a dan je tako lepo počeo

1

Igor Radojčić A dan je...

Igor Radojčić

A dan je tako lepo počeo

2


© NOVOLI, Beograd, 2014.

Lektor: Dejan ArsenovskiKorektor: Lenčica Radojčić

Korice: Saša ŽivaljevićCrtež na naslovnoj strani: Luka Radojčić

Za izdavača: Igor Radojčić

Sva prava zadržana. Doštampavanje i objavljivanje u celosti kao i u segmentima

samo uz dozvolu izdavača.

3


A DAN JE TAKO LEPO POČEO

4


5


PREDGOVOR

Tekstovi i publikacije biviših fudbalskih sudija su duži niz godina, sada već i decenija, u Evropi i svetu redovna pojava. Konačno imamo priliku da pročitamo takav tekst i na srpskom jeziku, i to delo našeg, domaćeg autora. U pitanju je pionirski poduhvat, s ciljem da se osvetli i približi sudijski poziv, da dočara i predstavi one emocije koje ispunja-vaju sudije, šta je to što unosi nemir, čemu su posvećeni, o čemu razmišljaju, ali i mnoge druge detalje koje poznaju svi oni koji su kročili na teren kao sudije. Ova, po obimu nevelika, ali po svom značaju važna pub-likacija, nije običan tekst o suđenju, niti su u pitanju sećanja bivšeg sudije, nego se, po mom mišljenju, radi o priručniku, kao prvo, za mlade sudije, ali i za sve bivše i sadašnje sudije, zato što, verovatno, ne postoji osoba koja je pokušala, barem na kratko, da se bavi fudbalskim suđenjem, koja se neće prepoznati u nekoj od rečenica koje slede. Ovom knjigom otvorena je nova stranica u prezentovanju fudbalskog suđenja široj javnosti. Nadam se da će ona biti samo početak koja će drugima biti podstrek da rade na svom razvoju i usavršavanju, ali i da razmišljaju o svom doprinosu razvoju fud-balskog suđenja kod nas. Verujem da će svi ljubitelji sporta, fudbala nadasve, ali i šira publika, na osnovu ove publikacije moći da stekne sliku drugačiju od klasičnih stereotipa koji su egzistirali, koji nažalost

6


i dalje egzistiraju, kada su u pitanju fudbalske sudije i suđenje. Treba biti otvoren i pošten i reći da su ponekad i same sudije svojim postupcima kreirale i uklapale se u taj stereotip. Važno je da postoji način i ljudi koji će reći i pokazati da uvrežena mišljenja ne znače uvek istinu, niti jedan ili dva loša primera mogu da budu reprezenti cele grupe, usudio bih se da kažem i načina života. Voleo bih da publikovanje ovog teksta bude početak novog poimanja „ljudi u crnom”.

Milorad Mažić

7


Ovaj tekst namenjen je, pre svega, mladim sudijama i onima koji se tako osećaju, s ciljem da pruži kraći uvid u ono što ih očekuje na neizvesnom putu, koji ponekad zna da bude gorak i bolan, kojim su izabrali da idu. Želim da ih ohrabrim, da im kažem da je izbor pravi, da mogu da očekuju uspone i padove, da će biti smeha i radosti, ali i situacija kada će pomišljati da napuste i odbace poziv fud-balskog sudije, ali ako to zaista mnogo vole i veruju u sebe, neka nikada ne pomisle da odustanu. Autor

8


9


UVOD

Listam stare, crno-bele fotografije, na jednoj sudija, bela košulja, ogromna, dugačka kragna, šorc, više skraćene panta-lone, dugačke crne čarape, neizbežni brkovi, ozbiljan, spre-man da „deli pravdu“, da bude vrhovno božanstvo na terenu, kome igrači neće moći, niti smeti da se obrate, koga će sa strahopoštovanjem gledati. Zatim nailazim na fotografiju na kojoj je izašao iz sakoa i obukao nešto što bi trebalo da liči na sportsku opremu. Na njemu izgleda smešno, ne pristaje mu, zato što je sudija dežmekast, nazire se okrugli stomak ispod dresa, noge su mu jake, stubaste, jednostavno izgleda ogromno, neprikladno za funkciju koju će obavljati na terenu. Brkovi su ponovo tu, oni su simbol ozbiljnosti, strogoće, poštovanja pravi-la, oni unose mir na teren, oni su garant uspešnosti fudbalskog suđenja tog trenutka. Kod nas je postojao višedecenijski sindrom opstajanja prevaziđenog prototipa figure fudbalskog sudije. Nije bilo bitno da li je uspešan ili neuspešan, da li je mlad ili star. Pokušajmo da napravimo skicu tog modela, protipa, sudi-jskog arhetipa. Srednjih godina, bez određenog ili vrlo ne-jasnog zanimanja, interesovanja su mu površna (ako ih i ima), poznanstva (s onima sa vrha) prilično bliska, nikada se ne izjašnjava prvi, brzo razmišlja još brže donosi zaključke. Ako i ima neki talenat vešto ga skriva, uvek razmišlja šta će i gde će biti kada završi sudijsku karijeru, želi i čini sve da ta karijera traje što duže, i trudi se iz petnih žila da se nikada, baš nikada nikome ne zameri. Da li je to prava slika fudbalskog sudije? Da li javnost, još uvek, sudije vidi i doživljava na taj način? Verujem da možemo, znam da to već i radimo, drugačije. Bez

10


razmišljanja šta će ko da kaže i da li će se to nekome dopasti. Suđenje je misija, povereni zadatak od koga se ne može odstupiti. Neprekinuti niz stvaranja i kreativnosti. Bez imagi-nacije i talenta nema uspeha, ali pre svega, bez rada ne može se ni pomišljati na uspeh.

11


Počeci

„10. mart 1935: Utakmicu između BSK i S.K. Jugoslavije (3:2) sudio je slavni fudbaler dr Milutin Ivković- Milutinac. Pomoćnici su bili, takođe, poznati igrači Stevan Luburić i Nikola Grba Marjanović, brat mnogo poznatijeg Moše. Oni su odlično obavili posao, pošto zbog spora u Zboru sudija Beogradskog loptačkog podsaveza, nije imao ko da sudi. Iako je bio iskusan fudbaler dr. Ivković napravio je dve greške. Prvo, kada je podbacio loptu pošto ga je ona udarila jer nije znao da je sudija ‘vazduh’. Drugo, pošto je odata pošta uspomeni na blaženopočivšeg Kralja Aleksandra I, umesto da spusti loptu gde je igra prekinuta dr Ivković loptu je šutnuo u vis i viknuo - igraj. “ Kao što se vidi iz ove arhivske vesti nikada nije bilo lako biti fudbaski sudija. I u prošlosti je bilo sporova, i tada se grešilo, i tada su sudije bile opravdanje za sopstvene neuspeheili mete za iskaljivanje srdžbe i gneva. Da bih ilustrovao ovu tvrdnju poslužiću se još jednom arhivs-kom vešću: „10 mart 1940. godine: Na utakmici 13. kola Srpske lige između BSK i Jedinstva (5-3), igrač Jedinstva, Bane Sekulić, posle izjednačenja BSK na 3-3 udario je dva šamara sudiji Matiji Paženu. Sekulićev postupak izazvao je zaprepašćenje u javnosti. Kažnjen je sa dve godine neigranja.” Uveren sam da postoji razlika između reakcije i shvatanja ba-hatosti i huliganskog ponašanja nekada, i onoga što se dešava da-nas. Takav gest u savremenom svetu neće izazvati „zaprepašćenje javnosti”. Naviknuti smo na nasilje, više se na njega i ne osvrćemo, stoga svaki put kada se čuje za gest verbalnog ili fizičkog nasilja prema fudbalskim sudijama prvo se pomisli, a da nisu možda to i zaslužili? Šta mladog čoveka pokrene i usmeri ka tome da postane fud-

A dan je...

12


balski sudija? Ja sam, na primer, igrom slučaja pročitao vest u sportskom listu da se organizuje kurs za sudije i prijavio se. Želeo sam da vidim kako sve to izgleda, shvatio sam to kao izazov. Vreme prolazi, stičete iskustvo, pomalo i napredujete, sudite više lige i rangove, ponekada vam se pojavi ime u novinama, vrlo često pogrešno, slovo manje ili više u prezimenu, onda vas izveštač koji prati domaći klub oceni manjom ocenom smatrajući da ne zaslužujete veću ocenu zato što domaća ekipa nije pobedila. To vas rastuži, oneraspoloži, ali uprkos svemu idete napred. Na početku, važno je biti uporan i učiti. Koristiti svaku priliku da se nauči nešto novo. Sudija ne sme da se boji. To nije lako. Nije lako kada odlazite u nepoznatu sredinu, sudije koje imaju takvo iskustvo vrlo dobro znaju o čemu pričam. Sredinu koja nema izražene sportske vrednosti, koja želi da pobedi po svaku cenu, ne birajući sredstva, a vi ste jedina brana koja bi trebalo tim nesportskim stvarima da stane na put. Prepreka koja će želeti da primeni pravila, i neće dozvoliti da ta pravila budu prekršena. Neki pokleknu, rekao sam nije lako, ali većina je uporna, zna da primena pravila tog dana ili bilo kog drugog dana zavisi samo od tog mladog, tročlanog sudijskog tima, i da im niko neće zahvaliti na tome što su dosledni i uporni, ali oni nemaju nameru da od toga odustanu. Ponekad se dosta rizikuje, mislim pre svega na ličnu bezbed-nost, ali sudije neće odstupiti od svoje namere ni po koju cenu. Taj osećaj, da radite nešto ispravno, iako ima onih koji žele da vi to ne činite, zbog uskih i sebičnih interesa, ispunjava vas i donosi neizmerno zadovoljstvo. Ispravnost tog čina je nešto što će vam davati snagu da se bavite ovim pozivom i dalje. Nagrada neće stići, neće pisati o vama u novinama, neće vas hvaliti na radiju i televiziji, nećete dobiti plaketu, ali činjenica da iskreno i pošteno radite ono što volite najveća je nagrada za sav trud, i ponekad, strah koji ste pretrpeli.

Igor Radojčić

13


Organizacija

Prvi susret svakog budućeg sudije sa svim onim što ga očekuje ukoliko bude želeo da se bavi ovim pozivom vezan je za sudijsku organizaciju. Nekada je to bila sekcija, pa udruženje, menjali su se nazivi, menjali su se organizacione šeme, ali način ulaska u svet suđenja nije se previše menjao. Stidljivi odlazak u prostorije lokalnog fudbalskog saveza, na nečiji nagovor ili iz radoznalosti. To bi, uglavnom, bila priča većine sadašnjih i bivših sudija o sopstvenim počecima. U prvom trenutku sudijska organizacija novom, mladom sudi-ji izgleda kao nešto u čemu se ne može snaći, grupa ljudi koja se okuplja i stalno raspreda i prepričava jednu te istu temu. Priča se samo o fudbalu i suđenju, ali to čine starije, iskusnije sudije, koje već imaju svoje doživljaje, imaju svoju istoriju, imaju šta da kažu. Stoga, mladi sudija ulazi u organizaciju tiho, ne privlačeći pažnju, kao u biblioteku ili na predavanje na fakultetu, ne želi da preki-da autoritete koji besede, prenose znanje na mlađe. Vremenom, sticanjem iskustva, organizacija postaje neizbežno mesto sudi-jskog odrastanja. Svakodnevni odlasci, želja da se pokaže da je period inicijacije prošao, da se pokaže da postoji iskrena želja da se postane pravi sudija, da se ne radi samo o dečijoj, tinejdžerskoj radoznalosti. Želja da se podele prva iskustva, prva dešavanja, prva iskušenja. Mladi sudija to ne može deliti sa roditeljima ili prijateljima koji se ne bave suđenjem. Jedino mesto gde može da sretne vernike koji na pijedestal, na oltar stavljaju fudbal i suđenje, i kojima slušanje i pričanje doživljaja sa fudbalskih terena pred-stavlja liturgijski obred je organizacija. Sudijska organizacija. Vremenom mlade sudije postaju iskusnije, pa oni dočekuju mlađe kolege, pričaju im svoje priče, dogodovštine koje su čuli, i tako naš svet suđenja funkcioniše decenijama. Kada kažem naš, ne mislim samo na našu zemlju. Sudijska, kao i fudbalska, po-

A dan je...

14


rodica je globalna. Diljem naše planete postoje sudijske sekcije, udruženja, organizacije gde se ljudi okupljaju i na različitim jezic-ima, a opet za nas na jednom univerzalnom jeziku diskutuju na temu suđenja i fudbala. Iz razgovora sa mnogim kolegama iz inostranstva, znam da u svakoj organizaciji postoje dobre i manje dobre sudije, šaljivdžije, tvrdoglavci, nervozne sudije, tužne sudije, plašljive, koji uvek nešto zaboravljaju, ali je svima zajednička strast, manja ili veća, za fudbalskim terenom. U svemu tome važno je da postoji zdrav, stabilan i pravedan sistem, koji nikome neće oduzeti nadu i koji će svakome pružiti šansu. Nekada se sa suđenjem počinjalo u zrelim godinama života, premda ima i onih koji nikako da stignu do perioda zre-losti. Granica je počela da se spušta, iz godine u godinu, tako da danas u škole suđenja dolaze dečaci i devojčice koji još nisu pu-noletni. Možda se, ponekad, i preteruje u želji za instant uspehom i vrtoglavim napredovanjem, jer kao i u školskom obrazovanju, ne možete ići na fakultet ili doktorske studije ukoliko prvo ne završite osnovno obrazovanje i srednju školu. Znajući, kao što je rečeno, da u škole suđenja dolaze mladi ljudi, adolescenti, neki još uvek u pubertetu, veoma je važan prvi kontakt sa njima. Važan je da biti mladi ljudi prihvatili i shvatili suđenje na pravi način i zavoleli ga od samog starta, jer to što budu osetili i doživeli prvih dana ili sedmica u svojoj organizaciji to će sa sobom nositi zauvek. Važno je da im se pokaže, sopstvenim primerom ne rečima, povišenim tonovima ili neukusnim šalama, da je organizacija mesto na kome će naći prijatelje, fudbalske vernike, da će tu steći iskustvo, fudbalsko i životno, da je organizacija mesto na kome se cene ljudski kvaliteti i sportske vrednosti, i da će u organizaciji uvek naći one koji će biti spremni da ih saslušaju i da im svojim savetima pomognu.

Igor Radojčić

15


To su samo neki od razloga zašto je organizacija važna. Sigu-ran sam da sve sadašnje sudije ali i nove, koji će to tek postati, neće zaboraviti njenu ulogu i njen značaj.

A dan je...

