstva, nege i starosti (vidi: str. 80).

U ova građanska osiguranja, trajno treba da se uključe sve vrste prihoda

i sve osobe. Ima se u vidu kombinacija sa postupcima pokrića kapitalom i

modela zadruga, a da se pri tome ne objašnjava sistematski, kako to treba

da funkcioniše.

• Stranački program Zelenih se u posebnoj meri odlikuje time, što ne samo da

upire pogled na sistem finansiranja, već vodi računa i o obezbeđivanju kvali-

teta ponude u smislu pogođenih lica, bilo da je reč o zahtevu za ukidanjem

barijera (vidi: str. 87), bilo da je reč o propustljivom obrazovnom sistemu

(vidi: str. 72).

Sve u svemu, jasno se prepoznaje da su Zeleni orijentisani na skandinavski,

socijalno-demokratski tip države blagostanja, mada, doduše, u manjoj meri

pokazuju i shvatanja koja se podvode pod liberalni tip države blagostanja.

Promene koje predlažu Zeleni:

• rad/ekonomija: uvođenje osnovne zaštite usmerene na potrebu, koja je

u velikoj meri paušalno sumirana, proširenje pojma rada i priznavanje dru-

gih oblika rada;

• zdravstvo: uvođenje građanskog osiguranja koje se finansira preko dopri-

nosa, dopunjavanje putem postupaka pokrića kapitalom;

• obrazovanje: jačanje sopstvene odgovornosti, celodnevna škola, širenje

mogućnosti doškolovavanja u javnoj odgovornosti;

• porezi: prema učinkovitosti; uključivanje svih vrsta prihoda.

74

Programski

osnivački dokument,

ne postoji stranački

program

Ključna pitanja su

nerazjašnjena

Protivurečno

pozicioniranje

Kritički, ali u

detaljima nerešeni

odnos države i

tržišta

Interpretacija:

princip socijalne

države, radi

promene odnosa

između države,

privrede i društva

6.5. Programske okosnice stranke Levice

Stranka Levice proistekla iz Stranke demokratskog socijalizma (PDS) i Izborne

alternative za rad i socijalnu pravdu (WASG) još uvek nema pravi stranački program.

Međutim postoji programski osnivački dokument koji su usvojili zajednički

kongres WASG i stranka levice PDS u martu 2007. godine, a koji u formalnom

smislu (a to znači u smislu zakona o političkim strankama) predstavlja neophodni

program stranke. Ovaj programski osnivački dokument, međutim, nije zaokružen

u pogledu svog sadržaja, već se pre sastoji od nabrajanja namera i upućivanja na

zajednički put ka cilju.

Na programskim okosnicama se pri tome primećuje, da su proistekle iz većih

konflikata oko ciljeva i pozicija i da su ovi, kako se čini, odloženi do izrade stvarnog

programa, a da pri tome nisu rešeni. Pored brojnih pojedinačnih pitanja, izgleda se u

suštini radi o pitanju, koliki udeo u tržištu (upravljanje tržištem) se smatra pravilnim

i koliko države je razumno. Upravo uloge države (kao aktera, koordinatora,

preduzetnika i kao krčioca puta) će verovatno predstavljati sporne tačke.

Ako se posmatra socijalno-političko pozicioniranje stranke Levice, ova diskusija

ima protivrečno dejstvo. Postavlja se veliki broj socijalno-političkih zahteva, kao

što uostalom mogu da se zateknu, na primer, i kod SPD i Zelenih, ili koji bi makar

mogli da se smatraju kompatibilnim sa njima.

Ali čini se ipak da je samo nagovešteno i izgleda u nekim delovima i nerazjašnjeno,

u kojoj meri samo tržište i privreda treba da se podržave ili da li se menja njihova

osnovna struktura, kako bi se socijalni i ekološki ciljevi i ostvarili: u tu svrhu je

potrebna sveobuhvatna demokratizacija svih životnih oblasti. Demokratizacija

privrede zahteva da se moć raspolaganja nad svim oblicima svojine podvrgne

socijalnim merilima (vidi: str. 2).

U tom kontekstu, stranka Levice pravi pre svega razliku između tumačenja principa

socijalne države kod drugih stranaka: „Pojam socijalne pravne države ima za cilj

promenu odnosa između države, privrede i društva. Odlučujuća stvar u ideji o

socijalnoj državnosti je zahtev da se ekonomski i socijalni poredak iznova socijalno

urede putem jednog dinamičkog, demokratskog procesa. […] Cilj je da se princip

socijalne države konkretizuje putem utvrđivanja principa socijalne pravde i principa

75

Jasno razgraničenje

oko shvatanja

socijalne države

obezbeđivanja najvažnijih životnih rizika od strane države. U socijalnu pravdu

spada i obezbeđivanje pravedne raspodele društvenog bogatstva. I osnovna

socijalna prava bi trebala da se uredi Ustavom sa ciljem ostvarivanja socijalne

države” (vidi: str.15).

Stranka Levice polaže pravo na to da se zalaže za sveobuhvatnu promenu politike

i perspektive. Koliko daleko treba da dosegnu te promene, ne može da se oceni

na osnovu osnivačkog dokumenta, a vreme će pokazati koje političko krilo će

uspeti da se izbori za svoje viđenje.

Promene koje predlaže stranka Levice:

• socijalni Osnovni sistem obezbeđenja usmeren ka potrebama, bez repre-

sija koji se finansira preko poreza;

• rekonstrukcija penzionog osiguranja i osiguranja zaposlenih lica;

• solidarno osiguranje građana u oblasti zdravstva, po potrebi dopuna

paritetnog finansiranja preko dela novostvorene vrednosti;

• jačanje samouprave socijalnih osiguranja;

• javni sektor zapošljavanja i izgradnja komunalnih usluga;

• ispitivanje, da li preduzeća mogu da se uvedu u društveno ili državno

vlasništvo i da li to treba da se učini.

6.6. Zaključak

Kod programa partija ovih pet stranaka koje su zastupljene u Bundestagu, reč je

o izjavama o namerama tih stranaka, u kom pravcu bi one – pod pretpostavkom

da steknu političku vlast – dalje htele da razviju sistem nemačkog društva i državu

blagostanja.

Sve u svemu – i sigurno ne bez ličnog vrednovanja – može da se izvuče sledeći

zaključak: imajući u vidu socijalno-političke pozicije stranaka, moguće je povući

iznenađujuće jasnu liniju razgraničenja između stranaka CDU i FDP, s jedne strane,

i stranaka SPD, Zelenih, i Levice, s druge strane.

76

CDU i FDP teže ka liberalizaciji – koja mora graduelno da se razlikuje – i ka jačem

usmerenju na pravednu nagradu prema učinku, kao vodećem principu socijalne

države. Tačka na koju se nadovezuju je, pri tome, anglosaksonska, liberalna država

blagostanja. CDU se u tom smislu razlikuje, delimično, pošto se u većoj meri

koncentriše na pomoć socijalne države uz poštovanje principa supsidijarnosti.

SPD, Zeleni i stranka Levice u znatno većoj meri se orijentišu prema jednoj mešavini

pravednih potreba i jednakih šansi, koje treba da se obezbede i koje treba da

garantuje država kao osnovna prava. Međutim, oni se bitno razlikuju u pogledu

svojih predstava o ostvarivanju osnovnih zahteva:

• Zeleni, pored elemenata državnog obezbeđivanja, u svoja razmatranja

uključjuju u većoj meri liberalne aspekte i elemente građanskog društva.

• Partija Levice, pored elemenata socijalne države, razmatra i u kojoj meri

mogu da se ostvare osnovna prava kroz podruštvljavanje - kakvog god vida

i potpuno neodređenog obima - (podržavljenje, zadruge, podruštvljavanje

zaposlenih, javni sektor zapošljavanja).

• SPD analizira izazove ekonomije koja se menja i teži ka reformi koja je usme-

rena ka skandinavskoj, socijaldemokratskoj državi blagostanja, koja ujedno

u okviru fleksibilizovane privrede treba da učvrsti socijalnu državu koja se

stara o građanima i naknadno i preventivno. Pri tome treba podjednako

da se imaju u vidu i da se dalje razvijaju elementi civilnog društva, porodice

kao i državni elementi.

77

7. CENTRALNE OBLASTI SOCIJALNE DRŽAVE

U prethodnim poglavljima, razjašnjeni su programski aršini socijaldemokratije kao

i osnovna pitanja i pojmovi socijalne politike. Sada se nastoji da se to primeni na

konkretne oblasti socijalne države. U narednom poglavlju će stoga nemački sistem

socijalne države biti upoređen sa primerima drugih zemalja u oblastima poput

poreza, nezaposlenosti, penzija, zdravstva i obrazovanja. U središtu, pri tome,

stalno stoji pitanje, kako se nemačka socijalna država kotira u pogledu različitih

dimenzija pravde i koje pouke iz toga moraju da se izvuku.

U zemljama koje su bile predmet istraživanja, razlikuju se troškovi života. Da bi

navedeni brojčani podaci mogli bolje da se ocene, u tebeli 9 izložen je odgovarajući

nivo cena u datim zemljama. Nivo cena je odnos između pariteta kupovne moći

(PKM) i kursa (zamene valute) u odnosu na prosek u 27 država EU. Ako je nivo

cena veći od 100, život u datoj zemlji je srazmerno skup, ako je nivo cena niži od

100, troškovi života u toj zemlji su uporedivo niski. Svi navedeni iznosi preračunati

su u evre.

Izvor: Eurostat

Grafikon 9: Nivo cena u domaćinstvima 2006. godine

Primer iz l iterature: U poređenju između ove četiri države, Danska sa cca.

138% od proseka svih 27 država EU beleži najveće troškove života. To znači da

za jedan evro troškova života, koji bi se potrošio u proseku na nivou Evropske

unije, u Danskoj mora da se plati 1,38 evra, dok u Nemačkoj sa (103%) mora da

se izdvoji na primer samo 1,03 evra.

160140120100

80

604020

0

Niv

o �n

alne

pot

rošn

jeu

dom

aćin

stvi

ma

uklju

čujući

indi

rekt

ne p

orez

e

Nemačka Holandija VelikaBritanija

Švedska DanskaEU 27 = 100

78

Tri svrhe

poreza: prihodi,

preraspodela i

usmeravanje

Izvori koji

razrađuju ovu

temu:

Stefan Homburg

(2000), Allgemeine

Steuerlehre,

Minhen.

Joel Slemrod i

Jon Bakija (2004),

Taxing Ourselves. A

Citizen‘s Guide to

the Great Debate

over Tax Reform,

Cambridge.

.

7.1. Porezi Autor: Tomas Riksen

U ovom poglavlju ćemo predstaviti:

• najvažnije principi oporezivanja;

• različite vrste poreza i objasniti efekte njihove raspodele;

• poreske strukture tri modela države blagostanja

• i napravićemo poređenje između njihove privredne efikasnosti i njihovog

dejstva raspodele.

Porezi i doprinosi važni su za socijalnu državu iz tri razloga. S jedne strane, ona

je upućena na njih kao izvore prihoda, da bi na taj način finansirala programe

socijalne politike. Reč je o (i za druge političke oblasti ključnoj) fiskalnoj svrsi

oporezivanja. Na drugom mestu, visina dažbina i struktura poreza utiču i na ras-

podelu prihoda, imovine i blagostanja stanovništva (svrha preraspodele). Kao

treće, porezi mogu da se koriste kao norme za usmeravanje, kako bi se postiglo

određeno ponašanje poreskih obveznika. Primer u tom smislu je oporezivanje

duvana i alkohola, koje je često opravdano sa stanovišta zdravstvene politike.

Razlika između poreza, taksi i doprinosa

Porez u užem smislu je prinudno plaćanje bez neposredne protiv-usluge (vidi: član

3 stav 1 Zakona o porezima). Za druga plaćanja, koja u širem smislu takođe mogu

da se podvedu pod poreze, a koja se naplaćuju zarad finansiranja javnih usluga, to

ne važi. Takse su vezane za određenu svrhu, njihova korist može individualno da

se pripiše (određenoj svrsi). Primer za to su takse za odvođenje smeća. I doprinosi

su takođe vezani za određenu svrhu, iako korist od njih nije individualna, međutim

može da se dodeli određenoj grupi. U tom smislu, na primer, osiguranje za slučaj

nezaposlenosti treba da obezbedi grupu zaposlenih žena i muškaraca od rizika

nezaposlenosti. Slično važi i za druge vidove socijalnog osiguranja.

Najpre se objašnjavaju najvažniji principi oporezivanja i predstavljaju razlike između

raznih vrsta poreza. Na tim osnovama se kasnije identifikuju tri tipa socijalnih

država, a pravi se i poređenje između njihovih socijalno-političkih kapaciteta.

79

Dva principa

oporezivanja:

pravda i ekonomska

efikasnost

Nagrada prema

učinku i princip

ekvivalentnosti

Oporezivanje prema

efikasnosti

Vertikalna i horizon-

talna poreska pravda

7.1.1. Principi oporezivanja: pravda i ekonomska efikasnost

Prilikom uređivanja poreskog sistema, država bi trebala da prati određene ciljeve.

Dva od ovih ciljeva, pravda i ekonomska efikasnost, u direktnoj su vezi sa socijalnom

državom i sa političkim sporovima oko te države.14 Oba cilja su poželjna, međutim

mogu da uđu i u koliziju jedan sa drugim. O njihovom relativnom značaju se vodi

politički spor.

Šta je pravedno oporezivanje?

Poreski sistem treba da bude pravedan. Međutim, sporno je pitanje šta je to

pravedno oporezivanje. Dva principa, o kojima politički ekonomisti i filozofi odavno

vode diskusije, su princip oporezivanja na osnovu pravedne naknade prema učinku

kao i princip ekvivalentnosti, ali oni ipak mogu da pomognu da se konstruktivno

razmišlja o poreskoj pravdi.

Oporezivanje prema

efikasnosti

Zahtev, da se poreski obveznici

oporezuju prema svojoj individualnoj

efikasnosti ili učinkovitosti, zatiče

se još kod Adama Smita. Ako

ovaj princip treba da se ostvari

kroz praktičnu politiku, odmah se

nameće pitanje, kako može da se

izmeri efikasnost (u tom smislu vidi

i diskusiju u poglavlju 3). Uglavnom

se pojednostavljeno polazi od toga,

da je individualni dohodak odraz

efikasnosti.

Iz principa efikasnosti, u tom

slučaju, proističu dve stvari. Kao prvo, poreski obveznici sa istim dohocima treba

da plaćaju iste poreske iznose (horizontalna pravda). Kao drugo, cilj je da se osobe

14 Dva druga veoma važna kriterijuma poreskog sistema, na koje se na ovom mestu nećemo dalje osvrtati, su izvodljivost, tj. administrativna sprovodljivost i jednostavnost tj. transparentnost.

Osnovna pravila o dejstvu raspodele različitih

propisa oporezivanja

Kod regresivnog poreza porez opada

naspram rastućeg dohotka. Regresivni porezi

dovode do raspodele prihoda i imovine odozdo

ka gore. U svetlu aspekata pravde, oni se odba-

cuju. Porez se smatra proporcionalnim, ako

svako bez obzira na visinu prihoda izdvaja isti udeo

za porez. Sa povećanjem prihoda raste i apso-lutno poresko opterećenje. Efekat preraspodele

je slabiji nego što je to slučaj kod progresivnog kre-

tanja tarife. Porez važi kao progresivan, ako je

teret plaćanja za veće prihode istovremeno i pro-

centualno veći nego za niže prihode. Sa porastom

primanja, raste i relativni poreski teret, a postiže

se i snažniji efekat preraspodele.

80

Kakva pravila

oporezivanja

ispunjuju ovaj

zahtev?

Opadanje

marginalne dobiti:

obrazloženje u korist

progresije poreza

koje ostvaruju veće prihode opterete u većoj meri nego one koje ostvaruju niže

prihode (vertikalna pravda).

Sporno pitanje je, kakva pravila oporezivanja ispunjavaju ove zahteve. Jasno je da

je porez, koji ima regresivno dejstvo, u suprotnosti sa ovim principom. Ali moglo

bi i, kako to čine libertarijanci, da se zastupa stanovište, da je princip naplaćivanja

proporcionalnih poreza u skladu sa principom oporezivanja prema efikasnosti.

Nekadašnji sudija ustavnog suda Kirchhof, na primer, predlaže, da se primeni

jedinstvena poreska stopa od 25% na sve dohotke.

Obrazloženje progresije poreza

Međutim, mogao bi i da se iznese argument, da je to zahtev vertikalne pravde,

da i relativni poreski teret raste zajedno sa visinom dohotka. To, na primer, može

da se obrazloži tako, da izdvajanje

četvrtine prihoda predstavlja manju

žrtvu za poreskog obveznika koji

ostvaruje godišnji prihod u visini od

100.000 evra nego za onoga koji

zarađuje 20.000 evra. Onaj prvi bi

možda zbog izdvajanja 25.000 evra

bio primoran da proda svoj drugi

automobil ili da odustane od trećeg

putovanja u daleke krajeve sveta

tokom te godine. Za onog drugog izdvajanje sume od 5.000 evra eventualno

može da znači da mora odustane od odlaska na godišnji odmor uopšteno ili

od mogućnosti da sebi priušti zdrave životne namirnice. Ako se uvaži ovakvo

razmišljanje – ekonomisti govore o opadanju marginalne dobiti u odnosu na

prihode – poreski sistem bi trebalo da bude uređen progresivno. To traži i SPD:

„U finansiranje državnih poslova moraju da se uključe i preduzeća i privatna

domaćinstva u skladu sa njihovom efikasnošću. To znači: mi se deklarišemo za

progresivni porez na dohodak kao oprobano i dokazano sredstvo.“


Marginalna dobit je ekonomski pojam

i označava dodatu korist ostvarenu na osnovu

poslednje potrošene jedinice. Kod većine dobara

će sa porastom potrošnje opadatii korist za indi-

viduu koja vrši konzumaciju (na primer koliko više

uživanja pruža deseta čaša vina u poređenju sa

devetom čašom vina?)

Politički leksikon 2006:128-129

81

Princip

ekvivalentnosti:

jedna vrsta pravedne

kompenzacije

Problem: utvrđivanje

prave „cene“

Usluga koja se

dobija od poreza:

„civilizovano

društvo“

Princip ekvivalentnosti

Drugi princip pravednosti oporezivanja, za koji se često smatra da je u suprotnosti

u odnosu na oporezivanje prema efikasnošću, jeste princip ekvivalentnosti.

Kod ovog principa, visina plaćanja poreza treba da se meri protivuslugom koja

se dobija od države. Iza toga stoji ideja da su porezi cena za obezbeđivanje

javnih dobara. U tom smislu, princip ekvivalentnosti zahteva neki vid pravedne

kompenzacije.

Međutim, često nije moguće da se za određenu uslugu koju pruža država utvrdi

tačna cena koja može individualno da se pripiše određenom elementu. Upravo

zato što dobra, koja se finansiraju putem poreza u užem smislu, imaju kvalitet

javnih dobara15, tržišni mehanizam ne funkcioniše i zato i ne može da se utvrdi

tačna cena za to odnosno dobro. Međutim, kada je reč o nekoj taksi, to jeste

moguće. Ona se utvrđuje na osnovu principa ekvivalentnosti. Isto to važi – u malo

labavijem smislu – i u slučaju doprinosa. Mada se kod osiguranja nezaposlenih ili

kod penzionog osiguranja ne uspostavlja striktna ekvivalentnost između uplaćenih

doprinosa i stvarno isplaćenih i primljenih davanja – jer zapravo i nije jasno da li

će uopšte nastupiti određeni događaj koji pokriva osiguranje i koliko dugo će on

trajati - ipak se visina predviđenih davanja orijentiše prema prethodno uplaćivanim

doprinosima.

Iako princip ekvivalentnosti kod poreza u užem smislu ne može striktno da se

primeni, on je ipak u određenom mekanom smislu koristan kada se razmatra

pravednost poreskog sistema. Iako cena, koju pojedinac mora da plati, ne

može tačno da se utvrdi, ipak je potpuno jasno, da poreski obveznici u celini na

osnovu svojih poreza dobijaju veoma konkretnu protivuslugu, a to su sva javna

dobra u celini. U to spadaju, između ostalog, uspostavljanje pravnog poretka,

obezbeđivanje unutrašnje i spoljne bezbednosti, socijalna davanja, škole, putevi

i javni prigradski i gradski prevoz putnika. Kao skraćeni rezime:

„Porezi su ono šta plaćamo zarad civilizovanog društva.“

(Oliver Wendell Holmes Jr. 1927, sudija ustavnog suda u Americi, prevod T. R.)

15 Vidi Čitanka 2: Ekonomija i Socijaldemokratija (2009), Str. 132–137.

82

Obrazloženje

poreske progresije:

ko ima više, u većoj

meri profitira od

očuvanja pravnog

poretka

Neutralnost:

bez narušavanja

ekonomskih odnosa

Obrazloženje poreske progresije na osnovu teorije ekvivalentnosti

Ako se ova misao razvije malo dalje, moguće je pokazati da princip ekvivalentnosti,

na kraju, ne mora nužno da bude u suprotnosti sa principom oporezivanja prema

efikasnosti. On može da se koristi kao argument za pravdanje progresivnog

oporezivanja: porezi su preduslov za stvaranje i očuvanje pravnog poretka, koji

garantuje zaštitu lične svojine i koji, ako se uzme precizno, zapravo tek i definiše

šta se smatra privatnom svojinom. I zato je opravdano da se od onih, koji raspolažu

većom svojinom i prihodima, i zato u većoj meri profitiraju od očuvanja pravnog i

imovinskog poretka nego što to čine osobe koje su u manjoj meri imućne, zahteva

i veće učešće u troškovima očuvanja ovakvog poretka.16

Ekonomska efikasnost

Pored ovih principa, koji se odnose na pravednost poreskog sistema, poreski

sistem bi trebalo da bude uređen na takav način, da što je manje moguće narušava

ekonomske odnose. Reč je o cilju neutralnosti. Neutralnost je važan cilj iz tog

razloga što omogućava efikasnu primenu resursa i na taj način podstiče rast.

Problem je u tome što svaki vid poreza utiče na odluke ekonomskih aktera

(narušavanje). Jedini izuzetak predstavlja takozvani porez po glavi, kod koga

svi građani moraju da plate apsolutno isti iznos poreza. Iako se porez po glavi

u stvarnosti nigde ne naplaćuje, a takođe se smatra da politički ne može da se

ostvari niti da je poželjan, pošto je u suprotnosti sa gore pomenutim razmišljanjima

o pravdi, on ipak može da posluži da bi se pojasnio koncept neutralnosti. Ovakav

vid poreza bi bio potpuno neutralan iz razloga, što nezavisno od toga kako se

čovek ponaša, da li ostvaruje prihode ili ne, uvek dospeva na plaćanje apsolutno

isti iznos. Pod tim uslovima postoji podsticaj da se ostvaruje sve dalji ekonomski

napredak, čime se doprinosi ekonomskom rastu. Drugačije je kada poresko

opterećenje raste zajedno sa rastom prihoda. U tom slučaju opada podsticaj

za jačim angažovanjem. Što je progresivnije kretanje tarifa, niži su individualni

podsticaji za napredovanjem.

Konflikt između ciljeva efikasnosti i pravednosti?

Krivulja tarife koja se smatra pravednom, pošto progresivno raspoređuje poreski

teret, prema tome mogla bi da predstavlja prepreku rastu. U ovoj perspektivi reč

je o koliziji ciljeva između efikasnosti i pravednosti. Ako se odustane od malo

pravde, može da se dobije malo rasta i obrnuto. Kakva će biti ravnoteža koja se

16 Vidi Čitanka 2: Privreda i Socijaldemokratija, str. 132–137.

83

Kakva je ravnoteža

između rasta i

pravde

Koliko je stvarno

velika kolizija između

ovih ciljeva?

Direktni porezi

nadovezuju se na

dohodak i imovinu

Socijalni doprinosi su

porezi u širem smislu

uspostavlja između ova dva cilja, zavisi od predstava o vrednostima u društvu i

predstavlja centralni predmet sporova oko poreske politike.

Kao što ćemo videti dole, razne zemlje donele su različite odluke nakon ovih

razmatranja. Isto tako se postavlja i pitanje, kakav je zapravo odnos kompenzacije

efikasnosti i pravde i da li na to ne mogu da utiču i drugi faktori, tako da kolizija

između ova dva faktora možda i ne bude toliko velika kako se na prvi pogled čini.

7.1.2. Različite vrste poreza

U stvarnosti, država oporezuje različite stvari i delatnosti. Porezi mogu da se

podele na različite vrste.

Direktni porezi

Direktni porezi neposredno se nadovezuju na indikatore efikasnosti, oni se dakle

naplaćuju na osnovu dohotka i imovine. U direktne poreze spadaju npr. porez

na dohodak, porez na dobit korporacija, porez na nasleđe ili porez na imovinu.

Kod poreza na dohodak, u Nemačkoj se (isto kao i u većini drugih zemalja)

primenjuje progresivna poreska tarifa. Njega plaćaju privatna lica i preduzeća koja

su organizovana na osnovu privatnog prava. Za razliku od toga, kod poreza na

dobit korporacija, koji se naplaćuje od dobiti pravnih lica, (na primer DD i DOO),

primenjuje se proporcionalna stopa. U Nemačkoj je ta stopa upravo spuštena na

25% (uz to dolazi i porez na privrednu delatnost koji naplaćuju opštine).

Finansiranje socijalnog osiguranja putem poreza ili putem doprinosa

U širem smislu, i doprinosi za socijalno osiguranje takođe spadaju u direktne poreze.

Kod njih se primenjuje proporcionalna stopa. S obzirom na to da pored toga često

postoji određena granica za obračunavanje socijalnog osiguranja, velika primanja

se ne primenjuju za finansiranje odgovarajućih socijalnih davanja. U tom smislu,

sistem socijalnog osiguranja deluje pre regresivno. Međutim, kod penzija i kod

zdravstvenog osiguranja predviđen je dodatak od strane države, koji se finansira

putem poreza (u užem smislu te reči). Tendencionalno regresivan vid finansiranja

socijalnog osiguranja je razlog, iz kog se SPD zalaže za proširenje ovog poreskog

udela (vidi: Hamburški program 2007: 58).

84

Indirektni porezi

odnose se na

primenu dohotka

– primer: porez na

dodatu vrednost

U kom odnosu se

oporezuju kapital

i rad?

Tri tipa poreske

države – analogno

socijalnoj državi

Niske ukupne

dažbine, pre svega

direktni porezi

Indirektni porezi

Kod indirektnih poreza, za razliku od toga, efikasnost privrede se možda najpre

obuhvata zaobilaznim putem. Opterećuje se primena dohotka. Najpoznatiji i

u fiskalnom smislu najvažniji indirektni porez u Nemačkoj je porez na dodatu

vrednost. Primenjuje se proporcionalna stopa od 19%, dok za neka dobra osnovne

namene važi niža stopa od 7%. Ako se pođe od toga da u prvom redu osobe

koje ostvaruju manje prihode moraju da izdvajaju veći deo svog prihoda da bi

pokrile svoje osnovne potrebe, onda se pokazuje da porez na dodatu vrednost

ima regresivno dejstvo.

Poresko opterećenje proizvodnih faktora

I na kraju može da se postavi pitanje, koji makro-ekonomski proizvodni faktor

se opterećuje porezom. U tom smislu, na primer, može da se razlikuje poresko

opterećenje faktora kapitala ili faktora rada.

7.1.3. Tri tipa poreske države

Opremljeni ovim kategorijama, mogu da se analiziraju postojeći poreski sistemi.

Razlike između različitih tipova socijalne države (vidi: poglavlje 3) ogledaju se i u

uređivanju njene poreske politike. Anglosaksonske, kontinentalne i skandinavske

socijalne države razlikuju se u pogledu celokupnog opterećenja porezima i u

pogledu razmera, u kojima primenjuju različite vrste poreza (kombinacija poreza

odnosno struktura poreza). U skladu sa time, one se razlikuju prema ostvarenom

dejstva raspodele (vidi: Wagschal: 2001).

Anglosaksonska poreska država: SAD

U Sjedinjenim Američkim Državama, koje će se ovde uzeti kao primer za

anglosaksonsku poresku državu, ukupno opterećenje dažbinama se smatra

nižim. Veliki udeo prihoda ostvaruje se putem direktnih poreza. Progresija ličnih

poreza na dohodak je uporedivo niska. Nizak je i nivo indirektnih poreza i socijalnih

doprinosa.

85

Srednji nivo ukupnih

dažbina, visok udeo

socijalnih doprinosa

Izvori koji

razrađuju ovu

temu:

Gerd Grözinger

(2007),

Hochsteuerland

Deutschland?

Langlebiger Mythos,

problematische

Folgen, iz:

Intervention 4 (1),

str. 28 –39.

Visok nivo ukupnih

dažbina, visok nivo

poreza na dohodak i

na potrošnju

Kontinentalna poreska država: Nemačka

U kontinentalnoj poreskoj državi – kao primer ovde se uzima Nemačka – ukupan

teret dažbina je srednje visok. Udeo direktnih poreza u ukupnim prihodima je

nizak, dok je udeo socijalnih dažbina (doprinosi za socijalno osiguranje) visok.

U skladu sa time, stopa ukupnih dažbina i poreska kvota, kojom se meri udeo

poreza u užem smislu u bruto domaćem proizvodu, beleže izuzetno širok raspon.