16


Iščekivanje

Vrlo brzo, već nakon nekoliko prvih utakmica koje sudi-ja sudi stvara se blaga vrsta zavisnosti od fudbalskog terena i suđenja. Sudija više ne uživa samo u fudbalu nego gleda utak-micu drugim očima, očima sudije. Primećuju se detalji, važni i nevažni, koji do nedavno nisu bili primetni, koji su prolazli kraj nas, a da im nismo pridali nikakvu pažnju. Zatim slede čuvena delegiranja, tačnije određivanje sudi-ja za pojedinačnu utakmicu. Ranije su delegiranja sudijama bila dostavljana poštom.Sreda ili četvrtak prolazili su u ritmu poštara koji je trebalo da donese delegiranje na kućnu adre-su. Plava koverta sa pečatom fudbalskog saveza bila je toliko željena, iščekivana da se poštansko sanduče proveravalo i po nekoliko puta radi dobijanja konačne presude – da li je neko angažovan za vikend i ako jeste koja je destinacija u pitanju. Imenica destinacija pomalo je ironična ako se uzme u obzir da sudije početnici, u najboljem slučaju, mogu da sude u blizini svog mesta, u selima ili naseljima za koja je malo ko čuo ili u njima bio, a koja predstavljaju pravo iskušenje za mlade sudije. Oni koji su bili lukaviji prihvatili bi poziv komesara koji je delegirao sudije da pišu naloge sudijama za utakmice (plave koverte koje su nam stizale) tako da bi unapred znali gde su angažovani. Ne treba ni pominjati da je angažman pisanja na-loga podrazumevao i dobijanje utakmica u mirnijim i pitomijim sredinama. Sistem je tako funkcionisao. Napredovanjem na listi, i metode obaveštavanja bile su savre-menije. Više nisu stizale plave koverte, nego smo pozivali broj telefona u fudbalskom savezu sa koga bi nam glas saopštio da li ćemo suditi narednog vikenda. Sistem je bio drugačiji, ali uzbuđenje je ostalo isto. Naravno

Igor Radojčić

17


da nikada niste mogli da dobijete vezu prilikom prvog poziva. Ni nakon drugog, trećeg, četvrtog.... tada se uzbuđenje mešalo s osećanjem besa zbog vremena koje provodite s telefonskom slušalicom u rukama. Kada bi vam na kraju saopštili da niste angažovani tog vikenda mislim da je većina sudija barem jedan-put dobila želju da razbije telefon ili barem slušalicu koju drži u rukama. Međutim uzbuđenje i nervoza nestali bi istog trenutka kada bi saznali da sudite za vikend, kada vam pročitaju utakmi-cu koja vam je namenjena. Tada je sve bilo lakše, život je dobijao smisao, činilo se, na trenutak, da vam svi zavide zbog utakmice koja je namenjena samo vama. U poslednjoj fazi, napretkom i razvojem tehnologije, kada su sve informacije postale dostupne na internetu, tada su i sudije dobijale informaciju na sajtu fudbalskog saveza. To nikako ne znači da je uzbuđenje nestalo. Grozničavo otvaranje stranice na vebu, prvi pokušaj, drugi, ažuriranje stranice i dalje ništa. Za-nimljivo je koliko jedna informacija može da izazove uzbuđenja. Ovo se odnosi, pre svega, na one dane kada bi se igrao večiti derbi ili neka druga značajna utakmica. Prešli smo put od plavih koverti do interneta, mnogo toga se promenilo u samoj strukturi sudijskih organizacija i fudbal-skih saveza, ali su uzbuđenje, napetost, neizvesnost i dalje živeli i obuzimali mnogobrojne sudije, bez obzira na rang takmičenja na kome sude. Kako se sudije ponašaju kada saznaju da sude važnu i neiz-vesnu utakmicu? Ima različitih iskustava i pristupa. Neki odmah isključuju telefone, kriju se i od prijatelja, drugi se ponašaju kao pred bilo koju utakmicu. Mislim da prvi pristup samo dodatno podiže tenziju kod sudija i unosi nepotrebnu nervozu. Sudija ne bi trebalo da se opusti, da razmišlja da je on iznad utakmice i da je u pitanju lak zadatak koji mu je poveren, ali ne bi smeo ni da

A dan je...

18


se ponaša kao da je u pitanju vanredni događaj. Svaka utakmica je važna i svakoj utakmici treba pristupiti ozbiljno. Ništa više ni manje od toga. Mediji vole da objavljuju zanimljivosti vezane za igrače u iščekivanju velikih utakmica. Kako igrači provode vreme, šta su ručali tog dana, ko je koga zvao i šta mu je poručio na dan utakmice, da li igrači imaju neki ritual pred utakmicu. To su sve informacije koje često možemo naći u sredstvima javnog in-formisanja. Trivijalne, ali dostupne, štaviše informacije koje se najavljuju kao ekskluzivne. A šta je sa sudijama? Ukoliko provodi vreme pred utakmicu kod kuće najbolje što može da uradi je da se ponaša kao pred svaku utakmicu koju je sudio do tog trenutka. Mnogo puta su me pitali kako se spre-mam za derbi utakmice, jer svi očekuju da za derbi utakmice postoji specifična priprema. Rekao sam već nekoliko puta da je svaka utakmica važna zato ne mislim da bi za derbi, recimo, Crvena zvezda –Partizan, morala da postoji posebna priprema. Ako se sudija za svaku utakmicu sprema kvalitetno i profesion-alno, onda nije potrebna dodatna, specijalna priprema. Sećam se reakcije kolege koji me je pozvao na dan kada se igrao večiti derbi, bila je subota, utakmica se igrala u noćnom terminu, pošto se činilo da je on bio uzbuđeniji od mene, mada je tog dana bio samo gledalac. Pitao me je da li se spremam, a kada je čuo da sam izašao u redovnu subotnju nabavku, teško mu je bilo da poveruje u to. Drugačija je situacija kada su međunarodne utakmice u pi-tanju. Na dan utakmice sudije nemaju nikave zvanične obaveze tako da mogu, u potpunosti, da isplaniraju svoje vreme. Nakon ručka, između 12-13 sati, sudije se povlače u svoje sobe i tada nailaze najsporiji sati u karijeri svakog sudije. Kao što znamo, u pitanju su uglavnom utakmice u večernjim satima, između 19 i

Igor Radojčić

19


21 sata, tako da je dosta vremena na raspolaganju. Ima onih koji gledaju domaće serije radi relaksacije, onih koji prespavaju celo popodne, onih koji šalju mejlove... ja sam, recimo, godinama nosio sa sobom uvek istu knjigu iz koje bih pročitao nekoliko poglavlja. Stalno sam nosio i tri ista muzička cd-a i puštao ih tokom te popodnevne sijeste, kada se skupljala energija, kon-centracija, kada se um pripremao za pun stadion i zaglušujući huk sa tribina. Sujeverje? Može biti... Mislim da kod većine sudija pozitivna trema, kako je popu-larno zovu danas, vrsta unutrašnje tenzije, napetosti organizma nestaje onoga trenutka kada se uđe u svlačionicu. Sudija tada oseća da je stigao na svoj teren, na mesto koje je za njega prirod-no i sve ono što je predstavljalo psihološku kočnicu nestaje u tom trenutku. U svlačionici se vidi karakter sudije. Svlačionica je idealno mesto za analizu ličnosti svakog sudije. Neki se ućute, povu-ku u sebe, drugi pričaju više nego inače, pojedini šetaju gore-dole po svlačionici stvarajući dodatnu nervozu drugima, neko se spremi brzo da bi imao više vremena za razmišljanje i pri-kupljanje koncentracije, drugi se spremaju polako kao da je u pitanju religiozni ritual, ljube se fotografije porodice, svetaca, čitaju odabrane molitve ili motivacioni govori (svako za sebe), oni koji su vispreniji prolaze još jedanput kroz pripremu utak-micu, ponavljaju se imena igrača koji mogu da stvore problem tokom utakmice, ponavljaju se zaduženja na terenu, preispituju se detalji vezani za izlazak na teren, gde ko stoji, kuda će proći igrači, da li nekom igraču treba individualno skrenuti pažnju na ponašanje, odlučuje se ko bi to od sudija mogao da učini ukoliko je potrebno. Sudijski tim koji ima sreće uvek će imati i člana koji je zadužen za smeh, koji će svojim šalama (uspelim ili neuspelim) isterati napetost i nervozu iz svlačionice.

A dan je...

20


Vreme neumitno teče, približava se trenutak izlaska iz svlačionice. Tonovi postaju nešto viši, sudije ohrabruju jedan drugoga. Ulazi se u tunel koji vodi ka terenu. Proverava se, po ko zna koji put, sopstvena oprema u iščekivanju igrača. U trenutku kada se igrači pridruže sudijama u tunelu može se osetiti i videti da li arbitri imaju autoritet kod igrača i kojim tokom bi utak-mica mogla da krene. Pričate s igračima, blago ih upozoravate, ponekad se to najbolje učini ako dobije formu blage šale. Oba tima su stigla, pratite da li ima tenzija među igračima, da li neko “odskače“ ponašanjem i da li je već obeležen kao eventualna pretnja. Pošto se uverite da je sve u redu, sledi verovatno najlepši deo fudbalskog uzbuđenja. Dajete igračima znak da vas slede. Krećete kroz tunel. Pod vama se čuje zvuk krampona na betonu ili plastici. Igrači viču, stimulišu jedni druge. Mešavina zvukova, glasova, jezika. Svetlo je slabo, koračate i približavate se svetlu koje zaslepljuje. Ta svet-lost kao da želi da vas proguta. Još nekoliko koraka i stižete do onoga o čemu ste razmišljali i očekivali ceo dan. Dolazite do kraja tunela, zapljuskuje vas milion vibracija, boja, tonova. Buka je nesnosna, ali vam prija, uživate u njoj. Postrojite se s igračima, zatim gledate krcate tribine. Osvrnete se oko sebe, i samo na čas, pre nego što zaronite u suđenje najlepše igre na svetu, pomislite – da, vredelo je.

Igor Radojčić

21


„Pokušaću na svežinu“

Gornji citat bila je omiljena rečenica generacija sudija, na različitim rangovima takmičenja, pred početak jesenjeg i prolećnog dela prvenstva, tačnije pred obavezne fizičke norme koje sudije moraju da polože, tačnije da pretrče. Dugi niz godina sudije su trčale takozvani Kuperov test, na osnovu koga je bilo neophodno za 12 minuta pretrčati 2400 metara. Vremenom je utvrđeno da je to izuzetno lak napor, pa je distanca povećana na 2700 metara. Razvojem fudbala, brzine, taktike, povećavaju se i zahtevi koji se postavljaju pred sudije, iznad svega oni koji se tiču psihofizičke spremnosti sudija. Odmah nakon Evropskog prvenstva 2004. u Portugalu, bio sam učesnik seminara za pomoćne sudije koji je organizovala UEFA. Verner Helsen, čovek koji je u Evropskoj fudbalskoj aso-cijaciji zadužen za praćenje i normiranje fizičke spreme sudija, tom prilikom rekao je nešto što je bio signal da se stvari rapidno menjaju. „Želimo od pomoćnih sudija da napravimo atlete“. Bilo je malo smeha u sali, pomalo i neverice, ali nakon što je Helsen prikazao fotografiju pomoćnog sudije sa zastavicom u ruci, raskopčanog, sa ogromnim stomakom, a potom urednog, mršavog ali mišićavog mladog čoveka, takođe sa zastavicom, dileme nije bilo u kom pravcu će trend krenuti. Godinama unazad pomoćno suđenje doživljavano je kao nužno zlo, nešto što je neko, nekada predvideo pravilima fud-balske igre, ljude koji će pokazati da li je lopta prešla granice terena da glavni sudija ne bi morao da dotrči do same uzdužne ili poprečne linije da to konstatuje, i da povremeno podigne za-stavicu zbog ofsajda, i to retko, pošto brzina i taktika igre, nisu omogućavale niti nametale pomoćnim sudijama da rešavaju komplikovane situacije. Dugo vremena nisu ni postojale

A dan je...

22


pomoćne sudije specijalisti. Svi su bili sudije, a kada je potreb-no, tačnije kada sudije ne sude išli bi na utakmice kao pomoćne sudije. Kako je to uticalo na motivaciju pojedinaca, kada su morali da prihvate utešnu nagradu trčkaranja pored terena, možemo samo da zamislimo. Kazna - pošto ne sudiš, moraćeš da ideš na utakmicu kao pomoćni sudija. Vremenom, uvedeno je pravilo odvojenih lista - sudija i pomoćnih sudija, mada je i dalje jedan od pomoćnika bio sudija, a drugi je bio pomoćni sudija specijalista, imajući u vidu da bi u slučaju povrede sudi-je, njegovu dužnost preuzimao prvi pomoćni sudija koji je, u stvari, bio sa liste sudija. I tada su, uglavnom, u pomoćne sudije odlazili manje talen-tovani, manje fizički spremni, ukratko svi oni koji su bili ili ima-li nešto manje, ili kao takvi procenjeni, ili oni koji su to zaista voleli, što je bio moj slučaj. Kao kada, recimo, deca u školskom dvorištu ili parku, igraju fudbal, pa obavezno mora da igra onaj čija je lopta, i to verovatno u napadu, a oni manje talentovani koje niko ne želi u svojoj ekipi budu poslati da brane na golu. Koliko je meni poznato, prva utakmica pod okriljem UEFA na kojoj su oba pomoćnika bila sa pomoćne liste suđenja, bilo je finale Kupa šampiona iz 1991. koje je odigrano u Bariju (mislim da nema potrebe da pominjem koje ekipe su se sastale u tom meču i kako je završen). Tada je FIGC, italijanski fudbalski savez zatražio od UEFA da Tuliju Lanezeu, radi kvalitetnijeg suđenja finalnog meča, asistiraju dvojica pomoćnika specijalista. Itali-jani su tu praksu već bili uveli u svoje prvenstvo. Interesantno je da su Italijani bili i prvi savez koji je uveo dodatne pomoćne sudije, sudije pored gola. Italijani su davno, bili prvi koji su promenili boje dresova sudija. Od starih, krutih crnih dresova, sa belim kragnicama, uveli su dresove, sportske majice koje su potpuno promenile ulogu i izgled sudije na terenu, i prilagodile

Igor Radojčić

23


ga onome što sudija zaista i jeste, aktivni učesnik na sportskom terenu koji po svojim psihofizičkim predispozicajama ne sme da zaostaje za igračima. Ne treba zaboraviti činjenicu koliko su ti novi raznobojni dresovi izgledali bolje na televiziskim ekrani-ma i koliko su doprineli popularnosti fudbalskih sudija. Ranije su fudbalske sudije bili ,manje-više, figure na terenu bez ime-na. Nisu bili javne ličnosti u današnjem smislu te reči, koje je poznavao uzak krug familije i prijatelja. Od tog trenutka, radi se o početku 90-ih godina 20. stoleća, sudije izlaze s ekrana, ulaze u naše domove i postaju ličnosti o kojima se priča, po dobru ili po zlu. Iz detinjstva se sećam mnogih sudijskih imena bivše države, ali ne sećam se da sam ikada video kako izgleda neki od njih van terena za igru. Njih ste mogli da vidite na terenu, iz daljine sa tribina, i tu se njihovo pojavljivanje završavalo. Sudije nisu davale izjave, nisu gostovale u televizijskim emisijama. Jed-nostavno, za mene su bili, pretpostavljam i za većinu ljubitelja fudbala, ime i prezime čiji hobi je bilo fudbalsko suđenje. Italijani su još sredinom devedesetih vršili eksperiment sa dvojicom glavnih sudija na terenu, u domaćem kup takmičenju. Eksperiment nije bio uspešan, ali pokušaj ostaje zapisan. Čini mi se da mi nismo bili inventivni, da smo bili previše pasivni u svim tim dešavanjima, zato što smo uvek bili zaokupljeni man-je bitnim, da ne kažem površnim stvarima. Uvođenje sistema dodatnih pomoćnih sudija u našem prvenstvu moglo bi da bude prekretnica, ali ukoliko bude shvaćeno na pravi način. Sudija kraj gola, nije posmatrač, nije učenik, šegrt, nego akti-van učesnik suđenja fudbalske utakmice. Onoga trenutka kada to bude prihvaćeno na taj način, i sistem će biti maksimalno uspešan. Zanimljiv je detalj koji mi je predočio poznati beograd-ski sportski novinar, a tiče se suđenja sa dodatnim sudijama

A dan je...

24


kraj gola. Vest nas vraća u 1926. godinu, datum je 31. januar: „Prvenstveni meč za prvenstvo Beogradskog loptačkog pod-saveza između S.K. Jugoslavija i BSK sudio je gospodin Joksić. Aut-sudije su bile: g. Kiklić i g. Marjanović. Sudije na vratima su bile: g. Veljković i Anđelković.” Da li je to bio domaći eksperiment ili moda uvezena iz in-ostranstva, nije mi poznato. Ostaje podatak da je neko pre de-vedeset godina uvideo potrebu za sudijama na vratima, kako su nazvane u arhivskoj vesti. Videvši da, ima pojedinih sudija, koje mogu da istrče predviđene norme i bez velikih i dugotrajnih priprema (na „svežinu!?), a znajući istovremeno koliko je igra ubrzana, kao i da su se distance koje igrači prelaze tokom utakmice izuzetno povećale, UEFA odlučuje da promeni standarde i uvodi fitnes test, koji će odmah na početku eliminisati dobar deo „svežih“ sudija. Po povratku sa seminara iz Niona, koji sam pomenuo, prepričavao sam detalje nekolicini ljudi koji su imali višegodišnje iskustvo u sudijskoj organizaciji. Pošto sam i sam imao priliku da trčim novi test, postavio sam, više retoričko, pitanje, da li će takav fitnes test zaživeti? „Nema šanse, pa ko će onda da sudi. To je samo pokušaj, nema ništa od toga“, samouvereno mi je odgovoreno. Šest meseci kasnije svi evropski savezi dobili su in-formaciju da se ukida Kuperov test, i da je jedini važeći, koji su u obavezi da trče sve evropske sudije - fitnes test. Nisam bio iznenađen takvim stavom, zato što je bilo očigledno da dobar deo naših starijih kolega razmišlja u terminima prošlosti, a ne budućnosti. Rezultati su praćeni, kako na nivou evropskog kontinenta, tako i na nacionalnom nivou, stoga smo stigli, od pre nekoliko godina, do novih testova, poznatijih kao jo-jo testovi, koji su

Igor Radojčić

25


još zahtevniji i naporniji od prethodnog fitnes testa. Kažem jo-jo testova, zato što je u početku postojao samo jedan, ali danas ima nekoliko varijacija, tako da je dovoljno pustiti malo mašti na volju i dobićete novi test, koji će pred sudije postaviti nove granice fizičke pripreme. Zašto FIFA i UEFA to rade? Kao što sam rekao, prate se i analiziraju svi rezultati, bez obzira da li su u pitanju svetska, evropska ili nacionalna takmičenja. Često slušam oduševljenje ili čuđenje kada se prikaže statistika pretrčanih kilometara određene ekipe ili pojedinaca tokom utakmica Lige šampiona. Možemo da vidimo da je cela ekipa pretrčala i po 115 kilom-etara, ili 12 i više kilometara za pojedinog igrača. Takvi podaci ranije su izazivali nevericu, sada ukoliko igrač pretrči ispod 10 kilometara kaže se za njega da neće da trči ili bojkotuje tren-era. Ne sećam se da sam, kada bolje razmislim mogu slobodno da kažem nikada nisam čuo pitanje, a koliko je sudija pretrčao? Koliko sudija kilometara mora da pretrči u toku devedeset minuta da bi dobro sudio utakmicu u kojoj igrači trče oko dva-naest i više kilometara? Koliko pomoćni sudija mora da pretrči kilometara prateći igrače odbrane i napada koji neprestano trče u suprotnim pravcima i mimoilaze se? Neću da pričam o iskustvima drugih, o analizama, onome što sam pročitao u sportskoj literaturi, nego ću govoriti o sopst-venom iskustvu i iskustvima kolega sa kojima sam sudio. Kada govorimo o našoj ligi, sudija, onaj koji to shvata ozbilj-no, koji je spreman, koji ne želi da ostavi loš utisak, koji želi da uvek bude blizu dešavanja na terenu pretrči između 8-10 kilom-etara. Barem bi tako trebalo da bude. Pomoćni sudija između 6-8 kilometara. Te vrednosti se, malo, povećavaju kada je u pi-tanju večiti derbi (ne uvek), i možda, još poneka utakmica koja ima određeni rezultatski značaj. To nije malo, ali za sudiju koji

A dan je...

26


je spreman, ne bi trebalo da predstavlja veliki fizčki napor. Razmišljajući na temu evropskih utakmica, mislim na Ligu Evrope i Ligu šampiona, kilometraža je, naravno, mnogo veća. Sudija obično pretrči između 12-13 kilometara po utakmici. Pomoćne sudije između 8-10. Imajući u vidu te brojke, ali i zahtevnu psihološku pripremu, tenziju pod kojom je organizam čitavih devedeset minuta, zatim budnost, neophodnu pažnju, spremnost na reakciju, koncentraciju i još poneki faktor, mogu da kažem da je u pitanju vanredan psihofizički napor. Rekao bih da dve reči najbolje opisuje psihofizičko stanje sudi-ja posle dobro odsuđene utakmice u evropskim takmičenjima: zadovoljstvo i praznina. Zadovoljstvo zbog toga što ste pred ve-likim auditorijumom i među velikim igračima na terenu poka-zali da ste spremni da se nosite sa najvećim izazovima, da umete da sudite velike utakmice bez poteškoća, a s druge strane fizički i psihički ste ispražnjeni, samo želite da se dokopate hotela i da legnete u krevet. Iako ste poslednji put jeli desetak sati pre toga, ne osećate glad, potrebno vam je dosta tečnosti i apsolutna tišina. Interesovalo me je da li druge sudije imaju problema sa snom nakon velikih i važnih utakmica. Raspitivao sam se kod mnogih, kako kod naših, tako i kod onih iz Evrope. Različiti su odgovori. Ima onih koji su zbog velikog napora umorni toliko da im je neophodan san, ali i onih, a takvo je i moje iskustvo, koji ispočetka proživljavaju utakmicu. Kolege i ja imali smo naviku da čim stignemo u hotel gledamo snimak utakmice. Činilo nam se da je to bio odličan način da komentarišemo, sugerišemo i ispravljamo sitnice, naravno i ozbiljnije detalje, koje bismo pri-metili. Ima onih sudija koje ne žele i ne vole da gledaju utakmice koje su sudile. Mislim da je gledanje sopstvenih utakmica je-

Igor Radojčić

27


dini pravi način da se nedostaci otklone. Neki uživaju u tome da gledaju situacije u kojima su bili uspešni, dive se sebi, vraćaju snimak do iznemoglosti. Ukoliko sudija ima snage da sam po-gleda detalje koji su mu promakli, koji nisu bili dobri, a povrh svega da bude objektivan i iskren prema sebi to može doneti napredak i bolje suđenje. Sve drugo je zavaravanje. Danas se mladim sudijama mnogo govori o fizičkoj pripremi i insistira se na njoj. Nadam se da oni to shvataju na pozitivan način, a ne kao „zvocanje“ starijih koji žele da ih uplaše na sa-mom početku. Važan segment sudijske pripreme je ishrana. Ukoliko se za fizičku spremu može reći da nije bila visoko rangirana među vrednostima sudijskog poziva do pre nekoliko godina, za ishra-nu možemo reći da je, do današnjih dana, potpuno zanemarena. Smatrana je suvišnim elementom, verovalo se da sudija ne mora da pazi koje će namirnice unositi u organizam „pa on redovno trenira zašto bi vodio računa o ishrani” rečenica koja je bila najčešći izgovor i opravdanje za povremeno preterano nekon-trolisano uzimanje hrane. Ovde govorim o pravilnoj ishrani, svakodnevnoj ishrani, snabdevanju organizma svim neophod-nim materijama, a ne mislim na dijetu kao metod uništavanja organizma. Kažem uništavanje zato što poznajem sudije koje sebi dozvole da ne kontrolišu telesnu težinu, posebno tokom zimske ili letnje pauze, ugojе se u toj meri da samo uz pomoć rigorozne dijete mogu da dođu do zahtevane težine, propisane normom, koja je moram reći više nego tolerantна, zato što doz-voljava sudijama da imaju određeni višak kilograma, koje ne idu uz imidž modernog sudije. Nisam stručan da govorim o temi ishrane, stoga neću davati iscrpne savete, ali mogu da ponudim nekoliko ideja iz sopst-venog iskustva. Na predavanju koje sam držao perspektivnim

A dan je...

28


sudijama pre nekoliko meseci rekao sam nešto što je nasmejalo te mlade ljude, pošto su u prvom trenutku pomislili da se šalim. Tražili su savete u vezi s ishranom, stoga sam im rekao da na dan utakmice nisam jeo meso, i predložio da i oni pokušaju. Na-veo sam da je to moje iskustvo, koje sam praktikovao godinama unazad i da je, barem, u mom slučaju imalo pozitivne efekte na moj organizam. Posavetovao sam ih da probaju sa ribom, pirinčem ili već čuvenom pastom ili špagetima za ručak na dan utakmice ili dan pred utakmicu, a za doručak na dan utakmice malo mermelade i voća. Nisam siguran da sam bio ubedljiv u toj priči, pošto znam da je veoma teško odustati od višegodišnjih navika. Moj predlog bio je zasnovan na razgovoru dvojice mla-dih sudija koji sam ranije imao priliku da čujem. Razgovarali su o utakmici koju je trebalo da sude, i o tome kada će krenuti na put. Dogovor je bio da krenu rano ujutru na dan utakmice, a da negde uz put pojedu pljeskavicu sa kajmakom koja će ih, kako su smatrali, „zasititi za ceo dan”. Uveren sam da je to tema s kojom ćemo morati da se suočimo i kojoj ćemo morati da se posvetimo. Redovan trening je neopho-dan, ali u savremenom suđenju nije jedino sredstvo održavanja i čuvanja psihofizičke stabilnosti. Mnogi savezi angažovali su u radu sa sudijama, osim onih koji obavljaju stručnu, tehničku, sudijsko-fudbalsku edukaciju, psihologe i nutricioniste. Sudija je bio i ostao učesnik u sportskim dešavanjima, ali njegova ulo-ga nije više samo u opažanju i primenjivanju pravila, nego je postao atleta koji svojim fizičkim i psihičkim sposobnostima ne sme da zaostaje za onima koji učestvuju u igri. Kao i kod sportista, i za sudije je neophodan talenat.Talenat, ipak, čini manji deo uspešnog sudije. Potreban je rad, odrican-je, vera i ljubav za ono što se radi. Osnova svega toga je fizička priprema. Ukoliko nam fizička priprema postane svakodnevni-

Igor Radojčić

29


ca, još u adolescentskim danima kada sudije počinju da sude, biće lakša kasnije kada organizam počinje da oseća teret go-dina. Sudije, na nivou FIFA i UEFA, mogu da sude do 45 go-dine života. U našoj zemlji limit je 46 godina. Mnogi fudbalski savezi, na primer engleski, limit godina su ukinuli, a neki su podigli lestvicu na 48 ili 50 godina života. Stvar je pojednostav-ljena: ko je fizički spreman može da sudi. Zašto bi nametnuta barijera godina bila prepreka nastavku nečije karijere, ako je on fizički i psihički spreman da nastavi da sudi? Da li sudija sa 48 godina može da trči više i bolje, od sudije sa 40? Ja bih pre de-setak godina odgovorio da ne može, ali iz iskustva moram da kažem da može. Pristup suđenju, kao i bilo kom drugom poslu, je najvažniji.Oni koji su pravi profesionalci, koji su posvećeni svom poslu mogu da pruže mnogo bolje rezultate i da istraju duže u tom poslu. Priprema i naporan rad mladih sudija znači ulaganje u budućnost. U onoj meri u kojoj budu posvećeni treningu kao mlađi, lakše će se nositi sa zahtevima fizičkih priprema u zrelim godinama. Ko to bude shvatio i prihvatio, jednog dana, kada se okrene oko sebe može da očekuje pun stadion, reflektore, huk navijača, osmeh na centru supruzi i deci koji gledaju utakmicu na televiziji, i neverovatno unutrašnje zadovoljstvo koje će nos-iti u sebi do kraja života.

A dan je...

30


Greška

Noćna mora svih sudija je greška. I to ne bilo kakva. Greška iz koje može biti postignut pogodak ili uskraćeno postiza-nje pogotka. Kazneni udarac, kolokvijalno penal, ofsajd situ-acija nakon koje često bude postignut gol. Jedan dosuđeni ili nedosuđeni penal, ili jedan loše procenjeni ofsajd mogu da do-nesu mnogo besanih noći. U svojoj karijeri video sam veliki broj grešaka i reakcija koje su usledile. Reakcije očajnika, koji su bili utučeni, ćutljivi, povređeni, razočarani, tužni, izgubljeni, kojima se, uveren sam, u takvim trenucima činilo da je ceo svet video njihovu grešku i da se ceo svet pita kako je moguće napraviti takvu grešku. Vraćate film unazad, ceo dan vam prolazi kroz glavu, sve je bilo divno do tog jednog, jedinog nesretnog trenutka. I uvek u mislima lebdi rečenica da je dan tako lepo počeo i da ništa nije odavalo utisak da se nešto loše može desiti. U takvim situacijama reči ne pomažu. Možete pokušati da tešite jadnog čoveka kome je koncetracija pala na nekoliko sekundi, možda vam nakratko poveruje, tog dana, te večeri, ali dodir sa sredstvima masovne komunikacije, koja se razvijaju neverovatnom brzinom, vraća nas u stvarnost. Nekada se čekalo sutrašnje izdanje novina ili snimak utak-mice, koja je možda snimana iz lošeg ugla – nadate se, pa greška neće biti baš toliko uočljiva. Tehnološki razvoj, s jedne strane sudijama donosi pogodnost da se pojedine situacije snimaju iz nekoliko uglova što može biti od pomoći sudijama, s druge strane oku kamere retko kada mogu da promaknu situacije koje su, ponekada, nevidljive za sudije i za većinu gledalaca. Recimo, utakmice Lige šampiona snima više od 20 kamera. Danas, prekršaji koji se na terenu, skoro, ne primete, na tele-

Igor Radojčić

31


viziji izgledaju ne samo vidljivi, nego kao vrlo ozbiljni. Ofsajd koji, ponekad, bude očigledan na terenu na usporenom snim-ku bude uočljivo da ofsajda nema za, recimo, 14 santimetara. Takvi snimci stižu na internet za nekoliko minuta. U roku od pola sata tviter, fejsbuk nalozi preplavljeni su „neverovatnim, zlonamernim“ greškama sudija, portali se utrkuju u osudama, tabloidi već znaju za koga pomenuti navija, da li se slikao u dre-su svog omiljenog kluba. Ukoliko klubovi u svojim redovima imaju i spin doktore (a imaju ih!) teško je odbraniti se od takvih natpisa. I u tim trenucima niko neće ni pomisliti na činjenicu da li sudija ima porodicu, da li će njegova deca čitati naslove u sutrašnjem broju dnevnih novina, šta će drugari iz razreda ili škole reći njegovoj deci kada ih budu videli, da li će neko nešto dobaciti deci sudije na ulici (i to se dešavalo pojedinim kole-gama! ne samo dobaciivanje nego zaustavljanje dece i eksplic-itna pretnja celoj porodici), šta će sudiju sačekati sutradan ili neki drugi dan na poslu ( znam slučajeve kada su sudije zbog grešaka odlazile na godišnji odmor, naravno nikuda nisu put-ovali, nego bi sedeli kod kuće, ćutali i čekali), da li će moći da ode sa porodicom u bioskop, pozorište, da ne pominjemo sportske događaje, a da ga neko ne prepozna i popreko pogleda. I u takvim slučajevima većina obično nezainteresovano proz-bori - pa, verovatno je zaslužio. Samo oni koji ne poznaju svet sudija i suđenja, mogu da po-misle da sudija zaista navija za neki klub. Svet fudbala je ono što je od malih nogu okruživalo svakog sudiju. Naravno da su i sudije u detinjstvu, kao i svako drugo dete koje voli sport, navijale, volele, uglavnom, jedan klub. Onoga trenutka kada taj mladić postane sudija, kada postane svestan ambijenta u kome radi, u kome pokušava da napreduje, zaboravlja svoju ljubav iz

A dan je...