Nominalne poreske stope se smatraju tradicionalno visokim; međutim one se

naplaćuju na osnovu uzane obračunske osnovice. Mada su poreske stope za porez

na dohodak i porez na dobit korporacija u okviru poreske reforme 2000. godine

smanjene (dok su obračunske osnovice, za razliku od toga, povećane). Poslednja

faza poreske reforme stupila je na snagu 2005. godine. Od onda, vrhunska stopa

poreza na dohodak iznosi 42%, dok se 1998. godine još kretala oko 53%. Imajući

to u vidu, Nemačka ni u kom slučaju nije zemlja visokih poreza, kako se često tvrdi

u okviru političkih diskusija. Međutim, opterećenje putem doprinosa za socijalno

osiguranje je u međunarodnom poređenju zaista posebno visoko, što može da

ima negativan uticaj na tržište rada.

Skandinavska poreska država: Danska

U skandinavskoj poreskoj državi visok je ukupan teret dažbina. Visoki su i porez na

dohodak i porez na potrošna dobra. A osim toga je kretanje tarife ličnog poreza

na dohodak u velikoj meri progresivno. S obzirom na to da se većina socijalnih

davanja finansira preko poreskog sistema, nizak je nivo socijalnih dažbina.17

17 U jednoj drugoj zemlji iz ove porodice socijalnih država, u Švedskoj, međutim, trend vodi ka ovoj vrsti finansiranja.

86

SAD Nemačka DanskaProsek u

zemljama OECD

Ukupna stopadažbina

28% 35,6% 49,1% 35,9%

Poreska kvota 21,4% 21,8% 48% 26,8%

Gornja stopaporeza na dohodak

35% od 265.33418

42%od 52.15119

59%od cca.

43.90020

Najniža poreska stopa na najniži oporezivi dohodak

10%21 15% 5,48%22

Neoporeziv dohodak 5.913 € 7.663 € 0 €23

Nominalna poreska stopa za društva kapitala 24

39,88%38,65%

29,83% (2008)28%

Efektivna marginalnaporeska stopa zadruštva kapitala

36% 27,3% 18,6%

Stopa poreza na dodatu vrednost

n. a.25 19% 25%

Izvori: OECD (2008a), Savezno Ministarstvo finansija (2006), Chen/Mintz (2008)

18 19 20 21 22 23 24 25

18 Savezni porez. Uz to idu porezi na nivou pojedinih federalnih jedinica, za koje međutim postoji mogućnost odbitka na saveznom nivou.

19 Od 2007. godine primenjuje se tzv. porez za bogate. Prema tome marginalna poreska stopa raste kada se dostignu primanja od 250.001 evra na 45%.

20 Prag dohotka varira donekle u zavisti od strukture dohotka.21 Savezni porez. Uz to idu porezi na nivou federalnih jedinica.22 Centralna država. Uz to dolaze porezi u opštinama.23 Predviđen je iznos koji se može odbiti od poreski odbitak u visini od 283 evra.24 Sadrži porez na dobit korporacija, porez na dobit od privredne delatnosti i uporedive druge poreze cen-

tralne države i jedinica teritorijalne uprave.25 Na nivou saveznih država varirajuće, relativno niske stope poreza na dodatu vrednost.

87

Koja značenja imaju različite šifre i poreske stope?

Kvota dažbina je udeo svih poreza i doprinosa u bruto domaćem proizvodu.

Poreska kvota je udeo svih poreza u užem smislu u bruto domaćem proizvodu.

Gornja stopa poreza na dohodak je maksimalna poreska stopa, plativa od određene visine

oporezivog dohotka. Najniža poreska stopa iznad oslobođenog iznosa je poreska

stopa, koja je plativa na dohodak, a koji prelazi neoporezivi iznos. Reč je o odgovarajućim

marginalnim poreskim stopama koje navode poresku stopu za svaki dodatno zarađeni

evro, a to znači da se samo onaj deo ostvarenog prihoda podvrgava ovoj stopi koji se kreće

iznad pomenute visine. Na ostale delove dohotka primenjuju se odgovarajuće niže stope

odnosno oni ostaju neoporezovani u slučaju najniže poreske stope iznad oslobođenog

iznosa. Od marginalne poreske stope se razlikuje prosečna poreska stopa. To je ona

stopa koja se primenjuje u proseku. Ako je kretanje tarife progresivno, prosečna poreska

stopa će se kretati ispod marginalne poreske stope.

Nominalna poreska stopa je ona stopa koja se obračunava na određenu obračunsku

osnovicu. Ona se razlikuje od efektivne poreske stope koja navodi koji deo prihoda se

zaista izdvaja, ako je obračunska osnovica uža od dohotka. To je, na primer, slučaj onda,

kada su predviđeni neoporezivi iznosi ili mogućnosti otpisa.

Za diskusiju

U Nemačkoj se kod supružnika zajedno oporezuje porez na dohodak, a to

znači da se njihova primanja sabiraju, dele se na dva, a potom se primenjuje

odgovarajuća poreska stopa. Šta to znači u odnosu na efekat raspodele? Kakvi

se podsticaji time postižu u odnosu na osobu koja je u braku, a koja ostvaruje

nižu platu da zasnuje radni odnos? Da li je zajedničko oporezivanje supružnika

pravedno rešenje?

88

Nemačka: Izuzetno

neujednačeno

oporezivanje

Sledeći grafikon ilustruje razlike u kombinaciji poreza između federalnih jedinica. On

nam daje sliku o tome, koji deo odgovarajućih ukupnih prihoda države se naplaćuje

direktnim i indirektnim porezima preko socijalnih dažbina. Porez na imovinu, koji

takođe spada u direktne poreze, na ovom grafikonu je prikazan posebno.

Izvor: OECD (2008 a))

Prikaz 10: Poreska struktura za 2006. godinu

Opterećenje kapitala i rada

Kada se sagleda na koji način je raspoređeno poresko opterećenje između makro

- ekonomskih proizvodnih faktora, ispostavlja se da su faktor kapital i dva druga

faktora - rad i potrošnja - u anglosaksonskoj socijalnoj državi otprilike podjednako

opterećeni. Drugačije izgledaju stvari u skandinavskom modelu, ovde je opterećenje

rada i potrošnje gotovo 50% veće od onog na prihode od kapitala. Prema

tome, u troškovima dobro uređene socijalne države, faktor kapitala učestvuje u

neproporcionalno niskom odnosu. I u kontinentalnoj socijalnoj državi, opterećenje

faktora rada je na visokom nivou. U većini kontinentalnih socijalnih država,

međutim, razlika između poreskog tretmana prihoda od kapitala i od rada, manje

je izražena nego u Nemačkoj.

Porez na imovinu

Socijalno osiguranje

Indirektni porezi

Direktni porezi

100%

80%

60%

40%

20%

0 %SAD Nemačka Danska OECD-

prosek u zemljama

11,1

23,8

16,8

43,8

2,538,4

30,4

28,4

3,8

60,5

2,133,2

5,725,3

36,6

32,2

89

Očekivanja: relativno

visok stepen

nejednake raspodele

Izvor: Carey / Rabesona (2002 : 172))

Grafikon 11: Kvote poteza na kapital i rad plus potrošnja

(prosečne vrednosti za period 1990–2000)

7.1.4. Koliko su uspešne tri poreske države?

Kakve efekte imaju različiti poreski sistemi po ostvarivanje socijalno - političkih

ciljeva? Najpre posmatramo dejstvo raspodele, a potom ćemo pogledati i uspeh

u pogledu rasta.

Dejstvo raspodele u socijalnoj državi anglosaksonskog tipa

Poreska država anglosaksonskog tipa doduše, stavlja težište na direktne poreze,

koji su uređeni progresivno to jest kada je reč o porezu na dobit korporacija,

makar proporcionalno. Mada se tarifa kod poreza na dohodak kreće uporedivo

ravnomerno, ipak se opterećenje prihoda od kapitala i od imovine opet kreće na

visokom nivou. To najpre deluje iznenađujuće, mada se na kraju dobro uklapa u

liberalnu ideologiju, koja daje prednost individualnom učinku, a ne statusu. Pored

toga treba imati na umu da je ukupna kvota dažbina niska, da prema tome državi

ne stoji na raspolaganju mnogo sredstava za socijalno - političke mere. Očekuje

se da se u poreskoj državi anglosaksonskog tipa ostvaruje uporedivo nejednak

nivo raspodele.

60%

50%

40%

30%

20%

10%

0%

Kapital

Rad i potrošnja

SAD Nemačka Danska OECD-Prosek u zemljama

90

Očekivanje: relativno

ujednačena

raspodela

Očekivanje: srednji

nivo neravnomerne

raspodele

Dejstvo raspodele u socijalnoj državi skandinavskog tipa

Poreska država skandinavskog tipa u velikoj meri se oslanja na direktne poreze, koji

su uređeni veoma progresivno i stoga treba da postignu efekat jasne preraspodele.

Ovde je opterećenje faktora kapitala u odnosu na prihode od rada niže nego u

drugim državama. Danska predviđa takozvani dualni porez na dohodak kod

koga se prihodi od kapitala oporezuju proporcionalnom i nižom stopom nego

prihodi od rada. Oni su uglavnom izuzeti od progresivnog poreza na dohodak.

I udeo indirektnih poreza sa regresivnim dejstvom je visok. Porezi na imovinu

su na srednjem nivou. Kvota ukupnih dažbina je visoka, tako da su obezbeđene

mogućnosti finansiranja odlično uređene socijalne države, koja na strani rashoda

stavlja naglasak na programe kojima se postiže dejstvo preraspodele (vidi: poglavlje

4). Sve u svemu očekuje se visok nivo ujednačenosti u pogledu dohodaka.

Efekti raspodele u socijalnoj državi kontinentalnog tipa

Socijalna država kontinentalnog tipa se u relativno jednakim razmerama oslanja

na direktne i indirektne poreze. Tarifa poreza na dohodak se kreće progresivno,

pa bi prema tome trebalo da obezbedi i dejstvo preraspodele. Indirektni porezi

deluju tendenciozno regresivno, mada ne bi u potpunosti trebalo da poništavaju

ovaj efekat, podjednako kao ni proporcijalne socijalne dažbine. Mada su porezi

na imovinu u međunarodnom poređenju na veoma niskom nivou, isto tako je i

opterećenje faktora kapitala u poređenju sa opterećenjem faktora rada na niskom

nivou. Kvota ukupnih dažbina je na srednjem nivou, a tim sredstvima se finansira

socijalna država koja u većoj meri nastoji da razvije programe kojima se održava

status nego programe usmerene na preraspodelu. Prema tome, očekuje se da je

mera nejednakosti na srednjem nivou i da se kreće između SAD i Danske.

Ako pogledamo stvarne rezultate raspodele u ove tri zemlje, dolazimo do zaključka

da su oni u skladu sa očekivanjima.

91

Očekivanja se

potvrđuju: Danska

postiže najbolju

raspodelu

Izvor: OECD (2008 b: 109 i d )

Grafikon 12: Dejstvo raspodele sredinom 2000-ih godina26

Primer iz l iterature: U Danskoj se nejednakost u pogledu prihoda najpre

kreće u visini vrednosti Gini koeficijenta od 0,39. Imajući u vidu poreze i trans-

fere, ona opada na vrednost od 0,23. Prema tome se još na početku manji ste-

pen nejednakosti smanjuje za dodatnih 40,7%.

Raspodela prihoda u Danskoj ne postiže samo veći stepen jednakosti nego ona u

Nemačkoj, već se još i na osnovu poreskog i tarifnog sistema u većoj meri smanjuje

nego u druge dve zemlje. I dok Gini koeficijent kod primarne raspodele, a to znači

kod raspodele ostvarenih prihoda na tržištu pre oporezivanja i plaćanja transfera,

pada za oko 40% transfera u poređenju sa onim od raspoloživog prihoda nakon

oporezivanja i transfera u Danskoj, taj odnos u Nemačkoj opada za oko 30%, a

u SAD čak za cca. 18% (vidi: OECD 2008b, str. 109 i d.).

To znači da poreska politika, koja se oslanja na visoku kvotu dažbina, svoj poreski

sistem uređuje progresivno i vodi politiku rashoda sa efektom preraspodele koja

zaista i ostvaruje ciljeve raspodele zacrtane tom politikom.

26 Gini - koeficijent je merilo jednakosti. Vrednosti Gini-koeficijenta kreću se između 0 u slučaju potpune jednakosti i 1 kod potpune nejednakosti (to znači da ceo prihod odlazi jednoj osobi).

SAD Nemačka Danska OECD-Prosek u zemljama

Posle porezai transfera

Primarna raspodela

0,000

0,050

0,100

0,150

0,200

0,250

0,300

0,350

0,400

0,450

0,500

Redukcija

25,2%

40,7%

30,7%

18%

92

Studije pokazuju:

nema direktne

povezanosti

Faktor koji utiče: na

šta se troši novac?

Da li veći stepen jednakosti ide na račun ekonomskog rasta?

Ovim se, međutim, nameće pitanje, da li vlade zaista moraju da se odreknu

ekonomskog rasta da bi ostvarile uspeh prilikom sprovođenja svojih ciljeva

raspodele, kako to nalaže teorije kolizije ciljeva između pravde i efikasnosti.

Izvori: OECD (2008 a), OECD (2008c))

Grafikon 13: Kvota dažbina i ekonomski rast (1993–2006)

Primer iz literature: Švedska je u periodu 1993–2006 kod prosečne

kvote dažbina od cca 49% ostvarila ekonomski rast od cca 2,8%, Japan

sa kvotom dažbina od oko 27% ostvario je ekonomski rast od 1,2%.

Odnos kvote dažbina i ekonomskog rasta

Kao što može da se prepozna na grafikonu 13, ne postoji veza između visine kvote

dažbina i ekonomskog rasta. I kod država sa niskim porezima postoje one zemlje

koje ostvaruju nizak i one koje ostvaruju visok rast, a isto važi i za države sa visokim

nivoom poreza. Prema tome, ne može empirijski da se potvrdi jednostavna kolizija

ciljeva između efikasnosti pravde.

Iz toga međutim ne može da se izvuče zaključak da porezi nemaju uticaj na

ekonomski rast. Međutim, verovatno je da pored visine dažbina treba povesti

računa i o drugim faktorima. S jedne strane bi efekat rasta poreskog i socijalnog

sistema mogao da zavisi i od toga na šta se troši prihod od poreza i da li sa time

povezana socijalna davanja dovode do sporednih produktivnih efekata (vidi:

Kvota dažbina 1993– 2006

15

8

7

6

5

4

3

2

1

020 25 30 35 40 45 50 55

Turska

SAD

Japan Švajcarska

Portugal

Italija

Prosek u OECD

Poljska Slovačka

Luksemburg

Australija IslandUgandaNovi Zeland

ŠpanijaFinska

NorveškaČeška

Holandija

Meksiko

Koreja

Irska

Grčka

Nemačka Francuska

BelgijaAustrija Danska

Švedska

93

Literatura koja

dalje razrađuje

ovu temu:

Steffen Ganghof

(2004), Wer regiert

in der Steuerpolitik?

Einkommensteuer-

reform zwischen

internationalem

Wettbewerb und

nationalen Vertei-

lungskonflikten,

Frankfurt am Main.

Suanne Uhl i

Thomas Rixen

(2007), Unterneh-

mensbesteuerung

europäisch gestal-

ten – mitglied-

staatliche Hand-

lungsspielräume

gewinnen. Gutach-

ten für die Friedrich-

Ebert- Stiftung, Bonn.

poglavlje 4). Jedno drugo objašnjenje za relativno visoke stope rasta skandinavskih

zemalja i ujedno visok nivo poreza moglo bi da bude i to da je njima pošlo za

rukom da rasterete faktor kapitala u odnosu na faktor rada i da time obezbede

investicionu klimu koja podstiče rast.

Dualni porez na dohodak i međunarodna poreska utakmicaPostoje dva razloga iz kojih nekoj državi može da se isplati da naplaćuje nizak porez

na prihode od kapitala, na primer na dobit preduzeća. Najpre, na taj način može da

se obezbedi bolja investiciona klima, što ima pozitivne efekte za rast. Drugi razlog je

poreska utakmica: putem niskog poreskog optrećenja, moguće je privući pokretni

kapital iz drugih zemalja.

Iz tih razloga, skandinavske zemlje su uvele dualne poreze na dohodak prema

kojima se kapital opterećuje nižom stopom nego prihodi od rada. Mada mnogi smatraju

da je ovakav nejednak tretman različitih vrsta prihoda nepravedan, pošto navodno krši

princip oporezivanja u skladu sa efikasnošću. I prihodi od kapitala su, na kraju, indi-

kator individualne efikasnosti. I zato je neophodno da se poreska utakmica reguliše

na međunarodnom nivou, ako je cilj da se sačuva socijalna država i da se istovremeno

postigne primerenije učešće primalaca prihoda od kapitala u troškovima (vidi: poglav-

lje 5.1 Globalizacija).


• Finansiranje društvenih poslova mora da se drži principa, da snažna pleća

mogu da ponesu više od slabih.

• Progresivan porez na dohodak i oporezivanje imovine u skladu su sa ovim

principom. Indirektni porezi (kao na primer porez na dodatu vrednost) i

sistemi doprinosa, za razliku od toga često imaju regresivno dejstvo. Oni

nadproporcionalno snažno opterećuju one koji su slabi.

• Mada kod dejstva raspodele nije važna samo progresivnost na strani prihoda,

već je važno pitanje i na šta se troše ta sredstva i u kojoj meri.

• Države socijaldemokratskog tipa sa svojim poreskim i socijalnim sistemima

postižu srazmerno jednaku raspodelu prihoda, a da pri tome ne gube na

ekonomskoj dinamici.

• Učešće faktora kapitala u finansiranju socijalnih sistema može da se

poboljša, ako se putem međunarodne kooperacije spreči škodljiva poreska

utakmica.

94

Nezaposlenost

je više od gubitka

prihoda

Industrijalizacija

zaoštrava probleme

nezaposlenosti

Pritisak radničke

klase doveo je do

socijalnih osiguranja

Prvo osiguranje

za slučaj

nezaposlenosti

1919. godine

7.2. Rad


• opisati sistem osiguranja za slučaj nezaposlenosti u Nemačkoj i napraviti

poređenje sa danskim i britanskim modelom;

• oceniti tri sistema osiguranja u pogledu različitih dimenzija pravednosti i

• objasniti reformske mere poput ideje osiguranja zaposlenja.

Nezaposlenost ne znači samo izostanak prihoda od rada a time i materijalni

gubitak. Nezaposlenost često prate i čovekove sumnje u samog sebe i strahovi

u vezi sa budućnošću. Ako nezaposlenost potraje duže, nedostatak socijalnog

priznanja može da izazove i zdravstvene i psihološke posledice.

Koreni osiguranja za slučaj nezaposlenosti

Siromaštvo i nemaština kao posledica nezaposlenosti u XIX veku postajali su sve

urgentniji problem. Nagli porast stanovništva, doseljavanje u gradove i sa time

povezano slabljenje seoskih rodbinskih i susedskih veza doveli su do toga da se

gubitak prihoda u mnogo snažnijoj meri vezuje za bedu nego što je to bilo slučaj u

predindustrijskom periodu. U svetlu liberalnog duha vremena u XIX veku, ljudi koji

bi ipak zapali u nevolje smatrali su se lenjima i nezainteresovanima za rad, kojima

se pomagalo samo uz diskriminaciju i uz sankcije u domovima za siromašne. Ako

bi se čovek prihvatio pomoći za siromašne, čak bi izgubio svoja građanska prava

i ne bi više imao pravo da glasa na izborima.

U mnogim evropskim zemljama pred kraj XIX veka je došlo do udruživanja radnika

u strankama. Formiranje socijalnih osiguranja, koja su postepeno stupala na mesto

tradicionalne pomoći za siromašne, u većini zemalja predstavljalo je reakciju na

društveni i politički pritisak koji je potekao od radničke klase.

Uvođenje prvog osiguranja za nezaposlene u Velikoj Britaniji

I tako je došlo do uvođenja prvog državnog osiguranja za nezaposlene. Tokom

1911. godine, Velika Britanija je bila prva zemlja koja je uvela obavezno osiguranje

na celoj svojoj teritoriji. Efekti ovog osiguranja su se, međutim, na početku

kretali samo na nivou obezbeđivanja egzistencijalnog minimuma. Visina davanja,

ograničavanje perioda tokom kojeg se prima ova naknada, rok čekanja i obaveza

da se traži novi posao, trebalo je da spreče zloupotrebu ovih davanja.

95

Nemačka:

osiguravanje od

nezaposlenosti

relativno kasno

(1927)

Danska: osiguranje

dobrovoljno preko

sindikata

Od 75% do 80%

su članovi sindikata,

dakle osigurani

Visina varira: Danska

90%, SRN 65–67%

Nemačka

I dok je Nemačka bila u celom svetu prva koja je osnovala državno zdravstveno

i osiguranje za slučaj nesreće (1883. i 1884. godine) osiguranje za slučaj

nezaposlenosti uvedeno je kao obavezno tek 1927. godine. Do tada su samo

u većim gradovima postojala lokalna osiguranja koja su organizovali sindikati, a

koja su gradovi finansijski dotirali.

Odustajanjem od starog sistema zbrinjavanja siromašnih i uvođenjem osiguranja

za nezaposlene na teritoriji cele zemlje, lica bez posla više nisu bila prinuđena da

prihvate svaki posao. Poslodavci u Nemačkoj nisu imali interes za osiguranjem za

slučaj nezaposlenosti na teritoriji cele zemlje kojim bi upravljali sindikati, i konačno su

se založili za osiguranje od nezaposlenosti kojim upravljaju i poslodavci i zaposleni,

a koje je uvedeno 1927. godine. Uprava nad novoformiranim osiguranjem sada

je bila u nadležnosti države, sindikata i poslodavaca.

Danska

Ovaj model državnog obaveznog osiguranja se, međutim, nije ostvario u svim

zemljama. U Danskoj osiguranje za slučaj nezaposlenosti do današnjeg dana nije

obavezno osiguranje. Sindikati upravljaju osiguranjem za slučaj nezaposlenosti ,

u skladu sa time je neophodno članstvo u jednom od osiguranja za nezaposlene

organizovanog od strane sindikata, da bi se steklo pravo na naknadu za

nezaposlene. Između 75% i 80% zaposlenih u Danskoj je zaključilo osiguranje

za slučaj nezaposlenosti – a otprilike isto toliko ih je učlanjeno u neki sindikat.

Međutim, osiguranja za slučaj nezaposlenosti se ne razlikuju samo u odnosu

na svoje nosioce. I u odnosu na druga svojstva postoje delom značajne razlike

između industrijskih zemalja, koje se mogu dobro ilustrovati na osnovu poređenja

Nemačke, Danske i Velike Britanije.

Visina naknade za nezaposlene

Najčešće poređenje koje se pravi odnosi se na visinu i na trajanje naknade za

nezaposlene. U Nemačkoj visina naknade za nezaposlene koji imaju decu iznosi

67%, a za sve ostale 60% prethodnog neto dohotka. Međutim to važi samo

do visine granice za obračunavanje socijalnog osiguranja (bruto mesečno 5.300

odnosno 4.500 evra u Zapadnoj odnosno Istočnoj Nemačkoj godišnje /2008).

Naknada za nezaposlene, u skladu sa time, može da iznosi najviše cca 1.600 evra

za lica bez dece i van bračnog stanja, odnosno cca 1.800 evra za lica u bračnom

96

Velika Britanija:

60,50 funti nedeljno

Velike razlike u

pogledu trajanja

naknade

Velike razlike kod

finansiranja

stanju sa jednim detetom. Za razliku od toga, naknada za nezaposlene u Danskoj

iznosi 90% prethodne bruto - plate – mada je predviđena gornja granica od

trenutnih cca 1.700 evra mesečno, dok se pored toga naknada za nezaposlene u

Danskoj oporezuje. Nezaposlena lica sa niskim prihodima, prema tome, u Danskoj

primaju veće naknade nego u Nemačkoj, dok lica koja ostvaruju veća primanja

prolaze lošije.

Za razliku od toga, u Velikoj Britaniji postoji jedinstvena stopa od trenutno 60,50

funti nedeljno. U zavisnosti od deviznog kursa, to iznosi između 60 i 90 evra

nedeljno (za osobe mlađe od 25 godina ova jedinstvena stopa je niža). Za troškove

zakupa (stana) može da se podnese zahtev za poseban dodatak. Visina naknade

za nezaposlene u Velikoj Britaniji, prema tome, odgovara donekle visini osnovnog

socijalnog osiguranja u Nemačkoj („ALG II“, „Hartz IV“).

Dužina plaćanja naknade za nezaposlene

Veće razlike nego u pogledu visine davanja su one u pogledu dužine plaćanja

naknade za nezaposlene. U Nemačkoj ovaj rok zavisi od starosne dobi: za sva lica

mlađa od 50 godina, rok plaćanja ove naknade maksimalno traje godinu dana.

Za lica stara 50 godina, taj rok traje 15 meseci, za lica od 55 godina - 18 meseci

i maksimalno dve godine za lica od 58 godina. U Velikoj Britaniji, naknada za

nezaposlene plaća se najduže 26 nedelja, a posle toga predviđeno je pravo na

pomoć za nezaposlene u istom iznosu, ali uz strože kriterijume. U Danskoj se, za

razliku od toga, naknada za nezaposlene plaća u trajanju do četiri godine.

Finansiranje

I kod finansiranja naknade za nezaposlene, ove tri zemlje koriste različite pristupe.

U Nemačkoj se 3%27 ličnog dohotka uplaćuje - po pola od strane zaposlenog i

od strane poslodavca - u fond za nezaposlene – međutim samo do visine granice

za obračunavanje socijalnog osiguranja u iznosu od 5.300 odnosno 4.500 evra.

U Danskoj, međutim, 8% bruto plate mora da uplati sam zaposleni u fond za

nezaposlene, a da pri tome ne postoji gornja granica. U Velikoj Britaniji nisu

predviđene posebne uplate u fond za nezaposlene. Ovde se 23,8% (11% zaposleni,

12,8% poslodavci) bruto ličnog dohotka izdvajaju u vidu paušalnih doprinosa za

socijalno osiguranje. Iz tih sredstava se osim naknade za nezaposlene finansiraju

i državna penzija, zdravstveni sistem, naknada za porodilje kao i davanja za slučaj

27 u periodu od 1. januara 2009. do 30. juna 2010. odstupanja samo 2,8 %.

97

Princip učinka:

Danska, Nemačka

radne nesposobnosti. I u Velikoj Britaniji postoji maksimalan iznos (cca 4.500 evra),

a iznad toga se naplaćuje niža stopa doprinosa u visini od 13,8% (1% zaposleni,

12,8% poslodavac).

Visina, trajanje i pravednost

I u Nemačkoj i u Danskoj su davanja u pogledu naknade za nezaposlene, prema

tome, vezana za visinu prethodnog dohotka. U ovoj konstrukciji se ogleda

princip pravednosti davanja: ako je neko više uplatio u fond osiguranja za slučaj

nezaposlenosti, onda njemu više i sleduje. Međutim, ovaj princip u Danskoj važi

samo za ona lica čiji prethodni dohodak nije bio viši od cca 70% prosečnog

dohotka. Ljudima koji su ostvarivali prihode veće od prosečnih, priznaje se samo

jedinstvena stopa. Oni međutim istovremeno bitno više uplaćuju u taj sistem, jer

ne postoji nikakva granica za obračunavanje socijalnog osiguranja kao što je to

slučaj u Nemačkoj. Prema tome, preraspodela se u Nemačkoj vrši u znatno manjoj

meri nego što je to slučaj u Danskoj.

Grafikon 14: Neto stope naknade u poređenju na međunarodnom nivou

Dansk

a

Nemač

kaOEC

D

Velik

a Brit

anija

80%

70%

60%

50%

40%

30%

Neto stopa naknade zalica sa prosečnim prihodima,slobodnog bračnogstanja koja su upravoizgubila posao.

Neto stopa naknade zalica u braku koja sama zarađuju,dvoje dece, koja pred gubitka poslaostvaruju prosečne prihode,a koja su upravo izgubilaposao.

Neto stopa naknade zalica sa prosečnim prihodimaslobodnog bračnog stanjaposle 60 mesecinezaposlenosti.

Neto stopa naknade za lica u braku koja sama zarađuju, dvoje dece,pred gubitka posla ostvarujuprosečne prihode, nakon 60 mesecinezaposlenosti.

98

Princip jednakosti:

Velika Britanija

(nizak nivo)

Dužina uplaćivanja

nije kriterijum

Stiče se utisak da je visina naknade u Velikoj Britaniji na prvi pogled niža nego u

dve druge zemlje. To međutim ne važi nužno za lica koja ostvaruju niske prihode.

Jer za nezaposlene koji su primali prihode manje od prosečne plate, jedinstvena

stopa otprilike odgovara davanjima, koje prima nezaposleno lice u Nemačkoj koje

je takođe zarađivalo manje od prosečne plate. Zaposleni koji ostvaruju prosečnu

platu ili više od toga, za razliku od toga u Velikoj Britaniji primaju znatno manje nego

u Danskoj ili u Nemačkoj. Ovde dolazi do još snažnije preraspodele, a pravednost

davanja u okviru naknade za nezaposlene ne dolazi do izražaja. Umesto toga je

dominantan princip ove konstrukcije jednakost (iako na niskom nivou).

To onda dovodi do pitanja, prema kom principu pravednosti se u tom slučaju

određuju visina i trajanje isplate naknade za nezaposlene. Kako je pokazala debata

u svetlu takozvane reforme „Hartz“, mnogi smatraju da: ko duže uplaćuje, taj

treba više i da dobije. To međutim nema nikakve veze sa logikom osiguranja: Ako

puni elana oblačite mantil i tom prilikom razbijete skupu vazu u hodniku Vaše

komšinice, ni obavezno osiguranje neće isplatiti veću svotu zato što ste izuzetno

dugo uplaćivali doprinose. Skupa vaza će biti nadoknađena isto kao i jeftina,

nezavisno od pitanja koliko dugo ste uplaćivali u taj fond. Da bi se prema tome

nadoknadio gubitak prihoda, bilo bi pravedno ono pravilo, koje nadoknađuje

određeni procenat prethodnih primanja. Kod dužine trajanja isplate ovog vida

naknade za prihode, najpre ne postoji ni jedan razlog da se preduzme grupisanje

prema dužini ostvarenog staža.

U Nemačkoj je nivo prihoda od samostalnog i nesamostalnog rada u slučaju

nezaposlenosti dugo vremena bio obezbeđen za ceo život do visine granice za

obračunavanje. Spajanje pomoći za nezaposlene i socijalne pomoći u naknadu za

nezaposlene (ALG II) dovelo je do toga, da se nakon isteka perioda od dvanaest

meseci nastavlja samo još sa isplatom osnovnih davanja („ALG II“ ili „Hartz IV“).

Starija lica su od februara 2006. godine imala i dodatni rok od osam meseci, koji

je za različite starosne grupe diferencirano prolongiran tokom 2007. godine za 12

meseci (dakle ukupno do 24 meseca). Iako to nije u skladu sa principom jednakosti,

ipak se može obrazložiti jednakošću u pogledu dobijanja šansi. Jer šanse starijih

nezaposlenih su na tržištu rada i dalje znatno slabije. Da bi se kompenzovale manje

šanse starijih nezaposlenih, za koje oni ne snose krivicu, prema tome je opravdan

duži rok primanja naknade.

99

Visina naknade

nakon pet godina

Uslovi isplate

Različito

usmeravanje

programa

„Novi dogovori ili

nove pogodbe“ u

Velikoj Britaniji

Ako se sada uporede davanja, koja se plaćaju nakon više od godinu dana

nezaposlenosti, ne zatiču se veće razlike u njihovoj visini u Nemačkoj i u Velikoj

Britaniji, samo su u Danskoj novčana davanja veća, jer se tamo naknada za

nezaposlene plaća u periodu do četiri godine (vidi: grafikon 14).

Prava i obaveze

Ako neko, dakle, može da dokaže dovoljno staža sa plaćenim doprinosima, u

Velikoj Britaniji dobija pola godine (a posle toga pomoć za nezaposlene u istoj

visini), a u Nemačkoj godinu dana (ako je lice mlađe od 50 godina), a u Danskoj

četiri godine prima naknadu za nezaposlene. Ovi brojčani podaci, međutim,

previđaju da je primanje naknade za nezaposlene u svim zemljama vezano za

određene uslove, o kojima se od pre nekoliko godina vodi diskusija pod devizom

prava i obaveze ili aktivirajuća politika tržišta rada. Osnovni preduslov za primanje

naknade za nezaposlene u svim zemljama jeste aktivna potraga za poslom. Ako

ta potraga ostane bezuspešna, nezaposlena lica u različitim trenucima mogu da

se obavežu na dalje mere. U Danskoj, to je slučaj nakon godinu dana, u Velikoj

Britaniji nakon 18 meseci (za mlade nezaposlene takođe posle godinu dana). U

Nemačkoj ne postoji utvrđeni rok, mada najkasnije sa istekom roka primanja

naknade za nezaposlene (a to znači posle godinu dana) može da se konstatuje

zaoštravanje uslova.

Reintegracija na tržištu rada

U sve tri zemlje, nezaposlena lica nakon 12 do 18 meseci mogu da se obavežu

na učešće u specijalnim programima, koji nastoje da potpomognu reintegraciju

na tržištu rada. Period tokom kojeg nezaposleni bez neposrednog pritiska mogu

da traže novo zaposlenje je, prema tome, određen veoma slično. Ako potraga za

poslom, međutim, nije uspešna, zavod za zapošljavanje može da obaveže osobe

koje traže posao da učestvuju u programima koji treba da povećaju šanse za

njihovo pronalaženje radnog mesta (aktiviranje). Međutim, sadržaji ovih programa

bitno se razlikuju u ove tri zemlje.

U Novoj Britaniji, ovi programi se označavaju kao nova pogodba (eng. New Deal).

Ovi programi se sastoje od šestomesečnog zapošljavanja u nekom preduzeću,

za koje to preduzeće prima dotacije, zatim od učešća u nekoj meri obuke ili

usavršavanja u trajanju od najviše dvanaest meseci ili od rada u nekoj neprofitnoj

organizaciji u trajanju od šest meseci. Ako nezaposleni ne prihvate ni jednu od

ovih ponuda, smanjuje se iznos pomoći za nezaposlene.

100

Danska: U

centru pažnje je

obrazovanje

Nemačka: dogovori

o reintegraciji

Posebno dobro

rešenje: Danska

U Danskoj se obrazovanje nalazi u središtu ovih programa. Iako je reč o dugotrajnim

ponudama koje zahtevaju dosta vremena: u tom smislu nisu moguće samo

kratkotrajne ponude obuke, već država podržava i obrazovanje u okviru redovnog

obrazovnog sistema. Mada i ovde postoji opcija subvencionisanog zapošljavanja,

ono ovde takođe mora da bude povezano sa nekom merom usavršavanja.

Moguće su i rotacije posla sa zaposlenima, koji (na primer) koriste mogućnost

privremenog odsustva zbog (jevrejskog praznika) sabata. Međutim, izričito je

odbačena mogućnost specijalnog podsticanja sektora niskih zarada u okviru

programa tržišta rada. Individualni izbor programa se vrši u okviru obavezujućih

planova aktiviranja. Učešće u ovim programima aktiviranja, međutim, nije na

dobrovoljnoj bazi, već je to uslov za dalje primanje naknade za nezaposlene.

Ovakvi ugovori između agencije za rad i osoba koje traže posao postoje i u

Nemačkoj. I u okviru reformi „Hartz“ je preduzet pokušaj redefinisanja prava i

obaveza nezaposlenih. U tom smislu je proširena ponuda, a time i prava, dok je

istovremeno trebalo pojačati i pritisak kako bi se te ponude u većoj meri i koristile.

Razni treninzi i kursevi usavršavanja su mogući i ovde, međutim oni se ne nalaze u

središtu aktivne politike na tržištu rada. Važniji su instrumenti poput bespovratnih

sredstava za stvaranje novih radnih mesta, bespovratna sredstva za osnivanje

samostalnih preduzeća ili takozvani poslovi za 1 evro za osobe koje dugi period

nisu bile zaposlene, a to su prilike za rad, čiji je sadržaj u javnom interesu i putem

kojeg nezaposleni ponovo treba da se približe tržištu rada (za ovu delatnost uz

naknadu za nezaposlene II plaća se i naknada za dodatno angažovanje, iz koje

se razvio naziv posao za jedan evro.

Rashodi za aktivnu politiku prema tržištu rada

Rashodi za obrazovanje/ trening po zaposlenom (u evrima)

Danska

(2004*)

Nemačka

(2006)

Velika

Britanija

(2006)

EU-15

(2006)

6.649,12 1.859,47 228,06 1.650,09

Ne raspolažemo aktuelnim podacima za Dansku. / / Izvor: Eurostat; vlastite kalkulacije

Rashodi za obrazovanje i usavršavanje

Iako se Nemačka u pogledu rashoda za obrazovanje i usavršavanje kreće nešto

iznad proseka 15 zemalja Evropske unije, i još znatnije iznad sredstava koja izdvaja

Velika Britanija za obrazovanje i usavršavanje nezaposlenih, razlika u odnosu na

101

Nemačka: Rizik

od nezaposlenosti

izrazito nejednako

raspoređen

„Podsticanje i

zahtevanje“ – više

mogućnosti

Dansku je ipak jasno uočljiva. Ove konstatacije na prvi pogled najpre deluju kao

da nisu povezane sa pitanjem pravednosti. Ako se, međutim, pogled usmeri na

raspoređenost nezaposlenosti u odnosu na stepen obrazovanja, problematika

pravednosti postaje očigledna. Ni u jednoj drugoj zemlji Zapadne Evrope rizik

gubitka posla nije u tolikoj meri vezan za obrazovanje kao što je to slučaj u

Nemačkoj.

Stope nezaposlenosti 2007. godine prema stepenu obrazovanja

Osnovna škola I Srednja škola II Visoka škola

Nemačka 17,7 8,2 3,7

Danska 4,2 2,5 2,9

Velika Britanija 6 3,6 2,1

EU-15 8,8 5,8 3,7

Izvor: Eurostat

Rizik od nezaposlenosti je u Nemačkoj raspoređen na izrazito nejednak način.

Pošto nizak stepen obrazovanja trajno povećava rizik da se upadne u kategoriju

nezaposlenih, a pošto nezaposlenost opet povećava i rizik, da se u starosti ne

raspolaže dovoljnim prihodima, ovakva situacija fundamentalno je u neskladu

sa principom jednakih šansi. I zato bi državni programi za reintegraciju na tržištu

rada trebalo da poboljšavaju pre svega obrazovnu situaciju kod nezaposlenih. Jer

i upućivanje u novo radno mesto za lica sa niskim stepenom obrazovanja vezano

je za znatno veći rizik da ponovo izgube zaposlenje. Trajna podrška bi, međutim,

zahtevala i da se ispitaju uzroci.

Princip jednakih šansi, dakle, zahteva da se posebno podstiču upravo ona

nezaposlena lica, čije su šanse na tržištu rada najmanje. To što društvo nastoji da

obezbedi da se plaćanje pomoći ne zloupotrebljava, pri tome je jasno i u skladu

sa principom podsticanja i zahtevanja. Međutim, odnos između podsticanja i

zahtevanja može da ispadne veoma različit, kao što opet može da se pokaže na

primerima pomenute tri zemlje.

102

Preventivno:

Ideja osiguranja

zaposlenja

Treba da se isplati,

ne samo rad već i

promene poslova –

tri elementa

Prvo univerzalno

osnovno osiguranje

Drugo osiguranje

dohotka od zarade

Treće usmeravanje

životnog toka

U Velikoj Britaniji, težište je jasno stavljeno na zahtevanje, u Danskoj obavezujući

karakter i preteće smanjenje visine davanja nisu ništa manje neprijatni, iako se

ponude odlikuju bitno većim kvalitetom. Putem stavljanja težišta na obrazovanje,

trajno se poboljšavaju šanse nezaposlenih na tržištu rada. U Nemačkoj je putem

reformi tokom proteklih godina zahtevanje postalo bitno intenzivnije. Ali preduzet

je i pokušaj da se proširi podsticanje. Međutim, odlučujuće trasiranje puta u

pogledu na obrazovnu situaciju nezaposlenih nije postignuto - iako je ono u

Nemačkoj u većoj meri potrebno nego u svim ostalim evropskim zemljama.

Obrazovanje i usavršavanje bi, međutim, trebalo da igraju određenu ulogu još

za vreme trajanja radnog odnosa, a ne tek nakon njegovog gubitka, da bi se na

taj način očuvala sposobnost da se zaposlenje sačuva i da bi se sprečio nastanak

nezaposlenosti. Dalji razvoj osiguranja za slučaj nezaposlenosti ka osiguranju

zaposlenja bi bio važan korak u tom pravcu.

Ideja o osiguranju zaposlenja

Potrebno je osigurati ne samo rizik od neostvarivanja prihoda u slučaju

nezaposlenosti, već i rizike u odnosu na prihod kod riskantnih promena poslova.

Ne treba samo da se isplati rad, već i promene posla. Slično kao što se kod starosnog

osiguranja kao primeren pokazao princip trodelnosti sistema osiguranja, proširenje

osiguranja za slučaj nezaposlenosti u smislu trodelnog osiguranja zaposlenja

moglo bi da pokrije rizike modernog sveta rada:

Prvo, iz univerzalnog osnovnog osiguranja (vidi o tome dalje dole), koje uglavnom

odgovara naknadi za nezaposlene II, ali koje bi trebalo urediti da bude još otpornije

na siromaštvo; ono je univerzalno u tom smislu, što bez ikakvih uslova (izuzev

upućenosti na pomoć) važi za sva zaposlena lica, obezbeđuje jedinstven standard

davanja i stoga treba da se finansira iz poreza.

Drugo, osiguranje dohotka vezanog za zaradu u slučaju nedobrovoljne

nezaposlenosti , koje je uglavnom u skladu sa naknadom za nezaposlene, bi s

jedne strane trebalo da se svede na svoju glavnu funkciju, a sa druge strane bi

trebalo da obuhvati sva zaposlena lica nezavisno od njihovog statusa zaposlenosti.

Treće, iz politike prema tržištu rada koja je usmerena na životni tok, a koja bi pored

današnje aktivne politike prema tržištu rada trebalo da ispuni još tri funkcije:

prvo javna ili javno podsticana dopuna tržišta rada, koja pored posredovanja oko

103

Izvori koji

razrađuju ovu

temu:

Günther Schmid

(2008), Von der

Arbeitslosen- zur

Beschäftigungsversi-

cherung, Friedrich

Ebert-Stiftung

(Izdv.), Bonn.

Čest predmet

diskusija: osnovni

dohodak

pronalaženja radnih mesta obezbeđuje i usluge na tržištu rada, koje ne pronalazi

samo radna mesta već i na strani ponude razvija i održivost profesionalnih

karijera, dok na strani potražnje podstiče personalnu politiku, a posebno u

pogledu malih i srednjih preduzeća; drugo podsticanje zapošljavanja, koje putem

usavršavanja, subvencionisanja zarada ili različitih oblika prelaznog zapošljavanja

podupire politiku zapošljavanja a kojom se stvaraju nova radna mesta ili održava

makroekonomska politika zapošljavanja; Treće, politike radnog veka, koja na

osnovu ličnih razvojnih računa i dopunskih privatnih ili kolektivno ugovornih

dodatnih osiguranja (kao što je fond za usavršavanje, dugoročni računi i računi za

učenje) osigurava rizične prelaske u okviru sveta rada ali i između sveta rada i života.

Ideja o osnovnom dohotku

Jedan predlog koji se često nalazi u okviru političke debate odnosi se na različite

ideje o osnovnom dohotku. Osnovni dohodak predstavlja određeni oblik

obezbeđivanja minimalnog dohotka. Drugačije nego kod socijalne pomoći, svi

građani, bez obzira na to da li ostvaruju dohodak od samostalnog ili nesamostalnog

rada ili po osnovu drugih izvora prihoda treba da primaju osnovni dohodak. On

se, prema tome, ne vezuje za uslove poput učinka u radu ili spremnosti za rad.

Postoji čitav niz predloga o tome kako bi tačno trebalo da bude uređen osnovni

dohodak. Oni se, između ostalog, razlikuju u pogledu visine osnovnog dohotka,

vrste njegovog finansiranja, u kojoj meri se tim putem zamenjuju druga socijalna

davanja i po pitanju mnogih drugih detalja.

Zajedno sa različitim predlozima, razlikuju se i odgovarajuće intencije. U tom smislu,

neoliberalni predlozi pre svega ciljaju na to da putem niskog nivoa osnovnog

dohotka ispod egzistencijalnog minimuma ili putem negativnog poreza na

dohodak povećaju podsticaj za rad u oblasti niskih ličnih dohodaka i da se smanje

doprinosi na zarade.

Drugi predlozi ciljaju na znatno veći osnovni dohodak koji pre svega treba da

poveća nezavisnost zaposlenih i da prerasporedi rad. U tom modelu zaista postoji

mogućnost da se ne obavlja nikakav ni samostalni ni zavisni rad. Model skraćenog

radnog vremena za celokupno društvo sa snažnim pravima zaposlenih treba da

dovede do emancipacije društva od snaga tržišta. Između ovih ekstrema se kreću

još mnoge druge varijante.

104

Izvori koji

razrađuju ovu

temu:

Björn Wagner

(2009) Das

Grundeinkommen,

in der deutschen

Debatte.

Leitbilder, Motive

und Interessen,

Friedrich-Ebert-

Stiftung (Izdv),Bonn.

Stephan Lessenich

(2009), Das Grund-

einkommen in

der gesellschafts-

politischen Debatte,

Friedrich-Ebert-

Stiftung (Izdv.),

Bonn.

Prema tome, na pitanje: „Šta misliš o konceptu osnovnog dohotka?“ najpre bi

trebalo odgovoriti: „Na koji od brojnih koncepata misliš?“ U svakom slučaju bi

osnovni dohodak koji je veći od egzistencijalnog minimuma, imao dalekosežne

posledice po ostale socijalno-političke programe, a to se odnosi isto tako i na

poreski sistem.

Poslednje ali ne i manje važno je i to da treba očekivati bitne efekte na tržištu rada.

Drugim rečima: centralne oblasti našeg ekonomskog i socijalnog sistema, a time

i našeg društvenog poretka, bi tim putem verovatno bile podvrgnute krupnim

promenama. Da bi se došlo do takvih promena, bio bi potreban široki društveni

konsenzus. Ali sama raznolikost predloga o osnovnom dohotku već pokazuje da

takav konsenzus za sada nije na vidiku.

U odnosu na socijaldemokratiju to znači:

• Jačanje aktivne politike prema tržištu rada.

• Finansijsko i kvalitativno podizanje vrednosti obrazovanja i usavršavanja.

• Dalji razvoj osiguranja za slučaj nezaposlenosti u pravcu osiguranja zapo-

slenja.

105

Nemačka: prvo

penziono osiguranje

(1889)

Velika razlika u

odnosu na danas:

prosečan životni vek

Penzija najpre

pokrivena

kapitalom: kolapsi

tokom 20-ih godina

dvadesetog veka

i nakon Drugog

svetskog rata

7.3. Penzije


• opisati sistem nemačkog penzionog osiguranja i napraviti poređenje između

njega i danskog, švedskog odnosno modela Velike Britanije;

• oceniti četiri sistema osiguranja u pogledu različitih dimenzija pravednosti;

• objasniti mere reforme poput pokrića kapitalom;

• prodiskutovati o predlozima reforme u pravcu penzije koja se finansira putem

sistema preraspodele tekućih priliva.

Poput osiguranja za slučaj nezaposlenosti, i penziono osiguranje spada u osnovne

elemente državne socijalne politike. Ono u većini industrijskih zemalja zauzima

najveći deo rashoda kada je reč o socijalnim davanjima. I ono je u većini zemalja

uvedeno još pre osiguranja za slučaj nezaposlenosti.

Koreni penzionog osiguranja

Nemačka je 1889. godine bila zemlja-pionir prilikom uvođenja državnog penzionog

osiguranja. Do dvadesetih godina prošlog veka većina industrijskih zemalja je

uvela državno penziono osiguranje. Tadašnje starosno osiguranje u Nemačkoj,

međutim, ne može da se uporedi sa današnjim.

Prva velika razlika ogleda se u razlici između starosne granice za primanje penzije

i prosečnog životnog veka. Starosna granica za primanje penzije iznosila je 70

godina. Od 100 lica, rođenih između 1871. i 1880. godine, ni 18 nije doživeo

starost od 70 godina. Prosečni očekivani životni vek petnaestogodišnjaka u to doba

iznosio je 42,3 godine. Reč je, prema tome, bila o samo malom delu zaposlenih

lica, koja su zaista imala koristi od tadašnjeg penzionog sistema.

Druga razlika je ta da je tadašnji penzioni sistem bio sistem koji se ne finansira

kao danas putem preraspodele tekućih priliva, već je to pre svega bio sistem

pokriven kapitalom. Ova razlika je dovela do toga da je penzioni sistem u fazi

visoke inflacije tokom dvadesetih godina prošlog veka praktično kolabirao. A i

nakon Drugog svetskog rata, rezerve kapitala po drugi put tokom još uvek mlade

istorije nemačkog penzionog osiguranja bile su uništene.

106

Od 1957. godine

sistem preraspodele

(Ugovor generacija)

Izvori koji

razrađuju ovu

temu:

Ellen M. Immergut,

Karen M. Anderson,

Isabelle Schulze

(Izdv.) (2007), The

Handbook of West

European Pension

Politics, Oxford.

Postepeno širenje

zakonskog

penzionog

osiguranja

Od 2001. dodatna

„Rister“- penzija

Reforma sprovedena 1957. godine u Nemačkoj

Do 1957. godine ostala je još očuvana formalna osnovna struktura starog

penzionog sistema, pri čemu je nakon rata veliki deo penzija morao da se finansira

iz saveznog budžeta. Putem penzione reforme, 1957. godine, uveden je postupak

preraspodele tekućih priliva koji se primenjuje do današnjeg dana. Aktuelna

prava penzionera na isplatu penzije se prema tome plaćaju iz aktuelnih doprinosa

zaposlenih (ugovor generacija).

Još jedna ključna oblast reforme iz

1957. godine bilo je prilagođavanje

isplaćenih penzija opštem kretanju

prihoda. Visina primanja bila je

povezana sa kretanjem ličnih

dohodaka: najpre za bruto plate,

a od 1992. godine usled povećanja

troškova, samo još za neto plate.

Penzioneri su na taj način profitirali

od ekonomskog rasta, koji je tada

doveo do porasta ličnih dohodaka.

Do kraja šezdesetih godina prošlog veka, opšte penziono osiguranje postepeno

je prošireno i na službenike i samostalne zanatlije, a od 1972. godine, i domaćice

i lica u samostalnom radnom odnosu mogli su da plaćaju dobrovoljne doprinose

i steknu pravo na penziju. Tokom proteklih godina sprovedene su dalje mere

rekonstruisanja. Od 2003. godine postoji osnovno obezbeđenje u starosti za

lica koja ne ostvaruju dovoljne prihode od penzije, osnovno obezbeđenje u tim

slučajevima zamenjuje socijalnu pomoć koja se ranije isplaćivala.

Ono od 1. jula 2009. godine iznosi 359 evra mesečno. Uvođenjem „Rister“-

privatne penzije koju dotira država, od 2001. godine, postoji i privatnim kapitalom

pokriveni stub starosnog osiguranja, koji država supsidira. Do 2009. godine

zaključeno je oko 12 miliona ugovora „Rister“. Državno penziono osiguranje koje

se finansira putem preraspodele tekućih priliva, za većinu ljudi do danas predstavlja

osnovu starosnog osiguranja u Nemačkoj.28

28 Zahvaljujemo se izdavačkoj kući J. H. W. Dietz, iz Bona, za mogućnost korišćenja različitih pojmova iz Političkog leksikona (Klein/Schubert 2006).

Ugovor između generacija: Politički naziv

za osnovni princip zakonskog penzionog osigu-

ranja u Nemačkoj, prema kome onaj deo stanov-

nika koji je upravo u radnom odnosu (po pravilu u

nesamostalnom odnosu) pokriva isplate penzija

za onaj deo stanovništva koji više nije u radnom

odnosu. To znači da se tokom radnog veka uplaćeni

penzioni doprinosi ne sabiraju u fond kapitala, iz

koga se isplaćuje kasnija penzija, već se zapravo

putem plaćenih penzionih doprinosa samo stiče

pravo na isplatu penzija.28

(Politički leksikon 2006: 119)

107

Faktor održivosti

do 2004. godine

Tri stuba starosnog

osiguranja

Prvi element:

osnovna prava

finansirana preko

poreza

Drugi element:

penzija „ATP“

(pokrivena kapitalom)

U penzionu formulu je 2004. godine integrisan faktor održivosti koji vodi računa

o broju penzionera i o broju lica koja uplaćuju doprinose, a koji u zavisnosti od

datog demografskog razvoja dovodi do manjih povećanja penzije ili, ako se u

odnosnom slučaju faktor održivosti ne potvrdi, do smanjenja penzija. Penzioner

koji ispunjava standardne uslove, koji je 45 godina primao dohodak u visini

prosečnog ličnog dohotka i koji je 1. jula 2007. godine otišao u penziju, dobijao je

1.068,52 evra u Zapadnoj Nemačkoj i 941,77 evra u Istočnoj Nemačkoj. Prosečni

iznos isplaćene penzije po osnovu zakonske starosne penzije, 2007. godine u

Zapadnoj Nemačkoj iznosio je 970,27 evra a u Istočnoj Nemačkoj 1.044,50 evra.

Veća prosečna penzija u Istočnoj Nemačkoj je rezultat dužeg radnog staža koji su

ostvarivali ljudi u NDR. Pošto u Zapadnoj Nemačkoj mnogi zaposleni raspolažu

penzijama privatnih preduzeća u kojima su radili, nivo penzija je u celini ipak veći

u Zapadnoj nego u Istočnoj Nemačkoj.

Prvi element penzionog osiguranja je, prema tome, u Nemačkoj jedno osnovno

državno obezbeđeje, zatim postoji obavezno i državno penziono osiguranje koje

se vezuje za ostvarene dohotke. Treći stub se sastoji od dobrovoljnih privatnih

penzionih osiguranja i penzija preduzeća. Starosno osiguranje se u većini zemalja

temelji na ova tri stuba, mada na njih može da se raspodeli težina na veoma

različite načine.

Narodna penzija i penzija preduzeća u Danskoj

U Danskoj je prvi izvor primanja za penzionere takozvana narodna penzija (nem.

folkepension). Tokom 2008. godine, osnovna penzija je iznosila oko 660 evra

mesečno i ona se u potpunosti finansira putem poreza. Pravo na narodnu penziju

ima svaki državljanin Danske, koji je u životnoj dobi između 15. i 67. godine imao

prebivalište u Danskoj u trajanju od najmanje tri godine. Stranci moraju da imaju

najmanje deset godina dužinu prebivališta u Danskoj, a od toga poslednjih pet

godina pre primanja penzije. Po jednoj godini stiče se pravo na četrdeseti deo

osnovne penzije, pa se dakle posle 40 godina sa prebivalištem u Danskoj stiče

pravo na punu narodnu penziju. Za penzionere koji nemaju nikakve dalje prihode

od penzija, postoji dodatak uz narodnu penziju uz proveru da li su na nju upućeni,

a koji je 2008. godine iznosio maksimalno 660 dodatnih evra.

Drugi element državnog penzionog osiguranja je takozvana penzija „ATP“.

Maksimalan iznos penzije ATP, 2008. godine je iznosio cca. 250 evra mesečno

i određuje se prema godinama radnog staža i nedeljnih radnih sati. Doprinose

108

Treći element:

penzije preduzeća

(90% zaposlenih)

Prvi element:

finansiranje

osnovnih prava

putem poreza

Drugi element:

sistem preraspodele

na osnovu

ostvarenog dohotka

Treći element:

pokriven kapitalom

(obavezno)

(uređene takođe prema nedeljnom radnom vremenu, mesečno cca 35 evra za lica

sa punim radnim vremenom) snosi u visini od jedne trećine poslodavac, dok dve

trećine plaća zaposleni. Ovi doprinosi se ulivaju u fond kojim upravljaju socijalni

partneri. Penzija ATP je, prema tome, kapitalom pokriven sistem.

Stub penzije koji se odnosi na dohotke u Danskoj sastoji se od penzija preduzeća

a koje obuhvataju cca 90% svih zaposlenih. Pošto su u međuvremenu sastavni

deo gotovo svih kolektivnih ugovora, približavaju se tipu obaveznog osiguranja.

Doprinosi (jedna trećina poslodavci, dve trećine zaposleni, u proseku zajedno

oko 15% bruto plate) ulažu se u kapitalne fondove pod državnom kontrolom.

Švedski penzioni sistem

I u Švedskoj postoji osnovna penzija koja se finansira iz opštih poreskih sredstava

a za koju je preduslov prebivalište u Švedskoj. Ako se živelo najmanje 40 godina

u Švedskoj i ako se ne stiče pravo na isplatu penzija iz drugih državnih penzionih

grana (vidi dole), 2007. godine se sticalo pravo na punu zagarantovanu penziju u

visini od oko 670 evra mesečno (uz to se plaća i naknada za stanovanje). Primanja

po osnovu privatnih ili penzionih osiguranja preduzeća ne umanjuju pravo na

zagarantovanu penziju, iako se zagarantovana penzija oporezuje.

Drugi element švedskog penzionog sistema je penzija koja se finansira putem

preraspodele koja se vezuje za ostvarene dohotke. U pogledu penzionih doprinosa

u visini od 18,5%, poslodavci plaćaju 7% dok ostatak u penzioni fond uplaćuju

zaposleni. Predviđena je granica za obračunavanje socijalnog osiguranja (2007.

cca. 37.500 evra godišnje), posle čijeg prelaženja zaposleni ne plaća nikakve, dok

poslodavac uplaćuje samo 50% doprinosa za penziju. Za prihode koji su veći od

granice za obračunavanje socijalnog osiguranja, međutim, ne stiču se dodatni

penzioni osnovi. Kasnije pravo na penziju proističe iz uplata, koje se prilagođavaju

kretanjima ličnih dohodaka i inflacije. Pored toga, u penzionoj formuli sadržan je

odnos uplatilaca doprinosa prema primaocima penzije. Sve veći broj penzionera

prema tome – kao i u Nemačkoj preko faktora održivosti – automatski dovodi do

smanjenja visine penzija.