32


detinjstva (nije li uvek tako s ljubavima iz detinjstva?), posvećuje se mnogo većem cilju, višim idealima. Da li će neko rizikovati 15-20 godina karijere, ulaganja, napora, odricanja zato što navi-ja za određeni klub? Kada danas čujem argument čelnika poje-dinih klubova da ne žele da im sudi određeni sudija ili se plaše određenog sudije zato što navija za protivnički klub mogu samo da se nasmejem naivnosti onih ljudi koji će u to poverovati. Nakon svega sudija se oseća potpuno usamljeno, izopšteno, odbačeno. I većina kolega, u takvim slučajevima, okreće leđa svom prijatelju, tvrdeći da ne žele da ga uznemiravaju. Ukoliko je porodica i nekoliko prijatelja na njegovoj strani, onda se situ-acija brzo da prevladati. Osnovna stvar u takvim situacijama je da se prihvati real-nost, koliko god ozbiljna i bolna bila, i da se prizna, drugima ali pre svega samom sebi, da je do greške došlo. Ne bi trebalo tražiti opravdanja, ali ni preterivati u sopstvenom osuđivanju. Trebalo bi ustanoviti zašto je došlo do greške. Koji su razlozi doveli do nje? Šta je uzrok? Najčešće, govorim iz iskustva, sudije imaju neku vrstu od-brambenog mehanizma i pokušavaju da negiraju da je u pitanju greška ( viđao sam situacije kada sudija ne želi da prizna grešku koja je bila više nego čigledna), ili pokušavaju da je minizimira-ju. „Bila je to teška situacija... svi bi to učinili na mom mestu...na snimku se ne vidi najbolje...ipak, nije to tako velika greška“, su, uglavnom, reči onih koji su slabi a ipak žele da priznaju da nisu reagovali na pravi način, istovremeno želeći da umanje nastalu štetu. Analizirajući situacije iz druge sfere društvenog života don Branko Sbutega, divan čovek, inspirativan sagovo-rnik, rekao je: „Slučajnost postoji samo kao drugo ime za naše neshvatanje situacije”. Dakle, nema slučajnosti u suđenju, svaka odluka je motivisana i postoji razlog za njeno donošenje. Ako

Igor Radojčić

33


je ta odluka pogrešna treba naći uzroke koji su nas doveli ili naveli da načinimo grešku. Druga krajnost je nipodaštavanje sopstvenih vrednosti i znanja ( priznajem nešto ređi pristup kod sudija). „Kakvu sam neoprostivu glupost napravio...samo da mi ovo oproste... ja nisam sposoban za ovo... zašto pokušavam kada mi ovo ne ide od ruke“. Naravno, i ovo je potpuno pogrešan pristup. Nipodaštavanje, vređanje sebe, svojih vrednosti, znanja, sposobnosti i umeća ne dovodi do suočavanja sa pravim uzro-cima problema. Najteži, ali najefikasniji i najzdraviji, pristup je suočavanje sa pravim uzrocima koji su doveli do greške. Preispitavanje sopst-venih dela, učinjenog i neučinjenog može dovesti do napretka, a ujedno i iz greške može doći do nečeg pozitvnog. Da li sam dovoljno trenirao, da li sam se spremio za utakmi-cu na odgovarajući način, da li sam analizirao igru oba tima, da li sam razmišljao o onome što me očekuje, da li sam psihički bio spreman da odgovorim na iskušenje koje je bilo preda mnom? To su samo neka od pitanja na koja bi trebalo odgovoriti u de-likatnim situacijama. Odgovoriti iskreno, bez zavaravanja, bez srdžbe i ljutnje, ne razmišljajući o tome da su sopstvene greške plod spoljne zavere i neprijatnog spleta okolnosti. Želeo bih da pomenem zanimljiv detalj, koji je prouzrokovao, po mom mišljenju, moju najveću sudijsku grešku. Ne radim to zbog ispovesti, kajanja, traženja oproštaja, nego zbog toga što želim da pokažem da smo svi podložni greškama, da je ona normalna, i da ne postoji sudija koji nije pogrešio, mada sam siguran da nekolicina njih koje poznajem suludo veruje da su bezgrešni. Fudbalski bezgrešni, iako su napravili sijaset grešaka. Priča se dešava sredinom decembra 2010, kada se igra po-slednje kolo grupne faze Lige UEFA. Domaćin Briž izgubio je svaku šansu da se kvalifikuje za nokaut rundu (ili da iskoristim

A dan je...

34


jednu od najsmešnijih i najistrajnijih novinarskih sintagmi „da prezimi u Evropi”, iako je predivni Briž u svakom godišnjem dobu u centru Evrope), a gost Viljareal obezbedio je prvo mesto u grupi. Utakmica skoro pa rutinska, koja od sudija ne zahteva preterani psihofizički napor. Osim veoma hladnog vremena na terenu nema većih uzbuđenja. Iza sebe sam imao odličnu sezonu, domaću i međunarodnu, tako da mislim da ništa ne može da krene po zlu. Desetak minuta pre kraja napadač domaćih utrčava u šesnaesterac Viljareala, nasuprot mene. Kada svi očekuju centaršut, a pre svega španski reprezentativac Kapdevila, koji je nekoliko meseci pre toga postao prvak sveta sa reprezentacijom Španije u Južnoafričkoj Republici, igrač Briža pravi lepu fintu, što dovodi Kapdevilu u zabludu tako da uklizavajući izlazi van terena. Lopta je centrirana na drugu stranu šesnaesterca, odakle je drugi igrač Briža glavom šalje ka svom centarforu koji stoji sam ispred golmana i šalje je u mrežu. Ne vidim nijednog igrača Viljareala u blizini, osim golmana Dijega Lopeza, dojučerašnjeg golmana Real Madrida, danas člana Milana, i dižem zastavi-cu da označim ofsajd. Dok držim zastavicu u vazduhu, kao u magnovenju, pokušavam da vratim „film“ šta se desilo (što je greška samo po sebi) i prisećam se žutog dresa Viljareala koji je protčao nešto dalje od gola. Gledam iza gola, da vidim da li je Kapdevila i dalje na zemlji, ali njega tamo nema. Shvatam da je ustao sa zemlje i da je ušao u igru, ali nisam siguran u kom trenutku se to desilo. Ostajem pri svojoj odluci, tako da se igra nastavlja izvođenjem indirektnog udarca, zbog ofsajda. Ulazim u svlačionicu, i već u tom trenutku obuzima me čudan osećaj. Da li sam pogrešio? Ono što se nakon toga dešavalo bilo je nešto potpuno novo za mene. Do tada, u karijeri koja je trajala preko dvadeset godina, nisam imao većih i ozbiljnijih propusta. Ni-kada, pre toga, nisam se tako osećao. Ispostavilo se da je odluka,

Igor Radojčić

35


ipak, bila pogrešna. Kapdevila je „zakasnio“ s izlaskom tako da igrač Briža nije bio u ofsajdu. Snimak je bio neuomoljiv. Odmah nakon zvanične večere, povukao sam se u hotelsku sobu. Nisam mogao da dočekam trenutak da se vratim kući da budem sa svo-jom porodicom. Nakon nekoliko dana apatije i samosažaljevanja, krenuo sam u analizu. Šta se desilo da napravim grešku u situaciju, koja jeste bila neobična, ali ne i komplikovana? Kao prvo, nisam bio spreman za utakmicu. Fizički da, ali je to bio jedini dobar aspect moje pripreme. Psihički sam bio potpuno nepripremljen, zato što sam ušao u utakmicu prepo-tentno, misleći da sam nepogrešiv, a s druge strane izuzetno re-laksirano zato što je to bila poslednja utakmica u dugoj i dobroj sezoni za mene. Kao najveći problem, koji sam uočio kasnije, stoje privatni problemi koje sam imao u tom trenutku a koje nisam pokušavao da rešim, tako da su sve vreme bili sa mnom. Koliko god bila važna fizička priprema, nikako se ne sme staviti u drugi plan psihološka strana pripreme koja ima veliku važnost za dobro i kvalitetno suđenje. Svi problemi moraju se rešavati ili se moramo suočiti s njima pre izlaska na teren. Na-jgora stvar koja se može desiti je da privatni problemi izađu sa sudijom na teren. Oni mogu biti velika prepreka u suđenju. Ukoliko su problemi dugotrajniji, možda, bi trebalo razmisliti i o privremenom ili kraćem neizlaženju na teren. Govorim o problemima koji nisu direktno vezani za suđenje, ali mogu ima-ti veliki uticaj na ono što će sudija pružiti na terenu. Mislim da je to bio jedini slučaj kada sam dozvolio privatnim problemima i svemu onome što me okružuje da bude sa mnom na terenu. Znam da, ponekad, nije lako osloboditi se i ostaviti ono što te tišti u svlačionici, ali to je jedini ispravan način. Greška ne sme da bude kočnica u daljem razvoju sudije.

A dan je...

36


Sudija ne sme dozvoliti da greška utiče na njegov rad i delovanje u dužem vremenskom periodu. Naprotiv, ona mora da bude motiv da se radi više, da se ispituju uzroci greške, da se izvuku pouke. Ko ne izvuče pouke, ne sazna suštinu nastale greške, ne dođe do njene srži, nego za sve okrivi spoljne činioce, ponoviće grešku. Ponoviće je, a tada će biti još bolnija. Tolika bolna da više neće biti potrebna analiza, zato što će, možda, biti kasno. Nekoliko godina nakon opisanog događaja iz Briža dobar prijatelj mi je rekao u šali: „Ako ti je uteha, ipak si napravio grešku zbog svetskog prvaka“, misleći na tadašnjeg igrača Vil-jareala, Kapdevilu i situaciju koju sam opisao. Hm, naravno da nije bila nikakva uteha, ali s druge strane svetski prvak je, ipak, svetski prvak.

Igor RadojčićIgor Radojčić

37


Treći čovek

Januarsko ledeno popodne 2008, vraćam se sa treninga, uveliko se spremam za nastavak sezone. Mobilni telefon zvoni. Prepoznajem broj, javljam se. Bez pozdrava, bez suvišnih reči, odmah pitanje: „Da li gledaš televiziju?” Kako neuljudno, po-mislih. Kako neko može sebi da dozvoli da vas pozove i bez ikakvog uvoda pita da li gledate televiziju. Pritom je bilo oko pet sati popodne, zato je pitanje još čudnije. Da li je moguće da moji vršnjaci gledaju televiziju i radnim danom popodne? Neću da ulazim u raspravu, zato kratko odgovaram da nisam kod kuće. „Uhapsili su ljude iz fudbalskog kluba Vojvodina i neke naše kolege” kaže znatiželjno očekujući moju reakciju. Zastajem, ne poverovavši u to što mi se govori. Sumnjam da je u pitanju šala. Istog trenutka vidim da stiže još jedan poziv. Kažem prvom no-siocu loših vesti da ću ga pozvati za nekoliko minuta i javljam se na drugi poziv. Kolega sudija mi saopštava istu informaciju. Opet ista slika, dok pričam s njim, stiže novi poziv. I njemu po-navljam da ću ga pozvati, i odgovaram na treći poziv. Ne može da bude šala, i treći glas potvrđuje ono što su prva dva rekla. Radi se o ljudima s različitih strana Srbije, koji se međusobno i ne poznaju, tako da ne postoji mogućnost da pokušavaju da se našale sa mnom. Stojim na ulici, na nekih stotinak metara od zgrade u kojoj stanujem, i osećam kako počinje da mi podrhtava desna noga. Ne mogu da kontrolišem taj pokret. To traje neko-liko sekundi, sve prestaje onog trenutka kada sam se pokrenuo. Ulazim u stan i uključujem televizor. Uključujem kompjut-er. Uključujem radio. Telefoni, fiksni, mobilni ne prestaju da zvone. Stižu prve zvanične informacije. Navodno, do svega je došlo zbog utakmice Mladost – Vojvodina, koja je odigrana u decembru 2007. u Lučanima, a pretpostavka je bila da su sudije

A dan je...A dan je...