Treći element zakonskog penzionog osiguranja u Švedskoj je takozvana penzija

premije. Od 2,5% od 18,5% penzionih doprinosa ulivaju se u kapitalom pokrivene

penzione fondove koje reguliše država. Zaposleni su slobodni u izboru fondova.

Za razliku od penzije „Rister“ u Nemačkoj, zaposleni u Švedskoj su prema tome

109

Prvi stub: osnovna

državna penzija

Drugi stub:

postupak

preraspodele

(dobrovoljan)

obavezni, da ulože (mali) deo u stub penzije pokriven kapitalom.

Penzije u Velikoj Britaniji

U britanskom penzionom sistemu, prvi stub je podeljen na dva dela. Prvi deo

osnovnog osiguranja sastoji se od osnovne državne penzije (engl. basic state

pension). Pravo na nju imaju svi britanski državljani, koji su najmanje deset godina

uplaćivali doprinose. Pun iznos osnovne penzije u visini od 90,70 funti nedeljno (za

godine 2008/2009 prema tome cca 435 evra mesečno) će međutim primati samo

muškarac koji je navršio 44 i žena koja je navršila 39 godina staža sa odgovarajućim

uplatama doprinosa. Od 2010. godine smanjuje se broj potrebne dužine staža za

punu osnovnu penziju i za žene i za muškarce na 30 godina. Ko nema dovoljno

radnog staža,upućen je na socijalnu pomoć za penzionere uz proveru imovinskog

stanja. Ovaj drugi deo osnovnog osiguranja zove se penzioni kredit (engl. pension

credit) i penzionerima obezbeđuje nedeljni prihod od 124,05 funti za osobe koje

žive same i 189,35 funti za supružnike u godinama 2008/2009. To odgovara

iznosu od cca 595 funti odnosno evra mesečno.

Penzija koja se vezuje za ostvarene dohotke, prema tome drugi stub, sastoji se ili

od državne penzije koja se finansira putem preraspodele ili od privatnih odnosno

penzija preduzeća. Državna penzija (eng. state second pension, u prevodu otprilike

druga državna penzija), finansira se putem doprinosa socijalnog osiguranja od

iznosa godišnjih primanja od 4.524 funti naviše (cca 5.400 evra) u 2008. godini.

Visina se utvrđuje na osnovu dohodaka tokom kompletne profesionalne karijere

(49 godina). Do visine prihoda od 13.000 funti godišnje (cca 15.600 evra), stiče

se pravo na jedinstvenu stopu u visini od 3.390 funti godišnje (cca 4.000 evra).

Za segmente primanja između 13.000 i 29.952 funti (cca 15.600 i 35.900 evra),

stiču se dodatna prava u visini od 10%, za prihode između 13.000 funti i gornje

granice od 34.840 funti (dakle između 15.600 i 41.800 evra) stiče se dodatnih

između 10% i 20%. Za godine koje nedostaju da bi se navršilo 49 godina kao

mogućeg radnog staža, analogno se umanjuje i penzija.

Pre svega lica koja ostvaruju niske prihode manje od 13.000 funti imaju koristi

od jedinstvene stope ove druge zakonske penzije, za ljude sa većim primanjima,

državna penzija je manje atraktivna.

110

Alternativa: privatna

ili penzija preduzeća

Prvi stub: pravedno

zadovoljenje

potreba

Mada ovaj drugi stub državnog penzionog osiguranja nije obavezan: postoji

mogućnost da se umesto toga zaključi privatno ili penziono osiguranje kod

preduzeća (eng. contracting out). U tom slučaju se plaćaju niži doprinosi socijalnog

osiguranja, a država to rešenje dotira putem daljih poreskih olakšica. Omogućava

se uređivanje samo takvih penzionih fondova, kojima se garantuje penzija, koja je

najmanje u onoj visini u kojoj se kreće druga zakonska penzija. Trenutno cca. 56%

zaposlenih u Velikoj Britaniji imaju zaključeno privatno ili penziono osiguranje u

preduzeću umesto zakonske penzije.

Penzioni sistemi i principi pravednosti

Prvi stub penzionog osiguranja, kao osnovno osiguranje, u skladu je sa principom

pravednog zadovoljenja potreba. U tom pogledu, razlike između zemalja ogledaju

se pre svega u pitanju, da li plaćaju univerzalnu jedinstvenu stopu svim primaocima

penzije (Danska) ili osnovno osiguranje predviđa proveru materijalnog stanja, te

se prema tome u vidu imaju samo

penzioneri čiji su drugi osnovi za

isplatu penzije suviše niski (Velika

Britanija, Nemačka i Švedska). A

pored toga razlikuje se i nivo osnovnog osiguranja: u Danskoj i Švedskoj mesečno

se predviđa oko 300 evra više nego u Nemačkoj. Ako se imaju u vidu veći troškovi

života, osnovno osiguranje se pre svega u Švedskoj nalazi na višem nivou. To se

odražava i kroz manji broj penzionera, koji raspolažu sa manje od 60% prosečnog

dohotka. Ovaj broj je u Nemačkoj i u Danskoj veći nego u Švedskoj. U Velikoj Britaniji

čak 30% lica preko 65 godine starosti živi u relativnom siromaštvu.

Stope ugroženosti siromaštvom u 2007. godini za osobe starije od 65 god.

EU (25 zemalja) 19%*

Danska 18%

Nemačka 17%*

Švedska 11%

Velika Britanija 30%

preliminarni podaci / / Izvor: Eurostat

Stopa rizika od siromaštva jeste udeo

lica koji raspolažu prihodima manjim od 60%

prosečnog nacionalnog primanja.

111

Drugi stub: Pravedna

naknada prema

učinku

Poređenje visine

penzija

Finansiranje osnovnog obezbeđenja se u svim zemljama odvija putem opštih

poreskih sredstava. Time osnovno obezbeđenje dobija relativno snažan

karakter preraspodele, jer ljudi koji ostvaruju veće prihode plaćaju i veći porez,

ali za uzvrat ne primaju davanja (Nemačka i Švedska) ili dobijaju podjednako

(Danska) kao penzioneri sa niskim nivoom dohotka. Pored toga, ovde može da

se zapazi preraspodela između generacija: iz poreza, koji pretežno plaćaju lica u

samostalnom ili nesamostalnom radnom odnosu, plaća se osnovno obezbeđivanje

penzionera.

Drugi stub penzionog osiguranja je penzija koja zavisi od ostvarenog dohotka.

Time se u okviru ovog stuba penzionog sistema pre svega poštuje princip pravedne

naknade prema učinku. Davanja se određuju pre svega na osnovu dužine rada i

visine ostvarenih primanja. U Nemačkoj i Švedskoj je ovaj deo starosnog osiguranja

organizovan od strane države, u Danskoj na tom mestu se nalaze penzije preduzeća

koje su obavezujuće u skladu sa kolektivnim ugovorom. Dok je u Velikoj Britaniji

predviđen izbor između državnog i penzionog osiguranja preduzeća.

Preraspodela između različitih grupa dohotka u ovom penzionom stubu se odvija

u znatno manjoj meri nego kod osnovnog obezbeđenja. Mada u okviru državnih

penzionih osiguranja mogu da se odobre prava na penziju i za faze bez ostvarenog

dohotka od rada, ako se ti periodi smatraju društveno poželjnim. U tom smislu su

u Nemačkoj do 2005. godine priznavane godine školovanja u školama i visokim

školama od 17. godine života. Do danas se periodi odgoja dece u trajanju do 36

meseci uračunavaju prema visini prosečne zarade svih osiguranih lica u individualni

penzioni staž. I za periode upućenosti na negu, fond za obezbeđivanje nege pod

određenim uslovima uplaćuje doprinose u fond državnog penzionog osiguranja.

Na taj način, državno penziono osiguranje je u stanju da uvažava i delatnosti,

za koje nije predviđena naknada na tržištu rada. Pored toga se putem penzije

na osnovu umanjene radne sposobnosti i porodičnih penzija obezbeđuju drugi

vidovi rizika preko zakonskog penzionog osiguranja.

Efekti, koje imaju različite verzije prvog i drugog stuba na visinu penzije u poređenju

sa prethodno ostvarivanim dohocima od rada u ove četiri zemlje, prikazani su

na grafikonu 15.

112

Visine penzija: lica

sa nižim prihodima

u Nemačkoj u

uporedivo lošijem

položaju

Izvor: sopstveni prikaz na osnovu podataka OECD (2007a: 39)

Grafikon 15: visina penzije u poređenju sa prihodom od delatnosti

Primer iz l iterature: U Danskoj (zeleni stub) penzioneri, koji su prethodno

primali polovinu prosečne plate, primaju neto penziju u visini od cca 132% svoje

poslednje neto plate. Ako su primali platu prosečne visine, dobiće oko 86%, a ako

su primali duplu prosečnu platu, dobiće oko 72% od svoje odnosne poslednje

neto plate kao neto penziju.

U Danskoj i Švedskoj je kod sve tri grupe dohotka nivo penzija najveći u odnosu

na dohodak od rada. Međutim, upadljivo je da samo u Nemačkoj penzija za lica

koja ostvaruju polovinu prosečne zarade u poređenju sa prethodno ostvarivanim

dohotkom, penzija ispada niža nego kod osoba koje ostvaruju prosečni dohodak.

Odnos između penzija i prethodne zarade čak je u Velikoj Britaniji povoljniji za

osobe sa niskim dohotkom nego u Nemačkoj. Kada bi se primenjivao isključivo

princip pravedne naknade prema učinku u smislu prihoda na tržištu, za sve grupe

dohotka bi ovaj odnos morao da bude podjednak.

140%

120%

100%

80%

60%

40%

20%

0%

Danska

Švedska

Nemačka

VelikaBritanija

Net

o pe

nzije

u p

roce

ntim

a u

odno

su n

a pr

osec

ne n

eto

zara

de

Polaprosečne plate

Dveprosečne plate

Prosečnaplata

113

Veća minimalna

penzija može da

spreči siromaštvo u

starosti

Debata: koliki deo se

pokriva kapitalom?

Međutim, princip pravednog zadovoljenja potreba govori u prilog tome, da se

osobama sa niskim prihodima u starosti nadoknađuje veći deo dohotka koji

su ostvarili nego osobama koje ostvaruju prosečna ili bolja primanja. Teško

je konkretno odrediti, koliko daleko bi trebalo da ide ova vrsta preraspodele.

Međutim, poboljšanje položaja osobama koje ostvaruju niske prihode čini

se uputno u okviru nemačkog penzionog sistema, kako bi se izbegao porast

siromaštva u starosti. To se međutim pre može ostvariti preko minimalne penzije

nego preko komponente koja se vezuje za ostvarene zarade, a finansira putem

preraspodele.

Debate iz prethodnih godina, međutim, vrte se oko uređivanja drugog penzionog

stuba. Ovde je, pre svega bilo reči o pitanju, da li i u kojoj meri kapitalom

pokrivena penzija treba da zameni ili dopuni penziju koja se finansira putem

preraspodele.

Prednosti i nedostaci

kapitalom pokrivenog penzionog sistema

„Sada važi jednostavna i jasna formula, da svi socijalni rashodi moraju uvek da se pokriju

iz nacionalnog dohotka tekućeg perioda. Ne postoji nikakav drugi izvor i nikada nije ni

postojao neki drugi izvor, iz koga bi socijalna davanja mogla da proisteknu, ne postoji

nikakav zbir fondova, nikakav prenos delova prihoda sa perioda na period, nema

,štednje’ u smislu privatne ekonomije, jednostavno ne postoji ništa drugo do tekućeg

nacionalnog dohotka kao izvora socijalnih izdataka. […] Postupci prikupljanja kapitala

i postupci preraspodele, prema tome u biti uopšte nisu tako različiti.“

(Mackenroth 1952: 41)

Ovaj citat koji je postao poznat kao „Makenrotova teza“ ostao je sporan

do današnjeg dana. On govori o tome da se potrošnja penzionera omogućava samo

putem odricanja od potrošnje na strani zaposlenih, nezavisno od odnosnog modela

finansiranja. I kod penzije koja je pokrivena kapitalom, kasniji penzioneri konačno

su upućeni na to da neka mlađa generacija otkupi njihove hartije od vrednosti, da

bi penzioneri mogli da žive od prihoda od te prodaje. Jer u suprotnom ove hartije

od vrednosti (akcije, pozajmice, itd.) ne bi imale nikakve kupce i ne bi imale nikakvu

vrednost. Prema tome, i visina kapitalom pokrivene penzije zavisi od toga, kako izgleda

odgovarajuća demografska i ekonomska situacija zaposlenih u datom sistemu. Ista

situacija je kod sistema preraspodele. Ovde visina isplata zavisi od ostvarenih prihoda.

114

Voditi računa o

individualnim

rizicima

Penzija u sistemu

preraspodele

Kada opada ili broj ili se smanjuju plate onih koji plaćaju doprinose (ili i jedno i drugo),

smanjuju se i prihodi penzionog osiguranja koje se finansira putem preraspodele, a

usled toga moraju da se smanjuju i penzije.

Neke ekonomske teorije pokazuju, da je ipak moguće, da se putem štednje (dakle

formiranja agregatne dugotrajne imovine) izvrši pozitivan uticaj na budući ekonom-

ski rast. Na taj način bi i hartije pomenute od vrednosti dobile veću vrednost. Ovo

među zagovornicima kapitalom pokrivenog starosnog osiguranja važi kao argument

za uspostavljanje pokrića kapitalom. Jer, kod finansiranja putem preraspodele ne

štedi se ništa, samo se doprinosi mlađih direktno isplaćuju starijima u vidu transfera.

Međutim, druge analize ukazuju na to da prirast na osnovu agregatne dugotrajne

imovine, koji se stvara i ide u korist narednih generacija, nastaje usled izdvajanja

od zarada one generacije koja je uspostavila tu dugotrajnu imovinu. A pored toga

treba očekivati da pored međunarodnog trenda u pravcu kapitalom pokrivene pen-

zije i sa njime povezanog rasta penzionog fonda, koji je tokom prethodnih godina

zabeležen, mogućnosti razumnog ulaganja postaju sve ređe. Dakle, sve u svemu

vlada nesigurnost o tome, da li je i u kom obimu kapitalom pokriveno penziono

osiguranje od prednosti.

Pored razilaženja stavova o efektima po celokupnu privredu, koji polaze od

kapitalom pokrivenog penzionog osiguranja, međutim, postoje jasni individualni

rizici koji su sa njime povezani. Pošto sve u svemu samo uporedivo mali deo

ušteđevina može da se uloži u sigurne državne obveznice, osim u slučaju da

se za uzvrat prihvati snažan porast zaduženja države, daleko veći deo akcija ili

obveznica mora da se ulaže. A u toj oblasti nužno postoje razni rizici: pad kursa

(kursni rizik), dužnik ne može da izvrši plaćanja (rizik neplaćanja), rast inflacije,

usled čega opada realna vrednost novčanog uloga (rizik inflacije), a kod investicija

u inostranstvu, uz to dolazi i rizik kursa zamene.

Rendita od penzije koja se finansira putem preraspodele odgovara kretanju

opšte sume zarađenih plata. To proističe iz okolnosti, što se penzije finansiraju

doprinosima zaposlenih. Ako poraste broj zaposlenih osoba ili ako rastu plate,

može da se isplati bitno više od onoga što su penzioneri uplatili za vreme svog

radnog veka. Ako broj zaposlenih opada, opada i realna plata; ako raste broj

penzionera, visina penzije mora da se smanji. Kalkulacije Nemačkog penzionog

osiguranja pokazuju, da se uobičajena rendita po osnovu povećanja broja penzija

u 2008. godini za neoženjene muškarce kretala oko 3,5% a za žene i oženjene

muškarce kretala se oko 4,1% (kod 45 godina staža sa prosečnom zaradom

115

Rendita kapitalom

pokrivene penzije

Koliko je pokriće

kapitalom?

i ako se uzme prosečan životni

vek). Na osnovu povećanje broja

penzionera u godinama 2020.,

2030. i 2040. dobijaju se manje

rendite za 2,8% za neoženjene

muškarce i 3,3% za žene odnosno

za oženjene muškarce. U poređenju

sa time, međunarodni fondovi

akcija tokom proteklih 20 godina

donosili su nominalnu renditu od prosečnih 6,5% (Breyer 2000, Deutsche

Rentenversicherung 2009).

To znači, da je veoma verovatno da je rendita od kapitalom pokrivene penzije

veća od penzije koja se finansira putem preraspodele. Pošto je reč o verovatnoći,

međutim, preti i opasnost da penzija ispadne manja. Tržišta akcija, ako se posmatra

na duže periode, imaju uvek iznova i faze sa negativnim renditama. U najgorem

slučaju, ušteđevina čak može potpuno da izgubi vrednost. Naravno da mogu da se

zaključe osiguranja protiv takvih slučajeva, međutim premije za ta osiguranja opet

u značajnoj meri umanjuju korist od rendite zbog pokrića kapitalom. Alternativno

bi bile moguće državne garancije – međutim to bi faktički značilo finansiranje

putem preraspodele, jer bi državna pomoć za penzionere uglavnom morala da

se finansira iz poreskih sredstava zaposlenih.

Prema tome, postavlja se pitanje, da li nada da će se ostvariti prednost od rendite

može da opravda ulaženje u rizik koji je za to vezan. Odgovor na ovo pitanje

bez sumnje zavisi od odnosa ili mere u kojoj kapitalom pokrivena penzija treba

da dopuni ukupnu penziju. U Švedskoj se 2,5% penzionih doprinosa ulažu

u kapitalom pokrivenu penziju. Ovaj udeo je prema tome uporedivo nizak, a

pored toga postoji minimalna penzija koja je u poređenju sa pandanima na

međunarodnom planu relativno visoka. I u Nemačkoj, gde 4% bruto zarade

mora da se uloži da bi se stekle prednosti državnih subvencija, ovaj odnos na

prvi pogled deluje razumno.

Nominalna rendita Suma plaćenih doprinosa

stavlja se naspram sume isplaćenih penzija. Rendita

od 4,1% prema tome znači da lice koje je izvršilo

uplatu za 100 uplaćenih evra dobija penziju u visini

od 104,10 evra. Pri tome se kretanje cena ne uzima

u obzir (ako bi se to učinilo, reč bi bilo o realnoj ili

efektivnoj renditi). Kada se obračunavaju rendite

od uloženog kapitala, uobičajen je postupak da

se navedu nominalne rendite.

116

Problematično:

dobrovoljnost

Zaključak: ograničiti

kapitalom pokrivenu

penziju; ako se

uvodi, onda kao

obavezna

Kako može da

se ojača sistem

preraspodele?

Međutim, problematičan je dobrovoljni karakter stuba koji je pokriven kapitalom.

Jer, dodatne uštede po pravilu će izdvajati pre oni koji ostvaruju veću zaradu, koji

prema tome lakše mogu da se odreknu ovih 4% od bruto zarade.

U načelu reč je o dodatnom doprinosu za penziono osiguranje koji dotira država i

koji se izdvaja na dobrovoljnoj bazi u visini od 4%, od koga profitiraju pre svega ona

lica, kojima smanjenje zarade ne predstavlja problem i koja su svesna dugoročnog

pada nivoa svog državnog penzionog osiguranja. Od državnih dotacija faktički

prema tome imaju prednost osobe koje ostvaruju prosečne ili bolje zarade.

Cilj kapitalom pokrivene penzije „Rister“ je da kompenzuje pad nivoa državnog,

zakonski obaveznog penzionog osiguranja. Jer zbog sve nepovoljnijeg odnosa

između broja lica koja uplaćuju doprinose i penzionera koji će se zaoštriti u

narednim decenijama, veoma je verovatno da će doći i do pada visine penzija. U

duhu principa podjednakog tretmana, čini se da je potrebno da se i ovom stubu

da obavezujući karakter i da se ne obuhvati samo jedan deo stanovništva. Ako se

razmatraju rizici, takođe se čini uputnim, da se udeo pokrića kapitalom poveća

iznad aktuelnih 4%. Ovaj argument je pre svega vezan za pravedan odnos između

generacija. Jer posledice krize penzije koja je pokrivena kapitalom u solidarnim

društvima moraju da ponesu i poreski obveznici, usled čega se generacija koja

uplaćuje doprinose izlaže dvostrukom opterećenju.

Ako se ostane kod penzije finansirane putem preraspodele kao centralnog sistema

osiguranja u starosti, postavlja se pitanje, koje mere postoje kao reakcija na opisani

demografski razvoj (vidi: poglavlje 5.3 demografske promene). Podizanjem

starosne granice za penziju od 2012. do 2029. godine na 67 godina i putem

implementacije faktora održivosti, već su preduzete određene mere.

117

Prvo: više lica koja

uplaćuju doprinose

Stvarna i zakonska starosna granica za penziju 2002–2007

Muškarci Žene

Stvarno Zakonski Stvarno Zakonski

Švedska 65,7 65 62,9 65

Danska 63,5 65 61,3 65

Velika Britanija 63,2 65 61,9 60

Nemačka 62,1 65 61 65

Prosek u OECD 63,6 65 61,8 63,8

Izvor: OECD (2009))

Dalje mere koje mogu da dovedu do toga da se raskorak između visine penzije i

poslednjeg ostvarenog dohotka smanji, trebalo bi da se kreću pre svega u pravcu

povećanja opšte sume zarađenih plata na makro-ekonomskom planu. Pri tome

su moguća dva pristupa: s jedne strane povećanje broja platilaca doprinosa a sa

druge strane povećanje plata.

Kod stope zaposlenosti, tokom proteklih godina su ostvareni bitni pomaci koji

su posledice sve češćeg zapošljavanja žena. Međutim, proširenje broja lica koja

uplaćuju doprinose može da se postigne i na drugi način. Putem uključivanja svih

osoba u radnom odnosu (prema tome i osoba koje obavljaju samostalnu delatnost,

državnih činovnika i političara), takođe može da se poboljša finansijska osnova

penzionog osiguranja. Tim putem doduše i veći krug ljudi stiče pravo na penziju.

Međutim, vrhunac demografskog opterećenja oko 2040. godine na taj način

može da se rasporedi na duži period i da se na taj način amortizuje.

„Nastojimo da zakonsko penziono osiguranje dugoročno proširimo na sva lica u

radnom odnosu. Pri tome ostajemo pri ostvarenom dohotku od radnog odnosa

i pri dužini trajanja radnog odnosa kao merilima za određivanje visine penzije.“


118

Drugo:

povećanje plata

Drugi pristup je vezan za povećanje plata. S jedne strane, to se može postići

postizanjem napretka u oblasti proizvodnje. Iz te perspektive i ulaganje u

obrazovanje, stručno obučavanje i usavršavanje predstavlja važan instrument

pomoću koga će se amortizovati efekti demografskih promena. Međutim, od

2000. godine je procentualni odnos između bruto dohotka od nesamostalnog

rada i nacionalnog dohotka u Nemačkoj (kvota plata) opadao uprkos rasta

produktivnosti. Razlog tome nije možda okolnost da se opterećenje u vidu dažbina

povećalo kako se sa nekih strana stalno tvrdi. Udeo neto plata u bruto platama

(neto kvota) iznosio je cca 65%, udeo poreza i dažbina kretao se oko 35%. Udeo

prihoda od preduzeća i imovine je, međutim, konstantno rastao.

Izvor: Savezno ministarstvo za rad i socijalna pitanja (2007))

Grafikon 16: Kvota plata i neto kvota plata u Nemačkoj

Primer iz l iterature: Tokom 1999. godine neto kvota se kretala oko

64%, do 2006. godine, neto kvota je porasla na cca. 65%. U istom periodu

opao je udeo plata u nacionalnom dohotku sa 72% na 66%. Dok je teret

dažbina, prema tome, ostao otprilike na istom nivou, plate su opale u odnosu

na kretanje drugih vrsta primanja (prihodi od imovine, prihodi od preduzeća).

82%

80%

78%

76%

72%

74%

70%

68%

66%

64%

62%

kvota plataNeto-kvota

1995

1996

1997

1998

1999

2000

2001

2002

2003

2004

2005

2006

60%

119

Uključiti i prihode

od imovine i dobit

preduzeća

Humanizacija sveta

rada

Prema tome, bilo bi potrebno da porastu plate, kako bi se ojačao nemački sistem

finansiran putem preraspodele. U poređenju sa Evropom pokazuje se, da su pre

svega u uslužnom sektoru plate niske. Minimalne plate, prema tome, takođe

mogu da budu sredstvo, da se spreči dalje razilaženje kretanja plata u različitim

sektorima i da doprinesu obezbeđivanju budućih penzija.

Postoji jedna alternativa da se rastući prihodi od preduzeća odnosno od imovine

u većoj meri uključe u finansiranje zakonskog penzionog osiguranja, s obzirom na

to da su tokom proteklih deset godina znatno porasli. Takav vid finansiranja putem

poreza mogao bi pre svega da posluži za podizanje nivoa minimalne penzije, čime

bi se kompenzovao deo penzije koji se vezuje za ostvarena primanja a koji beleži

pad, pre svega za osobe koje ostvaruju prosečne i niže zarade.

Sa podizanjem starosne granice za penziju, pored toga su potrebne i mere koje

zaposlenima omogućavaju da zaista i popune duži radni vek. Uslovi rada u mnogim

oblastima moraju da se prilagode pomerenoj zakonskoj starosnoj dobi za odlazak

u penziju (humanizacija sveta rada).

Za socijaldemokratiju to znači:

• Podizanje minimalne penzije putem poreskog finansiranja u cilju osiguranja

u starosti (na primer na osnovu oporezivanja preduzeća i imovine).

• Proširenje kruga lica, koja uplaćuju doprinose u zakonsko penziono osigu-

ranje finansirano putem preraspodele.

• Obavezni stub pokriven kapitalom (obaveza „Rister“) bez povećavanja

dosadašnjeg udela.

• Podsticanje zapošljavanja kod žena, između ostalog putem boljeg spajanja

porodice i zanimanja.

• Podsticanje produktivnosti putem podsticanja obrazovanja i usavršavanja,

istraživačkog i naučnog rada.

• Humanizacija sveta rada.

120

Dva modela: pod

državnom upravom

i preko socijalnog

osiguranja

„Zakon o

zdravstvenom

osiguranju radnika“

iz 1883. godine

7.4. Zdravstvo Autori: Diana Ognjanova i Aleksander Petring


• izložiti osnove nemačkog, holandskog i britanskog

zdravstvenog sistema;

• prikazati prednosti i nedostatke ova tri zdravstvena sistema;

• razmatrati opcije za reformisanje nemačkog sistema zdravstva, pre svega

u pogledu njegovog finansiranja.

U Evropi su se kroz istoriju razvili različiti modeli zdravstva. U načelu razlikuju se

zdravstveni sistemi kojima upravlja država i koji se finansiraju putem poreza, kao

što je to Nacionalna zdravstvena služba „National Health Service” (NHS) u Velikoj

Britaniji, od sistema koji se temelje na socijalnom osiguranju – kao što je to slučaj

u Nemačkoj i Holandiji.29

Oblici organizacije i obeležja modela zdravstvenih sistema

Nacionalnazdravstvena služba

• Besplatan pristup medicinskim ustanovama pod

državnom kontrolom za celo stanovništvo;

• Finansira se uglavnom iz poreza;

• Uglavnom javni pružaoci usluga.

Model socijalnogosiguranja

• Široko obavezno osiguranje;

• Uglavnom finansiranje putem doprinosa poslodavaca i

zaposlenih koji zavise od visine ostvarenog dohotka;

• Privatne ili javne ustanove zdravstvenog osiguranja;

• Javni i privatni pružaoci usluga.

Nemački zdravstveni sistem

Nastanak nemačkog modela zdravstvenog sistema datira iz 1883. godine. Zakon

o zdravstvenom osiguranju radnika uveo je jedinstvenu obavezu zaključivanja

zdravstvenog osiguranja za radnike do određene visine dohotka.

29 U nekim zemljama u Evropi postoje i kombinovani oblici, kao što je na primer finansiranje i preko poreza i preko doprinosa za socijalno osiguranje.

121

Struktura:

decentralna i

federalna – snažne

nedržavne institucije

Ambulantno

zbrinjavanje

Stacionarna

oblast

Podela na dva dela

kod zdravstvenih

fondova

Svako lice, obavezno da zaključi ovaj vid osiguranja, postajalo bi član zdravstvenog

osiguranja, koje je bilo uređeno za onu granu delatnosti kojoj je to lice pripadalo.

Sadašnji sistem socijalnog zdravstvenog osiguranja je postavljen i decentralno i

federalno. Karakterističan je snažan položaj različitih nedržavnih (korporatističkih)

institucija. U tom smislu, na primer, na strani pružalaca usluga, u glavne aktere

sistema zdravstvenog osiguranja spadaju udruženja lekara i zubara registrovanih

za ambulantno lečenje korisnika zakonskog zdravstvenog osiguranja, dok na strani

nosilaca izdataka u njih spadaju fondovi zdravstvenog osiguranja i njihovi savezi.

Ambulantno medicinsko zbrinjavanje je sektor u okviru koga najveći uticaj imaju

korporatističke institucije (Busse/Riesberg 2005). Udruženja registrovanih lekara

ugovaraju sa osiguranjima, koja posluju u njihovoj zemlji, ukupnu naknadu koju

dele među svojim članovima u skladu sa pravilima koja važe jedinstveno za celu

državu, ali koja se prilagođavaju i regionalnim okolnostima. Uopšteno se naknada

za rad opštih i specijalizovanih lekara vrši nakon obavljanja zdravstvene usluge.

Predviđena je gornja granica za naknadu određenog obima usluge.

U stacionarnoj oblasti primenjuje se dualno finansiranje: Savezne pokrajine

planiraju investicije, u čijem finansiranju kasnije učestvuju zajedno sa saveznim

nivoom države, dok zdravstvena osiguranja snose tekuće i troškove održavanja.

Otkad je Nemačka 2004. godine preuzela australijski sistem dijagnostičkih grupa

(DRG), kalkulacije tekućih rashoda bolnica se uglavnom vrše uz pomoć tog sistema

(Svetska zdravstvena organizacija, 2006).

Zakonsko zdravstveno osiguranje

Nemački sistem zdravstvenog osiguranja karakteriše podela na zakonske i privatne

kompanije za zdravstveno osiguranje. Zakonska osiguravajuća društva (kase) se

uglavnom finansiraju preko doprinosa za osiguranja. Do 2005. godine doprinose su

snosili poslodavci i zaposleni na bazi pariteta. Tokom 2005. godine za zaposlene

i penzionere uveden je dodatni doprinos u visini od 0,9%. Deca i bračni drugovi

koji ne ostvaruju prihode od rada pokriveni su takođe osiguranjem bez plaćanja

doprinosa, što dovodi do preraspodele u okviru zakonskog zdravstvenog osiguranja

u korist porodica.

122

Oko 85%

stanovništva je

zakonski osigurano

Sloboda izbora

zdravstvenih

osiguranja

„Morbi-RSA“

Od 2009. godine -

obavezno osiguranje

Oko 85% stanovništva osigurano je putem zakonskog zdravstvenog osiguranja.

Članstvo u kompanijama za zdravstveno osiguranje obavezno je za radnike i

službenike, čiji godišnji dohoci ne prelaze određeni iznos (granica obaveznog

zaključivanja zakonskog osiguranja), a 2009. godine, granica obaveznog osiguranja

kreće se oko mesečne bruto zarade u visini od 4.050 evra.

Trenutno postoji oko 200 kompanija za zakonsko zdravstveno osiguranje (stanje:

jul 2009). Od 1996. gotovo svi osiguranici imaju pravo da se opredele za određenu

kompaniju. Struktura članova pojedinih kompanija je veoma heterogena, imajući

u vidu različite prihode od doprinosa i različite strukture morbiditeta.

Da bi se nadoknadile ovakve razlike,

nakon različitih prethodnih faza,

konačno je 1. januara 2009. godine

uvedeno poravnanje strukture rizika

koji zavise od morbiditeta („Morbi-

RSA“). Prema tome, kompanije za

zdravstveno osiguranje za svako

osigurano lice dobijaju osnovni

paušalni iznos u visini prosečnih

rashoda po glavi osiguranika. Ova

paušala se povećava ili umanjuje

putem dodataka ili odbitaka na

osnovu starosne dobi i pola. Uz to

dolaze dodatna sredstva za osiguranike sa određenim hroničnim odnosno teškim

bolestima, koji su znatno skuplji od proseka.

Reformisano poravnanje strukture rizika ima za cilj bolju preraspodelu sredstava

u okviru ciljanog poravnanja strukture rizika i umanjuje motivaciju da se izaberu

posebno dobri rizici. Ako njihova bolest spada u 80 definisanih bolesti, hronično

obolela lica za zdravstvena osiguranja više ne predstavljaju nužno i velike finansijske

rizike.

Zaposleni, čija primanja tokom uzastopne tri kalendarske godine prelaze granicu

zaključivanja obaveznog zakonskog osiguranja, i lica koja obavljaju samostalnu

delatnost ne podležu obavezi zaključivanja zakonskog zdravstvenog osiguranja.

Ona mogu dobrovoljno da zaključe državno ili privatno zdravstveno osiguranje.

Poravnanje strukture rizika zavisnih od morbiditeta treba da smanji negativne efekte

po ona zdravstvena osiguranja koja imaju posebno

mnogo osiguranika sa bolestima koje zahtevaju skupo

lečenje. Morbiditet je reč latinskog porekla (morbi-

dus) i označava bolest. Stari princip poravnanja (do

2002. godine) između zdravstvenih osiguranja uzi-

mao je u obzir starost, pol i nesposobnost za rad.

Od 2002. godine uključeno je i učešće u specijalnim

programima za lica sa hroničnim oboljenjima. Novi

vid poravnanja strukture rizika sada obuhvata 80

izabranih, skupih hroničnih i teških bolesti, za koje

zdravstvena osiguranja dobijaju bespovratna sredstva.

123

Zdravstveni

fond

Poreske dotacije:

pravednija

raspodela

U okviru zdravstvene reforme 2007. godine, od januara 2009. sva lica sa

prebivalištem u Nemačkoj dužna su da zaključe zdravstveno osiguranje.

Koalicija CDU/CSU i SPD 2007. godine je usvojila Zakon o jačanju konkurencije

u oblasti zakonskog zdravstvenog osiguranja, koji u vidu zdravstvenog fonda

predviđa kompromisno rešenje između ideje građanskog osiguranja, koje zagovara

SPD, i koncepcije zdravstvene premije, koja je poznata i kao paušala po glavi, a

za koju se zalaže CDU.30

U novom zdravstvenom fondu, sažimaju se doprinosi glavne grupe zaposlenih

osiguranika, zaposlenih i njihovih poslodavaca. Pored toga su predviđene i dotacije

od poreskih sredstava, koje treba da se povećaju na iznos od 14 milijardi evra

godišnje. Pošto poreski sistem za razliku od naplate doprinosa ima progresivno

dejstvo, dotacije od poreza utiču povoljno

na pravednu raspodelu i finansiranje

zdravstvenih osiguranja stavljaju na širu

osnovu (Gres/Vasem (Greß/Wasem)

2008, vidi: poglavlje 7.1. Porezi).

30 Vidi Poglavlje 6 (Socijalno-političke pozicije stranaka) i Čitanka 1: Osnove socijaldemokratije (2008)

Predlog socijaldemokrata o građan-skom osiguranju predviđa da se

zadrži finansiranje zdravstvenog sistema

putem preraspodele i da se postavi na

znatno šire finansijske osnove. Oba-

veza zaključivanja zakonskog zdravst-

venog osiguranja treba da se proširi na

sve građane, a to znači da treba da se

uključe i one grupe stanovništva, kao na

primer osobe koje obavljaju samostalnu

delatnost i državni službenici, koje do sada

nisu bile obuhvaćene. Granica obaveze

zaključivanja osiguranja bi trebalo da se

ukine. Osnova doprinosa treba da se proširi

putem uključivanja drugih vrsta prihoda

kao na primer prihoda od izdavanja, dodat-

nih prihoda i prihoda od kapitala. Postojeća

granica za obračunavanje socijalnog osi-

guranja treba da se poveća. Građansko

osiguranje nude kako zakonska tako i

privatna zdravstvena osiguranja, između

kojih može slobodno da se bira. Razlike u

pogledu strukture osiguranika kompen-

zuju se putem poravnanja strukture rizika.

Model zdravstvene premije koji

predviđa CDU/CSU, polazi od zadržavanja

razlikovanja između zakonskih i privatnih

osiguranika. Promene se predviđaju samo

kod zakonskih zdravstvenih osiguranja.

Ovde ubuduće svi osiguranici treba da

plaćaju svojim zdravstvenim osiguran-

jima jedinstveni paušal. Lica sa niskim

zaradama dobijaju pomoć za finansiranje

zdravstvene premije iz poreskih sredstava.

Ovaj model ima za cilj odvajanje doprinosa

za zdravstveno osiguranje od troškova

rada, a socijalno poravnanje prenosi na

državni poreski i sistem transfera.

124

Stopa doprinosa

određuje se na

centralnom nivou

Dodatni doprinosi

mogući u

ograničenoj meri

ZKZO: isto pravo na

davanja

Oko 9% je privatno

osigurano

Do 2009. godine kompanije za zdravstveno osiguranje su svoje doprinose

naplaćivale direktno od osiguranika odnosno poslodavaca. Zdravstveni fond

treba da prikupi na jednom mestu doprinose zakonskog zdravstvenog osiguranja.31

Zakonske kompanije za zdravstveno osiguranje za svakog osiguranika iz

zdravstvenog fonda dobijaju paušalne dotacije uz dodatke ili odbitke na osnovu

starosti, pola i stepena rizika. Na taj način se 1994. godine uvedeno poravnanje

na osnovu strukture rizika integriše u zdravstveni fond i razvija dalje.

Stopu doprinosa svake godine utvrđuje savezna vlada, a od jula 2009. godine

ona se kreće oko 14,9% od (dela) dohotka koji podleže obavezi osiguranja.

Postoji i granica za obračunavanje socijalnog osiguranja u visini od 3.675 evra

bruto mesečno (2009). Ako je naknada za rad osiguranika veća od ovog iznosa,

deo naknade koji prelazi ovaj iznos se ne uzima u obzir prilikom kalkulacije visine

doprinosa.

Ako zakonskim kompanijama za zdravstveno osiguranje (ZKZO) nisu dovoljna

sredstva koja su im dodeljena, ona imaju pravo da naplaćuju dodatne doprinose

od svojih osiguranika. Dodatni doprinos do visine od osam evra mesečno može

da se naplati bez provere dohotka članova. Dodatni iznosi koji su viši od ove svote

podležu ograničenju do visine od 1% dohotka na koji se obavezno plaća doprinos.

Zdravstvena osiguranja koja dobro posluju mogu da vrate deo doprinosa.

Nezavisno od statusa osiguranja, visine doprinosa ili dužine trajanja osiguranja,

članovi ZKZO i članovi njihovih porodica koji ne ostvaruju zaradu od samostalnog

ili nesamostalnog rada, po potrebi imaju podjednako pravo na zdravstvene usluge.

Privatne kompanije za zdravstveno osiguranje (PKZO)

Oko 9% stanovništva je zaključilo privatno zdravstveno osiguranje. Kod kompanije

za privatno zdravstveno osiguranje (PZO), premija osiguranja se obračunava na

osnovu ugovorenog obima usluga, opšteg zdravstvenog stanja, pola i životne

dobi. U skladu sa gore navedenim diferenciranjem, PZO može da ponudi određene

tarife, imajući u vidu individualni rizik osiguranja.

Za razliku od ZKZO, koje posluju na osnovu principa preraspodele (to znači da se

usluge osiguranja finansiraju tekućim prihodima od doprinosa tokom iste godine),

31 Tokom prelazne faze se, međutim, iznosi i dalje plaćaju zdravstvenim osiguranjima, koje ih potom prosleđuju zdravstvenom fondu.

125

Bolje ponude:

posledice boljih

„rizika“

\

Članovi porodice

moraju da se

osiguraju posebno

Od 2009: obavezna

osnovna tarifa

Sličnost sa

nemačkim sistemom

PKZO imaju obavezu da formiraju rezerve za starost (pokriće kapitalom), koje

osiguranici od 2009. godine mogu da ponesu sa sobom u slučaju da pređu u

neku novu PKZO do iznosa osnovne tarife.

Tarife PKZO su u poređenju sa ZKZO pored veće ponude usluga često – a to

posebno važi za mlađe i zdravije osiguranike, kao i za lica koja žive sama, a ostvaruju

dobru zaradu – povoljnije od doprinosa za ZKZO. Glavni razlog za to je nejednaka

socijalna raspodela u pogledu strukture osiguranika u okviru zakonskog odnosno

privatnog zdravstvenog osiguranja.

Pošto lica sa privatnim zdravstvenim osiguranjem uglavnom imaju visoka primanja

i nizak zdravstveni rizik, PKZO od zakonskog zdravstvenog osiguranja koje se

finansira solidarno, odvlače prihode i dobre rizike. Privatno osigurana lica –

državni službenici, lica koja obavljaju samostalnu delatnost i koja ostvaruju velike

prihode – za PKZO su ekonomski toliko povoljna, da su ova u stanju da nadoknade

medicinske usluge ne samo po normalnoj ceni već i sa doplatom. Time se kod

vršilaca usluga stvaraju podsticaji da prioritetno zbrinjavaju privatne pacijente

(Walendzik: 2009).

Članovi porodice koji ne ostvaruju sopstvenu zaradu, kod ZKZO su načelno

pokriveni osiguranjem bez plaćanja doprinosa. Kod PKZO se za svako osigurano

lice plaća posebna premija osiguranja. Osiguranici PKZO ne mogu u bilo koje

doba da se vrate na ZKZO. Potrebno je da budu mlađi od 55 godina i da se njihov

dohodak ponovo spusti ispod granice za obračunavanje socijalnog osiguranja.

Privatni osiguravači su od 2009. godine zakonski obavezni da ponude jednu

osnovnu tarifu, koja pokriva paletu usluga koja je takođe u skladu i sa ponudom

ZKZO i koja ne sme da bude veća od prosečnog doprinosa ZKZO (cca 570 evra

mesečno 2009. godine). Osiguranici PZO i oni koji su dobrovoljno zaključili ZZO,

međutim, samo pod određenim uslovima mogu da pređu na osnovnu tarifu.

Početni doprinos se određuje samo prema starosti i polu osiguranika.

Zdravstveni sistem u Holandiji

Holandski zdravstveni sistem veoma liči na nemački. U oba slučaja reč je o sistemima

socijalnog osiguranja koji se temelje na doprinosima - uglavnom vezanim za visinu

ostvarenih dohodaka - na slobodnom izboru osiguranika, uglavnom privatno

organizovanim pružaocima zdravstvenih usluga i opširnom, mada delimično

126

Zdravstveni sistem:

tri stuba

Od 1996: sistem

zdravstvenih

osiguranja jedinstven

Jedan konkurentski

okvir za socijalna i

privatna osiguranja

Finansiranje pre svega

putem doprinosa

Snažan efekat

reforme: petina

promenila

zdravstveno

osiguranje

Uzor reforme za

Nemačku?

nejasno definisanom, paketu usluga. Sličnost između ova dva sistema može

jednostavno da se objasni: tokom 1941. godine uvedeni holandski zdravstveni

sistem je uglavnom bio inspirisan nemačkim sistemom (Greß: 2006). Taj sistem

je poslednji put podvrgnut temeljnoj reformi 2006. godine.

Holandski sistem zdravstvenih osiguranja sastoji se od tri stuba. Prvi stub (osiguranje

za potrebe (doživotne) nege i dugoročno osiguranje) i treći stub (privatno dodatno

osiguranje) u principu nisu menjani putem načelne reforme zdravstvenog osiguranja

2006. godine. Ova reforma se gotovo isključivo odnosila na drugi stub. Pre ove

reforme, drugi stub je obuhvatao obavezno socijalno osiguranje i puno privatno

osiguranje. Zaposleni i lica sa samostalnom delatnošću koja ostvaruju dohodak

iznad određene granice morala su da napuste obavezno socijalno osiguranje i da

pređu na puno privatno osiguranje.

Od ove reforme postoji jedinstven sistem zdravstvenog osiguranja. Prethodno

socijalna odnosno prethodno privatna zdravstvena osiguranja međusobno

konkurišu u okviru jedinstvenog sistema osiguranja (Van Ginneken: 2006).

Za sva zdravstvena osiguranja važe isti uslovi: ona su obavezna da zasnuju ugovorni

odnos, dakle ne mogu da odbiju aplikante, ne smeju da naplaćuju premije u

zavisnosti od rizika i uključena su u sistem poravnanja struktura rizika koji zavise

od bolesti. Zdravstvena osiguranja mogu da ponude različite tarife osiguranicima,

a predviđena je opšta obaveza osiguranja.

Sistem se finansira putem doprinosa koji se vezuju za ostvarena primanja i doprinosa

koji se ne vezuju za primanja. Jedan deo snosi država, tako što finansira doprinose

za decu i omladinu ili zdravstveni dodatak za osobe sa niskim primanjima.

Reforma je najpre izvršila snažan uticaj na spremnost osiguranika da promene

osiguranje. Oko jedne petine svih osiguranika u Holandiji je usled reforme promenila

osiguranje. Kod svog izbora, osiguranici u Holandiji pokazali su veliku potrebu za

sigurnošću. Osiguranici su se retko odlučivali za tarife sa većim delom participacije

– a oko 95% svih osiguranika zaključilo je dodatno privatno osiguranje.

Konkurentski sistem zdravstvenog osiguranja, koji prevazilazi granice između

zakonskog i privatnog zdravstvenog osiguranja je predmet diskusije kao uzor za

srednjoročni i dugoročni razvoj nemačkog zdravstvenog sistema.

127

Centralna uprava

putem „National

Health Service“(NHS)

Pravo ima celokupno

stanovništvo

Mreža ordinacija

kućnih lekara

Kućni lekari:

osnovno

zbrinjavanje i

upućivanje

Velika Britanija

Zdravstveno staranje o stanovništvu u Velikoj Britaniji je tradicionalno posao

javnog sektora. Većinu poslova u okviru zdravstvenog sistema planira, usmerava i

reguliše Nacionalna zdravstvena služba (National Health Service, NHS) koja postoji

od 1948. godine NHS se najvećim delom finansira preko poreza, a država njome

upravlja. Članstvo u NHS obavezno je za sve građane.

Pravo na usluge zdravstvenog sistema ima celokupno stanovništvo koje stanuje

na teritoriji Velike Britanije, nezavisno od nacionalnosti ili prihoda. Osnovno

zbrinjavanje, kome svi imaju pristup, obuhvata lečenje od strane lekara opšte

prakse i lekara specijalista, ambulantno i stacionarno lečenje kao i smeštanje u

ustanove za zbrinjavanje.

Zdravstveni sistem se velikim delom finansira putem poreskih sredstava, a osim

toga i putem privatnih doplata uglavnom za lekove i usluge zubara, kao i iz

doprinosa za nacionalno osiguranje NHS-a, u koje sredstva uplaćuju lica koja

obavljaju samostalnu delatnost i nesamostalno zaposlena lica kao i poslodavci.

Lečenje se za pacijente po pravilu obavlja besplatno.

Ključnu ulogu kod organizacije usluga igraju poverenici za primarno zbrinjavanje

(„Primary Care Trusts“ ili PCT). Reč je o mreži od nekih 50 ordinacija kućnih lekara,

koji su zaduženi za teritoriju od 5.000 do 250.000 osoba koje pokrivaju. PCT su

zaduženi za planiranje potrebnih zdravstvenih usluga u svom regionu kao i za

obezbeđivanje odgovarajućeg zbrinjavanja. Oni primaju preko 75% budžeta za

zdravstvene usluge, a pri tome imaju mogućnost da sa lokalnim ustanovama za

zbrinjavanje, NHS poverenicima, ali i sa ustanovama iz susednih distrikata ili sa

privatnim ili neprofitnim ponuđačima zaključe ugovore o zbrinjavanju.

Osnovno zbrinjavanje obezbeđuju kućni lekari. Kućni lekari, koji uglavnom obavljaju

svoj posao u vidu samostalne delatnosti, po pravilu imaju važnu ulogu čuvara

pristupa32 u odnosu na šire specijalističke usluge u okviru zdravstvenog sistema.

Bolnice se plaćaju kako na osnovu usluge koju vrše ali i paušalno na osnovu

ugovora. Ukupan budžet je obezbeđen i podvrgnut je centralnom upravljanju

preko birokratije ministerijala na nivou centralne države i ministarstava zdravlja

32 Engleski izraz gatekeeper. Kućni lekar je prvi kome se obraćaju pacijenti i odgovoran je za upućivanje pacijenata specijalistima.

128

Ograničena sloboda

izbora za pacijente

Velika Britanija:

uporedivo mali

izdaci za zdravstvo

Plan reforme treba

da reši nedostatke

Ključni ciljevi:

efikasnost, jednake

šanse i pravedno

zadovoljenje

potreba

Pitanje efikasnosti

i mogućnosti

finansiranja

Engleske, Velsa, Škotske i Severne Irske.Die Wahlfreiheit für Patienten ist begrenzt.

Eine freie Arztwahl ist partiell im Rahmen der Zugehörigkeit zu einem regionalen Dis-

trikt möglich. So können Patienten in Absprache mit ihrem Hausarzt für eine nachste-

hende Behandlung aus mehreren in einer Liste geführten Krankenhäusern wählen.

Die erweiterte Möglichkeit bei der Auswahl von Krankenhäusern beabsichtigt neben

Wahlfreiheit die Reduzierung von Wartezeiten.

Jedan od najvećih problema britanskog zdravstvenog sistema predstavljaju

nedovoljno finansiranje i dugi rokovi za čekanje koji proističu iz toga. U odnosu

na bruto domaći proizvod (BDP), Velika Britanija izdvaja uporedivo malo sredstava

za zdravstveno zbrinjavanje. Dok je 2007. godine Nemačka uložila oko 10,4%

BDP u zdravstvo, Velika Britanija sa 8,4% se kreće čak ispod proseka u zemljama

OECD, gde iznosi oko 8,9% (OECD 2008: 1). Kao posledice stroge budžetske

politike i regulisanja pristupa uslugama, dolazi do nedovoljne pokrivenosti u

oblasti stacionarnog lečenja.

Uvođenjem plana „The NHS Plan – A Plan for Investment. A Plan for Reform“

2000. godine je stoga pokrenut ogroman projekat reforme. Cilj je da se taj

plan sprovede do 2010. godine a predviđa se, između ostalog, povećanje broja

kreveta u bolnicama, povećanje broja upravnika u bolnicama i kućnih lekara kao

i mesta za studente medicine. Pored toga, program za prevenciju raka treba da

se proširi i da se omogući kvalitetnije socijalno obezbeđenje za starije ljude putem

zdravstvenih pregleda NHS.

Poređenje zdravstvenih sistema

Da bi se ocenile prednosti i nedostaci različitih sistema, često se uzimaju u obzir

definicije zdravstveno-političkih ciljeva. Pored načelne efikaskasnosti određenog

zdravstvenog sistema, u prvom redu su jednake šanse (u pristupu zdravstvenim

uslugama) i pravedno zadovoljenje potreba oni elementi, na koje bi zdravstveni

sistem trebalo da bude usmeren. Dugo se smatralo jednim od velikih dostignuća

socijalne politike XX veka, što zdravstveno obezbeđenje nije pitanje dohotka ili

nekog određenog socijalnog sloja. Zdravlje je osnova za život dostojan čoveka i

mora u podjednakoj meri da bude dostupno svim građanima.

Zahvaljujući medicinsko-tehničkom napretku, danas uspešno može da se

izleči znatno veći broj bolesti nego pre nekoliko decenija. To se vezuje za sve

veće troškove. Na taj način nužno se nameću pitanja efikasnosti i mogućnosti

finansiranja zdravstvenog sistema.

129

„Health Consumer

Powerhouse“(HCP)

Šest ključnih oblasti

Evropski indeks potrošača u zdravstvu

Godišnje poređenje evropskih zdravstvenih sistema, koje posebno na političkom

nivou nailazi na značajnu percepciju, od 2005. godine sprovodi konsultantsko

preduzeće „Health Consumer Powerhouse” (HCP) na osnovu indeksa potrošača

u zdravstvu širom Evrope (EHCI) koji je samo razvilo. Na osnovu javno dostupnih

statistika (zemalja, Svetske zdravstvene organizacije i OECD), zakonskih tekstova,

dokumenata i anketa utvrđeni indeks ima za cilj da prikaže koliko je zdravstveni

sistem predusretljiv prema svojim korisnicima, a to znači da se viđenje potrošača

nalazi u središtu ispitivanja.

Rangiranje zdravstvenih sistema u Evropi na osnovu Evropskog indeksa potrošača

u zdravstvu sprovedeno je 2008. godine u šest ključnih oblasti: prava pacijenata

i informisanje pacijenata, elektronsko zdravstvo,33 rokovi čekanja na lečenje,

medicinski rezultati, obim i doseg zdravstvenih usluga, lekovi. A one opet

obuhvataju 34 indikatora efikasnosti.

Evropski indeks potrošača u zdravstvu 2008. godine

Nemačka Holandija Velika Britanija Maks. br. poena

Prava i informisanjepacijenata

100 125 94 150

Elektronskozdravstvo

50 92 92 100

Rokovi čekanjana lečenje

187 133 93 200

Medicinskirezultat

190 214 155 250

Obim i dosegzdravstvenihusluga

100 150 117 150

Lekovi 113 125 100 150

Ukupan br. poena 740 839 651 1.000

Rang 6 1 13

Izvor: Health Consumer Powerhouse (2008)

33 U oblasti elektronskog zdravstva istražuje se, u kojoj meri zemlje u svojim zdravstvenim sistemima koriste elektronsku obradu podataka i komunikaciju u cilju obezbeđivanja boljeg pristupa i brze i sigurne obrade zdravstvenih informacija.

130

Nemačka:

na 6. mestu,

od ukupno 31

Pozitivno: pristup i

spektar usluga

Negativno: prava

pacijenata i njihovo

informisanje

Na prvom mestu:

Holandija

Velika Britanija:

srednji rang

Prema Evropskom indeksu potrošača u zdravstvu iz 2008. godine, Nemačka

se nalazi na šestom mestu od 31 ispitanih zdravstvenih sistema u Evropi. Time

Nemačka beleži blagi pad, s obzirom na to da se 2007. godine nalazila na petom

mestu, a 2005. još na trećem mestu.

Kao veliku prednost nemačkog sistema, 2008. godine HCP je ocenio što praktično

ne postoje rokovi čekanja, što se bez problema dobija pristup lečenju od strane

specijalista kao i obuhvat spektra usluga. Kao pozitivan utisak zabeleženo

je da pacijenti u Nemačkoj u svako doba mogu da pribave drugo mišljenje.

Uporedivo dobar rezultat Nemačka je zabeležila i 2007. godine i u pogledu

kvaliteta medicinskih usluga. Orijentacione vrednosti u tom smislu bile su na

primer smrtnost dece, stopa preživljavanja pete godine kod oboljenja raka ili

stopa smrtnosti nakon srčanog udara.

Kod teme prava i informisanje pacijenata, Nemačka za razliku od toga zauzima

uporedivo slabo mesto. Nepostojanje zakona o zaštiti pacijenata dovelo je isto tako

do oduzimanja poena kao i činjenica, da se nemački lekari i klinike ne podvrgavaju

transparentnom poređenju kvaliteta.

U okviru EHCI, Holandija konsekventno dobija ocenu zdravstvenog sistema koji

je najpredustretljiviji prema potrošačima. Tokom 2006. i 2007, ova zemlja je stigla

do drugog mesta. 2008. godine, Holandija se nalazila na prvom mestu ove rang

liste, praćena od strane Danske, Austrije, Luksemburga i Švedske.

Velika Britanija se i dalje rangira u srednjem polju. Tokom 2006. godine je zauzimala

15 mesto, a 2007. godine 17. mesto. Tokom 2008. godine stavljena je na 13. mesto.

Merodavni kriterijum za to su pre svega dugi rokovi čekanja kod Nacionalne zdravstvene

službe i značajne razlike u kvalitetu kod državnog i privatnog zdravstvenog osiguranja,

dok u pogledu elektronskog zdravstva zajedno sa Holandijom zauzima prvo mesto.

Nije sporno da je diskutabilno da li je spektar odabranih indikatora reprezentativan

za davanje ukupne ocene i poređenje zdravstvenih sistema.34 Pored toga postavlja

se i pitanje da li bi stavljanje dinamičkog načina posmatranja u centar pažnje kod

pitanja o promeni odnosno poboljšanju zdravstvenog sistema, možda imalo više

smisla od sačinjavanja rang liste, koja se ne upušta u različite polazne situacije

evropskih zemalja.

34 Najopširnije uporedne studije sprovele su Svetska zdravstvena organizacija (Svetski zdravstveni izveštaj 2000) i EU (u okviru Otvorene metode koordinacije).

131

Nemačka: načelno

visok stepen

efikasnosti –

potrebno sustići

propušteno kod

prevencije

Debata: pitanja

finansiranja

Literatura:

Friedrich-Ebert-

Stiftung (izdavač)

(2009c), Zukunft des

Gesundheitssystems

Solidarisch

finanzierte

Versorgungssysteme

für eine alternde

Gesellschaft, Bonn.

Vermeintliche

Kostenexplosion

Ipak i ove i druge studije (Schneider : 2007) ukazuju na to da načelna efikasnost

nemačkog zdravstvenog sistema ne predstavlja odlučujući problem, iako se u

pojedinim oblastima može prepoznati i potencijal za poboljšanje situacije. U tom

smislu, na primer, posebno u oblasti investiranja u zdravstvenu prevenciju i dalje

postoji potreba da se nadoknadi propušteno. To je pitanje koje je tesno vezano

za ideju socijalne države koja obezbeđuje prevenciju i koja uređuje zdravstvenu

infrastrukturu, ali i za pitanja obrazovanja (vidi: poglavlje 7.5).

Pitanje finansiranja je u Nemačkoj u sve većoj meri istupalo u prvi plan debate.

Razlog tome je sve veći pritisak u vezi sa finansiranjem, koji ima svoje razloge i

na strani prihoda i na strani rashoda. U porastu rashoda odražava se napredak

medicine, potreba stanovništva koje sve više stari za većim obimom i boljim

zdravstvenim uslugama, ali i nedostaci u pogledu efikasnosti prilikom pružanja

ovih usluga (žik (Walendzik, 2009). U međunarodnom poređenju, Nemačka troši

uporedivo mnogo novca za zdravstvenu prevenciju.