38


primile mito da bi pomogle Vojvodini da pobedi. Većina, još uvek, u tom trenutku ne zna ko je bio treći sudija na toj utakmi-ci, pošto su privedena samo dvojica fudbalskih sudija. Zašto ne i treći? Ko je bio treći? To su pitanja koja mi kolege postavljaju pokušavajući da saznaju o čemu se radi. Konačno, posle sat-dva vremena dobijam nešto detaljnije i preciznije informacije. Potvrđeno je da je u pitanju navedena utakmica. Poziva me radoznali sudija, prvopozivac, želeći da sazna ko je treći čovek sa te utakmice. „Ja sam”, kažem mu la-konski. „Ti?”. „Da”, rekoh, „ako se radi o utakmici koja je odigra-na pre mesec dana, onda sam ja”. „Pa, šta je tamo bilo?”,insistira, što me ne čudi. „Ništa koliko je meni poznato, baš ništa”. Pozivi, prazne priče, objašnjavanja, iznenađenost. Mnogi su me te večeri zvali, bilo je dobronamernih i ljubopitljivih poziva. Tokom bavljenja suđenjem upoznate mnogo ljudi, ali pravih prijatelja koje možete da steknete veoma je malo. Pozivam ljude koji vode Sudijsku organizaciju da vidim kako da se ponašam i šta da radim. Opet, manjina, oni na koje sam mogao uvek da računam i da se oslonim, daju mi iskrene, očinske savete, drugi barataju frazama, tako da se trudim da brzo završim te razgovore. Nakon nekoliko dana, kada cela priča stiže do javnosti, po-javljuju se i novinari. Ne želim da dajem intervjue, raspitujem se, tražim savet, ali mi je sugerisano da izađem u susret svakom novinarskom zahtevu. Dajem nekoliko intervjua, gde iskreno govorim o svemu što se desilo. Moram da kažem sa velikim zadovoljstvom da sa nekoliko novinara koje sam tada upoznao, i dan-danas gajim iskreno prijateljstvo. Šta se u stvari desilo? Kolege i ja krenule smo na utakmicu u Lučane. Pošto je u pi-tanju, mislim, bilo poslednje kolo jesenjeg dela sezone 2007/08,

Igor Radojčić

39


utakmice su počinjale u 13 sati. U pitanju je bilo vanredno kolo, dakle sreda. Da bi stigli na vreme, bez gužvi i preterano brze vožnje, odlučili smo da krenemo u utorak popodne, a kao prenoćište izabrali smo hotel na obližnjoj planini. Sve je išlo uobičajenim tokom, dolazak, utakmica, povratak kući. Dan na-kon utakmice poziva me čovek iz rukovodstva FK Vojvodina da se zahvali, Vojvodina je pobedila 0-1. Odgovaram mu da nije bilo potrebe da me zove da mi to kaže, jer je Vojvodina i ranije pobeđivala pa me nisu zvali da se zahvale. „Da”, kaže on, „ali ovoga puta bismo želeli da organizujemo večeru u znak zahvalnosti” izgovara svečano. „Ne, nemam vremena, hvala na pozivu”, odgovaram. „ Ne u Novom Sadu, nego u Beogradu”, iznosi dobitni predlog. „Ne, hvala. Zahvaljujem, ali zaista nema potrebe”. Pozdravljamo se, uz moje uverenje da će se sve na tome završiti. Zaboravljam na taj razgovor, kao sitnicu, nevažan detalj, koji dođe i prođe, kao veliki broj stvari koji nam se dogodi u toku jednog dana, koje ne pamtimo, štaviše zaboravljamo ih istog trenutka kada se završe. Možda sam ja zaboravio taj razgovor, možda ga je zaboravio i onaj koji me je pozvao, ali nisu oni koji su ga snimali i slušali. Otprilike dva meseca posle tog telefonskog razgovora, imaću priliku da mi na sudu, u svojstvu svedoka, čitaju transkript opi-sanog dijaloga. Zašto niste pristali na večeru? Šta znači poziv na večeru? Zašto vas niko nije zvao pre utakmice? Pitanja je bilo bezbroj, koja su imala manje ili više smisla, ali kada smo došli na teren pravila fudbalske igre, tu je situacija postajala pomalo i komična. Da li je istina da je nedosuđeni penal u stvari poništen pogodak? Da li ste vi mogli da se umešate, uđete u teren, prekinete utakmicu, iako je sudija bio na dva metra od situacije u kaznenom prosto-

A dan je...

40


ru i kažete mu da je penal? Sve u svemu, moje prvo svedočenje u životu trajalo je oko dva sata. Verovatno je sudija imala velika očekivanja, ali malo toga sam mogao da kažem. Bio sam deo sudijskog tima koji je sudio utakmicu, s kolegama s kojima sam godinama unazad sudio važne utakmce, između ostalog i večite derbije, koji su bili dobre i hrabre sudije, i nikada nisam posum-njao u njihovo poštenje. Kasnije je bilo raznoraznih glasina, koje su širili zlonamerni-ci koji manjak svoje sudijske veštine i ljudskih vrlina pokušavaju da nadomeste podvalama i podmetanjima. Interesantno je da sam kroz fudbal upoznao mnogo, zaista mnogo ljudi, i među njima je bilo onih za koje mogu da kažem da su među najboljim i najkvalitetnijim ljudima koje sam upoznao u svom životu, pouzdani, pozitivni i iskreni, ali i onih na koje se, nažalost, ne može primeniti ni jedan od prethodnih epiteta.

Igor Radojčić

41


Dvadeset i četiri, savim običan broj

Često mi se dešavalo da me pitaju: „Šta je tvoja ambicija u suđenju”. Od trenutka kada sam ugledao kratku informaciju u beogradskom sportskom listu o početku kursa za fudbalske sudije, nisam razmišljao o tome gde i šta bih voleo da sudim jed-nog dana. Možda je to malo neuobičajeni put, ali trebalo bi imati u vidu da sam krenuo da učim da sudim sa nepunih 18 godina, što je svojevremeno bilo prilično rano, jer su se na kurseve (tada su se to zvali kursevi, danas su škole suđenja) uglavnom prijav-ljivali momci (tada samo momci) koji su bili na kraju igračke karijere, kakva god ona bila, što znači da su bili, u najboljem slučaju, u kasnim dvadesetim godinama. Učeći i razvijajući se u takvom okruženju, koje je bilo sklono promovisanju na „pri-jateljskoj osnovi”, nisam ni mogao da razmišljam o eventualnom napredovanju u tom svetu. Shvatio sam suđenje kao izazov, i u tome uživao. O razvoju, karijeri, velikim delima nisam ni razmišljao. Na sreću nisam ni imao nekoga pored sebe ko bi mi o tome pričao, ko bi „objašnjavao” šta znači biti međunarodni sudija ili suditi derbi utakmice. Mislim da je to veliki problem danas. Pritom, ne mislim samo na roditelje-bivše sudije čija deca danas sude, jer znam da ima onih koji su racionalno-ravnodušni u odnosu na hobi svoga deteta, kažem hobi zato što momak ili devojka koji imaju 18, 20 ili 22 godine i sude četvrti ili peti rang, to još uvek rade iz hobija, i ne može se govoriti o karijeri. Ima i onih koji bi želeli da budu guru ili duhovni vođa sudijama, ali to rade neumereno, bez ikakvog sudijskog i psihološkog znanja pa govore mladim ljudima kako su talentovani i da bi za koju godinu mogli da budu spremni za velika dela, kao što su evrop-ske utakmice. Bez imalo malicioznosti mogu da kažem da još nisam naišao na slučaj mladog čoveka kome su predviđali ve-

A dan je...

42


liku i uspešnu karijeru dok je sudio treći ili četvti rang, a da je zaista takvu karijeru i ostvario. Ono što je interesantno, ti sudijski magovi, sveznalice, skauti, lovci na talente nikada neće reći da su pogrešili u proceni nego uglavnom krivicu svaljuju na sudije, na loš i nedovoljan rad, na neambiciznost, neprofesion-alnost. Rekao bih da spadam u drugu kategoriju, onu koja nije privlačila pažnju. Nikada se niko nije raspitivao za mene, nije bilo telefonskih poziva, takozvane „zaštite”. Verovao sam u to što radim, išao napred, ponekad trpeo i nepravde, prihvatao ih fatalistički kao neizbežne, a sada mislim da je razlog i odsustvo ambicije. Nisam razmišljao o sebi kao sudiji na velikim utak-micama, kome je svaka godina dragocena, samo sam išao dalje, uživajući u prilici koja mi je pružena. Konačno, dobio sam priliku da se okušam i na najvećoj sceni u našem šampionatu. Sudije najbolje mogu da posvedoče da li postoji i kolika je razlika između različitih nivoa takmičenja u našoj zemlji. Igra se brže, kvalitetnije, a posao je sve teži, pre svega, za pomoćne sudije. Nisam imao nikakvih problema, sve je išlo svojim tokom, dobio sam priliku da sudim i večitim ri-valima, naravno ne u međusobnim mečevima, ali ispunilo mi se ono što je san svakog sudije koji stigne do najvišeg nivoa, a to je da sudi Crvenoj zvezdi i Partizanu na njihovim stadionima. Ostao je još večiti derbi, ali na to nisam ni pomišljao. Srbija i Crna Gora (još uvek se igrala zajednička liga) imale su deset međunarodnih pomoćnih sudija, ja sam bio mlad, na listi sudija Super lige tek nešto više od jedne sezone, stoga nisam pomišljao na tako nešto. Mislio sam kako bi bilo lepo, jednog dana, možda pred kraj karijere da mi omoguće da se oprostim na večitom derbiju. U jesen 2004. godine, igrao se prvi derbi u sezoni 2004/2005. Kao što sam rekao još uvek nisam bio međunarodni sudija,

Igor Radojčić

43


počelo se pričati da bih mogao od naredne godine da postanem, ali sam bio uveren da će iskusnije sudije suditi tu utakmicu, a da ću ja biti još na proveri dok ne budem spreman za beogradske rivale. Tako sam ja razmišljao, ali ne i oni koji su odlučivali. Te jeseni sam zabeležio svoj prvi večiti derbi. Utakmica je prošla mirno, bez polemika, takav je bio i rezultat 0-0. Poverovao sam, na trenutak, da ništa lepše više ne može da se dogodi u životu jednog sudije. U prolećnom delu te sezone Partizan i Crvena zvezda će igrati još dva puta. Prvo u prvenstvu, na Marakani, bilo je 1-1, čime je Partizan osigurao titulu. Dve nedelje na-kon toga u polufinalu kupa, ponovo na Marakani, pobedila je Crvena zvezda i otišla u finale. Bio sam određen za oba meča. U nekoliko meseci skupio sam tri večita derbija, što mi je izgledalo kao san. Nizali su se jedan za drugim, priznajem da s pojedinih nemam baš nikakva sećanja, sve dok nismo stigli do tog sasvim običnog broja 24. Dvadeset i četiri večita derbija. Bilo je lepih trenutaka, ružnih, neprijatnih, dobrih utakmica, slabog fudbala, isključenja, povreda. Pamtim dobro pad Baste prilikom starta Alberta Nađa, mada i danas mislim da Nađ nije tome doprineo, da čak nije ni zakačio Bastu, nego je sam pad prouzrokovao lom ruke. Nalazio sam se na nekoliko metara od tog duela. Sećam se da je ta povreda udaljila na nekoliko meseci Bastu od terena. Bio sam učesnik fantomskog derbija, jedinog derbija koji je odigran pred praznim tribinama. Uz prazne tribine, na poluvre-menu Beograd je zadesio snažan olujni vetar, koji je pomerio sa mesta i preturio klupe za rezervne igrače. Kod rezultata 0-1, vođstva za Partizan, igrač Partizana Maletić izašao je sam ispred gola Crvene zvezde. Umesto da šutira i prevari golmana, odigrao je loptu Moreiri koji je bio za korak ispred lopte. Postignut je po-godak, ali sam podigao zastavicu zbog jasnog ofsajda Moreire.

A dan je...

44


Moreira je bio ljut na Maletića zato što mu ranije nije dodao loptu ili zato što Maletić nije šutirao direktno na gol. Utakmica se završila 4-1 za Crvenu zvezdu, a uveren sam da je taj detalj usmerio utakmicu u drugom pravcu. Prisutan sam bio i na još jednom čudnom derbiju, kažem čudnom zato što je počeo u 13 sati. Ta utakmica igrana je neko-liko dana nakon sramotnih dešavanja u Đenovi, i zbog bezbed-nosnih razloga odlučeno je da se igra u matine terminu. Sećam se blagog jesenjeg sunca koje nas je sve uspavalo. Publiku, igrače, pomalo i sudije. Odbrambeni igrač Crvene zvezde napravio je grešku na početku utakmice, Brazilac sa srpskim pasošem Kleo ukrao je loptu i dodao Moreiri (ponovo! koji ovoga puta nije bio u ofsajdu), kome nije bilo teško da pogodi protivnički gol. Ne sećam se ničeg interesantnog sa same utakmice. Delovalo je sve tako miroljubivo, pacifistički, sve u suprotnosti s događajima iz Italije, nekoliko dana pre toga. Miroljubivo i pacifistički osim rezultata, pošto je Partizan pobedio 0-1. I mene je iznenadila činjenica, dobro sam prekontrolisao, da sam ta 24 večita derbija, sudio zajedno sa osam glavnih sudi-ja. Čak njih osmorica su zajedno sa mnom izlazila na teren, uz igrače Crvene zvezde i Partizana. Vremenom sve manje pamtim dešavanja s utakmica, osim ako ne postoji neki upečatljiv detalj koji će se urezati u pamćenje, ali ono što pamtim s tih utakmica su, iznad svega, igrači kojima sam imao priliku da sudim, od kojih neki još igraju u velikim evropskim klubovima, i to vrlo uspešno. Mislim da je to najveća privilegija suđenja večitog derbija, dok je s druge strane to je-dina utakmica naše lige koja ima određeni evropski šmek, mada tu pre svega mislim na atmosferu na tribinama. Ko su igrači koji su mi ostali u sećanju? Krenimo hronološki od mojih prvi derbi utakmica: Žigić, Boško Janković, Basta,

Igor Radojčić

45


Pantelić, Ćirić, Mladenović, Saveljić, Nađ, Kralj, Mirković, Iliev, Lazović, Biševac, Ćirković, Tomović, Lola Smiljanić, Vukić, Fejsa, Krstajić, Luković, Milovanović, Kovačević, Pejčinović, Lazetić, Lomić, Tošić, Ninkov, Ivan Tomić, Stojković, Raća Petrović, Milijaš, Jovetić, Marković, Mitrović, Darko Lazović, Danko Lazović, naravno nezaobilazni Saša Ilić… i mnogi, mno-gi drugi, kvalitetni, manje kvalitetni, čije ime ostaje upisano u najvećoj utakmici našeg fudbala. Želeo bih da izdvojim i dvojicu trenera, taj izbor potpuno je subjektivan, nije baziran na bilo kakvoj merljivoj kategoriji, osvojenim trofejima, mada su ih osvajali, nego na činjenici da sam voleo da sudim dok su oni tu negde iza mojih leđa, kraj terena. Uzgred, jedan od njih vodio je Crvenu zvezdu, tako da se ne sećam da mi je ikada bio iza leđa, jer su obično klupe s gostujućim igračima preko puta drugog pomoćnog sudije, a iza prvog pomoćnog sudije je klupe za rezervne igrače domaće ekipe. Rekao sam obično, jer je tako skoro svuda, osim na sta-dionu Crvene zvezde. Jednom prilikom pitao sam člana ruko-vodstva kluba zašto je tako, a on mi je odgovorio da je njemu davno rečeno: „Da bi bili bliže severnoj tribini”. Video sam mnoge stadione na kojima je klupa domaće ekipe udaljena od najvatrenijih navijača, ali nisam stekao utisak da je to bio prob-lem u komunikaciji s navijačima. I na čuvenom Poljudu klu-pa domaće ekipe je iza prvog pomoćnog sudije, a Torcida se, takođe, nalazi na daljoj, severnoj tribini, i nikako ne bih rekao da ta činjenica ometa navijače Hajduka da stvore fenomenalnu atmosferu. Da se, ipak, vratimo treneru kome blizina tribine nije bitna zato što je on uvek izgledao kao da je upravo sišao sa te tribine, ako je tribina udaljena on je bio u stanju da je privuče do terena, gde god se on nalazio. Valter Zenga. Priznajem da je veliko zado-

A dan je...

46


voljstvo bilo učestvovati u svakoj utakmici gde je bio prisutan i Zenga. Imao sam mogućnost da budem na velikom broju utak-mica s njim, da komuniciramo tokom utakmice, iako nije uvek bio u blizini, da pričamo u poluvremenu i nakon utakmice. Iako su ti razgovori bili kratki, uvek je imao duhovite komentare. Jed-nom prilikom, igrala se utakmica OFK Beograd -Crvena zvezda na Karaburmi, u poslednjem minutu prvog dela Zenga je skočio sa svog mesta, tražeći da signaliziram ofsajd. Ubrzo je sudija označio kraj prvog dela igre i krenuli smo ka svlačionicama. Zenga mi je prišao i rekao da je protivnički igrač bio iza svih odbrambenih igrača njegove ekipe. Rekao sam mu da jeste, ali da je lopta krenula iz vratarevog prostora, da je golman izbacio sa pet i po metara, i da u tim situacijama na važi pravilo ofsajda. „Stvarno?”, upitao me je. „Da, stvarno”, rekoh mu. „Eto, morao sam da dođem u Srbiju da naučim neka fudbalska pravila”, rekao je uz osmeh. Uveren sam da je to znao i bez mog objašnjenja, a da je sve ostalo bila blaga, simpatična provokacija. Zenga je imao urođenu teatralnost, tipičnu za jednog Latina (u najboljem smislu te reči), znao je da animira navijače, da vodi dijalog s njima bez reči, znao je da oseti puls navijača. To nije čudno pošto je pre uspešne karijere golmana koju je napravio u Interu i italijanskoj reprezentaciji, u tinejdžerskim danima bio jedan od fanatičnih Boys-a, Interove navijačke grupe, stoga je imao urođenu navijačku strast u sebi. Umeo je Zenga i da pretera, što bi trebalo tumačiti njegovi temperamentom, ali verujem da ga mnogi navijači Crvene zvezde još uvek pamte. Istina je da je klub imao dobar sastav tih godina, ali stoji činjenica da je Zenga doneo trofeje klubu na trijumfalan način, koji niko nije mogao da ospori. Drugo trenersko ime, rekao bih sličnog temperamenta, pla-hog, koji se brzo rasplamsa, ali van terena vrlo blagog, mirnog,

Igor Radojčić

47


koji je, takođe, bio odličan komunikator, kome su navijači besk-rajno verovali i obožavali ga, koji je znao da povrati ekipu iz letargije u nekoliko minuta, koji je, na terenu, ponekad umeo da bude i kockar, ali je uvek igrao s pravim kartama u rukama, burne gestikulacije, koje verujem ponekad nije bio ni svestan, ali veoma uspešan u onome što je radio je Aleksandar Stanojević. I on je često bio iza mene tokom utakmica, mada ne mogu da kažem da mi je stvarao neprijatnosti da bih morao odlučno da reagujem. Tih godina su, posebno, pomoćne sudije bile na velikim mukama kada je trener Partizana bio iza njihovih leđa. I on je znao da pretera kako u gestikulacijama tako i verbalno, a sudije se nisu usuđivale da mu na to skrenu pažnju, ili da ga udalje s klupe. Ako se dobro sećam, Stanojević nikada nije bio udaljen sa klupe u prvenstvu Srbije. Mislim da je među nama dvojicom postojalo međusobno uvažavanje, i da je ponekad bila dovoljna samo reč da shvati da ponašanje i vođenje ekipe ne bi trebalo da izađe iz granica dozvoljenog. Još uvek čuvam fotografiju sa večitog derbija koji je odigran na Marakani, na kojoj se vidi trener Crvene zvezde, Robert Prosinečki koji gleda ka klupi Partizana, i Aleksandar Stanojević, vidno iznerviran stavom Zvezdnog stratega koji ga je gledao. Ja stojim pored Stanojevića, povlačim ga za nadlakticu, tražim da se smiri. Pretpostavljam da je igra bila na drugoj strani terena ili trenutno prekinuta. „Provocira me, vidi kako me gleda”, vikao je Stanojević. Pogledao sam Prosinečkog, koji ga je gledao i smeškao se. Ništa nedozvoljeno. „Smiri se, vodi ekipu”, pokušavao sam da mu odvučem pažnju. Utakmica je bila neizvesna, još uvek je bilo 0-0, iako je za Crvena zvezdu u prvom delu igre dosuđen penal, koji je Evandro promašio. Na sledećoj fotografiji s iste utakmice, Stanojević stoji iza mene i nešto mi govori, dok se u pozadini vidi Prosinečki, sada okrenut ka terenu, skoncentrisan na igru.

A dan je...

48


Misija uspela. Prosinečki se vratio vođenju svoje ekipe i praćenju utakmice, a Stanojević usmeren na deo terena na kome se nalazi klupa s njegovim stručnim štabom i rezervnim igračima, doduše sada nešto objašnjava meni, ali sam i ja okrenut ka terenu tako da to više nije ni bilo važno. Partizan, u poslednjih desetak minuta, postiže dva pogotka, i trijumfuje na Marakani. Posle utakmice, ispred svlačionica velika grupa novinara uzima izjave od igrača. Igrače Partizana čeka autobus, u koji se spremaju da uđu. U tre-nutku kada se mi, sudije, spremamo da napustimo stadion, ka klupskom autobusu ide trener Partizana Stanojević. Nasmeje se i kaže: „Video si da me provocira, a nisi reagovao“. Nasmejem se, i prolazim bez reči. Želim da izdvojim još jedno ime, igrača koji je igrao u oba kluba, koji je po mom skromnom mišljenju za kratko vreme os-tavio veliki trag u našem fudbalu, a da se zadržao duže taj trag bi verovatno bio mnogo dublji. Prvi put sam se sreo s njim u večitom derbiju, tada u dresu Crvene zvezde, na stadionu Parti-zana, rezultat je bio 1-1, u odličnoj utakmici, u kojoj je Partizan izjednačio u poslednjem minutu (još jedanput!) golom Moreire. Kasnije sam ga sretao u dresu Partizana. Verovatno jedan od najzaslužnijih zato što je Partizan, pod vođstvom Aleksandra Stanojevića, igrao u Ligi šampiona. Moj izbor je plod odnosa sudija – igrač, reči koje smo uspeli da razmenimo, širokog os-meha koji je delio svima, nikada uvredu ili ružnu reč nisam od njega čuo, nikad povišeni glas, uvek spreman da pruži sve što može za ekipu. On nije svetska klasa fudbala, nije igrač o koga će se otimati Barselona, Real ili Mančester siti, ali je igrač kak-vi su potrebni srpskom fudbalu, kakvih kod nas nema mnogo. Igrač velikog srca i osmeha. Veliko zadovoljstvo i uživanje bilo je pratiti takvog igrača na terenu i suditi utakmice čiji je on bio akter. Kleverson Gabrijel Kordova KLEO.

Igor Radojčić

49


Poraženi

Najteskobniji i najtmurniji događaj koji pamtim kao sudija dogodio se 2011. Nakon što sam bio učesnik oba polufinalna meča kupa Srbije, prvo Partizan – Crvena zvezda, a potom i revanša na Marakani, nisam previše razmišljao o tome da li ću biti određen i za finalni meč između Partizana i Vojvodine. Nekoliko godina unazad susreti tih klubova su postajali sve teži i napetiji za suđenje, tako da sam se potajno nadao da, imajući u vidu da sam pre toga tri puta bio učesnik Finala kupa Srbije, ovo-ga puta kuglica neće stati na mom imenu i da postoji niz sudija koji su željni i voljni da se nađu na terenu Marakane te majske večeri. To se, ipak, nije desilo. Partizan je te godine imao veliku želju da potvrdi višegodišnju dominaciju u srpskom fudbalu, a Vojvodina da, konačno, po prvi put osvoji kup Srbije (danas znamo da će se to desiti tek 2014.), što bi bila ogromna nagrada za taj klub koji je iz godine u godinu pokušavao da stane uz rame Zvezdi i Partizanu. Još prilikom dolaska na stadion osetila se čudna atmosfera u vazduhu. Skoro da ste mogli rukom da dotaknete napetost i nervozu. Dok smo se vraćali sa zagrevanja sa glavnog terena, a pre ulaska u čuveni tunel Marakane, verujem da sličan ne post-oji nigde na svetu, čovek iz rukovodstva Vojvodine, koga sam poznavao od ranije, rekao mi je da oni neće izaći na teren dok policija ne pusti njihove navijače koji su zadržani na ulasku u Beograd. Zastao sam da porazgovaram s njim, nisam najbolje razumeo šta želi da kaže i kakve to veze ima s nama. Pridružio sam se kolegama u svlačionici, i rekao im da postoji ozbiljan problem, jer sam video da osoba s kojom sam pričao ne puca u prazno, nego mi ozbiljnim tonom saopštava šta će se desiti. Dogovorili smo se da izađemo nekoliko minuta ranije u odnosu

A dan je...

50


na predviđeno vreme iz svlačionice, radi okupljanja ekipa, da pokušamo da umanjimo štetu koja je bila u nastajanju. Iako smo sve uradili po dogovoru, nije bilo načina da se bilo šta spreči. Utakmica je kasnila, ispred svlačionica na Marakani bilo je znanih i neznanih lica, pozvanih i nepozvanih, igrača u sports-koj opremi i trenerkama, ljudi u civilu, članova stručnog štaba, ko zna ko je sve tuda defilovao i s kakvim namerama. Uzeo sam telefon i pozvao, po mom mišljenju, jednu od osoba koja je mo-gla da pomogne u rešavanju situacije. Rekao sam da možemo da izađemo na teren bez igrača Vojvodine odmah, ili s njima ali tek za desetak minuta, tako da će utakmica kasniti više od 20 minu-ta, čime se pomera i termin televizijskog prenosa koji je u većini država svetinja. Dobio sam odgovor da bi bilo dobro da se utak-mica odigra. Atmosfera među igračima bila je izuzetno naele-ktrisana, a još nismo bili zakoračili u tunel. Uvrede, povišeni tonovi, dobacivanja, pogrdne reči. Već u tom trenutku sam bio svestan da će se nešto loše dogoditi. Situacija je potpuno izmakla kontroli. Iz takve atmosfere nije moglo ništa dobro da nastane. Sećam se izlaska na teren, posle dvadesetak minuta natezanja, ubeđivanja i nadmudrivanja, mog pokušaja da ohrabrim kolege, pre svega sudiju, više puta sam gledao snimak te scene u nadi da će se nešto promeniti na bolje. Ukoliko me sećanje ne vara, prvo poluvreme prošlo je dobro, bez većih gunđanja i primedbi na sudijske odluke i bez grubljih prekršaja koji bi dodatno podgrejali užarenu atmosferu. Zatim je usledilo drugo poluvreme. Nadam se da se takve slike u našem fudbalu nikada više neće ponoviti.. Ne mogu da se setim svih de-talja, ali kako se približavao kraj utakmice protesti i međusobna vređanja igrača postajala su sve žešća. U trenutku kada je dosu-dio penal za Partizan, sudija je odlučio da ne isključi igrača Vojvodine, znajući da bi taj postupak mogao da donese nove

Igor Radojčić

51


probleme. U pitanju je bila greška, ali ciljana, imajući u vidu sva dešavanja pre i tokom utakmice. Onda, pred sam kraj, možda 5-6 minuta pre isteka devedesetog minuta, dolazi do prekršaja u kaznenom prostoru Partizana, sudija je loše postavljen, ne donosi odgovarajuću odluku, što izaziva velike proteste. Igrači se međusobno vređaju i provociraju, nasrću jedni na druge, u teren ulaze i službena lica sa klupa za rezervne igrače, deo igrača Vojvodine odlazi ka istočnoj tribini gde se nalaze ljudi iz ruko-vodstva kluba. Sve ružne scene koje smo mogli da vidimo pre početka utakmice, sada se ponavljaju na terenu. Igrači Vojvo-dine kreću da izlaze s terena i uz psovke saopštavaju da im je rečeno da napuste teren. Taj čin je, nakon toga, nekoliko mes-eci bio u modi u Srbiji. Ko god je bio nezadovoljan suđenjem ili pojedinim odlukama, bez obzira na rang u kojem je klub igrao, odmah bi pretio napuštanjem terena uz verbalni performans na terenu o stanju u srpskom fudbalu. Pošto su igrači Vojvodine na-pustili teren, s kolegama sam se povukao ka klupama za rezervne igrače, koje se nalaze na atletskoj stazi Zvezdinog stadiona. U tom trenutku naše prisustvo bilo je potpuno suvišno. Ne znam koliko je to sve trajalo, navijači Vojvodine su napuštali stadion, a kada je postalo jasno da se igrači Vojvodine neće vratiti na teren, doneta je odluka da se dodeli pehar osvajaču Kupa. Nas sudije taj događaj obavezivao je da ostanemo na terenu. S druge strane želeo sam, istog trenutka, da odem s terena, jer sam se oseđao poraženo i poniženo zbog scena kojima sam prisustvovao i rečima koje sam čuo. Dok je bilo pripremano pobedničko post-olje, prišao nam je čovek iz organizacije finalne utakmice i rekao da ćemo mi dobiti plakete pre ekipe osvajača kupa. Pogledao sam kolege koji su bili vidno utučeni i bez ikakvih konsultacija s njima rekao da mi nećemo večeras primiti plakete. Odgovoreno mi je da to nije po protokolu, ali sam tada ugledao portparola

A dan je...

52


Fudbalskog saveza i rekao mu da nije trenutak da se sudije poja-vljuju na postolju. Razumeo je zašto mu to govorim i podržao je moj predlog. Sačekali smo da kapiten Partizana Mladen Krstajić podigne pehar i trkom se uputili ka svlačionici. Ne sećam se koliko smo tamo ostali, niti šta se dešavalo na-kon toga. Sećam se dobro osećanja poniženosti koje mi je os-talo posle te utakmice. Osećaj koji nisam imao nikada pre niti kasnije u svojoj karijeri. Ne govorim o svojim odlukama na sa-mom terenu, jer su one bile dobre. Govorim o dešavanjima pre početka utakmice i na kraju utakmice. Toliko ružnih reči, uvre-da, psovki od kojih čoveku može da pozli, negativne energije, rušilačkog nagona, želja da drugi bude ponižen, tako nešto ni-kada nisam doživeo. Ništa od onoga što smo tada čuli i videli ne pripada sportu. Iako sam bio deo trećeg tima, tima koji ne daje golove, niti se njima raduje, te večeri sam i ja tugovao. I ja sam bio poražen. Verujem danas da smo, te večeri, svi bili poraženi. Godinama nakon toga sretao sam učesnike tog neželjenog događaja. Sa obe strane. Igrači, treneri, ljudi iz uprava kluba, Kada bih pokušao da čujem njihovo mišljenje o tome kako su se nosili sa tom situacijom, da li su postupili ispravno, da li bi nešto promenili, vrlo retko bi razgovor stigao do kraja. Izbegavanje teme, „davno je to bilo…ostavimo prošlost iza sebe…previše emocija…niko nas ništa nije ni pitao”… Nikome nije bilo pri-jatno da se vraća na tu temu. Sve što sam napisao nema za cilj da nekoga okrivi za dešavanja iz te tužne beogradske večeri. Niti sam bio upućen u sva dešavanja, niti sam imao informacije o svemu što je pretho-dilo i što se desilo nakon te burne noći. Kao što i svaki sudija iz svojih grešaka mora da izvuče prave pouke, jer ono loše što se desi može se dogoditi jedanput i ni-kada više, verujem da smo na osnovu svega što se desilo tom

Igor Radojčić

53


prilikom uspeli da steknemo dragoceno iskustvo. Iskustvo koje je bolno, traumatično, koje nikome ništa dobrog nije donelo. Takvo iskustvo i takva noć više se nikada ne smeju ponoviti. Ne zbog klubova ili sudija, nego zbog svih onih koji učestvuju na bilo koji način u ovom divnom sportu. Trebalo bi shvatiti da je u pitanju sport, a sport je radost, emocija, energija, viteštvo. Što se tiče nedodeljene plakete, verujem da i dalje u nekoj fioci stoji moja i plakete mojih kolega, sa finalnog meča Kupa Srbije između Partizana i Vojvodine.

A dan je...