Zdravstveni rashodi 2007. godine

Nemačka Holandija Velika Britanija

Izdaci za zdravstvou procentimaod BDP

10,6 9,8 8,4

Izdaci za zdravstvo po osobi*

3.371 3.527 2.992

*U američkim dolarima korigovano za uticaje različitih nivoa cena (pariteti kupovne moći) // Izvor: OECD (2008:1)

U tom kontekstu često je pominjana eksplozija troškova u zdravstvu. Kada se

posmatra kretanje stope doprinosa, može da se konstatuje možda pre ograničeni

porast sa 12,4% u 1991. godini na 14,9% u 2009. godini (vidi grafikon 17).

Ako se posmatra kretanje (javnih) izdataka za zdravstvo kao procenat BDP, onda

može da se primeti da je on opao pre svega od 2003. godine. To je bilo vezano

za veliki broj reformi koje su uticale na smanjenje troškova, a koje su dovele do

politike rashoda koja se orijentiše prema prihodima (Busse/Riesberg 2005).

132

Problemi

u pogledu prihoda

Izvori: Savezno ministarstvo zdravlja (2009:1), OECD (2008e))

Grafikon 17 : Kretanje troškova za zdravstvo 1998–2008

Izrazito veliki problemi ocrtavaju se na strani prihoda nemačkog zdravstvenog

sistema. Granica za obračunavanje socijalnog osiguranja beleži konstantan pad:

osobe koje ostvaruju bolje prihode i koje su zdravije mogu da izbegnu zajednicu

solidarnosti (solidarno snošenje rizika i solidarnost u odnosu na dohodak) u okviru

ZKZO tako što se opredeljuju za PKZO.

Prihodi na koje se plaćaju doprinosi beleže samo blag porast. I udeo lica sa radnim

odnosom u odnosu na broj stanovnika i udeo lica u zavisnom radnom odnosu u

poređenju sa ukupnim brojem lica sa radnim odnosom od 1992. godine beleže

pad (Busse/Riesberg: 2005). Istovremeno raste značaj drugih vrsta prihoda izuzev

onih od zavisne zaposlenosti (npr. prihodi od kapitala). Na taj način granica za

obračunavanje socijalnog osiguranja ZKZO ostvaruje nesrazmeran profit od porasta

svih vrsta prihoda. Granica za obračunavanje socijalnog osiguranja u okviru ZKZO

pored toga dovodi do regresivnog efekta raspodele, a to znači članovi ZKZO sa

većim prihodima moraju da izdvoje manji procenat svog dohotka.

Ako usluge zdravstva ubuduće treba da budu dostupne svim građanima i ako je

to moguće u istoj meri, onda mora da se cilja na što je moguće šire i na solidarno

finansiranje. Teoretski to može da se ostvari i putem povećanja poreskog dodatka

za finansiranje, kao u modelu zdravstvene premije, i putem građanskog osiguranja.

1998 1999 2000 2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008

20%

18%

16%

14%

12%

10%

8%

6%

4%

Prosečna stopa doprinosa ZZO

Javni rashodi za zdravstvo, u procentima u odnosu na bruto domaći proizvod

133

Stvarni efekat raspodele kod oba modela na kraju zavisi od uređivanja sistema

dotiranja, odnosno od visine granice za obračunavanje socijalnog osiguranja. Ali

pošto se sistem dotiranja odnosi samo na primaoce niskih primanja, kod modela

zdravstvene premije za razliku od građanskog osiguranja treba očekivati veće

opterećenje za domaćinstva sa srednjim prihodima, a u korist domaćinstava koja

ostvaruju veće prihode.

„Osobe koje su bolesne nezavisno od njihovog porekla, starosne dobi ili pola

imaju isto pravo na zbrinjavanje i podjednako učestvuju u medicinskom napre-

tku. Ne želimo medicinu za dve klase. I zato se zalažemo za solidarno osiguranje

građana, koje obuhvata sve ljude.“


Za pravedno i solidarno finansiranje nemačkog zdravstvenog sistema isto tako

je bitno da se ukine trenutna podvojenost zdravstvenog osiguranja (zakonsko

i privatno). Primer Holandije pokazuje da spajanje socijalnog i privatnog

zdravstvenog osiguranja može da podstakne utakmicu među osiguravajućim

društvima u korist osiguranika. Osnova za razumnu reformu trebalo bi da

bude široka baza finansiranja i obavezno osiguranje za sve građane u okviru

jedinstvenog tržišta zdravstvenog osiguranja, koje karakteriše obaveza neodbijanja

korisnika, doprinosi koji se ne vezuju za stepen rizika i sistem-RSA u zavisnosti

od morbiditeta.

Za socijaldemokratiju to znači:

• Principi kojima se rukovodi socijaldemokratija u oblasti zdravstva su efikas-

nost, pravedno zadovoljenje potreba i solidarnost (solidarnost u pogledu

rizika i dohotka).

• Veće poresko dotiranje ili uvođenje građanskog osiguranja omogućavaju

široko postavljeno i pravedno finansiranje zdravstvenog sistema.

• Poštena utakmica između zdravstvenih osiguranja (zakonskih i privatnih)

zahteva poravnanje različitih rizika, ukidanje granice do koje postoji obaveza

zaključivanja zdravstvenog osiguranja i zabranu odbijanja (rizičnih) korisnika.

• Potrebno je proširiti preventivne ponude i mere.

Izvori koji

razrađuju ovu

temu:

Hagen Kühn i

Sebastian Klinke

(2007), Perspektiven

einer solidarischen

Krankenversicherung

Robert Paquet

i Wolfgang

Schroeder (2009),

Im Haifischbecken.

Die Zukunft des

„experimentellen

Regierens“:

das Beispiel der

Gesundheitsreform

2007, u: Berliner

Republik 2/2009, str.

56–63.

Stefan Greß (2009),

Mit gleichen

Rahmenbedingungen

zu einem fairen

Wettbewerb im

Gesundheitssystem:

zur Notwendigkeit

einer einheitlichen

Wettbewerbsordnung

auf dem

deutschen kran-

versicherungsmarkt,

WISO direkt,

Friedrich-Ebert-

Stiftung (Izdv.), Bonn

134

Nemačka: socijalna

i obrazovna politika

dugo bile odvojene

Međunarodni nivo:

jedinstvena socijalna

i obrazovna politika

Počela debata u

Nemačkoj

7.5. Obrazovanje Autor: Marijus Buzemajer

U ovom poglavlju ćemo :

• napraviti poređenje nemačkog obrazovnog sistema sa švedskim i obrazov-

nim sistemom SAD;

• oceniti ova tri obrazovna sistema u pogledu različitih dimenzija pravednosti

i uspeha u obrazovanju;

• prodiskutovati o uzrocima za slabo kotiranje Nemačke i mogućim reformama i

• tematizovati fundamentalne osnove veza između obrazovanja kao osnove

za jednake šanse i socijaldemokratiju.

O obrazovnoj i socijalnoj politici u Nemačkoj se već dugo vode odvojene diskusije.

Ovo razgraničenje je posledica političkog nasleđa jedne konzervativne države

blagostanja, ali isto tako i različitog institucionalnog utemeljenja ove dve političke

oblasti. U nemačkom obrazovnom federalizmu, za obrazovanje su zadužene

pre svega federalne jedinice i jedinice lokalnih vlasti. Saveznom nivou preostaje

samo nadležnost u oblastima visokoškolske politike, profesionalnog obrazovanja

u firmama (u okviru dualnog sistema) i podsticanja profesionalnog obučavanja.

Odgovornost za socijalnu politiku, za razliku od toga, gotovo u potpunosti snose

savezni nivo i socijalni partneri. Stoga se obrazovanje u Nemačkoj u prošlosti često

nije smatralo sastavnim delom socijalne države – za razliku od drugih zemalja.

U anglosaksonskim zemljama, poput SAD, obrazovni sistem je silom okolnosti

rano preuzimao socijalno-političke funkcije. Slaba socijalna država u tim zemljama

gotovo da nije pružala druge mogućnosti za socijalni uspon (Busemeyer 2006,

2007). Sveobuhvatna socijalna politika skandinavskih država blagostanja takođe

obuhvata i oblast obrazovanja.

Od nedavno se i u Nemačkoj postavlja pitanje, u kojoj meri obrazovanje kao

socijalna politika može i treba da doprinese jačanju pravednog odnosa između

životnih i šansi pravednih naknada prema učinku. Upravo perspektiva socijalne

države koja deluje preventivno (vidi: poglavlja 4 i 6) obrazovna pitanja postavlja

u centar razmatranja socijalne države.

135

Godina 1717:

obavezno školovanje

u Pruskoj – struktura

ostala očuvana do

danas

Specijalni slučaj:

rano razdvajanje po

vrstama škola

Nastava se održava

pretežno tokom

polovine dana

Dualno obrazovanje

u privredi – dugo

uzorni model

„Socijalna država koja deluje preventivno obrazovanje shvata kao centralni ele-

ment socijalne politike.“ (Hamburški program 2007: 56)

Nemački obrazovni sistem – počeci

Nemačka – ili tačnije rečeno: Pruska – je prilikom uvođenja socijalnog osiguranja i

u obrazovnoj politici igrala ulogu pionira. Tokom 1717. godine Pruska je kao prva

zemlja uvela opštu obavezu pohađanja škole. I razgranata struktura nemačkog

školskog sistema, koja u poređenju na međunarodnom planu deluje specifično,

potiče iz tog doba.

Specijalni slučaj – raščlanjeni školski sistem

U zavisnosti od date federalne jedinice, učenici se u Nemačkoj nakon četvrtog

odnosno šestog razreda (Berlin i Brandenburg) usmeravaju u različite škole u cilju

daljeg obrazovanja. Prelazak iz tzv. glavne srednje škole u tzv. realnu srednju školu

ili čak u gimnaziju uglavnom je moguć samo u ograničenoj meri. Osim Austrije i

Švajcarske, u krugu 30 država OECD ne postoji ni jedna druga zemlja u kojoj se

tok obrazovanja učenika usmerava u tako ranoj fazi školovanja. Zanimljivo je pri

tome, da su nakon Drugog svetskog rata i u drugim zemljama svakako postojali

razgraničeni školski sistemi, koji su međutim pre ili kasnije zamenjeni jedinstvenim

školskim sistemom ili zajedničkim školskim sistemom (kao na primer u Švedskoj

1958. godine).

Poludnevna nastava

Nastava se u Nemačkoj uglavnom odvija poludnevno. Samo 20,9% svih učenika je

2007. godine u odnosu na prosek u saveznoj državi pohađalo celodnevnu nastavu.

Pri tome postoje značajne razlike između federalnih jedinica, kao na primer između

Bavarske (4%) i Saksonije (54,3%). Pozitivni pomaci su u oblasti celodnevnih škola

uglavnom ostvareni tokom proteklih godina. Tokom 2003. godine, pre pokretanja

celodnevnog školskog programa od strane socijaldemokrata i stranke Zelenih,

ovaj postotak se kretao samo oko 10,8% (KMK 2009: 11).

Dualno obrazovanje u privredi

Nemački model dualnog obrazovanja u privredi dugo je važio za uzoran model.

Na taj način obezbeđivao se jednostavan prelazak iz škole na profesionalnu obuku

i zanimanje, nizak procenat nezaposlenosti među mladima i integracija praktično

nadarenih mladih sa slabom obrazovnom spremom u sistemu zapošljavanja. Skoro

136

Brojne kritike

Problem

prohodnosti

Zavisnost od

promena u privredi

ni u nijednoj zemlji se firme nisu toliko intenzivno uključivale u prvo profesionalno

obučavanje mladih ljudi.

U novije vreme, sve je jači pritisak na dualno stručno obrazovanje u privredi.

Sindikati kritikuju pre svega strukturne nedostatke mesta za dualno stručno

obrazovanje na tržištu obrazovanja, dok se poslodavci žale zbog manjka zrelosti

za stručno obrazovanje kod mladih.

Za veliki deo mladih, dualno stručno obrazovanje ostaje obrazovna alternativa za

koju se radije opredeljuju. To ima i negativne posledice. Kao prvo to dovodi do

toga da manji broj mladih otpočne sa studijama na univerzitetima. To samo po

sebi i ne mora da bude problem, ako ti mladi ljudi nakon stručnog obučavanja

uspeju da dobiju kvalifikovan posao. Međutim, prelasci iz stručnog obučavanja

na tržište rada postaju sve teži. Osim toga, ograničena prohodnost između

stručnog obrazovanja i visokoškolskog obrazovanja otežava nadarenim mladim

adolescentima da otpočnu sa studijama nakon okončanja stručnog obrazovanja.

Druga negativna konsekvenca jake pozicije dualnog stručnog obrazovanja je

zavisnost obrazovne ponude od konjukturnih oscilacija i strukturnih promena u

privredi. Zavisnost tržišta obrazovanja od konjukturnog razvoja je odavno poznata

slaba tačka modela dualnog stručnog obrazovanja.

Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, taj nedostatak je mogao

makar delimično da se nadoknadi uz pomoć funkcije upijanja zanata, to znači,

kod pada konjukture, zanatstvo bi zaposlilo veći broj učenika koji se obrazuju

u sistemu dualnog stručnog obrazovanja, dok bi kod poboljšanja situacije oni

mogli da pređu u sektor industrije ili usluga. Međutim, usled strukturnih promena

u privredi (promena u pravcu uslužnog i društva znanja, internacionalizacije i

sve većeg troškovnog pritiska), ovaj mehanizam danas više ne funkcioniše tako

dobro kao u prethodnim vremenima (Jaudas: 2004). To znači da su strukturne

promene u privredi dovele do toga da šanse za dobijanje mogućnosti stručnog

obrazovanja i sticanje stručne spreme mladih ljudi u još većoj meri nego ranije

zavise od odgovarajuće ponude stručnog obrazovanja.

137

Izvori koji dalje

razrađuju ovu

temu:

Christoph Heine

i dr. (2008),

Studiengebšhren

aus Sicht von

Studienberechtigten,

HIS, Hanover.

Obrazovanje u

ranom detinjstvu još

uvek u početnoj fazi

Nedostaci

usavršavanja

Visokoškolski sistem

Nemački visokoškolski sistem karakteriše sistem javnih univerziteta i visokih

stručnih škola. Samo otprilike 2% svih studenata pohađaju privatne visoke škole

(Savezni zavod za statistiku 2005: 10).35 U saveznim pokrajinama Bavarska, Baden

Virtenberg, Hamburg, Severna Rajna Vestfalija, Zarland i Donja Saksonija naplaćuje

se školarina za studije u visini od ulgavnom 500 evra po semestru. Gotovo 18%

svih studenata u visokim školama u Nemačkoj primaju pomoć u vidu BAFÖG (17.

izveštaj BAFÖG 2007:8).36 Odnos studenata prema vršnjacima koji ne pohađaju

studije u Nemačkoj se kreće oko nepunih 36%. Cilj koji se često ističe jeste da se

stopa studenata koji započinju studije poveća na 40%, međutim tokom proteklih

godina, ovaj procenat je umesto toga opao (Savezni zavod za statistiku, 2008c).

Obrazovanje u ranom detinjstvu

Tek tokom prethodnih godina došlo se do saznanja, da upravo i podsticanje

u predškolskom periodu udara važne temelje za kasniji uspeh u obrazovanju.

Međutim, u oblasti obrazovanja u ranom detinjstvu, Nemačka beleži značajne

nedostatke. U tom smislu, Nemačka u pogledu stepena raširenosti celodnevnih i

predškolskih ustanova u poređenju sa drugim zemljama dosta zaostaje, posebno

kada je reč o maloj deci uzrasta ispod tri godine. Kod starosne grupe dece uzrasta

od pet godina, Nemačka zahvaljujući tradiciji zabavišta u poređenju sa drugim

zemljama, na osnovu visokog stepena pokrivenosti zauzima odlično mesto.

Međutim, sve u svemu oblast obrazovanja u ranom detinjstvu se i dalje uglavnom

ne procenjuje kao preterano važna. To se na primer ogleda u tome što vaspitači

u poređenju sa drugim zemljama primaju znatno lošije plate i što u toj oblasti,

za razliku od uobičajenih rešenja na međunarodnom planu, gotovo i nemaju

mogućnosti da pohađaju studije.

Usavršavanje

Opšti i svima dostupan sistem usavršavanja u Nemačkoj je nedovoljno razvijen.

To se prepoznaje na okolnosti, da u Nemačkoj u toku jedne godine (2003.)

samo 12% lica između 25 i 64 godine života učestvuju u merama usavršavanja.

Prosek u zemljama OECD ipak dostiže 18%. U skandinavskim državama poput

Finske i Švedske, ovaj broj se na primer kreće oko 36% i 40% (OECD 2008: 407).

Dugo je vladalo shvatanje da solidno dualno stručno obrazovanje kompenzuje

nedostatke Nemačke u domenu usavršavanja. Ali verovatno je postalo jasno da

to za danas više ne može da se tvrdi bez ograničenja.

35 Koji se, međutim, najvećim delom takođe finansiraju iz javnih sredstava.36 Ovde je naveden udeo svih osoba koje primaju subvencije u odnosu na ukupan broj studenata.

138

„Za društvo koje uči, usavršavanje želimo da razvijemo tako da postane četvrti

stub našeg obrazovnog sistema. I za njega je odgovoran javni sektor. Želimo

da obezbedimo opcije daljeg obrazovanja i finansijski i putem dobijanja prava

na oslobađanje od posla. Pri tome želimo da uključimo kolektivne partnere i

preduzeća.“ (Hamburški program: 2007: 66)

Nemačka u poređenju sa drugim zemljama

Šok izazvan studijom PISA senzibilisao je javnost za perspektivu međunarodnog

poređenja. Stoga će u daljem tekstu da se napravi poređenje na osnovu nekih

važnih pokazatelja između nemačkog obrazovnog sistema i dva druga obrazovna

sistema, koja se u debatama oko reformi često navode kao uzori: a to su SAD i

prvak u okviru studije PISA - Finska.

Obrazovni sistem u Finskoj

Obrazovanje u ranom detinjstvu u Finskoj je posebno snažno izgrađeno. Svako

dete koje još nije obavezno da pohađa školu ima pravo na celodnevno staranje.

27,5% dece između prve i druge godine života pa sve do 73% dece između pet

i šest godina, i gotovo sva deca između šest i sedam godina u okviru različitih

ponuda se zbrinjava i podstiče. Kod najmlađe dece, jedno stručno lice zaduženo

je za staranje o četvoro dece, a u predškolskoj oblasti jedan nastavnik i asistent

zaduženi su za 13 učenika (OECD 2006: 318).

U uzrastu od sedam godina počinje zajedničko osnovno školovanje koje traje devet

godina. Po okončanju ove škole prestaje i obavezno školstvo. Posle toga data je

mogućnost pohađanja daljeg školskog smera koji traje tri godine, a koji može da

bude ili opšte-obrazovni ili stručno-obrazovni. Završetak i jednog i drugog smera

kvalifikuje za pohađanje visokoškolskih studija (Eurydice, 2008:4 f).

U Finskoj je profesionalno obrazovanje u većoj meri integrisano u opšti školski

sistem. Učenici mogu da biraju između velikog broja profesionalnih zanimanja, a

škole prilikom stručnog obrazovanja održavaju tesnu saradnju sa preduzećima.

I prohodnost između visokih škola i profesionalnog obrazovanja, s jedne strane,

i osnovnog i srednjeg školstva s druge strane, mnogo je jače izražena nego u

Nemačkoj.

Poređenje sa SAD i

Finskom

Jako obrazovanje u

ranom detinjstvu

Devet godina

zajedničkog učenja

Integracija škole

i profesionalnog

obrazovanja

139

Profesionalno usavršavanje u Finskoj, kao i u drugim skandinavskim zemljama,

važan sastavni deo aktivne politike prema tržištu rada. Iako u ovim zemljama

institucije stručnih škola igraju važnu ulogu, u Finskoj se obezbeđuje njihovo

povezivanje sa preduzećima kao mestima za učenje putem dualnog obrazovnog

programa u okviru obrazovanja za odrasle. U Finskoj su, isto kao i u Nemačkoj,

visoke škole javne institucije i stoga se finansiraju putem državnih sredstava.

Obrazovni sistem SAD

Obrazovni sistem SAD je u velikoj meri decentralizovan, a pored toga ga odlikuje

i veliki postotak privatnih nosilaca obrazovanja. To u celini dovodi do paralelnog

postojanja veoma različitih obrazovnih mogućnosti. U oblasti obrazovanja u ranom

detinjstvu, u okviru različitih ponuda, ukupno je zbrinuto 64% dece između tri

i pet godina, a gotovo polovina od njih celodnevno. U uzrastu od pet godina,

većina dece pohađa slobodne javne vrtiće.

Školovanje u SAD po pravilu obuhvata period od dvanaest godina. U zavisnosti od

federalne države i školskog distrikta, osnovna škola pri tome traje od šest do osam

godina, dok srednje škole potom traju četiri do šest godina. Poslednje četiri godine

u fazi srednjeg školstva se po pravili označavaju kao high school (srednja škola).

High school se po pravilu završava u dobi od 17 ili 18 godina. U većini federalnih

država, u tom uzrastu se završava i obaveza pohađanja škole. Kao nadogradnja

na to postoje različite praktično usmerene mogućnosti obrazovanja, opcija

dvogodišnje akademije Community ili Junior College i na kraju studije u trajanju

od četiri godine na nekom koledžu ili univerzitetu (U.S. Department of Education

2005:13). Privatne škole čine oko 24% svih osnovnih i srednjih škola, njih pohađa

10% svih učenika a u njima je zaposleno 12% čitavog nastavnog kadra (U.S.

Department of Education 2005: 18).

Srednje škole (High schools) u Americi doduše predviđaju različite smerove (tracks)

za opšte i stručno obrazovanje. Međutim, na kraju školovanja svaki apsolvent koji

je uspešno pohađao školu stiče istu diplomu.

Visoke škole u Americi se u diskusijama o reformama rado navode kao uzorne.

Pri tome međutim valja imati na umu da postoje velike razlike između kvaliteta

i opremljenosti i među samim visokim školama u Americi. U tom smislu su

takozvani Community Colleges, na primer, zapravo institucije za profesionalno

Usavršavanje:

sastavni deo aktivne

politike prema

tržištu rada

Obrazovni sistem:

jako privatizovan i

decentralizovan

Vreme školovanja

po pravilu traje

dvanaest godina

Veliki procenat

privatnih škola

Američke visoke

škole kao uzori?

– Poređenje često

problematično

140

Usavršavanje preko

slobodnog tržišta

Radnički pokret:

obrazovanje je ključ

za demokratiju i

emancipaciju

Tri principa: jednake

šanse, učinak i

potreba

Jednakost šansi

obrazovanje i usavršavanje. Samo neznatan broj studenata uspeva da se upiše

na skupe privatne univerzitete.

Slična podela poslova između javnog i privatnog sektora zatiče se u oblasti

usavršavanja. Ono u SAD prati model slobodnog tržišta obrazovanja, a to znači da

ne postoji sveobuhvatan, integrisani, zakonom uređeni sistem usavršavanja, već

profesionalna obuka kroz rad (eng. training on the job) i selektivno usavršavanje

na koledžima, koje često zaposleni finansiraju sami.

Obrazovanje i principi pravednosti

Sada se postavlja pitanje, na osnovu kojih principa pravednosti mogu da se

uporede ova tri obrazovna sistema. U tu svrhu, isplati se baciti pogled na istoriju. Iz

perspektive socijaldemokratije, obrazovanje je oduvek imalo veoma veliki značaj.

Radnički pokret iz XIX i XX veka je obrazovanje smatrao odlučujućim faktorom

za emancipaciju pojedinaca i za demokratizaciju društva u celini. „Obrazovanje

naroda je oslobađanje naroda“ - tako je glasila jedna važna prosvetiteljska parola.

Obrazovanje ne bi trebalo više da bude samo privilegija pojedinih slojeva.

Ovaj postulat je i danas ostao aktuelan kao i ranije. Pristup obrazovanju ne sme

da zavisi od porekla ili od visine dohotka.

Da bi se ocenili različiti obrazovni sistemi, sa aspekta socijaldemokratije, moraju

da se uzmu tri principa pravednosti kao merilo: princip jednakih šansi, princip

pravedne naknade prema učinku i princip pravednog zadovoljenja potreba.

Jednakost šansi sa stanovišta socijaldemokratije predstavlja centralnu kategoriju

za procenu nekog obrazovnog sistema. Za razliku od klasične socijalne politike,

koja se angažuje tek naknadno da bi se kompenzovale već postojeće nejednakosti

u odnosu na prihode, obrazovanju se prilikom obezbeđivanja jednakih šansi

pridaje posebna važnost. Ostaje otvoreno pitanje da li bi neki idealni obrazovni

sistem bio u stanju da u potpunosti kompenzuje sve razlike u odnosu na početne

uslove, koje na primer nastaju usled nejednake raspodele talenata. Međutim,

dobra obrazovna politika bi trebalo stalno da nastoji da se približi tom idealu.

141

Pravedna

davanja

Opravdane potrebe

Nemački obrazovni

sistem: slab i

nepravedan

Za diskusiju

Socijaldemokratija zahteva podjednake obrazovne šanse. Međutim, postojeći

obrazovni sistem koji imamo mnogim ljudima nikada nije pružio šansu. Oni

stoga ne povezuju obrazovanje sa iskustvom napredovanja i emancipacije,

već sa ličnim porazima i sopstvenim neuspesima. Tamo gde se pružaju prilike

i onako uvek postoji i opasnost da neki ljudi ne mogu da iskoriste te prilike –

to je teza koju zastupa pre svega prominentni politikolog iz Getingena, Franc

Valter (Franz Walter). Postavlja se pitanje, kako ti ljudi mogu da se integrišu

u društvo koje se u većoj meri koncentriše na obrazovanje. Koje ideje biste Vi

formulisali?

Kada je reč o pravednim naknadama prema učinku potrebno je da u okviru

obrazovnog sistema bude obezbeđeno da isti obrazovni uspesi obezbeđuju

uporedive ocene i diplome. Na prvi pogled se čini da se to podrazumeva, iako to

često nije obezbeđeno.

Konačno, u okviru obrazovne politike mora da se vodi računa o principu pravednog

zadovoljenja potreba. Dobra obrazovna politika mora da obezbedi primerenu

osnovnu ponudu sa obrazovanjem kao dobrom za sve građane. To na primer može

da znači da se posebno podstiče razvoj mladih sa slabom školskom spremom.

Deviza Svako prema svojim sposobnostima, svakome prema njegovim potrebama!

važi i za obrazovnu politiku.

Koliko je dobar i pravedan nemački obrazovni sistem?

Međunarodno poređenje nemačkom obrazovnom sistemu daje nedovoljne ocene.

Kako u odnosu na uspeh u obrazovanju tako i u odnosu na dimenziju pravednosti

Nemačka zauzima znatno slabije mesto od drugih zemalja.

142

Uspeh u

obrazovanju: prosek

OECD

Velika disperzija

uspeha

Izražena obrazovna

nejednakost

Osnovne informacije o uspehu u obrazovanju – međunarodno poređenje

Nemačka Finska SAD

PISA – rezultat čitanje,2006

495 547 495

Disperzija PISA-rezultatčitanje, 2006

112 81 101

PISA-rezultatmatematika, 2006

504 548 474

Disperzija PISA-rezultatmatematika, 2006

99 81 90

Izvor: OECD ( 2007b )

Uspesi u obrazovanju

U pogledu uspeha u obrazovanju, Nemačka se nalazi otprilike na istom nivou

kao SAD, negde oko proseka u zemljama OECD (500 poena). Učenice i učenici

u obrazovnom sistemu Finske pokazuju znatno bolji uspeh u oblastima čitanja i

matematike. Međutim, zapravo upečatljiv nalaz odnosi se na disperziju, a to znači

raspon razlika u obrazovnom uspehu kod učenica i učenika. Ona može da se

uzme kao prvi indikator za to, u kojoj meri obrazovni sistem poravnava odnosno

dopušta razlike u obrazovanju. I ovde se Nemačka sa 112 (čitanje) odnosno 99

poena (matematika) kreće znatno iznad vrednosti koje postiže Finska (81 poena).

Pored toga je upečatljivo, da je disperzija uspeha u obrazovanju, a to je znači

raspon različitih rezultata, čak još izraženija nego u SAD, iako tamo obrazovni

sistem koji je u velikoj meri decentralizovan dovodi do velike neujednačenosti

kvaliteta i opremljenosti između pojedinih školskih distrikata, pa stoga mora

da se računa sa posebno visokim stepenom heterogenosti kod uspeha u

obrazovanju.

Jednakost šansi u obrazovnom sistemu

OECD je razvila jedan indikator, pomoću koga mogu tačnije da se izmere

nejednakosti u domenu obrazovanja nego što je to moguće pomoću mere

disperzije. Taj indikator meri jačinu veze između obrazovnog uspeha učenice ili

učenika i ekonomski, socijalni i kulturni kontekst u kome živi ta osoba. On dakle

pokazuje, u kojoj meri je obrazovni sistem u stanju da nadoknadi individualne

143

Rano raslojavanje

štetno

Poludnevna

nastava propušta

mogućnosti

nepovoljne okolnosti koje utiču na obrazovanje. Što je veća ova vrednost, utoliko

je veća i pomenuta veza i utoliko je veća obrazovna nejednakost. Ovaj indikator

upućuje na to koju meru jednakih šansi obezbeđuje određeni obrazovni sistem.

Nemačka se u tom domenu sa 46 poena kreće otprilike na istom nivou kao i SAD

(49 poena), mada ostvaruje znatno slabiji rezultat od Finske (31 poen).

Osnovne informacije o nejednakosti u obrazovanju – međunarodno poređenje

Nemačka Finska SAD

Indikator OECDo nejednakostiu obrazovanju, 2003

46 31 49

Izvor: OECD 2007c :

Uzrok: raščlanjen školski sistem

Bitan uzrok koji dovodi do ovog sistema leži u institucionalnoj strukturi obrazovnog

sistema. Nauka je u više navrata dokazala da rano razdvajanje učenica i učenika i

njihovo usmeravanje u različite vrste obrazovnih ustanova (glavna srednja škola,

realna srednja škola i gimnazija) pojačava nejednakosti u pogledu obrazovanja

(Solga: 2008). I dok su u prethodnim periodima učenici koji apsolviraju glavnu

srednju školu imali dobre izglede da steknu stručno obrazovanje u nekom zanatu

ili u industriji, glavna srednja škola je danas postala slepa ulica u obrazovnom

smislu (to je i poruka novog izveštaja o obrazovanju, grupe autora iz izveštaja o

obrazovanju 2008). Ispod crte, nejednakosti u pogledu obrazovanja postaju sve

veće i za sobom povlače povećanje socijalne nejednakosti.

Uzrok: nedostatak celodnevne ponude

Ovaj efekat se pojačava usled poludnevne nastave koja je uobičajena u Nemačkoj.

Nedostaje vreme provedeno u školi, dok organizovanje slobodnog vremena u

zavisnosti od porodičnog konteksta izgleda veoma različito.

„Pisanje domaćih zadataka i priprema za školske radove prepušteni su porodi-

cama; na organizaciju slobodnog vremena tokom popodneva utiče porodično

okruženje. Deca, doduše, ne mogu da biraju svoje roditelje, a roditelji nemaju

uvek vremena, novca ili potrebno znanje da bi na optimalan način, podržali svoju

decu.“ (Solga 2008: 3)

144

Osnovne informacije o učešću u obrazovanju – međunarodno poređenje

Nemačka Finska SAD

Kapaciteti za smeštaj u ok-viru obrazovanja u ranom detinjstvu (do 3 godine), u procentu starosne grupe

14,2*

43,9** 38

Stopa studenata,brucoši, 2006

35 76 64

Izvori: OECD (2006: 320, 334, 427 ), OECD ( 2008: 60 )

*U federalnim jedinicama bivše SRN, ova vrednost se kreće oko 2,8%, u bivšoj NDR 37%.

**Ova vrednost se odnosi na grupu uzrasta 2–3 godine, za uzrast 1–2 godine, ona se kreće oko 27,5%

Uzrok: Nedovoljna ponuda od strane javnog obrazovnog sistema

I konačno, situacija se zaoštrava usled nedovoljne ponude javnog obrazovnog

sistema u različitim oblastima obrazovanja: kod vaspitavanja dece u ranom

detinjstvu i kod obrazovanja u osnovnim školama nedostaje celodnevna

ponuda. Potencijali profesionalnog obrazovanja samo u školama bez programa

u preduzećima, ostaju neiskorišćeni, pošto stručne škole kao deo prelaznog

sistema u ekspanziji (Baethge: 2007) sve više prerastaju u radionice za ispravke

obrazovnih deficita. Visoke škole su preopterećene i nedovoljno opremljene.

Posledica ove nedovoljne ponude je ta da imućni roditelju u sve većoj meri posežu

za privatnim alternativama, npr. u obliku privatnog čuvanja dece, privatnih škola

ili skupih studija u inostranstvu.

„Tokom 2007/08 školske godine, u Nemačkoj je postojalo 4.946 opšteobrazovnih

i stručnih privatnih škola, to je 53% više nego školske 1992/93. I dok je na teri-

toriji nekadašnje Savezne Republike Nemačke zabeležen porast od 21,7%, broj

privatnih škola se u takozvanim novim saveznim pokrajinama upetostručio.“

(Savezni zavod za statistiku 2009c)

Time se obrazovna nejednakost zaoštrava, jer nije mnogo onih koji mogu sebi da

priušte ove privatne alternative. Delimična privatizacija obrazovanja dugoročno

dovodi i do opadanja spremnosti da se javni obrazovni sistem dalje podržava iz

poreskih sredstava.

Javne obrazovne

ponude se ne

finansiraju u

dovoljnoj meri

Privatizacijom se

problem zaoštrava

145

Pravedan tretman uspeha

U nemačkom obrazovnom sistemu isto tako nije obezbeđen ni pravedan tretman

uspeha, a to znači da je čak i u slučaju da imaju isti uspeh u obrazovanju, za decu

iz porodica sa slabijim prihodima teže da nakon osnovne škole dobiju preporuku

da pohađaju gimnaziju. Istraživanja oblasti obrazovanja pokazala su da se prilikom

donošenja odluka o pohađanju srednjih škola od strane nastavnog kadra, i u

slučaju istog uspeha u obrazovanju deca iz slabijih socioekonomskih okruženja

nepravedno tretiraju, da se ne upućuju u gimnazije nego često dospeju u glavne

srednje škole ili čak u specijalne škole (za decu sa posebnim potrebama).

„Deca iz viših slojeva pet puta češće dobijaju preporuke da upišu gimnaziju od

dece čije su porodice iz socijalno slabijih slojeva – čak i pored istog uspeha.“

(Solga 2008: 1)

Osnovni podaci o obrazovnom statusu – međunarodno poređenje

Nemačka Finska SAD

Udeo stanovništvastarosti od 25 do64 godine sa naj-manje završenom srednjom školom,2006

83 80 88

Izvor: OECD ( 2008f : 43)

Opravdane potrebe

Opšti obrazovni nivo – meren na osnovu udela u stanovništvu onih osoba, koje

imaju najmanje diplomu srednje škole (matura ili stručna škola) – u Nemačkoj, u SAD

i u Finskoj iznosi preko 80% i time je veoma visok. U poređenju sa zemljama Južne

Evrope ili čak sa zemljama u razvoju ili zemljama na pragu industrijskog razvoja,

ove zemlje, prema tome, karakteriše solidan nivo obezbeđivanja obrazovanja

kao dobra.

Međutim, ipak su vidljivo upadljive razlike. Tako na primer, Finskoj odlično polazi

za rukom da putem individualnog podsticanja mladih bitno poveća šanse za

obrazovanjem onih koji su stekli slabu školsku spremu. Nemački obrazovni

sistem u toj oblasti, međutim, ispoljava posebne slabosti. To se ogleda posebno

jasno kod integracije ljudi sa migracionim poreklom (Grupa autora Izveštaja o

obrazovanju 2008: 11).

Uprkos istom

uspehu u

obrazovanju: slabije

šanse

Izvori koji

razrađuju ovu

temu:

Heike Solga (2008),

Wie das deutsche

Schulsystem Bild-

ungsungleichheiten

verursacht, WZBrief

Bildung 01, Berlin.

Visok opšti

obrazovni nivo

Nedostatak kod

podsticanja slabih

učenika

146

Osnovne informacije o finansiranju obrazovanja – međunarodno poređenje

Nemačka Finska SAD

Javni rashodi zaobrazovanje, 2005,procentualno od BDP

4,2 5,9 4,8

Privatni izdaci zaobrazovanje, 2005, procen-tualno od BDP

0,9 0,1 2,3

Javni rashodi za visoko-školsko obrazovanje, 2005, procentualno od BDP

0,9 1,7 1

Izvor OECD (2008 f : 240)

Nedovoljno sredstava se izdvaja za obrazovanje

Nemačku odlikuje i uporedivo nizak nivo investicija u obrazovanje. Javni rashodi

koji su opredeljeni za obrazovanje kao procenat od bruto domaćeg proizvoda u

ovoj zemlji iznose samo 4,2%, dok SAD izdvajaju 4,8% a Finska čak 5,9%. Razlika

u nivou rashoda od 1,5% koja se beleži između Nemačke i Finske, iznosi više od

ukupnih izdataka koji se usmeravaju na visoke škole u Nemačkoj. Delimično se

nizak nivo javnih izdataka za obrazovanje doduše kompenzuje natprosečno visokim

izdacima za privatno obrazovanje – reč je pre svega o izdacima preduzeća u okviru

dualnog sistema profesionalnog obrazovanja – (0,9% od BDP). Ali i kod ovog

indikatora, SAD sa 2,3% od BDP beleže značajnu prednost. Oskudno finansiranje

obrazovanja ogleda se pre svega u oblasti visokog školstva. Tu se Nemačka sa

(0,9% od BDP) nalazi znatno iza SAD (1%) i Finske (1,7%).

Povećanje rashoda u oblasti obrazovanja svakako nije lek kojim se sve leči,

međutim neophodno uspostavljanje obrazovnih institucija u oblasti vaspitavanja

u ranom detinjstvu, profesionalnog obrazovanja samo u školama, bez programa u

preduzećima i visokih škola neće biti mogući bez povećanja investicija u obrazovanje.

Perspektive

Bilans je otrežnjavajući. Nemački obrazovni sistem beleži slabe rezultate u pogledu

uspeha u obrazovanju, a ne obezbeđuje ni jednake šanse, niti pravednu naknadu

prema učinku niti pravedno zadovoljenje potreba. To je nalaz koji nije alarmantan

samo za obrazovni sistem već ukupno i za demokratiju.

Javni rashodi za

obrazovanje: SRN

4,3% od BDP, SAD

5,1%, Finska 6%

Veća koordinacija za

više pravde

Obrazovanje:

neophodnost u

demokratiji

147

Obrazovanje nudi priliku za učešćem u društvu, kulturi i privredi. Ako neki politički

sistem nekome trajno uskraćuje ovakve šanse, onda će se taj neko trajno okrenuti

od takvog sistema. Samo kome se putem obrazovanja da odgovarajuća prilika,

taj će da učestvuje u demokratskom životu i u uređivanju demokratije. Pravedan

obrazovni sistem, prema tome, nije sam sebi svrha, već je to neophodnost za

demokratiju i ključ za ekonomsku dinamiku.

„Obrazovanje odlučuje o našoj budućnosti, ono je veliko socijalno pitanje našeg

doba. Tek ono omogućava čoveku da u samoodređenju sebi zadaje ciljeve, da

ostvaruje snove. Ono mu otvara pristup ka svetu promena. Ono ga osposobl-

java za demokratiju i socijalnu odgovornost. Ono mu obezbeđje šansu za rad,

uvek iznova obezbeđuje participaciju i perspektivu socijalnog uspona. Ono je

ekonomska produktivna snaga od značaja koji se ubrzano povećava.”


Obrazovne reforme u Nemačkoj ne mogu da se sprovedu u vidu velike reforme

sistema, iako se u sve većoj meri pokazuje potreba za tim. Snažno izraženi

obrazovni federalizam ograničava manevarski prostor za centralistička rešenja,

pri čemu makar u okviru profesionalnog obrazovanja i delom, u oblasti visokih

škola, saveznom nivou ostaju bitne nadležnosti. Koordinirani postupak prilikom

uspostavljanja celodnevnih ponuda i prilikom uvođenja dužih zajedničkih faza

školovanja kao i mere za izgradnju obrazovnih budžeta na nivou federalnih jedinica

bili bi važni koraci ka ostvarivanju veće pravde u oblasti obrazovne politike.

Za socijaldemokratiju to znači::

• Pridavanje većeg značaja obrazovanju u ranom detinjstvu.

• Duže zajedničke faze školovanja i bolje individualno podsticanje.

• Šira celodnevna ponuda u fazi ranog detinjstva i školovanja.

• Bolja prohodnost u pravcu prema i iz dualnog profesionalnog obrazovanja.

• Bolja prohodnost između pojedinih obrazovnih faza.

• Jačanje usavršavanja.

• Ukupno bolje finansiranje obrazovnog sistema.

Izvori koji

razrađuju ovu

temu:

Serge Embacher

(2009), Demokratie!

Nein danke?

Demokratieverdruss

in Deutschland,

Friedrich-Ebert-

Stiftung (Izdv.),

Bonn.

148

8. DALJA RAZMATRANJA

„Ono što je nama potrebno jeste sinteza praktičnog razmišljanja i idealističkog

stremljenja.“ (Willy Brandt 1960: 378)

Čitanke socijaldemokratije mogu da posluže kao kompas u odnosu na osnovna

pitanja socijaldemokratije i kao orijentacione tačke u različitim političkim

oblastima. Ali one niti mogu niti žele da diktiraju zauvek važeće odgovore. Put

socijaldemokratije – kao ideja i kao političko delovanje – mora uvek iznova da se

preispituje, da se prilagođava i da se ponovo osmišlja, ako želimo uspešno njime

da se krećemo.

Ovaj zaključak se nadovezuje na ovaj stav i želi da podstakne pre svega na dalja

razmatranja. Razmatranja o tome kako socijalna politika socijalne demokratije

može i treba da se uređuje uvek na visini svoga vremena. Ova čitanka je jasno

istakla da se nemačka socijalna država nalazi pred velikim izazovima. Ali isto tako

je jasno pokazala i da ti izazovi mogu da se savladaju.

Možda se najveći izazov krije u nastojanju da se socijalna država zaštiti od

neprijatelja i od lažnih prijatelja. Od onih koji žele da razgrade i oslabe socijalnu

državu i od onih koji je slabe time što zahtevaju jednostavan nastavak dosadašnjeg

puta.

Osnovne strukture nemačke socijalne države stare su preko 120 godina. Njihova

arhitektura mora da se prilagodi našem vremenu. Možda put ka tom cilju i nije

uvek lak, ipak ova čitanka je pokazala, da socijaldemokratski model skandinavske

socijalne države predstavlja cilj za koji se vredi zalagati.

Povezivanje socijalnog i političkog pitanja – socijalnih odnosa i demokratije – bilo

je jedno od najranijih dostignuća radničkog pokreta. Uspostavljanje veze između

socijalne države i demokratije je srž identiteta socijaldemokratije.

Samo onda kada se osnovne vrednosti i osnovna prava ne iskazuju samo u

teoriji već kada se ona i praktično primenjuju, dolazi do stvarnog ostvarivanja

demokratije, tek tada je moguće obezbediti participaciju i jednaku slobodu ne

149

samo za malobrojne, već i za sve ljude. Konkretna politika uvek iznova mora da se

usklađuje sa ovim zahtevom i uz pomoć ovog jasnog kompasa, ona mora stalno

da preispituje političke instrumente i rezultate.

Osnove socijaldemokratije

Ekonomija i socijaldemokratija

Socijalna država i socijaldemokratija

Globalizacija i socijaldemokratija

Evropa i socijaldemokratija

Integracija, imigracija i socijaldemokratija

Država, civilno društvo i socijaldemokratija

Mir i socijaldemokratija

Želimo da Vas pozovemo da učestvujete u diskusiji o socijalnoj demokratiji.

Akademija socijaldemokratije Fondacije Fridrih Ebert nudi prostor u te svrhe.

Osam modula seminara bavi se osnovnim vrednostima i oblastima iz prakse

socijaldemokratije:

www.fes-soziale-demokratie.de

150

BIBLIOGRAFIJAAutorengruppe Bildungsberichterstattung (2008), Bil-dung in Deutschland 2008: ein indikatorengestützter Bericht mit einer Analyse zu Übergängen im Anschluss an den Sekundarbereich I, Bielefeld.

Martin Baethge, Heike Solga, Markus Wieck (2007), Berufsbildung im Umbruch: Signale eines überfälli-gen Aufbruchs, Friedrich-Ebert-Stiftung (Hg.), Berlin.

17. BAföG-Bericht (2007), Siebzehnter Bericht nach § 35 des Bundesausbildungsförderungsgesetzes zur Überprüfung der Bedarfssätze, Freibeträge sowie Vom-hundertsätze und Höchstbeträge nach § 21 Abs. 2, Drucksache 16/4123, Berlin.

Ulrich Beck und Elisabeth Beck-Gernsheim (Hg.) (1994), Riskante Freiheiten. Individualisierung in modernen Gesellschaften, Frankfurt am Main.

Irene Becker und Richard Hauser (2004), Soziale Gerechtigkeit – eine Standortbestimmung, Berlin.

Marianne Beisheim, Sabine Dreher, Gregor Walter, Bernhard Zangl, Michael Zürn (1999), Im Zeitalter der Globalisierung? Thesen und Daten zur gesellschaft-lichen und politischen Denationalisierung, Baden-Baden.

Peter Bofinger (2009), Gerechtigkeit für Generationen. Eine gesamtwirtschaftliche Perspektive, Friedrich-Ebert-Stiftung (Hg.), Bonn.

Björn Böhning und Kai Burmeister (Hg.) (2004), Gene-ration & Gerechtigkeit, Hamburg.

Friedhelm Boll und Anja Kruke (Hg.) 2008, Der Sozi-alstaat in der Krise. Deutschland im internationalen Vergleich, Verlag J. H. W. Dietz Nachf., Bonn.

Willy Brandt (1960), Mein Weg nach Berlin, aufge-zeichnet von Leo Lania, München.

Friedrich Breyer (2000), Kapitaldeckungs- versus Umla-geverfahren, in: Perspektiven der Wirtschaftspolitik 1 (4), S. 383–405.

Bundesministerium der Finanzen (BMF) (2006), Die wichtigsten Steuern im internationalen Vergleich, Berlin.

Bundesministerium für Arbeit und Soziales (BMAS) (2007), Statistisches Taschenbuch, Berlin.

Bundesministerium für Gesundheit (2009), Gesetzliche Krankenversicherung. Allgemeiner Beitragssatz 1991 bis 2007. Ergebnisse der GKV-Statistik KM1, Berlin.

Bündnis 90/Die Grünen (2002), Die Zukunft ist Grün, Grundsatzprogramm von BÜNDNIS 90/DIE GRÜNEN, beschlossen auf der Bundesdelegiertenkonferenz am 15.–17. März 2002 in Berlin.

Marius R. Busemeyer (2006), Die Bildungsausgaben der USA im internationalen Vergleich. Politische Geschichte, Debatten und Erklärungsansätze, Wiesbaden.

Marius R. Busemeyer (2007), Bildungspolitik in den USA: eine historisch-institutionalistische Perspektive auf das Verhältnis von öffentlichen und privaten Bil-dungsinstitutionen, in: Zeitschrift für Sozialreform 53 (1), S. 57–78.

Marius R. Busemeyer (2009), From Myth to Reality: Globalization and Public Spending in OECD Countries Revisited, in: European Journal of Political Research 48 (4), S. 455–482.

Marius Busemeyer, Christian Kellermann, Alexander Petring, Andrej Stuchlik (2006), Politische Positionen zum Europäischen Wirtschafts- und Sozialmodell – eine Landkarte der Interessen, Friedrich-Ebert-Stif-tung (Hg.), Bonn.

Reinhard Busse und Anette Riesberg (2005), Gesund-heitssysteme im Wandel: Deutschland, WHO Regi-onalbüro für Europa im Auftrag des Europäischen Observatoriums für Gesundheitssysteme und Gesund-heitspolitik, Kopenhagen.

Christoph Butterwegge (2005), Krise und Zukunft des Sozialstaates, Wiesbaden.

David Carey und Josette Rabesona (2002), Tax Ratios on Labour and Capital Income and on Consumption, in: OECD Economic Studies 35 (2), S. 129–174.

CDU (2007), Freiheit und Sicherheit. Grundsätze für Deutschland, Grundsatzprogramm der CDU, beschlos-sen auf dem 21. Parteitag am 3.–4. Dezember 2007 in Hannover.

Duanjie Chen und Jack Mintz (2008), Still a Wallflo-wer: The 2008 Report on Canada’s International Tax Competitiveness, C. D. Howe Institute, http://www.cdhowe.org/pdf/ebrief_63.pdf (zuletzt abgerufen am 1. Juli 2009).

Deutsche Rentenversicherung (2009), Rendite der gesetzlichen Rentenversicherung, Deutsche Renten-versicherung Bund, Nr. 107, 1/2009, Berlin.

Deutscher Bundestag (2002), Schlussbericht der

151

Enquete-Kommission Globalisierung der Weltwirt-schaft – Herausforderungen und Antworten, Druck-sache 14/9200 vom 12. Juni 2002, Berlin.

Die Linke (2007), Programmatische Eckpunkte. Pro-grammatisches Gründungsdokument der Partei Die Linke, beschlossen durch die Parteitage von WASG und Linkspartei.PDS am 24. und 25. Mai 2007 in Dortmund.

DIW (Markus M. Grabka) (2004), Einkommen, Sparen und intrafamiliale Transfers von älteren Menschen, DIW Wochenbericht Nr. 6/2004, Berlin.

Diether Döring (1998), Leitvorstellungen der Politik der sozialen Sicherung unter besonderer Berücksich-tigung der Geschichte der Rentenversicherung, in: Siegfried Blasche und Diether Döring (Hg.), Sozial-politik und Gerechtigkeit, Frankfurt am Main/New York, S. 214–257.

Dieter Dowe und Kurt Klotzbach (Hg.) (2004), Pro-grammatische Dokumente der deutschen Sozialde-mokratie. Mit den aktuellen Programmentwürfen im Anhang, 4., überarb. u. aktualisierte Aufl., Verlag J. H. W. Dietz Nachf., Bonn.

Ronald Dworkin (1981), What is Equality? Part 2: Equa-lity of Resources, in: Philosophy and Public Affairs, vol. 10, no. 4 (Autumn), S. 283–345.

Serge Embacher (2009), Demokratie! Nein danke? Demokratieverdruss in Deutschland, Friedrich-Ebert-Stiftung (Hg.), Bonn.

Erhard Eppler (2009), Der Politik aufs Maul geschaut, Verlag J. H. W. Dietz Nachf., Bonn.

Eurostat, Statistische Datenbank der Europäischen Kommission, http://epp.eurostat.ec.europa.eu/portal/page/portal/statistics/search_database.

Eurydice (2008), Eurybase. The Infomation Database on Education Systems in Europa. The Education Sys-tem in Finland 2007/2008, http://eacea.ec.europa.eu/ressources/eurydice/eurybase/pdf/0_integral/FI_EN.pdf (zuletzt abgerufen am 1. Juli 2009).

Gøsta Esping-Andersen (1990), The Three Worlds of Welfare Capitalism, Princeton.

Gøsta Esping-Andersen (1998), Social Foundations of Postindustrial Economies, Oxford.

Gøsta Esping-Andersen (2002), Why We Need a New Welfare State, Oxford.

Christine Färber, Ulrike Spangenberg, Barbara Stieg-ler (2008), Umsteuern: gute Gründe für ein Ende des

Ehegattensplittings, Friedrich-Ebert-Stiftung (Hg.), Bonn 2009.

FDP (1997), Wiesbadener Grundsätze. Für die liberale Bürgergesellschaft, beschlossen auf dem Bundes-parteitag der F.D.P. am 24. Mai 1997 in Wiesbaden.

Friedrich-Ebert-Stiftung (Hg.) (2009a), Themenportal Frauen-Männer-Gender, www.fes.de/gender.

Friedrich-Ebert-Stiftung (2009b) (Hg.), Alter, Arbeit, Armut? Altersarmut von Frauen verhindern!, Ber-lin 2009.

Friedrich-Ebert-Stiftung (Hg.) (2009c), Zukunft des Gesundheitssystems. Solidarisch finanzierte Versor-gungssysteme für eine alternde Gesellschaft, Bonn.

Friedrich-Ebert-Stiftung (Hg.) (2006), Generationen-gerechtigkeit, Themenmodul der OnlineAkademie der FES, www.fes-online-akademie.de.

Sigmar Gabriel (2008), Links neu denken. Politik für die Mehrheit, München.

Steffen Ganghof (2004), Wer regiert in der Steuerpo-litik? Einkommensteuerreform zwischen internatio-nalem Wettbewerb und nationalen Verteilungskon-flikten, Frankfurt am Main.

Philipp Genschel (2003), Globalisierung als Problem, als Lösung und als Staffage, in: Gunther Hellmann, Klaus Dieter Wolf, Michael Zürn (Hg.), Die neuen inter-nationalen Beziehungen – Forschungsstand und Per-spektiven in Deutschland, Baden-Baden, S. 429–464.

Ewout van Ginneken, Reinhard Busse, Christian A. Gericke (2006), Das neue Krankenversicherungssys-tem in den Niederlanden: erste Erfahrungen mit der Mischung aus Kopfpauschalen, Bürgerversicherung und einem zentralen Fonds, in: Gesundheits- und Sozialpolitik 60 (7/8), S. 10–18.

Stefan Gosepath (2004), Gleiche Gerechtigkeit, Frank-furt am Main.

Stefan Greß (2009), Mit gleichen Rahmenbedin-gungen zu einem fairen Wettbewerb im Gesund-heitssystem: zur Notwendigkeit einer einheitlichen Wettbewerbsordnung auf dem deutschen Kranken-versicherungsmarkt, WISO direkt, Friedrich-Ebert-Stiftung (Hg.), Bonn.

Stefan Greß und Jürgen Wasem (2008), Auswirkun-gen des Gesundheitsfonds und Optionen zur Wei-terentwicklung, Policy Paper für die Hans-Böckler-Stiftung, Fulda/Essen.Stefan Greß, Maral Manouguian, Jürgen Wasem (2006),

152

Krankenversicherungsreform in den Niederlanden: Vor-bild für einen Kompromiss zwischen Bürgerversicherung und Pauschalprämie in Deutschland?, Studie im Auftrag der Hans-Böckler-Stiftung, Düsseldorf.

Gerd Grözinger (2007), Hochsteuerland Deutschland? Langlebiger Mythos, problematische Folgen, in: Inter-vention 4 (1), S. 28–39.

Hamburger Programm (2007), Grundsatzprogramm der Sozialdemokratischen Partei Deutschland, beschlossen auf dem Hamburger Bundesparteitag der SPD am 28. Oktober 2009.

Health Consumer Powerhouse/Frontier Centre for Public Policy (Hg.) (2008), Euro-Canada Health Con-sumer Index 2008, FC Policy Series No. 38, Brüssel.

Christoph Heine, Heiko Quast, Heike Spangenberg (2008), Studiengebühren aus der Sicht von Studien-berechtigten. Finanzierung und Auswirkungen auf Studienpläne und -strategien, HIS: Forum Hochschule 15/2008, Hannover.

Stephen Holmes und Cass R. Sunstein (1999), The Cost of Rights. Why Liberty Depends on Taxes, New York.

Stefan Homburg (2000), Allgemeine Steuerlehre, München.

Ellen M. Immergut, Karen M. Anderson, Isabelle Schulze (Hg.) (2007), The Handbook of West Euro-pean Pension Politics, Oxford.

Joachim Jaudas, Hans Gerhard Mendius, Petra Schütt, Manfred Deiß, Judit Miklos (2004), Handwerk – nicht mehr Ausbilder der Nation? Übergangsprobleme von der handwerklichen Ausbildung ins Beschäftigungs-system, München.

Franz-Xaver Kaufmann (2003), Sozialpolitisches Den-ken, Frankfurt am Main.

Wolfgang Kersting (2000), Politische Philosophie des Sozialstaats, Weilerswist.

Wolfgang Kersting (2001), Suffizienz, Ermöglichung, Kompensation. Ziele der Verteilungsgerechtigkeit, in: Peter Koller (Hg.), Gerechtigkeit im politischen Diskurs, Wien. S. 89-122.

Martina Klein und Klaus Schubert (2006), Das Politi-klexikon, 4., aktualisierte Aufl., Verlag J. H. W. Dietz Nachf., Bonn.

Sascha Kneip (2003), Die sozialphilosophischen Grundlagen des demokratischen Wohlfahrtsstaats, in: Welttrends 39, S. 11–29.

Hagen Kühn und Sebastian Klinke (2006), Perspek-tiven einer solidarischen Krankenversicherung, in: Jürgen Kocka (Hg.), Zukunftsfähigkeit Deutschlands. Sozialwissenschaftliche Essays, WZB-Jahrbuch 2006, Berlin, S. 179–202.

Lesebuch 1: Grundlagen der Sozialen Demokratie, Tobias Gombert u. a. (2008), Lesebücher der Sozialen Demokratie, Band 1, Friedrich-Ebert-Stiftung, Bonn.

Lesebuch 2: Wirtschaft und Soziale Demokratie, Simon Vaut u. a. (2009), Lesebücher der Sozialen Demokratie, Band 2, Friedrich-Ebert-Stiftung, Bonn.

Stephan Lessenich (Hg.) (2003), Wohlfahrtsstaatliche Grundbegriffe, Frankfurt am Main/New York.

Stephan Lessenich (2009), Das Grundeinkommen in der gesellschaftspolitischen Debatte, Friedrich-Ebert-Stiftung (Hg.), Bonn.

Burkart Lutz (1989), Der kurze Traum immerwähren-der Prosperität. Eine Neuinterpretation der industriell-kapitalistischen Entwicklung im Europa des 20. Jahr-hunderts, Frankfurt am Main/New York.

Gerhard Mackenroth (1952), Die Reform der Sozialpo-litik durch einen deutschen Sozialplan, in: Schriften des Vereins für Socialpolitik NF, Band 4, Berlin, S. 39–48.