54


Putovati, gubiti zemlje za sobom…

Stih portugalskog pesnika Fernarda Pesoe, najbolje oslikava situaciju u kojoj se nalaze sudije na svojim putovanjima. Pomalo ima i zavisti drugih kolega, ali i prijatelja, rodbine, kada čuju o kakvim odredištima se radi, kakva putovanja su u pitanju. Tre-balo bi mistifikovati i taj aspekt sudijskog života. Ne mislim na putovanja po Srbiji, nego, pre svega, odlaske na međunarodne utakmice. Dešavalo se da me znani i neznani pitaju, kada bi čuli da sam bio u određenom gradu, da li sam stigao da vidim neko simbolično ili atraktivno mesto po kome je određeni grad poznat. Nikada nisam davao duga objašnjenja, samo bih odgovorio da nije bilo vremena. A vremena zaista ne-mate. Suština tih putovanja je da ste došli u neki grad konkret-nim poslom i ne postoji vreme za druga dešavanja. Sve je stav-ljeno u kontekst utakmice i tako mora biti i prihvaćeno. Povremeno, kada gledam neku utakmicu sa stadiona na kome sam bio i sudio, pokušam da se prisetim izgleda unutrašnjosti stadiona, svlačionice, njenih dimenzija, ali retko, vrlo retko mi uspeva. Ukoliko je ostao upečatljiv utisak, interesantan detalj, onda se i mogu setiti, ako ne postoji nešto što bi me primoralo da zapamtim neku sitnicu, sećanje bledi. Recimo, pamtim svlačionice Totenhema i Mančester junajteda zbog izuzetno ma-log prostora. Očigledno je bilo da su pravljene za najviše trojicu sudija, tako da je uvođenjem četvrtog sudije već nastala gužva, a možete zamisliti kako izgleda kada u nju uđe šestorica sudija. Jednom prilikom u Moskvi, igralo se u februaru mesecu, utakmica Rubina protiv Olimpijakosa pomerana je tri puta, da bi na kraju zbog izuzetno niske temperature (bilo je minus petn-aest) bila odigrana u ranim popodnevnim satima. Bili smo tamo nešto manje od tri dana, a ni jedan jedini put nismo izašli iz

Igor Radojčić

55


hotela, osim kada smo išli na utakmicu. Predivna stvar dogodila se prilikom jedne utakmice u Lon-donu. Bili smo smešteni u hotelu Hendon hol, u severnom delu grada. Kuća je, svojevremeno, bila dom poznatog dramskog umetnika Dejvida Gerika. Prostrana i elegantna uvek je bila stecište ljudi iz teatra, a hotel i dan-danas organizuje interak-tivne večeri na temu dela Agate Kristi. Da bih prekratio vreme na dan utakmice šetao sam se po uzanim i vijugavim hodnici-ma, razgledajući fotografije i slike na zidovima. Uglavnom su to bile scene iz raznih dramskih predstava ili fotografije britanske prestonice. Najednom, nekoliko metara od sebe vidim nešto što liči na fotografiju fudbalske ekipe. Prolazim pored nekoliko na-nizanih fotografija, i prilazim onoj s fudbalerima želeći da sh-vatim kako se ona uklapa u galeriju slika i fotografija, ali i u zdanje u kome se nalazimo. Na fotografiji se nalazi reprezent-acija Engleske sa Svetskog prvenstva 1966. Svetski prvaci. Je-dina engleska selekcija koja je došla do naslova svetskog prvaka. Razmišljam kratko zašto bi ta fotografija mogla biti na zidu. U redu, bili su svetski prvaci, veliki je to uspeh, ali ne postoji ni-kakva tematska celina koja bi hotel sada, a ni u prošlosti, spajala s fudbalom. Možda je vlasnik emotivno vezan za tu selekciju, možda je to omaž igračima koji su doneli titulu u kolevku fud-bala. A možda...? Pada mi na pamet da stvari, ipak, nisu tako tajanstvene i skrivene, da nisu u pitanju emocije ili sećanja. Od-lazim na recepciju sa samo jednim pitanjem: da li je reprezent-acija Engleske tokom Svetskog prvenstva 1966. boravila u ovom hotelu? Odgovor je pozitivan, uz dodatne informacije devojke s recepcije koja naglašava koliko je uprava hotela ponosna na taj period i na boravak reprezentacije u njihovom hotelu. U ho-telu se nalazi, mada nije dostupna javnosti, i knjiga utisaka u koju su svoja zapažanja upisali svi igrači tadašnje reprezentaci-

A dan je...

56


je. Vraćam se ponovo do fotografije, koja se ne nalazi po mom mišljenju na adekvatnom mestu. Pomalo je skrajnuta, u uglu, u mračnom delu hodnika. Gledam fotografiju i uživam u tre-nutku. Nakon skoro pola veka nalazim se na mestu na kome su svoje vreme provodili svetski šampioni. Oni koji su u čuvenom finalu pobedili SR Nemačku sa 4-2, nakon produžetaka. Čudno je to kako jedna utakmica može da donese toliko kontroverzi, a istovremeno da u istoriji fudbala ostane upamćena nekolicina njenih aktera. Kao prvi, engleski igrač Harst, koji je upamćen po golu koji možda i nije bio gol, zato što se čini da lopta nije prešla u potpunosti gol liniju. Ljubitelji ga pamte po tom golu, ali se olako zaboravlja činjenica da je u finalu dao tri gola, po čemu je i dan-danas jedinstven. Pamti se i ime švajcarskog sudije Gotfri-da Dinsta, ali sve je zasenio pomoćni sudija Tofik Bahramov, iz bivšeg Sovjetskog Saveza, poreklom Azerbejdžanac. Bahramov je priznao taj gol Harsta i otišao u legendu. Kasnije je dugo godi-na bio generalni sekretar fudbalskog saveza Azerbejdžana, i je-dini je sudija na svetu po kome je nazvan stadion. Engleska će se u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 2006. naći u istoj grupi s Azerbejdžanom i prilikom gostovanja Engleza u Bakuu održana je ceremonija u čast čuvenog sudije. Prisutni su bili Jozef Blater i Mišel Platini, i naravno Džef Harst, rasni strelac iz selekcije 1966. Zanimljivo je da je pomenuti stadion u Azerbejdžanu no-sio imena, pre Bahramova, samo dva čoveka: Staljina i Lenjina. Sve ovo, naravno, ne sme da bude motiv za suđenje. Fudbal-sko suđenje, pre svega, mora da se voli, ukoliko toga nema neće biti ni uspeha. Putovanja, gradovi, države su samo jedan od in-teresantnih aspekata koje fudbal i suđenje mogu da omoguće. Odlasci na najpoznatije svetske stadione, kontakt sa nekim od najboljih svetskih igrača su, takođe, neke od privilegija koje možete ostvariti tokom sudijske karijere.

Igor Radojčić

57


Imao sam to zadovoljstvo da budem na terenu sa nekima od najboljih fudbalera današnjice. Svi su zanimljivi na svoj način, a istovremeno skromni, obični, pristupačni. Želeo bih da pome-nem dva imena, dva velika igrača, koja svi poznaju, ali ih vero-vatno niko nikada ne bi uvrstio u izbor od pet ili deset omiljenih igrača. Zašto baš njih dvojica? Najpre zbog njihovih godina, zato što imaju bogate fudbalske karijere, a ogromnu želju kao da su na početku, zato što su jednostavni, kao da im je neprijatno da budu zvezde, bez skandala, malo toga se zna o njima van terena, posvećeni fudbalu uprkos dobu u kojima su mnogi igrači već fudbalski penzioneri. Antonio Di Natale i Miroslav Klose. U vezi sa Di Nataleom postoji i mala anegdota koja na na-jbolji način prikazuje i oslikava njegov karakter. Dolazeći na utakmicu koju je Udineze igrao protiv AZ Alkmara, ušao sam prvi u hodnik koji vodi ka svlačionicama na stadionu Friuli, u Udinama. S druge strane dugačkog hodnika, verovatno dolazeći s terena, pojavio se Di Natale. Široki osmeh i pozdrav: „Dobro veče, kako si?” upita me. Na sekund sam iznenađen, ali mu odmah odgovaram: „Dobro sam, hvala, kako si ti?”, trudim se da budem ljubazan. „Spremamo se, nadamo se da će sve biti u redu” kaže. „Puno sreće, vidimo se kasnije”, završavam razgov-or. On ulazi u svlačionicu svoje ekipe, a kolegе me u neverici pitaјu: „Pa, vi se poznajete?” „Ne, nikada se u životu nismo vi-deli. Verovatno me je zamenio s nekim ili je samo ljubazan”, od-govaram i svi počinjemo da se smejemo. To me podsetilo na priču koju sam čuo od prijatelja Alfre-da Trentalanđa, poznatog italijanskog sudije, koji je danas član Sudijske komisije FIFA. Priča Alfredo da je kao mlad sudija prvi put određen da sudi ekipi Napolija u Napulju, u kome je tada igrao čuveni Maradona. Domaća ekipa navikla da od samog starta „zastraši” sudije, kreće sa prigovorima Alfredu za svaku

A dan je...

58


odluku koja ide protiv ekipe Napolija. Nakon izvesnog vreme-na, Maradona prilazi Alfredu koga su okružili domaći igrači, i kaže svojim saigračima: „Ostavite ga na miru, on je moj prijatelj i dobar je čovek”. Igrači su smireni, i on bez poteškoća sudi i uspešno privodi utakmicu kraju. Na kraju, kolege - pomoćne sudije mu u svlačionici kažu da nisu znali da je dobar prijatelj sa Maradonom, a Alfredo im odgovara da ga je tog dana, na terenu, video po prvi put u životu. Sve to govori o skromnosti i veličini velikih igrača, ali i njiho-voj kapricioznosti, o onome što ih čini drugačijim. I na kraju redova o velikanima koji su me fascinirali i opčinili svojim pristupom fudbalom, na terenu i van njega, govoriću o čoveku koji je delimično zaslužan, a da to i ne zna, za nastanak ove knjižice. Pisaću o čoveku, koji osim fudbalskih i ljudskih kvaliteta, kao što smo mogli videti u poslednje vreme poseduje i muzički dar.Svira bubnjeve i peva. Video sam video klip u kome svira bub-njeve na predložak grupe Foo Fighters. Ne delimo isti muzički ukus, mada je njegov izbor mnogo bolji od onoga što se može čuti u pojedinim svlačionicama naših klubova pred utakmice. Utakmica o kojoj želim da pričam igra se 2007. u San Marinu. Radi se o kvalifikacionoj utakmici za Evropsko prvenstvo koje će se održati godinu dana kasnije u Austriji i Švajcarskoj. Aut-sajder San Marino dočekuje favorita Češku Republiku, za koju igraju zvezde poput Rosickog, Kolera, Ujfalušija, Sivoka, Janku-lovskog, Jarolima, Rozentala, Kadleca, Baroša i mnogih dru-gih. Predvodio ih je sa klupe izvanredan strateg Karol Brukner. Naravno na golu je Peter Čeh, čovek koji je obeležio stranice ove knjižice, ali nadasve evrospki i svetski fudbal prve i druge decenije 21. stoleća. Za sudije to je trebalo da bude lak zadatak, igra mačke i miša

Igor Radojčić

59


kako bi rekli novinari, ali na terenu nije išlo sve glatko. Prem-da je iz Češke u koloritni San Marino stiglo preko dve hiljade navijača, što je omogućilo gostujućem tima da se oseća i igra kao da je na bilo kom stadionu u Češkoj, ponekad stvari ne idu onim tokom kojim smo zamislili. Selekcija Češke se muči s amaterima iz San Marina, malo je šansi, a ni igra nije bolja. Ipak, Rosicki iz pomalo sumnjive situacije u mojoj blizini postiže pogodak i Češka odlazi na od-mor sa golom prednosti. Predstavnik UEFA za medije, u pro-lazu dok idemo ka svlačionici, mi namiguje i kaže da je pogodak regularan, da ne brinem. San Marino u drugi deo utakmice ulazi sasvim otvoreno, ne želi da čuva rezultat i počinju da stvaraju nekoliko šansi. Na čuđenje svih prisutnih ekipe su potpuno ravnopravne i svi smo u iščekivanju narednog gola. Ukoliko ga postignu domaći, utakmica dobija novu dimenziju, ukoliko to učini gostujuća ekipa utakmica će ući u miran period. Dvadese-tak minuta pre kraja jedan od odbrambenih igrača San Marina pravi prekršaj za žuti karton. Pošto mu je ranije već bio pokazan žuti karton, mora da napusti igru. Nacionalna selekcija Češke s igračem više u poslednjih petnaest minuta postiže dva gola i up-isuje očekivanu pobedu. Utakmica koja je poprimala nezgodne i na trenutke žustre elemente, završena je prilično prijateljski. Rezultat je umirio i zakočio sve ambicije borbenih, amaterskih igrača San Marina. Na kraju, nekoliko navijača selekcije Češke ulazi u teren, želeći da dođe do dresa nekog od ljubimaca, pojedini igrači trče ka svlačionicama radi izbegavanja susreta s navijačima, mada se već nekoliko stotina navijača okupilo oko službenih prostorija gde se nalaze i svlačionice tako da ih igrači nikako neće moći izbeći. Iako se svlačionica nalazi blizu gola na kome je stajao Petar Čeh, on laganim korakom ide ka centru terena, usput pozdravljajući

A dan je...

60


svoje saigrače i protivničke igrače. Nas trojica stojimo na centru, spremajući se da krenemo ka svlačionicama. Vidimo Čeha kako korača ka nama, i moram da priznam da smo bili začuđeni, jer je to gest velikog poštovanja i uvažavanja. Prilazi nam, rukuje se sa svom trojicom, i staje kraj nas. Pomeram glavu udesno, i vidim da čeka svog kolegu, golmana selekcije San Marina. Odjedanput naviru mi različite emocije: čuđenje, oduševljenje, iznenađenje, radost… golman Čelsija stoji i čeka da se rukuje, pozdravi s gol-manom protivničke ekipe. Peter Čeh, golman premijer ligaša, koji je nekoliko dana pre toga branio za svoj Čelzi, pa je nared-nog dana otišao na trening, nakon toga i u teretanu, i ko zna šta sve ne, dok je on, bezimeni golman u svom malom ali prelepom San Marinu išao na posao, možda u stomatološku ordinaciju, ili u prodavnicu da mušterijama meri voće i povrće ili meso (kilo-gram bez kostiju molim, da li ste dobili file?), a možda je pak otišao u poštu na šalter da lepi marke San Marina na razglednice ili u školu da ispravlja zadatke deci i ocenjuje ih. Taj gest, ne mogu reći velikog sportsmena i čoveka, pošto je to nedostojan epitet za takav čin, jer to je gest vrhunskog sportiste, sportiste koji ukazuje poštovanje svom sportskom protivniku bez obzira na njegove fudbalske kvalitete. Sportista koji svojim delom kaže – čestitam ti na sportskom nadmetanju i borbi. Bio si dobar danas, želim ti mnogo uspeha. Ne mogu da dočekam trenutak kada će golman San Marina prići i svu svoju pažnju sam usmerio ka tom dešavanju. I dok bezimeni golman prilazi, i mi u iščekivanju da vidimo šta će se desiti, Peter Čeh čini još jedno čudo i time meni, možda i još ponekom na stadionu, ostavlja u sećanju jedan od najdivnijih i najemocionalnijih trenutaka u fudbalskoj i sudijskoj karijeri. Peter Čeh videvši da je kolega – golman na nekoliko koraka od njega, skida svoj dres i grleći bezimenog golmana, pruža mu ga

Igor RadojčićIgor Radojčić

61


u ruke. Golman je začuđen, zbunjen, dobio je dres jednog od najboljih golmana na svetu, a da ga nije ni tražio. Zatim, gol-man San Marina uzbuđen, skida svoj dres i poklanja ga Čehu. Peter ga uzima s osmehom, grli kolegu još jedanput i odlazi ka svlačionici. Taj kratkotrajni događaj, čin sportiste nad sportistima, za mene je postavio standard u sportu, postavio liniju između sportista koji svojim radom i delovanjem uzdižu prave vrednos-ti i onih drugih. Sledeći put sreo sam Petera Čeha na prijateljskoj utakmici Ukrajina – Češka Republika, koja je odigrana 2012. godine na novom, prepunom stadionu u Lavovu, koji je otvoren nekoliko meseci pre toga za potrebe utakmica Evropskog prvenstva. Pred sam izlazak na teren, dok stojimo u tunelu, Čeh nam prilazi, naravno pozdravlja se sa nama, to nije ni potrebno naglašavati, i obraća nam se svoj trojici: „Molim vas, znate da sam ja kapiten selekcije, ali zbog mesta u timu ne mogu uvek da budem blizu dešavanja na terenu. Ukoliko imate problem sa ponašanjem ekipe, slobodno se obratite mom saigraču (nažalost, ne sećam se koga je od saigrača pomenuo), on će vam pomoći, a i govori engleski.” Sačekali smo da se udalji nekoliko metara od nas, da bi prokomentarisali ono što smo upravo doživeli. Pris-tup i reči profesionalca od glave do pete. Kapiten reprezentacije. Povremeno bi me pitali šta to znači biti kapiten? Da li on ima određene privilegije na terenu? Da li sme da prigovara sudiji?Peter Čeh je tog dana, barem u mojim očima, održao još jednu lekciju. Lekciju iz fudbalskog profesionalizma i lekciju kako tre-ba da se ponaša kapiten ekipe, štaviše kapiten nacionalne sele-kcije. Priznajem, gde god i za koga god on igrao, bilo mi je drago i biće mi drago kada bi napravio neku bravuru i kada bi njegova

A dan je...A dan je...

62


ekipa pobedila. Šampion poput Petera Čeha zaslužuje da se radujemo njegovim intervencijama i da navijamo za njega, ali i za sve igrače, sportiste poput njega koji će istinske vrednosti sporta staviti ispred ličnog uspeha, koji rivalitet vide kao način ispolja-vanja sopstvenih veština u odnosu na protivnika, a ne kao način ponižavanja i vređanja drugih i drugačijih.

Igor Radojčić

63


Korak napred

Onog trenutka kada dostignete ili mislite da ste dosegli vi-sok nivo u poslu kojim se bavite, počnete da razmišljate o tome da li to što radite ima svoju vrednost i na širem, evropskom ili svetskom tržištu. Došle su prve međunarodne utakmice, u prvo vreme lakše, kasnije teže i zahtevnije, ali i dalje to nije bio krem evrop-skog fudbala. Gledate kolege iz inostranstva, na seminarima, na utakmicama na kojima se srećete i razmišljate da li su oni tehnički toliko ispred vas da mogu da sude utakmice koje vi niste imali priliku da sudite. Imao sam sreću da upoznam divne ljude i odlične sudije s kojima sam sačinjavao tim koji je polako ali sigurno išao korak po korak napred, i dostigao one visine koje su me toliko intri-girale, koje sam želeo da dosegnem, da se u njima oprobam, da bih mogao jednog dana da iznesem konačan sud o znanju drugih i naših sudija. Šta je važno i šta sačinjava elemente koji sudiju mogu da dovedu do najvećih utakmica i takmičenja? Taktičko-tehnička osposobljenost, psihološka i fizička priprema. Ukratko, to su aspekti koji su neophodni za suđenje na visokom i kvalitetnom nivou. Na prvo mesto bih stavio fizičku spremu, jer ukoliko nje nema, sudija koji je tehnički potkovan i psihološki spreman ne može da sudi, recimo utakmice Lige šampiona. Onaj ko je fizički spreman, ali nema jedan od druga dva elementa može samo da pokuša da sudi na visokom nivou, ali mogao bih od-mah i da odgovorim na pitanje kako bi sudio: loše. Jedini pravi i uspešan način je spajanje sva tri aspekta koja sam pomenuo. Ni to ne može da garantuje uspeh, ali učinili ste sve ono što je

A dan je...

64


u vašoj mogućnosti. Veliko je zadovoljstvo bilo suditi sa momcima koju su sve te stavke spojili i vredno i predano radili na sopstvenom razvoju i napredovanju. Kao kruna takvog rada u maju 2013. stigla je i utakmica polufinala Uefa Evropa lige Fenerbahče – Benfika. Moje ko-lege, na radost svih onih koji iskreno prate i cene njihov rad, i naredne godine 2014. sudili su polufinale Lige Uefa. Znajući koliko truda, energije i želje ulažu ne sumnjam da će uskoro dobiti priliku da sude i finale istog takmičenja, a da će ukoliko nastave takvim tempom, u šta ne sumnjam, do kraja karijere dobiti i priliku da sude finale Lige šampiona. Odlazak na Svets-ko prvenstvo u Brazilu trebalo bi shvatiti kao potvrdu svega što je rečeno. Kada pominjemo utakmicu u Istanbulu, Fenerbahče- Ben-fika, želeo bih da pomenem interesantan detalj. Iako sam su-dio veliki broj utakmica našeg večitog derbija, kao i utakmice na nekim od najvećih evropskih stadiona, da pomenem samo neke, kao što su Iduna park (Vestfalen stadion) stadion u Dort-mundu, zatim Teatar snova (Old traford) Junajtedov stadion ili Nou kamp, nikada nisam doživeo nešto slično što se desilo tog dana kada smo s igračima izlazili na teren stadiona Šukru Saračoglu u Istanbulu. Ceo stadion, pedeset hiljada ljudi poskakivalo je i uzvi-kivalo ime svog kluba. Buka je bila toliko zaglušujuća da nismo ni pokušali da razgovaramo pošto se nismo međusobno čuli, iako smo stajali jedan pored drugoga. Nije bilo baklji, petardi, dimnih bombi. Nije postojala tribina na kojoj bi bili takozvani ‘najvatreniji’ navijači, tamo je ceo stadion bio takav. Kada smo stali ispred zapadne tribine s igračima, nešto veoma čudno se

Igor Radojčić

65


desilo. Buka je bilo toliko zaglušujuća, ceo stadion u pokretu, niko nije sedeo ni stajao, svi su skakali. Imao sam osećaj da ceo stadion vibrira. Kao da je, u tom trenutku, bio postavljen na tanke niti, strune i činilo se da svakoga trenutka može da propadne u dubinu. Jednostavno, stadion je zahvatio navijački zemljotres. Stadion se klatio, išao gore-dole, spuštao pa usprav-ljao kao da njime rukovodi nekakav vešti cirkuski zabavljač. Neverovatan osećaj, kakav se verovatno može videti i oseti-ti na malo stadiona u svetu. Što je najvažnije do kraja utak-mice, koju je Fenerbahče pobedio sa 1-0, nijedna jedina baklja nije zapaljena, nijedna dimna bomba, nikakva pirotehnika, a navijanje nije prestajalo svih devedeset minuta. To je jedno od najlepših iskustava, koje sam doživeo, kada se govori o navijačima i navijanju. Vera u ono što se radi, redovna priprema u svakom pogle-du, kontinurana edukacija kada je u pitanje suđenje, psihološki rad, građenje i jačanje sopstvene ličnosti način je da se pokaže da i iz jedne male zemlje, pre svega sportski i fudbalski male, mislim na činjenicu kako nas drugi vide, sa ligom koja je u tehničkom i taktičkom pogledu kvalitetom ispod mnogih liga Evrope, mogu da dođu sudije koje imaju znanja da vode najveće i najvažnije mečeve. Oni mogu biti dokaz da kvalitet fudbala u pojedinoj zemlji nije presudan ukoliko postoje ljudi koji su spremni da se posvete svakodnevnom radu, na terenu i van njega. Oni mogu svojim primerom doprineti da fudbalske sudije budu cenjene i poštovane. Oni mogu mnoge mlade ljude da pokrenu na razmišljanje da postanu fudbalske sudije. Oni mogu da pokažu mladim sudijama da se samo radom može steći kredibilitet uzornih i kvalitetnih sudija.

A dan je...

66


A posle?

Na kraju sezone, tačnije u junu 2013, zajedno s kolegama Miloradom Mažićem i Milovanom Ristićem, otputovao sam u Bukurešt. Pozvani smo da sudimo prijateljsku međunarodnu utakmicu Rumunija – Trinidad i Tobago. Meč je odigran na novom, predivnom Nacionalnom stadionu, na kome je pre-thodne godine odigrano finale Evropa lige, Atletiko Madrid - Atletik Bilbao. Stadion je impresivan, čak i kada na njemu nema publike. Nadam se da ćemo, u dogledno vreme, i mi moći da se pohvalimo sličnim zdanjem. Nakon povratka, određen sam da sudim utakmice baraža srpske lige između dva rivala s juga Srbije. Mnogo puta su mi postavljali pitanje o prilagođavanju, da ne kažem podcenjivan-ju utakmica, pre svega kada sudija sudi značajnu utakmicu pred velikim brojem navijača, a zatim se nađe u situaciji da sudi meč manjeg intenziteta, sporijeg fudbala, pred malim brojem gledalaca. To je pitanje, po mom mišljenju, više retoričko nego što zahteva odgovor. Zašto? Sudija koji voli svoj poziv, koji voli suđenje i uživa u njemu ne razmišlja previše o protivnicima, o broju gledalaca, o brzini igre. On se raduje činjenici da se na-lazi na terenu, među igračima i uživa u ‘privilegiji’ koja mu je pružena. Prisetio sam se tada razgovara koji sam nekoliko godina pre toga u Kijevu vodio sa bivšim, poznatim španskim sudijom Manuel Diaz Vegom, koji mi je rekao da u životu sudije post-oje dva razdoblja, aktivni deo kada sudija pruža svoje znanje i mogućnosti na terenu, i stvaralački deo, kada sudija prestane s aktivnim suđenjem i počinje da prenosi svoje znanje mlađima, radi na njihovom usavršavanju. Diaz Vega je 1996. sudio finale

Igor Radojčić

67


Lige šampiona između Juventusa i Ajaksa, ali verujem da ga naši poznavaoci fudbala pamte po utakmici Partizan – Nju-kasl koja je odigrana 1998. godine u Beogradu, kada je dosudio penal za Partizan, iz koga je Vuk Rašović postigao pogodak i time eliminisao Engleze iz daljeg takmičenja. Vuk Rašović je bio oštar kao igrač, ali je trenerski džentlmen. Obožava klub u kome je ponikao ali ga to ne sprečava da bude objektivan i pošten prema sebi i drugima. Kao i Aleksandar Janković, veliki zvezdaš i još veći fudbalski kavaljer. Znam da su obojica ambi-ciozni i da veruju u sebe, ali sam siguran da je obojici najveći san da osvajaju trofeje sa klubovima koji su im u krvi i koji su im jedina iskrena ljubav. Diaz Vega mi je rekao da je više vezan za period aktivnog suđenja. Osećao se žal u njegovim rečima što je to doba prošlo, ali je tada rekao nešto veoma poučno: „Uvek izlazi na teren kao da je poslednja utakmica. Spremaj se za nju, raduj se utakmici i uživaj u njoj kao da nećeš više suditi. Bez straha, ali ozbiljno i predano. Nemoj dozvoliti da se sutra kada završiš karijeru kaješ što nisi pružio sve što si mogao.” Svaki put maksimalno posvećeno, uz adekvatnu pripremu, uz radost i osmeh, jer je i sudijska karijera privremena, makar trajala i duže od dve decenije. Svaka utakmica je važna. Važna je sudijama, važna je onima koji je igraju, onima koji je gledaju. Svaka utakmica je malo svetsko prvenstvo, mali baraž i treba joj se predati do kraja. Posle utakmica baraža, i ja sam se našao na prekretnici. Došlo je vreme da se kaže: dosta i hvala. Učinjeno je dosta toga, postignuto mnogo više od očekivanog. Šta posle? Da li se nešto menja? Iako sam obećavao, najviše svojoj deci, da ću manje pratiti

A dan je...

68


fudbal i suđenje, to je, iz mog ugla, uveren sam da to važi za sve sudije, nemoguće. Slušao sam svojevremeno priču o čuvenom treneru s beogradskih terena koji je hodajući ulicom na beo-gradskom Dorćolu zastao kraj osnovne škole videvši dečake u školskom dvorištu kako igraju fudbal. Kratko ih je posmatrao, a zatim se popeo na ogradu i počeo da daje savete dečacima. Fudbal, a time i suđenje, su način života. I u tom delu se razlikuju dobre i manje dobre sudije. Oni posvećeni, zalju-bljeni u suđenje i dalje prate nove tokove, održavaju fizičku kondiciju, razmišljaju kao sudije, prenose nesebično svoje znanje mlađima i raduju se činjenici da ima novih sledbenika te divne igre (joga bonita) čija pravila mladi ljudi primenjuju u svakom kutku naše planete, ne obazirući se na dobacivanja i uvrede, znajući da su deo globalne porodice koja govori jednim jezikom i da će njihova dobra odluka izazvati osmeh i radost mnogih članova te porodice zato što je dobra, ispravna odluka ključ našeg načina razmišljanja i života.

Sadržaj:

Predgovor 5Uvod 9Počeci 11Organizacija 13Iščekivanje 16„Pokušaću na svežinu“ 21Greška 30Treći čovek 37Dvadeset i četiri, sasvim običan broj 41Poraženi 49Putovati, gubiti zemlje za sobom 54Korak napred 63A posle? 66

Izdavač: NOVOLI, Beograd

www.novoli.rs

e-mail: [email protected]

Štampa: IntraNet Communication d.o.o.

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

796.332:929 Меси Л. А.

КАИОЛИ, Лука, 1958- Mesi : priča o dečaku koji je postao legenda / Luka Kaioli ; [prevod Dejan Arsenovski i Milica Konstantinović ;

fotografije Saša Živaljević]. - Beograd : Nivoli, 2013 (Beograd : IntraNet

Communication). - 320 str. : ilustr. ; 21 cm

Prevod dela: Messi, the Inside Story of the Boy who Become a Legend / Luca Caioli. -

Tiraž 1.000. - Beleška o piscu: str. 313. - Napomene: str. 264. - Bibliografija: str.

309-311.

ISBN 978-86-87515-08-6

a) Меси, Лионел Андрес (1987-)COBISS.SR-ID 199307788

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

796.332.072.4:929 Радојчић И.

796.332.072.4

РАДОЈЧИЋ, Игор, 1968- A dan je tako lepo počeo / Igor Radojčić. - Beograd :

Novoli, 2014 (Beograd : Intra.Net Communication). - 65 str. ; 18 cm

Tiraž 500

ISBN 978-86-87515-12-3

a) Радојчић, Игор (1968-)

b) Фудбал - Суђење

COBISS.SR-ID 212195084

a dan je tako lepo počeo

Documents