Thomas Meyer [Siegen] (1992), Modernisierung der Privatheit: Differenzierungs- und Individualisierungs-prozesse des Famillienzusammenlebens, Opladen.

Thomas Meyer [Siegen] (2006), Private Lebensformen im Wandel, in: Rainer Geißler (Hg.), Die Sozialstruktur Deutschlands. Zur gesellschaftlichen Entwicklung mit einer Bilanz zur Vereinigung, Wiesbaden, S. 331–357.

Thomas Meyer [Dortmund] (2005), Theorie der Sozi-alen Demokratie, 1. Aufl., Wiesbaden.

Thomas Meyer [Dortmund] (2006), Praxis der Sozialen Demokratie, 1. Aufl., Wiesbaden.

Thomas Meyer [Dortmund] (2009), Soziale Demokra-tie: eine Einführung, Wiesbaden.

Thomas Meyer [Dortmund] und Nicole Breyer (Mitarbeit) (2005), Die Zukunft der Sozialen Demokratie, Bonn.

David Miller (2008), Soziale Gerechtigkeit, Frankfurt am Main/New York.

Liam Murphy und Thomas Nagel (2002), The Myth of Ownership: Taxes and Justice, Oxford.National Health Service (2009): About the NHS

153

http://www.nhs.uk/nhsengland/aboutnhs/pages/About.aspx (zuletzt abgerufen am 22. April 2009).

Herbert Obinger und Peter Starke (2007), Sozialpo-litische Entwicklungstrends in OECD-Ländern 1980–2001: Konvergenz, Divergenz und Persistenz, in: Poli-tische Vierteljahresschrift (Sonderheft 38), S. 470–495.

OECD (2006), Starting Strong II: Early Childhood Edu-cation and Care, Paris.

OECD (2007a), Pension at a Glance. Public Policies across OECD Countries, Paris.

OECD (2007b), PISA-2006-Datenband, Tabelle 6.1c (Tabelle 6.2c), Mean score, variation and gen-der differences in student performance on the rea-ding (mathematics), scale, http://www.oecd.org/dataoecd/31/0/39704446.xls (zuletzt abgerufen am 1. Juli 2009). OECD (2007c), PISA-2006-Datenband, Tabelle 4.4c, Relationship between student performance in science and the PISA index of economic, social and cultural status (ESCS) for PISA 2000, PISA 2003 and PISA 2006, http://www.oecd.org/dataoecd/30/62/39704344.xls (zuletzt abgerufen am 1. Juli 2009).

OECD (2008a), Revenue Statistics 1965–2007, Paris.

OECD (2008b), Growing Unequal? Income Distribution and Poverty in OECD Countries, Paris.

OECD (2008c), Factbook. Economic, Environmental and Social Statistics, Paris.

OECD (2008d), Health Data 2008. How Does the United Kingdom Compare?, http://www.oecd.org/dataoecd/46/4/38980557.pdf (zuletzt abgerufen am 1. Juli 2009).

OECD (2008e), OECD HEALTH DATA, Version Decem-ber 08, Public Expenditure on Health Care in % of GDP, http://www.ecosante.org/index2.php?base=OCDE&langs=ENG&langh=ENG (zuletzt abgerufen am 1. Juli 2009).

OECD (2008f), Education at a Glance, OECD Indi-cators, Paris.

OECD (2009), Society at a Glance 2009: OECD Social Indicators, Tabelle SS6.2, Age of labour force exit, Paris, http://dx.doi.org/10.1787/550222773834.

Robert Paquet und Wolfgang Schroeder (2009), Im Haifischbecken. Die Zukunft des „experimentellen Regierens“: das Beispiel der Gesundheitsreform 2007, in: Berliner Republik 2/2009, S. 56–63.

Alexander Petring und Christian Henkes (2007), Die Zukunftsfähigkeit des deutschen Sozialstaats, in: Jür-gen Kocka (Hg.), Die Zukunftsfähigkeit Deutschlands, WZB-Jahrbuch 2006, Berlin, S. 47–70.

Mathias Platzeck (2007), Das Leitbild des Vorsorgen-den Sozialstaats, in: Kurt Beck und Hubertus Heil (Hg.), Soziale Demokratie im 21. Jahrhundert, Lesebuch zur Programmdebatte der SPD, Berlin, S. 228–232.

Ulrich K. Preuß (1990), Verfassungstheoretische Über-legungen zur normativen Begründung des Wohl-fahrtsstaates, in: Christoph Sachße und H. Tristram Engelhardt (Hg.), Sicherheit und Freiheit. Zur Ethik des Wohlfahrtsstaates, Frankfurt am Main, S. 106–132.

Gerhard Ritter (1991), Der Sozialstaat, München.

Thomas Rixen (2008), The Political Economy of Inter-national Tax Governance, Basingstoke.

Robert Koch-Institut (Hg.) (2005), Gesundheit im Alter, Gesundheitsberichterstattung des Bundes, Heft 10, Berlin.

Dani Rodrik (1998), Why Do More Open Economies Have Bigger Governments?, in: Journal of Political Economy 106, S. 997–1032.

Thomas M. Scanlon (2005), Political Equality/Politische Gleichheit, Essen.

Fritz W. Scharpf (1999), Regieren in Europa: Effektiv und demokratisch?, Frankfurt am Main.

Fritz W. Scharpf (2000), The Viability of Advanced Wel-fare States in the International Economy, in: Journal of European Public Policy 7, S. 190–228.

Günther Schmid (2008), Von der Arbeitslosen- zur Beschäftigungsversicherung. Wege zu einer neuen Balance von individueller Verantwortung und Solida-rität durch eine lebenslauforientierte Arbeitsmarktpo-litik, Friedrich-Ebert-Stiftung (Hg.), Bonn

Markus Schneider, Uwe Hofmann, Aynur Köse, Peter Biene, Thomas Krauss (2007), Indikatoren der OMK im Gesundheitswesen und der Langzeitpflege. Gutachten für das Bundesministerium für Gesundheit, Kempten.

Erika Schulz und Anke Hannemann (2007), Bevöl-kerungsentwicklung in Deutschland bis 2050: Nur leichter Rückgang der Einwohnerzahl?, DIW Wochen-bericht Nr. 47/2007, Berlin.

Sekretariat der Ständigen Konferenz der Kultusminister der Länder in der Bundesrepublik Deutschland (KMK) (Hg.) (2009), Allgemeinbildende Schulen in Ganztags-

154

form in den Ländern der Bundesrepublik Deutschland. Statistik 2003–2007, Bonn.

Joel Slemrod und Jon Bakija (2004), Taxing Oursel-ves. A Citizen‘s Guide to the Great Debate over Tax Reform, Cambridge.

Adam Smith (1978 [1776]), Der Wohlstand der Nati-onen, München.

Heike Solga (2008), Wie das deutsche Schulsystem Bildungsungleichheiten verursacht, WZBrief Bildung 01, http://www.wzb.eu/publikation/pdf/WZbriefBil-dung200801_solga.pdf (zuletzt abgerufen am 1. Juli 2009).

Rudolf Speth (2004), Die politischen Strategien der Ini-tiative Neue Soziale Marktwirtschaft, Studie im Auftrag der Hans-Böckler-Stiftung, Düsseldorf.

Statistisches Bundesamt (2005), Hochschul-Standort Deutschland 2005, Wiesbaden.

Statistisches Bundesamt (2008a), Pressemitteilung des Statistischen Bundesamtes Nr. 305 vom 25. August 2008, Wiesbaden.

Statistisches Bundesamt (2008b), Familienland Deutschland. Tabellenanhang zur Pressekonferenz vom 22. Juli 2008, http://www.destatis.de/jetspeed/portal/cms/Sites/destatis/Internet/DE/Presse/pk/2008/Familienland/Familienland__Uebersicht,templateId=renderPrint.psml#Wechsel%20zur%20Pressekonferenz

Statistisches Bundesamt (2008c), Hochschulen auf einen Blick. Ausgabe 2008, Wiesbaden.

Statistisches Bundesamt (2009a), Genesis-Online-Datenbank, https://www-genesis.destatis.de/gene-sis/online/.

Statistisches Bundesamt (2009b), Arbeitsmark. Erwerbstätige im Inland nach Wirtschaftssektoren. Deutschland, http://www.destatis.de/jetspeed/portal/cms/Sites/destatis/Internet/DE/Content/Statistiken/Zeitreihen/LangeReihen/Arbeitsmarkt/Content75/lrerw13a,templateId=renderPrint.psml (zuletzt abge-rufen am 1. Juli 2009).

Statistisches Bundesamt (2009c), Private Schulen – Schuljahr 2007/2008, Fachserie 11, Reihe 1.1, 2007/2008, Wiesbaden.

Franz-Josef Stegmann und Peter Langhorst (2005), Geschichte der sozialen Ideen im deutschen Katholizis-mus, in: Helga Grebing (Hg.), Geschichte der sozialen Ideen in Deutschland. Sozialismus – Katholische Sozi-allehre – Protestantische Sozialethik. Ein Handbuch, 2. Aufl., Wiesbaden, S. 599–862.

Duane Swank (2002), Global Capital, Political Ins-titutions, and Policy Change in Developed Welfare States, Cambridge.

Wolfgang Thierse (2005), Zur Begrüßung: Gleichheit und soziale Gerechtigkeit, in: Thomas M. Scanlon (Hg.), Politische Gleichheit, Essen, S. 11–16.

Suanne Uhl und Thomas Rixen (2007), Unternehmens-besteuerung europäisch gestalten – mitgliedstaatliche Handlungsspielräume gewinnen, Gutachten für die Friedrich-Ebert-Stiftung, Bonn.

U.S. Department of Education (Hg.) (2005), Education in the United States. A Brief Overview, www.ed.gov/about/offices/list/ous/international/edus/overview.doc (zuletzt abgerufen am 1. Juli 2009).

Verband Alleinerziehender Mütter und Väter (2008), Statistische Informationen. Allgemeine Entwicklung, 07/08, Berlin.

Björn Wagner (2009), Das Grundeinkommen in der deutschen Debatte. Leitbilder, Motive und Interessen, Friedrich-Ebert-Stiftung (Hg.), Bonn.

Uwe Wagschal (2001), Deutschlands Steuerstaat und die vier Welten der Besteuerung, in: Manfred G. Schmidt (Hg.), Wohlfahrtsstaatliche Politik. Ins-titutionen, politischer Prozess und Leistungsprofil, Opladen. S. 124-160.

Anke Walendzik (2009), Finanzierungsalternativen im Gesundheitswesen. Kurzgutachten, Friedrich-Ebert-Stiftung (Hg.), Bonn.

Michael Walzer (2006), Sphären der Gerechtigkeit. Ein Plädoyer für Pluralität und Gleichheit, Frankfurt am Main/New York.

Oliver Wendell Holmes Jr (1927), Compañia General de Tabacos de Filipinas v. Collector of Internal Reve-nue, 275 U.S. 87, 100 (1927), (Holmes, J., dissenting), opinion published November 21, 1927.

WHO (2006), Gesundheit im Schlaglicht, Deutschland 2004, Kopenhagen.

155

PREPORUKA LITERATURE

Narednu preporuku literature upućujemo svima koji žele da se bave temama

socijalne države i socijaldemokratije i mimo ove čitanke.

Čitanke socijaldemokratije__________________________________________________________

Gombert, Tobias:

Čitanka 1: Osnove socijaldemokratije

2008.

Politička akademija Fondacije Fridrih Ebert.

(ISBN: 978-3-89892-951-6)

Čime može i treba da se odlikuje politika XXI veka koja se

obavezala na socijaldemokratiju? Na kojim vrednostima

se temelji socijaldemokratija, koji su njeni ciljevi i kako ona

može praktično da se ostvaruje? Odgovorima na ova pitanja približava se čitanka

Osnove socijaldemokratije u teoretskom, u praktičnom smislu i na kraju i putem

poređenja između različitih modela zemalja i društava. U njoj se neće pronaći

jednostavni i nepromenljivi odgovori, ali ona zato nudi kompas i orijentaciju u

odnosu na neke odgovore i na nova pitanja.

Vaut, Simon:

Čitanka 2: Ekonomija i socijalna demokratija

2009.

Politička akademija fondacije Fridrih Ebert.

(ISBN: 978-3-86872-040-2)

Kako može da izgleda uspešna moderna ekonomska

politika socijaldemokratije koja uvažava određene

vrednosti? Na koje teorije može da se poziva ekonomska

politika, a koje se oslanjaju na vrednosti poput slobode, pravde i solidarnosti?

Na kojim principima ona počiva? I pre svega: kako može praktično da se ostvari?

Čitanka Ekonomija i socijalna demokratija ulazi u trag ovim pitanjima. Važnu

ulogu, pri tome, igra učenje britanskog ekonomiste Džona Mejnarda Kejnza (John

Maynard Keynes). U ekonomski mutnim vremenima, u kojima se mnogi kreću

samo onom brzinom koju im dopušta daljina do koje seže njihov pogled, utoliko

je važnije uveriti se u sopstveni (ekonomsko-) politički kurs.

Grundlagen der Sozialen Demokratie

Tobias Gombert u .a.

LESEBUCH DER SOZIALEN DEMOKRATIE 1

LES

EB

UC

H D

ER

SO

ZIA

LEN

DE

MO

KR

AT

IE 1

Gru

nd

lag

en

de

r S

oz

iale

n D

em

ok

rati

e

Wirtschaft und Soziale Demokratie

Simon Vaut u. a.

LESEBUCH DER SOZIALEN DEMOKRATIE 2

LES

EB

UC

H D

ER

SO

ZIA

LEN

DE

MO

KR

AT

IE 2

Wir

tsch

aft

un

d S

oz

iale

De

mo

kra

tie

156

Modul „Socijalna

demokratija“

onlajn-akademije

Koji su koreni i

vred osti socijalne

demokratije?

Koje su bile njene

karakteristike ranije,

a koje su danas?

Kako može da

izgleda praktična

politika, koja je

sprovodiva s obzirom

na nove izazove

poput globalizacije

i demografskih

promena? Tako glase

pitanja kojima se bavi

modul „Socijalne

demokratije“ onlajn-

akademije Fondacije

Fridrih Ebert. Pored

brojnih, između

ostalih, o osnovama,

oblastima delovanja

i akterima socijalne

demokratije, ona

nudi i opširan glosar

kao i materijale za

učenje.

www.fes-online-

akademie.de

Osnove__________________________________________________________

Mejer, Tomas:

Teorija socijaldemokratije. 2005.

Izdavač: VS Verlag für Sozialwissenschaften. (ISBN: 978-3-531-14612-6)

U današnjem globalizovanom svetu, dve snage se bore za uticaj: liberalistička

demokratija i socijaldemokratija. Tomas Mejer ovde utvrđuje teoretske osnove

jedne politike socijaldemokratije, u kojoj se ne shvataju ozbiljno samo građanska

i politička osnovna prava i slobode već i osnovna socijalna i ekonomska prava

svakog čoveka.

Mejer, Tomas:

Praksa socijaldemokratije. 2005.


Ovo izdanje prezentuje aktuelne kvalitetne studije o zemljama od strane vodećih

stručnjaka iz te oblasti iz vizure teorije socijaldemokratije, koje izlaže Tomas Mejer.

Ispituju se Švedska, Japan, Nemačka, Velika Britanija, Holandija i SAD. Predstavlja

se i novi indeks za merenje socijaldemokratije.

Mejer, Tomas (u saradnji sa Nikol Brejer):

Budućnost socijaldemokratije. 2005.

Politička akademija Fondacije Fridrih Ebert. (ISBN: 3-89892-315-0)

U ovoj publikaciji sažimaju se najvažniji podaci iz „Teorije socijalne demokratije“

i „Prakse socijaldemokratije“.

Socijaldemokratija u Nemačkoj__________________________________________________________

Albers, Detlev / Nahles, Andrea:

Levičarski moduli programa. Podsticaji za razmišljanje Hamburškog

programa partije SPD. 2007.

Izdavač: Vorwärts Verlag. (ISBN: 978-3866020207)

Članovi programske komisije SPD i SPD iz federalnih jedinica, u ovoj knjizi objavljuju

priloge o temama poput politike prema tržištu rada, socijalne politika i sve do

energetske politike, politike prema Evropi i međunarodne politike. Zamišljeni kao

doprinosi debati o novom programu o načelima, ovi tekstovi i nakon usvajanja

Hamburškog programa otkrivaju još uvek zanimljive uvide.

157

Placek, Matias / Štajnbrik, Per / Štajnmajer, Frank-Valter (Izdv):

Na visini vremena.

Socijaldemokratija i napredak XXI veku. 2007.

Izdavač: Vorwärts Verlag. (ISBN: 978-3-86602-629-2)

Vili Brant je opominjao svoju stranku da treba da bude na visini vremena ako želi

da postigne nešto što je dobro. Ovom knjigom, izdavači žele ponovo da pokrenu

debatu o pitanju, na koji način SPD može da pretoči svoje vrednosti poput slobode,

pravde i solidarnosti u novu progresivnu politiku koja se zalaže za socijalni uspon,

za veće životne šanse i za socijalnu državu koja deluje preventivno. Ova zbirka

nastala je za vreme trajanja debate o novom programu o načelima.

Bek, Kurt / Heil, Hubertus (Izdv.):

Socijaldemokratija u XXI veku.

Čitanka uz debatu o programu SPD. 2007.

Izdavač: Vorwärts Verlag. (ISBN: 978-3-86602-525-7)

I izdavači ove publikacije zajedno sa drugim autorkama i autorima u okviru

debate o programu posvetili su se važnim zadacima za budućnost: Kako i sa

kime uređujemo globalizaciju? Kuda ide Evropa? Kako ćemo ostati demokratija?

Kako naša ekonomija može da raste, a da pri tome rešava i socijalne i ekološke

probleme budućnosti? Gde se stvaraju novi poslovi i šta može da učini socijalna

država koja deluje preventivno? Da li će nam uspeti energetski zaokret? Kako

izgleda politički savez za socijaldemokratiju našeg doba?

Gabriel, Sigmar:

Novi način razmišljanja levice. Politika za većinu. 2008.

Izdavač: Piper Verlag. (ISBN: 978-3-492-05212-2)

Zigmar Gabrijel izlaže politički nacrt, koji prikazuje novi način razmišljanja levice i

pruža izlaz iz fatalne zamke: ili da se omekša do te mere da izgubi prepoznatljivost,

ili da ponovo zapadne u prevaziđene obrasce stare levice. Po njemu, većine

proističu iz političkih sadržaja, a ne iz puke aritmetike moći i beskrajnih debata

unutar koalicije. On traži povratak ka politici, koja predstavlja nešto drugo od

beskonačnih igara moći i debata o personalnim rešenjima.

158

Epler, Erhard:

Odmeriti svaku reč politike. Mali rečnik za javnu upotrebu jezika. 2009.

Izdavač: Verlag J. H. W. Dietz Nachf. (ISBN 978-3-8012-0397-9)

U političkim debatama, jezik se često štrapacira, iskrivljuje, a često i zloupotrebljava.

Sa preciznošću koja to razotkriva i uspešnim poentama, Erhard Epler piše o

pojmovima koje koriste politika i javnost, da bi nametnule određena mišljenja,

da bi maskirale određene činjenice i razotkrile protivnike. Ko ih čuje trebalo bi

da bude kritičan! Elite, eksperti, pravda, faktori uspeha, mera, zavist, savest ili

ideologija spadaju u stalni repertoar nedeljnih govora, intervjua, govora pred

parlamentom ili glavnih članaka u medijima. Ali, kakve namere ili shvatanja stoje

iza takvih reči? Bivši savezni ministar, poslanik u saveznom parlamentu iz redova

SPD, germanista i profesor Erhard Epler dugi niz godina je skupljao iskustva sa

političkom upotrebom jezika. On vešto razotkriva njihov prvobitni sadržaj i uzima

na zub njegove promene.

Socijalna država__________________________________________________________

Merkel, Wolfgang / Egle, Christoph / Henkes, Christian / Ostheim, Tobias / Petring,

Alexander:

Mogućnosti reformisanja socijaldemokratije. Izazovi i bilansi politika

vlada u Zapadnoj Evropi. 2005.


Krajem devedesetih godina prošlog veka, socijaldemokratske vlade učestvovale

su u vlasti u većini zemalja Evropske unije. Koliko su te različite stranke bile

uspešne u pogledu reformskih politika koje su vodile? Da li su sledile jedinstveni

treći put? Na osnovu iscrpnih studija o zemljama, analiziraju se i ocenjuju politike

socijaldemokratije u Nemačkoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji, Holandiji, Švedskoj

i Danskoj.

Bol, Fridhelm / Kruke, Anja (Izdv):

Socijalna država u krizi. Nemačka u međunarodnom poređenju. 2008.

Izdavač: Verlag J. H. W. Dietz Nachf. (ISBN 978-3-8012-4185-8)

Ova knjiga pruža uvid u istorijski razvoj socijalne države u Nemačkoj u svetlu

današnjih problema. U poređenju sa drugim državama u Evropi, posmatra se

manevarski prostor za delovanje socijalne države u celini, a analiziraju se i njeni

159

pojavni oblici u specifičnim oblastima kao što je zdravstvo, obrazovna politika

i penziono osiguranje, dok se osvetljavaju i nadređena pitanja, kao na primer

semantika krize.

Kocka, Jirgen (Izdv):

Opstanak Nemačke u budućnosti. Socijalno-naučni eseji. WZB-godišnjak.

2006.

Izdavač: Edition Sigma. (ISBN 978-3-89404-086-4)

Strukturne prepreke, reformske šanse i mogući scenariji budućnosti nalaze se u

centru pažnje godišnjaka 2006 Naučnog centra u Berlinu za socijalna istraživanja.

Prilozi se između ostalogbave demografijom, sistemima socijalnog obezbeđenja,

nejednakošću, radom, migracijom, spoljnom politikom, razvojem demokratije,

industrijom i inovacijama kao i potencijalom fiskalnog delovanja. Iako se Nemačka

nalazi u centru pažnje ovog interesovanja, ipak se ni u jednom prilogu ne izostavlja

pogled na druga moderna društva. I putem ovih poređenja daju se odgovori na

pitanje, u kojoj su meri sadašnje teškoće i one koje se očekuju vezane za započeti

put i koji specifični istorijski razvoj je doprineo postojanju današnje situacije.

Butervage, Kristof:

Kriza i budućnost socijalne države. 3., prošireni tiraž. 2006.


Često se govori o krizi socijalne države, ali, da li je zaista reč o krizi socijalne države,

ili samo ona postaje glavni element koji snosi posledice jednog razvoja, čiji uzroci

se kriju na sasvim drugim mestima? Ova knjiga razjašnjava o kojim činjenicama

i kontroverzama je reč kada se vodi ova diskusija. Ova knjiga nudi široki fond

materijala i argumenata svima koji traže dobre socijalne i ekonomske razloge

protiv razgradnje socijalne države.

160

O AUTORIMA

Dr Marijus R. Buzemajer (*1978) od 2006. godine je naučni saradnik u institutu

za istraživanje socijalnih nauka Max Planck u Kelnu. Prethodno je studirao političke,

ekonomske, pravne i upravne nauke na univerzitetima u Harvardu i Hajdelbergu. U

okviru svog istraživačkog rada bavi se pitanjima obrazovne, ekonomske i socijalne

politike u zapadnim industrijskim zemljama.

Johen Dam (*1981) je referent u Političkoj akademiji Fondacije Fridrih Ebert. On

je u Minsteru i Malagi studirao političke nauke, komunikologiju i javno pravo.

Eva Fleken (*1983) je referentkinja za unutrašnju politiku poslanika u Bundestagu

Zigmunda Ermana, a u okviru svoje doktorske disertacije radi na komunikološkoj

kritici teorije feminizma. U Minsteru i Beču je studirala komunikologiju, sociologiju

i ekonomiju.

Tobias Gombert (*1975) radi na organizaciji seminara za savete zaposlenih. Pored

toga se angažuje i kao predavač na seminarima i radionicama o komunikacijama i

teoriji. Od 2003 do 2005 bio je zamenik Saveznog predsednika Mladih socijalista,

od 2005–2007. godine član je saveznog predsedništva Mladih socijalista. U tom

periodu učestvovao je u uređivanju škole Mladih socijalista. Od 2007. godine

predavač je u Akademiji socijaldemokratije. Glavni je autor izdanja „Osnove

socijalne demokratije“. Dosadašnji naučni radovi pisani su na teme Žan-Žak Ruso

o marksističkoj teoriji i o filozofiji morala.

Dr Kristijan Krel (*1977) je saradnik Fondacije Fridrih Ebert i u njoj je zadužen za

Akademiju socijaldemokratije. Studirao je politikologiju, istoriju, ekonomske nauke

i sociologiju na univerziteta u Zigenu i na University of York. Doktorirao je 2007.

godine iz političkih nauka na temu politike prema Evropi u SPD, u laburističkoj

stranci i u stranci „Parti Socialiste“.

Knut Lambertin je dipl. politikolog (*1970) i politički sekretar pri Saveznom pred-

sedništvu Nemačkog udruženja sindikata. Studirao je politikologiju, uporedne

nauke o religiji, nauke o vaspitanju kao i javno pravo na Univerzitetu u Bonu i Slo-

bodnom univerzitetu u Berlinu.

Diana Ognjanova (*1981) je naučna saradnica u oblasti menadžmenta u

zdravstvu na Tehničkom univerzitetu u Berlinu. Studirala je Public Policy u Hertie

School of Governance u Berlinu i pohađala studije jezika, ekonomije i kulture na

Univerzitetu u Pasauu.

Aleksander Petring (*1976) je naučni saradnik u Naučnom centru za socijalna

istraživanja u Berlinu (WZB). Studirao je u Hajdelbergu politikologiju, ekonomiju

i filozofiju. Doktorirao je na Humboltovom univerzitetu u Berlinu 2007. godine

na temu reformskih aktivnosti država blagostanja. Kao predavač na Akademiji

socijaldemokratije rukovodi seminarima na temu socijalne države.

Dr Tomas Riksen (*1974) je naučni saradnik u Naučnom centru za socijalna

istraživanja u Berlinu (WZB) i predaje na univerzitetima u Berlinu, Potsdamu

i Lucernu. Studirao je u Bonu, Hamburgu, Parizu i An Arboru politikologiju i

ekonomiju i bio je naučni saradnik u posebnoj istraživačkoj oblasti promene

državnosti na Univerzitetu Jacobs University u Bremenu, gde je 2007. godine

doktorirao. Od 2006. do 2007. godine bio je referent jedne poslanice u nemačkom

Saveznom parlamentu. Težište njegovog istraživačkog rada je međunarodna i

uporedna politička ekonomija.

1. Osiguranje zaposlenja(str. 70, str. 102)

2. Osiguranje građana(str. 70, str. 73, str. 75, str. 123, str. 133)

3. Princip jednakih šansi(str. 14, str. 25, str. 70,str. 76, str. 98, str. 101,str. 128, str. 140)

4. Demografske promene(str. 55, str. 105)

5. Sloboda i pravo na nju(str. 4, str. 11, str. 15 )

6. Pravda između generacija(str. 17)

7. Pravda(str. 14, str. 28, str. 79,str. 97, str. 110,str. 128, str. 141)

8. Pravda između polova(str. 16, str. 18, str. 22)

9. Globalizacija (str. 47)

10. �Pristup�životnih�situacija (Gerhard Vajser) (str. 19)

11. Solidarnost (str. 6, str. 69)

12. Socijaldemokratija (str. 8, str. 27, str. 42, str. 60, str. 67, str. 93, str. 104, str. 119,str. 133, str. 147)

13. Socijalne promene(str. 57)

14. Oblici�socijalnih�država(str. 31)

15. Princip�socijalne�države(str. 8, str. 24)

16. Strukturne promene u privredi i radu(str. 51)

17. Participacija(str. 7, str. 10, str. 18,str. 42, str. 67, str. 71,str. 133, str. 147)

18. Princip preraspodele(str. 56, str. 105 f., str. 124)

19. Preraspodela(str. 11, str. 14, str. 32, str. 61, str. 78, str. 90, str. 97, str. 111, str. 133)

20. �Socijalna�država�koja�deluje preventivno(str. 10, str. 43, str. 69, str. 134)

Dvadeset�važnih�pojmova:

So

ciJ

ald

em

ok

ra

tS

ka

Čit

an

ka

3S

oci

jaln

a d

rža

va

i s

oci

jald

em

ok

rati

ja

ISBN 978-86-83767-39-7

Politici je potrebna jasna orijentacija. Samo onaj ko je u stanju da jasno navede

ciljeve svog delanja, može da ih ostvari i da oduševi njima i druge. I zato ova čitanka

Socijalna država i socijaldemokratija postavlja pitanja: kakva veza postoji između soci-

jalne države i socijaldemokratije? Šta znači pravda u socijalnoj politici? Kakvu ulogu

igraju osnovne vrednosti i osnovna prava u konkretnim političkim oblastima?

Teme ove čitanke orijentišu se prema seminarima Akademije za socijaldemokratiju.

Seminari Akademije Fondacije Fridrih Ebert namenjeni su svima koji su zainteresovani

da se društveno angažuju i aktivno učestvuju u svetu politike.

Dodatne informacije o Akademiji: www.fes-soziale-demokratie.de

aleksander petring s socijalna država i s · pdf fileisbn 978-86-83767-39-7 izdavač...

Documents